Milorad J. Mitrović (1866—1907)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milorad J. Mitrović (1866—1907)  (Pročitano 37337 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 25, 2010, 04:27:27 pm »

*






MILORAD MITROVIĆ
(Beograd, 20.02.1867 — Beograd, 14.05.1907)

"Milorad Mitrović, srpski pisac, autor lirskih pesama, balada i romansi, koji je u političko-satiričnim pesmama izvrgao podsmehu političke prilike u Srbiji..."

"Počeo je da piše pod uticajem Vojislava Ilića i prvu zbirku je objavio 1899. pod naslovom 'Knjiga ljubavi'. Naročito su bile popularne njegove pesme 'Don Ramiro', 'Papučica', 'Sigurna pesma'. Neke su i komponovane, poput pesme 'Bila jednom ruža jedna'.

Kod Mitrovića imamo dvostrukost orijentacije karakterističnu za njegovog učitelja: on je, s jedne strane, esteta koji uranja u nestvarni svet večne lepote i ljubavi, u egzotične daleke predele i davna vremena (zbirka balada i romanski 'Knjiga ljubavi', 1899), a s druge politički i satirični pesnik, nastavljač tradicije srpske slobodarske poezije (Prigodne pesme, 1903). Njegov stih, jednostavan, formalno doteran, melodičan i, otuda, u svoje vreme, vrlo popularan, ne uspeva skoro nikad da se otme banalnosti i jednolikosti."


Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 25, 2010, 04:28:10 pm »

*

MILORAD J. MITROVIĆ


Rođen 20. februara 1867. u Beogradu, gde je svršio osnovnu školu, gimnaziju i pravni fakultet Velike škole. 1891. otišao je za pisara suda u Užicu. Kao sudski i policijski činovnik služio je u Čačku, Mionici, Smederevu i Knjaževcu. 1897. postao je sudija. 1898, iz političkih razloga, otpušten je iz državne službe. Vraćen je u službu 1900, bio sudija u Šapcu i sekretar Apelacionog suda u Beogradu. Marta 1903. ponovo je otpušten, a iste godine ponovo vraćen u sudsku službu. Kao sekretar Apelacije umro je 14. maja 1907. godine.

Gotovo vršnjak i drug Vojislava Ilića, Mitrović je propevao pod njegovim uticajem. Od 1890. do 1907. sarađivao je gotovo na svim književnim listovima srpskim, kao i na mnogim političkim i satiričkim. Devedesetih godina je već stekao lep pesnički glas i smatrao se kao jedan od glavnih pesnika novoga naraštaja. Veći deo svojih stihova uneo je u dve zbirke, balade i romanse u Knjigu o ljubavi (Beograd, 1899), a političko-satiričke u Prigodne pesme (Beograd, 1903). 1893. izišao je odlomak njegove istorijske tragedije Despot Lazar Branković. Dugo vreme radio je na jednom epu o oslobođenju Beograda 1806. godine. Umro je mlad, i ostavio nedovršene mnoge započete poslove. Srpska književna zadruga izdala je 1910. izbor njegovih pesama. Od njega je ostala i jedna zanimljiva književna mistifikacija u prozi. 1890. štampao je on u Beogradu prvu svesku Romantičnih pustolova, u kojima je, pod providnim anagramom "Ćilorima J. Tadirova", preterujući u romantičnosti i fantastičnosti, ismejavao onda rasprostranjene senzacione romane u "sveskama za groš". Posle smrti Vojislava J. Ilića pa do početka XX veka, dok Jovan Dučić nije stvorio svoju novu pesničku fizionomiju i dok se Milan Rakić nije javio jednom sasvim novom poezijom, Milorad Mitrović je važio kao jedan od najboljih mlađih pesnika srpskih.

On je pisao lirske pesme, smatrao se i smatrali su ga za liričara, od njega je ostalo nekoliko lepih lirskih pesama, ali on u stvari nije bio liričar. Duh njegov bio je više refleksivan, a talenat više epski. U zbirci Knjiga o ljubavi, po naslovu sudeći, bilo je očekivati lirske pesme; ali tu ima nekoliko ljubavnih pesama sa više opštim temama, a veći broj balada i romansa, ispevanih pod jakim i osetnim uticajem Vojislava Ilića. Milorad Mitrović je uopšte imao sklonosti za ep, od njega je ostao nedovršen klasički ep Penelopa, i umro je pre no što je ostvario svoju staru želju, da napiše ep o srpskom osvojenju Beograda 1806. godine.

U srpskoj poeziji on pokazuje romantičarske sklonosti. Nezadovoljan prozaičnom sadašnjošću, on se povlačio u poetičku prošlost, pevao vitešku i trubadursku ljubav i junačne i galantne podvige, sve to u dobro skovanim i zvučnim stihovima. Ono što se moglo dati u uskom okviru i preživelom maniru balada i romansa, Mitrović je dao. Nekoliko njegovih balada i romansa, rađenih vrlo pažljivo i lepo stihovanih, idu u najbolje poslove te vrste u srpskoj književnosti.

Mitrović je, kao gotovo svi ljudi njegova naraštaja, vrlo živo učestvovao u političkom životu. On je u teškim vremenima imao građanske hrabrosti i satiričkog duha za političku poeziju, i devedesetih godina i početkom XX veka on je u srpskoj književnosti bio ono što su Zmaj i Jakšić bili šezdesetih i sedamdesetih godina: pesnik slobode i narodne borbe. U tim političkim i satiričkim pesmama ima snage, oštrine, zamaha, i one su u svoje doba bile mnogo čitane i jako uticale na duhove.

Mitrović je umro mlad, upravo onda kad je tek imao da radi. Pesnik drugog reda, odličan učenik Vojislava Ilića, savestan književni radnik, koji se znatno usavršio u versifikaciji, on je zadovoljavao književne potrebe svoga vremena. On je bio poslednji pesnik stare pesničke škole, za kime su odmah došli novi, moderniji i bolji.


Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 25, 2010, 04:29:24 pm »

**

MILORAD J. MITROVIĆ


Po osnovnim svojstvima svoje poezije, Milorad Mitrović pre bi se mogao staviti među romantičare nego u postromantičare. Po ocu Trebinjac, rođen je u Beogradu, 20. februara 1867. godine, gde se školovao i završio Pravni fakultet. Bio je sudija i sekretar Apelacionog suda u Beogradu.

U poslednjoj deceniji XIX i početkom XX veka nekolicina srpskih pesnika bila je pod znatnim uticajem Zmaja i Vojislava Ilića. Za Aleksu Šantića i Jovana Dučića Vojislav je, u njihovoj mladosti, bio pesnički ideal, za Milorada Mitrovića to je ostao čitavog života. Ne računajući njegove početničke i rane pesme, on se do kraja života nije menjao. Ostao je ne samo sledbenik nego i zarobljenik Vojislavljeve estetike i poetike.

Udaljavajući se od klasičnih srpskih romantičara — Đure Jakšića, Zmaja i Laze Kostića — Vojislav Ilić je u srpsku poeziju uneo novi pesnički diskurs, novu versifikaciju, novu osećajnost i, što je naročito značajno, jedan viši pesnički smisao. Po Dučiću, koji je pisao i o Vojislavu, i o Šantiću, i o Mitroviću, Vojislav je "veliki slikar i muzičar srpskog jezika" i, uz to, bio je "sjajna tranzicija između romantičke generacije pre njega i njegovih savremenika.

Za razliku od Šantića i Dučića, koji su se brzo oslobodili Vojislavljevog uticaja, naročito Dučić, Mitrović se zadržao u starim okvirima i, kako o njemu piše Dučić u Mojim savremenicima, i dalje je "išao sa teškim štitom krstonosca, i melanholičnog trubadura".

Prvi Mitrovićevi stihovi objavljeni su u Srpčetu (1882), a poslednji, za života, u Srpskom književnom glasniku, od 16. marta 1907. ("Daleko, daleko..."). Posle njegove smrti, u Bosanskoj vili (br. 15, 1908), štampana je "Lovačka idila".

Sem malog broja proznih tekstova, Mitrović je za dvadeset i pet godina književnog rada napisao i objavio oko dve stotine pedeset pesama, računajući i kraće epigrame, koji su u njegovo vreme bili veoma popularni. Prvu pesničku zbirku, Knjigu o ljubavi, objavio je 1899. godine. Nju čine romanse i balade u kojima je Mitrović postigao izuzetno versifikatorsko umeće. Četiri godine potom, 1903, objavio je zbirku Prigodne pesme. Treću knjigu pesama nije stigao da štampa, jer ga je smrt preduhitrila. Umro je 14. maja 1907. godine u Beogradu.

Srpska književna zadruga je 1910. godine, u redovnom Kolu (knjiga 127), objavila izbor iz Mitrovićeve poezije, koji je obuhvatio oko dve trećine njegovih pesama. U izbor su uključene i pesme iz njegove treće (neobjavljene) zbirke. Knjigu je priredio Jeremija Živanović, koji je imao uvid i u neveliku pesnikovu zaostavštinu. Jer sve što je napisao, Mitrović je i objavio, računajući i pesme iz knjige koju je pripremao za štampu.

Mitrović je tipičan romantičar. I po lirskim, i po prigodnim, i po političko-satiričnim pesmama i basnama. Bila je veoma cenjena i često preštampavana njegova satirična pesma "Svinja reformator". U Antologiji novije srpske lirike Bogdana Popovića nahode se dve Mitrovićeve pesme: "Bila jednom ruža jedna" i "Daleko, daleko da mi je da bežim". U zborniku Pesnici I, koji je za ediciju "Srpska književnost u sto knjiga" uredio Boško Petrović (Novi Sad, 1971), Mitrović je zastupljen sa pet pesama.

Za ovu Antologiju pesme su uzete iz Zadruginog izdanja.


Slobodan Rakitić "Antologija poezije srpskog romantizma"
Beograd, 2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 25, 2010, 04:30:02 pm »

*
REDAKCIJA REVIJE "KOLUBARA"


MILORAD J. MITROVIĆ
Sudski pisar u Mionici 1893—94. godine

Pesništvo Milorada J. Mitrovića nastajalo je i među Mioničanima, u vreme njegovog službovanja u tom mestu na dužnosti pisara Načelstva Sreza kolubarskog. On je uz pesmu "Stara priča", objavljenu u novosadskom "Javoru" 1893. godine (dvobroj 18-19), Mionicu označio kao mesto gde je ona napisana. A u "Bosanskoj vili" od 30. marta 1894. objavio je pesmu bez naslova ispod čijih je stihova zapisao: "Paune, 11. DžII 1893". Ime Milorada J. Mitrovića, mioničkog sreskog pisara, našlo se u to doba i na čelu liste Kolubaraca koji su velikoškolskoj omladini u Beogradu čestitali na njenom uključivanju u tadašnja politička zbivanja. Ta čestitka objavljena je u "Dnevnom listu" 22. januara 1894.

Za pisara druge klase u Načelstvu Kolubarskog sreza Milorad J. Mitrović je došao premeštajem iz Čačka 1893. godine, u vreme načelnikovanja u Mionici Svetozara Buđevca. Odatle je 11. februara 1894. godine premešten u Upravu varoši Beograda uz istovremeno unapređenje u pisara prve klase ali je već 9. marta 1894. za izvesno vreme otpušten iz državne službe.

Milorad J. Mitrović je rođen u Beogradu 1866. godine. Po završetku studija službovao je najpre kao ukazni pisar Prvostepenog suda u Užicu, od 29. septembra 1891. Do prelaska u Mionicu bio je i pisar načelstava Okruga rudničkog i Sreza tamnavskog. Po otpuštanju iz Uprave varoši Beograda radio je kao sudski pisar i sekretar suda, pa najzad i kao sudija. Politički je pripadao Radikalnoj stranci i zbog toga nekoliko puta ostajao bez službe. Umro je 1907. u Beogradu, od tuberkuloze.

Najviše je pisao poeziju. Prevodio je s ruskog i nemačkog. Pripadao beogradskoj boemiji.



STARA PRIČA

To je stara priča iz davnašnjih dana, —
'Odi da ti pričam, zoro moja rana...

U dubravi lisnoj, kraj potoka čila,
Živela je jednom jedna lepa vila.

Po vasdan je brala mirisavo cveće,
I pevala pesme tišine i sreće.

I, niti je za nju kogod znao tude,
Nit' je ona znala za sve i za ljude...

Ali jednom tako, terajući stado,
U dubravu zađe jedno momče mlado.

I on spazi vilu i lepotu njenu —
I zadrhta srce, i ljubav se krenu.

I on pred njom kleče da joj jade zbori —
Ali vile nesta u zelenoj gori.

Uzda'nulo momče sa teškoga bola,
I zaplaka gorko što je vila hola,

Suza pada dole nežno cveće rosi —
A on ode doma da ga tuga skosi...

A kad na to mesto za tim dođe vila
Ona skupi suze, što je ljubav lila

U đerdan ih niže i u biser stvara,
I okiti grudi radi većeg čara...

Tica, cvet je gleda, divi joj se svako,
Od kuda joj biser, što se sjaje tako;

A vila se smeši, ponosi i diči
Što joj đerdan suza tako lepo liči...

Al' i ti se smešiš? Da, šta te se tiče,
To je samo mašta jedne stare priče.


Mionica


* * *

Tamo gora, grm do grma,
A ovamo put se krade;
A kraj puta grob se diže. —
Kraj taštine i kraj nade.

"Haj, pastiru, znaš li reći
Kog tu stiže sudba preka?"
"Na tom mestu mir je naš'o
Putnik jedan iz daleka".

"A da l' kogod na grob dođe,
Ljuba verna il’ drug mio?"
"Juče dođe putnik neki
Pa je dugo suze lio".


Paune, 11/XII 1893.

Revija Kolubara
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 25, 2010, 04:30:37 pm »

**
Stihovi Milorad Mitrović


STARA LJUBAV.

Gle na bregu tamo gore
Ponosite stare dvore.

Al u dvoru nikog nije,
Tu sad gavran pesme vije.

I vekovi, što sve plene,
Mirno ruše tvrde stene.

Al kad ponoć sankom niha,
S dvora blesne svetlost tiha.

I ko nebom oro suri
Vitez jedan dvoru juri.

Lik mu mrači sumnja ljuta,
Za mač hvata često puta.

A zvekirom snažno bije.
Kada dođe do kapije.

U tom času ozgo s dvora
Škripne krilo od prozora.

I devojka, anđo pravi,
Plašljivo se s dvora javi.

"Ljubiš li me još i sada?"
On je pita bled od jada.

A devojka stidom rudi,  
I baca mu cvet sa grudi.

Sad i opet mir se vrne
I tamnina noći crne.

A za ovim slavuj poje
Najnežnije pesme svoje.


NEZNANI GROB.

Tamo gora, grm do grma,
A ovamo put se krade;
A kraj puta grob se diže:
Kraj taština i kraj nade.

"Hej, pastiru, znaš li reći,
Kog tu stiže sudba preka?"

— Na tom mestu mir je našô
Putnik neki iz daleka.

"A da l' kogod na grob dođe,
Ljuba verna, il drug mio?"
— Juče dođe putnik drugi,
Pa je suze dugo lio.


Milorad J. Mitrović

Na njegovoj poeziji opaža se isto tako jak utjecaj zapadne literaturere kao i u Vojislava. Mitrovića kan da je osobito zanijela španjolska romansa i balada, što tako jasno svjedoči njegova krasna "Knjiga o ljubavi". On je u toj vrsti balada a i romansa tako lijepo uspio, da mu u tome u nas gotovo nema premca. Forma mu je u lijepom skladu sa obragjenim đogođajem, a jezik kićen, pjesnički. Pisao je i pjesme dječije.

Mitrović se rodio 20. veljače 1867. u Beogradu u Srbiji, gdje i danas živi baveći se književnim radom.


NAŠA PJESMA Antologija hrvatskog i srpskog pjesništva
Priredio Josip Milaković  
II knjiga | Troškom I. K. Ostojića | Gift Dr. Stanko S. Miholić
Sarajevo, 1905
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 25, 2010, 04:34:41 pm »

**
Stihovi Milorad Mitrović


BILA JEDNOM RUŽA JEDNA . . .

     U majke je ćerka bila,
K'o dan lepa, k'o cvet čedna,
Pa zavole jedno momče.
Bila jednom ruža jedna . . .

     Al' to momče leptir beše,
I nju prezre, srca ledna:
Drugoj momi ruku dade.
Bila jednom ruža jedna . . .

     U crkvu se svati kreću,
Razleže se pesma medna,
A sa crkve zvono jeca:
"Bila jednom ruža jedna . . ."


DALEKO, DALEKO DA MI JE DA BEŽIM

Daleko, daleko da mi je da bežim
U predeo neki, i sâm ne znam kuda,
I pod jasnim nebom i zracima svežim
Da se tiho gubim k'o ledena gruda
Pod prolećnim dahom . . . Ja zamišljam sada:
K'o jelova šuma nada mnom se niše,
Šumi pesma gorska, a kroz lišće pada
Zrak rumen i zlatan od sunčane kiše,
I nad travom lebdi . . . I po kraju celom
Cveće nešto šapće sa suzom na licu.
A tu je i Ona — u odelu belom,
Pored mene kleči, i poslednju žicu
Sa uzdahom kida. A ja mrk i ledan.
Moj se pogled diže gore, nebu, više,
I pod nebom gledam na dah plavi jedan,
I umirem tako, tiho, tiho, tiše . . .


ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Sastavio Bogdan Popović
DRŽAVNA ŠTAMPARIJA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE u Beogradu, 30.07.1936. godine


YouTube: Predrag Gojković Cune — Bila jednom ruža jedna
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 25, 2010, 04:34:53 pm »

**
Stihovi Milorad J. Mitrović


NEDELJA NA SELU

Kô anđelska pesma, il' molitve svete,
Tako rosnim jutrom glasi zvona lete;
Svečanim je mirom zamirilo cveće,
A vredni se ratar u hram božji kreće.

Ustaj, dušo moja! Iz mrtvila preni
I progoni sumnju i mrak misli njeni';
Slađana je nada, u njoj puno čara,
A iskrena vera dva života stvara.

Tiho gora šumi... Slušaj šapat granja,
I pogledaj lišće, kô da nekom klanja;
To sam Gospod slazi sa visina plavi',
prirodi čistoj da se zemlji javi.

1897.


* * *

Naokolo gora svuda,
     Hrast i bor;
A na steni na vrleti
     Srušen dvor.

Povrh dvora mesec sija,
     Bled i san;
A iz gore, izdaleka
     Grakće vran.

Lišće šušti, nešto priča,
     Ko zna šta;
Tišina je i mrtvilo
     I tih stra'.

A ja sanjam: pir u dvoru,
     Blješti sjaj.
Muško čedo serdar dobi —
     Vina daj!

Posle vidim: svati orni
     Idu tu;
Eno neve okićene —
     I, ju, ju!

Al' čuj jauk! I smrt stiže,
     Crna kob;
Hej, grobaru, zlico stara,
     Zar već grob?

I sve nesta. Gavran graknô:
     "Sve će proć."
I noć pade, noć duboka,
     Večna noć.

1889.


ŠTA ĆE BITI NAPOSLETKU

Šta će biti naposletku
Od čarobnog moga sanka,
I od nada, i od lire,
I ljubavi bez prestanka?

Šta će biti?... Humka sveža
I naheren krstić mali,
I na krstu dve-tri suze —
Bio neko, da me žali.

A sunašce jasno blista,
Opet tepa cvetak cvetku;
Sve je mirno i veselo —
To će biti na svršetku.

1899.


NENAPISANA PESMA

Ona je nikla o ponoći nemoj,
U času mira i tišine svete;
I ja je pevah razdragan i srećan,
Kô tica gorska ili malo dete.

Nju niko nije slušao ni čuo,
Nju mi je duša sama sebi plela;
Kliktaše srce iz ranjenih grudi,
I mračne bore nestajahu s čela.

Da, ja se bejah izmirio s tugom,
Sa patnjom mojom i sa jadom inim,
I pesma moja zvezdama se vila
I gubila se u zracima njinim.

I ja joj htedoh da pohvatam zvuke,
Al' zasta ruka, što ih bezbroj spisa;
To beše pesma ljubavi beskrajne,
Neznana zemlja, san nebeskog visa.

1900.

 
DON RAMIRO

I

     Don Ramiro konja jaše
U mladačkom, bujnom žaru,
A pita ga sedi sluga:
"Kuda tako, gospodaru?"

     "Kroz sumračak, pogle, starče,
Eno dvora sure stene,
Tu boravi draga moja
I poziva noćas mene."

     "O, ne idi; o, ne idi!"
Sedi starac brižno cvili:
"Njeni preci sa tvojima
U mržnji su uvek bili."

     Al' po maču vitez kuca,
A licem mu osmeh sinu,
On obode konja laka
I odlete u daljinu.

     A kad prođe noćca mračna
I zablista rujna zora,
Zakucô je vitez smeli
Na vratima svoga dvora.

     "Ti si, starče, imô pravo —
Zaseda me tamo srela;
Al' sad zato gavran kljuje
Nekoliko mrtvih tela."

II

     Don Ramiro konja jaše
U mladačkom, bujnom žaru,
A pita ga sedi sluga:
"Kuda tako, gospodaru?"

     "Kuda tako? Da se svetim,
Nevera mi srce smrvi,
Ja sam željan, sedi starče,
Ja sam željan njene krvi."

     "O, ne idi; o, ne idi!"
Opet starac brižno zbori:
"Tvoja mržnja, čim je vidiš
U ljubav će da se stvori."

     Al' po maču vitez kuca,
A licem mu osmeh sinu,
On obode konja laka
I odlete u daljinu.

     A kad prođe noćca mračna
I zablista rujna zora,
Zakucô je vitez gnevni
Na vratima svoga dvora.

     "Ti si, starče, imô pravo.
Ja za mržnju ne znam više,
Usne njene, njene oči,
Mač osvete prelomiše."

III

     Don Ramiro konja jaše
U mladačkom, bujnom žaru,
A pita ga sluga sedi:
"Kuda tako, gospodaru?"

     "Kroz sumračak, pogle, starče,
Eno dvora sure stene,
Tu me zove draga moja,
Da na grudi padnem njene."

     "O, ne idi; o, ne idi!"
Opet starac brižno zbori:
"Zaseda te tamo čeka
I osveta i zlotvori."

     Al' po maču vitez kuca,
A licem mu osmeh sinu,
On obode konja laka
I odlete u daljinu.

     A kad prođe noćca mračna
I zablista rujna zora,
Zarzô je konjic verni
Pred vratima znana dvora.

     Trči starac, zveče ključi,
Zaškripela vrata stara,
Ali konjic krvav stoji,
A nema mu gospodara.

Slobodan Rakitić "Antologija poezije srpskog romantizma"
Beograd, 2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Mart 18, 2013, 02:53:50 pm »

**
Stihovi Milorad Mitrović


SVINJA REFORMATOR

Bila ponoć nema, gluva,
Vrtar spava, vrt ne čuva,
I sred vrta cvetna, čedna,
Uvuče se svinja jedna,
Svud po vrtu gleda, meri,
Pa započe da se ceri:
"Baš su ljudi uma mala,
Uzalud im samo hvala;
Ove travke šta im vrede,
Šta tu ima da se jede?
Gle, svud ruže, lale stoje,
I šeboji razne boje,
A baš nigde tikva neka,
Il' koričak od duleka...
Pa bar da je cvet do cvetka
Da je reda i poretka;
Već tu leja, tamo bokor,
Prava zbrka, jad i pokor.
Stan'te ljudi, tasta glavo,
Da vidite umlje pravo,
Da saznate šta ja vredim
Kad prionem vrt da sredim".
Bila ponoć nema, gluva,
Vrtar spava, vrt ne čuva,
I na poš'o svinja preže:
Kida lišće, čupa vreže,
Po lejama rovi, rije,
Lomi pritke i saksije,
Porazbaca cveće svuda,
I napravi trista čuda.
A kad sinu sunce vrelo
Jadno cveće pade svelo.


(Iz zbirke Prigodne pesme, 1902.)


HVALISAVI MAJMUN

Hvalio se majmun neki
kako mnogo zna:
"Svaki od vas nek se skrije,
jer mi niko ravan nije, —
znajte, ja pa ja!

Ja sam hitar kao mačka,
a ko jelen lak;
čas ko čovek idem pravo,
a čas visim strmoglavo,
kao đavo svak.

I uopšte našto reči,
zar šta spori ko?
Zapamtite, druzi moji,
što god ume od vas koji,
i ja umem to."

Al' zapita neka ptica:
"A šta umeš sam?"
I tad majmun glavu spusti
i ni reči ne izusti,
jer ga beše sram.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Mart 18, 2013, 04:26:11 pm »

*

MILORAD J. MITROVIĆ.


Vreme odnosi jednoga po jednoga izbranika i briše mu ime iz knjige života. Ima ljudi koji svoju knjigu ne ispišu do kraja. U doba najbolje snage i rada stigne ih suđeni čas i njihova se žiža ugasi. Poslednjih godina nekoliko takih ljudi otišlo je pre vremena u grob. Janko Veselinonić, Božo Knežević, St. Sremac, Pavle Adamon, a ubrzo iza njih nestaje iz naše sredine i Milorada J. Mitrovića. Tako je savremeia lirika srpska ostala bez svoga najviđenijeg predstavnika. Jer Milorad Mitrović je u prvom redu bio pesnik ljubavi, posta duhom i srcem, poeta životom i radom, držanjem i nazorima svojim. U generaciji savremenih pesnika Mitrović je nesumnjivo ne samo najpoznatiji, nego i najistaknutiji, a po svom temperamentu i osobinama najizrazitiji pesnik i poklonik ljubavi. On se, kako poezijom svojom, tako i životom i manirima u mnogome razlikuje od svojih savremenih drugova, od kojih neki dosta nespretno podražavaju stranim ugledima, a drugi tako pevaju, da ne obranaju pažnju inteligentne publike, a kamo li stručne kritike. Njihovo pevanje ne izaziva oduševljenje, a njihovo plakanje u poeziji izaziva sažaljenje, ali ne i saučešće. Kod nas je još izranije stvoreno uverenje: da srpski pesnici rano odlaze sa ovoga sveta. Izgleda da je to istina. Pored drugih, dokaz za to da je i poslednji slučaj: Milorad Mitrović je brzo živeo; bolest, koja je iznenadno došla, brzo ga je oborila i uskorila mu kraj: on je umro u četrdesetoj godini, u doba, kad je trebao i mogao najobilatije raditi.*

Milorad Mitrović je starinom iz Hercegovine. Njegov otac, Jovan, rodio se u Trebinju i vrlo mlad ostavio je svoju postojbinu i nastanio se u Beogradu, gde je radom i štednjom stekao lepo ime i lep imetak i bio poznat kao jedan od najuglednijih beogradsknh trgovaca iz t. zv. glavne čaršije. U mestu svoga rođenja — Milorad je rođen u Beogradu 20. februara 1867. godine ,— zadobio je kako prvo, tako i potonje svoje školsko obrazovanje. Nikad i nikuda, kao ćak, na stranu nije odlazio radi školovanja i usavršavanja, niti je mario da ide kuda. Roditeljski dom je bila prva škola. U ranoj mladosti svojoj Milorad se jako zanimao čitanjem narodnih pesama. Jovo, otac njegov, bio je prosvećen čovek i sam je svojoj deci nabavljao i preporučivao Vukove knjige pesama i upućivao na čitanje. Među knjigama njegove biblioteke nalaze se i danas još retka izdanja "Golubice" , "Podunavke", "Šumadinke" i dr. — Tadašnja gimnaziska omladina volela je zanimanje knjigom i nalazila je hrane i naslade u čitanju. Čitalo se u školi i van škole. Kao učenik trećega razreda gimnazije Mitrović je sa nekolicinom drugova obrazovao literarnu družinu. Četvrtkom i nedeljom sastajali su se drugovi i osim čitanja i deklamovanja narodnih i umetničkih pesama, bilo je i originalnih sastava. Nema sumnje, sve je to bilo početnički posao, nosilo je obiležje nezrelosti; ali samo to sastajanje i zajednički rad uticali su na razviće i docniju spremu i rad te male družinice. Vredi istaći ovu pojavu: tadašnji đaci sami su radili na svome obrazovanju i usavršavanju. Milorad Mitrović je među njima zauzimao gotovo najvidnije mesto. I ako još dete, on je voleo knjigu i rad. I koliko je brnge i vremena oduzimala škola, toliko isto i brige i vremena poklanjalo se toj literarnoj družini, u kojoj je pokojni Đorđe Selić najviše govorio i kritikovao, a Mitrović najviše pevao. U toj družinici (zvala se "Punpoljak") zasnovana je i izvedena misao o pokretanju "Srpčeta", čije je uređivanje, posle prvih brojeva preduzeo pok. Miloš Popović. Bran. Nušić je tu epizodu o zasnivanju lista "Srpčeta" na benakibski i malo literaran način opisao u "Delu, a u nekrologu o pokojnom Mitroviću.*

Poezijom svojom Milorad Mitrović dolazi u ono pesničko društvo, koje je početkom osamdesetih godina minuloga stoleća zasnovao Vojislav Ilić. Mitrović se, kao početnik, stalno nalazio u društvu Vojislava Ilića, pa je nehotično bio nod neposrednim uticajem njegove poezije, kao što su, sa malim izuzetkom, bili svi početnici onoga vremena pod uplivom tih novih struja i ideja, koje je Vojislav uneo, bolje reći preneo u srpsku književnost. Vojislav se u prvo vreme svoga pevanja pridržavao ruskih pisaca, a naročito Puškina i Lermontova, što se vidi po nekolikim pesmama njegovim, a isto tako po mnogim izrazima, arhaističkim rečima i mitološkim licima, koja se dalaze u njegovim pesmama. Beogradski početnici u poeziji ugledali su se na Vojislava, a među ovima bio je i Milorad Mitrović. Pod tim uticajem Mitrović je napisao: T r u b a d u r a, H e t e r u, P a p u č i c u, D o n  R a m i r a i dr. Naravno, valja istaći i ovo: kao što se Vojislav brzo oslobodio sugestije ruskih pisaca, isto se tako Mitrović brzo oslobodio uticaja Vojislavljeva i počeo je pevati svojim glasom. U poeziji Mitrovićevoj izbio je mlaz originalnih ideja; on se razvio u pesnika sa originalnim mislima, originalnim osobinama i stihom, da je sam sebi otvarao put i ubrzo postao jedan od najpoznatijih srpskih pesnika, čije je ime predstavljalo jednu vrednost i označavalo jedan kapital u našoj književnosti. Ima razrokih kritičara, koji veoma strogo cene uticaj tuđih literatura i velikih pisaca na početnike. Međutim tu stvar ne bi trebalo uzimati tako strogo. Ugledi su u poeziji isto tako potrebni i korisni, od dobrog i blagotvornog uticaja pa docniji razvoj duha i talenta, kao što su potrebni i korisni u nastavi i u svakoj vrsti ručnog i umnog rada. Oni služe kao poluga, kao podstrek za razvoj duha i talenta, dok se ne stane na svoju snagu, kada jedan talenat sam stvara i kad je u stanju da stvorn tvorevinu, kojoj se pokoljenja dive. Kao što đak brže, bolje i lakše uči kad ima učntelja, tako isto i pesnik i svaki javni radnik brže i lakše se diže na svoje noge i postaje samostalan — ima li samo talenta u sebi, — kad ima pred sobom uzor, koji ga vodi i upućuje. U početku svom svi veliki pisci imali su uglede; ali čim su se digli, sami su svojim duhom stvarali i postali su samosvojni i nezavisni od svakog uticaja. Posle Zmaja i Vojislava Mitrović je nesumnjivo jedan od najboljih i najčistijih savremenih liričara, koji poeziju smatra kao poziv u životu. Nije pevao, da bi i on nešto kazao; da bi se i njegova reč čula u ovoj huci i gomili reči i fraza, što se kroz štampu i javnost rasipaju; on je pevao, što je morao pevati, što je bio pozvan i određen, da peva. Pesme njegove predstavljaju čitav jedan ciklus najnežnijih i najuzvišenijih osećaja jedne istinski poetske duše. Iz pesama njegovnh mogla bi se stvoriti kratka biografija pesnikove duše. Imao kakvih vrlina ili nedostataka, imao dobrih osobina ili slabosti mogli ste ih zapaziti na njegovim pesmama isto tako jasno, kao i na njemu samom. Kakav je sam bio, takva mu je bila i poezija: duša mu so poklapala sa literarnom fizionomijom. U poeziji je tražio zabataljena, nenaseljena, zabita mesta; a tako isto i u društvu. Sa Vojislavom: i Sremcem šetao je po okolini, po poljima, van varoši, s njima je tražio male, nepoznate kavane, nije mario za razgovor u velikom društvu. Takav je i u svojim pesmama; u literaturi voleo je romantiku. Voleo je prošlost, stare, bile, zaboravljene dane i junake, zaparložene gradine, razgrađene dvorove, vinjagom i bršljanom zarasle zidine i bedeme; a u životu voleo je iperbolične razgovore, romantiku, nesavremene događaje i ideje. Mitrović je živio u svojim romansama i baladama, živeo je u umrloj prošlosti i pričao je događaje iz tog bilog i umrlog vremena, koji su se njegovoj mašti prikazale i koje je on u svojim iluzijama preživeo i video. A kroz te događaje ne struji hučna reka besmislene i prazne sadašnjice. Ni jedna balada, ni jedna romanca njegova ne opeva sadašnji život i svet, niti kakav savremeni događaj. T r u b a d u r, D o n  Ra m i r o, D o n a  A n a, V a i d a, B o a b d i l, sve su to imena izvučena iz parloga prošlosti, iz prašine zaborava; nema, odavno nema ni krsta ni humke na grobovima onih, koje Mitrovićeva poezija opeva. Tim se Milorad Mitrović, ne samo načinom pevanja, nego i izborom pesničkog gradiva odvaja od ostalih savremenih pisaca, koji žurno grabe za vremenom, grabe za životom i njegovim raznovrsnim potrebama. Opevajući ljubav, koja je najjači atribut njegove poezije, Mitrović nije mogao naći, upravo, nije mogao ni zamisliti, da se ona može naći na ovome vašaru ljudskih taština, što se zove savremeno društvo. Tu za onu veliku, sudbinsku ljubav, koja je najviši princip života i poezije nema mesta; s toga je Mitrović nju tražio i nalazio jedino u dalekoj prošlosti, u bilim ljudima i događajima, u zaparloženim vrtovima, opustelom groblju, u opustošenom dvoru, na osamljenim mestima, gde su nekada, davno, živeli junaci i vitezovi, koji su za jedan osmeh ili poljubac život svoj halalili. Pod grobnom humkom, u razvalama starih zidina, na rešmama i mazgalama, u zapuštenim dvorovima i gradinama živi još spomen one velike ljubavi i Mitrovićeva je fantazija čitala sa tih ostataka ugaslog života prošlost i reč ljubavi i nju je u svojim romansama i baladama opevao sa puno duha i nežnosti, opevao jezikom čistim, izrazom otmenim, a stihom, koji je u pogledu čistoće i pravilnosti forme jedinstven. Savesan i pažljiv do sitnica on nije dopuštao, da mu ma i najmanja pesma iziđe u rđavu ruhu.*

No ovim nije sve rečeno o poeziji Milorada Mitrovića. I lirska, trubadurska, romantična poezija njegova stoji odvojena za se i čini jedan odeljak njegova rada na srpskoj književnoeti. Ljubav, po njegovom, svakako pravilnom shvaćanju, ne može stajati u službi nikakve savremene socijalne ili političke ideje. Pogrešno je misliti, da je Milorad Mitrović živeo samo u visinama svojih pesničkih iluzija i snova, da nije živeo u atmosferi savremena života i društva i da nije uzimao vidna učešća u radovima javnog i političkog života, da se nije borio za društvene i političke ideale svoga vremena i naroda. Rad njegov na poeziji bio bi vrlo nepotpuno okarakterisan, kad bi se Mitrović shvatio i ocenio jedino kao pesnik ljubavi. Njegovo pero, koje je tako lepo umelo da piše o ljubavi, pretvaralo se u otrovnu strelu kad je bilo napereno na nedostatke vremena i na ljude, kojima je ideal bio u punom trbuhu i punom džepu. On je živeo u jednoj sramnoj eposi, kada su se laž i istina u koštac hvatale i gušale, kada su se nasilje i bezakonje o prevlast otimale, kada je policija bila protektor književnosti, a žandarska pesnica po sred temena gađala svaku slobodnu misao, svakog slobodoumnog čoveka. On je živeo u vremenu, kad se za istinu tamnovalo, kad su se za nju okivale ruke i noge onih, koji su hteli dići svoj glas u odbranu pravde i slobode narodne. Udvorice i laskavci su ćutali i bili zadovoljni i srećni u toj atmosfsri — čestiti ljudi ne. Apostol ljubavi u poeziji bio je apostol istine i slobode u društvu. Dr. Skerlić tačno veli: "Ovaj čovek od ideala u poeziji, morao je dići svoj glas i za ideale u društvu. I u vremenu, kada su se gomile udvorica bez duha i talenta, a sa nesitim apetitima i ambicijama, utrkivale i grabile oko ordena i napojnica vlasničkih i dvorskih, oko klasa i položaja, oko fondova i ručkova i bud zašto prodavali svoje pero i sebe, pevajući ode i ditirande dinastičke nasilju i nepravdi, ovaj pesnik ljubavi najoštrijom satirom šibao je to sramno doba i njegove tvorce i nosioce. S prezrenjem je osuđivao te najamnike, koji su se krvili oko dobačenih zalogaja i dok su oni blagovali, on je sa narodom stradao, borio se za istinu i verovao u njenu pobedu. Ko se ne bi sećao njegovih basana političkih i epigrama iz poslednje decenije prošloga veka, koje nose na sebi obeležje jednog gnjevnog pobornika i satiru na čitavo jedno pokolenje. (...) Ko danas čita Mitrovićeve epigrame jetke i nepoštedne, duhovite i drske; ko čita njegove pesme: L a v i l i c e  m e r i, K o k o š i j a  v o j s k a, O d z i v, F a r z i s t a n s k a  t r k a, F a r z i s t a n s k i  š a h — k o k o č i j a š, D v a  k r a lj a — u  k a r t a m a, S t a r i  š a h, P o s l a n i c a  p r i j a t e lj u  i mnoge druge, štampane u listovima, što su onda ustajali u odbranu političkih i građanskih sloboda, što su bili javai protest protivu nasilja dinastije i dinastičkih udvorica i ćirica jednog despotskog, azijatskog režima, taj može iz tih pesama da pozna i oseti, kako je tada Srbija bila ponizkavana i sramoćena; taj može da umotri, šta je davilo čitavu zemlju, šta je upropašćavalo i narod i državu. Pesnik ljubavi koji je živeo u iluzijama biline, u snovima daleke prošlosti, kad je stradao njegov narod, stupio je u redove neustrašivih boraca za istinu i slobodu, za pravdu i zakonitost. Političke pesme i epigrami Mitrovićevi, od kojih su mnogi nepoznati široj publici, ali su u svoje vreme kao krilate reči išle od usta do usta, bili su sramni žig, koji je on udarao na čelo onoj sramnoj eposi i apostolima mračnjaštva i korupcije. "I ko još nije zaboravio na ona stidna i mračna vremena, nikada ne može zaboraviti pesnika, koji je onako krepko kazivao, što su hiljade muklo osećale"...


Autor(i): M.I.

BOSANSKA VILA, br.1907/12, str.177, 30/06/1907 | Datum publikacije: 1907-06-30
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Mart 19, 2013, 01:03:28 am »

**

MILORAD MITROVIĆ


Milorad Mitrović imao je u književnosti tu zlu sreću da ispred sebe ima jednog velikog pesnika, Vojislava Ilića, a pored sebe jednog velikog satiričara, Radoja Domanovića, pa njegova Knjiga ljubavi na mahove čini se kao odjek Ilićeve poezije, kao prepevavanje, a njegove satirične Prigodne pesme kao pridruživanje glasu koji vodi — kao dopevavanje Domanovićevih satira. Nije bio kadar da natpeva ni jednoga ni drugoga, ali njegov talenat nije ni za potcenjivanje: od smrti Ilićeve do pojave srpske moderne važio je za najistaknutijeg srpokog pesnika. Blizak prijatelj i Ilićev i Domanovićev, on nije mogao da deli njihovu literarnu slavu, ali je podelio njihovu životnu sudbinu: kao i oni, bolovao je od tuberkuloze i od nje umro u približno istim godinama — kao četrdesetogodišnjak.

Skerlić, koji je drugovao sa Mitrovićem i ostavio tri napisa o njemu priznajući da ne može da održi "bezličan opšti ton" i da bude "objektivan", zabeležio je kako "poslednjih godina njegovo se zdravlje stalo naglo rušiti". Po svoj prilici ono je i ranije bilo načeto jer su na nj mnoge okolnosti nepovoljno delovale. To je, pre svega, bio trnovit put činovnika koji nije hteo savijati kičmu pred pretpostavljenima, i kao opozicionar radikal, kasnije samostalac, stalno dolazio u sukob sa režimom. "Skoro dvadeset godina" — kaže Skerlić — "vodio je on težak život poštena, ponosita i načelna činovnika, koji nije davao na svoju savest i svoja uverenja. Nesavitljiv, on se dao krhati ali ne savijati. Ganjan kao svi nezavisni i slobodni duhovi, on je bio bacan s jednog kraja Srbije na druga, otpuštan nekoliko puta, na ulici proveo dobar deo svoga života, tako da je tek kao zreo čovek od blizu četrdeset godina napunio klasičnih "deset godina službe."1) Uz to se nadovezao boemski život sa ljudima oko Veselinovićeve Zvezde; već u to vreme na mahove je ispoljavao ćudljivost i netrpeljivost čak i prema najbližim prijateljima, kao uostalom i Domanović. Kao i ovaj razočaran prilikama posle majskoga prevrata, tonuo je u beznađe i alkoholizam; obojicu su politički protivnici, pa čak i nekadašnji istomišljenici, nazivali "pijandurama". Kraj je bio izvestan, i po Skerliću izgledao je ovako: "Kada je jedan od prijatelja došao da ga poslednji put vidi, Mitrović, slomljen strašnom bolešću, kao živi skelet, otimajući se od smrti koja ga je za gušu hvatala, šaptao je prigušenim glasom: 'Pesma ... pesma ... je tu ... ali snage'.. ."2)

U svim udžbanicima, kada se govori o vojislavizmu, navodi se i Mitrovićevo ime kao ilustracija Ilićeva uticaja na potonje srpske pesnike. U Mitrovićevoj poeziji zaista ima izvesnog ugledanja na Ilića, ali neke sličnosti proizilaze iz bliskosti političkih pogleda (povezanost sa opozicionim snagama izraslim iz Markovićeva pokreta), načina života (boemija), a pogotovu ne treba zanemariti ni činjenicu da su obojica bolovala i umrla od iste bolesti.

Mitrovićeva poezija, užeg dijapazona i jednoličnijih tonova nego Ilićeva, kretala se od dva suprotna pola: od prošlosti koju je pesnik voleo, do sadašnjice koju je osuđivao; prvoj je posvećivao balade i romanse, drugoj — satirične pesme. Naš romantizam dao je nešto vrednijih epsko-lirskih pesama, Ilić ih ima nekoliko, ali im je tek Mitrović posvetio izuzetnu pažnju. Njegove epsko-lirske pesme razlikuju se od onih iz epohe romantizma: u njima ne samo da nema nacionalnih motiva već ni domaćeg kolorita; izgleda kao da su skladno i tečno prevedene sa poljskog, španskog, italijanskog ili nekog drugog evropskog jezika, kao i onih nekoliko Ilićevih. Još je Skerliću pala u oči ta protivrečnost da je "ovaj đak Svetozara Markovića i pobornik suvremenosti i demokratije, najradije i najbolje opevao prošlost, i to vitešku prošlost". Pri tom nisu na njega mogli delovati ni literarni ni ideološki uticaji: prvi su bili malobrojni i nedovoljno snažni da bi podsticali ovakvu orijentaciju, drugi su je upravo sputavali insistirajući na aktuelnoj tematici. Mitrovićevo opredeljenje za ovu vrstu poezije ne može se, dakle, smestiti u književno-istorijoke okvire i ravnati prema njima, već se mora tumačiti kao psihološki romantizam. U jednoj od svojih poslednjih, čisto lirskih pesama, ispevanoj pred samu smrt, Mitrović je pevao, bolje reći zavapio:

Daleko, daleko da mi je da bežim,
U predeo neki, ni sam ne znam kuda...


Tu su motivi bekstva očiti: to ftiziolozi nazivaju bekstvom od bolesti, od smrti. Desetak godina ranije, Mitrović će jednu epsko-lirsku pesmu započeti stihovima:

Daleko tamo, čak na kraju sveta,
Bejahu dvori iz prastarih leta...


Opet, dakle, bekstvo, samo izraženo u trećem licu i vezano za druge ličnosti, kao i u Papučici, Lepoj Vandi, u Dva viteza, Trubaduru i tolikim drugim baladama i romansama iz Knjige o ljubavi. Pobude za takav beg otkrio je sam Mitrović u Poslanici drugu (Ilić ima Poslanicu prijatelju!):

Da znaš kako živim! kao usred kala,
Niti imam vere, niti ideala.
---------------------------------
Podlaci su gore, a zablude dole,
Pa istinski ljudi šta mogu da vole? ...


U baladama i romansama Mitrović je tražio drukčiji jedan svet — zdraviji, poetičniji, prirodniji, koji ume da voli i da mrzi, da vitla mačevima i da zbori strasne i galantne reči, da kliče od sreće i da umire za ljubav i od ljubavi. Taj svet je bio samo fikcija pesnikova, i da ironija bude veća, sve te duge i glatke, brižljivo rađene epsko-lirske pesme nadživela je najkraća, najjednostavnija, najneposrednija, inspirisana elegičnim osećanjem i vezana za naše podneblje, — Bila jednom ruža jedna. U tri strofe složen je čitav roman o devojci — ruži i mladiću — leptiru koji odleće drugoj:

U crkvu se svati kreću,
Razleže se pesma medna,
A sa crkve zvono jeca:
"Bila jednom ruža jedna"...


No Mitrović nije ni mogao "usred kala" večito da sanja romantične snove o vitezima, lepoticama i zamkovima: i kao svi sanjari koji se bude i bune protiv ružne jave, i on je davao maha svome negodovanju pišući satirične pesme. U satiričnoj poeziji imao je više prethodnika, ali nije išao njihovim stopama, već je inventivno i duhovito iskoristio formu klasične basne dajući joj političku sadržinu i smisao, kao što je i Domanović, u isto vreme, razradio tip alegoričnočno-satirične pripovetke. Alegorija i u jednom i u drugom slučaju nije bila samo pogodan način da se zavara cenzura i izbešu paragrafi zakona o štampi, već i dejstven literarni manir koji je pojačavao satirični efekat. Pogotovu Mitrovićeva basna, koja je vlastodršce i silnike pretvarala u životinje i svodila njihove karakteristike na jednu osnovnu, najbrutalniju i najapsurdniju, mogla je da bude efikasna; druga je stvar koliko se gubilo njeno delovanje sa nestajanjem pojava na koje se odnosilo — koliko je vreme mutilo njenu alegoriju i otupljivalo njene bodlje. Mitrović je, u već pomenutoj Poslanici drugu, posle rezigniranih stihova o savremenoj tami u zemlji i o savremenicima iz čijih usta mili laž, klicao hrabreći i sebe i druge:

Napred čvrstom voljom i jačinom pravom,
Napred naše snove da stvaramo javom.


Jedno od oružja u toj borbi za pretvaranje snova u javu bila je satira. Ali ona je više otkrivala javu nego snove, više je ispoljavala pesnikove mržnje no ideale, više je izražavala osećanja razočaranog romantičara no pobornika nove stvarnosti. Treba napomenuti da su Mitrovićeve Prigodne pesme nastale znatno kasnije nego njegova Knjiga o ljubavi, — u vreme kada pesnikov duh i zdravlje nisu bili tako čili kao ranije. To je njegovu satiričnu poeziju činilo još agresivnijom i nepoštednijom. Svinja reformator, Pas i njegova sudba, Lav i licemeri, Stara priča, Mladi orao, i tolike druge, po Skerlićevim rečima su "krepko i ljutito kazivale sav bol, stid, gnev i mržnje poštene i načelne Srbije".3)

Posle majskog prevrata Mitrović je malo pisao, kao i Domanović, i iz istih razloga kao i on: zbog saznanja da snovi nisu pretvoreni u javu. Pravio je planove o novim pesničkim delima ali nije imao snage da ih ostvari: kao što je Branko maštao da napiše ep o Kosovu, i Mitrović je imao žarku želju da stvori ep o oslobođenju Beograda od Turaka u prvom srpskom ustanku; obojica su međutim izgubili bitku sa bolešću. Bolest je Mitrovića sve više lomila, i pre nego što ga je konačno slomila izmamila mu je dve pesme, retke lirske pesme u čitavom njegovom pesništvu, u kojima više nije pevao o drugima već o sebi. Očekujući smrt, obe je posvetio drugovima po peru i duši, Janku Veselinoviću i Vojislavu Iliću, umrlim od iste bolesti koja će i njemu doći glave. Prva, Pred proleće, počinje setnim stihovima:

Pohodiće proleće i mene,
K'o i nekad uz pesama zvuke, —
I mutne će zasijati zene,
I kliknuće srce koje vene,
I pružiću malaksale ruke.


Pesnik se ne raduje prirodi koja će oživeti u bujnom zelenilu i raskošnim bojama, jer za sebe može očekivati samo ono što će njoj biti suvišno, kao što i sam već pripada "minulom svetu", — "dva tri suha lista" i koji "uvenuli cvet". Druga pesma, bez naslova, još je emotivnija i suptilnija, i kao takva ušla je u Antologiju Bogdana Popovića:

Daleko, daleko da mi je da bežim,
U predeo neki, i sam ne znam kuda,
I pod jasnim nebom i zracima svežim
Da se tiho gubim k'o ledena gruda
Pod prolećnim dahom...


Stihovi ove pesme nisu uzdisanje već izdisanje; tu gorska priroda nije zamišljena kao dekor života već kao okvir smrti, i ne doživljuje se kao radosni susret nego kao bolni oproštaj, jer se kida i "poslednja žica" koja spaja sa onim što se nekada volelo:

A ja mrk i ledan,
Moj se pogled diže gore, nebu više,
I pod nebom gledam na dah plavi jedan,
I umirem tako, tiho, tiho, tiše...


Ima nečega tužnog u poetskoj sudbini Mitrovićevoj: u pesmama o prošlosti hteo je da zahvati vekove i večite motive, ali se taj pokušaj umnogome pokazao kao anahroničan; u pesmama sa savremenim temama vezivao se za jedan sasvim određen i omeđen istorijski trenutak, ali je i taj ubrzo postao prošlost. Kao da se vreme bilo zaverilo da izbriše sve što on napiše. U baladama i romansama pevao je o ljubavi, u satiričnim o mržnji; sticajem prilika ove druge pesme su nailazile na veći odjek nego prve. Svi su verovali, pa i on sam, da je epski pesnik, a najviše utiska ostavljaju stihovi u kojima su odjekivali lični akcenti, — tuga, negodovanje, prezir, osuda; te akcente pojačavala mu je bolest skraćujući mu život. Imao je duha ali nije imao daha — i u bukvalnom i u prenosnom smislu.


______________________

1) Jovan Skerlić: Milorad J. Mitrović. Književia skica, str. 127.
2) Jovan Skerlić: Milorad J. Mitrović. Književna skica. Pisci i knjige, IV, Beograd, 1964, str. 133.
3) Jovan Skerlić: Milorad J. Mitrović. Nekrolog. Pisci i knjige, IV, Veograd, 1964, str. 126.





Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973


[postavljeno 02.04.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 15, 2014, 01:50:09 am »

**

MILORAD J. MITROVIĆ


Ima pesnika koji svoju dušu drže na dlanu, i oni naliče na one pobožne srednjevekovne kraljeve po našim starim crkvama koji na svome dlanu drže srebrnu minijaturu svoje zadužbine, kakvog manastira. Ovo su pesnici koji žive srcem; to su ljudi u kojih je sentimentalnost većma razvijena nego refleksivnost, i većma nego fantazija. Zatim ima pesnika koji žive većma duhovnim životom nego osećajima, ali kod kojih se stvari srca uzdižu do najvećeg stepena do kojeg se može uzdići jedan osećaj: do duhovnog procesa. Oni su često hladni za srce, ali zato zagrevaju i osvetljuju dušu. I najzad, ima pesnika kojima nedostaju i osećajnost i refleksija, ili, ako im i dostaju, one se povlače pred suverenim naponom fantazije, i tada život postaje samo slika, i njihov ceo duhovni svet raspada se u velike i male figure. — U nas se uvek prva vrsta pesnika isticala pred svima drugim, a to stoga što su stvari srca najprimitivniji događaji duše, i što se zato najlakše prenose na običnog čitaoca, i što su najpristupačnije i srpskom kritičaru koji će još dugo stojati bliže našem čitaocu nego našem piscu. Ovo je učinilo da se u nas stalno pravi deoba na pesnike iskrene i pesnike neiskrene, i ako je jasnije nego išta na zemlji i nego išta u literaturi ova prosta istina: nema neiskrenih pesnika; svaki je pesnik iskren osim onaj koji nema talenta. Jedno književno delo može se meriti samo na jedan način: da se vidi stoji li iza njega čovek od talenta, ili obični diletant, ili obični šarlatan. Pesnik od talenta ili je čovek od srca, ili od misli, ili od mašte, i on je tvorac; ako ima sve troje, on je veliki umetnik. Na kritičaru je da zapazi kakav čovek stoji iza dela, ali se teško može reći koja je komunikativnija, i plodnija, i iskrenija, od one tri tvoračke snage: srce, misao, ili fantazija.

Milorad J. Mitrović nije bio ni iz jedne od te tri kategorije, ovako sumarno opredeljene. Njegova osećajnost, bila je minimalna; njegova refleksija kretala se u jednom malom i tamnom krugu koji se uvek vidio, krugu običnih ljudi iz koga on nikad nije izišao; a fantazija koja je uvek krilata, bila je krilata i u njega, ali je naličila na one ptice koje ne lete nego idu po zemlji ili se obrću po plitkoj vodi. Mitrović nije svoje pesme ni osećao, ni mislio, ni maštao; on ih je izmišljao. On je bio virtuoz. I onoliko talenta koliko ga je ovaj pesnik imao, on ga je izmislio. Niko u srpskoj literaturi nije imao manje svog ličnog koliko ovaj pesnik koji je ipak uspeo da dadne svojoj knjizi jedno ugledno mesto među knjigama njenog vremena.

Mitrović je međutim bio pesnik koji je svoju literaturu pravio sa najmanjom merom blaziranosti, i s jednim uverenjem koje je odavalo njegovu tako jednostavnu i neporočnu dušu. Ja sam ga zato voleo. Voleo sam ga jer je većma nego iko od srpskih književnika bio fanatik u književnoj ludosti. On je verovao da je pesnik poslan od Boga u veliku ljudsku pustinju da ne dadne ljudima da se poživotinje i izgube sposobnost govora. On je verovao da je pesnik izuzetan čovek koji zato treba da ima izuzetne odnose prema svetu, i da ni unutrašnje ni spoljašnje ne naliči na druge ljude. Pesniku pripada pravo da kao prorok na Sinaju govori s nebom nasamo. S toga je svemoćan. Jednim kapricom može prijatelja da učini večnim, ili da podvikne neprijatelju: Ja mogu da te udavim u jednoj kaplji svoga mastila! "Ja sam Enej čuven do neba! ..." Tako i pesnik.

Pa ipak niko nije tako kao romantični Milorad J. Mitrović naličio na one koje je smatrao filistrima; niko nije bio bezazleniji u svojim porocima ni većma propisan u svojoj vrlini. Svoj čudni smisao o književnosti primio je od drugih, od svojih predhodnika: svoje navike, tako isto, od svojih savremenika. On nije bio čovek od temperamenta, i zato nije imao ni strasti; a kad mu je trebalo da ima jednu strast, da bi bio dekorativniji i većma pesnik, on je pozajmio od drugih. Tako je on postao boem ne po prirodi, nego po sujeti. Do njegova vremena još se verovalo da treba biti kao Branko i Đura Jakšić; to znači ovde: treba biti bard svoga naroda, i pijani građanin republike. Tako se i on odao čaši. Od Jakšića i Vojislava do Sremca i Domanovića, cela jedna galerija dobrih ljudi i lepih talenata živela je u tom tužnom paradoksu. Nikada i nigde nije bilo pisaca koji su se toliko iskreno voleli i obožavali međusobno, i iskrenije prezirali pisce koji su bili drukčiji nego oni; niko kao oni nije prezirao filistre a tražio njihovu hvalu i njihovo društvo, pišući za njih svoje knjige i pevajući im po kafanama. Tako su njihovi životi protekli u zdravicama; a kad je došla smrt, oni su popadali jedan do drugog, s čašom u ruci, kao svatovi.

Tako je Milorad J. Mitrović interesantniji po svom snu o književnosti nego po svojoj književnosti; njegova fizionomija kao čoveka čudnija je nego njegova fizionomija kao pisca. S kakvim bi bolom otišao s ovog sveta ovaj čovek od sna, da je mogao predvideti kakvi će filistri doći posle njih da pišu srpske stihove! Jer pesnici kao Mitrović nisu nikad zavideli pesnicima iz kule od slonove kosti. Oni su tražili svoje uspehe na mitinzima. Čitave decenije se u nas nije verovalo da je lirska poezija stvar filosofije; i da je od svega najbliža metafizici; i da se nigde kao u njoj ne prokažu lakše ljudi bez dubljeg i složenijeg unutrašnjeg života; i da pesnik nije ni šumski čovek, ni kafanska razbibriga, nego kabinetski radnik i učeni zanatlija na teškom poslu rime i ritma. I ma da je Mitrović bio pre svega ozlojeđeni trubadur, i ma da je radije nego išta pevao bele kastiljske done i mračne vitezove u gvozdenim pantalonama, on nije hteo da zatvori oči pre nego što ostavi nekoliko epigrama protiv pisaca koji nisu redovno sedali za isti sto s njima, ni išli pod istim kišobranom. Ovaj blagi pesnik zbog tih nekoliko naivnih epigrama držao je sebe za kobnog čoveka s čijih se prstiju cedi krv nekolikih žrtava, za kakvog svirepog mladog longobardskog kneza koji je nazdravljao iz lobanja svojih neprijatelja. (Što je najzabavnije, tako je mislila i S. K. Zadruga koja nije dozvolila da ti bezazleni epigrami iziđu u njegovoj celokupnoj zbirci.) Svakako dobri Mitrović nije dovoljno znao šta je književnost, ali je umro s jednim zavidnim patosom o pesnikovom mestu među ljudima. To je možda što je najdirljivije ostalo od njega. Nikad ga neće zaboraviti oni koji su ga sretali beogradskim ulicama, večito namrštena s uzdignutom jakom od kaputa, s krupnim šeširom natučenim do obrva, ispod kojih su bezazleno gledala dva velika tužna oka.

* * *

Kao pisac, Mitrović je najverniji učenik Vojislava Ilijća, koji je bio ideal njegove mladosti kao što je bio ideal našeg detinjstva. On je do kraja živeo od Vojislavljeve estetike, i ostao za uvek u granicama koje je ona propisivala. Prilike su donele da je iz Vojislavljeve škole izašlo nekoliko možda dobrih radnika na stihu, ali čim su oni postali sposobni pisci, te škole više nije bilo. Za ovo je trebalo nekoliko godina — jer kao što mladost u nas traje odveć kratko, detinjstvo traje odveć dugo . . . Vojislav nije samo bio odličan pesnik nego izvrstan učitelj; on je bio reformator kome dugujemo u jednoj periodi obnovu naše versifikacije, nove motive, i viši smisao o lirskoj umetnosti. Do njega se poezija nije oslobađala od deklamacije i prigodnih stihova. On je bio jedna svetla tranzicija između tog doba emfatičnih deklamatorskih dela i današnje srpske poezije u kojoj se vide plemeniti napori, možda ne beznadežni, da se srpskoj lirici dadne obeležje našeg vremena: da se stihovanoj umetnosti dadne prostora, i da se od čisto spoljnih fakata približi događajima duše.

Milorad Mitrović je jedini ostao veran učitelju, i dok su drugi, s vremenom, prolazili pored njega s mandarinskim lepezama, on je išao kraj njih s teškim štitom krstonosca, i s melanholijom iz zamka kakvog Lare. Na žalost on nije uspeo da išta nastavi u delu Vojislava Ilijća. On je samo odzviždao ono što je Vojislav bio odsvirao. Pored ovog krupnog pesnika on je ostao kao pored kakve goleme planete jedan sitan satelit koji zvezdari pokazuju prstom onima što hoće da vežbaju domašaj svog vida golim okom.

U stvari, Mitrović je počeo kao Zmajev učenik (odeljak "Misli i Snovi"), i ostajao je takav mestimice kroz celu svoju knjigu. Kao Zmajev učenik on se obeležio nekolikim stihovima koji imaju zvuk komunističke pištaljke. On teži da bude pesnik socijalnog ideala, dobošar pored gomile paćenika, prvi na barikadi. "Kraj patnika tu se s jadom bori!" Tako se tad razumevala lirska pojezija koju je publika odvajala od svega dubljeg i intimnije unutrašnjeg, i Mitrovićeva Muza, pored koprene kakve Eleonore, antičkog vela iz Amorgosa, ona je nosila i crvenu frigijsku kapu, i šamiju srpske žene. — Ali u umetničkom pogledu te "Misli i Snovi" nisu bili ni misli ni snovi nego halucinacije deteta u čijoj se mašti obnavljaju slike svakidanje i svačije. Te misli i snovi su u književnosti onako isto opšti kao drum ili reka. Njima se ne zna ni izvor ni sopstvenik, i to je ona gotova građa koja danas postoji u literaturi, i kojom ima pravo da se koristi svako a da ga niko ne udari po prstima. Tu je pesma o grobu nepoznatog kraj puta; pesma o starom i malaksalom dubu na kome ptiče peva novi život; pesma o razvalinama koji su nekad bili dvori svirepih vitezova i nežnih žena; pesma o cvetku u kome svetli jedna suza koju niko ne vidi; pesma o oblaku koji tumara u prostorima ne znajući gde će pasti; pesma o napuštenom idealu koji čeka da mu se vrate poklonici jer dobro zna da će ljudi izneveriti i nove idole kao što su bili neverni starim bogovima; pesma o dva lista koje je vetar otrgnuo, od kojih je jedan rastao na suncu a drugi u senci, ali koji će pasti u zajednički grob kao i sve drugo na ovom svetu; pesma da čovek umire a sunce ipak ravnodušno i dalje ide svojim putem . . . I zaista sve su ovo misli i snovi; sve su to istine, i to velike, duboke i večne. Nesreća je samo u tome: što su to odveć istine, i koje svako dobro vidi, i koje je svako davno mislio i snevao. Dodajte još tome da su one i napisane onako kako su bile već pisane od kad postoji prva pisana reč, i vi ćete videti svu tragičnost ovog prvog dela pesnikove knjige. Nema ovde ni filosofskih, ni pesničkih, ni slikarskih bravura. Savršeno odsustvo emocije i fantazije, a jedva nešto malo invencije. Jezik je dotle uprošćen da izgleda kao da je ovaj pesnik znao svega stotinu srpskih reči. O duši nije ništa znao. Od hiljadu prozora sa kojih se gleda na ovaj svet, ovaj pesnik je gledao samo na jedno malo i mutno okno.

Mitrovićeve balade zovu se u ovoj zbirci "Knjiga o ljubavi". To je nemačka romantika Birgera, Ulanda, i Hajnea. Razvaline, ponoć, mesečina, vizija na starom prozoru plave ili riđokose kastelanke — onako kao i u Vojislavljevim elegijama. "Don Ramiro" je iz Hajneova romancera; tako i "Papučica." "Robinja" je motiv dostojan inspiracije kakvog Dragaševića ili Brzaka. "Dva viteza" to je Uland ili Lenau koji versificiraju na jednom istočnjačkom žargonu. "Pesma o srcu" tako isto. "Bila jednom ruža jedna", to je mala kancona koja pokazuje samo pesnikovu okretnost da piše u hajneovskom maniru. "Trubadur" i "Hetera", to je Vojislav Ilijć u izgubljenim trenucima. "Najteži greh", to je kakav Vazov u redingoti starog Birgera. "Fantazija o ljubavi", to je Bajron u samoodricanju. "Mrtav vitez" i "Vanda", to je Puškin koji se pretvorio u kakvog Mitu Popovića. "Pustinjak", to je Ljermontov koji parodira svoga "Mciri". — Za balade treba biti romantičar po inspiraciji i kulturi; zato je trebalo imati fantazije, i dodira sa starim stvarima. Na žalost, Mitrović nije putovao da igde vidi tragove Srednjeg veka. Bez neposredne senzacije iz starih gradova, starih muzeja, starih knjiga, on je za to doba ljudske duše saznavao iz treće ruke. Zato je sve u pastišu. Mitrovićeva romantičnost to je najnaivnija aluzija na jednu istoriju ljudskog društva od kojeg u nas nije ostalo skoro ni jednog vidljivog traga, i koje je za uvek ostalo nedokučljivo ovom velikom ljubitelju života starih barona i riđokosih kastelanki. Poznata je stvar da izvesni evropski artisti imitiraju kineske crteže; ali i kineski artisti imitiraju evropske stvari. Ja sam u jednom velikom muzeju gledao neke reprodukcije na kineskom porculanu na kojem su artisti sa Žute Reke ilustrirali Lafontenove basne, i ništa nisam vidio uzbudljivije nego način na koji su oni predstavljali u svojim slikama dvorski život Luja XIV . . . Ima nečeg tako naivnog i u romantičnosti ovog srpskog pisca.

Mitrović je međutim imao veštiju ruku nego intuiciju. Mora se istaći njegova sposobnost arhitekte. U vreme u koje je on pisao, ni jedan njegov drug nije svoje stvari komponovao s toliko lakoće kao ovaj pesnik. Svako zna rđavu kompoziciju Sremca, Veselinovića, Domanovića, čak i obrazovanog Matavulja. Mitrovićeva svaka pesma je iskovana kao medalja, dobro zaokrugljena i reljefna, bez parazitnih fraza, ni reči koje treba da spasavaju ritam ili slik. U ovom pogledu artista ustupa daleko artizanu, a ova osobina Mitrovića čini jednu, možda najveću, odliku njegove knjige.

Mitrovićeve basne možda je bio žanr u kome je ovaj pesnik mogao pokazati najviše uspeha. Aluzije na tamno vreme poslednjih Obrenovića imale su ne samo političke nego i umetničke uspehe u svojih čitalaca. Ja mislim da su te nekolike basne najbolje što je izišlo iz njegova pera, po lakoći kojom su pisane i po blagoj duhovitosti ovog buntovnika koji je bio uvek tako srdit.

Ali da je u Mitroviću ipak živio jedan nežan, a ko bi znao koliko čak i jedan suptilan pesnik, vidi se po jednoj njegovoj pesmi koju niko nije isticao, i koja je potpuno strana u njegovoj knjizi. To je "Nenapisana pesma", jedna kosmopolitkinja koja otkriva pesnikovu sposobnost za tančinu, za unutrašnji život, i za jednu višu rečitost. Da je dobri Mitrović stigao da napiše samo dvaestinu pesama ovog roda, njegovo ime ne bi za dugo izbledelo, i njegov san o sreći pesnika među ljudima bio bi ostvaren.


NENAPISANA PESMA

Ona je nikla o ponoći nemoj,
U času mira i tišine svete,
I ja je pevah razdragan i srećan
K'o tica gorska ili malo dete.

Nju niko nije slušao ni čuo,
Nju mi je duša sama sebi plela.
Kliktaše srce iz ranjenih grudi
I mračne bore nestajahu s čela.

Da, ja se bejah izmirio s tugom,
Sa patnjom mojom i sa jadom inim,
I pesma moja zvezdama se vila,
I gubila se u zracima njinim.

I ja joj htedoh da pohvatam zvuke,
No zasta ruka što ih bezbroj spisa;
To beše pesma ljubavi beskrajne,
Neznana zemlji, san nebeskog visa.

Takve nenapisane pesme ovog vrlog pesnika, plemenitog po srcu i po ljubavi za domovinu i literaturu, osećaju se i na više mesta kroz redove njegove knjige, i one su većma uzbudljive od onih napisanih. To je tragičnost njegova, a možda i cele jedne generacije. Svojim životom, koji je on bio organizovao onako kako je najmanje dozvoljen duhovnom radniku, i svojim talentom koji je pesnik udavio svojim sopstvenim rukama, on je dao celom svom delu nešto tako duboko tužno da ga čitalac ostavlja iz ruke s pravim bolom. Kakve su nenapisane pesme zakopane sa srcem ovog nesrećnog pesnika koji nije znao teške obaveze prema svom zanatu, niti je znao do kakvih je magijskih reči trebalo doći da se srce otvori i nenapisane pesme napišu . . .


Jovan Dučić, Srpskohrvatski almanah, Beograd—Zagreb, 1911
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: