Miroslav Antić (1932—1986)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miroslav Antić (1932—1986)  (Pročitano 26463 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« poslato: Decembar 25, 2010, 07:10:04 pm »

*





MIROSLAV ANTIĆ


AUTOBIOGRAFIJA

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam pošteno kiriju platio,
na ovom svetu što sam živeo
                                                     .
možda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komšiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio
                                                     .
ako mi život krila skrati,
i sneg u oku počne da veje,
znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem

U NEKOLIKO CRTICA O SEBI

"Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve 'Nevenove'. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list 'Ritam' ili uređivao Zmajev 'Neven'...

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam". I u svim ostalim svojim pesmama."

Autor fotografije nepoznat

Miroslav Antić — Lirska proza
Miroslav Antić — Pevani pesnici
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #1 poslato: Decembar 25, 2010, 07:10:34 pm »

*

MIROSLAV ANTIĆ


Miroslav Antić rođen je 14.03.1932. u Mokrinu kod Novog Sada. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu Pančevac. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u Dnevniku, radeći jedno vreme u izdanju sredom — Novosadskom dnevniku, do 1959.

Više od godinu dana bio u Beogradu urednik Pionira (1959—1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u Izdavačkom odeljenju Foruma, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) — novinar u novinskoj Izdavačkoj kući Dnevnik — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962—1965), obnovio i radio kao glavni urednik Neven Čika Jove Zmaja (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu.

Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima.

Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: "Plavi čuperak", "Garavi sokak", "Nasmejani svet", "Šašava knjiga", "Olovka ne piše srcem", "Ptice iz šume", "Tako zamišljam nebo"...

Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag.

Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila.

Umro je 24.06.1986. u Novom Sadu.
Pro Arte galerija

*  *  *

Za trideset pet godina stvaralačkog rada, Miroslav Antić objavio je više od trideset knjiga.
    
DELA:

Zbirke pesama
  • Ispričano za proleća
  • Plavo nebo
  • Rožderstvo tvoje
  • Psovke nežnosti
  • Garavi sokak
  • Koncert za 1001 bubanj
  • Kikinda

Knjige za decu
  • Nasmejani svet, 1955
  • Poslednja bajka, 1965
  • Plavi čuperak, 1965
  • Šašava knjiga, 1972
  • Prva ljubav
  • Živeli prekosutra, 1974
  • Svašta umem
  • Stepenice straha (roman)

Radio drame
  • Otužni marš
  • Povečerje

    
Radio je na filmskim projektima "Sveti pesak", "Doručak sa đavolom", "Široko je lišće", "Strašan lav" i dr.

Antić je dobitnik mnogobrojnih priznanja: dve "Nevenove" nagrade (1969. i 1973), nagradu Mlado pokoljenje 1974. godine, nagradu za životno delo u poeziji za dece, Goranovu nagradu, nagradu Sterijinog pozorišta ("Otužni marš" 1962. godine), Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluge za narod i dr.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #2 poslato: Decembar 25, 2010, 07:15:58 pm »

*

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati.
Vetar vrbama čupa kosu.

Kud ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka,
zurim u prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?
Možda je sasvim do mene došla,
al' ja:
u krčmu svratio, gorak,
a ona,
ne znajući — prošla.

Ne znam.
Ceo smo svet obišli
u žudnji ludoj,
podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da, mora biti da je tako.



SENKA

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.

Ma bili svetovi crni,
ili beli,
ma bili putevi hladni,
ili vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Il crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.






Christine Comyn "Affected by You"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #3 poslato: Septembar 27, 2011, 01:43:01 pm »

*
Miroslav Antić Mika


TO JA JOŠ UVEK ŠAŠAV LETIM, I ŽIVIM

...Za pedeset i četiri ovozemaljske godine uspešno se bavio poezijom, novinarstvom, filmom, slikarstvom, a prema sopstvenim rečima, bio je i zidar, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, stolar, radio kompresorima, obrađivao drvo, glumio u lutkarskom pozorištu, vodio televizijske emisije, bio konferansije...

Ovaj svestrani umetnik proleća, snova, zvezda, krila, plaventila, o kome se previše ćuti, a čije su knjige još uvek nepročitane i nedočitane, veći deo svog života proveo je u Novom Sadu odakle je kretao na mnoga putovanja i stizao do bluza u njujorškim predgrađima, do peterburškog hotela u kom se ubio Jesenjin, do upoznavanja sa Preverom u Parizu, do peskovite letonske obale, do oduševljenosti Pradom u Madridu, do dece naših iseljenika u Cirihu, do Bagdada sa 1001 danom umesto 1001 noći, do Skandinavije, Australije, Portugalije, Mongolije...

Bio je otac šestoro dece i imao tri braka koje je, prema njegovim rečima, doživeo sa mnogo ljubavi pretvorivši ih delimično u poeziju.

Voleo je boks, džudo i fudbal, more, svoj čamac, plovidbu Dunavom, kafanu, oduševljavao se naukom, posebno nebom, kosmosom, zvezdama, rado se bavio baštom, spremanjem ribe ili pasulja, više puta se lečio od alkoholizma, bio je zaljubljenik u život, u druženje sa ljudima. Njegovi prijatelji bili su kako poznati slikari, vajari, glumci, pisci, novinari, kritičari, muzičari, univerzitetski profesori, tako i kasapini, zlatari, berberi, prodavci novina, čistači ulica...

Sam je govorio da ne priznaje vidljive biografije koje podsećaju na krštenicu, karakteristiku u vojnoj knjižici ili radni dosije, one biografije koje sadrže precizne bibliografske podatke sa naslovima i datumima. Ipak, u ime sećanja na ovog velikog i toplog stvaraoca-večitog dečaka zavirimo bar u poneku sliku i boju njegovog životnog kaleidoskopa.
 
BEŽATI U SVET POEZIJE — TO JE MOJA NAIVNOST"

Prva Antićeva pesma Majka objavljena je 1948. godine u časopisu Mladost, a prva knjiga pesama Ispričano za proleća odštampana 1950. godine. Nakon toga usledile su mnoge knjige Plavo nebo, Roždestvo tvoje, Nasmejani svet, Psovke nežnosti, Koncert za 1001 bubanj, Poslednja bajka, Plavi čuperak, Šašava knjiga, Garavi sokak, Živeli prekosutra, Krov sveta, Prva ljubav, Mit o ptici, Nebo u oku, Druga strana vetra, Svašta umem, Hodajući na rukama, Horoskop, Tako zamišljam nebo, Izdajstvo lirike, Savršenstvo vatre...

Antić je rado recitovao svoje stihove u školama, kafanama, bibliotekama, domovima kulture, fabrikama, kasarnama, bolnicama — šarmantno, temperamentno i vrelo, ponekad pomalo zamuckujući i ističući je da je stihove pisao krvlju, sa mukom, teško, spaljujući i bacajući mnogo, porađajući svoje pesme. Govorio je da su na njega uticali svi — Milovan Glišić, Lao Ce, Boš, Brojgel, Sveto pismo, Tolstoj, Fokner, njegova majka Melanija...

Čitalačkoj publici poznat je pre svega po zbirci pesama o godinama prvih ljubavi Plavi čuperak. Kako su ljubavne pesme za decu bile nešto sasvim novo i drugačije, ovo Mikino neposredno i toplo obraćanje onima koji nisu ni mali ni veliki, kao i posredno obraćanje njihovim mamama i tatama, nailazilo je u početku na nerazumevanje i negativne recenzije kritičara dečje poezije, tako da je godinu i po čekalo na objavljivanje. Plavi čuperak je po izdavanju doživeo veliki uspeh i postao kultna knjiga za mlade.

Osim poezije za decu i mlade, Mika nam je podario i predivnu refleksivnu i ljubavnu poeziju za odrasle u Koncertu za 1001 bubanj, Savršenstvu vatre, Mitu o ptici... Ti stihovi, više desetinagodina nakon što su napisani, još uvek strpljivo čekaju da budu na pravi način pročitani i vrednovani, kako od strane čitalaca, tako i od strane kritike.

Uz poeziju pisao je i prozu (romani Stepenice straha, Sveti vetar) i dramske tekstove (Parastost u belom, Ženidba na oglas, Povečerje, Otužni marš, Rt Dobre Nade). Neke svoje drame sam je postavio na pozorišnu scenu, neke su zaživeli u obliku radio-drama, a Otužni marš i Parastos u belom doživeli su i internacionalno izvođenje u Parizu, odnosno u Montrealu.

Dela su mu prevođena na ruski, makedonski, engleski, albanski, turski, mađarski, slovački, češki, francuski, rumunski, poljski, slovenački... U Njujorku krajem sedamdesetih u okviru antologije poezije i proze iz celog sveta Novi smerovi objavljeni su i njegovi stihovi.

Prepevavao je pesme sa mađarskog i slovačkog pesnika Ferenca Fehera, Palja Bohuša, Mihaila Babinke, Jana Labata, Vjere Benkove... Bio je član Udruženja književnika Srbije. Više puta je bio nagrađivan — prvi je dobitnik Zmajevog štapa u okviru Zmajevih dečjih igara, primio je dve Nevenove nagrade, jednu za životno delo za poeziju za decu, Goranovu nagradu...

BEŽATI U SVET NOVINARSTVA — TO JE MOJA POTREBA DA PREŽIVIM

Novinarstvom — koje je smatrao svojim poštenim i časnim poslom, a koje ga je oduševljavalo jer mu je pružalo priliku da se upoznaje sa umnim ljudima, kao i da mnogo putuje — Mika je počeo da se bavi kao dvadesetdvogodišnjak u nedeljnom listu Pančevac. Nakon svega godinu dana prešao je u novosadski Dnevnik u okviru kog je delovao kao jedan od najzapaženijih novinara-autora, bio je izuzetan reporter, a njegove rubrike Obično petkom, Žurnal Miroslava Antića, Galerija savremenika čitale su se sa interesovanjem. Kao obožavac džeza, ozbiljne i ruske muzike pokrenuo je i uređivao reviju za džez i zabavnu muziku Ritam. Takođe je uređivao dečji informativni list Pioniri i Zmajev Neven. 1986. godine dobio je novinarsku nagradu za životno delo.


Više na blogu Miki i ostalim čudima








Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #4 poslato: Novembar 03, 2011, 07:18:04 pm »

**
MIROSLAV ANTIĆ


PESNIK DETINJSTVA, VOJVODINE I DIRLJIVIH NEŽNOSTI


Savremeni pesnik Miroslav Antić (rođen u Mokrinu 1932. godine, umro u Novom Sadu 1986) pisao je za decu i omladinu, a bavio se i novinarstvom. Bio je veliki boem, čovek velikog životnog iskustva (razne je poslove obavljao i mnoga zanimanja promenio) i sjajnog pesničkog dara, u koji je unosio i nešto od buntovnog Majakovskog, ali i od vragolastog i raspričanog Jesenjina, koji je znao biti nežan, usamljen i tužan. U srpskoj poeziji se javlja 1951. gopine zbirkom "Ispričano za proleće", da bi potom usledide knjige: "Plavo nebo", Psovke nežnosti", "Koncert za 1001 bubanj", "Plavi čuperak", poema "Vojvodina", "Šašava knjiga", " Garavi sokak". Celokupna dela u 10 knjiga pojavila su se 1986. godine, a na početku istih nalazi se veliki pesnički ciklus, najpročišćenija i najzrelija poezija — "Tako zamišljam nebo".
 
Pevanje Miroslava Antića je neprestano obraćanje deci, vraćanje u detinjstvo, u svet igre, snova, prvih gorkih iskustava, a što je u stvari pevanje o sebi i svom doživljaju ljudi i sveta. Drugi i veliki motiv u njegovoj poeziji je Vojvodina, kojoj se uvek vraća kao široj i neotuđivoj zavičajnosti prepunoj ljudskih radosti i muka, i nekog skrivenog smisla i značaja koji može sagledati samo onaj koji je u njoj rođen.
 
Detinjstvo u poeziji ovog pesnika puno je neugasivih slika koje ga čine neponovljivim delom svakog ljudskog života. Detinjstvo u njegovim pesmama određuje: drugarstvo, razne situacije, neobuzdanost, ali i nemaština, grdnje, batine, sputavanja da se dete preda svojim maštarijama i igrama bez granica. Peva o prvim gorčinama, prkosima i gnevnim raspoloženjima, o zebnjama i strahovima, začuđenostima i nesnalaženjima, o znatiželjama i porazima koje dete doživljava na svoj osoben način. Iz tih razloga, pesnik traži razumevanje i ljubav za taj svet u nastajanju. On bi da se taj svet bezazlenstva zadrži, sa porukom da deca ne žure sa odrastanjem jer više se nikad neće tako lepo sanjati.
 
Čaroban je taj svet
od izmišljene jave.

Tu su moji dečaci
najveće vojskovođe,
moreplovci i sportisti.

Tu oni vide oštro
o kraljevski kondori.
 
Tu njihov govor čini
da vode postaju bistrije
i misao im u vetru
miriše na polenov prah.
 
Ako bi ikad pristali
da žive kao svi drugi,
 
čime bi onda rasli?
 
("Rasejana pesma")
 
A kad se poraste i započne novi život na tom prostoru "između zvezda i kamena", izgubi se polet, pritisnu brige i nevolje, a samim tim i noć deteta prestaje biti "od snova — zlatna". Zato, dok je čovek mlad, treba stalno da bude u pokretu, u nekakvom idenju, da uvek bude zahvaćen nekim dešavanjem kako u sebi tako i oko sebe. A za takvo nešto potrebna je volja i žeć za novim, dalekim i nepoznatim, i ona neugasiva iluzija da nas tamo negde čeka neki drukčiji i bolji svet. Jednostavno, tome se treba učiti od reke koja uvek hita u slobudu, u savlađivanje prepreka i ovladavanje daljinama "...ako ikada zapne/i umori se dok trči, /umreće bez daljine, / umreće bez slobode" ("Žeć").
 
Obraćajući se detetu kao bliskom i najdražem, tonom najiskrenijeg prijatelja, upućuje mu reči iskusnog čoveka da se u životu nikada ne koleba, da se u sebi uvek lišava velikih dilema jer su one kočnice za prave poduhvate. Staro umrtvljuje (stare misli, navike), kao što umrtvljuje i stvarnost u kojoj je uvek sve isto. Da je stajanje u mestu lagano umiranje duha, kazuju i stihovi iz "Čarobne pesme":

Zašto bežim od kuće.

Nađeš me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mučim se da oljuštim
sa čela i sa misli
zemljinu težu čamotinje,
jednolikost života
i otupelost zanosa.
U bestežinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim...

Naravno, nije lako ići kroz život jer se ne ide utabanom stazom i pravolinijski; vijuganje i prepreke su obavezne, iskušenja su samim tim velika, ali samopouzdanjem i upornošću sve se može. Ambicija, tj. hteti nešto postići, za nešto živeti, jeste imperativ života i od toga ne treba odustajati, ako se želi da život bude sadržajan i da ima nekakvog smisla:
 
Pa daj, budi takvo čudo
što ne ume ništa malo,
već kad kreneš — kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
. . . . . . . . . . . .
Pa ako se pozlatiš,
il sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
 
Nikad nemoj da se vratiš.

("Nepovratna pesma")
 
Sličnih "roditeljskih pesama" Miroslava Antića je mnogo. Samo da se podsetimo na neke: "Svašta umem", "Rasejana pesma", "Tatina pesma", "Čarobna pesma", "Samoća".

I baš zato što je detinjstvo neponovljivo u svom kratkom trajanju, pesnik Miroslav Antić misli da decu treba ostaviti da traju u tom njihovom "čarobnom svetu", koji iskače iz ove jave i postaje druga java koju mogu dosegnuti jedino deca. Ali to se sazna tek kad se odraste, kad se biće uozbilji, kad se počne prelistavati prošlost:
 
Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako luckasti,
šmrkavi i lajavi,
ludo smo izmišljali,
neke svoje svemire
i bili smo krilati,
i bili smo zmajevi.
Igrali se piljaka
sa najlepšim zvezdama.
Crtali smo svetlošću
radoznala skitanja.
I uvek u srnima
ko u toplim gnezdima
znali smešan odgovor
na sva tužna pitanja.

("Kad smo bili veliki")

Obraćajući se deci, Miroslav Antić se u stvari obraća detetu u sebi, pa i onda kada peva o dalekim morima, o brodovima, mornarici i priča o strogim kapetanima i lukama. Njegovo pevanje je veliko jedrenje ustalasanim morem detinjstva i neprestano idenje kroz olujni prostor života. Međutim, kada o svemu tome peva, on to čini jednostavnim jezikom i jednostavnim pesničkim postuikom — peva onako kako se govori u kući, za stolom, na kućnom pragu, sa drugom, na ulici i u kafani, u pismu; kao kad se ćaska u polupijanom ili zaljubljenom stanju. Antić od priče pravi pesmu i obratno — od pesme gradi priču, spontanu, toplu, meku, pomalo dirljivu i nadasve iskrenu, što se moglo i videti iz stihova koje smo navodili.
 
Miroslav Antić je iznad svega voleo Vojvodinu, kao svoju majku, kao svoj dom u Mokrinu, kao svoj ravni Banat. Voleći Vojvodinu, on je voleo i njene ljude, obične paore sa njiva i sokaka, iz birtija, ali na neki svoj, antićevski način, a koji je najbolje objasnio on sam u jednom pismu:

U našoj se literaturi mnogo pisalo, a i sad se još piše, o Vojvodini, ali o njoj je ipak malo rečeno. Mnogi su o staroj Vojvodini zabeležili da je bogata, još puna slanine i dobrostojećih domaćina sa nabreklim buđelarima. A ja sam u ovom predelu (misli se na rodni kraj) poznatom po beskrajnim pijankama, otkrio i istinske suze, koje niko nije bio u stanju da vidi. Poznavao sam ljude ne teže od pedeset kilograma koji su na svojim plećima teglili džakove dvostruko veće težine. U bircuzima sam nailazio na ljude i slušao njihova razuzdana podvriskivanja koja su uistinu bila jecaji, izrazi bola i gorčine koje su hteli da utope u piću. U svojim pesmama želeo sam da opevam ovu Vojvodinu sa stotinu lica.

Takvu je Vojvodinu i opevao, posebno u poemi "Vojvodina", mada je ona, sa svojim ambijentom, svojim ćudima i darovima, ljudima i njihovom svakodnevicom, uvek prisutna, manje ili više, u svim njegovim knjigama. Njegova Vojvodina je takva: od njiva i đermova, od dudova i zvezda, od bircuza i podvriskivanja, od svetlih zanosa, od bolova i trajnih ožiljaka, od blata i zlatnog klasja.
 
Takav je i sam Miroslav Antić — uvek uverljiv jer je uvek iskren; u pevanju je krajnje nepposredan jer je kao čovek, ponekad razdrljen i zubat, turoban, ali, u nekim trenucima i razgaljen, nostalgičan i setan; sav od želja, razastrtih snova i od dirljivih nežnosti. Na kraju ga vidimo ("Besmrtna pesma") kako se miri sa smrću koja dolazi i preobražava čoveka u stanje opšteg rasejanja, pa ga više nema i, opet, u svemu ima: u ptici, u vetru, cvetu, zvezdanom sjaju, pamćenju i nekom dobrom delu.


Časlav Đorđević | Književnost i srpski jezik | Novi Sad 2002
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #5 poslato: Novembar 03, 2011, 09:21:47 pm »

**
MIROSLAV ANTIĆ
Prva ljubav





                                      PRVA LJUBAV



                                      Ovo su tvoje pesme. Ne pitaj kako sam
                                      saznao šta misliš. Možda sam nekada
                                      bio: ti. Možda si i ti pomalo bio: ja.
                                      Možda smo zajedno bili ceo svet.







                                     PLAVA ZVEZDA

                                     Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora,
                                     žbunja, trava,
                                     opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava,
                                     zvezda prava.

                                     Čak i ako ne veruješ — probaj toga da se setiš,
                                     kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ,
                                     da odletiš,
                                     da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.

                                     Ali pazi:
                                     ako nije sasvim plava, sasvim prava,
                                     mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja,
                                     mora dalje da se luta,
                                     tristo puta,
                                     petsto puta,
                                     mora druga da se nađe . . .  treća . . . peta . . .
 
                                     Mora u snu da se zađe na kraj sveta.
                                     I još dalje iza kraja — do beskraja.

                                    Mora biti takve zvezde.
                                    Što se čudiš?
                                    Pazi samo da je negde ne ispustiš
                                    dok se budiš.

                                    Jednog dana,
                                    jedne noći, ne znam kada, al znam tačno:
                                    izgledaće nebo bez nje tako prazno,
                                    tako mračno,
                                    i sva sunca,
                                    sve lepote,
                                    i sve oči što se jave
                                    nikad bez nje neće biti sasvim tvoje, sasvim prave.

                                    Ja ti neću reći šta je
                                    ova zvezda čudna, sjajna.
                                    Kad je nađeš — sam ćeš znati.
                                    Sad je tajna.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #6 poslato: Novembar 03, 2011, 09:35:43 pm »

**
Poezija Miroslav Antić
PRVA LJUBAV | Prvi tango


TAJNA

Svako ima neku tajnu:
šu-šu-šu . . .
Neko lepu i beskrajnu,
neko tužnu ili smešnu,
neko zlu.

Neko svoju tajnu slaže.
Neko odmah mami kaže.
Neko svoju tajnu ne bi
ispričao ni u snu.
Neko šapne samo tebi
kao drugu: šu-šu-šu . . .

Obično su tajne glavne
izmišljene i ljubavne.

Al i druge kad se zbroje,
naše, vaše, moje, tvoje,
leve, desne, čudne, sjajne,
sve jednako mnogo znače,
jer — inače
zašto bi se zvale tajne.

I ja imam jednu tajnu
čudnu, sjajnu i beskrajnu.
Nikom drugom — samo tebi
prišapnuću jutros nju
Hodi bliže: šu-šu-šu . . .
Sutra rano . . . šu-šu-šu . . .
Baš onamo . . . šu-šu-šu . . .

Ali nikom to ne kaži.
Sam potraži.
Šu-šu-šu . . .

Pronaći ćeš vrlo lako
i videćeš da je tako.



GOLIŠAVA PESMA

Kad mrak uz okno nos pritisne
i zvirka u klince što se svlače,
neko se isplazi,
neko vrisne,
a neko kaže:
oho, mrače!

Na spljošten nos mu palac metne
i onda,
uz osmeh,
spusti roletne.

Šta se tog mraka svaki čas tiče
na šta golišavi klinci liče.



KAD BI JASTUCI PROGOVORILI

Kad bi jastuci progovorili
o tome šta neko sanja i krije,
kad bi zaista progovorili
o tome šta neko radi kradom,
o devojčici,
na primer,
što oponaša starije
i nešto spletkari . . . spletkari,
sva izbrljana pomadom,

ili o dečaku
što se tupim žiletom brije,
— kao: kuburi čovek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi i o meni,
bilo bi i da se plače i smeje
i da se pocrveni.

Srećom: jastuci ništa ne govore.
Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja.

Oni su kao lađe,
velike bele lađe,
što plove u nemoguće,
u snove,
u bezmerja.

Uveče te odvedu.
U zoru te doveduu.
I niko ne sluti ništa.
Obrišeš san sa oka.
I sve je sasvim u redu.



ĐAČKI KORZO

U prvi sumrak
svi se tu sjate
ozbiljna lica,
držanja kruta:
odu do ugla,
pa se vrate
i opet tako
još dvesto puta.

Šarena povorka
gura se, šeta . . .
Hiljadu kapa
i bereta . . .
Hiljadu šubara
i kačketa . . .

A usput pogled
poneko baci
il nešto bajagi
nevažno kaže . . .

Ruku na srce:
šta svi ti đaci
danima ovde
uporno traže
dok troše đonove
i troše sate,
dok odu onamo
i dok se vrate,
i opet tako
sve ispočetka,
danas i sutra,
idućeg petka,
idućeg jula,
idućeg maja
— tamo i natrag
i nikad kraja?

Čarape žute,
zelene,
plave,
i duge noge
kao štapovi.

I neki žvrkovi
na vrhu glave.
I šiške na čelu
kao slapovi.

I pogurkivanja.
I zavirivanja.
I zadirkivanja.
I dobacivanja.

A možda ipak,
ko će znati,
možda tu ipak
nešto postoji?

Možda to nisu
prazni sati
kad se u gužvi
šeta i stoji,
pa počne tako
sve ispočetka:
danas i sutra,
idućeg petka,
idućeg jula ili aprila . . .

Možda tu nekom
rastu i krila?

Možda tu počnu
sva putovanja?

Možda se ovde
najlepše sanja?

Možda se ovde
najlepše želi?

I možda su se
baš ovde sreli
putevi neki
dugi i tajni,
putevi beli,
putevi trajni?

I možda su se
baš ovde sreli
osmesi neki
— i zavoleli?

Možda baš zato
jedino vredi
da se u gužvi
ovako luta:
malo onamo
i malo natrag,
i opet tako
— još bezbroj puta.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #7 poslato: Novembar 03, 2011, 09:53:34 pm »

**
Poezija Miroslav Antić
PRVA LJUBAV | Prva ljubav


I

Naiđu tako dani.
Banu u oči kao zvezdane kiše.
Oko nosa se neka šarena nežnost isplete.
I ti — staneš.
I ne znaš: da li si, il nisi više
ono obično dete, ono bezazleno dete.

Nekakvo zrno zlata počne u srcu da žulji.
Stidljivost neka u tebi tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.
Ne prepoznaješ svoje ruke:
izgledaju ti kao krila.
Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega neko te čudan posmatra,
neko kome u dahu mirišu suncokreti
i plamte obrazi kao vatra.

Naiđu tako dani.
Mesec ti u potiljak diše.
Zdravo poslednja bajko: kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše il s tobom uvis lete.

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!
Zdravo, čudnovati svete!


II

Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš da opišeš ćutanjem,
da je sagledaš žmureći,
da je dotakneš samo osmehom i šaputanjem.

Vrlo je važno
da o njoj ne brbljaš okolo
i nikom ne daš da je dodiruje.

Ona je providna kao lutkino oko.
Ona je nežna kao tišina koja hoda na prstima.
Ona je jedini nemir koji ume da miruje.

Ona je sve tvoje nedokučivo,
neuhvatljivo,
sve tvoje srebrno i treperavo kao daleko zvono,
a ipak je u tebi,
i nešto oko tebe,
pa onda nešto malo onako i još onako,
pa ono.
I onda — ono!


III

Nije to nagovaranje, rođeni moji.
Ko neće dalje da veruje — nek slobodno zažmuri.

Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo žuri,
pitanje veće od brda
i veće od dva brda
i jedna treperava duša što veruje u čuda,

i ako se u vama neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,
onda je sasvim svejedno da li žmurite,
ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.


IV

Junaci,
nos u jastuk!
Nek mašta kao lokomotiva leti!

Razumem sve vaše brige
i nespretnosti
i strah.
I evo: pomažem danas svakome da se seti
što se bez razloga duri i smeška u isti mah.

Junaci,
nos u jastuk!
Niko ne mora znati šta je.
Važno je da nešto postoji i da to nešto traje.

Zaista nije nagovaranje:
ko neće dalje da veruje — neka zapuši uši.
Važno je to, što je skriveno u nama,
pod čelom
i u duši.

A ova pesma je oko što vidi i kroz tamu.
Nju nećeš prevariti kao tatu i mamu.


V

Evo o prvoj ljubavi još samo nešto, malo:
nek ne zaboravi niko — ona je ipak večna.
Ona je kao nebo što se uskovitlalo
kad je u zoru palo u ogledala rečna.

Ona će ostati sramežljiva i vitka
u nekim budućim staricama
koje sad krišom sanjaju odrezane vitice
i žure da završe sve zadatke na vreme.

I u nekim budućim penzionerima
koji sad gaze po blatu i skakuću po baricama,
skupljaju sličice fudbalera
i dobijaju jedinicuz bog Pitagorine teoreme.

Ona je najlepša ljuljaška između radosti i samoće
kad se najviše hoće — a niko ne zna šta hoće.


VI

I kad godine minu u beskraj,
u daljinu,
i prođu mnoge lepote,
i svenu mnogi cvetovi,
jedino prva Ijubav ostaće negde u oku,
u nekim običnim stvarima,
u požutelim spomenarima,
kao večito novi i nepoznati svetovi.

Zato i vredi sanjati..
Zato i vredi želeti.
— Šta nas se ostalo tiče!

Zato i vredi zapisati i kao plakat podeliti
ove šarene reči koje na pesmu liče.


VII

Najzad,
u prvoj ljubavi rađa se i prva bora
ovde negde na čelu.
I celog života te prati.

Rađa se prva tuga i prva ljubomora.
I prvi put se pati.

I odjednom ti drukčije izgleda čitav svet.
Nešto u glavi gori.
Nešto tutnji.
I vri.

To nije kao matematika.
Tu su dva i dva često — pet.
A često — nisu ni tri.

Ali uvek je sigurno,
sigurno kao kad se diše:

jedan i jedan daju samo jedan.
I ni manje. Ni više.


VIII

Ne pitaj zato otkud odjednom košava briše.
To možda i nije vetar.
To prva ljubav uzdiše.

Ne pitaj otkuda kiše odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak,
već neko zbog ljubavi plače
i trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljen ručak
i kao okeani.

Uostalom,
šta vredi o prvoj ljubavi i dalje da se soli.
Izvoli,
sam zavoli,
pa ako je i tebi isto ovako — ti kaži,
a ako nije isto — onda sve ovo ne važi.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #8 poslato: Novembar 04, 2011, 12:02:01 am »

**
Poezija Miroslav Antić
PRVA LJUBAV | Sve boje sveta


KRILA

Ako hoćeš da odletiš
— sklopi oči
i sve jače
veruj,
veruj kao nikad
u sve ono što je čudno.

Nemoj da mi smešno mašeš
kao glupe vetrenjače
svakom vetru,
svakoj ptici,
brzopleto,
uzaludno.

Svako dete ima krila,
samo mora da se seti
gde mu rastu sakrivena
i — moći će da poleti.

Neko nađe svoja krila
u tatinom novčaniku.
Neko proda svoja krila.
Neko uvek tuđa krade.

Lete ljudi i nogama.
Lete ljudi i jezikom.
Lete Ijudi od nevolje.
Lete ljudi od parade.

Nekom mama krila sveže.
Nekom mama krila sreže.

Neko ode za pticama.
Neko padne čim se vine.

Al divno je,
al najteže,
kad u glavi nađeš krila
i obletiš maštom samo
za trenutak sve visine . . .

I svi misle: tu si bila.
A ti si na nebu bila.



DRHTAVA PESMA

Osećam: nešto u meni raste
pomalo bolno — pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.

Ja ne znam šta ću, a tata kaže:
— još si ti balava za takve stvari.

Osećam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog uopšte ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.

Nešto me muči. A tata kaže:
— još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda — kao dve tople značke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.

Plačem od sreće. A tata kaže:
— još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, čuj me:
laganja nema!
Ti bujaj — ja ću od tebe više.
I neka široko u nama dvema
ogroman ružičast vetar diše.
I luduj prirodo!
Zri naopako!
— Samo mi nemir ne pokvari.

Volim te što si zaista tako
ko i ja balava za divne stvari.



O ČEMU PRIČAMO DOK ŠETAMO

O čemu pričamo dok lutamo
u predvečerje gradom?

U stvari: mi samo ćutimo . . . ćutimo
i gledamo se kradom.

U stvari: mi se u sebi pitamo
nešto što nikom nije jasno.

I sanjamo. I skitamo . . . skitamo
i katkad šmrknemo glasno.

A kad se nebo skoro već smrači
i od svetiljki dan požuti,

— odjednom znamo sve šta znači
to što se ovako ćuti.

U stvari: mi to u sebi slutimo
reči narasle u bezmerje.

Pa nam je dosta i da ćutimo
i lutamo kroz predvečerje.



ŠAŠAVA PESMA

Mama mi kaže: — šašavo moje
šta se to zbiva u tvojoj glavi?

U njoj dečaci — kažem — postoje.
Dečaci smeđi, crni, i plavi.

Mama mi kaže: — šašavo moje,
zar mogu tamo svi da se slože?

Ja mami kažem: — kad već postoje,
nek tu i stoje — šta se može!

Mama mi kaže: — pusti priče,
— zbijeni tako, na šta liče?

Ja rukom mahnem.
I — uzdahnem.

— Svi oni liče, svi mnogo liče,
na nešto lepo kao iz priče.

Na sve što čekam. Na sve što hoću.
Liče na nemir. I na samoću.

Mama mi kaže: — šašavo moje,
pa oni, znači, ne postoje.

Postoje — kažem — kao na javi
dečaci smeđi, crni i plavi.

Šta da se radi? — mama veli.

Ja kažem: — ništa, već da se želi,
da nikad čekanje ne izbledi.

Mama me pita: — a da li to vredi?
A ja se smeškam: videćeš — vredi.



NAJLJUBAVNIJA PESMA
 
Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reči o ljubavi.

Svim pajacima i lutkama otkinute su glave
i oni tako leže u ćošku
bespomoćni
i bačeni.

Neko u ovoj sobi više neće da bude dete.
Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča.
Neko u ovoj sobi samo ćuti,
ćuti,
i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova
za pticama.

Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reči o ljubavi.



NAJMANJA PESMA

Evo najmanje pesme.
Manja je od zrna maka.

U njoj je jedan osmeh
i pismo za jednog dečaka.

Ako znaš ko ga šalje,
— šta da ti pričam dalje.

Ako ne znaš ko šalje,
— šta te se tiče dalje.



USNE

Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.

Kad dlanovima pritisneš čelo
tu, gde je neka vatra u glavi,
ne skrivaj ljubav neveselo,
— svima je ispričaj,
— svima javi.

Kad jedno leto u pege celo
oko nosa se zgusne,
sav svet nek sazna šta se to htelo,
šta se to srelo,
šta se to smelo
i što su odjednom slađe usne.

Usne su da se nešto šapne.
Usne su da se nešto nasluti.
Usne su da na njih zvezda kapne.
I da se prvi poljubac nikom,
nikada nikom ne prećuti.

Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #9 poslato: Novembar 04, 2011, 12:02:27 am »

**
Poezija Miroslav Antić
PRVA LJUBAV | Plavi čuperak


PLAVI ČUPERAK

Čuperak kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
— U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo.
U glavi.
To nije moj čuperak plavi,
već jedne Sanje iz šestog "a".

Pa šta?

Videćeš šta — kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo-malo pa . . . pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice
pa šalješ tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš — a sve koješta učiš.

Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš note i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje.
I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.

Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka — pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.



PROLEĆE

Sunce se, eno,
kao vreteno
nad gradom vrti
i glavom klima.
Sve je u meni
danas šareno.
I u tebi je
možda šareno.
U nama svima
šarenog ima.

Bila je zima.
Prošla je zima.

Tu negde, blizu,
al ne znam gde je,
vetar se topli
vrti i smeje,
čupka nam kosu
i krošnje njiše.

Bile su kiše.
Prošle su kiše.

Sad sunce, eno,
kao vreteno
ispreda gradom
nešto šareno
i — miriše.

Reci mi zašto
s tobom u hodu
odjednom danas
govorim tiše
i zašto misli
nekud odu,
pa samo trepćem
i ništa više?

Kad ispod lipa
senke se ruše,
zašto sam tako
odjednom smušen,
pa kad te kući
iz škole pratim,
sve ne bih hteo
da se vratim,
već dugo stojim
i dugo ćutim
pod vetrom toplim
i suncem žutim?

A u glavu mi
nebo stalo.
I još po malo.
Čega po malo?

Svega po malo.

Ako se setim
ja ću ti reći
i — uteći.



DOSADNA PESMA

Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću.
Kad izlazimo iz škole
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom,
bar da me vide devojčice.

Devojčice su smešna stvorenja:
dugonoge,
okrugle,
pegave ili kratkovide,
mnogo lažu i ogovaraju
i pišu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.

Meni je sve to dosadno.
Ipak, pročitam pisma,
najlepše reči prepišem
— ako mi nekad zatreba,
a od onog što ostane
napravim papirne lađe,
napravim ptice,
slanike,
žabe,

i bajagi se igram,
a tako mi je dosadno.

Dosadno mi je i da porastem,
da nosim tesne cipele
i da se oženim.

Oni koji porastu prvo se danima mrze,
onda se danima svađaju.

Jedino mi je žao mog tate.
Da je ostao dečak — kao ja,
baš bismo divno mogli da se družimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.

Sve ostalo mi je dosadno.
Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću,
nego — nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se još sa trojicom.
čak i kad nema devojčica.



STRANICA IZ DNEVNIKA

Ništa neću da joj kažem,
jer neću.
Ona je jedna neozbiljna
najobičnija balavica.

Mi stariji,
mi iz osmog razreda,
stavimo ruke u džepove
i zviždućemo kroz zube.

Baš nas briga za te devojčice.

Ništa neću da joj kažem,
jer neću.
Ali ako pogleda nekog drugog,
postaću najgori đak u školi.



ZAPISANO U SREDU

U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo ni znali.
U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak posvađali.

Opet je sreda. Sad svima kažem
dok lutam po korzu sam:
ne, nije ona lepša ni draža
od drugih devojčica koje znam.

Pa kad je sretnem — oči krijem.
Zviždućem. Gledam u nešto drugo.
I mislim: zbilja, svejedno mi je . . .

Al osvrćem se dugo . . . dugo . . .



ODLUKA

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna Ijubav — ćorak,
odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatiš: ti letiš . . . divnije letiš.

Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš ponovo znati
da voliš belje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvome srcu već sada
sto zlatnih zvezda unapred čuje.


_________

"Pesma 'Plavi čuperak' je priča o prvoj ljubavi. Pesma ima formu dijaloga, ispovesti sagovornika."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #10 poslato: Novembar 04, 2011, 12:02:37 am »

**
Poezija Miroslav Antić
PRVA LJUBAV | Posle detinjstva


LJUBAV

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikada više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.

Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.

Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.
Kažu,
i svi su zajedno radosni,
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke,
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog,
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.



POSLE DETINJSTVA

Možda je to zbog sunca,
a možda i nije zato:
ove hiljade ruku,
ove hiljade lica,
— sve mi to jutros odjednom
izgleda nepoznato
kao da nema u gradu
dečaka i devojčica.

Odjednom: ko da su prešli
preko velikog mosta,
izvijenog i lepog
što podseća na dugu,

u neki novi život,
na neku obalu drugu.

Pod nebom, iz daleka,
šta ih to tamo čeka?
Za njima trake ptica
i trake vetra se vuku.
A oni trče.
I mašu.
I drže se za ruku.

Pod nebom, iz daleka,
šta ih to tamo zove?
Za njima gradovi plove.

Za njima prostranstva plove.
I sve je nalik na snove
kad ih prelije zlato.

Možda je,
kažem,
zbog sunca,
a možda i nije zato.

Stojte!
Čekajte! — vičem.
Ja znam šta znači ta duga.
Znam: ona obala druga
mnogo lepše se plavi.
Al neka svako od vas
bar mrvicu detinjstva
ponese krišom u ruci
i sačuva u glavi.

Možda vas bez te mrve
neću ni sresti,
ni stići,
a živećemo skupa,
u isti bioskop ići,
u istom restoranu
ručati istu hranu,
u istoj ulici možda
prolaziće nam dani,
pa ipak — bez te mrve,
sićušne mrve detinjstva,
bićemo toliko tuđi,
bićemo toliko strani.

A jednom,
kad godine minu
u beskraj, u daljinu,
i prođu šareni dani
kao da nisu ni bili,
i umore se sve šetnje,
i posive aprili,
i lepi plavi čuperak
nad okom nam osedi,

— videćeš da ta mrva,
majušna mrva detinjstva,
nov neki život vredi.

Kao da raste u srcu
velika zvezdana priča,
bezbrižna,
zlatnožuta,
pa živiš još mnogo puta,
još nebrojeno puta.



SLUTNJA

Kao kad zaroniš do dna mora
i samo kamenčić zgrneš u dlan,
tako ti započne poneka zora,
tako se završi poneki dan,
i suze detinje kaplju sve teže
na snove prazne ko prazne mreže.

A nekad,
onako,
kao od šale,
padne pred tebe zvezda prava,
a ti je šutneš vrhom sandale
i odeš dalje . . .
I kad se spava,
kad nebo zaljulja sva svoja klatna,
noć tvoja,
od snova
bez veze — zlatna.

Posle detinjstva šta se sve menja?
Opet se skupljaju snovi i snovi.
Između zvezda i kamenja
jastuk kroz život i dalje plovi.

Samo je nešto teža glava:
manje se sanja — više se spava.



OPOMENA  

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željen tek ako želi.

I ako sebe celoga damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo — tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.



KAKO SE PRAVE DECA

Deca se ne prave od mame.
Ni od rode.
To su priče.

Prave se od gotovih beba
da sama na sebe liče.

Da tegle svoje duše.
I suze.
I ponos.
I zube.

I sama sebe da lažu.
Da sama zbog sebe ogrube.
I da su nežna zbog sebe.
I sama zbog sebe — sama.

Deca su sebi i roda.
I sebi i tata.
I mama.

I sve se dalje ređa
kao na vodi krugovi:
deca su sama sebi
i snovi,
i sreća,
i drugovi.

I sama sebi sve otmu.
I sebi sve podare.
I kao igračku sebe
od jedne bezazlene bebe
i stvore
i pokvare.



KAD SMO BILI VELIKI

Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako brljivi,
šmrkavi
i lajavi,
ludo smo izmišljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati,
i bili smo zmajevi.

Igrali se piljaka
sa najlepšim zvezdama.
Crtali smo svetlošću
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smešan odgovor
na sva tužna pitanja.

Od juče smo ozbiljni.
I odjednom,
čudno:
kao da smo zgrčeni.
Kao da smo stali.

Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.
Prvi put smo odrasli,
a prvi put — mali.

I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom,
izgleda,
ništa nije za nas.
Nevešti smo.
Zbunjeni
u rođenoj ulici,
zalutali zauvek
u ogromnom danas.

Kad smo bili veliki
do kuća,
do drveća,
do tornjeva,
planina
i do ptičjeg leta,
u džep nam je stao dan,
u zenicu okean
i stala nam još u dlan
polovina sveta.

Od juče smo ozbiljni.
I ma šta nas čudilo
— u svemu svom krilatom
kao da smo pali.
Kao da se oko nas
sve strašno probudilo:
prvi put smo veliki,
prvi put smo mali.



IMENA
 
Pronađeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako
i ne veruješ
da ima neko kao ti — isti,
baš isti na ovom drukčijem svetu.

I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.

Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.

I ne znaš koliko kao ti — takvih
večeras ponovo nekog nemaju.

I ne znaš koliko kao ti — istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.

I ne znaš ko su to, kao ti — divni
i što su jastuke suzama vlažili.

A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.

I kreneš u život s pogrešnim nekim.
S drukčijim nekim.
Nekim dalekim.

A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
još uvek samo tebe sanja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #11 poslato: Novembar 04, 2011, 01:16:55 am »

**
PRVA LJUBAV





O LJUBAVI I JOŠ PONEČEM

Ovu knjigu nisam napisao ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni kad sam zapisivao ove pesme, bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepše ljubavi i snovi.

I uopšte, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečjih imena. Kažu da se u životu uči od starijih. Ja sam mnoge stvari naučio od mlađih.

Ljubavne pesme za decu nastale su iz jedne moje prevelike brige. Stalno me je mučilo kako to može: biti u isto vreme i dorastao i nedorastao. Mislim da ni vaši roditelji nisu načisto s tim.

Kad se zaljubiš, svi ti se smeju, kao da nemaš pravo na to.

Kad vode ozbiljne razgovore o životu, oteraju te u drugu sobu i kažu: ozbiljne stvari nisu za balavce.

Ali kad treba da se donese kanta vode, ili kupi nešto u prodavnici, kad treba da se nacepaju drva, ili da se dovede u red nešto u kući, uvek su spremni da podviknu: vidi koliki si odrastao, a ponašaš se kao dete!

Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Za detinjstvo i mladost napisano je bezbroj lepih pesama. Za ono srednje doba, kad više niste šmrkavci, a niste još uvek ni sasvim odrasli, nema mnogo knjiga. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preći sa jedne na drugu obalu. Ta čudna pukotina između dvanaeste i šesnaeste, koja ponekad ume da traje deceniju, a nekad je preskočiš za trenutak.

Ja sam zapisao ove pesme da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja koji se brine o vama drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Jednog prijatelja pesnika, koji je i sam pomalo dečak, sa jednim sedim čuperkom u glavi, ali još uvek plavim u duši.

Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje čitate, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi.

Knjiga je oslobođenje pesme, one što ko zna od kada postoji u svakom od vas.

I još jedno je važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Ni svu ljubav ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama.

Jednom, kad budete u mojim godinama, pa se okrenete i malo kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao slikar što gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.


Miroslav Antić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #12 poslato: Novembar 04, 2011, 01:17:15 am »

*  




O PESMAMA . . .

"Poemu Prva ljubav napisao kad sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, u nedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.

To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.

Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.

I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više." [Miroslav Antić]


*

Plava zvezda je pesma u kojoj se pesnik direktno obraća čitaocu i govori mu da postoji neka čudna plava zvezda u životu svakog čoveka i da svako ima svoju plavu zvezdu koju mora sam pronaći.

Plava zvezda sadrži sve ostvarivo i neostvarivo, sve ono što se voli i o čemu se sanja. Ona je prisutna i u snu i u javi, ali se može videti i čuti samo kada se zažmuri i kada se zaspi. Snovi su čudesni i u njima je sve moguće. Zato treba sanjati i u snovima tragati za svojom plavom zvezdom. Ona sigurno postoji negde daleko, među drugim plavim zvezdama i čeka da je neko pronađe. Plavih zvezda ima mnogo, jer svako ima svoju plavu zvezdu i mora baš nju pronaći. Ako zvezda nije dovoljno plava, onda ona nije prava i tada mora lepše da se spava, da se sanja, da se traži neka nova zvezda, ona prava.  A zašto je zvezda baš plava? Zašto nije žuta ili bela? Plava je kao nebo, taj daleki beskrajni horizont, jer je ona negde daleko i nije je lako pronaći.  Da bi se našla prava, plava zvezda mora da se dugo luta, dugo traži, da se ode i na kraj sveta, do beskraja. Trud je veliki, ali nagrada je još veća. Kada neko pronađeš svoju plavu zvezdu, on dobija vernog sapitnika koji sa njim korača kroz život i pomaže mu da pronađe pravi put. Tek kada je pronađe sazna šta ona znači, jer do tada ona je samo jedna velika tajna koju treba otkriti.

Plava zvezda je simbol snova i mašte, nade i želje da se ostvari neka ideja u budućnosti. Ona je tajanstvena zvezda vodilja u životu svakog čovjeka, zvezda koja ga uvek prati i pomaže mu da dođe do željenog cilja.
[Boske, decembar 2009]


*

"Plavi čuperak je najpopularnija knjiga pesama Miroslava Antića. Ovom knjigom on je osvojio, za dečiju poeziju, novo tematsko područje. Ljubavne pesme u dečijoj poeziji dugo su zaobilažene i smatrane neprikladnim za ovaj uzrast. Pokazalo se, međutim, da ova tema upravo pogađa najživlja osećanja mladih i najtananija sećanja odraslih." [Vladimir Milarić]

"Kada se pojavio 'Plavi čuperak' (1965), postalo je jasno da uvodeći motiv ljubavi u poeziju za djecu Miroslav Antići nema prethodnika, da je on rodonačelnik ustreptale pjesme koja otkriva nježni i tajanstveni prostor dječje intime.

Ljubav je jedna i jedina (Kad ljubav brojiš do jedan, / onda je ima najviše."), ona je uvijek  p r v a  ako je prava, jer je ona čudo koje se nikad ne ponavlja, čudo novo i neviđeno koje dušu čovjeka, bez obzira na njegovu životnu dob, ispunjava mladalačkim zanosima."
[Zorica Turjačanin]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #13 poslato: Novembar 04, 2011, 01:47:02 am »

*  

PESMAMA O LJUBAVI MIROSLAVA ANTIĆA


Pla­vi ču­pe­rak je me­đu mla­di­ma odav­no po­stao si­no­nim lju­ba­vi i sim­bol đač­kog do­ba. Već u sa­mom naslovu pe­snik je lju­bav na­go­ve­stio kao ve­li­ku ne­po­zna­ni­cu ži­vo­ta, ko­ja je de­fi­ni­sa­na kao taj­na, strep­nja i iza­zov. Taj pe­ri­od đa­ko­va­nja u ko­me se po­la­ko od­ra­sta i sko­ro neo­set­no na­pu­šta svet de­tinj­stva, de­ča­ci i de­voj­či­ce do­ži­vlja­va­ju sa po­me­ša­nim ose­ća­nji­ma ra­do­sti i se­te, pri­ta­je­nih že­lja i erot­skih sno­va. Za­to je i nji­ho­vo po­na­ša­nje neo­bič­no, pra­će­no če­stim pro­me­na­ma ras­po­lo­že­nja, emo­tiv­nim eks­ce­si­ma i na­glim re­ak­ci­ja­ma. An­tić je u ovoj pe­smi ostva­rio kom­pakt­nu lir­sku sli­ku, ko­ja se kri­sta­li­še na kon­tra­punk­tu di­ja­lo­ških i mo­no­lo­ških ele­me­na­ta. Pro­men­lji­vi ri­tam i mo­za­ič­ki spoj de­skrip­tiv­no-na­ra­tiv­nih seg­me­na­ta po­ja­ča­va­ju aso­ci­ja­tiv­ni tok di­ja­lo­ga ko­ji se raz­vi­ja u kul­mi­na­tiv­no je­zgro is­po­ved­ne i emo­tiv­ne po­en­te. Iako sa­mo na­go­ve­šte­na, lju­bav u ovoj pe­smi pred­sta­vlja po­se­ban te­mat­ski sloj. U sklad­noj lir­skoj kom­po­zi­ci­ji, sat­ka­noj ko­re­la­ci­jom mo­za­ič­kih de­ta­lja, An­tić je dis­kret­no i ne­na­me­tlji­vo ostva­rio ne­po­no­vlji­vu apo­te­o­zu đač­ke lju­ba­vi, i otvo­rio pe­snič­ke ho­ri­zon­te ko­jih ra­ni­je ni­je bi­lo, pra­ve­ći ra­di­ka­lan za­o­kret na pla­nu te­mat­ske i estet­ske kon­kre­ti­za­ci­je oda­bra­nih po­et­skih sa­dr­ža­ja. Pri­tom va­lja na­gla­si­ti da se on u svo­jim pe­sma­ma ni­je u pot­pu­no­sti oslo­bo­dio tra­di­ci­o­nal­nih pe­snič­kih mo­de­la ko­ji sa­dr­že zvuk i bo­ju fol­klor­ne po­et­ske or­na­men­ti­ke (Konsultovana kritička razmatranja u: Mi­lin­ko­vić, 1999: 212 — 213).

U pe­smi Pla­vi ču­pe­rak pe­snik pe­va o pr­voj de­čač­koj za­lju­blje­no­sti ili, bo­lje re­če­no, šta se sve de­ša­va u du­ši za­lju­blje­nog de­ča­ka i ka­ko se ta za­lju­blje­nost po­ka­zu­je pred dru­gi­ma. Ne­ko­me sa stra­ne to mo­že da iz­gle­da i sme­šno, ali ne i ono­me ko bur­no do­ži­vlja­va svo­ju pr­vu de­čač­ku lju­bav.

Pla­vi ču­pe­rak je sa­mo je­dan de­talj ko­ji kra­si de­voj­či­cu. On je naj­i­stu­re­ni­ji i naj­vi­dlji­vi­ji. Sve što je vra­go­la­sto, sav šarm i le­po­ta kao da su u tom ču­per­ku. Je­dan de­čak je op­sed­nut upra­vo tim "pla­vim ču­per­kom". On je sa­da nje­go­va pre­o­ku­pa­ci­ja i bez nje­ga sve gu­bi smi­sao: i ško­la, i raz­red, dan i noć. Sve što mi­sli i ose­ća on ve­zu­je za pla­vi ču­pe­rak. Od sve­ga na sve­tu on mu se naj­vi­še do­pa­da.

Pe­snik o za­lju­blje­nom de­ča­ku ne pe­va kao ne­ko ko­ji po­sma­tra sa stra­ne i mi­sli u de­ča­ko­vo ime. On ta­ko stva­ra pe­smu da je či­ta­lac do­ži­vlja­va kao lič­nu is­po­vest sa­mog de­ča­ka pred svo­jim pri­ja­te­ljem. Sa­da je to is­po­vest o lič­nim ja­di­ma. Iz "is­po­ve­sti" sa­zna­je­mo da "pla­vi ču­pe­rak" pri­pa­da de­voj­či­ci Sa­nji iz še­stog "a". De­čak je, da­kle, za­lju­bljen u pla­vo­ko­su Sa­nju. Na osno­vu če­ga se to mo­že za­klju­či­ti? Pr­vo, po to­me što u sva­kom tre­nut­ku i na sva­kom me­stu mi­sli sa­mo na jed­no — na "pla­vi ču­pe­rak". Dru­go, ka­da se ne­ko za­lju­bi u ne­kog, on­da se po­vla­či u se­be. Vi­še ni­je bez­bri­žan i ve­seo. Odjen­dom se uozbi­lji. Ozbilj­nost je u ce­lom nje­go­vom dr­ža­nju i u iz­ra­zu li­ca ("pa se umu­driš / udr­ve­niš"). I ne sa­mo to. Za­lju­blje­ni se če­sto i za­cr­ve­ni od ne­kog sti­da, na­ro­či­to ako se sa­zna za nje­go­vu taj­nu.

Šta se još de­ša­va za­lju­blje­nom? Po ono­me što on zna, za­lju­blje­ni po­či­nje da gric­ka nok­te, da kri­je li­ce i, s vre­me­na na vre­me, "pla­vom ču­per­ku" (de­voj­či­ci) ša­lje ce­du­lji­ce. Uče­nje sve vi­še za­po­sta­vlja. A kad poč­ne da uči, on­da je to ne­sre­đe­no i sve ha­o­tič­no. U gla­vi se sve me­ša: či­nje­ni­ce iz istog pred­me­ta i ra­znih obla­sti, ono što gre­ba n ono što ne tre­ba zna­ti. Me­ša­ju se isto­ri­ja i fi­zi­ka, ma­te­ma­ti­ka i ge­o­gra­fi­ja, sport i no­te. Ta­ko je­dan "pla­vi ču­pe­rak" mo­že da na­pra­vi ču­do u ne­či­joj gla­vi, a od pra­vog ju­na­ka "tu­njav­ka i ne­spret­nja­ka". (Konsultovana kritička razmatranja u: Đor­đe­vić, Pet­ko­vić, 2000: 150 — 151).

Ono što osve­ža­va sva­ku pe­smu tog, da­nas već le­gen­dar­nog Pla­vog ču­per­ka, je­ste ni­jan­sa ne­žno­sti, ton slut­nje, drh­taj taj­ne — stal­na po­mi­sao da se za­če­to ose­ća­nje ne raz­go­li­ti a ipak ose­ti. U sa­zve­žđu tih ose­ća­nja, An­tić pe­va svo­je sti­ho­ve iz an­to­lo­gij­skih pe­sa­ma, kao što su Naj­lju­bav­ni­ja pe­sma, ili pe­sma Sno­vi, ko­joj ne uz­mi­če ni čel­na Pla­vi ču­pe­rak, u ko­joj po­či­nje dra­ma zbu­nje­no­sti pred pla­vim i ma­glo­vi­tim ose­ća­njem, a ipak ja­sno ras­po­zna­tlji­vim de­ša­va­nji­ma:

"Pa učiš — pi sve ko­je­šta učiš.
Iz­me­šaš rot­kve č rom­bo­i­de,
Iz­me­šaš no­te i pi­ra­mi­de,
Iz­me­šaš lep­ti­re i gra­do­ve
I spor­to­ve
I ruč­ne ra­do­ve
I trop­sko bi­lje i sta­re Gr­ke
I le­po ne znaš šta ćeš od mu­ke..."

Jer sve je u vr­to­gla­vi­ci sen­zi­bi­li­te­ta ko­ji se ose­ća, ali ne po­zna­je, sve je vru­ći­ca du­šev­nog ne­mi­ra, i va­tro­met že­lja, i pla­men oti­ma­nja, i iz­gu­blje­nost ko­joj ne­ma gra­ni­ce:

"Sad vi­diš šta je ču­pe­rak pla­vi
Kad ti se da­ni­ma mo­ta po gla­vi,
Pa od de­ča­ka — pra­vog ju­na­ka
Na­pra­vi tu­njav­ka i ne­spret­nja­ka."

Pa ipak, za taj tre­nu­tak ra­do­sti i mi­lja, ka­ko bi re­kao pe­snik, za to lu­di­lo nad lu­di­li­ma lju­ba­vi — sve bi se da­lo, i ni­šta ni­je te­ško i muč­no: sve je pe­sma i sve je div­no. san u ja­vi, i ja­va u snu:

"Div­no je kad se u na­ma ne­ko če­ki­nje ja­vi,
Pa se od to­ga na usni ne­što ru­me­no is­ple­te
I ne­što gra­o­ra­sto i ze­le­no u gla­vi..."

U pe­smi Mi­ro­sla­va An­ti­ća de­tinj­stvo ra­ste i ne­sta­je. Ono se pre­ta­če u mla­de­na­štvo i bi­va no­vo do­ba mi­šlje­nja i ose­ća­nja. Iz so­be gde se za­po­či­nje igra kao vid do­di­ra sa sve­tom, ne­sta­ju i za­bo­ra­vlja­ju se igrač­ke: vi­še ne va­že pra­vi­la igre sa lut­ka­ma i olov­nim voj­ni­ci­ma, a po­či­nje san, lju­bav­na ago­ni­ja i ho­će se ne­kud, u park, pri­ro­du, me­đu tra­ve i je­se­nje li­šće (Konsultovana kritička razmatranja u: Mar­ja­no­vić, 2001: 216 — 217).

Deo teksta preuzet sa bloga Predraga Spasojevića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #14 poslato: Novembar 04, 2011, 02:33:32 am »

**
MIROSLAV ANTIĆ
Garavi sokak




GARAVI SOKAK





KAD SAM BIO GARAV

U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnoga se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikada se više neće roditi.
 
Ubili su ga fašisti u drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad leži negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u velikoj zajedničkoj grobnici bezimešzh žrtava. Dve humke. U ravnici, na nekadašnjem dnu Panonskog mora, gde je sve nisko, one i danas liče na dve sumorne planine. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem.
 
Čudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Sećam se, iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin.
 
Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži sa đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
 
Bio sam dosta nežan, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki đavo, i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke... i donosio mi sa nekom čudnom, psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika. Jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, što je ponekad mnogo teže nego da se ukrade.
 
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao na licu mesta one stare, koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, kao u nekoj čudnoj groznici, govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohanu što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.

Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je loš đak, što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
 
Onda je došao taj rat. Došlo je strašno Čohano koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga Baba-Rogom, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga čime god hoćete — vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči:

— Mir! Ide Čohano!
 
Dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

Kad je došao rat, u kućama u Garavom sokaku u Pančevu, dvadeset dana neprekidno su gorele sveće, jer vlada verovanje da se Čohano boji svetlosti, pošto je duh mraka i smrti.
 
— Čohano jede sveće — kažu oni. — Palite zato jednu na drugu, da se produži svetlost.
 
Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin i da svako može da ga ubije kad hoće.
 
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se jednom da smo, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. U šlemu, pod oružjem, a jedva da je bio pet ili šest godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, rumeno lice, u prvi mah učinilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi i upitao, uz vrlo srdačan osmeh:

— Čega se to vas dvojica igrate?
 
— Ničega — rekao sam. — On se boji, pa mu čuvam strah.
 
— A šta je on tebi kad mu čuvaš strah?
 
— Brat — kazao sam.
 
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko da sam morao da se uspnem na prste.
 
— A koga se to bojiš? — upitao je Mileta.

Mile je ćutao i gledao u zemlju.
 
— Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče — kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osećao sam da mi nozdrva polako puca.
 
— A ti se ne bojiš?
 
— Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati — rekoh.
 
— A gde je tvoj stariji brat?
 
— Nemam ga, gospodine vojniče — kazao sam. — Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred Miletom ne smem. Moram da čuvam njegov strah.
 
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u raskrvavljenoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola nisam umeo da mislim ništa drugo i stalno sam ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeh bez nosa.
 
Vodio me je tako dva ugla. Onda mu je, iznenada, sve to dosadilo, ošamario nas je obojicu i oterao. I danas, kad me Cigani zagrle i kažu mi: brate, ja se pipnem za nozdrvu. A onu žutu traku čuvam za uspomenu, složenu u jednoj knjizi kao što deca u spomenarima čuvaju neki, samo njima dragi, cvet.
 
Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
 
Odlazim i u kafane gde sviraju dobre ciganske klape. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam, i sad već polako neki dobri orkestri, kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme.
 
— Iz poštovanja — kaže mi Steva basista. — Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas.
 
I ja, evo, već godinama, lutam i izmišljam pesme Roma. Romi — to je isto što i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo poštovanja i časti, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
 
A Mile Dileja?
 
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u tom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
 
Uvek ga je tako mnogo želeo.


Miroslav Antić, 30. april 1973.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #15 poslato: Novembar 04, 2011, 02:38:11 am »

**
Poezija Miroslav Antić
GARAVI SOKAK | Prozivnik


JOCA

— Jesi l čuo da će sutra padati dinari s neba?
— Nisam.
— A je l veruješ da ima tica što donosi kolače?
— Ne verujem.
— Jesi l čuo da ima negde gde je stalno leto?
— Nisam.
— A je l veruješ da u radiju žive mali ljudi?
— Ne verujem.
— Marš odavde iz našeg sokaka, kad ne umeš da sanjaš.
Da te pokrljam na pola — kao lebac.
Eto!



RAJA

Niko nije tako bogat i siromah, kao ja,
brate moj.
Niko nije tako srećan i nesrećan, kao ja,
brate moj.
 
U jednom selu kojeg nema,
u jednoj ulici koja još ne postoji,
pred jednom kućom koju još ni sazidali nisu,
na jednoj klupi što samo zbog mene čeka
da tek izraste kao drvo,
 
sedim tako svako veče i sviram
u jednu tamburu koju nemam
nekakvoj divnoj deci koja još nisu ni rođena,
a vole i mene i tebe onako kako mi to hoćemo.
 
Niko nije tako srećan i nesrećan, kao ja,
brate moj.
Niko nije tako bogat i siromah, kao ja,
brate moj.
 
Ako mislim da se šalim — nemoj da mi veruješ.
Ako misliš da ozbiljno govorim — naseo si, brate.



VLAJKO

Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
 
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.

Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
 
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
 
I mogu vam reći: kad sam konj,
uošite mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.



ĐORĐE

Kako možeš da lažeš
da najviše voliš da jedeš,
na svetu,
kad najviše volim da jedem — ja!
 
Ja, bre, kad jedem, brate,
padaju zvezde na krovove
kao bele dudinje
i plivaju mnoge lađe po Tisi.
 
Ja, bre, kad jedem, brate,
konji rastu lepi kao violina
i vozovi u Peštu putuju,
i čak u Rumu, majke mi.
 
I kad nema hleba — ja žvačem.
Žvačem ništa, brate. Onako,
Za moju dušu, majke mi.
 
Nemoj zato da lažeš
da najviše voliš da jedeš
na svetu,
kad najviše volim da jedem — ja!



ŽIVORAD

Što kod krojača
u izlogu
vise odela?
 
Kad je, braćo, reklama,
— treba da je reklama.
 
Što kod vulkanizera
pred kućom
vise gume?
 
Kad je, braćo, reklama,
neka bude reklama.
 
E, pa kad je reklama,
zašto onda ispred škole
da ne vise nastavnici?
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #16 poslato: Novembar 04, 2011, 03:07:14 am »

**
Poezija Miroslav Antić
GARAVI SOKAK | Gatanje i čarolije


MART

Kad mi dođe da idem,
mnogo mora da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
— unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u "E" žicu kad plačem,
u "E" žicu kad pevam,
u "E" žicu kad sanjam,
jer kakva bi druga žica
osim "E"
mogla da se udene
 
— unutra u mene?

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.
Ali moram da idem
kad mi tako strašno mnogo dođe.
I ja idem, idem kao lud
 
— unutra u mene.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #17 poslato: Novembar 04, 2011, 03:56:10 am »

**
Poezija Miroslav Antić
GARAVI SOKAK | Vašar


ZARUKE

— Ustani Ružo, očešljaj se.
Došli su ti Romi, prosioci.

— Neću ga, majko, ne mogu,
jer je Miloš mator,
jer je mnogo crn i garav
ko garava šerpa.

— Ustani, Ružo, očešljaj se.
Miloš te je kupio.

— Čekaj samo dok ja umrem,
pa me više nikad nećeš naći.
Samo će doći jedna luda tica
na moj grob,
da mi plače ko da mi je ona mama,
a ne ti.

Samo će doći jedan blesav vetar
na moj grob,
i šareno šašavo cveće
da mi plaču ko da su mi oni mama,
a ne ti.

Čekaj samo dok umrem,
pa ćeš da me uvek praviš od blata.
Da oživim.
A ja: ništa.
Nikad više.

Sad vidiš da ne mogu da ustanem,
ni da se očešljam,
ni da obujem bele cipele.

Sad vidiš da ne mogu da se udam
od jedanaest godina.



BALADA

Volim ovo selo.
I rode im lepše nego naše.
Tu mi tata svira
u Žarkovoj bandi.
 
Sviraj meni, tata.
jednu pesmu lepu kao minđuša.
Pesmu o mojoj mami
što nas je ostavila.

Volim ovo selo.
I deca im lepša nego naša.
Samo mame nigde nisu lepše
nego što je moja.



ROMANSA

— Jesi l moje
Najmoje?
 
— Jesam tvoje.
Najtvoje.
 
— Da ti sviram u ušima?
 
— Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al da budu na cvetiće.
 
— Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendžera.
 
— Da me mrze sve komšije.
 
— Da ja imam samo tebe.
— Da ti imaš samo mene.
 
— Da ne uđu ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendžer,
kroz taj penđer pun cvetića,
da je život nešto naše,
najnaše.
— — — — — — — — — —  

— Jesi l moje?
Najmoje?
 
— Jesam tvoje.
Najtvoje.



VAŠAR

III

— Hoćemo li u Šabac,
na vašar?

— Pa bili smo tamo.
Tako nam i treba.
 
Na vašaru šatra.
A u šatri roštilj.
Kraj roštilja ražanj.
Tu se peku pljeskavice,
ćevapčići i ražnjići,
mućkalice, vešalice,
kolenice, ćulbastija,
krmenadle, džigerica,
kobasica i mozak na žaru.
 
A na ražnju prasići i jagnjad.
I služi te jedna lepa Mica,
jelna Mica — lepa Žeravica.
— Bolje da sam bio ćevabdžija.
 
Bar bih seo
i sve sam pojeo.



MOLITVA
 
Poslušaj me, bože, veliki gospodine,
ako me još nekad ponovo budeš pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car,
ni Rom.
 
Pretvori me u jedno veliko drvo.
Sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.

Naćve od mene da naprave.
 
Sto godina u meni testo da mese.
Od hleba sav da se raspadnem.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #18 poslato: Novembar 04, 2011, 02:01:19 pm »

**
MIROSLAV ANTIĆ
Tršave šiške večeri




 


 Gledamo nekud visoko,
 visoko,
 i rastemo,
 rastemo,
 produžujemo se kroz rukave i nogavice,
 rastemo,
 produžujemo se kroz oči i srce
 kao putevi,
 kao pruge,
 kao nevidljive šare ptičjeg leta,
 daleko,
 daleko,
 bez Aladinovih lampi,
 bez čizama od sedam milja,
 ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #19 poslato: Novembar 04, 2011, 02:01:28 pm »

**
Poezija Miroslav Antić
TRŠAVE ŠIŠKE VEČERI | Šta je veliko


ŠTA JE NAJVEĆE
 
Nebo je nešto sasvim, sasvim široko,
pa ipak može da stane u svako oko,
jer oko je veće,
i najveće od svega,
veće od grada,
od brega,
veće od moga tate . . .
 
U njega može da stane sto miliona zvezda.
U njega ptice dolete.
U njega putevi svrate.
U njega uplove brodovi.
Dogegaju se kuće i trgovi.
U njega dojure autobusi
i dotrče svi moji drugovi.

Jer oko je kao stotinu mora
i još jedanput toliko.
Njega nikada nije prepešačio niko,
ni oplovio niko,
ni obleteo niko.

Jedino ako mama u moje oko došeta,
tad nema mesta za nebo,
za ptice
i mora široka,
jer mama je veća od neba i veća od celog sveta
i veća od oba oka.



MALI ČAS BOTANIKE

Na ovom svetu ima nas raznih:
debelih, smešnih, pametnih, ružnih,
pakosnih, dobrih, nežnih i tužnih,
i svako dete
— kao u priči —
na cvet po neki čudno liči.
 
Neko se sasvim pitomo plavi.
Nekome bumbar zuji u glavi.
Neko bogatstva nosi u duši.
Neko je šaren.
Neko se suši.
Neko se pokorno na vetru njiše.
A neko beskrajno zamiriše.
 
Pa ako je zaista kao u priči
svako na nekakvo cveće liči,
onda jedino vredi za mene
cvet koji spusti novo seme
da biljka sutra ne uvene,
nego da trajanjem nadmudri vreme.
 
A seme — to je ono znanje
koje se u životu skupi
da čovek sebe oplemeni.
 
I tako:
ostaju samo mudri,
a venu lenji,
prazni i glupi,
ma bili čudno lepi i skupi
i čudno mirisni i šareni.



LIČNA PESMA
 
Ako hoćeš da si nešto
lično svoje,
sasvim lično,
ništa na tom belom svetu
ne sme da ti bude slično.
 
Možeš svemu biti vična,
al drukčije sve da umeš.
I toliko neobična
da i sebe ne razumeš.
 
I znaš šta je neobično?
Znaš šta nikom nije slično?
Ti si.
Lično i prilično.
I odlučno. I odlično.



KOSMONAUTSKA PESMA

S i n u  I g o r u
 
.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

Možda i ne znaš koliko volim tvoju tršavu glavu,
tvoju glavu koja miriše na sapun
i aprilski vetar,
glavu u kojoj stanuju samo boje,
visoko,
ogromne i nedostižne,
glavu koja će biti u stanju da shvati
daljine svetlosnih godina
nerazumljive cifre i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
što će krenuti sutra na nova neznana sunca.
 
Zato i hoću da te zamolim:
preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji;
dodirni rukama sjaj najudaljenijih zvezda,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji,
jer srca su ljudska zasađena nisko kao kupine
tu, gde su svici jedine zvezde
 i oči jedina sunca,
tu gde smo od sebe načinili mali svemir,
no ipak dovoljno širok da se u njemu izgubimo
daleki jedni od drugih.

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

Pronađi nove svetove i sazidaj im nebo,
podari im vazduh da mogu da dišu i žive,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji,
jer moramo se sutra jedan drugom približiti.

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: