Mileta Jakšić (1863—1935)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mileta Jakšić (1863—1935)  (Pročitano 9576 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« poslato: Decembar 26, 2010, 01:10:51 am »

*




MILETA JAKŠIĆ
(Srpska Crnja, 1863 — Beograd,1935)


ŽIVOT

Mileta Jakšić, sinovac Đure Jakšića, potiče iz svešteničke porodice. Deda Dionisije i otac Jovan su bili sveštenici u Srpskoj Crnji. Majka Emilija je umrla kad je imao 7 godina. Osnovnu školu je završio u Srpskoj Crnji, pa ga otac upisuje u Veliku srpsku gimnaziju u Novom Sadu koju je pohađao od 1880. do 1889. godine. Osmi razred i maturu je završio u Osijeku školske 1888/89. godine. Od sledeće, 1899, uči bogosloviju u Karlovcima, tada je bio i predsednik književnog društva Sloga, a kada je završio bogosloviju 1893. upisuje se na Filozofski fakultet u Beču na kome je kratko vreme slušao profesora Jagića, Minora i druge, ali fakultet ubrzo napušta zbog materijalnih razloga. Radio je od 1896. do 1899. kao nastavnik monaške škole u Hopovu u kojoj predaje srpski jezik, istoriju i homeolitiku. Posle ukidanja monaške škole boravi u Crnji od 1899. do 1891, pa tražeći novo zaposlenje, iz Crnje odlazi i Temišvar na dužnost konzistorijalnog podbeležnika, gde radi od 1901 do 1903. godine. U Temišvaru ne ostaje dugo, pa se 1904. vraća u Crnju, prima parohiju preminulog oca i tu ostaje do 1920. godine. Za vreme balkanskih ratova je skupljao priloge za srpski i crnogorski Crveni krst, zbog čega je 1915. osuđen na 15 dana zatvora. Posle rata 1919. napušta sveštenički poziv i odlazi u Novi Sad gde radi kao bibliotekar Matice srpske, pa početkom 1922. odlazi u Beograd gde radi kao sekretar Ministarstva socijalne politike. U Novom Sadu je 1928. sklopio građanski brak sa Zorkom Andrejević, učiteljicom iz Klarije. Sa njom je imao ćerku Emiliju (1949. poginula u saobraćajnoj nesreći). Jakšić je po molbi 1923. penzionisan. U Beogradu je živeo povučeno, gotovo siromaški, sa porodicom, daleko od očiju javnosti. Bolujući od šećerne bolesti ostao je u Beogradu do svoje smrti. Sahranjen je na Novom groblju pored svog strica, a 1970. je postavljena ploča na rodnoj kući u Crnji.


BIBLIOGRAFIJA

  • Evo nam proleća (prva pesma objavljena u Zmajevom Nevenu 1884)
  • Zvonce (prva pripovetka objavljena 1886. u Nevenu)
  • prva zbirka pesama objavljena 1899. u Velikoj Kikindi
  • prva zbirka priča objavljena 1900. u Mostaru
  • Crno mače (pripovetka objavljena 1921. u Pančevu, uvršćena je u njegove tri zbirke)


ZNAČAJNJA DELA

  • Pesme, Beograd 1922.
  • Dečija zbirka pesama i proze, Novi Sad 1929.
  • Sunčanica, Beograd 1929.
  • Legende i priče za decu i odrasle, Beograd 1931.
  • Mirna vremena, Beograd 1935.
  • Deoba vrlika, Novi Sad b. g
  • Sveti apostol Pavle, život mu i rad, Novi Sad b. g.
  • Velika tišina (zbirka izabranih pesama, objavljena za požarevačku ediciju Braničevo)
  • Nečista kuća (zbirka od 22 pripovetke u kojoj se nalazi njegova pripovetka Misterije)
  • Roman usamljenog mladića (njegov autobiografski roman koji se nalazi u arhivi Matice srpske)
  • Urok (nedovršena njegova drama koja se nalazi u arhivi Matice srpske)


UREDIO JE KNJIGE

  • Dečija zbirka, J. J. Zmaja (Novi Sad 1929)
  • Dečija zbirka pesama, Vojislava Ilića (Novi Sad 1929)


SARADNJA U ČASOPISIMA I LISTOVIMA

  • Neven (1884—1887)
  • Javor (1891—1893)
  • Stražilovo (1892—1894)
  • Otadžbina (1892)
  • Bosanska vila (1892—1895, 1910—1911, 1914)
  • Delo (1894)
  • Ženski svet (1894)
  • Brankovo kolo (1895—1899, 1903, 1906—1909, 1914)


KRITIKA O NJEMU

O njemu je Isidora Sekulić zabeležila da je bio zaokupljen prirodom, a ne čovekom, u njegovim iskazima o prirodi, u njegovim pesničkim pejzažima nema čoveka. Isidora Sekulić kaže da je on išao za prirodom kao mesečar za mesecom. Ljubomir Nedić je negativno ocenio Jakšićeve Pesme iz 1899. godine. Oni koji su Jakšića poznavali smatrali su da je Nedićeva kritika i bila povod za Jakšićevo trogodišnje ćutanje i usamljenost. Milan Kašanin je tumačio pesnikov odnos prema prirodi. On je smatrao da pri susretu sa prirodom Jakšića privlači njeno biće, kao i sudbina koja je slična njegovoj. Koliko je značajna ličnost bio Jakšić, govori i to da je Aleksa Šantić krajem decembra 1899. objavio u Brankovom kolu pesmu Mileti Jakšiću čiji je podnaslov Kad sam pročitao prvu knjigu njegovih pesama. Bogdan Popović svoju Antologiju završava pesmom Milete Jakšića, a Skerlić ga je do danas, pored Veljka Petrovića, smatrao najboljim pesnikom stare Vojvodine. Svoju prvu zbirku pesama objavljenu 1899. u Kikindi Jakšić je poslao Kostiću, Dučiću i Matošu. Matoš mu se zahvalio na knjizi i zamolio ga za malu pomoć. O njemu su još pisali i Dučić, Marko Car, Milorad Mitrović, Dragutin Ilić, Branko Lazović i drugi. Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 01:13:22 am »

**
Stihovi Mileta Jakšić


NOĆU.

Legle su davno gore, nigde glasa,
Zemlju prihvaća noć na grudi meke,
Gluho je doba... Ćuti lavež pasa,
Sanjivo trepte zvezdicie daleke.

Ponoć je . . . Huji nejasno i čudno
Kô tajni val po grudma noći neme,
Sve spava, ali ima nešto budno:
To neumorno žuri, teče — vreme . . .



NOĆNA TAJNA.

Raspjevô se noću slavuj
U gori,
Pod njim tiho sanjiv potok
Žubori;
Kroz granje se u potoku
Ogleda
Sa visine zvezda tiha
I bleda.

Slavuj motri talasiće
Gde brode.
Pa on strepi nad zvezdicom
Iz vode —
Nameri se oblak, zvezdu
Ugasi,
Slavuj misli, nju odneše
Talasi . . .


Mrka ponoć zoru čeka
U gori —
Ćuti slavuj, samo potok
Žubori,
A kad sjutra zora cveće
Orosi,
Mrtvu pticu studen potok
Pronosi . . .



POSLEDNJOJ LASTI.

Ćutiš pod strehom, žmirkaš očicama,
TreseŠ se tiho od jesenje studi.
Vlažna krioca vetrić miluje ti,
Diže ti perje na crnkasti' grudi.

Ali ti nemaš volje da poletiš
Za bubicama i za drugim plenom —
Priroda drema, jer već oblak niski
Sumorno čami na ramenu njenom —

Poleti, ptico, za drugama svojim,
Dok nisu vetri snegove doneli;
I ja bih s tobom, da imadem krila,
Al Bog mi drugu sudbinu udeii:

Danju da gledam kroz uzano okno
Uveo vrtić i nebo bez sjaja,
I kako listak opada za listom, —
Okružen mrakom, dosadom bez kraja;

Noću da slušam, pun slutnje bez sna,
Plač golog granja i borbu vetrova,
I kako dusi ciče i jauču.
Lomeći trsku sa niskog mi krova.



POVRATAK.

Zima. Sumrak. Snegom predeli zasuti,
Nigde crne pege na beloj ravnini,
U tišini zimskoj sedo polje ćuti,
I gô, crn šumarak u mutnoj daljini.
Jedno drvo, obasuto cvetom belim,
Zebe ukraj druma, cvetove mu ledi
Studen vetrić. Na granama neveselim,
Kô cmi plodovi, jato vrana sedi.

Napred u sumraku kućice se vide —
Moje selo. Nad njim skromno, nevisoko
Torončić se diže, na susret mi ide
S pocrnjelim satom, kao mračo oko.
S titiim "dobro došô" zavičaj me prima,
U zimnjoj večeri, sred snega i leda . . .
Minuh pokraj groblja s belim humovima,
Osvrtoh se — groblje ćuti, za mnom gleda.



U MAGLI.

Težak se oblak s planinskog grebena
Valja u dolinu —
Okolo ćuti strava zlog vremena . . .
Kroz gorsku tišinu
Ko zna, od kuda . . . iz planine puste,
Iz uboga sela
Pritajivši se, ko titia zapevka
Zvona uzavrela
Plaču za nekim . . . Kao hladan pokrov
Onamo se krade
Večernja magla . . . oj, tâ šta je život,
Šta su puste nade!
Možda će tako na skoro slušati
U daljini neko,
Kad tvoja zvona za tobom zaplaču
U magli daleko — — —



NOĆ U ŠUMI

Zriče popac blizu zovina korenka,
Drugi mu se javlja u dubokoj noći;
Sa mnom nikog nema, samo moja senka
Stupa pored mene po šumskoj samoći.

Zrak mesečev drhti kroz klonule grane
I tiho ispreda senčice i mreže,
Što nečujno sleću srebrom ispretkane
I prostrte mirno po stazici leže.

Zaspao je slavuj u mračnoj dubini,
Ne čuje se bahat ni mojih koraka.
Tek pesma iz trave u ovoj tišini
I pažljivi šapat mladih ogranaka —

I opet bih natrag do rujna osvanka,
Da ne smetam miru, što ga ponoć stvara,
Jer sa strahom slutim, da duh blagog sanka
Duboko u šumi negde se odmara . . .



NAŠA PJESMA Antologija hrvatskog i srpskog pjesništva
Priredio Josip Milaković  
II knjiga | Troškom I. K. Ostojića | Gift Dr. Stanko S. Miholić
Sarajevo, 1905
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 01:14:08 am »

**
Stihovi Mileta Jakšić


LETNJA NOĆ.

Otkud dolaziš, razbludna noći,
Te vlagom mire tvoje tamne vlasi?
Da li iz hladnih struja okeana,
Gde si plamen letnjeg dana
Provela na grudi
Vodenog duha?
I sad se dižeš... u tvojoj kosi
Gore korali, sija se biserje,
Rize su tvoje oblivene
Svetlošću blagom, i dahom morske trave,
I grudi mirisave,
Rosne i meke
K’o labudovo paperje!...
Zaštitnice dobra!
Ljubavnik se tebi klanja,
A ti ga blagosiljaš
Sanjiva, umorna
Od milovanja...
Noći! Ne toni skoro u morske struje:
Ja ljubim
Pod tvojim okriljem blagim;
Zlato mi spava na ruci,
Draga mi spava, sklopila je oči...
Produži vlast, noći čarobna!
Skoro će zora doći, —
Već dišu jutarnji lahori, —
I ja neću moći
Pocrpsti bogatstvo slasti,
Kojim su prepunjene
Usne i grudi njene…



VESELO JE.

Veselo je mlado jutro,
Ptice dižu graju,
Šuma lista, trava gori
U sunčanom sjaju.

Na mom krilu započeta
Tužna pesma stoji;
S belog lista gledaju me
Crni jadi moji.

Nada mnom se vetrić nag'o,
Pa u strofu viri —
— "Veselije!" šapnu, — duhnu —
Pa listak otpiri...



GOLGOTA.

Mračno je nebo. Mesec krvavi
U ponoćnome tinja oblaku.
K'o težak uzdah šapće u travi
Vetar. Golgota spava u mraku.

Crno je nebo; ni zvezde nema;
U grozničavom bunilu drema
Planeta stara;
Greh na njoj teška krila odmara,
Tama je pala...
Sumorno ćute troja vešala
U gluho doba tišine mrtve,
Prazna i crna.
S njih su nedavno skinute žrtve:
Dva razbojnika i Božji sin —
Dva divlja trna
I jedan krin...

Jutro je; al' još svitanja nema;
S Jerusalimskih tvrdih bedema
Još se ne diže tama nemila;
S istoka nema tankog bledila,
Zore, vesnice bliskoga dana;
Još leži noć, k'o prikovana, —
K'o crna krila mrtvog gavrana.

Sa strahom, s teškom slutnjom u grudi,
Zabrinut narod luta i bludi
Po ulicama;
Tiska se, vrvi
Okolo hrama;
Al' ne na prinos pashalne krvi,
Već da molitvom nadu okrepi...
"Hoće l' svanuti?" — šapće, i strepi.

Al' kakva ono utvara bleda
Međ' narod stupa? Narod se zgleda:
Ko je i šta je?
Niko je ne zna, niti poznaje.
K'o duh, k'o avet ponoćnih snova,
Il' iz proročkih da je grobova;
Brada se vije, pramenje belo,
Zanesen pogled, dugo odelo;
Pogledom gustu tamu prožiže,
Dršćućom rukom veo podiže
Sa budućnosti sramne Golgote —
"Hristos vaskrse!" s puno strahote
Glas mu zahori...

Golgota gori!
Nad njome plamti Uskršnja zora,
A na njoj crkva, k'o zlatna gora,
U rumenome sjaju se kupa;
I k njojzi stupa
Svet budućnosti s dalekih strana.
Pod plavim nebom divotna dana
Grmi i zvoni;
Gmižu tisuće i milioni —
"Hristos vaskrse!" vazduh koleba,
Do kraja mora, zemlje, i neba...

Al' za čas samo — i mrak se gusti
Na zemlju spusti.
I pred strahotom Božjeg viđenja,
Što rumen lica s bledilom menja,
Juda se prahom po glavi posu; —
Čupajuć' kosu,
Grudi bijući,
I krvav mogled k nebu šiljući,
Sruši se, kleče:
"Prokletstvo!" reče...

Drma se, puca hram Solomona
Od grmljavine uskršnjih zvona...



PESNIK I PESMA.

Ne kopkaj silom perom po srcu!
Nema li šli cveta, nije mu vreme —
Hrani zametak brižno u grud'ma
K'o dobra zemlja pšenično seme.
Ako je tvoj Bog hteo da budeš
Zemaljski cvetnik rajskih cvetova,
Uneo ti je nebesku pregršt
U vrelo srce pre svih vekova!
Treba d' da rađaš, zašto se brineš?
On će poslati Duha s daleka,
Da cvet potera... Travka ne niče
U zimnje vreme, već sunce čeka.
Pa kad vrh tebe Genije sleti,
I zlatnim krilom kraj tebe dune,
I položi ti čarobnu ruku
Na puno srce i grudi pune —
Pupa će pući!...
Ne kopkaj, čekaj! Nemirno dete
U pupi cvetne liske razmeće:
Pa eno cvetak u vrtu kunja —
Leptir ga neće, — Pčela ga neće!



ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Sastavio Bogdan Popović
DRŽAVNA ŠTAMPARIJA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE u Beogradu, 30.07.1936. godine

[postavljeno 27.12.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 01:14:31 am »

**
Stihovi Mileta Jakšić


STVARI KOJE SU PROŠLE

Stvari koje su prošle, gde su one?
Skriveno od nas u daljini sive.
Sve što je bilo dobro, lepo, milo —
Stvari koje su prošle da l' još žive?

Da li nam prošlost daje znake života
kad iz davnine draga slika njena
Sine kadikad u dubokoj noći
U snu, — u tragu naših uspomena?

Možda u svetu negde, nepoznata,
Izvan života ima oblast neka,
Krug, u kome traje ono što je bilo
S prošlošću našom koja nas čeka...?

Stvari koje su prošle, gde su one?
Ako su žive, ako ih još ima,
Videćemo ih kad prođemo i mi,
Kada budemo jednom došli k njima.



ŠETNJA

Žalosno, plačno proleće,
Bašta je suza puna,
Glede nas suzni cvetovi
Sa jasminova džbuna.

Ćutimo... tuga međ nama
Ko sen lagano stupa:
Procvetala je ljubav, — al
U suzama se kupa.



PRIVIĐENJA

Ko mutan prizrak gigantskoga zida
Jesenja magla vidik mi zaklanja,
Pogled mi prekida:
Jedva nazirem senke crna granja
Tamna obličja džbunja, golog pruća —
A gde je selo? Ni crkve, ni kuća!
Sve grezne, tone u magli, tišini.
Ljudi se kreću ko bezglasne seni
U tom povodnju; — tako mi se čini
Da se u carstvu tajanstvenog dima
Ti ljudi samo priviđaju meni —
Da, oni meni, a ja opet njima.


Pesme su uvrštene u Antologiju srpske pesimističke poezije Anđeo tuge | Priređivač Dimitrije Jovanović

[postavljeno 27.12.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 01:15:16 am »

**
Stihovi Mileta Jakšić


USAMLJENA KUĆA

Ona tamo sama kućica u polju
Izgubljena, izvan druma i puteva,
Što u smetovima belim zatrpana
U pust vidik gleda i o nečem sneva —
Izgleda ko da je prognana iz sela
Ili da je neka mis'o tu dovela.

U njoj čovek jedan cele zime gleda
Bele magle što se polagano kreću
I blude ko u snu: sluša glas mećava,
Zimnjih bura što mu kolebu obleću —
Ko zna šta li njega iz sela domami
Da se u toj pustoj ravnici osami.

On otud posmatra, gleda mrtvu zemlju,
Koju obavija beo pokrov smrti:
Uhom lovi zadnje glasove života
A okom na mutnoj horizonta crti,
Ko sive kosture niz golih drveta,
Daleke utvare iščeznula sveta.


KUĆA U SRPSKOJ POEZIJI • priredio Radiša Dragićević • Biblioteka Nasleđa • Beograd, 2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 01:17:13 am »

**
Stihovi Mileta Jakšić


MAGDALENA

Svrši se najzad krvava drama...
Svet se raziđe...
Nikog ne beše:
Onesvešćenu Mater odneše —
Kraj Raspetoga osta sama
Od Njemu vernih ljudi i žena —
Ona, grešnica, Magdalena.

Kraj njegovih je nogu klekla —
Rumena krv je iz njih tekla...
Nekad je na njih skupocen lila
Nard,
A sad im grdne rane mila
Očajnih suza gorkom rosom,
S njih otirala svojom kosom
Krv...

Najzad joj stražar priđe bliže...
Opomene je da se diže
I otera je suznu, bledu...

Al odjednom na putu
Dokle još beše na doglédu,
Kad su na njenu kosu žutu
Zahodnog sunca zrake pale —
On opazi gde nosi
Crvene ruže u zlatnoj kosi.
Grešnica iz Magdale.



LEGENDA O GLUVONEMOJ

Danas je prošla pokraj mene...
Kud god se ona makne, kroči,
Prate je deca — ljudi, žene
Traže da vide njene oči
Gde ćute Božje tajne —
Oči duboke, sjajne
Što tako čudno glede...

Kose joj davno sede...
--------------------
Leto je. Žega,
Kada se znoji
I u hlad bega —
Ali na gumnu vršaj stoji!
Svi su na poslu — žetveno doba —
A ona, mala — grozd u ruci —
Sedi i grozdić boba.

Kad iznenada, vijor...
 
Kada mu kolo do nje stiže
Zaigra se, zavrti,
Dohvati dete i diže
Pa ga u svom vrtlogu
Ponese gore Bogu...

Svi stoje bledi
Od straha —
Svako zadivljen gledi
Gde se daleko u visini
Beli ko malo klupče praha...
Posle se vijor spusti
Ko meko, belo krilo
I opet dete metne
Na mesto gde je bilo.

Pritrčaše mu ko bez duše
Pitanjima ga obasuše —
Al mala davaše znake
Ručicama obema
Da je gluva i nema...
------------------------
To beše davno al od tada
Misli se ona Božje tajne znade,
Ljudma bi htela da ih preda:
Usta joj često reči traže.
Ali ne može ništ da kaže —
Ne može — Bog joj ne da...

I mene samog jeza hvata
Kad vidim oči njene setne,
Duboke, zagonetne.


[postavljeno 27.12.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 01:17:36 am »

**

MILETA JAKŠIĆ

Miodrag Jurišević


U traganju za izgubljenim ili zaboravljenim vrednostima ima nezamenljive lepote. Ona odjednom obuzme čoveka, podrži njegov napor, osujeti malodušnost; kao da u njoj samoj ima neki potajni razlog za naše traganje. Čini se, čak, da je ova vrsta lepote utoliko intenzivnija ukoliko su pojave i fenomeni za kojima tragamo neodređeniji u vremenu, nepostojaniji u sećanju, ukoliko je njihovo prisustvo godinama bilo izvan opticaja naših asocijacija i poređenja. I ma koliko bili opsednuti taštinama svoga vremena, jedno je sigurno: ništa bolje i izdašnije ne može da vas nagradi nego poneki stih zapostavljenog i zaboravljenog pesnika čije ćete ime uzalud tražiti u školskim programima i novijim pregledima naše književnosti. Ovim kao da smo nagovestili našu nameru i naš pristup književnom delu Milete Jakšića, za koga je Veljko Petrović sasvim tačno rekao da je, i protiv istine stvari, bio i ostao primer "pesničke pepeljuge".1

Šta našem savremeniku govori samo to ime? Navikli da u prvoj liniji naših asocijacija pomišljamo, ne bez neke smešne gordosti, samo na najveće ili na najviše hvaljenje, mi skoro redovno previđamo one bez kojih bi, sigurno, kompleksnost, bogatstvo i razuđenost našeg poetskog idioma bila ako ne manja, a ono bar manje sjajna. I Mileta Jakšić je jedan od onih pesnika koji se najčešće zapostavlja u formuli naše moderne, uprkos činjenici da su o njemu pisali i poznati pisci i kritičari.

Ima pesnika i u mnogo većim literaturama od naše koji su nekako uvek izvan standardnih književno-istorijskih shema, koje skoro svaka nova generacija književnih istoričara mora iznova da preispituje, čija kao da je jaka osobina upravo baš to ispadanje iz reda i iz sećanja. U nas je takav slučaj sa Miletom Jakšićem. Međutim, da njegovo književno delo ima vrednosti, kojih se mi i ne možemo i ne smemo odreći, pokazuju znalački sprovedena preispitivanja Isidore Sekulić, pre dvadeset godina, i antologija Miodraga Pavlovića, koja je, između ostalog, naznačila potrebu za novim revizijama i teorijskim istraživanjima našeg poetskog nasleđa. Ponovni interes za poeziju Milete Jakšića nije, dakle, slučajan, već neophodan. To je, štaviše, još jedan dokaz da nikad u istoriji poezije nije sve ispitano i proučeno. Čak ni saznanje da su o ovom pesniku pisali i oni čija se reč slušala a presuda primala kao skoro jedina istina ne osujeđuje našu nameru da Jakšićevom književnom delu priđemo integralno i u pojedinostima, imajući uvek na umu prilično dug vremenski period u kome je ovo delo bilo situirano.


I

O poeziji Milete Jakšića pisano je u nekoliko navrata, uglavnom pre rata.2 Osnovni utisak koji smo stekli čitajući kritičke i prigodne tekstove o Jakšićevoj poeziji proizlazi iz činjenice da je stvaralaštvo ovog pesnika ocenjeno skoro samo na osnovu njegove prve zbirke pesama objavljene 1899. godine u Kikindi. Istina, bilo je nekoliko čestih pokušaja da se delo Milete Jakšića sagleda u celini, ali su se oni, zbog svog prigodnog karaktera, ne retko svodili na pojedinačne konstatacije.3 Zbog ovakvog fragmentarnog pristupanja neizbežno je moralo doći do uprošćavanja koja su za posledicu imala prilično neobavezno i neobjektivno shvatanje i Jakšićeve poezije i njenog značaja u razvoju naše moderne. Ako se uzme u obzir celokupna njegova književna zaostavština, ako se ceo taj opus, vrlo zanimljiv i dosta raznovrstan, sagleda sa istorijske distance, bićemo prinuđeni da prilikom naših teorijskih zaključivanja razmatramo veći broj činjenica. Pre svega, opšte prihvaćena odrednica da je naš pesnik samo lirik prirode neodrživa je, ma koliko se proširio taj pojam njegovog određenja. Jakšićevo kasnije pesništvo ukazuje ne samo na tematsku razuđenost nego, što je mnogo važnije, na produbljenije sadržajne i nove, raznovrsnije stilske karakteristike.

Skoro svi tumači Jakšićevog dela ističu da je ovaj pesnik vojislavist, da je vojislavizam njegovo pravo određenje i da svako ponovno proučavanje ove poezije ne sme zaobići taj atribut. To je nesumnjivo tačno i mi, ma koliko se zalagali za njegovu samostalnost, ne možemo ovu primedbu da osporimo. Međutim, kada je u pitanju način pristupanja Miletinom književnom testamentu, mi mislimo da je relevantnije prvo utvrditi po čemu se ova dva pesnika razlikuju od ostalih, zatim, kako je to razlikovanje izraženo u poeziji, i na kraju, što je i zadatak svake književno-istorijske ekspertize, ispitati kakve su estetske i ideo-afektivne razlike među njima. Za sada naglasimo samo toliko da je to način kojim nastojimo da izbegnemo, ne tako retko, književno-istorijske zamene. Kada to kažemo, onda, svakako, mislimo i na onu vrstu zamena koje dolaze posle preteranih ogorčenja podjednako često kao i posle preteranih oduševljenja. I oni koji su Miletu Jakšića sasvim neakademski i grubo napadali (Lj. Nedić), ne nalazeći u pesnikovoj prvoj zbirci ništa sem nekoliko ispraznih Vojislavljevih i Zmajevih parafraza4, i oni koji su u Jakšićevim pesmama pronašli neobične i velike sinteze (Matoš)5 — često su, po našem mišljenju, izlazili izvan granica ove poezije, upuštali se u sumnjive, formalističke i tradicionalističke zaključke, preterivali, impresionistički nepromišljeno, uspostavljajući neodržive analogije, tražili neki uopšteniji, univerzalniji pesnikov lik.

Pesnička avantura Milete Jakšića primer je životnog i književnog paradoksa. Istinski predan tajnom biću pesme koju je tražio u svim utiscima svoga dvostrukog života, svetovnog i duhovnog, doživeo je najveće i najsudbonosnije razočaranje; njegovu prvu knjigu pesama, u koju su bili uneti zanosi i prkosi mladog hopovskog sveštenika, beogradska kritika je dočekala bez milosti, proglasivši je plagijatom, neoriginalnom i neiskrenom pevanijom. Nijedan srpski pesnik našeg fin de siecle-a nije tako skupo platio svoj dug Vojislavu, nikada nije, sem u Disovom slučaju, jedna ljubav, jedno iskreno opredeljenje, jedna estetska iluzija ostala bez svog, toliko očekivanog odjeka. Ako se uzme u obzir da je struja književnih pokreta i poetskih traženja tada dolazila iz Beograda i da se pesnička potvrda u stvari tu, u "prijestonici", dobijala, onda je sasvim razumljiva reakcija Milete Jakšića, koji u svojoj bolećivosti nije mogao da predvidi takvu sudbinu svom književnom prvencu. Povučen i tih, urastao u tišinu seoskih slika, bez "svog kritičara i bez svog profesora", izvan svih onih vanliterarnih rangiranja, pesnik je sudbinu svoje knjige primio skoro tragično. U svojim Saputnicima6 Jovan Dučić je ispao pun saosećanja: "Ocena Miletine poezije je bila toliko seminarski cepidlačka, toliko beskompromisno hvatanje u pogreškama, toliko zlurado traganje za krivicama da je Mileta Jakšić, sinovac Đure Jakšića, kojeg je Nedić toliko istakao kao uzor, za veliki niz godina prestao da piše, a verovatno i da živi kako je živeo do tog vremena. To je bila katastrofa čitave jedne sudbine, a ne jedne knjige ni jedne književne ambicije. Nemajući dovoljno spreme da prihvati dvoboj sa književnim naučnikom, Mileta je bacio svoj mač pred noge neprijatelja i povukao se sa arene kao čovek ne proboden nego udavljen bez borbe." I mada se njegova stvaralačka aktivnost nastavila još punih trideset godina, nešto od tog i takvog pesničkog suočenja koje je za posledicu imalo dublje psihološke konflikte zadržalo se, i nama ponekad izgleda da je zadugo osnovna pesnikova želja bila ne da nastavi neke, za ono vreme, smele i preuranjene poetske pronalaske, već da se ponovo potvrdi i pred svetom i pred sobom. Pesnik je morao ponovo da počne. Kada Isidora kaže7 za našeg pesnika da je to "skromna i čestita heroika", mislimo da je to tačno, ali samo ukoliko se pod heroikom, bar u ovom slučaju, podrazumeva ono potajno i stalno sagorevanje na vatri svojih iluzija, koje je Jakšić u introvertnoj duševnosti izgradio između sebe i sebe, između sveta i sebe. Plasirana kao antiteza, heroika Milete Jakšića nema ničega zajedničkog sa romantičarskim zanosom njegovog slavnog strica. Nju ne prati odjek nacionalno-patriotskih referencija; ona je tiha, bolna, usamljena. Ima zaista u toj pesnikovoj sudbini nečeg našeg, nečeg tragično neizvesnog. Ako bi se ikada pisala neka vrsta naše tragične istorije pesničkih sudbina, onda bi se, bez preterivanja, moralo skoro pisati redom, toliko smo već i po tome čuveni.



II

Opredeljenje za poeziju nije u Milete Jakšića bilo hotimično, ili bar nije i suviše racionalno potencirano, kao u nekih njegovih savremenika. On se prepuštao potajnim ritmovima prirode, noći, seoske idile; celo njegovo umeće može se svesti na onu Geteovu odredbu poetskog stvaranja: moć da se doživi i sposobnost da se izrazi doživljeno. Čini se da je naš pesnik imao i jedno i drugo. Štaviše, po svom vrlo razvijenom unutrašnjem životu mogao je da se poredi i sa mnogo većim pesnicima od sebe. Neke svoje osobine ispoljio je još kao dete. Usamljen i dobrodušan, Mileta Jakšić se izrana u Srpskoj Crnji, u porodici dosta čuvenoj po svom nacionalizmu, izdvaja mirnoćom, uzdržanošću, neobičnom za te godine. I mnogo godina kasnije, kad je zbog svih onih, i spoljašnjih i unutrašnjih nesporazuma, imao najviše razloga da se pobuni i otvori, naš pesnik je sačuvao tu svoju dostojanstvenu, aristokratsku smirenost.

Međutim, vrlo teške socijalne i životne prilike, koje su se nastavile i posle bečkerečkog sabora, ostavile su jak utisak i na Miletu Jakšića, i on će u nekoliko navrata kasnije, u prozi i poeziji dotaći te probleme na selu. Bečkerečki program donet 1869 (iste godine kad se Mileta Jakšić rodio), i pored slobodarskih proklamacija i zahteva nije mnogo izmenio situaciju i položaj Srba u Vojvodini. "... Ovde je", piše pesnikov otac Jovan Jakšić u jednom pismu8, "dozlaboga hrđavo: glad, golotinja i sirotinja, ne može biti gore. Spa(i)ja sad daje kuvati za 2000 ljudi neku čorbu i to dobivaju svaki dan ali teško njima i njihovoj rani, do proleća biće dosta svašta, sam bog zna kako će kukavni izaći na kraj. Prema tome možete misliti kakvo i nama cveta cveće ..."

To rano pesnikovo suočenje sa životom tek će u novosadskoj gimnaziji dobiti prve poetske interpretacije. Ima podataka da je naš pesnik čak bio član socijalističkih grupa (Sloboda, Sloga) koje su se osamdesetih godina tajno osnivale. Pa ipak Mileta Jakšić nikada nije i suviše bio napred. On nije imao dramskog temperamenta u sebi. Njegova prevashodno lirska priroda došla je do izražaja već u prvim pesmama za decu. Dok su drugi javno istupali, Mileta se još više povukao u sebe, provodeći skoro čitavo vreme u čitanju ruskih i nemačkih pesnika.

I u njegovim prvim pesmama koje je objavljivao u "Nevenu", "Javoru" (pod pseudonimom Lenskij) a i u pesmama kasnijeg datuma izvesna prostodušnost, bezazlenost i ona zmajovinska jednostavnost (odlike dečje duševnosti) sve više i više su uočljive. Po Paskoliju (sa kojim Mileta Jakšić ima nesumnjivih sličnosti), pravi pesnik treba sav svoj vek da ostane dete. Nešto u tome ima istine. Kada se ima u vidu ona Jakšićeva nostalgija za prošlošću "bezbrižnije senzualnosti", kada u njegovim pesmama iz tog perioda uočite onaj "suvišak radosti" — vama će biti još jasniji taj deo istine na koji smo već ukazali. "Ništa tako", piše Bodler, "ne liči na ono što zovemo inspiracija kao radost s kojom dete upija oblike i boju..." Šta za našeg pesnika znači ova osobina njegove duševnosti? Nije li to prvi znak one simbolističke osetljivosti za plastičnost utiska koja će delimično doći kasnije do izražaja.

I ona povučenost koja je u Karlovcima, kuda je zatim otišao da uči bogosloviju, sve izrazitije, ima takođe postromantički karakter. Distanca između pesnika i gomile "koja pesnike ne razume" uspostavljena je. Ali, taj prividni revolt kao da je nadomešten velikom ljubavlju prema prirodi, koja će bar u početku biti određenje njegovog panteističkog monizma. Još uvek je dobar vernik, mada tu svoju veru kroz pesme eksplicitno ne iskazuje; ima želju da što pre ode u Hopovo. Međutim, sam boravak u manastiru, gde se nadao da će pronaći svoj "magijski idealizam", nije ga oduševio. U autobiografskoj priči Mali brat, trideset godina kasnije, Jakšić je napisao nešto o svom razočaranju. "Tamo nisam našao ono što sam očekivao: blede, sumorne ljude, monahe, utonule u kontemplaciju i duboko ćutanje, nego naprotiv nešto što je potpuno razbilo moje iluzije, romantičke pojmove koje sam o manastirima stekao iz knjiga, po romanima i srednjovekovnoj tradiciji..." Ubrzo, 1899. godine, objavljuje prvu knjigu pesama i doživljava veliku psihičku krizu. Izgubivši svaku iluziju o sebi, napušta manastir i odlazi za beležnika u Temišvar. Dučić je u pravu kad kaže da je najveća Jakšićeva slabost ta što nije imao više vere u sebe.

Za sve to vreme Jakšić je stalno čitao. On je dobro znao šta nedostaje njegovoj poeziji i zato je nekoliko puta pokušavao da uči filozofiju u Beču. Kada se posle dugog ćutanja, "izišavši možda radi pakosti iz svog aristokratskog, diskretnog ćutanja" (Matoš), ponovo javio u "Brankovom Kolu" sa svojim novim pesmama, videlo se da je Jakšić bio nepravedno napadnut, da njegovo poetsko objavljenje ima i te kako značaja za razvoj naše moderne. Raznovrstan i uvek svež, sa svojim realističkim pejzažima, Mileta Jakšić je pokušavao da ponovo formira svoju pesničku fizionomiju. Odmah posle prvog rata njegove socijalne pesme imale su veliki psihološki efekat. Godine 1922. objavljuje izabrane pesme u izdanju Srpske književne zadruge. Poslednje godine svoga života proveo je u Beogradu. Taj period je ispunjen i dalje intenzivnim radom: piše pesme, pripovetke, fantastične dramske odlomke. Tu u uzavrelom književnom životu Beograda, odakle mu je pre mnogo godina upućena najteža osuda da je "uzurpator stihotvorac", između svih onih manifesta i polemika, naš pesnik, već star i onemoćao, nastoji da sačuva mir i spokojstvo, tako karakteristično za njega.



III

Skoro da je najteže odrediti vreme Jakšićeve poezije. Ni ona mala teorijska i didaktička lukavstva, kojima pribegavamo da bi jednu nemirnu oblast pojava i fenomena sveli pod zajednički književno-istorijski imenitelj, nisu, ovog puta, od velike koristi. Ovo pesništvo nema ni svojih pravih sledbenika, ni svojih istinskih saputnika koji bi, sferom sopstvenih zračenja, mogli ukazati na njegovo ma i čedno prisustvo. Dok su njegovi savremenici između sebe delili slavu i priznanja, dok su kao jedini i pravi korifeji naše moderne priuštili sebi i onu pozlatu rezervisanu za rodonačelnike i samonikle, Mileta Jakšić je, u tišini koja dolazi od magle zaspale po vrhovima drveća, u poeziji tražio i našao počasti; on je doista ličio na čoveka "koji je pogrešio ulicu, i koji se nikada nije našao onde kuda je krenuo". Iako je i svojim pesništvom i svojim prisustvom — u svom vremenu, on je nekako izlazio iz njega, to jest on se, kako sam kaže u jednoj pesmi, osećao kao čovek koji je proživeo jedan život i koga taština svakodnevnog života ne dira.

Samo taj podatak da je ovaj pesnik bio, tako reći, savremenik i Vojislava Ilića i, mnogo godina kasnije, naših nadrealista pokazuje koliko je teško vremenski situirati Jakšićevo pesništvo. Sem toga, čini se da posebne teškoće proizlaze i iz pojedinačnih određenja i atributa koje je tekuća kritika davala njegovom pesništvu. Za savremenog čitaoca ta određenja, međutim, nisu od velike koristi. Približavanje jednog pesnika ovoj ili onoj školi, ovom ili onom pravcu može ponekad da ga liši njegovih pravih osobina i svojstava, sem u koliko se, u sukcesiji književnih pojava, ne potraže kontinuiteti njegove poetske misli.

I doista, da bi se uspostavio unutrašnji prostornovremenski kontinuum Jakšićeve poezije, izgleda da je neophodno ući u strukturu našeg pesništva od Vojislava naovamo. Kada se ima u vidu takav i toliki vremenski raspon, na poeziji Milete Jakšića skoro da bi se mogla ispitivati istorija naše moderne, sa svim njenim manama i prednostima.

Jakšićevi književni počeci bili su uglavnom u znaku poezije Vojislava Ilića. Uostalom, tadašnju poeziju, osamdesetih godina i kasnije, teško je i zamisliti bez ove pesničke povlastice. Posle romantičarskih zanosa, nacionalnih programa i ljubavne patetike, Vojislavljeva poezija je učinila cezuru koja je uskoro postala granica jednog i početak drugog doba u razvoju naše poetske misli. To, istina, ne znači da se izvesni kasnoromantički recidivi nisu i dalje zadržali i provlačili, našavši svoj azil i u samog Vojislava. Šta-više, kao da je lakše odrediti gornju granicu našeg simbolizma negoli krajnju granicu našeg kasnog romantizma. U ovom slučaju, kada ispitujemo poeziju prelaznog perioda, nama je bliska ona teza po kojoj su i simbolizam i parnasizam u stvari specijalizacije romantičkog idioma. Romantizam sadrži u jezgri simbolizam — kaže Ph. van Tieghem.

Dok je to prelazno pesništvo u drugim kulturnim sredinama bilo praćeno teorijskim proklamacijama, Vojislavljev napor, a tako isto i napor njegovih sledbenika, bio je praćen teorijskim zatišjem. Kao da su u razvitku poetskog izraza te promene bile neizbežne; kao da su bile takvim razvojem predodređene. Ali, ako je u poeziji ovog perioda lako uočiti nove osobine, u strukturi pesničke ličnosti to je kudikamo teže, tim pre što evolucija jednog senzibiliteta ne ide paralelno sa evolucijom umetničkih formi; one se, u najboljem slučaju, jednog trenutka preseku. Tu negde, zatim, mora da se situira i ono što se naziva intelektualna sfera pesništva. Ovim smo želeli da istaknemo sledeće: dok se za poeziju Milete Jakšića može reći da je realistička, dotle u strukturi njegove pesničke ličnosti ima nečeg romantičnog. Ta ambivalentnost čini se da objašnjava vrlo zanimljivu, iako ne egzemplarnu simbiozu romantičke inspiracije i jedne drukčije poetike.

Ako se pažljivo preispituju pojedine pesme koje je Mileta Jakšić objavljivao u skoro svim srpskim listovima i časopisima, moguće je uočiti one osobenosti koje ovu poeziju čine ličnom, individualnom. Istina, naš pesnik još nema izrazite pesničke fizionomije koja bi ukazala na emancipaciju od Vojislavljevih modela, tematskih i prozodijskih. Nama se danas čini da bi, u tom kulturno-istorijskom trenutku, takva emancipacija bila nepotrebna, ili, da budemo precizniji: ona se nije mogla ni očekivati. Samo je Vojislav "imao dar da oseti šta u datom književno-istorijskom trenutku treba učiniti, i sposobnost da to izvrši" (M. Pavlović).

U jednom vremenu dosta nepovoljnom za poeziju, kada je i Vojislavljeva poetska programatika bila neuslišena, dalje inovacije nisu ni mogle biti prihvaćene. Produžiti ono što je započeo ovaj pesnik, osnažiti i odbraniti jednu prozodijsku revoluciju, jedan stav i prema poeziji i prema životu — to je značilo za Jakšića, bar u početku, biti pesnik. Mi kažemo: Jakšić je, možda više od svih savremenika, uveo Vojislavljevu poeziju u ovaj naš vek, sačuvavši pri tom i osobenost i svežinu svoga poetskog idioma. On će u jednoj pesmi, posvećenoj Vojislavu, dobro izraziti i svoju sudbinu:

Za njegovu pesmu
Tu je sve umrlo
Nek ga drugom kraju
Željica oduva,
Što da peva svetu
Gde su srca gluva...


ali se onaj romantički revolt koji "poriče samu suštinu društvenog osećanja" neće ispoljiti. Još uvek veruje u lepotu lirske egzistencije, još se njegova mala pesnička bekstva u snovno, mistično, melanholično i tajanstveno neće pretvoriti u stalnu i jedinu pesničku avanturu. Ponoćna bdenja u seoskom pejzažu, u kome sazrevaju samo zvuci manastirskih zvona, još su uvek uspešni psihološki snimci pesnikove unutrašnjosti, bez osobitih strepnji za njegovu egzistentnu pojavnost. Ponekad nam ovaj pesnik izgleda kao čovek koji uzalud pokušava da se otrgne i oslobodi sna od koga se uplašio; to, može biti, i nije san, nego neko nejasno osećanje koje obuzima pesnika u dugim, seoskim noćima i koje ga, i protiv njegove volje, uvodi u stanje rezignacije i duboke melanholije.

Vedri, skoro humorni, banatski raskalašni ton u Jakšićevim pesmama iz tog perioda mogao je da zavara, i da zakloni njegovu setu. I Skerlić je isticao, kasnije, pesnikovo zdravlje. Međutim, ti uzleti Jakšićevog panteističkog osećanja u skladu su sa strukturom njegove duševnosti. To znači da njoj neizbežno sleduje stanje bez poleta, ali sa skepsom koja će kod simbolista dobiti neslućene razmere.

Ko bi mogao i pretpostaviti da će se u pesmama ovog skromnog hopovskog sveštenika moći pronaći toliko pesimizma, čemera, "bezuzročne" sete? Istina, i u Vojislavljevoj poeziji ima nagoveštaja dubljih nemira, koje je naš pesnik mogao prepoznati i asimilirati, ali umesto i suviše velikog poverenja u temu, u opis, u deskripciju vremenskih kategorija, Jakšić je zakoračio i u one sfere beznadežnih stanja koje su, u kasnijih pesnika naše moderne, dobili formu njihovog filozofskog i umetničkog stava.

Žao ti je?... Ostaj s tom suzom u oku
Ko daleka slutnja doba proletnjega,
Cvetaj mesto ruže iz okvira ledna
Ko ljubica suzna ispod bela snega.


(Zimi, 1796)

To je najinteresantnija faza Jakšićevog pesništva. On će, mnogo kasnije, uspešnije meditirati, njegova pesnička slika će se više emancipovati od nekih naturalističkih akcenata, postaće funkcionalnija i konciznija, bez velikih verbalnih amplifikacija, ali tu zastrašujuće bolnu, dekadentnu poeziju, u pravom smislu reči, koju mi ističemo kao kulturno-istorijski podatak i kuriozum, Jakšić nikada istinski neće nastaviti. On je po našem mišljenju bio u mogućnosti da mnogo brže i mnogo bezbolnije pripremi dolazak onoj poeziji koju je Dis svojim tragičnim životom potpisao.

U izvesnom smislu, Jakšićeva sudbina podseća na Disovu. On, doduše, neće ispisati svoje ime po vodi, ali će po tom tragičnom nesporazumu sa oficijelnom beogradskom kritikom da se pridruži ovom istinskom vizionaru i ukletniku. I Nedić ima na duši jednog pesnika.

Međutim, dok je Disova poezija u sebi sadržavala celo pakleno priviđenje, potpunu pesničku viziju, dok je tako integralna i tako samosvojna i mogla da ostane i preostane posle pesnika, Jakšićeva vizija, u nagoveštajima i nacrtima, tek je trebala da se razvije; kažemo: tek tada joj je bio potreban pesnik, pesnik sa velikom verom i uzvišenijom dušom. Na žalost, Jakšić je uskoro zaćutao, ne uspevši da priušti sebi ni ono malo slave koja mu je s pravom pripadala. Istina, dobijao je i pohvale, ali one nisu pogađale istinsko jezgro njegove poezije. Jedino je Dučić osetio u svom saputniku "zlatnu žicu lirskog temperamenta". Jedino je on uočio izvesne osobine Jakšićeve poezije koje umnogome menjaju dosta jednostavnu shemu naše moderne. "Zanimljivo je", kaže Dučić za Miletu Jakšića, "da je on prvi i jedini naš dekadent. Bio je pesnik dekadent i ne znajući za dekadentsku školu koja je onda cvetala u Parizu; bio je futurist i ne znajući za italijanski futurizam koji je tek desetinu godina kasnije rođen u Milanu..."

Pored ovih psiholoških i sadržajnih karakteristika Jakšićeve poezije, od nesumnjivog interesa je istaći i njene stilističke osobine. Ovo tim pre što Jakšićeva poezija sobom donosi izvesne stilske novine koje će u našoj poeziji poslednjih godina prošlog veka biti retke, skoro izuzetne.

U traganju za unutrašnjim ritmovima koji će "vjerno pratiti jedan pokret lične sanjarije" Mileta Jakšić je, po svoj prilici, intuitivno došao do nevezanog stiha, koji će u njegovu, i onako složenu, versifikacionu shemu uneti nove rasporede. Za sada napomenimo samo toliko da je to, po rečima Veljka Petrovića, bio značajan prilog razvoju našeg modernog poetskog izraza: "programatski kanon nevezanog stihovanja".

Drugi period Jakšićevog pesništva mnogo je teže ograničiti. Teškoće proizlaze iz čenjenice da su skoro svi srpski pesnici u periodu do prvog svetskog rata umeli da iskoriste ona preimućstva koja im je pružala moderna poezija. Ako su krajem prošlog veka još uvek bili samo dobri đaci, u prvoj deceniji ovog veka njihova pesnička fizionomija je kudikamo ličnija, samostalnija, složenija, izgrađenija. Dučić će, na primer, napraviti takav zaokret kojim će u pravom smislu reči početi onaj pesnikov uspon do samog vrha našeg poetskog izraza.

To je doba artizma. Prefinjenost poetskog izraza, uspešne stilske figure, kondenzovane poetske slike, bujna i sve neodređenija metaforika, sklonost za misteriozno, "neutralna duhovnost umesto duševnosti, fantazija umesto stvarnosti, razdvojenost umesto jedinstvene slike sveta..." (H. Friedrich) i druge osobine moderne poezije našle su u Dučiću, Rakiću, Panduroviću i Disu svoje najbolje predstavnike.

Možda baš ta okolnost što se razvijao u društvu velikih pesnika ovog jezika i objašnjava relativnu zapostavljenost poezije Milete Jakšića.

Pažljivom ispitivaču Jakšićevog pesništva mora izgledati zanimljiva pesnikova težnja da i misaono i tematski proširi granice svoga pesničkog sveta. U izvesnom smislu može se reći da je to zajednička osobina skoro svih pesnika tog perioda. Pa ipak, nama se čini da je ta sadržajna i tematska raznovrsnost poezije Milete Jakšića zanimljivost svoje vrste jer, pored ostalog, pokazuje složenu strukturu njegovog poetskog senzibiliteta.


____________________

1 Veljko Petrović: Mileta Jakšić, 1936. god. "Letopis Matice srpske".
2 Milan Savić: Mileta Jakšić, "Letopis Matice srpske", 1899. Marko Car: Mileta Jakšić, "Zora", Mostar, 1900. Radivoj Vrhovec: Pesme u stihu i prozi,  "L.M.S." 1931.
3 K. N. Milutinović: Mileta Jakšić, "L.M.C." 1935.
4 Ljubomir Nedić: Mileta Jakšić, "Zora", 1900.
5 A. G. Matoš: Mileta Jakšić, "Život", 1900.
6 Jovan Dučić: Mileta Jakšić, "Moji saputnici", Sabrana dela, 1930
7 Isidora Sekulić: Mileta Jakšić, 1946. godine.
8 Pismo Jovana Jakšića Tini Jakšić, 1881. godine.

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 01:18:08 am »

**
nastavak

IV

Kada je reč o pesniku koji je tako dugo bio zapostavljen i zaboravljen, svaka pojedinost u vezi sa sadržajem njegove poezije od nesumnjivog je značaja. U čemu je sadržajna zanimljivost Jakšićevih pesama? Pre svega u širokom dijapazonu pesnikovih tematskih interesovanja, u svežim i neposrednim utiscima rustikalnog života i ambijenta, u stalnom pokušaju da se priroda, kao glavna pesnikova inspiracija u pesmi, otkrije i potom misaono i emotivno fiksira. Druga zanimljivost proizlazi iz pesnikovog nastojanja da se u pesmi i kroz pesmu izraze samo čista osećanja, fluidna i tajanstvena. Ako se ovome doda da je Mileta Jakšić pisao i dečje pesme, onda smo, uglavnom, istakli osnovne sadržajne karakteristike njegove poezije.

U dosta velikom vremenskom intervalu (preko četrdeset godina) Jakšić je pisao vrlo raznovrsne pesme. Iako njihova vrednost nije podjednaka, iako se mogu osetiti nesumnjive razlike i u pesmama istog perioda, nama se čini da Jakšićeve pesme nikada nisu gubile izvesnu poetičnost. Ova osobina Jakšićevih pesama ponekad je nadomeštala oskudne misaone tenzije, ograničenu invenciju, često skromne uzlete pesnikove imaginacije, koji nisu bili ni blizu onim provalama romantičarske "hipertrofirane mašte" koja je, opet, sa svoje strane, bila zagušena "božanstvenom strašću" (Skerlić).

Ima u Dučića jedna misao koja nam pomaže da sistematizujemo u posebne celine pesništvo Milete Jakšića. "Liričar će postati velikim pesnikom", pisao je Dučić, "samo onda kada bude kazao velike istine o trima najvećim i najfatalnijim motivima života i umetnosti: o Bogu, o ljubavi i o smrti." Mi bismo ovom prilikom, kada je u pitanju Jakšićevo pesništvo, dodali još jedan motiv: o prirodi, jer je naš pesnik baš u tim pesmama, u kojima se priroda javlja kao sveopšta tajna i kao pesnikov mit, najdublji i estetski najrelevantniji.

Te nezaokrugljene celine sačinjavaju: pesme o prirodi, ljubavne, misaone, religiozne pesme, zatim dečje pesme, i legende, nekoliko pesama sa socijalnom tematikom, kao i jedna fantastična drama u stihu (Urok). Ali pre nego što pristupimo sadržajnoj analizi Jakšićevih pesama, moramo ukazati na jednu distinkciju.

Postoji izvesna, i vrlo značajna, razlika u ideoafektivnim stavovima pesnikovim u pojedinim fazama njegovog pesničkog razvoja. Ako pogledamo Jakšićeve rane pesme, uočićemo dosta izražen subjektivizam, koji je, po rečima Matoševim, pesnikova unutrašnja prednost, razvitak prema Vojislavu; ovaj subjektivizam kao da je odredio pesnikovu lirsku personalnost, iz čega proizlazi da je Mileta Jakšić "subjektivni realist poznatog okoliša". Ovo je bez sumnje tačno, i mi ćemo se tokom analize ponovo morati prisećati tog pesnikovog određenja.

Međutim, za nacrt potpunije pesničke fizionomije Milete Jakšića od značaja je jedna Isidorina napomena. "Niko mu", piše Isidora, "kroz pesme ne može sagledati sudbinu." O kakvoj je lirskoj impersonalnosti reč? Nije li to doista postromantički kvalitet?

Verovatno manje pod uticajem lektira a više po svom intimnom, intuitivnom nahođenju naš pesnik će u svojim poetskim slikama ne samo varirati neke Vojislavljeve motive i štimunge već će uspeti i da uđe u njihovu tajanstvenu tišinu. Tu pesnikovu osobinu mi bismo označili kao unutrašnju sklonost ka simbolizmu. Doduše, nikada pesnik neće dospeti do one simbolističke doktrine kojom se isključuje ne samo romantička već i parnasovska plastičnost slika. Međutim, izvesna bezličnost, pasivnost prema sopstvenim utiscima, još više će potencirati subjektivitet ove poezije i to bi bila još jedna nova karakteristika našeg pesnika koji se mnogo ne trudi da stvari sada po svaku cenu primeti, mada one, kako bi rekao Novalis, same pridolaze da bi bile primećene od subjekta. Potom se organizuje lirski oblik koji je u stvari neposredan odjek jedne tihe, pritajene emocije, i hladnoj, ilićevskoj deskripciji daje atmosferu prisustva, samo prisustvo:

Na tamnoj crti treperi jasno
Krvav požar: u gluvo doba
To noćas mesec sporo i kasno
Diže se kao vampir krvav iz groba.


Mileta Jakšić ima priličan broj pesama o prirodi. Priroda je njegova opsesija i njegov mit. Skoro da nema pesme u kojoj se na direktan ili indirektan način ne obraća svojoj stalnoj temi, prirodi. U početku priroda je samo objekt pesme, predmet poetske evokacije, potom povod, i najzad čisti subjekt pesme.

Priroda u poeziji Milete Jakšića je stalno prisutna. U stvari, ona u njegovim pesmama ima svoj samorazvitak, svoje vreme i svojevrsnu pojavnost. Ponekad je u vezi sa ljubavnom, religioznom ili socijalnom problematikom, ali je njena predmetnost u pesmi ipak prioritetna. U pesmama o prirodi, koje se najčešće navode kao najuspešnija pesnička prezentacija, Jakšić je uspeo da se iz "obične lirike uzdigne do lirike misli i do jedne široke, panteističke ljubavi prema prirodi" (Skerlić).1

Veliki broj pesama iz prvog perioda, koje u stvari čine jezgro Jakšićeve prve zbirke, imaju prirodu kao podmet. Na izvestan način, baš u odnosu na ove pesme moguće je i uspostaviti jednu fiktivnu shemu pesnikovog razvoja. Pre svega, treba uočiti karakteristike Jakšićevog pejzaža. Nema sumnje: pesnikovi realistički opisi sela doista podsećaju na Vojislava:

Vuk pred selom vije, glas mu se razleže
Po belim poljima; burna vejavica
Besni mi na pragu — mraz i ciča steže
Zemlju, tamno nebo bez sjajnih zvezdica


Njihova zajednička osobina je naglašena i samim izborom teme; shvatanje da poneka dobro izabrana tema može da pesmu čini uspešnom približava našeg pesnika parnasovcima, čiju hladnu, objektivističku deskripciju, međutim, neće usvojiti. Njegov odnos prema prirodi kao prema predmetu svoje poetske evokacije odnos je čoveka duboko ushićenog lepotom i tajanstvom prizora. Zato će pesnik ponekad da padne u ekstazu (Trenutak sreće), u idilično raspoloženje sa mnogo vedrog, zdravog humora i neke proletnje miline. Karakteristična je pesma Proletnje jutro na selu. To je doista majstorstvo u svom žanru, i s pravom se ističe kao primer uspešnog realističkog opisa:

Kuće trepere u jutarnjem sjaju,
Po krovovima mahovina gori
Na prozorima okna; vrapci graju
Rog govedarov veselo se hori...


I u pesmi Seoski pesnik izraženo je slično raspoloženje, ali je rusoizam prenaglašen.

Plastičnost utisaka, intenzitet kolorističkih tonova, izvorni štimung — to su uglavnom osobine Jakšićevog pejzaža kojim mi ističemo i karakteristike njegove poezije iz prvog perioda. Tematski su slične ovim pesmama i Jakšićeve pesme o zavičaju. Umesto uzvika i patetičnih parada, na koje smo navikli kada je reč o ovoj vrsti poezije, u ovim Jakšićevim pesmama struji jedan pritajeni miris zemlje; tu je, kako bi pesnik rekao, veliko srce sveta. Skoro da nema pesnika iz tog perioda koji je tako duboko osetio svoju zemlju.

Njegova pesma Moj zavičaj, nastala u tom plotskom dodiru, jedno je od najlepših Jakšićevih ostvarenja. Dramatika prizora data je u kontrastima potmule grmljavine i tišine sušnog banatskog leta:

Ni daha.

Treperi usijan vazduh
Kao blistava pučina
Proletnjih voda...

Nezaštićena od samrtna žara
Belasaju se okolo sela
S krilatim vetrenjačama.

Tišina.

Tromo proleće jedan leptir
Kraj moga uha, —
Čujem mu udar krila...
Potmulo grmi u daljini.


Jakšićevi pejzaži su istiniti, prepoznatljivi. Pa ipak se ne može ući u njihov prostor. Doista, skoro da nema nijednog opisa u kome je čovek neposredno prisutan. Uvek su to samo emanacije, prisustvo čovekove odsutnosti, ako se tako može reći. I kod Vojislava je slično. Ali dok u Vojislavljevom opisu zapažate prostor izvan pesnika, i dok imate utisak da će u taj prostor upravo neko stupiti, poremetiti vazdušnu perspektivu (parnasovska osobina) i izazvati potom psihološki efekat, dotle u Miletin prostor, ili, preciznije, u prostor Miletine pesme, ma koliko on bio realističan i realistički precizan, ne može da se prodre, jer je pesnik urastao u sliku, postao deo nje, ona sama! U čemu se sastoji njegova istinitost? U iskrenosti njegovog doživljaja. Isidora Sekulić je tačno primetila da je panteistička filozofija dolazila kod Milete do izraza ne teorijski, nego umetnički: živeo je pesnik sa lepotom i tišinom prirode kao sa znacima koji su ga ushićavali, ali kojima nije ispitivao fenomenološka značenja.

Pored pesama sa zimskim i letnjim pejzažima, Jakšić je ispevao i nekoliko pesama u kojima ističe svoju prirodu, ali na pritajen način. To su uglavnom pesme iz ciklusa Letnje noći. Jakšićeve noćne pesme na liniji su romantičarske poezije sa istom temom (Novalis), ali se od nje razlikuju po naglašenoj atmosferi ("hallo") koja vlada oko poetskih slika, a to je već onaj unutrašnji razvitak prema simbolizmu o kome smo govorili. Najbolja pesma u tom ciklusu, Noć, koju je Bogdan Popović uneo u antologiju, poseduje i jedan unutrašnji ritam, jednu magiju muzike, vrlo sugestivnu, karakterističnu za taj, već pomenuti razvitak. Sem toga, u pesmama ove vrste uočljiva je vremenska kategorija kao i tajanstvenost predela-pojave. Pesnik oživljava (aesthetische Besceelung) prirodne fenomene, i postiže jednu rafinovanost koja, međutim, nije Dučićevih razmera:

Ova tišina dolazi od magle
Ko priviđenje laka, mlečno bela
Ona silazi s tajanstvena visa:
Predeo gleda iza njena vela
 Ko blede crte starog živopisa...


Ljubavna poezija Milete Jakšića nije od naročitog značaja. To su pesme prilično racionalne, neinventivne, retorične. Jakšićeve ljubavne "drame" su stereotipije pesništva: čežnja, očekivanje, slatki, bolni nedodir, itd. Ponekad, kao u pesmi Na omari:

Sad su procvetali obraščići njeni

pesnik će se približiti eksklamaciji, ali će odmah potom napraviti onaj, za njega karakterističan, obrt i zapršiti stih uspešnim poređenjem.

Ko međ zlatnim žitom orašak rumeni.

Vidan nedostatak Jakšićevih ljubavnih pesama je slaba i neuspešna poenta. Jednu inače uspešniju pesmu, Ona, završava spomenarski beskrvno. Sasvim su retke pesme kao što je Poseta, u kojoj smo pronašli nekoliko psiholoških planova.

Matoš je bio u pravu: ljubav u Jakšićevim pesmama podseća na ljubav "mjesečine i vodenog cvijeta", toliko je ona prozračna, virtuelna. Pesnik je u nekom prostoru bestežinske ljubavi.

Mnogo značajnije su Jakšićeve misaone pesme i pesme sa istorijskim sadržajem. Drugi period njegovog stvaralaštva, u stvari od 1907. godine pa sve do smrti 1935, sačinjavaju pesme ove vrste; istina, pesnik će i dalje pisati dečje pesme, legende, priče, ali ono što je najbolje iz tog perioda svakako su pesme iz ciklusa Smrt i starina. Osnovna pesnikova misao u svim ovim pesmama je smrt, ali ne ona fizička, trenutna, suviše konkretna, već neodređena a neumitna, često upoređivana sa prirodnim pojavama — smrt koja dolazi od večnosti! Ova relacija je, naravno, opšte pesničko mesto, pa ipak mi smo u Jakšićevim pesmama naišli na nekoliko zaista vrlo misaonih i poetskih celina.

Jakšićeve meditacije o životu, koji nije ništa drugo doli: "Večnog života sitne mrve samo", izrazito su pesimističke. Mi smo i pre naglasili da je taj njegov pesimizam bio izražen još u pesmama poslednjih godina prošlog veka. U pesmi Mali pogreb Jakšić će istaći kratkoročje života, "u pupoljku slomljen, ubijen cvetak". Zanimljiv je dramski odlomak Judina smrt:

... Koje je doba?
Pusto i tamno kao sred groba.


Pesimizam u Jakšićevoj poeziji nije intelektualistički kao kod Pandurovića, on nije posledica silogizama kao kod Milana Rakića; niti pak dolazi iz uverenja da je svet ništavan kao u Disa. To je, rekli bismo, pesimizam koji proizlazi iz nemogućiosti posedovanja sebe i iz osećanja sopstvene krivice pred Bogom:

Životom svojim svi smo Bogu krivi, —

Međutim, vera u predestinaciju i u večni povratak pesniku daje izvesnu nadu:

Al ću živeti istinskim životom
Biljke, drveta što u polju živi.


Hrišćanska misao prisutna je u Jakšićevim pesmama kasnijeg perioda. U pesmi Tiho pristanište pesnik je to eksplicitno izrazio:

Mrtav na zemlji, vaskrsnuo ti si
Za put ka svojoj poslednjoj meti
Kad do božanstva smrt te uzvisi
Da večno živiš — to je umreti.


(1927)

Ali ne samo ideja smrti, koja se uvek nameće kad se želi večnost, nego i nostalgija za prošlim, za stvarima koje su prošle i kojih više nema, izaziva u pesniku teskobu, i želju da se otrese zemnog praha — kako sam kaže, i da, na međi večnosti, primi sadržaj jedne nove svesti.

Alegorijska pesma Ćutati posebno je zanimljiva, jer nagoveštava jednu opštiju relaciju: čovek — vasiona. Čovek je usamljeni vetar u pustinji i njegov plač niko ne čuje. Zagledan u nebeski prostor, pesnik konstatuje da i zvezde "odiskoni tuže", i zato, odjeknuvši dubljim bolom na tu tugu, predlaže ćutanje, sasvim u skladu sa svojom verom bez vere.

Mnogo je manje mistike i više stvaralačke usmerenosti u pesmama koje smo nazvali istorijskim. To su pesme sa tematikom iz naše srednjovekovne istorije. Odmah da kažemo: naš pesnik ima odnegovano osećanje istorije. U pesmi Duh kosovskog viteza nagovešten je pesnikov stav i opredeljenje. Istorija u tamnim slikama osećanja postaje etična konstanta i mogućnost saznanja, akcija čak. Evo nekoliko stihova:

Ko tamne slike iz mutna sećanja
Života svog se opominjem ja,
Al smrti svoje bolje...


Ističemo još pesmu Monah i Pod kulom cara Lazara, kao i pesmu Noć u pustinji, u kojoj ima nekoliko uspešnih poetskih slika.


____________________

1 Jovan Skerlić: Istorija nove srpske književnosti.
.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 01:18:33 am »

**
nastavak

V

I analiza poetskog izraza Milete Jakšića pokazuje da je ovaj iskreni lirik imao nesumnjivog pesničkog talenta. Više je nego sigurno da Lj. Nedić nije bio u pravu kad je za našeg pesnika rekao da "nema svojega stiha, ni svojega jezika". Verovatno je ovaj kritičar bio i suviše pod utiskom Vojislavljeve poezije, ali to ga ne pravda što nije uočio ono što je bilo i suviše očigledno: bogatstvo oblika, raznovrsni rimarij i lakoću izražavanja. Pa čak ako i primimo kritičku primedbu kao relativno tačnu, neke osobine Jakšićevog poetskog izraza ne mogu da ostanu neprimećene. Time hoćemo da kažemo: iako je Vojislavljev uticaj bio nesumnjiv, Jakšić je svojim istinskim talentom uspeo da organizuje nove ritmičke strukture za različita svoja raspoloženja, i da zatim u široki raspon poezije koja se tada pisala unese nova stilska i prozodijska rešenja. U Jakšiću je Vojislavljeva Velika reforma dobila darovitog i sigurnog naslednika. Može se čak reći da je preveliki pijetet prema nekim prevaziđenim formama kasnije osujetio njegova mnogo smelija stilska rešenja. Pošto je dugo živeo izvan glavne matice književnih strujanja, Jakšiću kao da nije bilo stalo do tih i takvih inovacija. Povremena malodušnost često bi ga odvajala od tek novopronađenih struktura, tako da se naš pesnik u pogledu stilskih, prozodijskih osobina nalazio, da tako kažemo, čas napred čas nazad. Ionako pogođen nerazumevanjem i otporom od strane beogradske kritike, Jakšić će se još više povući u sebe, rezigniran i setan kakav je po prirodi i bio. Kada nešto kasnije bude pokušao da se umeša i aktivnije učestvuje u književnom životu, njegovi slavni savremenici će već izvršiti i one formalne inovacije koje je naš pesnik u jednom književno-istorijskom trenutku mogao sam da izvede. To, razume se, ne znači da bi zbog takvih inovacija njegovo mesto bilo sigurnije u istoriji. Bilo je u nas primera, a naročito između dva rata, kada su preterane slobode bile glavna pesnička povlastica. Danas, gledano sa jedne distance, te slobode i nisu, sem u nekoliko časnih izuzetaka, donele veliku poeziju. S druge strane, bilo je takođe pesnika koji su na klasičnim jedinicama stiha izgradili sjajno pesništvo. Uostalom, kada se bude pisala istorijska perspektiva slobodnog stiha, njegova geneza i njegov doprinos razvoju modernog poetskog izraza, Mileta Jakšić će se i te kako uzimati u obzir.

U prvoj fazi Jakšićevog poetskog stvaranja zapažaju se sve one slabosti koje su u pesnika prethodnog perioda bile tehnička sloboda. To su pre svega česte elizije vokala, nepravilna opkoračenja, pogrešno i proizvoljno rimovanje, nedozvoljeno skraćivanje slogova. I u organizaciji strofa i kadencia nije bilo naročitih izmena. Jezik je bio opterećen rekvizitima Weltschmerz-a, sa čestim ponavljanjima koja su ukazivala na ograničenu verbalnu invenciju. Dikcija ne retko slična onoj u poeziji Šapčanina, Zmaja, Ilića pa i Laze Kostića. Ovaj relativno kratak period, koji navodimo primera radi, ubrzo biva prevaziđen, i mi devedesetih godina prošlog veka sve češće možemo da pratimo Jakšićev zaokret, koji nikada neće biti izveden dosledno. Međutim, i takva formalna rešenja u poeziji s kraja veka znače smelost, koja kao i svaka smelost ne može proći nekažnjena.

Jedna sasvim drugačija prozodija od one koja je bila tada u modi daće Jakšićevom realističkom opisu odgovarajući jezik forme. Tu je već osoben i usamljen. Otvara postepeno formu i vrši neočekivane cezure; potom uviđa da će njegova naročita noćna raspoloženja zahtevati nove ritmičke celine, nevezanu rimu i izlomljenu melodijsku liniju. Jedna od najlepših Jakšićevih pesama, Noć, (iz prve pesnikove zbirke, 1899) poseduje izvanrednu ritmičku ekspresiju:

Od kud dolaziš razbludna noći
Te vlagom mire tvoje tamne vlasi?
Da li iz hladnih struja okeana
Gde si plamen letnjeg dana
Provela na grudi
Vodenog duha?
I sad se dižeš... u tvojoj kosi
Tore korali, sija se biserje;
Rize su tvoje oblivene
Svetlošću blagom i dahom morske trave
I grudi mirisave
Rosne i meke
Ko labudovo paperje ...
Zaštitnice dobra!
Ljubavnik se tebi klanja
A ti ga blagosiljaš
Sanjiva, umorna
Od milovanja...


Izlazi iz okvira naših ispitivanja traganje za poreklom slobodnog stiha u poeziji Milete Jakšića. Tek toliko da napomenemo da je naš pesnik mogao preuzeti slobodan stih od Kostića, mada nam se čini relevantnim i uticaj narodne poezije, koja inače ima dobru tradiciju na vojvođanskom tlu; sem toga, narodna poezija je bila Jakšićeva omiljena lektira. Nekoliko epskih pokušaja, štaviše, pisao je epskim narodnim desetercem.

Međutim, Jakšić se nije zaustavio na ovome. Čini se da ga je više privlačila zvučna ekspresija. Od Vojislava je naučio da neguje najraznovrsnije oblike i njihove kombinacije. I doista, skoro da nema metričke i prozodijske sheme u kojoj Jakšić nije pevao. Ova raznovrsnost trebalo je da ukaže na versifikacione mogućnosti našeg pesnika. Od Vojislava, a i pre njega, to je često bila prva kvalifikacija pesnika. Nama je dirljiv taj napor da se posle svih onih ilićevskih inovacija pronađe novi oblik koji će odgovarati ritmičkim oscilacijama njegove kao "mimoza osetljive duše" (Skerlić). Evo nekoliko primera — peterca:

Kada za gorom
Mesec zadrema
Ogluvi šuma
Slavuja nema


šesterca sa katalektičkim oblikom tog stiha (Ne mogu ti reći), sedmerca:

Ja bih da letim, plovim:
U čarobnu tuđinu
Gde niko saznao ne bi
Za mene, — gde bih došo
Nepoznat samom sebi


(S vetrom)

Vrlo je zanimljiva upotreba lirskog narodnog deseterca, sa uspešnim stilskim figurama:

Suzne su joj crne trepavice
Pod grlom joj gori zvezda bleda


Pored osmerca, koji takođe koristi (Strepnja), neobična je kod našeg pesnika kombinacija deveterca i sedmerca, za razliku od Ilića koji upotrebljava onjeginsku jampsku strofu (deveterac sa katalektičkim osmercem)

Umro si. Oko tvoga lika
Od trave venčić prosti
I belo cveće, tužno cveće
Smrti i nevinosti.


(Mali pogreb)

Sem toga, Mileta je ispevao veliki broj pesama u dvanaestercu. Za njegova melanholična, elegijska raspoloženja ovaj mu je oblik najviše odgovarao. Cezura je obično pravilna, posle šestog sloga, a raspored akcenatskih celina ne retko sasvim slobodan. Ovaj stih u poeziji Milete Jakšića ima poseban značaj: u njemu je došla do izražaja pesnikova refleksivnost koja je estetski vrlo relevantna, psihološki motivisana i molerno organizovana:

Mrtvo je veselje — u gorčini muka
Pokidao sam cveće na sumornoj glavi
Već s pobožnom grozom u misli prelećem


(Kraj pehara)

I mada ima nekoliko pesama u heksametru, Jakšić nije negovao ovaj stih. Međutim, svoje verovatno najbolje pesme ispevao je u jedanaestercu, iako nije dostigao savršenstvo nekih svojih savremenika. Među ovim pesmama naročito je dobra i izuzetna pesma Stvari koje su prošle, koju je Miodrag Pavlović uneo u svoju antologiju.

Stvari koje su prošle, gde su one?
Skrivene od nas u daljine sive
Sve što je bilo dobro, lepo, milo
Stvari koje su prošle da l' još žive


I u pogledu organizacije strofa Mileta Jakšić je dosta zanimljiv i raznovrstan. Njegova pesma je po pravilu podeljena na nekoliko logičkih celina, koje, međutim, nisu uvek određivale ideju-sliku, ideju-sanjariju. Te ideje su ne retko bizarne, "još bizarnije po izvođenju, s dovoljno lepim zapažanjima, s nađenim ritmom prema gradivu" (B. Lazarević)3. Pesnikova tematska raznovrsnost kao da je uticala i na broj stihova u strofama. U tom smislu od interesa je navesti podatak da je naš pesnik sasvim slobodno organizovao misaone i emotivne jedinice, produžavao pojedine slike iz strofe u strofu, vršio česte inverzije. Skoro nijedan Jakšićev savremenik nije u svojim pesmama pokazao toliku stilsku raznovrsnost. Pored većeg broja pesama u distihu (Stari dvori), katrenu (najčešće), tercini (neguje i stancu), sekstini (Sviračici), septimi (Povratak iz polja), oktavi (U šumi), decimi (U spokojstvu), naš pesnik stvara poetske celine i od dvanaest, četrnaest, petnaest, šesnaest stihova, koristi polustrofe u obliku napeva itd. Kasnije, ove stilske osobine pesnik će drukčije iskoristiti. Dok se, recimo, u pojedinim pesmama ranijeg perioda njegova veština ne retko svodi na deskripciju izvesnih psihičkih stanja koja su u semiotičkom i simbiotičkom odnosu sa prirodom i prirodnim fenomenima, dotle pesnik u kasnijim pesmama uspeva da nagovesti dublju simboliku koja je u skladu sa njegovom idejom, obično opštom filozofskom kategorijom prolaznosti, bliske (i neumitne) smrti, udaljene i nedostižne večnosti. Nije veliki spektar ovih kategorija i one se često ponavljaju na relaciji čovek-priroda, čovek-vasiona. Međutim, pesnik je vešt u interpretacijama tih kategorija i on to postiže ne samo "lucidnim srcem", kako bi za njega rekla Isidora, nego i dobrim poznavanjem metričkih struktura. Istina, Jakšić se retko upuštao u rafinmane, "glačanje dragulja", i zarad nekih suviše čvrstih oblika nije hteo da se liši neposrednosti i istinitosti utisaka, bogatih u boji i zvuku. To je verovatno proizlazilo i iz pesnikove privrženosti selu, zemlji, zavičaju; neke njegove pesme imaju miris našeg, banatskog tla i u tome je, po našem mišljenju, Jakšić sličan paganskoj apoteozi Veljka Petrovića, koji je, jednom prilikom, sasvim tačno istakao za našeg pesnika da je nijansiranjem stanja i događaja produbio i protanjio našu osećajnost, uočivši sentimentalnu i tragičnu vezu sveta i čoveka.

Iako ne poseduje moć da poput Dučića ostvari i zaokrugli kondenzovane misaone celine, Jakšić je, čini se, dobro poznavao i unutrašnje zakone svoje versifikacije. To se može zapaziti u njegovoj, inače uspešnoj, pesmi Veče, koja se ekspresivnošću, bogatstvom tonova i melanholičnom melodijom izdvaja i sugestivno nameće. Upotreba pojedinih reči, spregova, ritmičko-leksičkih kategorija kao i kategorija rima (sa raznovrsnim kombinacijama prideva i imenice, imenice i glagola itd.) u skladu je sa osnovnim motivom koji se postepeno razvija duž jedne melodijske linije. I izbor glagola u pojedinim strofama ima za cilj da potencira i maksimalno saodredi stanje poetske evokacije, kao i pesnikovu strepnju pred prolaznim:

Na zapadu  t i nj a  i  m r e  svetlost bleda
Ko dalek odblesak zadnjega pogleda
Što ga šalje sveta  u g a š e n o  oko
Dan  s a h r a nj e n  leži u grobu duboko...
Ta blaga tišina večernjih sutona
Ovaj  p l a č  u nama tajanstvenih zvona...


To tiho kapanje vokala koji ovde doista imaju boju zalaska, jedan savladani požar u sebi, taj adagio "one emocije koja teče između redova", u pravilnom rasporedu akcenatskih celina, razvijaju unutrašnji intenzitet pesme koja nagoveštava, kako sam pesnik kaže, "našu nemu tugu nad sopstvenim grobom".

Poslednja faza Jakšićevog pesništva nije donela neka novija formalna i stilska rešenja. Štaviše, naš pesnik će pokazati interes za neke deseteračke oblike. Kao i njegov prethodnik Ilić, i Mileta je pokazivao sklonosti ka epu; obadvojica su imali jake elemente epa: širinu, svečan ton, naraciju, deskriptivnost (Skerlić).

Ni religiozne teme ovog inače antiklerikalnog bogoslova nisu uspele da prošire i prodube njegovu poetsku viziju. Velika preokupacija proznim stvaralaštvom kao da je osujetila one velike i prave sinteze koje očekujemo od svih pesnika na kraju njihovog pesničkog i životnog puta.



VI

Sklonost ka deskripciji, poetizaciji i stilizaciji seoskih predela nije u poeziji mogla biti previše naglašena. Ima, istina, nekoliko pravih priča u stihu iz seoskog života sa tačno pogođenom atmosferom (Proletnje jutro na selu, Bavo i dr.) i sa iskrenošću prirodnog čoveka. I Isidora apostrofira ovakve pesme, a Matoša opija staro vino uspomena, doživelih i slatkih, koje izbija iz Jakšićevih pesama sa ovim motivima. Međutim, pesnik uviđa da je priča pogodniji književni rod za takve sadržaje i on će još od početka svoje književne delatnosti negovati prozni izraz.

Osnovna karakteristika Jakšićevog proznog stvaralaštva sadržana je u autobiografskom karakteru njegovih priča. Istina, postoje i priče sa naznačenijim tematskim i psihološkim ambicijama. Mi mislimo da je baš u tim pričama Jakšić jedino i uspeo da se potpunije i ubedljivije umetnički izrazi. Ne retko njegove crtice iz seoskog života imaju draž i sočnost anegdote. Pa ipak, tematski raznovrsna, iako ne kvantitativna, Jakšićeva pripovedačka aktivnost ima izvesnih osobina zbog kojih bi jedan naknadni analitički pristup bio relevantan.

O Jakšićevom proznom stvaralaštvu pisano je sasvim malo.1 Uočen je piščev interes za realističku preciznost itd. Sem toga izvršene su i tematske podele, koje su prilično šematske, jer ne vode mnogo računa o psihološkim karakteristikama tema, već se usredsređuju, kao što je to uobičajeno, na glavni motiv i glavnu ličnost. Odmah da kažemo: osnovni motiv Jakšićevih priča je strah. Ma u kom vidu izražen, u jednoj takvoj materiji, on izaziva teskobu na koju pisac i eksplicitno ukazuje. Čini se da je tome doprinela celokupna pesnikova životna situacija. Ipak, ni podatak koji on navodi u svojoj Beležnici, koju je ispisivao s vremena na vreme, da je boravak u Temišvaru, gde je jedno vreme službovao kao beležnik, imao direktnih poticaja za pisanje priča, ne objašnjava u potpunosti odkud Jakšiću toliki interes za misteriozno, za sujeverje, za najraznovrsnije oblike predimenzioniranog straha od nepoznatog, mističnog, nedokučivog. Po svoj prilici, Jakšić je, u skladu sa svojim poetskim traženjima, intuitivno naslutio mogućnost umetničke objektivizacije i u oblastima gde se hipostaziraju mali čovekovi nemiri, nedefinisane slutnje i potisnute psihičke sile. U tom smislu nama Jakšićeva proza ima izvesnog značaja. Ima nekoliko priča (Misterije, Strah, Proroštvo) koje su sasvim moderne, ali, na žalost, njihova kompozicija kao i dublja unutrašnja dramatika nisu za primer. Već ranije2 naglašen je uticaj Gogoljevih priča, koje je Jakšić dobro poznavao i prevodio. Sada dodajmo još i to da je Jakšić, verovatno i ne znajući, svojim pričama bio blizak velikom broju modernih pisaca, koji su umeli da iskoriste neke čovekove pishološke i pojavne antinomije. Sem toga, po toj sklonosti da svojoj priči da karakter legende, Jakšić se, ušavši malo dublje u problematiku svoga zavičaja, približio nekim aspektima proze Mome Nastasijevića. Posebno je zanimljiva asocijacija na najnoviju mladu srpsku pripovetku (Filip David). Priča Rosa, Rosae, motivski je slična sa Davidovom pričom Herša, samo je, dakako, stilski drugačija, a metamorfoza u pticu nijednog trenutka nema onu psihološku dokumentovanost koja Davidovim pričama pribavlja i životnu i estetsku dovoljnost.

Nema sumnje, Jakšić je imao pripovedačkog talenta. Nekoliko njegovih realističkih opisa sa sela (litije, daće) imaju izvanrednih plastičkih kvaliteta ("... u nepomičan vazduh proletnoga jutra kao zvučan kamen na mirnu, vodenu površinu, pade težak, dubok zvuk sa tornja seoske crkve ..."), ali kao da njihova jednostavnost u fabuliranju prisiljava pisca da usvoji epistolarni stil, tj. prisiljava ga da usvoji shvatanja svojih ličnosti iz priča, što, razume se, ne retko odvede u monotoniju i površnost.



VII

Ima mnogo razloga da se poezija Milete Jakšića uzima u obzir prilikom književno-istorijskih razmatranja. I ne samo zbog toga što je dugo bila zapostavljena. Nama se čini da je danas, kada je novim revizijama ukazano na mnogo kompleksniji karakter i one poezije koju smo smatrali jasnom, odnosno dovoljno jasnom, najpogodnija prilika da se poeziji našeg pesnika priće integralno, sa osećanjem za istorijsko i kritičko sagledavanje svih aspekata ovog nevelikog, ali čestitog dela. Posebno bi bilo interesantno ispitati poeziju našeg pesnika u odnosu na njegove savremenike.

Nalazeći se u procepu između kasnog romantizma i našeg ranog simbolizma, Jakšić je postao njihov dužnik, ali ne i njihov pravi zagovornik. On je, može se slobodno reći, bio jedno iskušenje naše poezije.

Imajući u vidu vremenski period u kome je nastala, kao i uslove u kojima se razvijala, Miletina poezija jasno pokazuje do koje mere jedno spontano opredeljenje za lepotu poetskih oblika može ostati neuslišeno, nepriznato. Međutim, samo podatak da je Miletina poezija, u periodu našeg de siecle-a, bila mnogo raznovrsnija i kudikamo smelija u formalnim inovacijama nego poezija njegovih savremenika — ukazuje na opravdanost ponovnog pristupanja njegovom delu u cilju provere standardizovanih književno-istorijskih shema.


____________________

1 K. N. Milutinović: Mileta Jakšić, "Letopis Matice srpske", 1935. Mladen Leskovac:  O Mileti Jakšiću, "Vojvođanski zbornik", 1938
2 Ivanka Jovanović: Neke karakteristike proze Milete Jakšića, "Godišnjak filozofskog fakulteta u Novom Sadu", Knjiga IV, 1959.
3 Branko Lazarević: Jedna književna rehabilitacija, "Impresije iz književnosti", II deo, Beograd, 1924.




PRIREDIO
Miodrag Pavlović
Srpska književnost u književnoj kritici
Pesništvo od Vojislava do Bojića
Nolit | Beograd, 1972


[postavljeno 27.12.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #9 poslato: Decembar 26, 2010, 01:54:14 am »

**
Zbornik radova konferencije "Razvoj astronomije kod Srba VI"
Beograd, 22—26. april 2010,
urednik M. S. Dimitrijević
Publ. Astr. druš. "Ruđer Bošković" br. 10, 2011, 1031—1034



MUKLI, VEČNI BOL VASIONE MILETE JAKŠIĆA

Rezime: U bogatom, svekolikom pesničkom opusu Milete Jakšića ogromna prostranstva vasione, pre svega obrada zvezdanih i lunarnih motiva, imaju značajnu ulogu. Bez obzira da li je kosmičko univerzalni pratilac lirskog subjekta, izvor i ishodište egzistencijalnog straha, pesnički prostor, ili je tek propratni trop, ono je jasan orijentir ka osnovnim pesnikovim preokupacijama. One se u ranom pesnikovom stvaralaštvu prepoznaju kao detalji hladnih pejzaža ili poznoromantičarske hiperbolisane metafore ustreptalih osećanja. U kasnijem stvaralaštvu Milete Jakšića, nepregledno prostranstvo vasione, prisustvo nebeskih tela gotovo se u potpunosti mogu uklopiti u opšte odrednice poetike simbolizma, kao što su: slutnja, bojazan, bol i dekadencija u najširem smislu reči.
 

1. UVOD
 
U ovom radu se daje kratak presek stvaralaštva Milete Jakšića sa akcentom na mesto, ulogu i značaj kosmičkih elemenata u njegovoj poeziji. Rad nastoji da pruži uvid u pojedine etape njegovog pevanja, kako bi se video evolutivni tok njegove poezije — od podražalačkog naboja do originalnih, duboko proživljenih stihova.


2. RAZVOJNI PUT KOSMIČKOG U JAKŠIĆEVOJ LIRI
 
                Jer duša ima tu sposobnost da saobraća sa svetom s
                one strane: između mikrokosmosa i makrokosmosa
                postoji jedan tumač, jedan zajednički jezik, koji im
                omogućava da se jedan drugom otkriju i da se
                prepoznaju — jezik simbola, metafora, analogija.

                                                                  Marsel Rejmon
 
Kosmička prostranstva su oduvek bila velika pesnička inspiracija. Ipak, postoje umetnički pravci u kojima je orijentacija ka njima češća, istaknutija i značajnija. Jedan od takvih je svakako simbolizam u kome se po navodima njegovih istaknutih predstavnika teži ka prostranstvima univerzuma, bilo da kao veliki Šarl Bodler teže univerzalnim analogijama, ili da kao naš Jovan Dučić opevaju ''muziku sfera''.
 
Pesnik koji je sticajem različitih zlosrećnih okolnosti bio postavljen na margine književnog života svoga vremena,1 a prema kome ni sadašnja književnokritička aparatura nije u dovoljnoj meri ispravila tu nepravdu, bio je Mileta Jakšić. Pesnik na međi dvaju vekova — XIX i XX, bio je i ostao na večitom raskršću stilskih pravaca i škola vojislavizma i simbolizma, ali i estetskih određenja našeg važnog ili marginalnog predstavnika literarnog doba u kome je živeo. Uprkos tome, u njegovim pesmama mogu se naći neki od najupečatljivijih priloga našem pesništvu simbolizma. U njima značajno mesto zauzima obrada lunarnih, zvezdanih i sasvim retko solarnih motiva, pesnički prostor vasione i izražavanje osnovnih dekadentnih lirskih raspoloženja straha, slutnje, bola, često opevanih u uskoj vezi sa kosmičkim prostranstvom.
 
Motivi Meseca, Sunca i zvezda javljaju se u različitim fazama pevanja Milete Jakšića. U ranom stvaralaštvu, kada je u Jakšićevim stihovima preovladavao uticaj poezije Vojislava Ilića, oni su najčešće deo kolorita tzv. hladnog pejzaža. U njemu preovlađuje atmosfera sivila, grube konture parnasovski isklesanih predela groblja, napuštenih palata i drevnih gradova. Kosmički elementi su u ovim stihovima van posebnog značaja za suštinsko značenje pesme, više prisutni kao lako prepoznatljiv trop. U retkim primerima oni se uklapaju u opšta mesta o neprolaznosti i cikličnosti pojava kao što su izlazak ili zalazak Sunca, Mesec i zvezde kao tihi pratioci noćnog opisa prirode naspram promenljivosti i propadljivosti zemaljskih pejzaža:
 
Al crna noć kad mine, rumena zorica svane,
Na njega ne pada nikad umilnog sunca zrak...
Sumorna jeka dođe sa vihorima strašnim
Pokida cveće milo, sveže zelene grane
I cvetak pokri mrak.''

 
Slično je i sa Jakšićevim ranim stihovima u kojima se ogleda uticaj romantičarskih stremljenja pre svih A.S. Puškina i J. J. Zmaja. U svojoj pesmi Očekivanje Mileta Jakšić opeva ustreptalost lirskog subjekta u nadi da će se u noći pojaviti draga. U vidnom maniru Zmajevih Đulića zvezde su tihi pratioci noći, a lik željene žene hiperbolisana metafora svetlosti koja po svom intenzitetu nadjačava svetlost nebeskih tela:
 
Prolazi vreme. Ti se ne boj mraka,
Zvezde se gase sred snežnih oblaka,
Jaka je tama, beli sneg je jači,
Pleći je diže da ti put označi,
Sumrak se blista — moja soba mala
Od tvog bi lica tako zasijala.


U svom zrelom stvaralaštvu Mileta Jakšić je promenio i način pisanja. Tada u njegovim stihovima više nema podražavalačkih crta niti prema romantičarima, niti prema V. Iliću. U na prvi pogled hladan pejzaž, Jakšić je uspeo da unese prisustvo neke čudne, skoro spiritualne subjektivnosti. "Dok u Vojislavljevom prostoru zapažate prostor izvan pesnika, i dok imate utisak da će u taj prostor upravo neko stupiti, poremetiti vazdušnu perspektivu (parnasovska osobina) i izazvati potom psihološki efekat, dotle u Miletin prostor, ili, preciznije, u prostor Miletine pesme, ma koliko on bio realističan ili realistički precizan, ne može da se prodre, jer je pesnik urastao u sliku, postao deo nje, ona sama!"2 Mileta Jakšić svojim stihovima sada sve češće izražava slutnje, bojazni, strah od proticanja vremena. U njegovim opisima prirode umesto nekada jasne, oštre slike predmeta, postaju sve prisutnije nijanse blagi prelivi, a sami stihovi sve muzikalniji. "On ima vrlo živo osećanje prirode, retku sposobnost da nađe konkretnu pojedinost koja slici daje života i reljefa, u isti mah njegovi opisi prirode imaju nečega širega, gotovo simboličkog značaja."3 U takvom stilskom zaokretu ponovo je često prisutan kosmički prostor, imenovanje nebeskih tela, ali oni sada imaju drugačije značenje. Lirsko "ja" se sada stapa sa mukom vasione, oseća istovremeno sadejstvo i iskonski strah pred njenom neznanom veličinom ne pokušavajući da ga ni za trenutak negira. Muk u Jakšićevoj pesmi Ćutati je muk fin de siecl-a, simbol beskrajne tišine i meditacije nad večitim prostranstvom bez bodlerovske težnje da se jednoga dana dokuči i protumači slika celog univerzuma:
 
Tvoj bol? Ćutati. Stradati ... ćutati.
Gle zvezde, one odiskoni tuže
U beskrajnosti nebeskih prostora
I ćute, venu tiho kao ruže.


(...)

Glas tvoga bola, to je zvuk izgubljen
Umuklom, večnom bolu vasione.

 
Ova pesma je jedna od centralnih u kojima se oseća dah drugačije poetike Milete Jakšića. Dekadentni momenti bivaju potkrepljeni simbolima tuge zvezda i čitavog kosmosa. Stvarajući pre avangardnih pravaca u kojima je kosmos pobudio nove pesničke pojave i značenja, Jakšić je za trenutak uspeo da iskorači iz uobičajenih predela ovozemaljskog bola. Njegova subjektivnost izlazi van okvira obične ljudske patnje, slika propadljivosti individue i drevnih civilizacija o kojima je pevao ranije. Ovde je to univerzalna patnja egzistencije svega postojećeg, u kojoj zvezde i vasiona više nisu metafore večnosti ili prolaznosti nego prerastaju u simbole iskonskog, upijajućeg prostora pojedinačnog ljudskog vapaja i bola. Na taj način se Mileta Jakšić približava, mada ga u potpunosti i ne osvaja, Disovom pesničkom krugu selene ogromnog oka koje nije nalik ljudskom a koje upija u sebe sve mere stvari.
 
Upravo je na ovom i sličnim mestima, zahvaljujući pre svega simbolici nepreglednog vasionskog prostora, Mileta Jakšić uspeo da zakorači iz opsega pesnički prepoznatljivog u prostore univerzalno potvrđujući misao Jovana Dučića da je lirski pesnik filozof koji ide do krajnje granice transcendentnog i opšteg.


Vukosava Živković

______________

1 Posle prve pesničke zbirke Milete Jakšića Pesme 1889. oglasio se tada moćni, uticajni književni kritičar Ljubomir Nedić, napisavši tekst prepun oštrih osuda od kojih se Jakšić nikada nije kao stvaralac oporavio. Nedić je Miletu Jakšića nazvao "uzurpatorom stihotvorcem", epigonom koji ne zna da piše već samo da loše podražava. Jedna od Nedićevih konstatacija za navedenu zbirku Milete Jakšića bila je i: "Mi smo u njima našli stihova, ali nismo našli pesama, a još manje pesnika" — Nedić, Ljubomir : 1953, Srpski pesnici, Novo pokoljenje, Beograd, str. 279
2 Jurišević, Miodrag: 1972, "Mileta Jakšić", u knjizi Pesništvo od Vojislava do Bojića, Nolit, Beograd, str. 150
3 Skerlić, Jovan: 1953, Istorija nove srpske književnosti, Rad, Beograd, str. 405



Literatura
 
Jurišević, Miodrag: 1972, "Mileta Jakšić", u knjizi Pesništvo od Vojislava do Bojića, Nolit, Beograd.
Nedić, Ljubomir: 1953, Srpski pesnici, Novo pokoljenje, Beograd.
Skerlić, Jovan: 1953, Istorija nove srpske književnosti, Rad, Beograd.


Zemunska gimnazija, Gradski park 1, 11080 Zemun, Srbija E-mail: vukaz@eunet.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #10 poslato: Decembar 26, 2010, 01:54:57 am »

*

MISTERIJE


Daleko, na polukružnoj crti velike ravnice, ispod horizonta, kao na rubu ogromnog zelenog diska, videla se u sutonu silueta jednoga tornja, trup jedne vetrenjače sa četvoro nepomičnih krila i crn masiv velike šume. Sve to beše oštro ocrtano, kao usečeno u zažaren zapad, na mestu gde je sunce zašlo.

Predveče se zaustaviše kraj one šume jedna kola s putnikom koji je još jutros rano pošao onamo i, stigavši najzad, sišao s kola, skinuo prtljag, oprostio se do sutra s kočijašem, koji otide u selo da prenoći, a sam ostade kraj velike šume u kojoj se, na danu rasturene senke, skupljahu na noćište.

Putnik beše bolesnik, kovač iz našeg sela, koji je na sve strane tražio leka svojoj bolesti i, ne našavši ga, čuo najposle za ovu šumu.

Još kao dečko zapatio je nekakvu bolju u nogama, osećao malaksalost, nemoć.

Vračare i proročice su govorile da je nagazio na vilino kolo.

On se doista seća da je jedne noći kao šegrt, pasući majstorova konja u livadama, na mesečini, nabasao na nekakav krug kao zelen obruč, na čijim je krajevima trava većma izrasla, i čim je kročio u taj krug noge mu se podsekle, osetio nemoć i seo.

Posle mu buknu jedna noga u listovima. Tražio je leka po doktorima, crkvama i manastirima. Bio je i na jednom izvoru u nekakvoj planini, gde se ispod zemlje čuje kako se služba služi i đaci poju, ali mu sve to ništa nije pomoglo.

Najzad je došao u ovu šumu.

Šuma je bila na glasu sa svoja tri velika, stara jasena, gde se u gluvo doba noći sastajale vile na ročište i vidale rane, lečile razne bolesti onima koji bi tu dolazili da potraže leka.

O velikim praznicima bolesnici su dolazili u masama. On je došao jedne nedelje, pred Duhove, kad nikog nije bilo.

Sišao je s kola, a obazreo se oko sebe. Obuze ga tišina polja i ćutanje velike šume sa tihim šuštanjem starih jasenova koji spuštahu grane do zemlje.

On razgleda sva tri jasena, i kod srednjega, najvećeg drveta, izabra jednu lepu, lisnatu granu koja se kao kakva postelja prostrla po zemlji. Na tu će granu posle trebati da legne.

On sede kraj grane, uze torbu, razdreši je i izvadi iz nje jedno staklo rakije i staklo vode, izvuče zatim komad brižljivo savijenog, čistog, belog, još neupotrebljenog beza i, najzad, jednu omanju, na vatri pečenu, pogaču.

Razvije platno, prostre ga po travi, i na platno stavi bocu s rakijom, staklo s vodom i pogaču.

Sve je on to činio lagano, pažljivo, kao da vrši kakav obred.

Vile, kad dođu, uzeće od toga što hoće. Ako bude sreće te uzmu od rakije ili vode, bolesnik će ozdraviti, a ako uzmu od pogače — neće.

I on sede da čeka.

Ispred njega na nekoliko koraka izašao iz žita zec, podigao se na stražnje noge, zagledao se u njega strižući ušima i mrdajući gubicom, pa se lagano vrati u žito.

Malo posle iskrsnu odnekud trkunica, uspravi se kao kočić pa šmugnu u jednu jamu.

Negde u žitu pućpurikala je prepelica.

I opet tišina polja pred njim i šume pozadi njega. Vreme je prolazilo.

Nastade noć.

On je slušao izbijanje crkvenoga sata iz sela, tajanstvene, udaljene udare četvrti i časova.

Slušao je s napregnutom pažnjom da se ne bi pomeo i zabrojao, jer je, mišljenje, trebalo da spreman dočeka ponoć. Spreman? Kako? Nije ni sam znao.

On je spremio sve što je trebalo za njihov dolazak, a one će, vile, nesumnjivo doći i bez njegova brojanja četvrti i časova, jer one tačno znaju svoje vreme, ponoć, ni pre ni posle, ali on je bio nestrpljiv, radoznao, iako ga je bio i strah. Na svoj bol je zaboravio, nije ga ni osećao.

Izbi tri četvrti na dvanaest. Sad će! Nije daleko taj trenutak.

I njega prođe jeza, mistični strah, i u poslednjem trenutku zažele da se taj njihov dolazak odloži, pa ga onda opet obuze silna želja da one dođu već, da ih vidi, iako su mu govorili da ih neće videti i da i ne treba da ih vidi. Šuma će da zašušti kad one dođu, i po tom će znati da su tu.

Ali sad, pred njihov dolazak, još više nego dosad, tišina beše savršena: ni list da se mrdne, ni bubica da proleti ili komarac zazuji. Sve je bezglasno, nepomično, kao očarano.

No ne prođe ni nekoliko trenutaka, kad se iz daleka začu šuštanje.

On se trže pa se brzo opruži po jasenovoj grani, baci sa strane letimičan pogled na prostr komad beza i ostalo: sve beše tu.

Šum bivaše sve jači, sve bliži, dok se sa svih strana ne zaljulja drveće, šuma se ustalasa, uzburka, zatrese, nastade huka, lomljava grana, kao u velikom oluju.

Zadrhtaše i jasenovi, ustrepta lišće. Evo ih, tu su, došle su, pa zavitlavaju svoje kolo ka vihor uokrug.

On čuje, obamro od straha, kako se nad njim zaošijava, uvrće teška, lisnata kruna ogromnog drveta, kako se grane krše, lišće otpada i zasipa ga po licu, po rukama, ali njih ne vidi. Samo mu se spusti bela magla na oči i on pada u zanos, san, nesvesnost.

U tom snu, posle oseća kako se jasen smirio i šuma se utišala, nastala tišina, i čuje samo još kako iz velike daljine dopire njihova pesma, tiha, lepa, kakve on još u svom veku nije čuo.

Kad se probudio bilo je tri sata.

Svanulo beše uveliko.

On se prene, ispravi se, i sedeći na svom mestu protrlja oči i obazre se oko sebe. Okolo njega, na njemu, beše mnogo opalog lišća, pogača beše nenačeta, a od rakije i vode malko otpijeno.

On s radošću oseti da mu je lakše, pa veselo, bodro ustade na noge, i pokupi lišće koje beše opalo. To će lišće posle metati u vodu u kojoj treba da pere noge, pa će ga bolest sasvim proći.

* * *

Ovu čudnu istoriju pričao je kovač uveče na Bele poklade u svojoj kovačnici, koja beše sva garava i mirisaše na ugalj, ali se u njoj rado skupljahu bliže i dalje komšije na posedak.

Kad je kovač završio svoju priču, nastade ćutanje. Priča je očigledno učinila dubok utisak na slušaoce.

— Ja, braćo, u to ne verujem — prekide ćutanje opštinski pisar, koji se tu desio.

Filozof od tri semestra, on se jednih erija, kao siromah đak, zbog zarade, zakačio u našem selu za opštinu, zauzeo tu mesto pisara, pa tu i ostao.

Kao čovek školovan, napredan, ateista pomalo, on se revnosno, kad god mu se dala prilika, borio protiv zabluda i praznoverica u narodu, ali sada i sam beše malo pokoleban misterioznim slučajem koji je ispričao kovač. Kovač je bio čovek istinit, prilično inteligentan, a posle, on je bio očevidac, klasičan svedok, čovek koji je ispričao svoj lični doživljaj!

— Nisam ni ja verovao — reče kovač — ali sada, gospodine, verujem.

— To je sugestija — nastavi pisar snishodljivim osmehom — vi ste o tom mnogo slušali, mnogo mislili, pa uobrazili...

— Gospoda ne veruje ni u šta — prekide ga neko ljutito.

— Vi ni u Boga ne verujete — primeti drugi.

Svi pogledaše u pisara.

Nastade kretanje. Društvo ujedanput ožive. Mnogi se umešaše u razgovor. Poče prepirka. Jedni su verovali, drugi ne, a ostali su samo ćutali i s velikom pažnjom i radoznalošću slušali razgovor.

Neki od onih koji su tvrdo verovali potvrdiše pod zakletvom da toga ima, i počeše navoditi slučajeve koje su sami doživeli.

Jedan ispriča kako ga je sam On — đavo, to jest — smotao pod neku ćupriju kada je jedne godine, u zimu, išao s kolima u Erdelj da kupi žita. Kleo se pri tom da nije ni okusio rakije.

Pisar se nasmeja, ali ne kaza ništa.

— Smejte se samo — reče drugi, pa opširno ispriča kako se kod njega jedne noći našao golub u kujni ispod odžaka. Žena njegova uhvati goluba, ali joj golub izleti iz ruku; ona ga opet uhvati i poklopi sitom, a kad je posle podigla sito, goluba ne beše tamo. Odmah je bilo jasno da je to bio Nečastivi. Žena mu se od straha razbolela, pala u krevet, pa ni danas nije čitava, a on se odmah, srećom, dosetio, pobegao u zapećak, skinuo čakšire i navukao ih naopačke. To ga je spaslo.

Pisar se grohotom nasmeja.

To još više razdraži one koji su verovali. Nastade graja. Razgovor pređe na veštice. U selu je bilo dosta veštica. Baba-Roksa, na primer. Njen je slučaj zanimljiv. Sama se izdala da je veštica kada je jednom celivala Hristov grob.

Naime, onaj češalj bela luka kojim se na Bele poklade maže čelo, dlanovi i tabani protiv veštica i todorskih konja, zabode se posle u zemlju da nikne, pa se posle meće u lonce među cveće kojim se ukrašava Hristov grob. Koja žena pri celivanju oseti njegov miris i kaže: "Juh, luk!" to je veštica.

"Todorski konji!? Kakva je to opet ludorija?" pomisli pisar uzdržavajući se od smeha.

Mnogi od prisutnih znali su ponešto da kažu o tim tajanstvenim konjima. Ti konji počinju uveče na Bele poklade da idu po selu i da gaze svakog na koga naiđu. Zna se za neke ljude i žene koje su gazili todorski konji. Oni i sad mogu da pokažu pečate od njihovih kopita na svojim leđima.

Na kraju uze reč pisar. Čim poče on da govori, mnogi ustadoše i odoše iz kovačnice.

On je govorio da su sve to praznoverice, i bapske priče. Govorio je, malko zagrejan vinom, vatreno i rečito kao narodni prosvetitelj, obraćajući se najviše kovaču, ali kada se u jedan mah obazreo, iznenadi se kad vide da u kovačnici ne beše nikog osim njega i kovača. Svi se drugi lagano i kao krišom izvukli i razišli kućama, zbog todorskih konja, valjda.

Pođe najposle i pisar, ali pred polazak još jednom s ubeđenjem ponovi da je kovačev slučaj plod sugestije, uzbuđene mašte, no za utehu kovaču dade da je njegova priča bar poetična, a ove ostale su glupost i naivna detinjarija, naročito ona poslednja o todorskim konjima.

Kovač je ćutao i samo se nekako žalostivo smešio zbog pisareva neverovanja.

Rastadoše se.

Pisar pođe kući.

Beše noć. Mesečina kao dan.

Iako ne beše kasno, po sokacima beše tišina i nigde nijednog prolaznika. Nigde svetlosti na prozorima, ni psećeg laveža, ni petlova kukurika. Kao da je sve izumrlo.

Pisaru se vrzle po glavi sve te priče koje je večeras čuo.

"Otkud je mogla samo ponići praznoverica o todorskim konjima?" mišljaše on idući sredom puta radi sigurnosti od pasa. "Sveti Teodor po svoj prilici leži u svom kivotu u kakvom manastiru, uvijen u brokat i svilu, ukrašen kolajnama, zlatnim i srebrnim novcima, i čini čudesa onima koji u njih veruju", mišljaše on dalje ironično, „ali njegov besmrtni konj!..."

Pisaru beše mučna ova, kako mu se činilo, neprirodna, praznoverna tišina, ovaj glupi strah od todorskih konja ili "todorčića", kako ih još zovu.

Jedna strane ulice beše obasjana mesečinom, a druga pokrivena do polovine mrežastim senkama bagrenja.

Idući lagano putem, on je svaki čas pogledao onamo u tamni zasenak mesečine, pa mu se čas činilo da neko prolazi pored kuća, zastaje, sakriva se u vrata, čas mu od kakve klade ispred kuća izgledaše da se neko opružio, čas da se neke senke miču, hode, lelujaju se, izniknu iznenada odnekud iz vazduha, iz zemlje kraj puta, i lake, prozračne iščeznu i uznemiruju maštu.

"Eto", mišljaše on "i to je izvor mnogih praznoverica: ta mesečina, nesrećna mesečina."

Prođe pored suvače... "To je naročiti centar nečistih sila", nastavi on svoja razmišljanja, "odatle su viđali gde izlazi đavo u obliku mačke, ovce, kokoške, bureta što se samo od sebe kotrlja..."

Ujedanput — on ni danas ne zna otkud ni kako – kraj njega, preko njega, ne seća se tačno, proleti, preleti konj, senka, fantom od konja, pritište ga kao vazduh, kao lak zamah vetra, i on se zanese u stranu i čučnu da ne bi pao. Srce mu je silno lupalo. Da nisu to ti konji?

On skoči i pođe malo brže zaustavljajući svoje korake s početka, kao da ga beše stid da beži, ali ga zatim neodoljivo, protiv njegove volje noge ponesoše, pa u paničnom strahu poče bežati, i u begu, velikim skokovima, lakim kao da leti, stiže kući, ripi u svoj stan, zaključa vrata, pa se skljoka na krevet sav zadihan od straha i umora.

Sveću nije smeo paliti, već sedeći na krevetu i došavši malo k sebi, stade razmišljati o ovom čudnom slučaju, podvrgavaše ga strogoj analizi, trudeći se da ga objasni razlozima razuma.

— Sugestija... — zaključi on mehanički, osećajući da bi stvar trebala temeljitijeg objašnjenja; naravno... šta drugo može biti?... Halucinacija...

Razmišljanje mu prekide nekakav šum, topot. Srce mu opet zalupa. On oslušnu ne dišući. Tišina. Mesečina ulažaše kroz prozore u njegovu sobu i obasjavaše je tako da se predmeti u njoj mogli raspoznavati.

Opet šum, topot, sada mnogo jasniji, bliži, kod prozora. I on lepo ču konjski bahat, a malo zatim kraj prozora prođe konj, zastade, pogleda na prozor, i ode dalje češući se o zid.

Filozof naglo odskoči od kreveta, drhćućim rukama izvuče iz fioke od stola nož i viljušku, pa ih zabode u sto unakrst. To je bio način da se napast odagna.

On leže najzad u krevet, i gledajući u mesečinu razmišljaše o slučaju koji je doživeo i o pričama što ih je večeras čuo: "Ima tu neki đavo..."

Sutradan, a ni posle, nikom nije pričao šta mu se desilo.


Mileta Jakšić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #11 poslato: Novembar 21, 2011, 07:57:59 pm »

*

BELE I CRVENE RUŽE

Lepa je i velika bila ona bašta u koju je Bog uveo prve ljude kad ih je stvorio. U njoj je bilo bregova i dolina, gustih, hladovitih šuma, zelenih proplanaka i livada, dubokih gudura, kamenitih ždrela i provala, mnogo izvora i potoka, gorskih jezera, sjajnih i glatkih kao ogledalo.

U hladu velikog drveća odmarali se Adam i Eva. U granu po džbunju, svuda oko njih gukale su grlice, cvrkutale svakojake ptice, a po šarenom šljunku veselo su žuborili potoci. Po šumama su lutali lavovi, tigrovi i druge zveri.

Među ljudima i zverinjem bila je onda ljubav, sloga i mir. Lav i tigar dolazili su Adamu i Evi i umiljavali se, a oni ih milovali. Velike zmije uvijale se oko drveća ili se sunčale na kamenu i nisu mislile o zlu. Oko cveća su obletali leptiri sa velikim, kao duga sjajnim krilima i zujale pčele bez žaoka. A u bašti je bilo mnogo svakojakog cveća, a najviše ruža sa krupnim, sjajnim, kao sneg belim cvetovima. Crvenih ruža onda nije bilo, već samo belih.

I tih belih ruža, koje su mirisale na pčelin vosak i med, na čistotu i nevinost, i nisu imale trnja, bilo je svuda po vrtu. One su kao veliko grmlje rasle po doljama, po brežuljcima i njihovim obroncima, po okomcima suroga stenja, među kamenjem; one se penjale na drveće, hvatale se za grane i ogranke i svojim cvetnim, zapletenim vrežama i vrpcama spuštale se dole kao teške, bele zavese i ljuljale se na tihom povetarcu. Na njih je noću padala rosa, i kad bi ih Eva jutrom brala, rosa bi se iz njih izlivala, bistra i obilna kao voda iz prepunih kristalnih čaša. A Eva bi ih brala, brala, zadevala ih u kosu, plela od njih vence i njima obvijala glavu i vrat i bedra svoja pa ih davala i mužu. I oni bi se zajedno radovali cveću i radovali se životu, hvaleći Boga.

Na zemlji u ono vreme beše večito leto. Nebo je bilo uvek plavo i vedro, pa i kad bi nailazili oblaci, u njima ne beše ni munja ni gromova, iz njih se izlivale tihe, plodne kišice i orošavale vrt.

Tako je bilo sve dok Eva nije zgrešila pa navela i Adama na greh.

A kada su prvi ljudi zgrešili, sve se izmenilo.

Oblaci, mrki i strašni kao gnev Božji, zastirali su nebo, u njima su buktale blede, pakosne munje i rikali gromovi; iz mrkih oblaka rušili se pljuskovi, kao vodopad, u dubokim ponorima ključala je i kipela voda, bure i oluje čupale su iz korena i s hukom obarale ogromno drveće, nabujali potoci jurili su kao pomamni po ždrelima i valjali kamenje; zveri podivljaše: lavovi su rikali tražeći plen svoj, zverovi se klali i proždirali jedno drugo, zmije su siktale i sipale otrov svoj!

A ruže, one bele, nevine ruže pocrveneše kao vatra, kao gnev, kao strast sa svojim zlim željama — zbog Evina greha pocrveneše bele, nevine ruže i obrastoše trnjem.

Belih ruža nije više bilo na svetu.

Greh je zarazio i ljude i zemlju.

Prođoše mnoge hiljade godina a ruže su kroz celo to vreme bile crvene, a belih nikako nije bilo. Pa i one ruže od kojih je grešnica Magdalena, plačući, splela venac i njime obvila glavu mrtvoga Spasitelja kad su ga u grob polagali — i te su ruže bile crvene, jer belih ruža nije bilo.

A onog jutra, kad je Isus ustao iz groba, dođe Magdalena ka grobu, i ne nađe Isusa tamo. Ona vide samo beo pokrov, u koji beše umotano telo njegovo, i venac od crvenih ruža, što mu obvijaše glavu. Sa strahom, da je ko ne opazi, uze one ruže iz groba i, plačući, otrča da javi učenicima šta je videla, a ruže odnese kući i sakri ih.

Dugo je Magdalena čuvala te ruže kao najveće blago, kao jedinu uspomenu na svoga Spasitelja. I, začudo, ruže nisu venule, behu žive i sveže kao uzbrane.

Jedne godine car rimski poče da goni hrišćane po gradovima i selima, da ih proteruje iz celoga carstva. Vojnici tada uhvatiše i Magdalenu i, po carevoj zapovesti, metnuše je na jednu trošnu lađicu pa je pustiše na more bez krme i vesla, da je morske bure i vetrovi nose kud hoće. I talasi su je nosili, vitlali i bacali ovamo, onamo; ali lađica, kao nekim čudom, izdrža sve nepogode, dok je, posle duga lutanja, more ne izbaci na kamenitu, pustu obalu jedne daleke, nepozna — te zemlje. Tu, u jednoj mračnoj pećini gde se Magdalena sklonila sa svojim ružama, ostade ona do smrti. Tu se ona molila Bogu, kajala i ispaštala grehe svoje mnogo godina. Hranila se divljim plodovima, voćem i korenjem. Držeći u rukama crvene ruže, plakala je ona nad njima i topila ih pokajničkim suzama, živeći od uspomena na dragog Učitelja. A kada bi od umora zaspala, Isus joj se u snu javljao, razgovarao s njome i tešio je nadom na skori sastanak.

Mnogo je godina Magdalena tu živela, pa je Tu i umrla. I neki ljudi, koji su tamo bili zalutali, nađoše je jednog dana u pećini mrtvu.

Magdalena je bila već davno mrtva. Od nje ne beše ostalo ništa osim golog kostura. Samo joj je na glavi bilo malo kože i kose na onom mestu gde je Isus položio svoju ruku kad joj je oprostio grehe. Ona je ležala sa skrštenim rukama, a među koštanim, čvrsto stisnutim prstima behu joj ruže. A ruže behu žive i sveže, kao uzbrane, i na njima treptaše rosa od poslednjih suza njenih.

I te ruže ne behu više crvene, nego bele, bele kao sneg.

Crvene ruže pobelele su od Magdaleninih pokajničkih suza.

I od tog doba ima na svetu i belih ruža.


Mileta Jakšić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #12 poslato: Decembar 15, 2014, 01:06:22 am »

**
| JOVAN DUČIĆ: MOJI SAPUTNICI |


MILETA JAKŠIĆ

Mileta Jakšić je bio pravoslavni kaluđer. Ali kaluđer koji nije živeo u manastiru i u tišini, gde dopiru glasovi viši nego što su ljudske sreće i nesreće; nego je, naprotiv, živeo u bogatim i radosnim banatskim selima gde se pije dobro vino, jašu brzi konji, i vole snažne žene. Služio je crkvu koja nema dovoljno mistike, i sredinu u kojoj su verska osećanja iskrena ali konvencionalna. Nosio je crnu kaluđersku rizu kroz celu svoju mladost kada drugi ljudi žive više za sebe nego za Boga; a zbacio je sa sebe tu rizu upravo u docnijim godinama kada se obično drugi ljudi počinju povlačiti iz života, i oblačiti na sebe kostret pokajnika. Tako je Mileta Jakšić postao najzad svetovnjakom, čak i oženjenim čovekom, da najzad postane i stanovnikom prestonice koja je, kao što se zna, najčešće rasadnica sviju grehova. Ovaj pesnik u kome je, neosporno, bila jedna vidna zlatna žica lirskog talenta, prošao je ovako između ljudi kao čovek koji je pogrešio ulicu, i koji se nikad nije našao onde kuda je bio krenuo. Zalutao je u svom sopstvenom životu, kao što drugi ljudi zalutaju u tuđem gradu.
 
I veliki Petrarka je bio kaluđer, ali je rano pobegao iz društva, makar što ga je ono tražilo i obožavalo. Čak se je iz samih kneževskih dvorova sklonio u jedno zabačeno milansko selo, koje se, čudnim slučajem, zvalo Pakao, a zatim u jednu samotnu šumu prema Parmi koja se nazivala Mirna ili Tiha ili Gluha; a svršio je najzad u svojevoljnoj tamnici, provansalskoj Voklizi, gde je deset godina plakao za Laurom koju je bila odnela epidemija . . . I pesnici Lope de Vega i Kalderon, i slikari Fra Andželiko i Greko bili su kaluđeri. Ali dok su ovi strani sveštenici religijom i postom uspeli zameniti i sve nesreće lične i porodične, naša dva pesnika kaluđera Lukijan Mušicki i Mileta Jakšić nisu uneli prisustvo Božje u svoje duhovne krize i sukobe sa životom. Lukijan je u svojoj poeziji klasičnoj i paganskoj, idući sa Pindarom i Horacijem, pokazivao sve osobine sveštenika bez crkve i predstavnika nekog kulta bez dogme.
 
Istina, Srbi nisu imali svoj Srednji vek, koji je po suštini bio vek latinskog jezika i latinske kulture, i zbog čega smo mi, prema strancima, izvesno u duhovnom gubitku, kao i Rusi. Pošto uglavnom nema dubokog umetničkog dela bez verske inspiracije, mi bismo u našoj tako ograničenoj moralnoj sferi mogli strancu izgledati žrtve jednog stanja duha koje nije ni racionalizam ni paganstvo, nego bezverje i verska apatija, čak i jedno prećutno nepriznavanje viših zakona. Sveti Avgustin je u četrdesetoj godini postao hrišćaninom, jer mu njegova dotadanja vera nije dostajala. A srpski kaluđer Mileta Jakšić napustio je crkvu ne zato što mu vera nije dostajala, nego što mu je najednom nestalo vere u sebe, u svoju misiju, u svoj put. Ovakvo stanje duhovno jeste zapravo najveća drama čovekova. Lakše je podneti i gubitak vere u Boga nego gubitak svih iluzija o sebi. Mnogi su u takvoj krizi gubili i pamet i život.
 
Međutim, najžalosnije u slučaju ovog vojvođanskog pesnika možda je u tome što se ta katastrofa ne ogleda ni u jednoj njegovoj pesmi. Ma koliko nesrećnik i samotnik, on je bio pesnik idile. Mileta Jakšić je bio najbolji u nekoliko neličnih svojih pesama, koje ne dodiruju njegove doživljaje ni njegova uverenja, i koje su uglavnom slike sa ulice i opisi iz prirode. Kao mnogi naši pisci, i ovaj pesnik je najmanje zabeležio sebe samog. Ovo je bila prava šteta za jednog liričara nesumnjivog i istinitog, makar i nikad nedozrelog, i nikad dovoljno obrađenog talenta. Možda za ništa više i uzvišenije nije imao dovoljno duše. Ali nije imao dovoljno duše zato što nije imao dovoljno vere. Slab da svoje prilike potčini i pokori svojoj pesničkoj ličnosti i čovečjoj muškosti, on je sam najzad pao pobeđen.

Zanimljivo je za Miletu Jakšića da je on prvi i jedini naš pesnik dekadent. Bio je pesnik dekadent i ne znajući za dekadentsku školu koja je onda cvetala u Parizu; bio je futurist, i ne znajući za talijanski futurizam koji je tek desetinu godina docnije rođen u Milanu. Njemu ni francuska ni talijanska književnost prošlog veka nisu kanda bile poznate. Međutim, po nekoliko njegovih dekadentskih pesama, njega bi i dekadenti i futuristi bili pozdravili kao jednoga od uglednih svojih predstavnika iz avangarde.
 
Mileta Jakšić će dugo ostati u našoj književnosti i po tome što je pao kao žrtva naše kritike u doba kad je polemika prešla bila sa tribine na katedru, i kada su strasti političkih agitatora bile zahvatile najzad i duh naših kulturnih universitetskih profesora. On će ostati kao primer šta može jedna zlonamerna književna kritika napraviti u duhu jednog pesnika ako ispred dobre namere stane prkos, a ispred savesnosti izvesna lična pakost.*

 
______________

* Aluzija na ocenu prve zbirke pesama Milete Jakšića od strane književnog kritičara Ljubomira Nedića, koji je "išao za svojim prkosom više nego za svojim osvedočenjem".
"Ocena Miletine knjige je bila toliko seminarsko cepidlačenje, toliko beskompromisno hvatanje u pogreškama, toliko zlurado traganje za krivicom, da je pesnik Mileta Jakšić, sinovac Đure Jakšića, kojeg je Nedić toliko istakao kao uzor, za veliki niz godina prestao da piše, a verovatno prestao i da onako živi kako je živeo do tog vremena. To je bila katastrofa čitave jedne ljudske sudbine, a ne jedne knjige ni jedne književne ambicije. Nemajući dovoljno spreme da primi dvoboj sa književnim naučnikom, Mileta je bacio svoj mač pred noge neprijatelja, i povukao se sa arene kao čovek ne proboden nego udavljen bez borbe." — J. D.




Jovan Dučić
Sabrana dela
Jovana Dučića IV

Moji saputnici
književna obličja
prikazi i beleške • članci
Beograd — Sarajevo 1989.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #13 poslato: Novembar 26, 2017, 05:45:28 am »

**

O MILETI JAKŠIĆU

...Njegove pesme počele su izlaziti u Javoru za 1891, 117 i u njima se oseća jak uticaj Vojislava Ilića, sa kojim je imao zajedničku i jednu veliku književnu simpatiju: Puškina. Ali on se tog uticaja oslobađa i njegova zbirka Pesme (Velika Kikinda, 1899) predstavlja već jednog originalnog pesnika. Njegov pesnički rad nije obilan, ali je ipak znatan. Jakšić je počeo pevati kao vojislavist, ali se sve više oslobađao toga uticaja i nalazio svoj naročiti ton. On je jedan od retkih iskrenih pesnika svoga doba: peva ono što vidi oko sebe i što oseća u sebi. Ulazeći u život, on iz obične lirike uzdiže se do lirike misli, i ide do jedne široke, panteističke ljubavi prema prirodi. Duhovno i moralno zdrav, on dostiže vedru ravnotežu starih koji su voleli prirodu iznad svega. On se naročito odlikovao u realističkim opisima sela, produžujući i usavršujući što su pre njega pisali Jovan Subotić i Jovan Grčić Milenko. On ima vrlo živo osećanje prirode, retku sposobnost da nađe konkretnu pojedinost koja slici daje života i reljefa, u isti mah njegovi opisi prirode imaju nečega širega, gotovo simboličkog značaja. On se oslobađa svega što je nakalemljeno i knjiško i svojoj poeziji daje sve neposredniji, sve većma čovečanski karakter. Sa Veljkom Petrovićem to je do danas najbolji pesnik stare Vojvodine.

Mileta Jakšić ima i jednu svesku Priča (Mostar, 1900). Pripovedački rad docnije je sasvim napustio.


Jovan Skerlić


Pri gledanju na karakter, delo, uspeh ili neuspeh jednog pisca obično se ukazuje na društvene i materijalne uslove u kojima je on radio. Te uslove, nesumnjivo, ne treba obići. Ali, ma kako bili uticajni, oni nisu presudni. Sudbinu Milete Jakšića nisu opredelili samo društvo iz kojeg je ponikao i vreme u kome je živeo, već i on. Više no materijalni i socijalni uslovi, strah od sveta i gradova učinio je da Mileta Jakšić, usamljen, provede život na selu, između neokrečenog crkvenog zvonika i zapušteiog groblja. Samo jednom je zaželeo da ode "daleko nekud", "u zemlje tuđe, strane", "daleko od zavičaja", ali je na želji i ostalo. Ne mogući se boriti sa sudbinom, iako nepomiren s njome, surovo i ne bez prezira je rekao o sebi: "Zečevi ginu tu gde se i kote".

Milan Kašanin, Sudbina umetnika

[postavljeno 27.12.2009]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: