Dušan Vasiljev (1900—1924)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dušan Vasiljev (1900—1924)  (Pročitano 12834 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« poslato: Decembar 26, 2010, 12:16:39 am »

**




DUŠAN VASILJEV

Dušan Vasiljev (1900—1924) jedan je od brojnih srpskih pesnika koji su rano oboleli od tuberkuloze i umrli ne uspevši da se do kraja ostvare kao pisci. Za život i sudbinu pesnika Vasiljeva značajna je i činjenica da se rodio u Kikindi u vreme kada je Vojvodina bila pod austrougarskom vlašću. Kao osamnaestogodišnji mladić postao je austrougarski vojnik i "brata sam zvao dušmanom kletim" i "gazio u krvi do kolena" — rat je ostavio teške rane na mladićevu dušu i posle rata, pevanjem o ratu i ratnim strahotama, pokušaće da se ispovedi i da sebi olakša bol. Zato je njegova lirika snažno obojena defetizmom.

Vasiljev je završio učiteljsku školu, ali nije uspeo da stekne solidnije obrazovanje: njegov nesumnjiv pesnički talenat ostao je nedograđen i nekultivisan. Počeo je da piše rano, u toku rata, kao šesnaestogodišnjak. Pisao je prozu, pokušavao sa dramom, ali je sve to bez veće književne  vrednosti. Neposredno posle rata, sa pesmama utemeljenim na ratničkom iskustvu, razočaranju i defetizmu, Vasiljev se javlja u uglednim beogradskim časopisima kao što su Misao i Srpski književni glasnik što mu je donelo reputaciju kod čitalaca i kritike. Među prvima je počeo da peva defetističku poeziju koja osuđuje rat i prolivanje krvi nedužnih ljudi. Rat i ratna stradanja, uzaludnost ratovanja i prolivanja krvi, ratno profiterstvo, rušenje ideala, socijalna beda, razočaranje - to su najčešći motivi njegove poezije. Njegovo pevanje odlikuje bogatstvo osećanja i raspoloženja: bunt, protest, razočaranje, očaj, klonulost, nemoć. Ostavio je niz pesama snažnog emotivnog naboja, tople neposrednosti, ljutog protesta i dubokog razočaranja. U najbolje pesme ubrajaju se Čovek peva posle rata, Naraštaj, Plač Matere Čovekove, Pesma bune protiv boga, Bolnica.

Život mu je bio ispunjen nemaštinom i borbom za goli opstanak. U životu nije uspeo da ostvari mnoge svoje želje pa je s pravom književni istoričar Živan Milisavac svojoj studiji o pesniku Vasiljevu dao naslov Pesnik poraza (1952). Rano oboleo, rano preminuo, nije uspeo da objavi knjigu pesama — ostao je pesnik bez zbirke.


Staniša Veličković | Interpretacije iz književnosti III

[postavljeno 10.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 12:18:46 am »

**

DUŠAN VASILJEV


Poezija i život Dušana Vasiljeva su u stvari jedna od mnogih i neizlečivih rana kojima je rat zakrilio svest i vidike još nestasalih generacija. Tragovi ratnog klanja i besmislenog prolivanja nedužne ljudske krvi možda se nikada u našoj književnosti nisu zadržali tako dugo i toliko bolno kao u rastrzanoj, grozničavoj i revoltnoj lirici Dušana Vasiljeva.

Prekratki pesnikov život bio je u stvari život stalnih i tragičnih poraza. Detinjstvo i dečaštvo provedeni u krajnjoj bedi u Kikindi i Temišvaru, zatim iskidano i nedovršeno školovanje, pa učešće u ratu, u rovovima na italijanskom frontu, učiteljevanje u Čeneju, uzaludni pokušaji da radi i stvara u Beogradu i, na kraju, neizlečiva bolest i smrt u 24. godini — To je bio životni put Dušana Vasiljeva, sav protekao u naporima da se zaleče rane koje su njegovoj osetljivoj mladosti zadali rat i život.

Lirika Dušana Vasiljeva je krajnje lična, buntovna i ispovedna. Ona je izraz jednog tragičnog sukoba sa životom i nemoći da se tom životu sagledaju i osvoje svetlije perspektive. Zato je ta poezija, isto toliko koliko i buntovna, bila i poezija rezignacije i očaja.

Među Vasiljevljevim pesmama su, svakako, najsnažnije one u kojima je opevano njegovo uzbuđeno doživljavanje rata i klonulost pred životom koji je po ratu nastajao. U pesmi Drugu on rezignirano peva:

I kad smo oboje osedeli,
Vratili smo se s puta.
I, druže mojih crnih minuta,
Nismo pobedili!... Nismo pobedili!...


Njegovo ogorčenje besmislom ubijanja i svest da se prokleti rat nije vodio u ime čovekove ljubavi i sreće rađali su u njegovoj uznemirenoj duši bolna i protestna pitanja, kao što je ono u ciklusu Naraštaji:

Zašto da gole naše ude
Damo za tuđe dobro seći,
Kad će za nas i tako reći
Da smo lude?


Rat nije samo pokopao hiljade ljudskih tela. Za njim su ostale rane i sećanja koja su pokopala i veru u mogućnost da se čovek ponovo vrati miru i životu:

Ljudi su u nama duboko, duboko skriveni,
I ne mogu,
Ne mogu,
Ne mogu da se vrate...


(Žice)

I njegova najpoznatija, najsnažnija pesma sa antiratnim, gotovo revolucionarnim motivom — Čovek peva posle rata — takođe se završava osećanjem klonulosti i nemoći:

I ja ne tražim plena:
Oh, dajte meni samo još šaku zraka
I malo bele jutarnje rose —
Ostalo vam na čast.


U mladalačkom revoltu, doživevši rušenje mnogih ličnih i društvenih ideala i očekivanja, Vasiljev se i kao pesnik i kao čovek usprotivio besmislu i licemerju religije. Takvim iskreno ateističkim i antireligioznim uverenjima on je dao nadahnut pesnički izraz u pesmama Plač Matere Čovekove i Pesma bune protiv boga. U pesmi Plač Matere Čovekove, koja se svojom lepotom domogla samih vrhunaca jugoslovenske lirike, on u osnove majčinog bola nad mrtvim sinom utkiva i visoku lludsku, revolucionarnu svest:

Oh, Sine, moj dobri Sine!
Otac ti nije Sveti Duh,
Ni Drvodelja sa livanskih puta.
Sine, Ti si plod dve neme žudi
I jednog besvesnog minuta.
———————————————
Rođeni, mrtvi Sine, bog je laž.
I naši su ga dušmani izumeli.


Sav u vatri snažnih emocija i čulnih doživljaja, Dušan Vasiljev je pevao i ljubavne pesme, koje, i pored naglašene, gotovo seksualne čulnosti, čuvaju u sebi i čiste ljudske akcente, kakvi odzvanjaju u svakom stihu njegove pesme Kolo:

U zraku kolo igraju žene
U brzom vilinokom taktu,
Pune svežine, krvi, snage,
I nage,
Belinom dana odevene...


Poezija Dušana Vasiljeva nosi vidne tragove nedograđenosti i životne nestalnosti svoga tvorca. Objavljivana i razasuta po istovima i časopisima, ona nije doivela da za pesnikova života bude sređena i izdana ni u jednoj pesničkoj zbirci.

Ali, to je bila poezija velike darovitosti i mogućnosti koje su se tek ukazivale. Moderna u izrazu, iskrena u nadahnuću i raznovrsna u motivima, ona je odslikkla revoltni i humani unutrašnji svet jedne mladosti koju su rat i život prerano otrovali i okončali.


Dragutin A. Stefanović Vukašin Stanisavljević

[postavljeno 10.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 12:19:12 am »

*
Stihovi Dušan Vasiljev


ČOVEK PEVA POSLE RATA

Ja sam gazio u krvi do kolena
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim,
i kliktao sam kad se u mraku napred hrli
i onda leti k vragu i Bog i čovek i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il nemam snage ─ da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagib'o glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!

Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.
I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!


ŽIVI VETAR
 
Puno je vetra groblje,
Jaukom poludelog vetra
Što čupa kose od bola,
Od bola i jada besmislenog.
 
Na grobu jednom, gle, nikao divan cvet,
Krilat k'o osmeh nekada one
Što sada dole spi.
 
O, to i jeste njeno bivše oko,
Taj krilati cvet!
Uberi ga, slepi vetre,
Vetre!
 
Razmahni krilima, vetre,
Tako silno da više razlike ne bude
Između neba i tebe.
 
Zvezdama li to vetar,
Krilima zvezdanim lupa li to vetar
Ogromno oko okeansko
Ili to moje srce ne otkucava ravnomerno
 
Ah, šta mi sva ta pitanja znače,
Za ovo krvavo lišće ljudskoga mesa!


Izabrane pesme Dušana Vasiljeva izašle su devet godina nakon njegove smrti, 1932.

*

Dušan Vasiljev je bio suviše mlad da se otme od sebe samoga i da se uzdigne iznad svoje sopstvene stvarnosti, da se pesnik oslobodi od čoveka i da nad svojim ličnim problemima kaže izraz čistijeg i spiritualnijeg osećanja. Ali je u naknadu za to prelio iz života u poeziju svu groznicu svoga ustreptalog mladenaštva, davši se u njoj vatreno i plahovito.
Milan Bogdanović

*

"Dušan Vasiljev, srpski pesnik koji je umro mlad u 24. godini, predstavlja atipičan egzistencijalni slučaj koji pripada i periferiji i centru u isto vreme: periferijski po svojim korenima, svojoj skromnoj kulturi, svojim provincijskim ambicijama okrenutim ka centru kulturnog života s jedne strane, a s druge strane okrenut ka centru svojim modernim lektirama, svojim traumatičnim ratnim iskustvom koje je zajedničko mladima njegove epohe svojim realno modernim i novatorskim stvaralaštvom koje je utkano u kanone ekspresionističkog pokreta. Rođen u Kikindi, Dušan Vasiljev provešće skoro četiri godine u Čeneju, mestu na rumunsko-jugoslovenskoj granici, kao učitelj u školi, gde će ovaj srpski Rembo osetiti agoniju i ekstazu svog kratkog života. njegova pesnička umetnost jeste poetika jednog talentovanog ekspresioniste: da rasturi vrednosti bez jasne vizije o budućnosti. Njegov kratak prolaz, nalik kometi, ostavio nam je pedesetak pesama od vrednosti, od kojih nekoliko antologijskih, nekoliko drama, desetak priča, delo zadivljujuće iskrenosti koje se ponovo otkriva sa svakim novim kritičkim preispitivanjem."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 12:22:38 am »

**

ČOVEK PEVA POSLE RATA


Pesma Čovek peva posle rata proistekla je iz pesnikovog dvostrukog negativnog iskustva: ratnog i posleratnog. Kao ratnik je shvatio svu apsurdnost rata kao takvog i svog učešća u njemu na tuđoj strani i za tuđe interese. Kao čovek koji se vratio iz rata, osetio je razočaranje jer se ništa nije promenilo na socijalnom planu. Naišao je na pojave i postupke koji izazivaju zgražavanje i bes. Tako je ova pesma intonirana i kao ispovest i kao protest. To je ispovest o zabludama i uzaludnim snovima i nadanjima i protest protiv sveta "bluda i kala". Namučeni ratnik je očekivao da će odahnuti od strahota rata onda kada on prođe, ali je shvatio da u posleratnoj stvarnosti nema ni čistote ni svežine. Bol, bunt, protest, razočaranje — osnovna su osećanja i raspoloženja, koja su podstakla pesnika na pevanje i koja su se upila u svaku poetsku sliku pesme.


Sadržina i značenje

Osećanja i raspoloženja, koja su podstakla nastajanje pesme, uslovila su strukturu i kompoziciju pesme, vrstu stiha i strofe, raspored rime, ritam i ton. Postoji potpuni sklad između spoljašnje i unutrašnje kompozicije pesme — svaka strofa je versifikacijska i smisaona celina. Sadržina strofe je složena iz više manjih smisaonih celina/poetskih slika/motiva. Ovi sadržinski elementi strofe predstavljaju istovremeno i sintaksičko-intonacione celine, koje su često postavljene u kontrastivan odnos.

U strukturi prve strofe podjednak prostor imaju prošlost (do juče) i sadašnjost (danas). Iz prošlosti su dve poetske slike — gaženje u krvi do kolena i ponižavanje sestre i majke. Sadašnjost predočavaju dve poetske slike — mutno more i jutarnja rosa. Između prošlosti i sadašnjosti uspostavljena je apsolutna simetrija — i jedna i druga su sumorne i besperspektivne.

Zanimljiv je piščev postupak u oblikovanju i komponovanju pesme: ne razvija postupno poetske motive i ne poštuje uobičajenu motivsku shemu pesme. Njegovo pevanje odmah ulazi u tematsko središte, odmah predočava u istoj slici i doživljaj i raspoloženje, i viđenje pojava i stav prema njima, i sliku i kontra-sliku. Prvi stihovi:

Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova


kazuju o onome što je bilo i o onome što jeste. Ova sastavna rečenica jezgrovito ukazuje na psihološko stanje lirskog subjekta koje karakteriše bezvoljnost, razočaranje, rezignacija. Ovi stihovi su ekspozicija pesme, uvod u celokupno pevanje koje sledi. Naredni stihovi i strofe, sve do kraja pesme, biće u funkciji objašnjenja zašto je došlo do toga da čovek izgubi sve snove (nadanja) i ostane emotivno osakaćen i egzistencijalno izgubljen.

"Sestra mi se prodala/i majci su mi posekli sede kose" prva je porazna slika posleratne stvarnosti i rezultat onoga što se dešavalo dok je on ratovao. Ova slika je i najjača i najpotresnija: uništeni su čast i dostojanstvo porodice i svakog njenog pojedinca — sestra je izgubila čast a majka je od bola što se to dogodilo posekla kosu. To je intimna drama tri ljudska stvorenja. Ona je počela tako što je sestra izgubila devojačku čast — time je naneta sramota i njoj samoj ali i članovima porodice, koji je teško primaju i duboko pate. Sečenje kose je simboličan čin samoodricanja i samoruženja. Kosa je mladoj ženi ukras i simbol lepote i dostojanstva - nekada je kažnjavana odsecanjem kose; starijoj ženi kosa je simbol dostojanstva, godina i iskustva — odsecanjem kose ona izražava žalost i tugu. Sin i brat je duboko ponižen onim što se dogodilo njegovim najmilijim. Tugu i žalost je ovaj sin, lirski subjekt, izrazio buntom i protestom, razotkrivanjem svega onoga što u društvu (svetu) predstavlja nemoralno i neljudsko.

Društvo i posleratna stvarnost sagledani su kao "mutno more bluda i kala". Sintagma "bluda i kala" ukazuje na srozavanje nivoa društvenog morala kao posledice ratnih dešavanja, ratne atmosfere i socijalnih potresa. Blud - opšte srozavanje morala društva i pojedinca; kal (blato) — simbol moralne prljavštine društvene zajednice ("pao je u blato", "pao je na društveno dno", "zaglibio se u blato" — kaže se za pojedinca koji je ušao u svet nemorala i kriminala). Sintagma "mutno more" je hiperbolična slika moralnog propadanja izraženog sintagmom "bluda i kala": more — širina, prostranstvo, dubina (moralnog srozavanja); mutno — pojačanje negativnog predznaka reči "blud" i "kal". Od takvog društva, sagledanog kao "mutno more bluda i kala" lirski subjekt ne traži ništa, ne želi ništa. On traži nešto čega u tom društvu (svetu) nema:

Oh, ja sam željan zraka!
I mleka! I bele jutarnje rose!


Njega guši atmosfera koja vlada u društvu — moralna trulež čini da nema vazduha (zraka) i zato je zrak najdragoceniji. Leksemi ZRAK, MLEKO, ROSA imaju u ovoj poetskoj slici simbolično zračenje — svi zajedno označavaju čistotu, nežnost, svežinu, krepkost. Svaki pojedinačno može da ima lepezu značenja a neka od tih značenja funkcionišu u ovoj poetskoj slici.

Druga strofa dalje razvija, novim detaljima, slike rata i slike stvarnosti, ono "do juče" i ono "danas". Slika krvi do kolena" opet se javlja ali u drugačijem leksičkom kontekstu i drugačijem smisaonom okruženju:"

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?


Ova rečenica izaziva nedoumicu zbog paradoksalnog spoja reči "smejao" i "u krvi' jer se čini da ova sadržina nema smisla. Međutim, u kontekstu cele slike onoga "do juče", reč "smejao" ima sasvim drugačije značenje od doslovnog. Lirski subjekt je kao ratnik "kliktao", "hrlio napred" - nije se plašio, nije bio kukavica. "Ja sam se smejao..." znači da je sve strahote rata podnosio mirno i da je čak mogao da se nasmeje nekoj situaciji. Ono "zašto" ne odnosi se na smejanje nego na ratovanje — nije pitao zašto ratuje jer odgovor nije ni mogao da dobije. On koji je sve to prošao i gledao kako leti u vazduh "i bog, i čovek, i rov", danas mora mirno da gleda kako mu gubavi bakalin "željenu ženu" grli i kako mu "s glave raznosi krov". Mirno gledanje svega nečoveštva proisteklo je iz nedostatka volje i snage da se išta učini. Onaj koji je hrlio u mraku na rovove, sada mirno gleda otimanje žene koju je želeo i otimanje krova nad glavom. Čoveku su oteli i ljubav i imovinu, a njemu, zahvaćenom dubokom rezignacijom, kao da je sve to svejedno.

Treća strofa, najmanja, sadrži sintezu saznanja i emotivnog iskustva, koji proističu iz sadržine predočene u prethodnim strofama. Prošlost ("do juče") je snažno naglašena, u njoj su samo slike poniženja ("pokorno sagib'o glavu") i sramote ("ljubio sram"). To je potpuni duševni i moralni poraz čovekov i njegovo konačno saznanje prave sudbine, koje ne nudi nikakv izlaz ili spasenje.

Četvrta strofa je vapaj poraženog čoveka. "Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!", uzviknuće lirski subjekt i oprostiće sve ono što je preživeo — i takav život, i životni porazi doprinose da se iskristališe Saznanje. Ali to Saznanje je saznanje poraza i bezizlaza, ono izaziva buđenje očaja i rezignaciju do apsolutne klonulosti:

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni samo još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose —
ostalo vam na čast!


Ovi stihovi, neznatno promenjeni, javljaju se dvaput: u prvoj i poslednjoj strofi, na kraju prve i na kraju poslednje strofe. Okvirni položaj stihova sugeriše njihov smisao kao ključni, osnovni, smisao sadržan u poruci pesme. Ovde se poenta i poruka poklapaju — izviru iz istih stihova. Promene koje spomenusmo (ja sam željan zraka — samo još šaku zraka; i bele jutarnje rose — i malo bele, jutarnje rose) nisu slučajne, još manje su bez značenja. Dok se u prvom slučaju govori samo o "željan zraka", u drugom je to "šaka zraka" — sada je ta potreba konkretizovana i količinski čime se ističe. koliko se malo traži, koliko su male želje. "I bele jutarnje rose" ima svoj ritam sintaksičkog jedinstva izgovora, intenziteta i tona. Druga verzija, sa kraja pesme, "i malo bele, jutarnje rose" ima dve izmene. Pridev "bele" dopunjen je prilogom "malo", što konkretizuje iskaz: stvaranjem sintagme "malo bele" labavi se veza prideva "bele" i imenice "rosa" jer ona već ima uz sebe pridev "jutarnje", što nameće potrebu uvođenja zapete koja će skrenuti pažnju na navedenu labavost veze. Ovo diktira i ritam: zapeta sugeriše mali zastoj (pauzu) i ritam teče sporije, oba člana su naglašena.

Rekosmo da okvirni položaj stihova o beloj jutarnjoj rosi i šaci zraka nosi poruku pesme: to je protest protiv rata kao besmisla u kome je brat protiv brata i čovek protiv čoveka. Rat donosi krv, umiranje, stradanje, patnju i bol; on donosi rezignaciju, umor i klonulost. Rat razara ne samo materijalna dobra nego i psihu i moral čoveka. Tako je Dušan Vasiljev, pevajući posle rata, pevao protiv rata. Defetizam je bio opšte raspoloženje posleratnih pesnika i Čoveka.


Staniša Veličković | Interpretacije iz književnosti III

[postavljeno 10.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 12:23:34 am »

*
Stihovi Dušan Vasiljev


PLAČ MATERE ČOVEKOVE
 
Danas je nesrećan dan sinuo,
i prvi mu je pogled pao na bedu:
najbližu njemu, u tihom predgrađu,
jedna je Majka rasplela kosu sedu,
jer joj je sin preminuo.

Danas je umro jedan Čovek,
i Majka mu je vriskala:

Oh, kada Čovek nije Čovek,
već rob Nekog, koga nema,
od koga sam do juče milost iskala;
oh, kada je čovek gori nego crv, —
neka se raspe po zemlji anathema,
i neka se prolije sva crvena krv! . . .

Oh, Sine, moj dobri Sine!

Otac ti nije Sveti Duh,
ni Drvodelja sa livanskih puta.
Sine, ti si plod dve neme žudnje
i jednog besvesnog minuta.

Nisam te rodila u jaslama,
već u krvavoj postelji,
između četiri vlažna duvara
jednog šarenog, zamrzlog januara.

Sine, tebi su i meni rekli
da smo robovi,
i naša su srca bez milosti sekli,
i našu su snagu bez milosti razvlačili.
I sve su nam uvek tumačili
da se setimo
da to bog tako želi!

Rođeni, mrtvi Sine, bog je laž,
i naši su ga dušmani izumeli.

Ustani, Sine, da se svetimo,
da krvlju vekovnih namesnika boga
posvetimo forume Rima,
i da kopljem ponovo probodemo rebro
Učitelju iz Jerusalima.
Da iskopamo Judino srebro,
i da na tome svetom mestu
podignemo Čoveku hram,
i da dovedemo u hram našu Novu Vestu
koja će sebe iskreno dati.

Ustani, Sine, da grozne laži
koje se rađaju u ime Oca i Sina,
sahrane Sin i Mati...

Danas je umro jedan čovek,
i zalud je Majka sede kose čupala
i u grudi se lupala, —
nije se probudio.

Onda ga je sama okupala
i obukla ga u crno.
I u dnu svoga vrta, o ponoći,
sama ga je sahranila.

I tužna se majka Čovekova
tu, pored groba, nastanila...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 12:25:44 am »

**

PLAČ MATERE ČOVEKOVE


Plač matere čovekove je osobena pesma Dušana Vasiljeva. Osobena je po temi i po umetničkim slikama koje dalje razvijaju temu. Osobena je po tonu koji se odavno (posle Jakšića) nije čuo u srpskoj poeziji. Ali je najosobenija po svom eksplicitno izrečenom antireligioznom stavu. Pesnik vrlo pažljivo razvija emotivni nivo pesme i vrlo uspešno rešava prelaz od bola do pobune. A pobuna je nikla u trenutku žalosti i tuge, ona je iz njih proistekla pa zato i poseduje strast i snagu. Pobuna je opšta i sveobuhvatna: to je pobuna protiv (odnosno negacija) religije i svega onoga što je oličava i održava. Po toj pobuni, ova pesma je prva i jedinstvena, hrabra i žestoka. Pesma je istovremeno i sa istom žestinom i pobuna protiv sveta i poretka na kome on počiva.


Sadržina i značenje

Pesma se sastoji iz tri celine:
1. uvod  —  1 — 2.  — strofa lirska naracija
2. plač matere  —  3—8.  —  strofa monolog
3. epilog  —  9—11.  —  strofa lirska naracija

Uvodni deo pesme je u formi lirske naracije, smirenog tona, usporenog ritma. Stihovi prve strofe skoro su ujednačeni (10, 12, 11, 12) a poslednji je osmerac. Ostvarena je idealna simetričnost rima (1 : 5, 2 : 4, treći slobodan). Ova dva elementa, struktura stiha i raspored rime, sugerišu ravnotežu i sklad (= staložen ton). U sadržini ovog dela pesme je nesreća, beda, predgrađe, majka, smrt, vrisak. Socijalni aspekt je naglašen: u tihom predgrađu, gde caruje beda, dogodila se nesreća — sin je preminuo. Majka je rasplela sede kose i vrisnula. U slici ambijenta postoji prividni nesklad: predgrađe, beda, smrt — a dan je sinuo; nesklada ima u susretu svetlosti dana (sinuo) i tame smrti (preminuo) ali taj nesklad ostvaruje snažan umetnički efekat — u prisustvu sjajne svetlosti beda i nesreća su izraženiji.

Središnji deo pesme, koji je najobimniji, ima formu apostrofe: majka upućuje svoj monolog preminulom sinu. Sinovljeva smrt je probudila u majci prigušene i nagomilane emocije bunta i protesta. Sada, kada je sin mrtav, ona nema šta da krije jer nema šta da izgubi: govori istinu iz dubine svoga srca. Njeno govorenje, u skladu sa osećanjima bola i bunta, snažno je intonirano, sa povišenim tonom i izraženom tenzijom. Majčin bunt i protest upućeni su svetu, društvenom poretku, bogu. Kroz nju je progovorilo srce napaćenih i uvređenih, gladnih i obmanutih.

1.
Čoveku je oduzeta čovečnost (nije Čovek") jer je pretvoren u roba" nekog koga nema". Taj neko je isti onaj od koga je majka "do juče milost iskala", ali je nije dobila jer je tražila od nepostojećeg. Ovo je negacija Boga i njegovih moći, razotkrivanje čovekove zablude, čovek se pretvorio u bednog crva i kao takav ne zaslužuje da postoji.
2.
Sin nema misteriozno poreklo, nije sin ni Svetoga duha ni drvodelje Josifa, već sin zemaljskih siromaha: rođen je "između četiri vlažna duvara".
3.
Život je bio ropski jer su ih robovima smatrali oni kojima su služili. A ropski položaj, podela ljudi na bogate i siromašne, objašnjavani su božjom voljom, voljom onoga u koga su upućeni svi pogledi nade. Nejednakost i nepravda temelje se na lažima, a Bog se koristi da se laži podupru.
4.
I onda dolazi jasna reč:

Rođeni, mrtvi Sine, bog je laž,
i naši su Ga dušmani izumeli.
Ustani, Sine, da se svetimo:
da krvlju vekovnih namesnika boga
posvetimo forume Rima,
i da kopljem ponovo probodemo rebro
Učitelju iz Jerusalima.


Ovo je vrhunac protesta i bunta: bog ne postoji, njega su izmislili dušmani da bi svoje postupke njime pravdali. Majka poziva na osvetu, da se krvlju sveštenika posvete forumi Rima i da se Isus ponovo razapne. Ove reči nisu toliko važne po sadržini, koliko po tome da su izgovorene. Teške i mučne, nimalo hrišćanske, koje pozivaju na prolivanje krvi i mučenje "nekog, koga nema", one ukazuju na potpuni psihološki slom ucveljene majke kojoj nije stalo ni do čega: ni do Boga, ni do morala, ni do života. To je trenutak kada se majčin bunt i protest pretvara u mržnju: pošto je izgubila sina, ni prema čemu nema obzira, ništa ne može da voli.

5.
Majka nije izgubila veru samo u boga, izgubila je veru i u čoveka, u ljudski rod. Čovek je Juda i na mestu gde je zakopano Judino srebro treba "da podignemo čoveku hram". Čovek je podmitljiv, slab, veroloman, izdajnik. Ima sarkazma u rečima da u hram treba dovesti "našu Novu Vestu" — rimsku boginju domaćeg ognjišta, sloge i sigurnosti. Boginja sloge i čednosti u hramu verolomnih ljudi!
6.
Poenta majčinog monologa je u stihovima:

Ustani, sine, da grozne laži,
koje se rađaju u ime Oca i Sina,
sahrane Sin i Mati...


Sin ne može da ustane, grozne laži će ostati i dalje da obmanjuju siromašne i nezaštićene. Majčin poziv je bio snažan, pun besa, čak i mržnje, ali je ostao samo poziv i uzaludan vapaj bespomoćnih.

Završni deo pesme je nastavak uvodne lirske naracije sa svim njenim osobenostima: smireni ton, usporeni ritam, objektivna tačka gledišta.

Poetske informacije su malobrojne i kratke: jedan Čovek je umro, Majka je zalud čupala kose i lupala se u grudi — on se nije probudio.Zaludne su i njene reči prekora, protesta i bunta — ona nije mogla da izmeni svet, njen vapaj je jedan od miliona vapaja koje nema ko da usliši. Svet je zatvoren prema čoveku, odbojan je i nepristupačan. Majka je ostala sama sa mrtvim sinom - sama ga okupala, obukla i sahranila. Ali ne tamo gde se ljudi sahranjuju nego "u dnu svoga vrta, o ponoći". Poenta je u poslednjim stihovima:

I tužno se majka Čovekova
tu, pored groba, nastanila...


Majka je ostala sama u svojoj tugi i bolu, ni otkuda glasa ili potpore, kao što ih ni dotle nije bilo. Bunt majčin se čini opravdanim, ali je jasno da je uzaludan. Nema pomoći, nema izlaza. Ovakav zaključak je po meri modernističkog sagledavanja života i ljudske sudbine.—

Sve navedeno (neujednačenost strofa i stihova, nesistematska rima) ukazuje da je Vasiljev, iako izvan glavnih tokova ondašnje književnosti, po vokaciji pripadao modernističkoj struji međuratne književnosti. Toj struji ga približava snažna emocija, zagrcnuti protest i defetizam.


Staniša Veličković | Interpretacije iz književnosti III

[postavljeno 10.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 12:26:26 am »

*
Stihovi Dušan Vasiljev


DOMOVINA
 
Domovina, to nije mrtva gruda
koja nas gvozdenom rukom veže,
to je ljubav za oblak što plovi ovuda
za pesmu što se ovde razleže,
 
ljubav za klasje što bogato buja,
za ruže što su po grobljima svele,
za tresak letnjih,besnih oluja,
za tugu ptica koje se sele
 
Domovina to su sve one spone
kojima nas život za se spaja,
radost, kad naša zvona zazvone
toplota majčinog zagrljaja.

Domovina, to su: želje tajne,
magla što preko polja plovi,
to su naše bajke beskrajne,
domovina — to su svi naši snovi.


ŽICE
 
Put nam je svima u bolu isti,
ma se mi kako zvali:
beli generali
ili crveni ekstremisti.
Vidik nam je siv od žica,
i nebo je sivo,
i duša je siva
u valu smrti, tifusa, padavica.

Nećemo u smehu podići glave
ako se nad nama beli ždralovi jave,
naš će osmeh za njima da se vine
u nedokučne, slućene visine.

I kad nam nad glavom zatutnji,
i zaljulja se nebo, i sunce, i žice,
ne možemo da odolimo teškoj, krvavoj slutnji,
i gledamo preda se netremice.

O, bolje da smo prezreni u stidu
pali na nekom neprekoračivom zidu.
Puti su nam sada od bola i bede sliveni,
i žice nam poglede u nebo krate.
Ljudi su u nama duboko, duboko skriveni,
i ne mogu,
ne mogu,
da se vrate...


GROZNICA
 
Sećam se da su preko neba
besni leteli ždralovi,
i da je neko od naših lipa
vešala sekao,
i da su me vijali neki valovi,
i da sam jedva utekao
u neku tamu...

...I u bolnici sam se probudio
beskrajne jedne noći.
Oči su me pekle
i suzile,
(valjda su me bele žene urekle?)
i po telu su mi puzile
neke hladne bubice ili mravi.
I drhteći sam čekao petla
da zoru javi,
i da pred mene baci
dve-tri pregršti svetla.
I vetra, da sljušti sa zemlje koru
koja je obvila noć.
I nekog, da mi donese vode.

I kada je zora prispela,
sve se predamnom tada
besomučnim taktom počelo okretati:
stolovi, ubrusi, lavori, klupe,
nedelje, godine, vekovi,
dani i časovi, minuti . . .

A bočice i lekovi
u njima, žuti,
duboko su mi se poklonili,
i proletnjim glasom drveta koja pupe,
u uši su mi zvonili:

─ Cin, ne boj se Smrti!
Ona se od nas plaši,
kao od vatre vuk.
Cin, ona se na nas
iz daleka samo plazi,
ali nas uvek obilazi,
jer smo joj jednom
slomili struk.
Cin, ne boj se Smrti!
Cin, cin, cin...

I ponovo je pala noć.


PROLOG
 
Sve jedno sa ili bez rime,
nema važnosti oprema i sjaj,
ako duša bolna
bolnim osmehom nad prošlošću bdi.

Nema praznika ni nedelja,
i sva je sreća u suncu
što nas pokatkad u stari život vrati,
i razbudi u nama ponovo drvodelje
sa livanskih i balkanskih gora.
A trag je dubok i strašan
i neće ga nikad niko zatrpati.

Pomislimo i sami da smo pozeri
kad vinogradi i žita zru,
pa ponoć dođe i rane se raskrvave,
i svejedno: Isusi ili Ahasveri!
Drugi bi nas samo oblici spasli.

I dođemo do kraja puta,
a te oblike još nećemo naći:
o, mi to znamo.
Osnovna je naša boja siva,
kao nebo jesenje,
kao duh ubice druga.


MLADOST
 
Ispod nedogledne visine plave,
ja sam danima lutao pognute glave,
i tražio negažene staze,
i poljsko cveće brao.

I mislio sam da zbog prolećne kiše
uzbrano cveće ne miriše,
jer ga je pljusak u pupoljku sprao.

Ja sam onda još bio mlad,
i bilo mi je žao
mirisne pupoljke brati.
Ja sam onda još ozbiljno mislio
na svakom pragu stati,
i svugde naći veselje lako;
i da će me onda u kuću zvati
bistrim i srećnim pogledom,
i da ću svuda biti brat.

I, mesto toga, na svakim vratima
oči što su me bile ledom
i novembarskim mrazom;
a nigde bratskog pozdrava ni ruke.

Ja sam onda tri dana, noći plak’o,
i pošao ugaženom stazom.

Tešim se da nisam bio prvi,
i time ─ što je tada bio Rat...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 12:26:34 am »

*
Stihovi Dušan Vasiljev


NEDELJE
 
Časovi mojih nadahnuća,
oh, svete moje Nedelje,
zašto mi se češće ne prikradate?
Ja sam na vaš oltar prineo
sve moje vere i molitve i adete,
i vi ste me za svoga sina primile,
oh, svete moje Nedelje.

Oh, svete moje Nedelje,
časovi mojih nadahnuća,
vidite moje pune stolove
praznih, belih papira,
i staklenih putira
sa plavim i crnim mastilom,
i novih, čeličnih pera,
da prime vaše dare:
želje i misli i bolove,
i nove psovke, i grehe stare,
i sve nade svih zora,
i sav očaj svih predvečerja...

Oh, kada bi mi svakodnevno došle,
moje bi oči stalno sjale,
i pred vašim sjajem u mojim očima
sve bi zavese pale,
i sva bi se podigla vela...
I možda nebi tužna bila opela,
kada bi mi svakodnevno došle,
časovi mojih nadahnuća,
oh, svete moje Nedelje!


HOĆU
 
Hoću da pod teretom mesa,
pod bičem krvi,
prvi, prvi
dostignem nebesa.

Hoću da na svakom koraku,
svakim dahom,
oko sebe ljubav sejem,
pa da se mahom
slatko nasmejem.

Hoću da pođem bledom
mrtvacu u rovu,
i da se veseo vratim;
da jednim pogledom
sve vidike obuhvatim.

Hoću da u sutone neke
u sebi rasturim goleme požare,
da me ozare
dok zurim u svetove daleke.

Hoću da budem sam sebi strah,
da u sebi nađem Novo
i Beskrajno,
pa da se od smeha zacenim
ko Bog, kada je tajno
skov'o
od svojih strasti ljude. / blogspot
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 12:26:45 am »

**

DUŠAN VASILJEV


Dušan Vasiljev je jedna od najtragičnijih ličnosti srpske književnosti između dva svetska rata. Kao dečak doživeo je početak prvog svetskog rata, a kraj toga rata kao prisilno mobilisani austrougarski vojnik na italijanskom frontu; ratnim košmarom završilo se njegovo detinjstvo a mladost su mu umrljali i uprljali rovovsko blato, krv i besmisao ljudske klanice. Iz rata je izišao prenapetih i preosetljivih nerava, kao onaj jarac iz narodne pesme koga su, odranog, pustili u jelovo granje. Nastao je rat druge vrste: da se izbori za školske kvalifikacije, za mesto u društvu, za porodični kutak; u svemu nekako uspeva, i još stiže da napiše znatan broj pesama i novela, i nešto dramokih pokušaja, ali mu ne polazi za rukom da pobedi najpodmuklijeg neprijatelja, tuberkulozu, koju je godinama nosio i od koje će umreti veoma mlad, u dvadeset i četvrtoj godini.

Bilo je, dakle, Vasiljevu suđenju da stalno živi pod senkom smrti: u ratu da gleda tuđu, u miru da očekuje svoju. Uvek uprokan krvlju kao prokletstvom: onom rovovskom i onom iz bolesnih pluća. Dve neprebolne rane izlivale su se kao bolni jauk u njegovoj poeziji: rat i bolest. I prožimale su se kao uzrok i posledica ali su pesniku utoliko teže padale što uopšte nije bio vinovnik već samo stradalnik. Nedostajalo mu je snage da pobedi zlo koje je bilo jače od njega i za koje nije snosio krivicu, pa su mu, kao žrtvi, preostajali samo revolt i tuga, ogorčenje i rezigracija. Život mu je maćehinski zakidao a bolest mu je i to otimala; na red je čekala smrt da ove uzme. Nastajala je praznina koja se ničim nije mogla popuniti sem poezijom kao oduškom za bol i nadoknadom za ono što se izgubilo ili se nije ni imalo. Nije se imalo ni vremena da se ta poezija kultiviše i sublimira; pesnik je nju morao grabiti od smrti a sebe i svoje emocije spasavati od zaborava:

Svejedno sa ili bez rime,
Nema važnosti oprema i sjaj,
Ako duša bolna
Bolnim osmehom nad prošlošću bdi.
--------------------------------
A trag je dubok i strašan i neće ga nikad niko zatrpati.
--------------------------------
Osnovna je naša boja siva,
Kao nebo jesenje,
Kao duh ubice druga.


(Prolog)

Njegova poezija je eruptivno izbijala kao plod trenutne inspiracije, i takva ostajala, kao stvrdnuta lava sa svim oštrinama i neravninama. Za njega su "časovi nadahnuća" "svete Nedelje" u sivom kalendaru običnih dana tavorenja i paćenja; tada im on usrdno prinosi svoje "vere, molitve i adete". Za Vasiljeva poezija je oslonac za sve životne padove i melem za sve uboje:

I možda ne bi tužna bila opela,
Kada bi mi svakodnevno došle,
Časovi mojih nadahnuća,
Oh, svete moje Nedelje!

(Nedelje)

Praveći aluzije na Objašnjenje Sumatre Miloša Crnjanskog, Vasiljev je izražavao svoje shvatanje poezije:

Jer nije važno da li je Vatra
Ono što sve izgara,
Ili je naš cilj Sumatra.
------------------------
Forma je silnik, a sadržina
Sirota, mala Snežana.


(Prošlost)

Više i surovije nego protivu "sirote, male Snežane", sve zle vile ovoga sveta bile su se zaverile protiv pesnika, i zato je hitao, pre nego što ga prekine ropac, da na dušak iskaže nagomilano negodovanje, osudu i prokletstvo zbog obogaljene mladosti i smrću ugrožena života; nemajući ni vremvna ni raspoloženja za artističku poeziju, on u formi vidi još jednog "silnika" koji ga sputava da do kraja izrazi što misli i oseća.

Dok su Bojić i Dis, pevajući o ratu, imali neki stvarni ili zamišljeni ideal kao što su sloboda, otadžbina, slava, ovaj mladi Vojvođanin, živeći u drugim okolnostima, sagledao je drukčije, svirepo imperijalističko naličje rata. Njega i njegove zemljake crno-žuta carevina je slala na razna ratišta Centralnih sila da se bore i ginu za tuđe interese. Ništa nije moglo osmisliti i opravdati apsurd takvog rata. Otuda izrazito anarhistički i defetistički odnos Dušana Vasiljeva prema ratu i stanju posle rata, kao, uostalom, i Miloša Crnjanskog u Lirici Itake i Dnevniku o Čarnojeviću. U Viziji iz rata, u komentarima koje stavlja među zagrade, Vasiljev iznosi šta rat uzima ljudima i šta im zauzvrat daje:

(Strašno je: mesto tela
Samo kosti, kosti, kosti!)
----------------------------
(O, mesto cesta,
Mrtvi trupovi na hiljadu mesta!)
----------------------------
(O, mesto mladosti,
Te beskrajne, bezmerne gadosti!)


Rovovske žice stoje da štite od neprijateljskih napada, ali su se one toliko upile u svest i čula da onemogućuju preživelima povratak u normalan život; oni su unapred osuđeni na poraz jer su zatočeni otuđenjem i pretvoreni u žive leševe:

Vidik nam je siv od žica,
I nebo je sivo,
I duša je siva,
U velu smrti, tifusa, padavica.
---------------------------------
Puti su nam sada od bola i bede sliveni,
I žice nam poglede u nebo krate.
Ljudi su u nama duboko, duboko skriveni,
I ne mogu,
Ne mogu,
Ne mogu da se vrate.

(Žice)

Zakovitlani ratni vihor deformiše i ljudsku psihu i prirodu na bojištu: unakaženi pejzaž je slika duševnog haosa; sve je izvrnuto, iščašeno, posuvraćeno i osućeno da čeka potpuno uništenje, kome nema štita ni spasa:

I ničeg nema što bi nas opilo u tom času,
I svi smo silni, krvavi atamani
U ovom klanju.
I zar da od lasta čekamo da nas spasu,
Ljubeći se po krovovima danju?
Već legnemo ničice u vlatsne kuće,
I slušamo kako tišine
Zašapću slatko, pa ućute.
------------------------------
Beli, porušeni vidici zabrinuto strče
I misliš da će odmah da potrče,
I da odu u neznano-sanjano.


(U kolibama smrti)

Viđenje i prikaz rata Dušana Vasiljeva slični su onom Krležinom u Hrvatskom bogu Marsu; stihovi Bolnice izgledaju kao poetski rezime novele Baraka pet Be:

Čekamo da sunce gnezdo svije
Ivicom paklene provalije,
I u vetru mislimo: koji će biti zadnji
Kroz nekoliko sati?
I nebom se nižu šareni plakati
Kao na velikoj javnoj radnji.

Čovek je zalutao
I svetinje mu je požar progutao.

Vuku se drumom bolnice sa smradom,
I vidimo ih svuda,
U sebi, u snu, u molitvi,
U oblaku nad gradom...

Zavoj... krv ... štake...:
I žute, zlobne, velike barake.


Reklo bi se da je pesnik još bolnije doživeo atmosferu posle završenog rata, koja je ličila na zagušljivu sparinu iza letnje oluje: sve što je bilo u zavetrini, ostalo je čitavo i počelo je nezadrživo da buja i da bezobzirno potiskuje druge oko sebe; ratnici sa slomljenim srcem nisu imali snage da se uhvate ukoštac sa tim korovom. Pesma Čovek peva posle rata, nesumnjivo najbolja od svih koje je Vasiljev ispevao, potresno je svedočanstvo kako rat, kad ne ubije telo, zatruje dušu i otupi osećanja, obesveti sve radi čega bi vredelo živeti i ostavi samo gorko saznanje uzaludnosti i promašenosti; brutalna po onome što otkriva, nenametljiva po poruci, sugestivna po lirskoj spontanosti, ona treperi kao breza sa oguljenom korom, i istovremeno je i jecaj, i optužba, i prokletstvo:

Ja sam gazio u krvi do kolena,
I nemam više snova.
Sestra mi se prodala
I majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
Ne tražim plena;
Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose.

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
Nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
I onda leti k vragu i bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željenu ženu
Gubavi bakalin grli,
I kako mi s glave raznosi krov, —
I nema volje — il' nemam snage da mu se svetim.


Rat je prohujao ali je ostavio zgarišta u pesnikovoj duši i skepsu u mentalitetu čitave njegove generacije; ostale su da dime samo sumnje, da tinjaju razočaranja i da peku kajanja:

Al' sam sam čekao, s onima što su pali,
U strahu i drhteći, Zore,
Jer mišljah da nose Rešenje;
I one doćoše uvek praznih šaka.


(Dani kajanja)

Nasuprot Šantiću koji je, pozdravljajući ujedinjenje, pevao:

Na vrelu bratstva oprasmo očiju vid,
I više mi nismo slepi; —


Vasiljev je nalazio gorke i opore reči za taj "pompezan pir":

Nismo oprali na vrelu bratstva oči,
Nego smo u groblju, na hladnoj, kamenoj ploči
Slušali kako majka za sinom cvili.

I iz groblja došli smo čisti,
Kroz oblake dima
Nazirao se svetlosti nove luč, —
I vi nas dočekaste
Pletenim, trostrukim bičevima.
I vaše ruke, k'o železni obruč
Koji guši, guši... guši...,
Obviše se oko naših grudi.
--------------------------
Noć svugde.
I tama.
I mir...


Negativan, odbojan stav D. Vasiljeva prema posleratnim prilikama u novoj državi dopunjuje i njegova Domovina, rodoljubiva pesma po naslovu, i jedna od vrlo retkih te vrste u njegovom pesništvu, u kojoj nema uobičajenih patriotskih rekvizita i simbola kao što su humke, krune, zastave, granice, ni istorijskih reminiscencija, ni vizija budućnosti, ni zaklinjanja, proklinjanja i pretnji; nema nikakvog pozivanja na tradiciju ni vezivanja za nju, pa čak i bilo kakvog nacionalnog obeležavanja, već samo priroda i "sve one spone kojima nas život za se opaja":

Domovina, to nije mrtva gruda,
Koja nas gvozdenom rukom veže;
To je ljubav za oblak što plovi svuda,
Za pesmu, što se ovde razleže;

Ljubav za klasje što bogato buja,
Za ruže što su na grobljima svele,
Za tresak letnjih, besnih oluja,
Za tugu ptica koje se sele.


Vasiljev ima i podosta stihova sa antireligioznom tendencijom. Kao što je njegov antimilitarizam bio stihijna, emotivna pobuna, tako i njegov ateizam nema doslednu idejnu podlogu, već je emocionalna reakcija; više je jetko osećanje poricanja nego racionalno uverenje. U nekim pesmama (Pesma bune protiv boga) Vasiljev polemiše protiv boga kao da ovaj postoji, kao da je svemoćna i samovoljna sila u prirodi, koja guši ljude ili se oglušuje. Ponekad je to prkos i odmeravanje svoje hrabrosti pred sobom i drugima, kao u Testamentu:

Čirak na stolu; na zidu veliki tamni krst...
Ali ja neću poći na Golgotu,
Pa neka me smrvi taj bog,
I baci poslednjem skotu!


A katkad je to pesnikova želja za obogotvorenjem sebe i za očovečenjem boga:

Hoću da budem sam sebi strah,
Da u sebi nađem Novo
I Beskrajno,
Pa da se od smeha zacenim
K'o bog, kad je tajno
Skov'o
Od svojih strasti ljude.


(Hoću)

Takav odnos prema bogu i religiji uopšte izvirao je iz pesnikova nezadovoljstva životom uopšte i svojim posebno, i dobijao je formu revolta protivu svih autoriteta pa i "najvišeg": otuđenost od sveta dovodila je do zavađenosti i sa njegovim "tvorcem".

Sаmo u Plаču mаtere čovekove, uz pesmu Čovek pevа posle rаtа nаjjаčoj, kojа je koncipirаnа kаo аntitezа jevаnđeljskom rаđаnju božjeg sinа, njegovoj smrti i plаču bogorodice, — Vаsiljev se uzdiže do negаcije bogа i do rаskrinkаvаnjа biblijskog mitа kojim se ljudi drže u pokornosti:

Otаc ti nije Sveti duh,
Ni Drvodeljа sа livаnskih putа,
Sine, ti si plod dve neme žudnje
I jednog besvesnog minutа.
Nisаm te rodilа u jаslаmа,
Već u krvаvoj postelji,
Između četiri vlаžnа duvаrа
Jednog šаrenog zаmrzlog jаnuаrа.
--------------------------------
Rođeni, mrtvi Sine, bog je lаž,
I nаši su gа dušmаni izmislili.


S druge strаne, suprotstаvljаjući se bogu, Vаsiljev izаzovno izjаvljuje svoju privrženost glаvnom božjem protivniku đаvolu. Tаj "demonizаm", koji inаče nije bio redаk motiv u svetkoj literаturi, nаročito u romаntičnoj, bio je jedаn vid pesnikove osvete osveštаnom redu stvаri, jаvnom mnenju, sudbinskoj predodređenosti, neminovnosti smrti, а početаn impuls mu je nemirenje i negodovаnje:

U snove se moje upleti sа jаvom,
I ponesi me u bezdаne;
Jа ću pokriti žutim zаborаvom
Sve svoje snove zvezdаne.
I u tome letu,
Dovikni svetu
Dа imаš jednog više:
Jа ne brаnim.
--------------------
Đаvole, velikа svetinjo
Uzetih... otetih... prokletih...


(Đаvolu)

Znаtаn deo poezije D. Vаsiljevа imа nа prvi pogled socijаlno obeležje а u osnovi tа poezijа je duboko subjektivnа; to je individuаlni bunt, koji se rukovodi ličnim osećаnjem а ne ideologijom, humаnizmom а ne аpstrаkcijom, trenutnom indignаcijom а ne globаlnim sаgledаvаnjem, i uvek se vodi u ime Čovekа i u ime svih strаdаlnikа, sа kojimа se pesnik identifikuje govoreći u prvome licu množine, а ne u ime klаse, nаcije i drugih društveno određenih kаtegorijа. Nа primer:

Oh, tа jа sаm Čovek! Čovek!

(Čovek pevа posle rаtа)

Dаnаs je umro jedаn Čovek,
I Mаjkа mu je vrisnulа.


(Plаč Mаtere Čovekove)

Mi smo svi Prometeji,
Mi, Neshvаćeni, Ismejаni,
Mi, Bolni, Gorki, Goli,
Mi, Strаšni, Prezreni, Izgnаni!


(Nаrаštаji, VI)

Otudа, pevаjući o rаtu, Vаsiljev ne vodi rаčunа o tаborimа, ne ispoljuje mržnju premа onimа s druge strаne frontа, čаk prenebregаvа ko se i zа kаkve ciljeve bori, već sаmo imа u vidu ljudsku jednаkost u pаtnji i strаdаnju:

Put nаm je svimа u bolu isti,
Mа se mi kаko zvаli:
Beli generаli Ili crveni ekstremisti.


(Žice)

Isti je slučаj i kаd Vаsiljev pevа o poslerаtnom bespuću u kome se nаšlа njegovа generаcijа jer je došlo do konfliktа između onih koji su rаtovаli i onih koji su prisvojili krvаve plodove rаtа:

Mi smo tаdа u duši
Prokleli i vаs i sebe;
I od bolа
Promenili smo sto idolа,
I nа sto stаzа htedosmo stаti.


(Smrt pokolenjа)

Plahovit i jedak kada peva o svom odnosu prema svetu, i obratno, Vasiljev postaje smireniji kada kazuje o sebi: žestina i gorčina pretvaraju se u tihu setu ili se zgušnjavaju u bol. Njegova lirika dobija ispovedni ton, ali ne glasan, da svako čuje, i ne sračunat na tuđe saosećanje, već toliko diskretan da prelazi u šapat — kao da pesnik sam sa sobom razgovara. Poverava se jedino onima koje voli — ženi i prirodi. U besanoj noći pesnik vodi dijalog sa vetrom, i u njegovim pitanjima i odgovorima vetra sadržana je cela jedna intimna biografija, koja osvetljuje i život i delo pesnikovo kao munje u toj olujnoj noći:

Zašto me svaka dirne
Pesma što negde daleko bruji?
Zar nisi u groznoj krvavoj Oluji
Ostavio ljubav za drhtaje mirne?

Zašto me prožme svaki treptaj
U noći, i svake zvezde pad?
Zato što znaš da ćeš mlad
Pasti u ledeni zagrljaj.
------------------------
Zašto me tišti svaki korak,
K'o da po meni gaze?
Prošlost je tvoja zalogaj gorak
I bespuće tvoje staze.


(Dijalog)

Prošlost nije u stanju da pruži utehu jer je bila suviše teška i ružna; u njoj "nije bilo svetlosti, sjaja" već

Samo je bolna seta,
Kljakava, suva, uzeta
Ramala gore-dole.


(Prošlost)

Sadašnjica je bolesnom pesniku odveć jednolika i otužna da bi mogla da mu probudi radost i veru; on sebi liči na putnika koji prolazi kroz "prazne stanice života" ne znajući kuda i zašto putuje; traži nešto što se ne može naći:

Nosim u sebi samrtne klice,
I sa dosadom plovim u zoru,
Kao na bešumnom moru
Velike bele jedrilice.
------------------------
I ničeg novog nigde nema,
I lepog ne možeš čuti;
Oblaci se šaljivo smeju,
Plavi i beli i žuti.


(Otkrića)

Na kraju puta javlja se sumorno saznanje da je život bio lutanje, ideali — iluzije, vera — zavaravanje; i ne postavlja se pitanje da li ići dalje, već da li je vredelo i polaziti:

Moja je duša strahovito prazna
K'o vrt u golu, poznu jesen.
I onda: da li je bilo smisla
Mirisnim je uljem pojiti,
A telo krvavim znojem gnojiti?
I nepoznatim vodama broditi?
I onda: da li je bilo smisla
Uopšte se i roditi?


(Pesma o mojoj duši)

Vasiljev često peva i o prirodi, ali i nju uvek boji žutim tonovima sete i jeseni. Jesen nije za njega godišnje doba koje dolazi i prolazi već je stalno ukotvljeni simbol; nije "tzv. jesen", kako je, početkom veka, ironično pevao Ćurčin, već je obratno: jesenja priroda je dekor i znamenje pesnikova umiranja i smrti uopšte. I još jedan izuzetak: pesnik ne slika jesen teškim, olovnim bojama, ne prenosi svoju jezu ni na nju ni na čitaoca, nego je čak i voli:

Naša je ljubav ogolelo granje,
I plava magla što nas obavija,
I žuti listak — bolesno siroče.

Naša je ljubav tiho umiranje.


(Naša ljubav)

Pesma Septembar je kao akvarel sa prozračnim bojama i ovlašnim oblicima prirode, jednostavan do elementarnosti, a iz njega zrači neizreciva i neizrečena tuga, nagoveštena kontrastima. Jedan odlazak i rastanak:

Danas je zrak još topal i čist,
I sunce danas još snažno greje,

Al' ispod streje
Već češlja perje lasta.


I neprimetni dah smrti:

Danas je zrak još topal i čist,

Ali u šumi sa jednog hrasta
Pao je prvi žuti list...


Isti je postupak primenjen i u tmurnijem Svedočanstvu:

Noć danas cvili, k'o trudna žena bez pomoći.
Ako se danas rodi jedno dete,
Malo će imati srećnih dana.


Jesen je, izgleda, smirivala pesnika i pomirivala ga sa smrću, više nego sva njetova razmišljanja kada ostane sam sa sobom:

I sve što je živo ljubi se i prašta,
Jer zna da mreti mora.
-------------------------
I ta je pesma osmeh i plač,
Pesma Života i pesma Smrti,
One što iznad glave nam leće,
I nema: hoće! i nema: neće! —

Pozdrav i himna večnoj Jeseni...


(Jesenja  pesma)

Pejzaž je, u pesmi Suton, tipično vojvođanski, ali je emocija koju on dočarava opšte-ljudska:

Nema su polja preorana,
I sve na njima vene
I strepi u divljem strahu
Od Smrti brze, neslućene.
------------------------
Katkad preleti
Jato crnih, prognanih vrana,
Il' gavran, il' druga zloslutna ptica;

I Čovek, što kroz suton skita,
Oseti da se u bolnom njegovom srcu
Kida po jedna tanka zlatna žica...


Smrt, "ta večno željna bludnica", stalno je zaokupljala pesnika i trovala mu život i stihove; bolest je bila njena prethodnica, koja nije napuštala pesnika:

Ja zalud pevam kroz duge Noći,
kad nemam sna —
Svake mi zore osvane proza:
Bronhitis ili tuberkuloza
Na obrazu sa žutim ružama;
I to, da ću jednoga dana
Nestati negde na ulici,
Ili na nečijim rukama.


(Smrt negde na ulici)

Ne samo da je pesnik izgubio svaku nadu na ozdravljenje, već nije više imao ni volje ni snage da učini literarnijim svoje predsmrtne jecaje:

U zraku lebde nade na svakom koraku,
I sve se na novi život budi;
A ja sa poslednjom suzom u oku
Gledam svoje iznemogle grudi.


(Bol)

Ako je tačna Bifonova definicija da je stil čovek, i ako ona pretpostavlja osobenost svake pojedinačne ljudske prirode i neponovljivost njenog izraza, — onda bi u slučaju D. Vasiljeva ta definicija, nešto preciziije formulisana, glasila: stil — to je bolestan čovek, koji je uz to i darovit pesnik. Njegova poezija "očajničkih misli" i "letargičnih snova" nije artistički kultivisana jer je pesnik, koji je sebe nazivao "siročetom presvislih nada", žurio da, tako reći, u jednome dahu izrazi sve

Želje i misli i bolove,
I nove psovke i grehe stare,
I sve nade svih zora,
I sav očaj svih predvečerja.


Otuda je ta poezija sva zagrcnuta, iskidana, sa brzim naletima trenutnih osećanja i slika, koje se ne raspoređuju i iscrpljuju već se sustižu i prepliću u gusto lirsko klupko. Često su njegove pesme, kao i onaj umrli Sin za kim nariče njegova Majka, — plod "jednog besvesnog minuta": iako nisu iracionalne, kakve će biti kod nekih modernih pesnika između dva svetska rata, nisu ni onoliko racionalne kao što je mahom bio slučaj u srpskom pesništvu do prvog svetskog rata. Sam pesnik je priznavao kako mu dolaze "iznenadni gosti":

Misli, čak sa granice
Razuma, dođu da me posete
(Na javi nemaju smelosti)


(Fantazija)

Njegove pesme su više raznobojne varnice nego jedinstven plamen; ne samo da ne insistiraju na logici, već hotimično srljaju u poetski paradoks; ne tako retko iskliznu u prozaičnost i efemernost.

Iz današnje perspektive mogli bismo poeziju D. Vasiljeva posmatrati i u okviru jedne drukčije formulisane definicije o stilu: stil — to je epoha. Iako ova poezija nije stigla da se do kraja uobliči, ona izražava jedan nov, moderniji senzibilitet, koji se uklapa u slične tendencije poetskih tokova toga vremena ili tek nagoveštava neke kasnije. Po spojevima huliteljske negacije i lirske mekote, po čežnji za "svetovima dalekim" i po snovima o "beskrajnom", on podseća na Crnjanskog i na Drainca.

Asocijacije na Crnjanskog:

Hoću da u sutone neke
U sebi rasturim goleme požare,
Da me ozare
Dok zurim u svetove daleke.


(Hoću)

I pokatkad, kao preko snova,
Doznam da žive
Još u meni
Oblaci, šume i mora,
I rumeni
Obronci bregova.


(Stanice)

Asocijacije na Drainca:

Ne, neće ti se duša spotaći
O pragove naših katedrala
U senci
Lepi moj druže iz Senegala.


(Kaktusi)

I verujemo da je sve to
Bila šala
Pjanog jednog, ludog Karnevala
Koji je u krvi otplovio; i evo,
Sada je opet sve u redu.


(Karneval)





Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973


[postavljeno 08.03.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #9 poslato: Decembar 26, 2010, 12:27:15 am »

**

PESNIK DUŠAN VASILJEV

                                                                            "Vasiljev je imao plemenitu sklonost
                                                                            da estetsko vezuje sa moralnim,
                                                                            da moli i voli ljude, da teši i spasava,
                                                                            da drži svetiljku koja umiruje i
                                                                            izvodi iz lutanja". (Isidora Sekulić).


Čitavim svojim kratkim životom, Dušan Vasiljev je upravo ispevao sopstveni rekvijem. Ovaj vojvođanski učitelj sa temperamentom gorštaka, ovaj tuđi vojnik sa velikom snagom i nostalgijom rodnog tla, rođen je 1900. godine, da bi 27. marta 1924, izubijan paklenim golinama rata i podmuklom, neumitnom bolešću pluća, umro sa još krupnim i ekspresivnim rečima na usnama. Život nije bio tolerantan prema pesniku, ali ni on mu, u svojoj verbalnoj ekstazi, u svom pesničkom delu, takođe nije ostajao dužan. Propevao je kao samouk, a doučeni pesnik nikada nije bio. U njegovim pesmama ima tako mnogo neravnoteže i tvrdoće u izrazu, ima zaustavljenih i nesaglasnih tonova; nikada se ne zna da li su tužbalice i balade ono što je njegova prava sfera, ili su to samo nagoveštaji i znaci koji tek obećavaju pesničku karijeru iznad mrtvog tereta tradicije i klasične građanske versifikacije.

I godinom rođenja i godinom smrti Dušan Vasiljev svedoči jedno burno i teško vreme u kome su pesnici imali da dožive sudbinu ničijih vojnika i neutaženih pesnika revolta. Osnovnu školu učio je i završio u rodnom mestu, u Velikoj Kikindi, a učiteljsku školu u Vršcu. Njegova rana mladost već mu je donela prve požare i ogromnu radoznalost dečaka za događaje u ratom obuzetoj i grozničavoj Srbiji. Balkanski ratovi zanimaju i uzbuđuju mladog učiteljca, a njegov rano probuđeni duhovni život i pubertetska revolucionarnost, koja još ne može da odredi ni cilj ni sredstva, ni zanos ni program, tragaju za događajima u već zaraćenom svetu kao za misterijom i otkrovenjem. Malo je prave i upečatljive lektire u ranom životu Dušana Vasiljeva, ali je zato tako mnogo velikih, traumatičnih doživljaja u sferama i vrtlozima rata. Između 14 i 18 svoje godine, Dušan Vasiljev je doživeo i na svojoj koži osetio fantomske ponore rata, a sa intenzivnim osećanjem da su stari mitovi razoreni i stari hramovi porušeni do pepela, ući će bukvalno i u vojničke redove na strani dvojne Austro-Ugarske monarhije. Njegova vojnička karijera je tužna i groteskna kratka povest pesnika koji će, poput Krleže i Crnjanskog, da se bori za tuđu zastavu, za tuđu imperiju u opštem "ričardovskom luđačkom klanju". I kao što je Crnjanski u tamnim, (kišovitim i blatnim noćima Galicije ispevao svoju defetističku jadikovku, tako je Dušan Vasiljev na italijanskom frontu osetio neminovnu traumu i duboko, neodoljivo gađenje prema mitu rata, prema čudovišnoj stvarnosti prekopavanja i zatrpavanja nedužnih ljudskih telesa. Ovde bi trebalo voditi računa i o izuzetnom, bujnom temperamentu mladog Vasiljeva, o gotovo metronomskom otkucavanju pulsa na sve što je asocijacija i situacija rata. Ali on nije klasični pobunjeni defetist i organizovani revolucionar. On je spontani, usamljeni čovek koji "peva posle rata" ne samo nad ruševinama i nad leševima nego i nad moralnom slikom ljudi koji su u ratu i oko rata bili stravično dekomponovani. Čak i da nije bilo nekoliko ludih i grozničavih noći u rovovima kod Kobarida, na izmaku prvog svetskog rata, Dušan Vasiljev bi na belim stranicama učiteljskih svezaka raspirivao vatru svoga temperamenta, čudne dečačke uvređenosti i ljute, gorštačke ideje da je čovek na početku XX veka još uvek čovek u prašumi i da tako brzo prolaze čisti neredi mladosti i "bele nevine radosti". Vizija rata postaje tako u poeziji Dušana Vasiljeva apokaliptična freska u kojoj vreli rastopljeni vosak lije nešto skeletno belo i očajnički gordo. Ako je svojim životom pisao svoju elegiju i svoj rekvijem, ovaj pesnik je u svojim poznatim poemama Čovek peva posle rata i Plač matere zapožareno i oštro opevao teret prošlosti, traume mladosti koja ne može da se pomiri sa svetom socijalne bede i jednog ljudskog položaja uopšte.

Otuda su manje zanimljivi akcenti i slike samog rata, a više i dublje pesnika određuju ta revoltantna stanja i ta bučna pitanja koja iz tužbalice prelaze u golemo, burevesničko stezanje pesnice. Jači u temperamentu nego u izrazu i taktu svoje pesme, Dušan Vasiljev zapostavlja svoj intimni život i svoje telesne senzacije da bi govorio o volji i želji metamorfoze, o očišćenju i isceljenju ljudske duše uopšte.

Odviše mlad i bez osećanja karijere, koju su u to vreme uveliko sticali pesnici starih lovorovih venaca i pesnici sa tek podignutom prkosnom rukom, Dušan Vasiljev pokušava da svoj poetski stav podigne na visinu simfonijskog stava. Da odmeri i rasporedi stihove tako kako bi njegovo moralno čojstvo pokrilo one nemirne granice između bića koje lebdi u svojoj danonoćnoj groznici i ličnosti koja hoće da sačuva svoj neugroženi intelektualni prodor u svet. Poznanici pesnikovi ne jednom su govorili o tom temeljno građenom mladiću, "preplanula lica", koje je pokazivalo veliku radoznalost za događaje posle rata i posle tolikih intimnih ispita i iskušenja. U mladom Vasiljevu, pa čak i u njegovom pesničkom stvaranju, ima nečeg krležijanaski žestokog i nepomirljivog, nečeg što sugeriše pojedinačnu borbu i što sa pesničkom voljom ide protiv svega što je kao kal i blato izbacio ratni razarač na površinu gradova i polja, planina i razlivenih vojvođanskih reka. U protivurečnom mladićkom elanu da krvave i halucinantne slike rata svede na čiste i precizne arabeske, bilo je i namernog modernističkog nereda, koji pesnik nije uspeo da iživi ni u celini svoje poezije ni u programu njenog sve većeg razlivanja i kidanja.

Stradalna, katastrofalna egzistencija pesnika Dušana Vasiljeva nije cela razvijena u njegovoj poeziji. Samo mestimično nalazimo sirove činjenice, duševne podatke i dekore iz rata, koji je kao oluja brisao i zbrisao sve što je jedan mladi čovek sanjao, želeo, voleo. Doduše, rat je prošao mitraljeskom i haubičnom vatrom kroz čula ovog čoveka, vrebao ga demonski i košmarno, ali ga nije okupirao svim svojim događajima i slikama. Poezija Dušana Vasiljeva ide na jedan viši plan i u jednu višu realnost. On propušta da epopeju čoveka u ratu opeva strogo i jednostavno, da je prenese afektivno, kao niz slika iz jave i slika iz grozničave, bolesne igre snoviđenja. Teško je reći da je pesnik u ratnom košmaru našao inspiraciju za sve svoje krikove i za sva svoja crna proročanstva. Njegov smisao za čovečansko, za ljudsko bratstvo i za tragičnost tog bratstva ovakako se razvio i kroz jednu posebnu mladićku filozofiju, kojoj nedostaje čulnosti i telesnih senzacija da bi bila ukupna i da bi nosila atribute poetske realnosti ili poetske mistike. Kroz sve pesme Dušana Vasiljeva treperi vrućica i groznica jednog mladog barbarina koji je istovremeno i težak, beznadežni plućni bolesnik. Baš zato u njegovoj razvikanoj, temperamentnoj, zasopljenoj poeziji nikada se ne mogu razgraničiti verbalne i telesne groznice, nikada se ne mogu razlučiti poetske i moralističke ocene.

Mlak je vetar zaljuljao snažno čvrste tvrđave zime,
i po zidu se puza;
previru u njegovim udovima nagomilane snage zdrave,
i u očima mu blista suza.

Pa, druže, sada pred pragom
novog života, punog čemera, žuči,
pokušajmo da se ponesemo s vragom:
nećemo se rečima borit, kako nas Biblija uči;
nego, dok sneg kopni,
skupi svu snagu i iznad sebe se popni.

Ja sam pokušao. Uspeo nisam. Ništa!
Sad samo moram češće da brišem oči,
jer u visinama kako da nađe skrovišta
onaj ko sebe ne može da preskoči?

A ako pređeš svoje granice uzane,
reci mi istinu: da l' sunce na istoku grane?

Eto, u tome je sve ono što treba
da vam u srce donese deo neba;
(o, svi smo takvi!)
radoznalost... gresi... očajanje ...
strast... dete i vanbračno stanje...
eh!
I tvrđava se ljulja...


Kao da je pisana u praznom, panonskom dekoru neke surove zime, kada je kongruencija jave i sna mučno postignuta i mučno rešena, ova poezija se na vreme i programski jasno odriče estetskog savršenstva. Vasiljev je zahvaćen olujom i vatrom, a njegove reči su vihorne i pune beznadežne lirske akcije, jednog protesta koji je više upućen univerzumu nego određenom ljudstvu i najbližoj socijalnoj sredini. Mešajući pojmove i metafore iz biblije i geografije, čas u istorijskoj sadašnjosti, a čas na putu jedne davne i legendarne pustolovine, pesnik će vrlo retko uzeti u ruke tananu violinu Miloša Crnjanskog da na njoj i njome pronađe laku, melanholičnu muziku u kojoj se snohvatica i čuđenje dečaka nalaze u miru i lepoti. Nikada se ne zna koga osuđuje i kome upućuje verbalne strele ovaj pesnik, nikada se ne zna gde je pravi njegov dodir sa materijom i sa događajem, i gde je taj dugo traženi i žućeni put prema čistoti. U oluje, u vihore, u grobne povorke i mračne litije neprestano se baca ovo mlado, razboljeno telo. Vasiljev hoće da savlada monotoniju pejzaža u kojima dominiraju jesenje, sive boje. On hoće da viče preko svoje snage, hoće neprestano da govori nad jednim ponorom u kome ne leže samo leševi tek minulog rata nego i tamne ljudeke prikaze svih nesreća i svih apokalipsi. Ta prodornost, ta baritonska škrgutavost njegovog stiha istovremeno je akcent čoveka koji peva posle rata pred tamnim, košmarnim perspektivama mirnodopskog života. U pesmi Prolog, koja je istovremeno programska i autobiografoka, u kojoj ima skromne uzbudljivosti i gotovo svih akcenata njegove poezije, od barbarskog usklika do lirske, gotovo ženetvene iluzije zavičaja, toplote i voća, psihičku realnost u mnogome dopunjuje jedna doza cinizma, koja kao da neusiljeno, daleko oštrije, daleko muklije od Crnjanskog, polemiše sa estetskim nemoćima poezije i društvenim mitovima, tako mnogo pabirčenim i silovanim u godinama posle rata:

Svejedno sa ili bez rime,
nema važnosti oprema i sjaj,
ako duša bolna
bolnim osmehom nad prošlošću bdi.
Nema praznika ni nedelja,
i sva je sreća u suncu
što nas pokatkad u stari život vrati,
i razbudi u nama ponovo drvodelje
sa livanskih i balkanskih gora.
A trag je dubok i strašan
i neće ga niko nikad zatrpati.

Pomislimo i sami da smo pozeri
kad vinogradi i žita zru,
pa ponoć dođe i rane se raskrvave,
i svejedno: Isusi ili Ahasveri!
Drugi bi nas samo oblici spasli.

I doćemo do kraja puta,
a te oblike još nećemo naći:
o, mi to znamo.

Osnovna je naša boja siva,
kao nebo jesenje,
kao duh ubice druga.


Mnoge pesme Dušana Vasiljeva crne su i otežale od gorčine i grižnje, od zaustavljenih suza i perespektive smrti. To više nije revolt čoveka koji peva posle rata i koji pred sobom ima apokalipsu vojnika bezbrojnih armija, već je beznadni očaj nežnog, lomnog i izlomljenog bića koje, sa patetičnim grčem deteta nađenog u krvavom snegu, govori poslednjim dahom, više deskripcijom bola nego meditacijom potukača ili romantičnim uzdahom panonskog nervčika.

Usamljen i neizlečiv, sa evidentnom fiziološkom ranom u plućima, sa već razjašnjenom tajnom i sa dešifrovanom socijalnom mukom i mučninom, Vasiljev će svoje završne akorde ispevati namerno se lišavajući užasnih vizija rata. Odviše mlad da bi bio ironičan, odviše nesređen i bez kulture pesme u kojoj bi našao sva svoja razjašnjenja, on će pribeći huliganskoj ekspresiji u plakatskom individualizmu jednog borca bez zastave i jednog bolesnika bez leka.

Iako ne oseća svu silu problema koje je sa brdima leševa izneo rat, pesnik sluti taj pokor i ponor u kome je sve proćerdao i u kome je doživeo tragičnu mladost, a nju je jedino od života i imao. Vasiljev nije od onih koji u fizički ravnodušnom i banalnom životu posežu za životnim tajnama i za životnim smislom umiranja. On do kraja ne doživljava čoveka ni psihološki, ni metafizički, ni filozofski, ni socijalno. Okrenut sebi, on je upravo upućen na tragičan slučaj i na odricanje u kome nema ni hrabrosti ni nade, jer je pesnik bez igde ičega, bez zaklinjanja, bez boga, bez ispunjenja, bez proleća. U jednoj pesmi on će upotrebiti sve rekvizite patetičnog plućnog bolesnika, ali će i pored toga osetiti demona smrti kao opšte ljudske zamke:

Jedne sam noći na mrtvoj straži zaspao.
I kada sam se probudio,
oko mene je dah večne smrti bludio:
neko se mojih cvetnih aleja
otrovnim dahom dotakao.

I ja sam zalud plakao,
i zalud sam mu tepao
zvonkom rimom blistavih epopeja —
moji su osećaji, jesenje ruže, uveli...

Moja je duša strahovito prazna,
ko vrt u golu, poznu jesen.
I onda: da li je bilo smisla
mirisnim je uljem pojiti,
a telo krvavim znojem znojiti?
I nepoznatim vodama broditi?
I onda: da li je bilo smisla
uopšte se i roditi?


Očajanje je, međutim, toliko lično i toliko determinisano bolešću i bliskom smrću da izaziva pesnika na ciničnu psovku i grčevitu aluziju ne samo na izrešetani i proćerdani život nego i na sam nemir i tren rođenja. Osećanje smrti sasvim je izvesno u ovoj poeziji, u ovom pesimističkom protokolu koji je sa refleksa prkosa i otpora vrlo brzo prešao na refleks smrti. Nema razdirućih bolova, nema patetičnih suočavanja sa demonima, čak nema ni febrilnih vizija u kojima se pijano i opojno javljaju bele siluete iz već zatrpanog detinjstva. Kod Dušana Vasiljeva ima nečega od kontemplacije starmalih, od prizvuka dugo življenog i dugo dramatizovanog života. Njegovo očajanje je psihološki određeno još neokoštalom i neostvarenom mladošću, ali je u poetskom registru patinirano iskustvima i iskušenjima veterana bola, groznica i samoće. Pošto je tu crnu dugu, kratku i oporu dugu što se ovija nad njime kao luk jata izubijanih ždralova nad rodnom ravnicom ispisao već u prvim poemama, Vasiljev umišljeno hoće da je preispita kao tamni kalendar jedne sudbine sa više raskršća i sa više ratišta. Tonovi su, međutim, isti, simboli jedva svežiji, a gorčina u istom ukusu. Produbljenosti nema ni u završnim akordima, a razliveni opisi bola i smrti, "te večno željne bludnice", pomaljaju se kao etide svirane zgrčenim prstima. Razbacana iskustva se teško i rogobatno slivaju u pesmu, dok insistiranje na simbolima jeseni i zime pokazuje neinventivnu likovnu maštu. U poetskom, zanatskom i grafičkom elaboratu najlepše se, zvučno i vizuelno, drži pesma Nostalgija, u kojoj ima izuzetne poetske groznice i tople, bolne kantilene koja odjekuje u nekom neusiljenom dijalogu sa licem što nepreplašeno gleda na sve što je tek minulo: na leševe i na rane, na raskole i na raskršća, na ljude sa maskama i na ljude bez lica. Ovde je životni materijal prosanjan i nostalgično instančan, kao da je reč o rastanku zaljubljenih, a ne na smrt viđenih. Lirska žica je nešto svetlija, suncu odanija, a sve kraći stihovi, grafički simbolični kao dah plućnog bolesnika, prelaze u snohvatne baladne prelive:

Sa svakim nam je poljupcem život kraći,
i sa svakim uzdahom što drhšće;
i za Kraj nas vezuje sve čvršće
svaki pokret kojim se tebe hoću dotaći.

I onda, veruj, zalud je sve;
tu nema ništa više da se kaže;
tu ni raskalašno sunce ne pomaže,
kad već snagu svoju straći.

I kad opaziš dah smrti na vrtu,
i kad osetiš dah smrti na vratu,
videćeš na licu mom jednu crtu
tužnu, nepoznatu...

Nemoj tad da misliš o životu,
koji je svakim danom plići
i već skoro sasvim prošo,
nego o snu jednom snivaj
koji je pošo,
ali nikad neće stići...

Da, neće stići.


Malo je sunca i malo svečanosti u toj bolesti i u toj verbalnoj omami. Pobuna ranjenog dečaka, agresija čoveka koji ničega osim pesama i vrućice u oku nema, silazak u blato i kal, gde više nema ni mistične i mietifikovane majke, zaštitničke figure koja neprestano promiče ovom lirikom, saplitanje duše i traganje za dijalogom u kome Prometej neće biti senka, plač matere čovekove, titranje atoma i haotičnih statistika starog sveta, erotski naboji koji se tope zlokobno sa vizijom voštanica, bolnice i zavoji, žeć za novim dahom i za novom panoramom — sve je to natrpano u ekstaze ovoga pesnika što kao rasputani i neurastenični Krležin Horvat, dešperatno i nostalgično vapije u svetu nagomilanih laži a da se od zavitlanog socijalnog džeza njegov glas ne čuje ni na drugu obalu reke. Zakovitlani socijalni život morao je izmicati bolesničkoj ekspresiji Vasiljeva, i zato u njegovim pesmama ima toliko aluzija na istoriju religija i civilizacija, toliko naivnih i već korišćenih metafora u kojima mitovi nisu istančani, ni poetski funkcionalni. Sukob individualiste i građanski proždrljive sredine nije imao čist i visok umetnički plan: pesnik neprestano menja objekte svoje negacije, pa se njegova iskrena, lična poezija pretače u žurnalističku frazu, u kaskadu prideva i modernističkih sličica, u plakatski uzvik koji je prodoran i pun ukusa nedužne krvi, ali bez pesničkog prozrenja i prosijanja. Iako nije lakomislenik i veštak, Vasiljev je svoje pesme gradio na diletantskim iskustvima i uvek iz druge ruke. One su više otkriće i akcent jednog vremena, više profil jedne tragične mladosti i poremećaja nego umetnički rad i umetničko oplođenje. Tamo gde je silovito jurnuo za lirikom i gde je svoju rasputanu i svojeglavu ekspresiju ponudio sa ništa manje nežnosti i moderne težnje za bratstvom i ljubavlju, tamo gde nije stegao zube noseći zastavu sveopšteg bola i gde nije paniku posleratnog čoveka učinio romantičnom statistikom ničijeg vojnika — Vasiljev, kao i Crnjanski, govori čistotom bića i otelovljenjem svoje cele a ne samo fizički bolesne mladosti. Ono što je prokletstvo i grožnja i što je košmar i bol ne samo u noćima vlažnih košulja i tinjavih temperatura, ono što se istančalo u ličnom lirskom profetstvu bez rekvizita i fraza, Vasiljev je kao retke krupne suze izlio u pregršt pesama, jednostavnih i strogih u svojoj lirskoj sveukupnosti. Među njima, gradacijom, poentom i sadržajnom dramatikom ponajbolja je pesma Žice. Sa dna bića, iz pepela podataka jednog života u kome je oprljio svoje prste i svoje zenice, biju ti kratki lirski mlazevi, puni gordosti onih koji nisu samo vlastiti životi i sopstveni grobovi. U revoltu ima više predaha i one vrhovne ironije, a bol čini čitavu orkestraciju jedne nevinosti koju će posle Dušana Vasiljeva samo Milan Dedinac moći da učini tako snažnom u nužnosti svoje nežnosti:

Put nam je svima u bolu isti,
ma se mi kako zvali:
beli generali
ili crveni ekstremisti.
Vidik nam je siv od žica,
i nebo je sivo,
i duša je siva,
u valu smrti, tifusa, padavica.

Nećemo u smehu podići glave
ako se nad nama beli ždralovi jave;
naš će osmeh za njima da se vine
u nedokučne, slućene visine.

I kad nam nad glavom zatutnji,
i zaljulja se nebo, i sunce, i žice,
ne možemo da odolimo teškoj, krvavoj slutnji
i gledamo preda se netremice.

O, bolje da smo prezreni u stidu
pali na nekom neprekoračivom zidu.

Puti su nam sada od bola i bede skriveni,
i žice nam poglede u nebo krate.
Ljudi su u nama duboko, skriveni,
i ne mogu,
i ne mogu,
ne mogu da se vrate...


Tako je, idući pogledom za ždralovima, Dušan Vasiljev duboko u sebi poneo ljudsku sudbinu i duboko u sebi sahranio sve one leševe koje je video na Pjavi, gde je ratovao bez sreće i uspeha i gde je čitava njegava generacija simbolično zaplakala pred nevidljivom bogorodicom, u kojoj je pesnik po svaku cenu hteo da vidi teške i tamne bore svoje majke i svoje panonske ravnice.

Danas je nesrećan dan sinuo,
i prvi mu je pogled pao na bedu:
najbližu njemu, u tihom predgrađu,
jedna je majka rasprela kosu sedu,
jer joj je sin preminuo.

Danas je umro jedan Čovek,
i Majka mu je vriskala:
Oh, kada Čovek nije Čovek,
već rob nekog, koga nema,
od koga sam do juče milost iskala;
oh, kada je čovek gori nego crv —
neka se raspe po zemlji anatema,
i neka se prolije sva crvena krv!...


Lirika Dušana Vasiljeva natopljena je dečijim i muškim suzama koje se ne vide. On nije pravio efekte, a čak i kada je retorski razvikan, kada psuje i ruga se vaseljeni i istoriji, u čijem dekoru prepoznaje napaćenog, zgrčenog čoveka, kao nožem će preseći svaku istančaniju notu. Kao toliki drugi, on je u sopstvenoj drami video čoveka simbolički i solidarno, sa uzavrelim pulsom, sa spojenom sudbinom. Nebrižljiv u odabiranju rekvizita, balansirajući između lirskog štimunga i plitke misaone fraze, čiji je predstavnik bio Mileta Jakšić, pesnik iz huliteljske i molitvene tmine čenejske zrači pre svega moralnim intenzitetom svoje lirike, krvavim ljudskim glasom kojim je slavoslovio stradalne sudbine iznad istorijskih i socijalnih sfera, iako je upravo od njih polazio.

Psihološki, ova lirika vegetira nejednako i nerazuđeno. Ona je naučena na nemir, na požare i vrućice, ali nikada nije ekvivalentna psihičkoj realnosti pesnikovoj. Ona je otuda jaka u fonu, ali nije povezana magajom retora i najdubljom inspiracijom očajnika. Vremena za produbljivanje pesnik nije imao. Za čistotu i autonomiju izraza još manje. Punoća pobune i protest bezimenog, sveopšteg čoveka ovde je data sa savlađivanjem lirske materije, sa temperamentom koji je zapostavljao istančanost duševnih stanja. Ali u toj nespretnosti retorske prirode ima nečega što je oglasilo rastojanje od svake građanske formule. Pesimizam Dušana Vasiljeva nije ni bojom mraka ni ukusom mistike izišao iz Sime Pandurovića, Milana Rakića ili iz nacionalne halucinacije — retke lepote Bojićeve. Po materijalu i snazi, po fragmentarnosti i blagoj klonulseti, najbliži je ranom Milošu Crnjanskom i delimično Rastku Petroviću. On je nevini nadničar neiživljenog ekspresionizma i žudni putnik koji je doživeo brodolom tek što se otisnuo na prvo putovanje. Neodoljiva potreba da govori ljudima i ljudstvu, da se bratimi sa patnicima celoga sveta, da stremi u mutnu ali zapožarenu budućnost, određuje ga kao pesnika otvorenoga srca, rasute ljubavi.

Ako nije ušao u moderni mit srpske poezije, ako nije saglasio svoje krikove i tužbalice u veće celine i sinteze, Dušan Vasiljev je, svakako, našoj poeziji dao privilegiju da gorčinu i pobunjeni plač utka u jedno visoko ljudsko očajanje, koje je, bez snobizma i bez razvijene lične afirmacije, vrgao u ponos i stav modernog osećanja sveta, vaseljene i istorije. Njegov rani smrtni odlazak nije zagušio njegove suze i nije ućutkao njegovu pobunu. Uostalom, ako nije stigao da bude učitelj sopstvenoj deci i ako nikada nije povukao epigone za sobom, on je poučan u prkosu i psovci, čiju čistotu su drugi dostizali izvanredno velikom i tananom kulturom poezije. Sve što je napisao nije ubeđeno zrelo i nije trajno. Ali ponekad isprekidani pokreti više gavore o kretanju, a jedna skorela, tamno koloritna kap krvi više nego cela arabeska pokolja. Dušana Vasiljeva klasifikovati ne treba: on je kao crkvica zaboravljena i izbledelih fresaka, sa koje, kad blesnu neke teške, vlažne oči, kao da se sruči ono nisko, jesenje nebo nad ravnicom. A kao što se nikad nije klonio nevolje i tamne boje, nije se uspeo odvići ni od osnovne sive, koja podjednako funkcioniše i u najboljim pesmama i u skicama i etidama. Za Dušana Vasiljeva, koji deli sudbinu mladića velike verbalne snage a kratkog života, važi slovo kojim je Isidora Sekulić dopovala svoj esej o Kitsu: "Život u kojem tuče srce ljubavi i radosti, to je za sirotog pesnika bila i ostala zemlja koja ne postoji ..."


Milosav Mirković




SVI MOJI PESNICI
ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973

[postavljeno 01.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #10 poslato: Decembar 26, 2010, 12:27:36 am »

*

D u š a n  Vasiljev


Pre svega hteo bih da naznačim da ovu stranicu postavljam iz dva razloga:

Prvi je iskrena želja da podelim svoje interesovanje i mišljenje o poeziji Dušana Vasiljeva sa ciljem i da nekog zainteresujem i da uvećam i proširim svoje znanje o toj temi.

Drugi razlog se može shvatiti kao neka vrsta moje odgovornosti i pokušaja da dam makar mali doprinos trudu onih ljudi koji su se bavili ovom temom ranije time što ću neke meni dostupne informacije nastojati da proširim i na ovom medijumu.—

Do Dušanove poezije nije lako doći što mogu posvedočiti iz ličnog iskustva. Naime, zbirku pesama sam sasvim slučajno pronašao za vreme zimskog raspusta na selu u jednom starom ormanu. Neumesno je opisivati u kakvom je stanju bila zbirka ali nakon uklanjanja prašine najvažnije je bilo to što su se pesme mogle čitati.

Na prvi pogled njegove diskontinuirane misli rasute u slobodnom stihu koje obiluju opisima rata i stradanja u pomalo patetičnom tonu nisu odavale naročit utisak. Međutim, kada sam uložio približno isti, ili ipak možda malo veći trud da očistim prašinu i u svojoj glavi i počnem da razmišljam o onome što čitam, svaka sledeća pesma je upotpunjavala sliku koja mi se utisnula u svest i zbog koje i sada smatram da je vredno da o ovome razmišljam.

Zapravo, ubrzo sam uvideo da je i sama forma oslikavala osobine njegove poezije: rastrzanost, nedorečenost, fragmentarnost slike i opisa nikako nisu bili plod pomodarstva neke međuratne poetike jer je iz njih je izbijala jedna duboka iskrenost.

Ova iskrenost je uklanjala granice između, tzv. lirskog subjekta i samog pesnika koji je skoro ispovednim tonom opisivao šta je video, mislio i osećao. Njegova ispovednost je oduzimala formi ( ni u malobrojnim proznim delima nije uspeo da prekorači tu granicu ličnog ) ali je uspevala da predoči napregnutu psihološku situaciju izazvanu prizorima koji su zgomilani u te iseckane fragmente činili nekakvu celinu.

Rat u ovom poetskom smislu nije samo bukvalno rasparčavao život već i svest o životu, o moralu, o idealu. Ponavljanje i isticanje pojedninih reči velikim slovom (Čovek, Ljudi, Majka, Otac, Sin, Prezreni, Izgnani…) svedoči o jakoj skoro nagonskoj želji da se sve makar pojmovno dovede u red. Da se makar u unutrašnjem svetu stvori volja za pobedom i mir koji bi bio vredan te pobede.

U poeziji Dušana Vasiljeva oslikava se jedan pesimizam poraženog, sveopšteg Čoveka koji povezuje i obuhvata sve ljude ali i volja jedne individue, jedan humanizam koji ima veliki značaj iako ne uspeva da dođe do potvrde u realnosti i pomiri suprotnost. Ovo se može sasvim površno videti i iz biografije Dušana Vasiljeva koji u svojoj nepunoj 24. godini napušta svet ostavljajući nam svoje slutnje i misli nedovršenim sa jedinom željom da nestane sahranivši svoje snove.

Iz ovih neizbrušenih stihova, halucinacija i ispovesti nadzire se jedno neprocenjivo svedočanstvo koje može u svesti oživeti nešto što ne uspevamo da jasno vidimo iz sve istorije. Hermeneutika kojom razumevajući, osećajući postajemo ljudi.

Ne bih otišao tako daleko da tvrdim da njegova poezija može da ima dokumentarnu vrednost, ali pored unutrašnjih kvaliteta u koje ne želim nikoga da ubeđujem, može biti itekako značajna kad razmišljamo o istoriji, o čoveku i o mogućem pacifizmu.

Ovakav pacifizam ne bih zamislio kao propagandu i ideologiju, otišao bih korak dalje. Zamislio bih ga kao iskren i odgovoran način da se ukazuje na događaje, način da se podari glas "čoveku koji peva posle rata" zbog onih koji ga još nisu čuli ili nisu razumeli. Možda bi mogao da promeni nešto, da da doprinos da se nešto promeni ali ne kao poziv na revoluciju već kao poziv na razumevanje i odgovornost. Želeo bih konkretno da istrgnem neke stvari iz konteksta i usput makar malo doprinesem tome da i istorija i poezija prestanu da se tumače sebično, tj. subjektivno i selektivno.—


Objavio Zaharijus | 18.01.2009.
Deo teksta preuzet sa: blogspot-a
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #11 poslato: Novembar 20, 2012, 01:12:04 am »

*
DUŠAN VASILJEV, PESNIK PORAZA I STIDA


U bolu je PUT ISTI

Živeo je samo 24 godine i nije objavio nijednu zbirku stihova. Ipak, njegove pesme su već skoro vek u gotovo svim antologijama jugoslovenske i srpske poezije

Pijava, Soča, Taljamento... I danas, posle 94 godine, imena ovih reka u Italiji podsećaju na neke od najkrvavijih bitaka u Prvom svetskom ratu. O strahotama italijanskog fronta u jesen 1918. godine Miloš Crnjanski piše:

"Petnaest dana padala je kiša... Daleko, u magli, savijao se, kao traka od svile, golubijesiv, nabujao Taljamento, a u blatu, po putu, ležale su strvine, mrtvaci i pobacano oružje... Znao sam da daleko ispred mene, ludo i ponizno, ginu bosanski pukovi, silazeći u grad Udine. Daleko napred, u magli, tutnjali su opet topovi. Grad Udine čekao je opljačkan i prazan..."

Crnjanski je u austrougarskoj uniformi, s oficirskim oznakama. On je samo jedan od pesnika, evropskih i balkanskih, čiji život će surovo da obeleži Prvi svetski rat. Iskusivši na samom pragu zrelosti sav užas besmislene ljudske klanice, izranavljeni i razočarani, ti mladi, gnevni ljudi, gotovo dvadesetogodišnjaci, stvaraju po svemu nova dela u kojima je spoznaja sveta sasvim ogoljena, do gorke istine."Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. / Naš Bog je krv", peva Crnjanski. "To smo Mi! Mi, djeca krvave Evrope!", uzvikuje, u istovetnoj odori, njegov vršnjak Miroslav Krleža, nazivajući topove koje spominje Crnjanski "glasom pokvarene evropske probave". I najzad poetski iskaz još jednog mlađanog austrougarskog soldata — Dušana Vasiljeva: "Ja sam gazio u krvi do kolena, / i nemam više snova".

"Mene je ađutant puka ubacio u jedan bataljon koji je trebalo da učestvuje u ofanzivi na Srbiju, ali je ostao u blatu i snegu Srema", sećao se Crnjanski događaja iz 1914. godine. "Ono što je glavno, bio sam pošteđen da idem, kao austrijski kaplar, u Srbiju. Ne verujem da bih to preživeo". Budući pesnici Rastko Petrović i Rade Drainac, tada šesnaestogodišnji mladići, osetiće 1915. godine sve tegobe povlačenja sa srpskom vojskom ka Albaniji. Taj jedinstveni hod po mukama prelaze i nešto stariji Stanislav Vinaver i Milutin Bojić, koji se više nikada neće vratiti u Srbiju. Umire 1917. godine na Krfu, u 25. godini. Iste godine u Jonskom moru svoju dušu utapa i Vladislav Petković Dis, pesnik "Utopljenih duša". Trideset jednogodišnji Milutin Uskoković, pisac romana "Došljaci" i "Čedomir Ilić", izgubljen od ratne traume, skače u Kuršumliji 1915. godine u reku Toplicu. "Ja hoću mira; razume li ta Evropa jedanput da ja hoću mira!", zavapio je Branislavu Nušiću pred tragični čin slušajući austrijske topove.


VELIKI SNOVI U MALOM BEČU

U strašnom odjeku topovskih kanonada nastaje većina pesama "Lirike Itake" Miloša Crnjanskog i njegov "Dnevnik o Čarnojeviću", kao i ratne drame i ratna proza Miroslava Krleže. Oba pisca očevici su svih užasa ruskog fronta, Crnjanski i onog u Italiji. Ivo Andrić čami po tamnicama, zatim piše "Ex Ponto" i "Nemire". Svi su otvoreno protivnici Austrougarske čiji su vojni obveznici i svi boluju od iste bolesti, tuberkuloze. Andrić i Krleža se čak leče u istoj bolnici Milosrdnih sestara u Zagrebu. Tuberkulozan je i glavni junak "Dnevnika o Čarnojeviću" koji već na početku izgovara glasovitu misao "Jesen, i život bez smisla". Upravo takvu jesen i takvu sudbinu doživeće Dušan Vasiljev 1918. godine.

Zasuto prašinom sa sokaka, cvetom višanja i glasanjem gugutki, njegovo rano detinjstvo, na samom početku dvadesetog veka, beše mirno, kao ravnica i nebo nad njom. Ne zadugo.
 
Kosta Vasiljev je slabo plaćeni opštinski i crkveni službenik u Velikoj Kikindi koja je u sastavu austrougarske monarhije. Sa suprugom Rakilom ima četvoro dece: pored Dušana, koji je rođen 19. juna 1900. godine, tu su Spasoje i sestre Aleksandra i Jelena. Iako je trpeza siromaška, dom Vasiljevih ipak je pun dečije radosti. Sve prekida iznenadna smrt njihove majke. Dušan ima četiri godine. Taj neprebolni događaj pokušaće nekoliko godina kasnije da izjeca dečački naivnim i iskrenim stihovima: "Majku mi, vetre, potraži tamo, / u njenom zagrobnom selu...". Da se ne bi sam patio sa četvoro dece, Kosta Vasiljev se ponovo ženi. U tom braku rađa se petoro dece. Troje umire ubrzo po rođenju.
 
Kad po jesenjoj kiši ide u školu, gazeći teško panonsko blato, više gladan nego sit, ispisuje u đačkim sveskama prve stihove, maštajući da jednog dana i njega obasja bar deo slave Branka, Đure, Vojislava... Međutim, onog istinskog pesnika Dušana Vasiljeva neće izroditi mladalački sni već, kao i Crnjanskog, rat.
 
Osnovnu školu završava u rodnoj Kikindi. Godine 1911. Kosta Vasiljev preseljava brojnu porodicu u Temišvar. Posle prašnjave i blatne kikindske periferije, pred Dušanom je odjednom zablistao istinski grad. Tada u njemu boravi i sedam godina stariji Crnjanski, koji ga se seća ovako: "Temišvar je, u moje vreme (1896/192) bio varoš raskošna, moderna, sa širokim avenijama, velikim parkovima, veslačkim klubovima... Imao je nadimak Mali Beč... Nasred Temišvara, svake nedelje, kad je vreme lepo, svirala je vojna muzika, na trgu, opkoljenom terasama restorana i slastičara. Svet se tu šetao, kao što se u Italiji šeta... Ja sam u tom Temišvaru pisao pesme, od detinjstva". Pesme je pisao i srednjoškolac Dušan Vasiljev.


ŠTO BI DIKE ODE U VOJNIKE...

Njegova porodica i dalje živi teško, i on, praznog džepa, može samo da gleda kako gospoda uživa u čarima velegrada. Uteha su mu stihovi i učenje. Pohađa prvo takozvanu građansku, a zatim učiteljsku školu. U leto 1914. godine počinje Prvi svetski rat. Vasiljevi odmah osećaju svu bezdušnost austrougarske mobilizacije: u njene regimente stavljeni su i Srbi iz Temišvara, među njima i Kosta Vasiljev. I dok on na nekom bojištu strahuje da više nikada neće videti svoju maloletnu decu, Dušan je, sa samo četrnaest godina, prinuđen da pomajci, braći i sestrama obezbedi kakvo-takvo preživljavanje. Iako nejak i krhkog zdravlja, po ceo dan radi razne poslove, u vreme ratno, kad su beda i glad sve prisutniji. Za sitnu paru ili zavežljaj brašna, pomaže u mlinu, pere fijakere u hladnom Begeju, satima piše pisma zemljacima na frontu, dnevniči u poreskom odeljenju. Uči noću, uz sveću: tako sve do marta 1918. godine, kad polaže maturu. Onaj najteži, životni "ispit zrelosti" prirediće mu austrijski car i ugarski kralj Karlo (1887—1922), naslednik dugovekog Franje Josifa. U očajničkom pokušaju da spase monarhiju nepovratno zaglibljenu u sveopšti rat, on u svoju soldatesku mobiliše gotovo golobrade momke od Varšave do jadranskih ostrva, od Praga do Crnog mora. U tom mnoštvu nacija, jezika i vera naći će se, pre osamnaestog rođendana, i Dušan Vasiljev.

"Austrijski pešak imao je, tada, da nosi na leđima teret, koji ni za živu glavu nije smeo da zbaci, težak 47 kg", svedoči Crnjanski.
 
Od novembra 1917. godine na Pijavi se vode žestoki artiljerijski i rovovski okršaji između italijanske i austrougarske vojske. I upravo na tu 220 kilometara dugačku reku, koja se nedaleko od Venecije uliva u Jadransko more i koja mesecima nosi leševe ljudi i konja, doslovno crvena od krvi, u blatne rovove na njenim obalama upućen je Dušan Vasiljev. "Put nam je svima u bolu isti, / ma kako se mi zvali...", zapisaće.

Sve do kraja oktobra 1918. godine, više od hiljadu kilometara daleko od Temišvara i najbližih, on će oko sebe danonoćno da gleda smrt, i samo smrt. Ako vojnika ne pogodi metak, šrapnel ili raznese granata, umire u najtežim mukama od tifusa, tuberkuloze, malarije, skorbuta, epilepsije, nezaustavljive dizenterije ili masovno raširenih bolesti koje narod naziva sramotnim. Posebno su užasavajući zaraženi trahomom. Gotovo slepi, puni stenica i vaški, oni tumaraju po smrdljivim rovovima iz kojih povremeno iskoči neki vojnik i u ludilu mirno izlazi na brisani prostor, na nišan protivniku, ili sam sebi prostreli lobanju. "Zar nije još užasnije / živeti dan-dva sa lobanjom puklom", glasi jedan stih Dušana Vasiljeva. "Za doručak dobijaju neki prženi kukuruz, kao kafu, i neku zovu, kao čaj", piše Crnjanski.

"Đonovi im propuštaju vodu. Za ručak imaju repu... Neverovatno — svaki dan". "Siti smo svega: boga, i slave, i simbola!", pevaće, uskoro, očajni Dušan Vasiljev. "Čovek se u meni stidi, stidi..."


BRAĆA U DUŠMANSKIM ODORAMA

Na izmaku oktobra 1918. godine italijanske snage prelaze u snažnu ofanzivu i brzo probijaju front austrougarskih snaga koje u potpunom rasulu napuštaju borbu. Austrougarska je u Prvom svetskom ratu mobilizovala 7.800.000 vojnika. Ubijeno je, zarobljeno, nestalo, umrlo ili ranjeno čak 7.020.000. Preživelo je, sa raznim posledicama, svega
780.000 ljudi. Među tim "srećnicima" je i Dušan Vasiljev. U novembru te godine car Karlo ostavlja presto i beži u Švajcarsku, ratu je kraj, dvoglavi orao bečko-peštanske imperije zauvek pada... "Povratak iz rata je najtužniji doživljaj čoveka", kaže Crnjanski i opisuje scene iz tadašnjeg Beča: "Rulje vojnika koji se vraćaju iz Italije i gomile zarobljenika posele su sve pruge, vozove, vagone, lokomotive. Vise, kao grozdovi, sa krovova i stepenica železnica. Uzalud ih železničari opominju da će kod prvog tunela izgubiti glavu, nogu, ili ruke. Niko ne napušta zauzeto mesto i nikakva sila ne može da ih skine. Vozovi idu bez reda... Ostavljam Beč u slici potpune mizerije". U ili na jednom od tih vozova bio je, verovatno, i Dušan Vasiljev, koji će ispisati i stih: "Domovina — to su svi naši snovi".

U iznošenom šinjelu bivše vojske bivše carevine, u groznici od malarije i tuberkuloze, slomljen i odjednom vidno stariji, Dušan se vraća u Temišvar gde zatiče "neprijateljsku", srpsku vojsku. "Brata sam zvao dušmanom kletim...", prisetiće se sa gorčinom u stihu. I život se nastavio, sa poratnom bedom i gladi, sa bivšim ratnicima i sadašnjim udovicama, siročadi i usedelicama, ali i sa bestidnim sticanjem, prevarama i orgijama. "Zar da počnem da kličem sa huljama i nitkovima, što će sve zaboraviti i plesati na zgarištima?", pita se glavni junak "Dnevnika o Čarnojeviću". Vasiljev sarađuje u "Slogi", temišvarskom listu na srpskom jeziku. Osniva "Kolo mladih Srba". Mada bolestan i iznuren, pisar je, tumač i delovođa u komandi mesta, za crkavicu. Uskoro srpska vojska napušta Temišvar koji od 1920. godine pripada Rumuniji. Dušan odlazi u Beograd, glavni grad nove države, jedne od više njih izniklih na ruševinama monarhije za koju je i on uzalud vojevao. U skromnom prtljagu nosi rukopise novela, drama i pesama, u grudima zloslutni bacil tuberkuloze, u mislima želju da studira i nadu da će se dokazati kao pesnik.

Međutim, prestonica na čijim ulicama u ritama prose obogaljeni solunci, a po novostečenim vilama se toči šampanjac i ori ženski smeh, nije baš gostoljubiva prema tamo nekom mlađanom poeti iz "preka".


I HIMNA I TUŽBALICA

U autobiografskoj noveli "Izmirenje" on se jada:

"Ovaj hladan div, ovaj kameni kolos ne uzima na znanje moj dolazak. A ja dolazim sa vatrom u očima. I donosim svoj talenat. I dolazim čist, mlad, i hoću da se žrtvujem. A nikome ne treba moja žrtva. Kolos tuguje, peva, pije, i čelo mu kite venci belih svetiljaka. A ja? Kuda ću ja? Na koju stranu? Ja dolazim da budem neko, da delim svoje srce, a nemam gde da prenoćim prve noći...".

Zlopati se, bolan, po vlažnim, podstanarskim sobicama, nakratko i vanredno studira na Filozofskom fakultetu, uspeva da završi pedagoški kurs, ispomaže kao pisar u advokatskoj kancelariji... Usamljen i razočaran, skrajnut od uticajnih literarnih krugova, obilazi redakcije, čita najnovije časopise i pesnike. Kao da tek u velikom gradu jasno vidi naličje pobede i pravo lice poraza, grozničavo piše buntovne pesme koje će da ga nadžive i ostanu za buduća pokoljenja.

Objavljuje ih, pored ostalih, i u uglednim časopisima "Srpski književni glasnik", "Književni jug" i „"isao". U ovom poslednjem, pod uredništvom pesnika Sime Pandurovića (1883—1960), pojavljuje se 1920. godine pesma "Čovek peva posle rata", od tada neizostavna u gotovo svim antologijama jugoslovenske, odnosno srpske poezije. To je svojevrsna himna, ali i tužbalica jedne "mladosti bez mladosti" bolno iskustvo desetkovanog naraštaja kojeg je zauvek unesrećio rat.

 
ČOVEK PEVA POSLE RATA

Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave raznosi krov, —
i nemam volje — il' nemam snage — da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagib'o glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu –
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!

Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.
I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni samo još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose —
ostalo vam na čast!
 
Istina, ova pesma, kao i nekoliko drugih, pre svih potresna "Plač Matere Čovekove", donose Vasiljevu pohvale i kritičara i čitalaca, ali ne i bolji život. Grudobolja, kašalj, temperatura, slabost i — večita oskudica... Ubrzo napušta Beograd. Lekari u Kikindi mu savetuju da spas potraži u miru sela i tišini zelenila. Te iste, 1920. godine, postavljen je za učitelja u Čeneju, na samoj granici prema Rumuniji. U tom ušorenom banatskom selu sreća će bar nakratko da obasja i Dušana Vasiljeva. Zavolela su ga i deca, i meštani i — Milojka Maletić, najlepša čenejska devojka. Obostrana ljubav, sinula u doba kad voćke cvatu i dolaze laste, na leto je okrunjena venčanjem. Mladenci se useljavaju u školski stan. Ređaju knjige u maloj biblioteci. Seoski uča sa omladinom uvežbava pozorišne komade. Piše: "Naša je ljubav: ružičaste nade, / blage i nežne, bez bunovnih noći...".
Ali, bunovne noći mu opet slede. On je vojni obveznik: 1921. godine ponovo uniforma i puška i gudure kod dalekog Kratova, u Makedoniji. I dirljiva pisma razdvojenih supružnika. Dušanova već načeta pluća ne mogu da izdrže sve vojničke napore. Otpušten, vraća se u Čenej. I tek što se donekle zalečio i ojačao, opet vojni poziv, sad na vežbu u Pančevu. Stara boljka se vraća, napreduje i ubrzava povratak kući. Tu ga čeka Milojka, od ljubavi bolna i — grudobolna... "Naša je ljubav tiho umiranje", ispisuje stih Dušan Vasiljev. Međutim, istovetna bolest nije njihova jedina nedaća: Čenej pripajaju Rumuniji, Milojka ostaje u njemu, a Dušan odlazi, nakratko, za nastavnika Građanske škole u Kovinu. Uskoro je, još bolesniji, opet u Kikindi. Između nje i Čeneja državna granica. Razdvojeni supružnici su bez pasoša.

U jesen 1923. godine Dušan Vasiljev traži leka kod doktora u Zagrebu. Preporučuju mu da dođe na proleće. Do njega je duga, mučna i neizvesna zima. Provodi je u Kikindi, kašljući sve jače u noćima bez kraja i mislima bez utehe. "Često kad sam sam", jada se dalekoj i voljenoj Milojki "dođe mi da ustanem i da peške dođem k tebi. Meni se sve čini da sam ja tebe zauvek izgubio...". I stihovi koje tada piše slute odlazak: "Jutros je prvi padao sneg, / tiho i tužno, k'o samrtna kola / kad ponesu nekog na poslednji put. / I moja duša, prazna, gola, / drhtaše k'o prut...".

Opet su cvetale višnje nad prašnjavim sokakom, i čule su se gugutke, kad je 27. marta 1924. godine Kosta Vasiljev u Čenej poslao telegram: "Dušan umro jutros. Pogreb petak u tri sata. Tata". Bez pasoša, Milojka nije mogla ni cvet da stavi na njegov grob. Do poslednjeg dana, u dubokoj starosti, čuvala je neusahli spomen na muža.



REPA I ČOKOLADA Dok je Dušan Vasiljev u austrougarskom rovu jeo kuvanu repu, italijanskim vojnicima ukopanim na suprotnoj strani fronta čokolade je delio devetnaestogodišnji američki dobrovoljac Ernest Miler Hemingvej, vozač bolničkih kola. U tim trenucima je, navodno, i izranavljen sitnim gelerima rasprsnute granate. Svoje iskustvo ratnog užasa opisaće u romanu "Zbogom oružje" , objavljenom 1929. godine. Tri godine kasnije i osam godina posle pesnikove smrti, 1932, pojavljuju se u izdanju Srpske književne zadruge u Beogradu "Izabrane pesme" Dušana Vasiljeva.

Autor: Ivan Lončar | broj: 3142 | 2012 | Politikin zabavnik
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: