Ljubivoje Ršumović (1939)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubivoje Ršumović (1939)  (Pročitano 93660 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Decembar 12, 2012, 02:28:38 am »

*
LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ





PISAO SAM ZA SEBE

Ljubivoje Ršumović napisao je 68 knjiga, tačno koliko ima i godina života. Ne prestaje da stvara jer kaže da se kroz vreme uvek kretao brzo. U mladosti je postao majstor karatea i kao rođeni pacifista tu ideju danas pretače isključivo u pisane reči

Poput mnogih stvaralaca koji svako svoje delo smatraju neodvojivim delom bića, i Ljubivoje Ršumović pamti sve što je napisao još u mladosti. Ako već treba da se opredeli, kaže da mu je najmilija knjiga Sjaj na pragu koja nije pisana za decu, ali jeste indirektno namenjena njima. U njoj je kroz dva sonetna venca preneo pouke ponete iz roditeljskog doma. Prvi, ispisan ijekavicom, zove se Kuća i posvećen je piščevim roditeljima Milesi i Mihajlu. Savete je transponovao u 15 soneta ali u obliku poslovica.

Tako i počinje: "Moj si, ali ko zna čiji ćeš biti, ili ljudski il' bježi iz ljudi, lasno steći, lašnje je sagubiti, eno krša ako šta zagudi". Mnoge od ovih poslovica pesnički sam uobličio, ali s rečenicom "Moj si, al' ko zna čiji ćeš biti" otac je mene i brata ispratio u svet. Drugi sonetni venac zove se Braća i posvećen je Branku, Mihajlu i Vuku. On predstavlja moj napor da to što sam dobio od roditelja transponujem u nešto modernije i prenesem ga svojim sinovima.
 

JUNAČKE PESME ZA ODRASTANJE
 
Prilagođavanje savremenim tokovima ne isključuju uvek stare vrednosti. Naprotiv. Pisac veruje da neke imaju neprolaznu, univerzalnu vrednost.

Lično mislim da bi jedan od vaspitnih metoda srpskoj deci moralo da bude svakodnevno čitanje po jedne narodne junačke pesme. Nije važno koje. Može to da bude Početak bune protiv dahija, Banović Strahinja, Bitka na Mišaru. Svejedno. U svakoj od njih ima po nešto što će ostati u deci. Ona ih neće biti svesna, ali će se u njima zadržati kao kodeks, kao neki bonton. Uostalom, odrastanje se odvija kroz prepoznavanje. U životu koji nikad nije lirski, uvek je epski, prepoznaće tu situaciju. Ponašaće se instiktivno onako kako ih je nekad ta pesma podučila. I biće okej.

Za decu je stvarao empirijski, ali ne na osnovu onoga što je saznao kao roditelj već po onome što je upamtio kao dete, iz odnosa koji su prema njemu imali njegovi roditelji dok je bio u rodnom Ljubišu.
 
Ono što je govorio Džon Lok pre blizu trista godina, ono što je govorila, pisala i radila Marija Montesori, ono što su zaključili pedagozi kroz istoriju, sve to je sadržano u našem patrijarhalnom vaspitanju i u našoj narodnoj poeziji. Ja sam od malih nogu slušao dedu Stevana koji je u kući pevao uz gusle. Naša narodna poezija je, u stvari, jedan nepresušan kodeks vaspitnih, obrazovnih normi koje su se na volšeban način učitale u moj mali kompjuter u glavi i ostale tu za sva vremena.
 

SINOVI KAO INSPIRACIJA
 
Već antologijska serija "Fazoni i fore" uskoro će dobiti 15 novih epizoda. Njegovi sinovi, koji su pre 20 godina "kumovali" ovom nazivu, smislili su i da Raša Popov bude pripovedač. Posle toliko godina, Ršum kaže da je ovaj projekat napravljen tako da može da traje decenijama. Deca rastu i smenjuju ih neki novi klinci, ali ono što su rado gledali mališani pre, prihvatljivo je i novim generacijama. Cela ideja rodila se, ne slučajno, iz njihove porodične igre.

U to vreme "izdavali" smo "Kućne novine", najozbiljnije se bavili novinarskim poslom. Jedan od mojih sinova bio je politički komentator, jedan je bio zadužen za kulturu, treći za zabavu. Imali smo i dopisnike iz komšiluka, iz zavičaja, goste u svakom broju. Ja sam bio supervizor i, recimo, urednik. Iz tog duha rodila se i serija "Fazoni i fore" jer su mi sinovi pomagali sa svojim "provalama," a one su se našle i u velikom delu moje poezije.
 
Sinove su smenila njihova deca koja danas dedi "sufliraju" na scenariju. Ršum s ponosom kaže da je objavio knjigu Aleksine poezije. On danas ima 15 godina i već uveliko trenira košarku. Za razliku od svog unuka, Ršum se svojevremeno opredelio za karate.
 
To je tad bilo novo, provokativno, bilo je blisko mom načinu razmišljanja, mom pacifističkom, pomiriteljskom stavu u životu. Karate jeste borilačka veština, ali uglavnom orijentisana na samoodbranu i, što je glavno, na prevenciju konflikata. Nekoliko puta mi se dogodilo da sam ljude koji krenu na mene morao da upozorim da sam majstor karatea. Oni onda stanu.
 
Za Bukvar dečjih prava Ršumović je '96. godine primio u Bolonji Unicefovu nagradu. S posebnim ponosom govori o ovom odličju jer je ono potvrdilo da se oduvek bavio onim što je trend u svetu.
 

VREME STOJI A MI PROLAZIMO
 
Do sada je objavio 68 knjiga, snimio na stotine emisija za decu, 15 godina proveo na čelu pozorišta "Boško Buha". Uz to odgajao tri sina, a vreme je ograničeno i ne ide baš svima na ruku.

Vreme, u stvari, stoji, a mi prolazimo. Neki kroz njega prolaze brzo, neki polako, neki idu na četiri točka, neki leže na otomanu pa tako prolaze. Neko čita novine, gubi vreme gledajući televiziju, pa mu vreme stoji. Sve je u organizaciji. Skoro sam renovirao stan i pronašao neke svoje rokovnike od pre trideset godina. Kada sam video sva ta imena, sastanke koje sam imao, stvari koje sam trebao da uradim, shvatio sam šta je vreme. Vremena ima dosta. Moj otac je imao običaj da kaže — Nije posao zec pa da pobjegne u šumu. Hteo je da kaže da ne treba navrat-nanos raditi neki posao. Posao je tu da se uradi.
 

BOGASTVO U BIBLIOTECI
 
Ršumović je jedan od retkih pisaca čije su knjige štampane u više od milion i tri stotine hiljada primeraka. Reklo bi se da je bogat čovek. Za svoju najveću vrednost ovaj pisac smatra to što mu se dela nalaze u mnogim bibliotekama.

Lično, za mene najveća vrednost je svest da to što radim ostaje negde iza mene, kao vlasništvo srpskog naroda. U Čakovcu je 1989. godine izdavačka kuća "Zrinski" štampala sedam mojih knjiga po 20.000 primeraka. Znači, 140.000 mojih knjiga ostalo je u Hrvatskoj. Kada sam poslednji put išao u Rovinj na letovanje, 1991. godine, svratio sam u "Zrinski" da uzmem još neki komplet jer sam ih bio ispoklanjao prijateljima. Direktor mi je rekao — Ršume, nema više nijedne tvoje knjige. Proveravao sam malo, nigde nisu spaljivane iako je na svakoj od njih stajao i faksimil mojih pesama iz detinjstva koje sam kucao na ćaletovoj ćiriličnoj mašini. Pitao sam i aktuelnog hrvatskog ministra kulture, koji je inače moj prijatelj i izdavač jedne moje knjige u Zagrebu, a on mi je odgovorio — Ršume, budi siguran da tvoje knjige nigde nisu spaljivane ili bacane. Ostale su u bibliotekama. Eto, to je za mene bogatstvo.

 
Autor: Zorica Marković | Stil magazin | 21.01.2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Novembar 10, 2016, 01:52:27 am »

*
Razgovor nedelje: Ljubivoje Ršumović


SEĆANJE NA KRILATO DETINJSTVO

Svakog čoveka vuče zavičaj. To je nešto iskonsko. Vladeta Jerotić tvrdi da kada se stariji čovek seća svoga detinjstva više nije važno da li je nešto verodostojno — sve je istina. Ako se sećamo detinjstva kao bajke, kao mitologije, to je ta istina, kaže poznati pesnik





Ljubivoje Ršumović, jedan od naših najpoznatijih pesnika za decu, uspešno je započeo i 2008. godinu. Ršumović je 29. dobitnik nagrade "Politikinog Zabavnika" za najbolju knjigu za mlade, objavljenu u prethodnoj godini. Priznanje mu je pripalo za autobiografsku zbirku priča "Tri čvora na trepavici" koju je objavio povodom 50. godišnjice književnog rada.

Nekako u isto vreme, i za istu knjigu, Ršumoviću je uručena i novoustanovljena nagrada "Duško Radović" za najbolje delo za decu u 2007. godini, koju dodeljuje Nacionalna kancelarija za dečju književnost.

Svoju prvu pesmu "Sava bukova glava" Ljubivoje Ršumović napisao je u trećem razredu osnovne škole. Najpoznatije knjige stihova s kojima rastu brojne generacije dece, između ostalih su i "Ma šta mi reče", "Još nam samo ale fale", "Vesti iz nesvesti"... Ršumović je i autor Bukvara dečijih prava, napisao je, režirao i snimio preko šest stotina televizijskih emisija...

Knjiga "Tri čvora na trepavici" donela Vam je u januaru dva priznanja. Šta Vas je podstaklo da je napišete?

Takvu vrstu autobiografske knjige o detinjstvu, ili sećanje na krilato detinjstvo kako sam u podnaslovu nazvao knjigu "Tri čvora na trepavici", trebalo bi da nam podari svaki umetnik. Književnik, pisac, pesnik da napiše knjigu, filmski stvaralac snimi film, kao što je Kusturica snimio ostvarenja "Sjećaš li se Doli Bel" ili "Otac na službenom putu". Da se na taj način svaki umetnik oduži svom detinjstvu, jer detinjstvo je otac čovekove ličnosti, da citiram Frojda. U svojim razgovorima koje vodi u Porodici bistrih potoka dr Vladeta Jerotić stalno to ponavlja — da, u stvari, dete treba početi vaspitavati još dok je u majčinom stomaku, da majka mora da razgovara sa svojim detetom, da taj kontakt mora da počne od začeća pa do, Jerotić tvrdi, treće godine, neki do devete, desete… Ja mislim do 15. godine. Da taj prelaz iz dečijih snova i mašte u neki stvarni život, takođe, treba da pokrije porodična briga, lepi odnos, komunikacija, razumevanje.

Pred kraj prošle godine objavljena je i zbirka ličnih sećanja, pesama, priča, anegdota, fotografija... "Ršumdani" u čast 50 godina Vašeg umetničkog rada. Kako je nastala?

"Ršumdane" je uradila "Moba", okupljena u izdavačkoj kući "Prvo slovo". Moba je u srpskoj tradiciji a znači okupljanje ljudi da urade ono što ne može čovek sam. Oni su odabrali fotografije, od tekstova napravili kolažnu knjigu, od mojih hobija napravili rubriku... Moj hobi je fotografija, pa sam ljude s kojima sam se družio fotografisao i pravio portrete. Imao sam već nekoliko izložbi pod naslovom "Ljudi koje srećom srećem".

Intimno ste, ipak, najviše vezani za knjigu "Sjaj na pragu". Zašto?

To je, opet, jedna vrsta vraćanja duga. Ne toliko detinjstvu koliko roditeljima, zavičaju, ljudima, Zlatiboru koji je moj drugi zavičaj, moja druga otadžbina, tom jeziku (ijekavici) koji se tamo čuje i koji me je formirao, ali koji se danas sve manje koristi. Knjiga "Sjaj na pragu" je vraćanje duga mom dedi Stevanu Simoviću i njegovom bratu Božu Simoviću, koji su svirali uz gusle. Tako sam, od prve svesti da nešto treba slušati, slušao njih dvojicu kako pevaju narodne junačke pesme.

Sonetni venac "Kuća" posvetio sam roditeljima Mihailu i Milesi. Savete koje sam dobijao od roditelja, dede i bake, iz narodnih junačkih pesama, puni su moralnih normi, etičkih kodeksa. Oni su čitav jedan bonton koji bi, po mom mišljenju, trebalo prenositi deci. Danas deca ne vole gusle, ali treba naći novi način da im se to govori. Da im se recituje; ne moraju deca odmah da razumeju šta je poruka pesme, recimo "Banović Strahinja", ali je dobro da im sve to negde ostane u svesti. Odrastanje se odvija kroz prepoznavanje. Oni će jednoga dana prepoznati šta ta pesma znači i šta je to lepo što oni treba iz te pesme da prihvate i kako da se ponašaju.

Drugi sonetni venac u knjizi "Sjaj na pragu" je posvećen mojim sinovima. Ono što sam dobio od svojih roditelja i što je iskazano u sada malo arhaičnom jeziku, znači ijekavicom i u obliku poslovica, deseterca, pokušao sam da prenesem svojim sinovima, ali u modernoj formi, jezikom kojim oni danas govore.

Vaša neiscrpna inspiracija je Zlatibor, rodno selo Ljubiš. Vaše priče iz detinjstva liče na bajke.

To je ono što Frojd nije rekao, a što je dosta važno. Tamo gde sam formiran kao ličnost, tamo me i danas emocija vuče, svestan sam toga. Svakog čoveka vuku detinjstvo i zavičaj, tamo gde je proveo detinjstvo želi i da završi. To sam video i u kaubojskim filmovima. Kauboja neko pogodi metkom i on onako puzeći ide ka svom ranču i tamo umire. To je nešto iskonsko. Vladeta Jerotić tvrdi da kada se stariji čovek seća svoga detinjstva više nije važno da li je nešto verodostojno — sve je istina. Ako se sećamo detinjstva kao bajke, kao mitologije, to je ta istina.

Meru Vaše slave postavljaju deca koja Vam šapuću stihove kada ih zaboravite. Kažu da je najteže pisati za decu. Delite li to mišljenje?

Teško jeste, ali čovek profesionalac, ako se bavi pisanjem za decu onoliko dugo koliko se ja bavim, ne može reći da je teško. Dovoljno sam ovladao zanatom da mogu to da radim lagodno. Drugo, to radim iz zadovoljstva pa onda to ne mogu nazvati mukom ni teškoćom. To je neka vrsta privilegije, jer mi koji radimo za decu smo privilegovani. Deca odmah uče ono što im se sviđa, znaju pesme napamet, od obdaništa, preko škole. Imam slučajeve da mi mlade bake prilaze i kažu da su i one kao deca čitale i volele moje pesme, a sada ih čitaju svojim unucima.

I suprugu Natašu osvojili ste stihom "Bela pahulja u čađavom gradu"?

Kada smo počeli da se zabavljamo, i kada je to bilo važno, napisao sam sonetni venac. To je bila, takođe, narudžbina, ali jedne emocije koja je univerzalna i koja je velika. Postoji i ta vrsta narudžbine.

Postoji li podatak koliko ste do sada pesama napisali, odnosno objavili?

Teško da postoji. Često me deca pitaju koliko sam pesama napisao. Jednog dana sam seo i sabirao. Ispalo je da sam napisao više od 15.000 pesama, u knjigama se nalazi između 3.000 i 4.000. Nije svaka pesma vredna da se nađe u knjizi, postoji vežba, nešto nije dovoljno kvalitetno, pa se baci ili prepravi, kasnije koristi u nekim prilikama.

Da li će se neke od tih pesama naći u zbirci koju najavljujete "Pesme koje sam pisao dok nisam bio pesnik"?

To je nova ideja. Pitali su me urednici u "Prosveti" šta bih novo mogao da im ponudim. Predložio sam im da napravim kritički izbor od onih pesama koje sam pisao dok nisam bio pesnik, a koje vredi štampati danas.

Koliki je uticaj na Vašu karijeru imalo druženje s Duškom Radovićem?

Utoliko mi je draža nagrada Nacionalne kancelarije za decu i mlade koju sam dobio posle nagrade "Politikinog Zabavnika", jer su joj dali ime "Duško Radović". Tako sam postao saradnik Sunca, to je Duškova sintagma. On je napisao da vedro misliti i vedro pisati, dakle jasno, razgovetno, dobrim jezikom, znači biti saradnik Sunca. Duško Radović je pored mojih roditelja, dede i bake, učiteljice Milice Vođević, pored Branka Ćopića koga sam prvo počeo da čitam, odredio moj stvaralački put jer je neke daleke, šezdesete godine podržao moj put tako što me je prihvatio, primio, zaposlio u Radio Beogradu, kasnije u Televiziji, u redakciji časopisa "Poletarac".

Tih 15-20 godina koliko mi je Duško Radović bio ne samo urednik, već i prijatelj i drugi otac u Beogradu, za mene je vrlo značajno, to veoma cenim i ne mogu da zaboravim.

Bili ste 15 godina upravnik pozorišta "Boška Buha". Ko je kome pomogao: upravnik pesniku ili pesnik upravniku?

Nema velike dileme. Ako je pesnik upravnik, onda pesnik pomaže upravniku. Sada pričam koliko je upravnik pomogao pesniku, mislim da je pomogao mnogo. Uostalom, život pomaže pesniku, sve što se čoveku događa, sve što čovek sanja, sve je to materijal za ono što stvara. Jedino onaj ko pokušava da pesmu, priču ili roman isisa iz malog prsta a ne iz života, mislim da mora da promaši. Onaj ko život propušta kroz sebe i transponuje ga, oneobiči ga, učini ga zanimljivim po formuli Volterovoj, da je dozvoljena svaka vrsta literature osim dosadne, taj će morati da uspe.

A Vaša posvećenost travarstvu?

To je u genima. Pomalo sam mitoman i u velikoj meri ekolog. Majka je nastavila tu porodičnu liniju travarstva, a i deda je uticao da se posvetim travama. Za apsolutnu sam saradnju čoveka s prirodom, s biljkama, sa životinjama i obratno. Neke životinje ne vole ili neće da sarađuju s čovekom. To je njihovo legitimno pravo: da ga ujedu ako im se ne sviđa ili ih uplaši. Mislim da je čovek onaj koji kvari tu saradnju. S biljkama je to mnogo bezazlenije, ali ni biljke neće da sarađuju s čovekom koji im loše misli, a hoće da kažu onome ko je dobronameran od čega su lek. Travarstvom se bavim malo instinktivno, malo u samoodbrani, malo koristoljubivo jer meni lično koristi. Pijem čaj od kore divlje kruške da ne bi šećer nadvladao u organizmu, jer volim slatkiše. U svom dvorištu imam dve divlje kruške, odsečem grančicu, oljuštim koru i to je to. Zanimljivo da se u mojoj avliji uvek nađe lekovita biljka koja mi je potrebna. Jedno vreme imao sam probleme s plućima i razmišljao sam gde da nađem oman i, onda, primetim da u mom dvorištu rastu tri struka omana! Tako se dogodilo i gavezom, poručivao sam ga iz Požege od rođake, ona mi ga je slala, dok jednog dan nisam video da u mom dvorištu raste i cveta gavez.


SPORT I KNJIGA

Autor ste i himne Crvene zvezde "Sve što smo želeli, sve što smo hteli…" Sport je još jedna stranica Vašeg života…

Sport je još jedna disciplina kojom sam se aktivno bavio. Osnivač sam Karate kluba Crvena zvezda i prvi predsednik Karate saveza Srbije… Mogu da kažem da mi je sport, karate, druženje sa sportistima pomoglo u stvaralaštvu, čak sam i knjigu "Koš" napisao u saradnji s Ducijem Simonovićem, košarkašem, i Dušanom Petričićem, ilustratorom.


Borka Trebješanin | 03.02.2008 | Politika
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: