Slobodan Jarčević — Bivši Srbi
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Pisci i knjige « Slobodan Jarčević — Bivši Srbi
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slobodan Jarčević — Bivši Srbi  (Pročitano 18030 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 07, 2010, 04:00:04 pm »

*

B I V Š I  S R B I




Bivši Srbi
Rimokatolici, Muslimani, Rumuni Crnogorci
GRAFOmarketing, Novi Sad, 2007.



Novi Sad (Vesti) Knjiga "Bivši Srbi" Slobodana Jarčevića je poput teke za osnovce — nepunih sto strana malog formata. Obimom skromna, knjiga je izazov prvog reda. Krcata je podacima iz srpske istorije, ali i podacima za koje kao da nikad nismo čuli. Možda smo ih naslućivali, ali, onako, kako se to kaže — podsvešću. Mada ova najava deluje preteciozno, čitalac će se, čim "Bivše Srbe" bude imao u rukama, sa mnom složiti. Shvatiće da je o tome o čemu autor piše učio tokom svih stepena obrazovanja, da se o tome obaveštavao iz šire literature, štampe, u emisijama radija i televizije, ali da su sva ta objašnjenja o davnoj i novoj srpskoj istoriji, u poređenju s tumačenjima u "Bivšim Srbima", bez ikakvog logičnog osnova. Autor nas lako pridobija i mi mu priznajemo da smo o istoriji svog naroda, svojih država, pa i o istoriji Evrope, stekli potpuno pogrešne predstave.

Kroz četiri celine u knjizi — pretapanje Srba u rimokatolike, muslimane, Rumune i Crnogorce, autor nam, na jednostavan način i lakim stilom vrsnog novinara, pobija okoštale istorijske dogme iz naših udžbenika i naučnih dela najpoznatijih jugoslovenskih istoričara i akademika. Pred tekstom iz "Bivših Srba", bledi mnogo onoga što je u izdanjima Srpske akademije nauka i umetnosti cenjeno kao nenarušiva istina o istoriji i kulturi balkanskih i evropskih naroda. Setićemo se koliko je bila okoštala u našoj svesti maksima da je hrišćanska Evropa ratovala protiv moćne turske islamske imperije, kad je Turska, preko Balkana, počela da osvaja Mađarsku i ugrožava Austriju. Ali, u "Bivšim Srbima", piše drukčije — hrišćanska Evropa je (Francuska, Engleska, Poljska, Mletačka Republika i Vatikan s papom Klimentom Sedmim) činila tursku koaliciju u 16. stoleću i omogućila je Sulejmanu Veličanstvenom da pokori Mađarsku. Zašto? Pa, vrlo jednostavno — da bi Turska, od tada, svake godine ugrožavala nemačke zemlje. Opet, zašto? Pa da Nemci ne bi imali snage da osvajaju zemlje na drugim kontinentima i da taj "civilizacijski" posao ostane, uglavnom, Englezima i Francuzima. A kad su Srbi, ustancima i uz pomoć Austrije, tri puta prognali Turke iz srpskih zemalja, Englezi i Francuzi su napadali Austriju na zapadu i slali Turcima svoje trupe preko solunske luke.

Za ovom istinom, pomalja se i druga. Nisu Hrvati bili bedem i zaštita hrišćanske Evrope pred Turcima, jer su ugarski feudalci u Zagoruju, po nagovoru pape Klimenta Sedmog, prišli turskom savezu i postali turski vazali: Ivan i Krsto Frankopan, zagrebački biskup Šimun Erdedi i hrvatski ban Franjo Baćani.

U vezi s Hrvatima, saznajemo da nije Drina bila granica pravoslavlja i rimokatolicizma, čime su nas zasipale jugoslovenske istorijske knjige i Krležine enciklopedije. Jarčević nam prostire srednjevekovna dokument o srpskom pravoslavnom stanovništvu u Krajini, Vinodolu i Istri. Zamislimo, stanovništvo Istre je do početka sedamnaestog stoleća bilo srpsko i pravoslavno. A kratkotrajna srednjevekovna država Hrvatska je bila, takođe, s pravoslavnom religijom i Hrvati će prelaziti u rimokatoličku veru tek kad ih pokore Mađari — 1097. godine. Ukratko, nisu Turci iz Krajine prognali Hrvate, kako to piše u našim enciklopedijama, pa tamo preselili Srbe iz Srbije i Crne Gore, nego su Turci prognali deo srpskog stanovništva, a ako su tamo stigli novi Srbi s Turcima, samo su stigli na srpsku zemlju. Jer, evropski naučnici su u 19. stoleću naciju poistovećivali s jezikom, a istina je da u je u Srednjem veku u Dubrovniku, Dalmaciji i ostalim delovima Vojne Krajine bio u upotrebi samo srpski jezik — nikad Hrvatski. Deo knjige o bivšim Srbima rimokatolicima, autor završava podacima o vatikanskom, austrijskom, mletačkom i čijom sve ne državnom prisilom o katoličenju i kroatizovanju srpskog pravoslavnog stanovništva od Drine — do Istre.

Deo o islamiziranim Srbima je, bez obzira što smo to realnije učili, veoma zanimljiv, jer nas autor upoznaje koliko su muslimanski intelektualci bili srpski orjentisani u drugoj polovini devetnaestog stoleća i početkom dvadesetog. On nam predstavlja rodoljubive pesme muslimana i odjednom shvatamo da takve ljubavne prema srpstvu i srpskoj baštini nema u pesmama Srba pravoslavne vere. A onda, iznenađenje. Muslimani su tražili od Austrougarske da ona ne može da menja ime srpskom jeziku — i da ga zove "zemaljskim" ili "bošnjačkim". Šta bi na to rekli današnji intelektualci i državnici iz redova Srba muslimana? Onih u Bosni i Hercegovini, Raškoj i Crnoj Gori? Ali, kako ćemo i mi Srbi pravoslavni opravdati svoje državnike i intelektualce poslednja dva stoleća, koji su nam uklanjali iz obrazovnog programa srpska patriotska književna dela Srba muslimana? Da to nisu činili, ne bi bilo onakvog međverskog pokolja u Drugom svetskom ratu i ne bi bilo separatista među Srbima muslimanima i rimokatolicima u Jugoslaviji krajem dvadesetog stoleća.

Treći deo knjige o bivšim Srbima — Rumunima, zapanjuje. Saznajemo ono što nam nije ni naslućivano u već poznatoj literaturi. Preci današnjih Rumuna su u Srednjem veku bili Srbi! Zapanjujuće! Grčka i rimska dokumenta o njima govore kao o Slovenima, o slovenskim Dačanima, o dačkim Slovenima. Naši istoričari su citirali takve tekstove, ali nisu ništa objašnjavali. Pisali su kao da je bio neki "omanski narod". A činjenice su: da je srednjevekovna književnost u Rumuniji bila srpska — u državi je službeni jezik bio srpski. U crkvi, takođe. Otkud rumunski jezik danas? Jednostavno. Bio je to u Srednjem veku srpski s priličnim brojem romanskih duđica — onda, od 16. stoleća, po inžinjeringu zapadnoevropskih država, uklanjane su pojedine srpske reči i dodavane, umesto njih, reči iz romanskih jezika. Tako je rumunski jezik rođen u devetnaestom stoleću, mada i danas u njemu ima 25% srpskih reči. Pomoću novog jezika su Srbi u Vlaškoj i na Karpatima ubeđeni da nisu Sloveni, ili Srbi. Zapadnoevropskim državama i Vatikanu je uspelo da prekinu slovensku nit od Petrograda do Jadrana.

Četvrto poglavlje knjige je o rasrbljivanju Crnogoraca. Ovo poglavlje je najzanimljivije. Autor nas upoznaje da su Srbi u Crnoj Gori rasrbljivani od početka sedamnaestog stoleća. Činili su to Vatikan, Austrija, Mletačka Republika, kasnije: Francuska i Engleska, pa opet Austrija i Austrougarska — ali, svi u dogovoru s Turskom! Neverovatno, ali je tako. Činjeno je to i za vreme Njegoša, ali najviše i najštetnije za vlade Kralja Nikole i u toku Prvog svetskog rata. Ono što su uradili komunisti na čelu s Milovanom Đilasom i Milom Đukanovićem, samo je poslednja faza tog četiristogodišnjeg razbijanja srpstva u Crnoj Gori. Pokrajini koja je bila prestona srpska zemlja, jer je prestonica Srbije bila u Skadru — od 492. do 1171. godine. To se u našoj istoriografiji krilo, pa je Srbija bila opisana u udžbenicima kao jedina srednjevekovna država u Evropi koja nije imala prestonicu — pre dinastije Nemanjića. O Crnoj Gori je još mnogo iznenađenja. Nju su oslobodili od Turaka Srbi Dalmacije, što nikad nismo mogli pročitati u literaturi Jugoslavije. To se krilo, kao i to da su Srbi sami oslobodili Dalmaciju, pa su evropske sile odlučile da je tako oslobođenu poklone Mlecima!

Najužasniji su podaci iz vremena Prvog svetskog rata. Saznajemo da je kralj Nikola Petrović bio pobornik rasrbljivanja — a pisao je prosrpske pesme, da bi svoje namere prikrio. Nije ratovao protiv Austrougarske s više od polovine crnogorske vojske. Kad je Janko Vukotić bio pred oslobođenjem Sarajeva, kralj Nikola je narodio da se crnogorska vojska povuče na desnu obalu Drine! Za to je dobio od austrijskog cara 15 miliona franaka, jer su bili tajni saveznici. Kralj Nikola je sprčio gradnju puta od Peći do Andrijevice, kud je nameravao Putnik da evakuiše srpsku vojsku i narod i da izvuče artiljeriju i hranu. Bez tog puta, za koji je Srbija dala novac kralju Nikoli, usledila je strašna golgota srpske vojske i naroda. Pored tog zla, kralj Nikola je platio da se organizuje stopedeset arbanaških bandi — sa zadatkom da one ubiju što više Srbijanaca! Užasna istina.

Te i druge nepoznate činjenice, naćićemo u ovoj maloj a vrednoj knjižici Slobodana Jarčevića, koju bi svaka srpska kuća trebala da ima. Kad kažem srpska, mislim na sve Srbe katolike, muslimane Crnogorce, pa i Rumune.


Zvonimir Trajković
Beograd, 07. februar 2007. (7515) godine


Inače ovu vrednu knjigu će prodavati IPA ''Miroslav'', 11.060 Beograd,
poštanski fah 77, mirmi@EUnet.yu
tel: 778-939, tel/faks: 785-703.


http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=8275
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 07, 2010, 04:38:36 pm »

*

SLOBODAN JARČEVIĆ: PODSETNIK O SRBIMA ISLAMSKE RELIGIJE


SRBI MUSLIMANI

Knjiga našeg istaknutog publiciste Slobodana Jarčevića "Bivši Srbi" na naučnoj osnovi govori o otuđenju i verskoj podeli Srba. Sastoji se iz četiri segmenta, a mi vam na ovaj način predstavljamo deo koji govori o Srbima — muslimanima


SRBI PODELJENI DRŽAVAMA I VERA

U pismima Petra Petrovića Njegoša, nalaze se i ona odašiljana skadarskom veziru Osman Mashar–paši Skopljaku, "jednoplemeniku različita ispovedanija... jedne krvi". Njegoš je podsećao Skopljaka da su im porodice iz istog srpskog zavičaja — Skopljakova od Bugojna, a Njegoševa od Zenice. Osman Mashar–pašu su ove reči, mada je bio ohol, dotakle. Bio je razapet, kako to narod kaže, između korena svoje nacije i svojih obaveza neprijateljskoj Turskoj, u čijoj državnoj strukturi je bio velikodostojnik. Paša, o svojim mukama, nije ostavio pismena traga, ali će se pašin unuk Omer–beg Sulejmanpašić-Despotović, s velikom grupom mladića iz uglednih muslimanskih porodica, krajem devetnaestog stoleća, okrenuti svome rodu i najumilnije mu pevati. Omer–beg će uzdizati srpsku krsnu slavu, rod i srpsko ime, uveren da je doživeo srećne dane, o kojima je, njegovom dedi Osmanu Masharu, pisao umni Njegoš:
 
"Ja bih rad (obaveštava i jadikuje o tim danima Njegoš) da sam se malo docnije rodio, jer bih vidio svoju braću đe su se sebe i svojih spomenuli i đe javno pred svijetom kazali da su oni dostojni praunuci i potomci starijeh vitezova našeg naroda".[1]

Stihovi Omer-bega u pesmi Leti pjesmo su treperili ovom izgovorenom porukom Njegoša i pritajenim mislima Osmana Mashar-paše:

"Želiš vidjet ljutog lava,
za slobodu što se bori,
ti poleti, pjesmo moja,
onoj maloj Crnoj Gori.
            
Pod Lovćenom na kamenu
Naćeš tamo onog lava,
Što slobodi krči puta
Oštrim mačem i guslama.
            
Ponesi mu pozdrav vjerni
Zarad sreće bratskog gleda,
Krv nas veže, a ne d'jeli
Vjera Hrista, Muhameda".[2]

Drugi veliki rodoljub među Srbima muslimanima bio je Avdo Karabegović Hasanbegov. On će, u "Bosanskoj vili", Sarajevo, 15. juna 1898, objaviti pesmu U oči Vidova 1898. i u njoj će, pun slutnje o mogućem budućem bratoubilaštvu, preklinjati da se srpski zavičaji zagrle:

"... Ej, Kosovo tužno i žalosno!
Sklanjali se za visoke gore
Jarko sunce sjetno, neveselo,
Da ne gleda đe se braća bore?
 
Da ne gleda mačeve krvave
Đe brat bratu kroz grudi probada,
Da ne gleda srca izdajnička
Đe paklena zloba, zavist vlada.
 
Da li čekaš aj, Kosovo tužno!
Nove bratske borbe i megdana?
Da li čekaš — ej sudbino kleta —
Sretnijega tude Vidov dana.
 
Ili čekaš da izgladi vrjeme
Crne bore sa tvojega čela,
Da na groblju praotaca svojih
Zagrle se braća prevesela.
 
Da li čekaš bratsko razbojište,
Opet bojna truba da zatrubi?
Ili čekaš — ah zlaćani sanci —
Da se Prizren s Avalom poljubi?!

Ovakvo oduševljenje za "grljenje braće prevesele", braće hrišćana i muslimana, nalazimo u proznim i epskim delima Srba od 15. stoleća. U njima, vidimo da su srpski državnici i vojskovođe oba ispovedanija bili razapinjani između želje da obnove carstvo Nemanjića i zaključka da su se tome, sudbonosno, isprečile osvajačke sile Azije i Evrope. Zato su se kolebali i svrstavali pod jedan, drugi ili treći barjak — verujući da je izbor vrste barjaka Božija volja, ili iznuda istorijskog trenutka — nadmoći države pod krstom ili države pod polumesecom. Srpsku državu su, jednako, satirali i Turci i Evropljani. To je iskusio Đurađ Crnojević, koji je, u nameri da očuva ostatke srpske države u Zeti, otputovao u Mletke i tražio pomoć, a kad je tamo naišao na neprijateljsko držanje, vratio se u Zetu i sklonio se u Tursku. "Đurađ se u izbeglištvu uverio da je Mletačka Republika imala iste ciljeve kao i Turska — osvojiti što više srpskih zemalja. Mlečani su svoje vojne ekspedicije usmeravali prema Zeti, dok je ona bila u sastavu Srbije Stefana Lazarevića i sestrića mu Đurđa Brankovića. Koristili su svaki turski napad na Srbiju da bi okupirali zetske posede na morskoj obali. U tu svrhu, dužd je činio sve da Zetu oslabi iznutra. Pokušavao je da izazove dinastičke borbe među Crnojevićima. Protiv Stefana Crnojevića je podsticao njegovu braću i izdašno ih pomagao novcem, robom i oružjem. Zabeleženo je da su Mlečići uspeli protiv Stefana dignuti i jedno pleme s obala Skadarskog jezera".[3]

U ovakvom okruženju, Srbi su, bez obzira na versku pripadnost, bili primorani da služe Turskoj ili nekoj od evropskih država. A te države su, sledeći sveprisutnu ideju uvećanja teritorije, surovo uklanjale prepreke na tom putu. Ništa im nije bilo sveto, kao što se to vidi na ovom primeru Mletačke Republike. Ona lomi hrišćansku Srbiju, na isti način kako to čini i islamska Turska. Državnom interesu se sve podređivalo. U Turskoj, i životi sultanovih sinova. Ništa nije smelo remetiti snaženje i širenje države. K tom cilju, moćni Sulejman je naredio da mu ubiju sina Mustafu, koji je i umno i telesno bio ispred ostale braće po ocu, a izvesno vreme pre toga, ubio je i sina Ibrahima. Ovako su to zabeležili istoričari:

"Caru su razapeli čador, ogroman kao dvor, podeljen pregradama od svile na nekoliko odaja. 'Bio je to oktobar 1553, kad je Sulejman pozvao sina da ga poseti. Tako je nekad doveo na večeru i miljenika Ibrahima...' Sav u teškoj zlatnoj odeći, više nalik na mumiju nego bilo kad ranije, car je nepomično sedeo pod čadorom i kroz zavesu, dovoljno providnu, zurio u drugu odaju, koja je još bila prazna. U jednom trenutku, napolju je zavladala tišina, i u odaju je, bez pratnje, ušao Mustafa, njegov sin, sav u beloj odeći, lep kao junak iz priče, i začuđen zastao što nikog nema u polutamnoj prostoriji. A onda je Sulejman video kako iz uglova iskaču mutavci, ogromni i crni, i bacaju se na Mustafu da ga zadave. Dok je trajalo rvanje, sultan je primetio da ga je sin zapazio kroz zavesu i, zajaukavši da mu pomogne, poslednjom snagom zbacio sa sebe džinove. Princu je tada prišao s leđa dvoranin Zal Mahmud-paša, potonji vezir i zet carske kuće, i nabacio mu gajtan oko vrata. Za to vreme, car se nije ni pomerio".[4]

Kad imamo u vidu ovakvo sultanovo žrtvovanje sopstvenog sina za interes države, postaje jasno zašto je Osman Mashar–paša Skopljak bio prinuđen da ne spominje svoje srpsko poreklo u prepisci s Njegošem. A da je o srpstvu brinuo i govorio u krugu porodice i sa svojim bliskim prijateljima — Srbima muslimanima, vidi se u spisima njegovog unuka Omer-bega Sulejmanpašića — Despotovića. Omer-beg je, kad je minula opasnost od strašne kazne turskih vlasti — krajem devetnaestog stoleća, predao Bogdanu Milanoviću Krajišniku rodoslov Sulejmanpašića. Krajišnik je to objavio u časopisu Golubu, u Somboru, 1. oktobra 1899. godine. Rodonačelnik ove ugledne muslimanske porodice u Bosni bio je, niko drugi, nego srpski plemić, s titulom despota — Mihajlo. Prešao je u muslimansku veru u vreme Mehmeda Drugog i uzeo ime Ali-paša. Ruski konzul u Sarajevu Aleksandar F. Giljferding je istraživao poreklo Sulejmanpašića Skopljaka i došao do podatka da im je rodonačelnik Mihajlo bio Jablanović. To je plemićka porodica, za koju neki istoričari tvrde da su se iz nje izdvojili Kotromanići.[5]

Skopljaci su, mada plemenitog srpskog roda, glasili kao odani turski državnici i vojskovođe. Bili su prinuđeni na preduzeća protiv srpskih nacionalnih interesa, ali je sigurno, da to nisu činili mirne savesti. Posebno ne u prvoj polovini devetnaestog stoleća, kad su muslimani Bosne i Hercegovine podigli bunu protiv turske okupacije. Vođa srpskog muslimanskog ustanka bio je Husein — beg Gradaščević. Uz njega su pristali članovi mnogih plemićkih porodica i otvoreno su pozivali Srbe muslimane da se osvete Turcima za srpski poraz na Kosovu polju 1389. godine. Ustanici su krenuli s vojskom iz Sarajeva prema Travniku 1831. godine, a suprostavila im se turska vojska na čelu sa Sulejmanpašićima Skopljacima: Mustaj–pašom i Osman–alajbegom. Nadomak Travnika, dve vojske su se žestoko potukle. Pobedila je vojska Srba muslimana, a Skopljaci su se spasili bekstvom u Duvno. Husein — beg Gradaščević je vojevao protiv Turaka desetak godina. Jednom prilikom je prodro u Srbiju i pobedio je tursku vojsku i na Kosovu. No, 1851. godine je turska vojska, sastavljena od Arnauta, na čelu s Omer-pašom Latasom (poturčenim Srbinom iz Like) upala u Bosnu i ugušila ustanak bosansko-hercegovačkih Srba muslimana. Bez obzira što su pristalice kapetana Gradaščevića bile privržene islamskoj religiji i protivile se sultanovim reformama o proširenju prava hrišćanima, njihov pokret je imao srpsko nacionalno obeležje — borbu protiv okupatora iz Azije, oslobađanje Bosne i Hercegovine i pripajanje Srbiji. Tu srpsku svest kod muslimanskih ustanika, prepoznao je nemački istoričar i pisac Leopold Ranke. U knjizi Srbija i Turska u devetnaestom veku, Ranke će, na str. 114, navesti da su Srbi muslimani pevali:

"Mi idemo na Kosovo ravno,
Gde nam stari slavu izgubiše,
Staru našu slavu prađedovsku.
I mi ćemo na polju Kosovu
Il' izgubit vjeru i junaštvo,
Ili ćemo, ako Alah dade,
Dušmanina svoga pobjediti,
I u Bosnu vratiti se slavno".

Pobuna muslimana protiv turske vlasti u Bosni i Hercegovini pod voćstvom Husein-bega Gradaščevića (Zmaja od Bosne) nije bila usamljena. Protiv Turaka je podigao muslimane Hercegovine Ali-paša Stočević Rizvanbegović 1849. godine. Da je njegova pobuna imala čisto srpske pobude, govore činjenice da je on bio veliki prijatelj Petra Petrovića Njegoša i da je na ustanak pozivao i Srbe hrišćane — pravoslavne i katolike. I ovu bunu, kao i onu Gradaščevićevu, ugušiće Omer-paša Latas.[6]
 
Za ono vreme teškog srednjevekovnog nasleđa u Bosni i Hercegovini, s neobrazovanim stanovništvom i bez saradnje s nacionalnim pokretima u evropskim državama, feudalna elita Srba muslimana je nagovestila, ovim ustancima, svoju nacionalnu samobitnost. To što ustanku nisu masovnije prišli Srbi pravoslavni i katolici, posledica je uobičajenih srpskih, međusobnih, podela. Ne samo po religioznim švovima, nego i po zavičajnim, staleškim, dinastičkim, ideološkim — oslanjanjem jednih na Rusiju, drugih na Austriju, trećih na Tursku, Mletke, Mađarsku, itd.

Nacionalno štetna, srpska sklonost ka podelama je bila pobeđena u Hercegovini 1882. godine. Tad su Stojan Kovačević i Salko Forte podigli protiv austrijske okupacije 150.000 ustanika, od kojih su polovina bili muslimani, a polovina pravoslavni. Na čelu ove zaboravljene srpske revolucije, bili su prvaci i jedne i druge konfesije: Hajdarbeg i Ibrahimbeg Čengić, Omer-beg Filipović, Ibraga Tanović, Beg Tanković i mnogi drugi, a od pravoslavnih: Stojan Kovačević, Pero Tunguz, serdar Vaso Buva, Jovo Samardžić, Luka Dangubić, itd.
 
Odsustvo srpske državne ideologije u Jugoslaviji od 1918, uslovilo je da se ova srpska ratna i oslobodilačka sloga muslimana i pravoslavnih zaboravi i da se njen duh ukloni iz svesti mlađih generacija, jednih i drugih. Utapanje srpske ideologije u jugoslovenstvo u dvadesetom stoleću je ključna greška srpskih državnika i intelektualaca i ona će usloviti strahovite međusobne srpske pokolje u dva svetska rata i u separatističkim ratovima u Jugoslaviji od 1990. do 1999. godine. A da do toga nije trebalo doći, pokazuju primeri muslimanskih prvaka koji su sledili tekovine muslimansko-pravoslavnog ustanka protiv Austrije 1882. godine. Najugledniji među njima, bio je Mehmedbeg Kapetanović-Ljubušak. On je 1887. godine napisao zbirku poslovica, pesama i anegdota: Narodno blago. Ovo delo je štampao ćirilicom. Poklonio je svoje zemljište kod Bihaća i Sanskog Mosta za podizanje pravoslavnih crkava i parohijalnih domova. Njegov sin Rizabeg je prigrlio očevo srpstvo — pisao je rodoljubive pesme i štampao ih u srpskoj Bosanskoj vili. Da je svest o pripadnosti muslimana srpskom stablu bilo među narodnim prvacima odnegovano pre stvaranja Jugoslavije, pokazuje muslimnsko-pravoslavni ugovor o uređenju Bosne i Hercegovine od 1902. godine, kojim je pokušano sprečavanje austrijske namere da sve došljake u Bosnu i Hercegovinu (strance) predstavi za Hrvate i da srpski jezik proglasi "zemaljskim", ili "bošnjačkim". Zato su Gligorije Jeftanović, Vojislav Šola, Alibeg Firdus i Bakirbeg Tuzlić uneli Član 11:
 
"Narodni i službeni jezik je srpski, a pismo ćirilica. Ne priznaje se pravo zavičajnosti nikome — ko je došao s okupacijom ili posle nje, pa ni njihovim potomcima, makar da su u Bosni rođeni".

Ovaj državni i nacionalni dokument je, ubrzo, dao rezultate — i prava je šteta što je posle 1918. godine muslimansko-pravoslavna sloga zanemarena i odrođavanje muslimana od srpskog stabla državno podsticano. Posebno, u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Ali, tih prvih godina dvadesetog veka, sve je nagoveštavalo bratstvo istorodnih muslimana i pravoslavaca. Tako su muslimani osnovali Srpsko muslimansko potporno đačko društvo i počeli da izdaju časopis Gajret. Predsednik Društva je Mehmedbeg Fadilpašić, veleposednik iz Sarajeva. Urednik Gajreta, od 1907. je Osman Đikić i časopis ruši okvire međusrpske verske podeljenosti. Zalaže se za srpstvo i muslimani prestaju da se zovu Turcima, shvatajući da pripadaju srpskom rodu.  Osman Đikić, sa Smajom Ćemalovićem, pokreće i časopis Samoupravu, 1910. godine. Atmosferu srpskog rodoljublja među muslimanima Bosne i Hercegovine, krajem 19. i početkom dvadesetog stoleća, najupečatljivije prikazuje lepa lirska pesma Srbina muslimana Aliverić Tuzlaka, Amanet od đeda, objavljena u Bosanskoj vili, 1898:

"U dolafu moga đeda
s desne strane u pretincu,
kad još bijah grješno d'jete
viđah malu ikonicu.
 
Prikradoh se da razgledam,
Kakva li je na njoj slika,
Bješe srebrom optočena
Slika Đurđa mučenika.
 
Ja to onda nisam znao.
Zazir'o sam od aždaje,
Al' s aždajom ko se bori,
Osjeć'o sam, junak da je.
 
Samo zato, samo zato,
Ja poljubih tog čovjeka.
Đed uniđe — ja sezbunih —
A on reče: 'Neka, neka!
 
Istog Đurđa, ljubili su
Naši preci ko svečari,
Pa zar da jađunah ljubnut'
Što ljubljahu naši stari.
 
Al' ti n'jesi poljubio
Samo hader — ilijaza,
I poljupce si poljubio
Svojih rahmet praotaca'.
 
Tako đedo, al' on ode
Već odavno s ovog sv'jeta,
A ja čuvam ikonicu
Pored drugih amaneta.
 
Al' ja zato, Alah-ikber,
Čvrsto s držim svog mezheba,
A mezheb mi ništ' ne smeta
Da srbujem kako treba".

Tih godina, muslimani Bosne i Hercegovine prolaze, pred austrijskim vlastima, kao i saplemenici pravoslavni. Ibrahim Balta, Hercegovac, postaje čuveni četnik kod vojvode Vojina Vuka Popovića. Poginuo je 1912. godine, u borbi protiv Turaka. Izet Telalbašić, pred austrijskim sudom u Bihaću, izjavljuje da je Srbin, od rođenja. Članovi "Mlade Bosne" i borci za oslobađanje od austro-ugarske okupacije su: Đulaga Bukovac, Muhamed Mehmedbašić, Mustafa Golubić i drugi. Dr Avdo Hasanbegović, dugogodišnji predsednik Gajreta i senator, bio je u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu. Borio se na Dobrudži i Solunskom frontu. Odlikovan je "Karađorđevom zvezdom".[7]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 07, 2010, 05:24:01 pm »

*
nastavak

RANIJE SRPSKO RODOLJUBLJE MUSLIMANA

Srpsko rodoljublje kod muslimana nije novijeg datuma — ne odnosi se samo na 19. i 20. stoleće. Ostao je pismeni trag o Muhamedu Hevaji iz Tuzle. On je sredinom 17. stoleća pisao pesme o Srbima hrišćanske i muslimanske vere. Proročki je zaključio da će zlo zadesiti naciju ako se bude delila po religioznom šavu — ako nacija zaboravi da su muslimani i hrišćani od jednog oca i jedne majke:
  
"Otac jedan, jedna mati,
Prvo bi nam valja znati,
Jer ćemo se paski klati..."

Početkom 19. stoleća, jedan od prvaka muslimana u Mostaru, Ali-aga Dadić, osniva politički pokret i traži autonomiju Bosne i Hercegovine u Turskoj. Njegovi sledbenici su, podjednako, i muslimani i pravoslavni. Ovo je bilo previše za tursku vlast. Ona se uplašila žešćih zahteva Srba oba zakona u Bosni i Hercegovini, koji su mogli da se povedu za primerom Srba u Srbiji, gde je buktao Prvi srpski ustanak. Da ne bi izazvali otvorenu pobunu u BiH, Turci nisu smeli da zatvore ili pogube Ali-agu Dadića, nego su ga, tajno, otrovali.
 
Da su srpski intelektualci, poslednja dva veka, više brige posvećivali svojoj naciji, istorijska literatura bi bila mnogo bogatija i drukčija — svrsishodnija nacionalnim interesima. Da su se, recimo, mlade generacije muslimana, u devetnaestom i dvadesetom stoleću, vaspitavale na primeru Sinan-paše Sijerčića iz Goražda, sigurno je da hrvatska propaganda ne bi mogla da ih pridobije u onolikom broju — u kojem su se priključili fašističkim jedinicama 1941. godine. A Sinan-paša Sijerčić je, krajem 18. stoleća, činio sve da muslimanima ukaže na njihovu pripadnost srpskoj naciji. Svakako, u to vreme, bio je to opasan korak za muslimana i visokog dostojanstvenika Turske. No, Sinan-paša se nije obazirao na opasnosti. Štitio je pravoslavne Srbe od razuzdanih turskih zulumćara, najčešće pridošlica iz ostalih krajeva Turske. Pomagao je obnavljanje pravoslavne crkve blizu Goražda — zadužbine Hercega Stefana. Sinan-paša je negovao uspomenu na svoje pravoslavne pretke. Imao je pismene zapise da su bili srpski plemići Šijerinići u srednjevekovnoj Bosni. Šijerinići su ogranak još poznatije plemićke porodice Lučića. Kad je Sinan-paša Sijerčić, kao jedan od komandanata u turskoj vojsci, krenuo protiv srpskih ustanika u Srbiji, bliskim prijateljima je rekao da bi želeo da Turci budu poraženi, pa makar i sam glavu izgubio. Želja mu je ispunjena. Srbi su pobedili na Mišaru 1806. godine, a Sinan-paša Sijerčić je, u toj bici, poginuo.[8]
 
Život je, zbog srpstva, izgubio i pesnik Sejid Vehab Ilhamija iz Žepče, jer je, svojim stihovima, napadao tursku vlast. U jednoj pesmi je napisao:
 
"Turčin nema amela.
Krivda pravdu zamela..."
 
Turci su ga zatvorili u Travniku i udavili 1821. godine.[9]


JUGOSLOVENSTVOM PROTIV SRPSTVA MUSLIMANA

U Jugoslaviji je, do 1941. godine, činjeno sve da se neguje jugoslovenstvo, a ne srpstvo, pa je to omogućilo da se veliki broj muslimana, prema uputstvima iz fašističke Nemačke i Nezavisne Države Hrvatske, pridobije za antisrpsko delovanje. Muslimanska omladina je regrutovana u hrvatsku fašističku vojsku (ustaše i domobrane), po zamisli dr Džafera Kulenovića, koji je između dva svetska rata već negovao među muslimanima jugoslovenstvo, umesto srpstva. On je, 1941. godine, prihvatio hrvatstvo i postao Pavelićev doglavnik. (Do rata je bio rukovodilac Jugoslovenske muslimanske organizacije, u kojoj se, polako, gasilo srpstvo, negovalo jugoslovenstvo i pripremao savez s fašistima). No, srpska svest kod mnogih muslimana je bila nepokolebljiva u tom strašnom Drugom svetskom ratu. To pokazuje i primer sudije iz Mostara Muje Pašića. Kad su hrvatski vojnici (ustaše) tražili od Srba da predaju svoju imovinu hrvatskim vlastima, Mujo Pašić je doterao biciklo i rekao:
 
"Ja nijesam čovjek berze i spekulacije. Stari su mi bili Srbi, srpski mislili i osjećali — i kad je svanjivalo i smrkavalo, kako za vrijeme Jugoslavije, tako i pod Turskom i Austrijom. I ja ne mogu ništa drugo biti. Vaše naređenje odnosi se i na mene i evo vam biciklo".
 
Da je bilo sreće, ova rečenica bi krasila školske knjige Jugoslavije i današnje Srbije. Ali, nije samo ovaj herojski postupak Muje Pašića predat zaboravu, voljom komunističkih vođa Jugoslavije i nemarom četničkih hroničara i memoarista. Malo ko zna da je Mujo Pašić, zajedno s Fehimom Muskadićem, dr Ismetom Popovcem i drugim muslimanskim prvacima, bio četiri godine u četničkim jedinicama, pod komandom Dragoslava Draže Mihailovića. U Nevesinjskoj i Mostarskoj četničkoj brigadi, bilo je postrojeno 5.000 (pet hiljada) četnika muslimana.[10] Neoprostivo je ovakve događaje prepustiti zaboravu, jer su posledice istorijskog zaborava štetne za naciju. Uklanjanjem činjenice o masovnom učešću muslimana u četničkim jedinicama, stvoren je novi jaz među Srbima — opet, po verskom šavu. Jer, da se to nije prikrivalo, onda bi se četničkim pokretom, ako je bio nacionalno opravdan, ponosili i pravoslavni i muslimani, a ako je bio nacionalno štetan, onda bi i pravoslavni i muslimani, ravnopravno, izvlačili pouke za budućnost.
 
Možemo zaključiti da je srpski nacionalni oprez bio odsutan u Jugoslaviji, pa je četnički pokret prikazivan u literaturi kao antimuslimanski — jednako kao i antikomunistički. Podatak o četnicima muslimanima je objavljen, možda Božijom promisli, u novinama Srba u Čikagu — "Bratstvo", majski broj 1954. godine. Autor je bio inžinjer Vladimir Zečević, komandant bataljona u Nevesinjskoj brigadi i ratni drug Muje Pašića, Fehima Muskadića i dr Ismeta Popovca.[11]


SRBI MUSLIMANI O SRPSTVU — POTOMSTVU[12]
(pesme s kraja 19. i početka 20. stoleća)

Omer Skopljaković: ŽELJA
        
... Dušmane mrzi, a Srpstvo ljubi,
Tako mi sine ti bio živ,
Pane li babo u borbi ljutoj,
Osvet' ga sine, sokole siv...
            
        
Srbin Avdo Karabegović: OH, TA LJUBIM TE...
        
... Tako mi pravde
Višnjega Boga
Tako mi srpskog
Imena moga...
Protivu islama,
To ništa nije,
Sin Otadžbinu,
Ljubiti smije.
            

Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović: SRPSTVU

Iz mog srca, iz plamenih grudi,
Iz uzdaha, iz duše, iz snova,
Tebi Srpstvo, moja srećo draga,
Leti, evo, laka pjesma ova!...
            
Suza čista; suza duše moje,
Suza, što me milom bratstvu veže,
Suza vjernaljubavi i krvi,
Tebi, Srpstvo, što me vječno steže!
            
Aliverić Tuzlak: ZNAM JE ŠTA SAM

... Evo pjesme, nije vješta
Al' za svojim leti jatom.
Nemojte me više vr'jeđat'
Zovite me Srbom, bratom!
            

Nuridin Ibnul-Hadžer: PJESMI

Uzdiži se, pjesmo moja,
Iz plamenih, srpskih grudi,
Smjelo leti kroz krajeve,
Đe god sl'jepi guslar gudi!
            
Uz gusala glase mile,
Đegod čuješ da se poje,
Tu slobodno spusti krila,
Tu ćeš naći braće moje...
            
Al' međ'njima ako vidiš,
Ko te krivim okom gledi,
Tog se kloni! Izrod to je,
Tomu demon stope sl'jedi.
            
Uzdiži se pjemo moja,
Iz plamenih, srpskih grudi,
Smjelo leti kroz krajeve,
Đe god sl'jepi guslar gudi...
 
Aliverić Tuzlak: SRPSKI JEZIK
 
Srpski jezik, rajski jezik —
Ne što njime zbori raja,
Već za to, što u sebi
Sve miline zvuka spaja.
            
Srpski jezik, rajski jezik —
Znaš kako s' u duši hori,
Kad nam majka, kad nam sestra,
Kad nam ljuba njime zbori.
            
Srpski jezik, rajski jezik —
Znaš kako nas on potresa,
Kad nam guslar njime pjeva,
Te nas diže u nebesa.
            
Srpski jezik, rajski jezik —
Rane vida, l'ječi bole,
Znaš kako nam duši prija
Kad nas, starci njim sokole.
            
Srpski jezik, rajski jezik —
Za to velim, što da krijem:
Svaki onaj Bogu gr'ješi,
Ko ga zove zemaljskijem.

pesma protiv austrijske odluke da se srpski jezik zove "zemaljski" — kasnije i "bošnjački"

Ovako veličanstvene stihove srpskom jeziku, verovatno, nije moguće pronaći u delima drugih srpskih književnika — pravoslavne ili rimokatoličke vere.

Da je ova pesma treperila u udžbenicima Jugoslavije, bila bi kadra da suzbije ludilo u filološkoj nauci, u kojoj se, nenaučno, srpski jezik prozva i "srpskohrvatskim" i "hrvatskosrpskim", i "hrvatskim", i "bošnjačkim", i "bosanskim", i "crnogorskim"... A da su negovana i druga (iz literature uklanjana) dela Srba muslimana i Srba katolika, ne samo da se srpski jezik ne bi ovoliko puta preimenovao, nego se ni Srbi ne bi osipali i gradili nove nacije — hrvatsku, muslimansku, bošnjačku, crnogorsku... Ne bi se ni otuđeni delovi srpskog naroda tako lako povodili za interesima velikih sila i kidisali na saplemenike verne svojoj naciji i svojoj državi — ne bi onako suludo, da to podvučemo, razbijali svoju državu u ratovima od 1990. do 1999. godine. Razbijali su je u ime globalista iz SAD i Zapadne Evrope, a iz tih država (od krstaških ratova, preko kolonijalnog istrebljenja naroda na rasnoj osnovi, do koncentracionih logora smrti u Drugom svetskom ratu) nikad ništa dobro nije stizalo drugim narodima i drugim državama. Kao što su sakrivana rodoljubiva književna dela Srba muslimna, tako je u Drugoj Jugoslaviji bilo zabranjeno čitati dela Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića. On će, pre groznog Drugog svetskog rata, naslutiti šta Evropa znači u svetskim razmerama, pa će, 9. januara 1920, na Kraljevskom koledžu u Londonu, izgovoriti:

"Evropa je pomračila izvor svetlosti, izgubila pravi put i postala nesiguran vodič čovečanstva u budućnost".[13]

Ovakve Evrope (i Amerike), bili su svesni i mnogi Srbi muslimani u vreme separatističkih ratova u Jugoslaviji. Svrstavali su se u vojne redove pravoslavnih Srba, nadajući se da će se sačuvati zajednička država istorodnog naroda — podeljenog na tri konfesije. Mnogi su, kad je krvoproliće doseglo zabrinjavajuće razmere, shvatili da se muslimani, pravoslavni i katolici nikad nisu međusobno krvili na srpskoj zemlji, dok to nisu organizovale velike sile Evrope i Azije. Toga će, narednih godina, biti svesni i oni, u sve tri konfesije, koji još misle da smo jedni drugima uzrok svakog zla u prošlosti — i da ćemo to biti i u budućnosti.

Da bismo ove slutnje odagnali, morali bi državnici i intelektualci i muslimana, i pravoslavnih, i katolika vratiti u udžbenike i literaturu ove sakrivene pesme Srba muslimana i mnoga druga sakrivena dela — rodoljubivih poruka. A iz literature, treba da izbace sve ono što vodi u zabludu. I tako prisutan falsifikat o poreklu muslimana — većina autora piše da su Turci islamizovali Slovene u srpskim zemljama. Kakva naivna podvala, a opstaje. Jednostavno, Turci nisu mogli u srpskim zemljama islamizirati: Ruse, Čehe, Slovence, Bugare, Beloruse, Poljake... Mogli su samo Srbe. A Hrvate su islamizirali samo u Zagorju, tamo gde su povremeno prodirali i kraće se zadržavali. Hrvati nikad nisu živeli na prostoru gde se govori srpski jezik — o kojem tako čarobno peva Srbin musliman — Aliverić Tuzlak. A kad se bude znalo sve o srpskom jeziku, lako će se pronaći i istorijska dokumenta o tome da su Turci, u 15. i 16. stoleću, iz Dalmacije i Krajine prognali Srbe, a ne Hrvate, kako to piše u udžbenicima prethodne dve Jugoslavije.
 
Istina će osvestiti i ujediniti Srbe sva tri zakona — evropski intelektualci 19. stoleća su govorili o Srbima tri zakona, a ne samo Vuk Karadžić, kako to krivotvore mnogi srpski protivnici. Ima dobrih znakova za opšte srpsko osvešćenje. Pored navedenih primera Srba muslimana u vojsci generala Mladića, treba odati veliko priznanje umetniku svetskog glasa Emiru Kusturici. Obavestio je da je Srbin i podigao je srpsku pravoslavnu crkvu — nastavljajući rodoljubivo delo Sinan-paše Sijerčića.
 
A da Sinan-paša Sijerčić nije usamljen u isticanju svog srpstva u 18. i 19. stoleću, videćemo u delu književnika Jove Bajiće, kojeg ovde često spominjemo. On svedoči da su muslimani Hercegovine, Bosne, Crne Gore, Raške, Metohije i Kosova na službi u Carigradu, u 19. stoleću, ispoljavali svoju pripadnost srpskoj naciji. To su: pljevaljski muftija Šemsekadić, Ibrahim efendija Đumušić, Šahipašić iz Banje Luke, Mehmed Ali-paša Rizvanbegović, Osman Mazhar-paša Čengić, Halid-beg Resulbegović, Mehmed-beg Jajčanin, Bećir-aga Bihorac, Omer-aga Plava, Zećir-aga Nikšić, Emin-aga Travničanin, Ali Fehmi efendija Šabić, Ali Šefket efendija Alićehajić, Mehmed Dizdarević iz Ljubinja, S. Trto iz Donjeg Fakufa, Alićehajić iz Travnika, Adem Brkić iz Mostara, M. Fočo iz Sarajeva, M. Skopljak iz Bugojna, itd.[14]
 
Za bolju budućnost celokupnog srpskog naroda, neka živi poruka pesnika Omer-bega Sulejmanpašića — Despotovića. Greh je, i pred Bogom i pred Alahom, ogrešiti se o nju. Pogledajmo:

USTAJTE BRAĆO![15]

Teška je muka robovat, braćo,
Na licu ropski nositi sram,
Ustajmo, braćo, na borbu svetu
Dušanov treba ponovit' hram...
          
...Oj, Srbe, brate, pruži mi ruku,
Priznaj mi, dragi, da sam ti brat!
Zajedno ko dva hajdemo lava
Prot' crnog vraga voditi rat!
            
...Spasite djecu, spasite narod,
Daće nam pomoć i dragi Bog!
Jer Alah dragi uvijek čuva
I štiti roba pravoga svog!
            
A njegova pesma Želja je takvog kova da bismo grešni bili ako je ne bismo uneli u štivo ove rodoljubive namene:
            
ŽELJA[16]

Kroz srpski svijet, kroz svijet cio
Svakoga brata pozdravi mog,
Ta svi smo sinci jednoga doma,
Poštena srpskog svi doma svog.
            
Nek ista miso grije nam grudi,
Kad ista bolja tare nam vrat,
Poštena želja u Srpstvu milom
Da smo svi svakom: ko bratu brat.


_______________

01 Jovo Bajić: Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović — Srpstvu, Udruženje Srba iz BiH u Srbiji, 2001.
02 Isto.
03 Slobodan Jarčević: Istorijske skrivalice, prvi tom, strana 126, Izdavač "Miroslav", Beograd, 2002.
04 Radovan Samardžić: Sulejman i Rokselana, SKZ, Beograd, 1976, str. 663.
05 Jovo Bajić: Omer – beg Sulejmanpašić–Despotović — Srpstvu,  Udruženje Srba iz BiH u Srbiji, Beograd, 2001.
06 Protojerej Ratko R. Vračarević i prof. dr Zoran Milošević: Pravoslavlje, vrijeme i Bosna, ''Beli Anđeo'', Šabac, i Srpska pravoslavna crkvena
     opština Doboj, 2002, str. 22 — 24.
07 Isto, str. 25—29.
08 Jovo Bajić: Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović — Srpstvu, Udruženje Srba iz BiH u Srbiji, Beograd, str. 56.
09 Protojerej Ratko R. Vračević i dr Zoran Milošević: Pravoslavlje, vrijeme i Bosna, "Beli anđeo", Šabac i Srpska pravoslavna crkvena
    opština, Doboj, str. 23—24.
10 Isto, str. 30—31.
11 Isto, str. 32.
12 Dejan Tomić: Srbobranke iz Bosne i Hercegovine, "Nevkoš", Novi Sad, 1997.
13 Lazar Blagojević, Rajko Ilišković, Ilija Pavlović: O srbofobiji kroz vijekove, SPKD "Prosvjeta", Šamac, 2004, str. 275.
14 Jovo Bajić: Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović — Srpstvu, Udruženje Srba iz BiH, Beograd, strane: 47—48.
15 Jovo Bajić: Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović — Srpstvu, Udruženje Srba iz BiH u Srbiji, Beograd, 2001, str. 71.
16 Isto, str. 71—72.


http://www.srpskapolitika.com/
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: