Kosta Abrašević (1879—1898)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kosta Abrašević (1879—1898)  (Pročitano 12950 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Decembar 25, 2010, 11:47:01 pm »

**




KOSTA ABRAŠEVIĆ
(Ohrid, 29.05.1879 — Šabac, 08.01.1898)


"Umro je onda kad je tek trebalo da živi i stvara"


Kosta Abrašević, radnički pesnik, pripadnik srpke socijaldemokratije i rodonačelnik naše proleterske poezije.

Mnoga kulturno umetnička društva širom Srbije i BiH nose njegovo ime. Nažalost, o ovome mladom pesniku vrlo malo se zna, iako mnogi kritičari njegove stihove smatraju značajnom pesničkom pojavom u redovima tadašnjeg jugoslovenskog proleterijata. Pesme Koste Abraševića odišu snažnim buntom i nezadovoljstvom protiv tadašnjeg položaja vladajućeg i povlašćenog sloja te se na taj način jasno legitimira kao socijalista. Poeziju je shvatao kao sredstvo za postizanje pravednijeg i solidarnijeg društva. Njegovi stihovi ostali su na neki način stilski i jezički nedorađeni jer ih je počeo pisati kao đak osnovne škole. Takođe je važno naglasiti da je umro vrlo mlad — imao je samo 19 godina!

SVET JE NAMA OTADŽBINA

O, vladari, o, neljudi! Takve moći ko vam dade,
Da tiranske vaše ćudi narodima međe grade?
Je l' božanska ta vlast vaša? Ko je dade vama svima,
Da stvorite vašim besom otadžbine narodima?
Čujte, grmi iz nizina: Svet je naša otadžbina.

Kostin otac Naum, bio je Makedonac, a majka Sotira, poreklom Grkinja, bila je veoma učena žena. Zbog teškog života, otac je odlučio da se nastane u Šapcu gde je otvorio kafanu.

Kosta je imao završena tri razreda gimnazije u Ohridu ali mu u Šapcu nisu bila priznata. 1892. godine upisao je gimnaziju. Peti razred završio je 1897., ali je već naredne godine, skrhan bolešću, umro.


Angelina, 10. mart 2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Decembar 25, 2010, 11:49:25 pm »

**

KOSTA ABRAŠEVIĆ


Kad neko pozivi samo devetnaest godina, a postane simbol srpskog radnistva i proleterijata, onda se moze samo konstatovati da se radi o bogomdanom talentu, meteoru koji je snazno zasijao i ugasio se.

Kosta Abrasevic, prvi proleterski i narodni pesnik Srbije, rodjen je u Ohridu, 29. maja 1879. godine, u siromasnoj trgovackoj porodici. Otac Naum Hristic, Makedonac, bio je sitan trgovac koji je cesto putovao i Elbasan, gde je nabavljao robu, donosio je u Ohrid i prodavao u svojoj balkanskoj radnji. Majka Sotira, obrazovana zena, koja se skolovala u Kumanovu, potice iz ugledne ohridske porodice Nauma Tocka, koji je bio Grk po poreklu.

U svom domu, na samoj obali ohridskog jezera, Naum i Sortira su izrodili cetvoro dece — tri sina i jednu kcer. Kosta je bio trecerodjeno dete u porodici Hristic. Jos dva sina Sotira je rodila po preseljenju porodice u Sabac, ali su oni umrli jos kao deca.

Tri razreda grcke osnovne skole Kosta je ucio i zavrsio u Ohridu, od 1885—1888. godine. Bio je zivahan i sa decom se rado igrao, ali je kadkad, zanet mastanjem i sanjarijama, znao i sam sebi biti dovoljan.

Siromasnom balkanskom radnjom otac Neum je sve teze prehranjivao brojnu porodicu. Moralo se u pecalbu, pa se Naum opredelio za Sabac, gde su od ranije zivela i radila njegova dva sestrica. U Sapcu, koji je bio na glasu po trgovini, obreo se 1887. godine i ubrzo, uz pomoc rodjaka, uspeo da otvori malu gostionicu na periferiji varosi. U leto naredne godine uputio je poziv Sotiri da se, sa decom, uputi u Sabac. Kako nije bilo nikakvih sredstava, putovalo se tegobno, konjskim karavanom.

Posto mu nisu priznata tri razreda grcke osnovne skole koja je zavrsio u Ohridu, Kosta je ponovo morao u prvi razred. Prilikom upisa u skolu, po ocevom nadimku Abras, koji je dobio zbog pega na licu, uciteljica je Kostu upisala pod imenom Abrasevic, koje ce nositi do kraja zivota.

Nekoliko godina nakon dolaska u Sabac, otac Naum je umro, skrsene snage i neostvarenih zelja. Rad u kafani i brigu o porodici preuzeo je najstariji sin Kliment, kome su i ostali ukucani pomagali. Zivot je nastavljen, ali bez posebne nade u bolje dane.

Osnovnu skolu Kosta je, sa odlicnim uspehom, zavrsio 1892. godine, sto je i razumljivo kad se zna da je iz grcke osnovne skole u Ohridu poneo solidno obrazovanje. Dok su se ostali djaci mucili da savladaju skolsko gradivo, on je vec citao knjige i molio majku da mu prica price, sto je Sotira cinila sa posebnim pripovedackim darom.

Skolovanje je, kao trinaestogodiosnjak, u jesen 1892. godine, nastavio u Sabackoj gimnaziji. Vec tada je iskazivao neutoljivu zedj za znanjem i novim saznanjima i citao je sve sto bi mu doslo pod ruku. Do knjiga je dolazio u djackoj knjiznici i Radnickoj kasini, ili ih je pozajmljivao od porodicnih prijatelja i svojih drugova i drugarica.

Kao gimnazijalac, u petnaestoj godini, doziveo je svoju prvu i jedinu mladalacku ljubav. Posto su svi znali da pise pesme, za svetosavsku proslavu 1894. godine, Kosta je, kao djak treceg razreda, bio odredjen da recituje jednu pesmu. Svecano obucen, koliko je to bilo moguce, sa podijuma je, odmereno i sugestivno, izgovorio stihove pesme, poistovecujuci se sa idejpom autora. Njegov nastup su, sa posebnom paznjom, pratila dva uzarena crna oka. Nesto docnije, sa rukom u ruci, do Koste je kolo igrala naocita crnomanjasta devojka. Buknula je ljubav kakva se dozivljava samo u gimnazijskoj klupi. Od tada su se cesto vidjali. A potekli su i stihovi...

Nepune dve godine kasnije, kad je jednog dana dosao kuci iz skole, posle dugog razmisljanja, Kosta je uzeo svesku u koju je belezio ljubavne pesme, iscepao je i bacio u vatru. Ljubavna carolija se ugasila.

Dalja pesnikova intelektualna i zivotna odredjenja i opredeljenja, direktno su vezana za spoznaju ideja i ucenja Svetozara Markovica i budjenje Srbije iz ucmalosti i zaostalosti.

Mada je kolevka socijalistickih ideja u zapadnoj Evropi, one u Srbiju dolaze, sedamdesetih godina 19. veka, posredstvom Svetozara Markovica, ali iz Rusije. I kod nas su poceli stasavati "novi ljudi", prilagodjeni nasim prilikama, psihi i mentalitetu, "izvajani" od strane Svetozara Markovica. "Novi covek" ne trpi nepravdu i laz, zbacio je sa sebe nasledje proslosti i oslobodio se stega konvencionalnosti. Kao jedinka, on ne moze mnogo postici i tek u kolektivitetu on predstavlja stvarnu vrednost. Razmislja slobodno, bez posebnih predrasuda. Rad i osecanje pripadnosti kolektivu predstavljaju izvor srece celog covencanstva. Prisutno je i novo shvatanje mesta i uloge zene u savremenom drustvu, pa se Svetozar Markovic cesto smatra zacetnikom feministickog pokreta u nas.

Dok se Svetozar Markovic, sa svojim sledbenicima, neumorno trudio da u narodu ozivotvori svoje socijalisticke ideje, Kosta Abrasevic ih je velicao u svojim pesmama i ulivao im i snagu i dusu. Uocavajuci brojne nepravde u svetu u kome zivi, u Kosti se javlja kriticki duh koji ga dovodi do saznanja da se drustvo mora preurediti i ocistiti, kako bi zivot u njemu bio lepsi i srecniji za sve ljude.

Varos Sabac, u kojoj je Kosta ziveo i stvarao, bila je jedan od znacajnih politickih centara, ondasnje Srbije, sa odredjenim socijalistickim tradiciojama. Vec 1875. godine, napredni advokat Jovan Alavantic dolazi u Sabac s namerom da pokrene jedan socijalisticki list. Kao pomoc, socijalisticka centrala iz Beograda uputila mu je Mitu Cenica, poznatog socijalistickog propagatora. Alavantic i Cenic su poceli da instaliraju stampariju u Sapcu, ali su u daljim aktivnostima osujeceni, izvedeni pred sud i osudjeni na robiju. Ipak, njihovi napori nisu ostali uzaludni. Na inicijativu Mite Cenica, osnovana je u Sapcu Radnicka kasina, koja je u svom sastavu imala i knjiznicu i citaonicu. Mladi Abrasevic je bio najrevnosniji korisnik njenog knjizevnog fonda, preko koga je, citajuci, sticao svoju politicku orijentaciju.

U svojim mislima, teznjama i stremljenjima, Kosta se osecao usamljenim. Trazio je istomisljenike, mlade ljude sa kojima ce moci da razmenjuje misli i ideje i da prakticno radi. Jednog dana, u svoj skromni dom pozvao je nekoliko svojih drugova, onih za koje je primetio da ga slusaju sa najvise paznje i interesovanja. U Kostinoj sobi su dugo razgovarali. Znao je da je u Beogradu osnovan jedan socijalisticki kruzok i zeleo je da ta iskustva primeni i u Sapcu. Drugovi su sa odusevljenjem prihvatili njegov predlog. Dva puta nedeljno, katkad i cesce, sastajali su se u Kostinoj sobi i, sa mladalackim zarom, raspravljali, kritikovali, suprostavljali misljenja, prosudjivali...

Majka Sotira je strpljivo podnosila galamu iz Kostine sobe, a kad bi ona postajala nesnosna, sto se cesto desavalo, odlazila bi u kafanu, ili u posetu susedima. Ipak, Kosti nije prigovarala, niti je ovakve skupove zabranjivala.

Kosta i drugovi su odlucili da "izdaju" dva lista — jedan knjizevni, koji ce se zvati Omirov venac, i drugi satiricni, pod nazivom Grbonja. Kako sredstava za stampanje nije bilo, oni su izlazili u rukopisu, uz veliki trud i angazovanje mladih socijalista. Posto je tiraz iznosio samo dva-tri primerka, listovi su citani u klubu, ili ucionici, iduci od ruke do ruke.

Kruzok se postepeno sve vise sirio. Pored djaka, na njegove sastanke su poceli da dolaze i radnici i zanatlije. U klubu su ozivele ideje iz sedamdesetih godina, koje su bile ovladale Srbijom.

Kosta je, s obzirom na svoj uzrast, bio pod velikim pritiskom obaveza koje je sam sebi nametnuo. Morao je uciti za skolu, i dalje ga je drzala citalacka strast, prevodio je strane pesnike, morao je raditi u klubu i na "izdavanju" listova, a morao je, posebno kad ga obuzme pesnicka vatra i inspiracija, pevati i svoje pesme. I pored svega toga, sa urodjenim smislom za realnost, i dalje je sebe smatrao lenjivcem koji zivi od bratovljevog i majcinog znoja i rada.





Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI
I PODRINCI

Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


[postavljeno 17.06.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Decembar 25, 2010, 11:50:23 pm »

*
Stihovi Kosta Abrašević


ZVIŽDI VETRE

Zviždi vetre, na sve strane,
čupaj drvo, krši grane!
Svom silinom svoga leta
huji, juri, preko sveta.
Zviždi pesmu — da se hori!
Hrabrom borcu da se bori
za života svoga cela
za ideju za načela.
Nek' ga uvek prati nada:
da će, kad ga smrt svlada,
novi borci da se jate,
barjak njegov da prihvate.
Zviždi pesmu, zviždi svima,
silnicima, tiranima!

Zviždi vetre, jače, tiše,
leti niže, leti više!
U rudnike tamne siđi,
fabrikama vlažnim priđi;
kroz tamnice mračne bruji,
preko tučnih njiva huji —
svud gde čujes tužna krika
radenica, mučenica,
kroz redove njihne spesi,
silnom nadom krepi, tesi,
pesmom nade, pesmom moći,
pesmom sreće, što će doći,
leči jade lomnih grudi,
zoru javljaj, iz sna budi.

Zviždi vetre, leteć žurno,
zviždi gromko, silno, burno;
u visinu let svoj diži,
u sve kraje sveta stiži,
zviždi himnu, čiji glasi
nek' se razliju ko talasi,
himnu bratstva — svet da srodi —
jednakosti i slobodi.



BRATSVO

Smrtni je časak doš'o; grobu se lednom spremam,
kleca mi trošno telo: životne snage nemam;
Al ja se ne bojim smrti — život je gorak bio —
Životne slasti nisam ni kapi pio.

Smrt nije strašna, kad mi srce i duša vele
Da ću živeti večno, kod onih što spas žele
Celom ljudskom rodu.
Nije mi života žao; jer moje pesme snaže
Patnike celog sveta što sebi spasenja traže —
U borbi za slobodu!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: Decembar 25, 2010, 11:50:55 pm »

**

JEDAN SOCIJALISTIČKI PESNIK


Pre osam godina, u doba kad su se ustavi jeli i sela rušila, izlazio je u Beogradu jedan nedeljni socijalistički list koje se zvao "Socijal-Demokrat", i koji će ostati znatan u istoriji socijalističkoga pokreta u Srbiji po tome što se u njemu prvi put prekinulo sa starim, utopističkim socijalizmom Svetozara Markovića i počeo propovedati moderni, marksistički socijalizam. Oko lista su se bili skupili raznorodni elementi, opšti ideal bio je još težak, bilo je prilično donkihotstva i kod većine je bilo više dobre volje i oduševljenja no razumevanja i određenosti. Iz Minhena je g. Živojin Balugdžić slao jake i dobro napisane teorijske članke, koji su žudno čitani po malim đačkim sobicama; Vasa Pelagić, Blanki socijalizma u Srbiji, pisao je iz požarevačkog kazamata, gde je najzad i kosti ostavio, gromke poslanice sa potpisom "Mi", Miloš Milovanović, koji je naročito važio kod đaka Učiteljske škole, izlagao je svoje poglede o političkoj situaciji u Srbiji, a Sava Mijalković je tu objavio nekoliko svojih lepih pesama. S vremena na vreme javljao se Milenko Vukićević, dr Đorđe Nikolić, docnije ministar Narodne privrede, sa svojim člancima o naprecima nemačke socijalne demokratije, i, sa svojim praznim sociološkim razmatranjima, g. Ilija Ilić, rečiti poslanik okruga topličkog. Ostalo, bili su dvaestak radnika, zanatlija i đaka, velikoškolaca i Učiteljske škole, koji su na svojim leđima sve izvlačili, radeći sve, računajući tu i savijanje, ekspedovanje i rasturanje brojeva.

Vremena su bila teška, i list se sa velikim naporima borio za opstanak. Pet odgovornih urednika ležali su u požarevačkom zatvoru, list je po šest puta uzastopce bio zabranjivan, tako da ga unutrašnjost nije viđala po šest nedelja i dva meseca. Policija je pratila svaki pokret, i s vremena na vreme uletala i vršila premetačinu. Jednom prilikom bilo je grdne muke da se skloni ispred njenih očiju crtež jednoga izgladnelog i otpuštenog mladog činovnika: nož kojim je Kazerio u Lionu ubio predsednika Karnoa, sa komentarom: "Ovo je lek od sviju društvenih zala!" Pretplata nije stizala, i list se izdržavao jednim osobitim načinom: subotom se sastajalo u uredništvu, đački i radnički džepovi se prevrtali, dodavao se groš grošu, i na taj način "otkupljivao se list", kako se tada govorilo. Sastajalo se na dva mesta, u stanu lista, gde je sada Uprava fondova, i ulazilo se iz dvorišta, a đaci, gonjeni policijom od kavane do kavane, držali su sastanke u malo posećivanoj kavani "Beli Krst", gde je sada žandarmerijska kasarna, sakupljeni oko nekoliko stolova, u strepnji da nas svakoga časa ne iznenadi revnosna policija kvarta terazijskoga.

Kako je sve to skoro bilo, a kako daleko izgleda! Kako su se vremena i ljudi izmenili! Ono nekoliko starih drugova Svetozara Markovića, oni stari radnici koji su slušali plamene reči njegove i čije srce nije bilo ostarelo, pomrli su, ili izgubili u borbama za komad hleba. Drugi su još gore prošli: anarhist koji se raspitivao o fabrikovanju nitroglicerina otišao je u poreznike i odlikovao se retkom surovošću i nečovečnošću u prodavanju mršavih seljačkih kravica i starih bakrača; onaj drugi, kome je sve bilo nedovoljno i mlako i kome je svaki izgledao sumnjiv, pustio je spokojan buržoaski trbuh, pokajao se za grehe mladosti i našao svoj put u Damask u jednoj liferantsko-birokratskoj stranci političkoj. Reči, sve one krupne reči iz revolucionarne retorike i marksističke dogmatike, odletele su, planovi se razbili, nade obmanule, i život je nemilosrdno izubijao i ljude i njihove savesti. Sjajni leptiri izgubili su šareni prah sa svojih krila, i oni koji su se nadali da će svoj vek ponosito provesti na nogama i visoka čela počeli su u stupcima a završili otpadništvom ili tupom, sebičnom nemarnošću prema svetinjama svojih dvadeset godina. Onoga dana kada srpski romanopisac bude tražio veliki predmet za roman, neće ništa bolje naći no što je sudbina jednoga ideologa u Srbiji, tužna i večita istorija čoveka pravih leđa u zemlji grbavih.

Na to doba i na te ljude podseća me ova zbirka stihova Koste Abraševića. On je pripadao tome pokretu, prvi njegovi stihovi — nevešti, često grubi prevodi nepoznatih socijalističkih pesnika nemačkih — prvo su izišli u "Socijal-Demokratu". Docnije, dobrotom jednog njegovog druga, ja sam došao do cele zbirke neštampanih stihova, i jedan deo od njih izlazio je u "Zvezdi", privukav pažnju i originalnošću svojega nadahnuća, u doba kada su se više no igde opevale pustinjske palme i opusteli zamci, i smelošću misli, u dane kada je Rista Bademlić svojom poznatom očinskom rukom pokazivao pravac srpskoj književnosti. Docnije, jedan deo tih pesama štampan je u "Radničkom Listu" i "Radničkim Novinama", jedna ili dve u "Delu", a po radničkim koncertima i zabavama Kosta Abrašević je danas jedan od najpopularnijih pesnika.

Ovom zbirkom on sada prvi put izlazi pred širu javnost. To nisu sve njegove pesme, no samo izbor kome bi se dale učiniti izvesne zamerke. Obratila se i suviše pažnja na političku stranu, a zanemarila se čisto umetnička strana njegove poezije. Ima tu pesama koje i suviše liče na novinarske članke, toliko da samo po vezanom slogu liče na pesme. S druge strane, izostavljen je izvestan broj pesama čisto ličnih, gde je mladi pesnik pevao nemir svoje duše, bolove svoga srca, ona opšta i večita mesta pesnika sviju doba i sviju pravaca. U nauci, ideje mogu imati apsolutnu i nezavisnu vrednost; u umetnosti one vrede samo po talentu pisca koji ih iznosi. Nije reč o "umetnosti radi umetnosti", no ima izvesna tačka koja graniči pesmu od strasno napisanog političkog članka. O toj tački se ne diskutuje: ona se oseća.

*    *    *

Istorija života ovoga rano umrlog pesnika, koji ni izbliza nije dao što je sa vremenom nesumnjivo mogao dati, vrlo je prosta. Rodom Makedonac, iz Ohrida, Abrašević je kao dete sa roditeljima prešao u Srbiju, tu u Šapcu učio škole do šestog razreda gimnazije, i u devetnaestoj godini umro od tuberkuloze. Kao svi daroviti i prerano razvijeni ljudi koji osećaju dah smrti nad glavom, on je grabio da što više otme od izbrojanih trenutaka života. "Čitao je sa grozničavom žurbom sve što mu je do ruke došlo", priča u kratkom predgovoru njegov drug V. Eganović, "i u 17. god. nije bilo značajnije knjige u srpskoj literaturi koju nije pročitao."

Ta teška bolest i uverenje da se od smrti ne da otrgnuti dala je njegovim pesmama vrlo jak, iskren i bolan pesimistički akcenat. To nisu bila ona prazna jadikovanja i zapevanja mladića uskih leđa i prozračnih ušiju, to je bilo duboko nezadovoljstvo životom, mržnja na njegove prljavštine i grubosti, to je stalna pogrebna pesma smrti i uništenja, traženje spokojstva i sreće u dubinama groba. Jedno kolo njegovih pesama, možda najbolje koje je ispevao, i koje, na žalost, nije ovde ušlo, nosi naslov Grobovi. Na jednome mestu on peva:

Radost je davno usanulo vrelo,
A sreći je zavist polomila krilo,
A milje je opet zaleđeno jadom —
Ko zna kad je žiće, kad je srećno bilo!
Na stablu života zakržljale grane
A vrt ukrašava gorko pelen cveće,
Nema pesme, sreće, radosti i milja,
Minulo je davno ljudsko premaleće.


Život mu se pričinjavao kao jedno veliko groblje, groblje koje svakoga dana biva sve veće i veće i koje se nikada neće moći ispuniti, on se stresao od pomisli da će jednoga dana i na njegovom grobu ljudska noga da gazi. To su ona osećanja koja je pevao jedne zimske noći kada su putevi bili pusti i raskaljani, i kada su tmasti oblaci preletali preko žalosnoga neba:

Na krilima lažnih snova
Duša moja sad se diže,
Al' jaukne i ponova
Na grobove hladne stiže.
Ona traži zrake sjajne,
U životu što se sjaju, —
I otkriva meni tajne,
Da proplačem u očaju.  
Gde je sreća? Da l' će nadi
Da postanu divna dela?
Da l' će život da mi kadi
Miris cvetka neuvela?
Cvetka, čija ljubav žarka
Do groba te samog prati...
Stani, dušo, to je varka,
Umorna ćeš posustati!
Zar u vrtu, punom groblja,
Tražit sebi srećna stana?
Zar na zemlji, punoj roblja,
Može biti srećnih dana?
O, ne, nikad! Svet još čami,
Bede, patnje još ga slade. —
Ugasimo, dušo, sami
Naše snove, naše nade!


Ko bi od pesnika tražio strogu logičnost, on bi teško pomirio taj neograničeni pesimizam, s jedne strane, i socijalističku nadu i čovečansku ljubav koja se, s druge strane, razliva u njegovim pesmama. Ako je davno prošlo ljudsko proleće, ako je sreća ostavila ovu dolinu plača, ako svima bolovima ljudskim ima samo jedan lek, a to je grob, našto ona borba protiv bede, neznanja i nepravde, našto potpirivanje one velike nade koja je dunula celim svetom i uzburkala duboke vale narodne? Ali pesnike treba uzeti onakve kakvi su, primati ono što daju, ne tražiti od njih ono što bismo mi hteli, i pomiriti se sa time da je i kod njih kao i kod drugih ljudi protivrečnost jedna od glavnih osobina duha.

*    *    *

Socijalistička žica glavna je i najvažnija u celoj poeziji Abraševićevoj. On je izišao iz jedne potlačene, strahovito stradalničke rase, i mržnja njegova na nasilje i nepravdu našla je odjeka u tražbinama i borbama Četvrtoga Staleža. Katkada su to samo prosti prevodi iz malo poznatih nemačkih socijalističkih pesnika, kao što su Hahenklever, Hofman fon Falersleben, Ernest Obenhald, u boljem slučaju iz Hervega, katkada su to stihovi napisani pod svežim utiscima Jakšićevih stihova ili one besmrtne Pesme o košulji Tome Huda, kojom se pesnik toliko ponosio da je na svome grobu dao izrezati kao natpis: "Ovde leži Toma Hud; on je ispevao Pesmu o košulji."

Kosta Abrašević je, pored Jaše Tomića iz mladih dana, najautentičniji pesnik socijalizma kod nas. Kod svih naših pesnika, i Zmaja, i Jakšića, i Vojislava Ilića, i Vladimira Jovanovića, ima tih akcenata, ali ni kod jednoga te pesme nemaju čisto klasinski, radnički karakter, nigde nisu mržnje i nade proleterske pevane sa toliko strasti, sa toliko ubeđenja, sa toliko topline. Bezimeni junaci njegovih pesama to su

Oni milioni što se zovu roblje,
Što života celog sebi prave groblje
Što napredak ljudski na plećima nose...


On je njih pevao, njihove borbe za komad hleba, njihove patnje koje oni pate od kolevke pa do smrti u bolnici, pod žegom julskih dana i u studi zimskih noći, njihov život koji je samo jednolik niz stradanja i bolova, za druge, zbog drugih. Takva je ona Pesma njegova, ono tužno pričanje jednoga radničkoga života: vredan i čio, on je pevao i stradao, tešeći se pesmom i nadom boljih dana. Celoga dana se rvao sa bedom i glađu, i jednoga, kada se priroda počela buditi, on sklopi oči u bolnici:

Drugovi mu verni biše,
Pa ga često pohodiše —
Uteha mu beše to.

Baš kad minu zima kleta,
Ode i on s ovog sveta —
Tek u cvetu žića svog.

Drugovi mu verni biše,
Do groba ga otpratiše.
Dobar radnik beše on.


Pored tih melanholičnih tužbaljki mnogo je više pesama gneva, pesama pretnje, koje predskazuju blisku odmazdu narodnu, one strahovite odisaje večitoga roba.

I narod strada: grbi se, znoji,
A država mu zamuku svoji.
I to je malo — treba još više:
I krv mu pije, a srž mu siše;
I krov mu s glave bez srama, stida,
Za teške danke i globe skida;
I polje, njivu, pa i mal ceo —
Sve je to doboš najzad odneo.
Sred bede, patnje i gorkog jada
Ogoljen narod i dalje strada,
A piska ječi, i zemlja plače:
"Vidiš li kralju, kako nas tlače?"
"Ima l' pomoći? Ti nam je pruži;
"Narod će tebe verno da služi."
------------------------------
"Al' mir, prestan'te! Stišajte glase!
Iz bede svaki nek sebe spase.
"Kralj hoće mira, da živi kralj!"


Jedna od njegovih najsnažnijih pesama to je poznata Zviždi, vetre, ispevana sa jednim dahom, sa nečim plahim, snažnim, oštrim i svežim, koji opominje na vetar koji tera magle i omorinu i ubija otrovne klice u vazduhu:

Zviždi, vetre, na sve strane,
Čupaj drva, krši grane!
Svom silinom svoga leta
Huji, juri preko sveta.
Zviždi pesmu — da se hori!
Hrabrom borcu što se bori
Za života svoga cela
Za ideju, za načela.
Nek ga uvek prati nada:
Da će, kad ga samrt svlada,
Novi borci da se jate
Barjak njegov da prihvate,
Zviždi pesmu, zviždi svima,
Silnicima, tiranima!
Pesmu srdžbe, pesmu gneva
Pesmu što im strah uleva,
Pesmu jada, pesmu bede,
Neka čuju, nek preblede!


Neka prohuji vetar kroz tamne rudnike i vlažne fabrike, preko tučnih njiva i grobnim tamnicama, svuda gde se čuje jauk žrtava; neka se zahori pesma nade koja teši, pesma sreće ljudske koja će doći, pesma Zore koja se javlja, kada će rob slobodu da pozdravi radosnim klicima.

Hrabro, silno i bez straha,
Nek je gotov svakog maha
Za ideju napred stati,
Krv i život za nju dati.
Zviždi, vetre, leteć žurno,
Zviždi gromko, silno, burno
U visinu let svoj diži,
U sve kraje sveta stiži,
Zviždi himnu, čiji glasi
Nek s' razviju ko talasi,
Himnu bratstvu — svet da srodi —
Jednakosti i slobodi.


*    *    *

Ili zato što je bio suviše mlad, ili zato što se pred smrt bio upoznao s načelima anarhizma, kod Abraševića ima jedna nota koja ne treba da bude kod jednoga socijalističkog pesnika. Plahovita, strasna i razdražljiva priroda njegova i suviše je stradala od vlade laži i nepravdi u ovom svetu, i stvari i ljudi suviše su ga bunili, i on je bio gotov na najočajnija i krajnja sredstva da se ostvare ideali u koje je on verovao. To nije bio anarhistički san jednoga društva bez zakona i obaveznih veza, jedinka potpuno slobodna, kao tica u zraku, no sklonosti ka revolucionarnom rešenju društvenog pitanja, otprilike onako kako su jakobinci 1793. odlučivali političku sudbinu Francuske. On je i suviše verovao u spasonosnost puštanja "tiranske krvi", "pokvarene krvi". Suviše se nadao da će jednoga dana sa "krvave lire" moći zapevati pesmu zadovoljene pravde. Kako je to prosto rešenje, i kako treba biti mlad i kratkovid pa verovati u njega! Socijalistička doktrina, u osnovu svome strogo deterministička, uči, naprotiv, da treba raditi na obaranju ustanova, a ne ljudi, da niko nije lično kriv, da je svaki proizvod sredine i prilika za koje ne može biti odgovoran, naročito životom koji je svetinja iznad svega. Narodni pokret našega doba nije ono što su bile bune ilota i gladijatora u staro doba, srednjovekovni seljački ustanci, ili kao što su bile pobune u početku XIX veka: on je evolutivan, svestan, određen pokret, koji jasno zna šta hoće, i koji u nedrima današnjega društva, u okvirima današnjih zakona, vrši veliku revoluciju u pojmovima i materijalnim odnosima. Krvoproliće, nasilja priliče samo robovima, nesvesnim i nemoćnim; to su ostaci prošlosti, tu se ide za primerima koje je narod video od svojih gospodara. Makole je objašnjavao zločine koji su izvršeni u francuskoj revoluciji vaspitanjem koje su povlašćene klase dale narodu, krvavim primerima u postupanju sa političkim neprijateljima, načinima kako su feudalni baroni ugušili žakeriju, ili kako su katolički kraljevi istrebljivali jeretike i hugenote. Stari Babef, kada je video jednu narodnu pobedu ukaljanu zločinom, koja je sa radošću pozdravljena, uzviknuo je. "Oh! kako mi je ta radost teško pala! Mučenje svake vrste, čerečenja, tortura, točak, spališta, vešala, namnoženi dželati na sve strane stvorili su tako rđave naravi. Gospodari, umesto da nas prosvete, stvorili su nas varvarima, jer su i sami to." A Žores, navodeći te reči Babefove u svojoj istoriji francuske revolucije, dodaje: "O vi koji vladate, razmislite o ovim rečima, i unosite u naravi, u zakone što više čovečnosti da bi je našli u neizbežnom danu revolucija. A vi proleteri, sećajte se da je svirepost ostatak ropstva, jer ona svedoči da je varvarstvo ugnjetačkog poretka još u nama."

*    *    *

Kosta Abrašević je umro i suviše mlad da bi stvorio sebi veliko ime u književnosti. Ima u njegovom delu i naivnosti, i nesavršenosti, i netačnosti, koje su bile neizbežne u mlada čoveka od osamnaest godina, pa ma koliko njegova inteligencija bila prerano razvijena. Ali po ono nekoliko nesumnjivo dobrih pesama koje su ostale, po onim tužnim i iskrenim pesimističkim akcentima mlada čoveka koji zna da je osuđen na smrt, naročito po snažnim, plahim i strasnim pesmama socijalističkim, Abrašević je dokazao svoj lep i vrlo originalan talenat, i, kao sa Stevanom Lukovićem, kao sa tolikim mladim, tek rascvetalim pa ipak plodnim životima, mnoge lepe nade sa njime su legle u grob. On nije bio pesnik jednog nemarnog skeptičnog pokolenja, koje u poeziji ne vidi ništa drugo do lepe reči i retke epitete: u te krugove književnih mandarina on nikada neće dospeti! Ali on će ostati kod onih koji drže da je poezija nešto veće i ozbiljnije od igre reči, i živeće u idejama koje je sa toliko strasti i topline pevao, i koje prožimaju i tresu celo naše uznemireno i uzavrelo doba. U osamnaestoj godini svojoj, osećajući dah smrti, on je sa tom nadom umirao:

Smrtni je časak došo; grobu se ladnom spremam,
Kleca mi trošno telo: životne snage nemam.
Al' ja se ne bojim smrti — život je gorak bio —
Životne slasti nisam ni jedne kapi pio.
Smrt nije strašna, kad mi srce i duša vele
Da ću živeti večno kod onih što spas žele
Celome ljudskom rodu,
Nije mi života žao, jer moje pesme snaže
Patnike celoga sveta što sebi spasenje traže
U borbi za slobodu!


Jovan Skerlić | Kosta Abrašević: Pesme | Beograd, 1903

[postavljeno 18.06.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #4 poslato: Decembar 25, 2010, 11:51:21 pm »

**

POEZIJA KOSTE ABRAŠEVIĆA


Svoje prve stihove Kosta je ispevao jos kao djak osnovne skole. Iz tog vremena ostala je sacuvana topla, iskrena i decije naivna pesma — tugovanka za zavicajem.

Plovi, plovi, moja ladjo,
plovi brze, haj!
Odnesi me pravo u moj
mili zavicaj!


Ostale pesme iz djackog perioda Kosta je unistio.

Za zivota, svoje pesme je objavljivao u Socijal-demokratu 1895, i Vracu, 1896. godine.

Na dve Kostine najpoznatije i najkvalitetnije pesme — Zvizdi vetre i Crvena, komponovana je i muzika i veoma cesto su izvodjene. U prvoj, on radnike i sve obespravljene bodri da istraju na svom mukotrpnom putu ka prosperitetu i boljoj sutrasnjici:

Zviždi vetre, na sve strane,
čupaj drva, krši grane!
Svom silinom svoga leta
huji, juri preko sveta
zviždi pesmu da se ori!
Hrabrom borcu što se bori
za života svoga cela
za ideju, za načela.


Sabacki radnici podigli su svom pesniku spomenik na kome je, umesto krsta, zasijala lira, a ispod nje su se nizali stihovi Kostine najpoznatije pesme — Crvena:

Crvena je krvca što kipi u nama;
crvena je munja, što oblak prolama,
crveno je nebo kad se zorom smije,
crven nam je barjak, što se gordo vije,
crvena je mržnja u našim grudima,
pa i gnev je crven, što nas obuzima.
O tirani, čujte — ne treba vam kriti —
I osveta naša crvena će biti.


Godine 1897, Kosta je u petom razredu gimnazije. Jedna omladinska organizacija priredjivala je svecanost, pa je Kosta odredjen za recitatora. U crnom svecanom odelu, pozajmljenom od brata, sa belom kosuljom i crvenom masnom, on je, sa tananom osecajnoscu, veoma impresivno zavrsio svoju tacku. Posle programa, nastalo je veselje. Tom prilikom, Kosta se jako prehladio i od tada je cesto padao u postelju.

Jedan sporedni dogadjaj, s obzirom na pesnikov senzibilni karakter, mogao je ubrzati njegovu smrt. Kada je umro jedan Kostin skolski drug, nastavnik ga je odredio da, u ime djaka, odrzi posmrtni govor. Kosta se pripremio ali, uoci samog pogreba, isti nastavnik mu saopsti da on nece govoriti, jer je naknadno odluceno da to ucini sin direktora Gimnazije. Razumljivo je sto je Kosta bio povredjen, pa je nastavnika ljutito upitao: "Sto me lazete!?"

Ovaj neprijatan dogadjaj okoncan je tako sto je Kosta ocenjen rdjavom ocenom iz vladanja. Da zlo bude vece, u to vreme je uspeh ucenika, na kraju skolske godine, svecano saopstavan u skolskom dvoristu, na Vidovdan, pred brojnim roditeljima i gradskim velikodostojnicima. Kostu je ovo jako potreslo i cesto je ponavljao: "Zar ja da budem rdjavog vladanja!?"

Leto i jesen 1897. godine proveo je na lecenju u Banji Koviljaci, ali veceg uspeha nije bilo. Vratio se kuci neoporavljen i neizlecen. Snaga ga sve vise napusta. Vise ne pomaze ni danonocna nega majke Sotire, ni posete i tesenje njegovih drugova. On je svestan da je kraj blizu. Drhtavom rukom, samo pet-sest dana pred smrt, napisao je sledece stihove:

Smrtni je časak doš'o; grobu se lednom spremam,
kleca mi trošno telo: životne snage nemam.
Ali ja se ne bojim smrti - život je gorak bio -
životne slasti nisam ni jedne kapi pio.


Umro je u Sapcu, jednog hladnog zimskog jutra, 8. januara 1898. godine. Umro je onda kad je tek trebao da pocne da zivi i stvara.

Posle njegove smrti, u listovima i casopisima su pocele da izlaze njegove pesme, ali sa krstom pored njegovog imena, kao posmrcad.

Godine 1903. pet godina posle Kostine smrti, grupa velikoskolaca socijalista iz Beograda, izdala je prvu zbirku njegovih pesama, pod nazivom Pesme.

Veoma brzo, zbog svoje originalnosti, iskrenosti i nadahnutosti, Kosta Abrasevic je postao simbol radnistva, mladosti, pesme i igre. Vec pocetkom 20. stoleca, brojna kulturno-umetnicka drustva u Srbiji ponela su njegovo ime. "Srpski  burevesnik", o kome je Jovan Skerlic zabelezio da "nigde nisu mrznje i nade proleterske pevane sa toliko strasti, sa toliko uzbudjenja, sa toliko topline", nastavio je da zivi u srcima srpske omladine, najodanijeg nastavljaca njegovih ideja i ideala.

I Sabac se dostojno oduzio svome pesniku. Odmah posle Beograda, vec u u oktobru 1905. godine, samo sedam godina posle Kostine smrti, osnovana je u Sapcu Radnicka umetnicka grupa "Abrasevic", potonje kulturno-umetnicko drustvo, koje vise od devet decenija, pesmom i igrom, po zemlji i inostranstvu, uspesno reprezentuju nas kraj i prenosi slavu prerano preminulog pesnika. Pod istim imenom osnovana su kulturno-umetnicka drustva u brojnim srpskim gradovima: Valjevu, Leskovcu, Kragujevcu, Nisu, Negotinu, Cacku, loznici, Krusevcu, Jagodini i Pirotu.

Sabac je svome pesniku podigao spomenik na Kamickom groblju, u obliku stuba bez kapitela, na cijem sredisnjem delu je uklesana ploca u obliku otvorene knjige, dok je na vrhu postavljena metalna lira; na kuci u Karadjordjevoj ulici, u kojoj je pesnik ziveo, postavljena je spomen ploca, a u Gradskom parku spomen-bista.



Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Štampa "Dragan Srnić" Šabac, 1998.

[postavljeno 27.04.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: