|
Angelina
|
 |
« Odgovor #3 poslato: Decembar 25, 2010, 11:50:55 pm » |
|
**
JEDAN SOCIJALISTIČKI PESNIK
Pre osam godina, u doba kad su se ustavi jeli i sela rušila, izlazio je u Beogradu jedan nedeljni socijalistički list koje se zvao "Socijal-Demokrat", i koji će ostati znatan u istoriji socijalističkoga pokreta u Srbiji po tome što se u njemu prvi put prekinulo sa starim, utopističkim socijalizmom Svetozara Markovića i počeo propovedati moderni, marksistički socijalizam. Oko lista su se bili skupili raznorodni elementi, opšti ideal bio je još težak, bilo je prilično donkihotstva i kod većine je bilo više dobre volje i oduševljenja no razumevanja i određenosti. Iz Minhena je g. Živojin Balugdžić slao jake i dobro napisane teorijske članke, koji su žudno čitani po malim đačkim sobicama; Vasa Pelagić, Blanki socijalizma u Srbiji, pisao je iz požarevačkog kazamata, gde je najzad i kosti ostavio, gromke poslanice sa potpisom "Mi", Miloš Milovanović, koji je naročito važio kod đaka Učiteljske škole, izlagao je svoje poglede o političkoj situaciji u Srbiji, a Sava Mijalković je tu objavio nekoliko svojih lepih pesama. S vremena na vreme javljao se Milenko Vukićević, dr Đorđe Nikolić, docnije ministar Narodne privrede, sa svojim člancima o naprecima nemačke socijalne demokratije, i, sa svojim praznim sociološkim razmatranjima, g. Ilija Ilić, rečiti poslanik okruga topličkog. Ostalo, bili su dvaestak radnika, zanatlija i đaka, velikoškolaca i Učiteljske škole, koji su na svojim leđima sve izvlačili, radeći sve, računajući tu i savijanje, ekspedovanje i rasturanje brojeva.
Vremena su bila teška, i list se sa velikim naporima borio za opstanak. Pet odgovornih urednika ležali su u požarevačkom zatvoru, list je po šest puta uzastopce bio zabranjivan, tako da ga unutrašnjost nije viđala po šest nedelja i dva meseca. Policija je pratila svaki pokret, i s vremena na vreme uletala i vršila premetačinu. Jednom prilikom bilo je grdne muke da se skloni ispred njenih očiju crtež jednoga izgladnelog i otpuštenog mladog činovnika: nož kojim je Kazerio u Lionu ubio predsednika Karnoa, sa komentarom: "Ovo je lek od sviju društvenih zala!" Pretplata nije stizala, i list se izdržavao jednim osobitim načinom: subotom se sastajalo u uredništvu, đački i radnički džepovi se prevrtali, dodavao se groš grošu, i na taj način "otkupljivao se list", kako se tada govorilo. Sastajalo se na dva mesta, u stanu lista, gde je sada Uprava fondova, i ulazilo se iz dvorišta, a đaci, gonjeni policijom od kavane do kavane, držali su sastanke u malo posećivanoj kavani "Beli Krst", gde je sada žandarmerijska kasarna, sakupljeni oko nekoliko stolova, u strepnji da nas svakoga časa ne iznenadi revnosna policija kvarta terazijskoga.
Kako je sve to skoro bilo, a kako daleko izgleda! Kako su se vremena i ljudi izmenili! Ono nekoliko starih drugova Svetozara Markovića, oni stari radnici koji su slušali plamene reči njegove i čije srce nije bilo ostarelo, pomrli su, ili izgubili u borbama za komad hleba. Drugi su još gore prošli: anarhist koji se raspitivao o fabrikovanju nitroglicerina otišao je u poreznike i odlikovao se retkom surovošću i nečovečnošću u prodavanju mršavih seljačkih kravica i starih bakrača; onaj drugi, kome je sve bilo nedovoljno i mlako i kome je svaki izgledao sumnjiv, pustio je spokojan buržoaski trbuh, pokajao se za grehe mladosti i našao svoj put u Damask u jednoj liferantsko-birokratskoj stranci političkoj. Reči, sve one krupne reči iz revolucionarne retorike i marksističke dogmatike, odletele su, planovi se razbili, nade obmanule, i život je nemilosrdno izubijao i ljude i njihove savesti. Sjajni leptiri izgubili su šareni prah sa svojih krila, i oni koji su se nadali da će svoj vek ponosito provesti na nogama i visoka čela počeli su u stupcima a završili otpadništvom ili tupom, sebičnom nemarnošću prema svetinjama svojih dvadeset godina. Onoga dana kada srpski romanopisac bude tražio veliki predmet za roman, neće ništa bolje naći no što je sudbina jednoga ideologa u Srbiji, tužna i večita istorija čoveka pravih leđa u zemlji grbavih.
Na to doba i na te ljude podseća me ova zbirka stihova Koste Abraševića. On je pripadao tome pokretu, prvi njegovi stihovi — nevešti, često grubi prevodi nepoznatih socijalističkih pesnika nemačkih — prvo su izišli u "Socijal-Demokratu". Docnije, dobrotom jednog njegovog druga, ja sam došao do cele zbirke neštampanih stihova, i jedan deo od njih izlazio je u "Zvezdi", privukav pažnju i originalnošću svojega nadahnuća, u doba kada su se više no igde opevale pustinjske palme i opusteli zamci, i smelošću misli, u dane kada je Rista Bademlić svojom poznatom očinskom rukom pokazivao pravac srpskoj književnosti. Docnije, jedan deo tih pesama štampan je u "Radničkom Listu" i "Radničkim Novinama", jedna ili dve u "Delu", a po radničkim koncertima i zabavama Kosta Abrašević je danas jedan od najpopularnijih pesnika.
Ovom zbirkom on sada prvi put izlazi pred širu javnost. To nisu sve njegove pesme, no samo izbor kome bi se dale učiniti izvesne zamerke. Obratila se i suviše pažnja na političku stranu, a zanemarila se čisto umetnička strana njegove poezije. Ima tu pesama koje i suviše liče na novinarske članke, toliko da samo po vezanom slogu liče na pesme. S druge strane, izostavljen je izvestan broj pesama čisto ličnih, gde je mladi pesnik pevao nemir svoje duše, bolove svoga srca, ona opšta i večita mesta pesnika sviju doba i sviju pravaca. U nauci, ideje mogu imati apsolutnu i nezavisnu vrednost; u umetnosti one vrede samo po talentu pisca koji ih iznosi. Nije reč o "umetnosti radi umetnosti", no ima izvesna tačka koja graniči pesmu od strasno napisanog političkog članka. O toj tački se ne diskutuje: ona se oseća.
* * *
Istorija života ovoga rano umrlog pesnika, koji ni izbliza nije dao što je sa vremenom nesumnjivo mogao dati, vrlo je prosta. Rodom Makedonac, iz Ohrida, Abrašević je kao dete sa roditeljima prešao u Srbiju, tu u Šapcu učio škole do šestog razreda gimnazije, i u devetnaestoj godini umro od tuberkuloze. Kao svi daroviti i prerano razvijeni ljudi koji osećaju dah smrti nad glavom, on je grabio da što više otme od izbrojanih trenutaka života. "Čitao je sa grozničavom žurbom sve što mu je do ruke došlo", priča u kratkom predgovoru njegov drug V. Eganović, "i u 17. god. nije bilo značajnije knjige u srpskoj literaturi koju nije pročitao."
Ta teška bolest i uverenje da se od smrti ne da otrgnuti dala je njegovim pesmama vrlo jak, iskren i bolan pesimistički akcenat. To nisu bila ona prazna jadikovanja i zapevanja mladića uskih leđa i prozračnih ušiju, to je bilo duboko nezadovoljstvo životom, mržnja na njegove prljavštine i grubosti, to je stalna pogrebna pesma smrti i uništenja, traženje spokojstva i sreće u dubinama groba. Jedno kolo njegovih pesama, možda najbolje koje je ispevao, i koje, na žalost, nije ovde ušlo, nosi naslov Grobovi. Na jednome mestu on peva:
Radost je davno usanulo vrelo,
A sreći je zavist polomila krilo,
A milje je opet zaleđeno jadom —
Ko zna kad je žiće, kad je srećno bilo!
Na stablu života zakržljale grane
A vrt ukrašava gorko pelen cveće,
Nema pesme, sreće, radosti i milja,
Minulo je davno ljudsko premaleće.
Život mu se pričinjavao kao jedno veliko groblje, groblje koje svakoga dana biva sve veće i veće i koje se nikada neće moći ispuniti, on se stresao od pomisli da će jednoga dana i na njegovom grobu ljudska noga da gazi. To su ona osećanja koja je pevao jedne zimske noći kada su putevi bili pusti i raskaljani, i kada su tmasti oblaci preletali preko žalosnoga neba:
Na krilima lažnih snova
Duša moja sad se diže,
Al' jaukne i ponova
Na grobove hladne stiže.
Ona traži zrake sjajne,
U životu što se sjaju, —
I otkriva meni tajne,
Da proplačem u očaju.
Gde je sreća? Da l' će nadi
Da postanu divna dela?
Da l' će život da mi kadi
Miris cvetka neuvela?
Cvetka, čija ljubav žarka
Do groba te samog prati...
Stani, dušo, to je varka,
Umorna ćeš posustati!
Zar u vrtu, punom groblja,
Tražit sebi srećna stana?
Zar na zemlji, punoj roblja,
Može biti srećnih dana?
O, ne, nikad! Svet još čami,
Bede, patnje još ga slade. —
Ugasimo, dušo, sami
Naše snove, naše nade!
Ko bi od pesnika tražio strogu logičnost, on bi teško pomirio taj neograničeni pesimizam, s jedne strane, i socijalističku nadu i čovečansku ljubav koja se, s druge strane, razliva u njegovim pesmama. Ako je davno prošlo ljudsko proleće, ako je sreća ostavila ovu dolinu plača, ako svima bolovima ljudskim ima samo jedan lek, a to je grob, našto ona borba protiv bede, neznanja i nepravde, našto potpirivanje one velike nade koja je dunula celim svetom i uzburkala duboke vale narodne? Ali pesnike treba uzeti onakve kakvi su, primati ono što daju, ne tražiti od njih ono što bismo mi hteli, i pomiriti se sa time da je i kod njih kao i kod drugih ljudi protivrečnost jedna od glavnih osobina duha.
* * *
Socijalistička žica glavna je i najvažnija u celoj poeziji Abraševićevoj. On je izišao iz jedne potlačene, strahovito stradalničke rase, i mržnja njegova na nasilje i nepravdu našla je odjeka u tražbinama i borbama Četvrtoga Staleža. Katkada su to samo prosti prevodi iz malo poznatih nemačkih socijalističkih pesnika, kao što su Hahenklever, Hofman fon Falersleben, Ernest Obenhald, u boljem slučaju iz Hervega, katkada su to stihovi napisani pod svežim utiscima Jakšićevih stihova ili one besmrtne Pesme o košulji Tome Huda, kojom se pesnik toliko ponosio da je na svome grobu dao izrezati kao natpis: "Ovde leži Toma Hud; on je ispevao Pesmu o košulji."
Kosta Abrašević je, pored Jaše Tomića iz mladih dana, najautentičniji pesnik socijalizma kod nas. Kod svih naših pesnika, i Zmaja, i Jakšića, i Vojislava Ilića, i Vladimira Jovanovića, ima tih akcenata, ali ni kod jednoga te pesme nemaju čisto klasinski, radnički karakter, nigde nisu mržnje i nade proleterske pevane sa toliko strasti, sa toliko ubeđenja, sa toliko topline. Bezimeni junaci njegovih pesama to su
Oni milioni što se zovu roblje,
Što života celog sebi prave groblje
Što napredak ljudski na plećima nose...
On je njih pevao, njihove borbe za komad hleba, njihove patnje koje oni pate od kolevke pa do smrti u bolnici, pod žegom julskih dana i u studi zimskih noći, njihov život koji je samo jednolik niz stradanja i bolova, za druge, zbog drugih. Takva je ona Pesma njegova, ono tužno pričanje jednoga radničkoga života: vredan i čio, on je pevao i stradao, tešeći se pesmom i nadom boljih dana. Celoga dana se rvao sa bedom i glađu, i jednoga, kada se priroda počela buditi, on sklopi oči u bolnici:
Drugovi mu verni biše,
Pa ga često pohodiše —
Uteha mu beše to.
Baš kad minu zima kleta,
Ode i on s ovog sveta —
Tek u cvetu žića svog.
Drugovi mu verni biše,
Do groba ga otpratiše.
Dobar radnik beše on.
Pored tih melanholičnih tužbaljki mnogo je više pesama gneva, pesama pretnje, koje predskazuju blisku odmazdu narodnu, one strahovite odisaje večitoga roba.
I narod strada: grbi se, znoji,
A država mu zamuku svoji.
I to je malo — treba još više:
I krv mu pije, a srž mu siše;
I krov mu s glave bez srama, stida,
Za teške danke i globe skida;
I polje, njivu, pa i mal ceo —
Sve je to doboš najzad odneo.
Sred bede, patnje i gorkog jada
Ogoljen narod i dalje strada,
A piska ječi, i zemlja plače:
"Vidiš li kralju, kako nas tlače?"
"Ima l' pomoći? Ti nam je pruži;
"Narod će tebe verno da služi."
------------------------------
"Al' mir, prestan'te! Stišajte glase!
Iz bede svaki nek sebe spase.
"Kralj hoće mira, da živi kralj!"
Jedna od njegovih najsnažnijih pesama to je poznata Zviždi, vetre, ispevana sa jednim dahom, sa nečim plahim, snažnim, oštrim i svežim, koji opominje na vetar koji tera magle i omorinu i ubija otrovne klice u vazduhu:
Zviždi, vetre, na sve strane,
Čupaj drva, krši grane!
Svom silinom svoga leta
Huji, juri preko sveta.
Zviždi pesmu — da se hori!
Hrabrom borcu što se bori
Za života svoga cela
Za ideju, za načela.
Nek ga uvek prati nada:
Da će, kad ga samrt svlada,
Novi borci da se jate
Barjak njegov da prihvate,
Zviždi pesmu, zviždi svima,
Silnicima, tiranima!
Pesmu srdžbe, pesmu gneva
Pesmu što im strah uleva,
Pesmu jada, pesmu bede,
Neka čuju, nek preblede!
Neka prohuji vetar kroz tamne rudnike i vlažne fabrike, preko tučnih njiva i grobnim tamnicama, svuda gde se čuje jauk žrtava; neka se zahori pesma nade koja teši, pesma sreće ljudske koja će doći, pesma Zore koja se javlja, kada će rob slobodu da pozdravi radosnim klicima.
Hrabro, silno i bez straha,
Nek je gotov svakog maha
Za ideju napred stati,
Krv i život za nju dati.
Zviždi, vetre, leteć žurno,
Zviždi gromko, silno, burno
U visinu let svoj diži,
U sve kraje sveta stiži,
Zviždi himnu, čiji glasi
Nek s' razviju ko talasi,
Himnu bratstvu — svet da srodi —
Jednakosti i slobodi.
* * *
Ili zato što je bio suviše mlad, ili zato što se pred smrt bio upoznao s načelima anarhizma, kod Abraševića ima jedna nota koja ne treba da bude kod jednoga socijalističkog pesnika. Plahovita, strasna i razdražljiva priroda njegova i suviše je stradala od vlade laži i nepravdi u ovom svetu, i stvari i ljudi suviše su ga bunili, i on je bio gotov na najočajnija i krajnja sredstva da se ostvare ideali u koje je on verovao. To nije bio anarhistički san jednoga društva bez zakona i obaveznih veza, jedinka potpuno slobodna, kao tica u zraku, no sklonosti ka revolucionarnom rešenju društvenog pitanja, otprilike onako kako su jakobinci 1793. odlučivali političku sudbinu Francuske. On je i suviše verovao u spasonosnost puštanja "tiranske krvi", "pokvarene krvi". Suviše se nadao da će jednoga dana sa "krvave lire" moći zapevati pesmu zadovoljene pravde. Kako je to prosto rešenje, i kako treba biti mlad i kratkovid pa verovati u njega! Socijalistička doktrina, u osnovu svome strogo deterministička, uči, naprotiv, da treba raditi na obaranju ustanova, a ne ljudi, da niko nije lično kriv, da je svaki proizvod sredine i prilika za koje ne može biti odgovoran, naročito životom koji je svetinja iznad svega. Narodni pokret našega doba nije ono što su bile bune ilota i gladijatora u staro doba, srednjovekovni seljački ustanci, ili kao što su bile pobune u početku XIX veka: on je evolutivan, svestan, određen pokret, koji jasno zna šta hoće, i koji u nedrima današnjega društva, u okvirima današnjih zakona, vrši veliku revoluciju u pojmovima i materijalnim odnosima. Krvoproliće, nasilja priliče samo robovima, nesvesnim i nemoćnim; to su ostaci prošlosti, tu se ide za primerima koje je narod video od svojih gospodara. Makole je objašnjavao zločine koji su izvršeni u francuskoj revoluciji vaspitanjem koje su povlašćene klase dale narodu, krvavim primerima u postupanju sa političkim neprijateljima, načinima kako su feudalni baroni ugušili žakeriju, ili kako su katolički kraljevi istrebljivali jeretike i hugenote. Stari Babef, kada je video jednu narodnu pobedu ukaljanu zločinom, koja je sa radošću pozdravljena, uzviknuo je. "Oh! kako mi je ta radost teško pala! Mučenje svake vrste, čerečenja, tortura, točak, spališta, vešala, namnoženi dželati na sve strane stvorili su tako rđave naravi. Gospodari, umesto da nas prosvete, stvorili su nas varvarima, jer su i sami to." A Žores, navodeći te reči Babefove u svojoj istoriji francuske revolucije, dodaje: "O vi koji vladate, razmislite o ovim rečima, i unosite u naravi, u zakone što više čovečnosti da bi je našli u neizbežnom danu revolucija. A vi proleteri, sećajte se da je svirepost ostatak ropstva, jer ona svedoči da je varvarstvo ugnjetačkog poretka još u nama."
* * *
Kosta Abrašević je umro i suviše mlad da bi stvorio sebi veliko ime u književnosti. Ima u njegovom delu i naivnosti, i nesavršenosti, i netačnosti, koje su bile neizbežne u mlada čoveka od osamnaest godina, pa ma koliko njegova inteligencija bila prerano razvijena. Ali po ono nekoliko nesumnjivo dobrih pesama koje su ostale, po onim tužnim i iskrenim pesimističkim akcentima mlada čoveka koji zna da je osuđen na smrt, naročito po snažnim, plahim i strasnim pesmama socijalističkim, Abrašević je dokazao svoj lep i vrlo originalan talenat, i, kao sa Stevanom Lukovićem, kao sa tolikim mladim, tek rascvetalim pa ipak plodnim životima, mnoge lepe nade sa njime su legle u grob. On nije bio pesnik jednog nemarnog skeptičnog pokolenja, koje u poeziji ne vidi ništa drugo do lepe reči i retke epitete: u te krugove književnih mandarina on nikada neće dospeti! Ali on će ostati kod onih koji drže da je poezija nešto veće i ozbiljnije od igre reči, i živeće u idejama koje je sa toliko strasti i topline pevao, i koje prožimaju i tresu celo naše uznemireno i uzavrelo doba. U osamnaestoj godini svojoj, osećajući dah smrti, on je sa tom nadom umirao:
Smrtni je časak došo; grobu se ladnom spremam,
Kleca mi trošno telo: životne snage nemam.
Al' ja se ne bojim smrti — život je gorak bio —
Životne slasti nisam ni jedne kapi pio.
Smrt nije strašna, kad mi srce i duša vele
Da ću živeti večno kod onih što spas žele
Celome ljudskom rodu,
Nije mi života žao, jer moje pesme snaže
Patnike celoga sveta što sebi spasenje traže
U borbi za slobodu!
Jovan Skerlić | Kosta Abrašević: Pesme | Beograd, 1903
[postavljeno 18.06.2008]
|
