Vasko Popa (1922—1991)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vasko Popa (1922—1991)  (Pročitano 33006 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« poslato: Decembar 26, 2010, 02:11:48 am »

**

    


                         VASKO POPA
(Grebenac, 29.06.1922 — Beograd, 05.01.1991)

"Vasko Popa je rođen 1922. godine u Grebencu u Banatu. Studirao je u Beogradu i Bukureštu, a bio je i urednik izdavačkog preduzeća NOLIT. Umro je u Beogradu 1992. godine."

Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosferi socrealističkog pevanja i pripovedanja, koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike iideologije, pojava Kore delovala je kao radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pesničkom izrazu i njegovom oslobađanju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila: za njih je ova poezija bila nerazumljiva i besmislena, jer njihov lenji duh nije bio spreman da zađe dublje od prvog nivoa razumevanja i tamo pronađe prava značenja i smislove. Tokovi poezije, međutim, neumitno su se kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pesnički program iz Kore. Tako je Popa postao ne samo preteča moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.

Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momčila Nastasijevića koja je svojom jezgrovitošću i gnomičnošću sa jedne strane, i čvrstom oslonjenošću na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio je nadrealističku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snoviđenja, iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor je folklor čije će mu "od zlata jabuke" postati uzori jezika i mišljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastičnog i groteksnog sagledavanja sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije.

Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnička tema i predmet pevanja.

Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom osobenošću. Ali ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Svet nije ništa nego Nepočin-polje — arena sveopštih suprotnosti i sukoba. Otuda obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom:

Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju odlikuje "leksičko bogatstvo i sintaksička strogost" (M. Pavlović). Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja reči ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim prebogatim i izuzetno svežim rečima nije dopustio da se razbokore i razbaškare — stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i asocijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju. Još jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo muzikalan. To su kompozitori vrlo dobro osetili. Dušan Radić je komponovao muziku za tri ciklusa iz knjige Kora: Spisak, Predeli i Opsednuta vedrina.

Vasko Popa je vrlo plodan pesnik — objavio je osam knjiga pesama: Kora (1953), Nepočin-polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (T972), Kuća na sred druma (1975), Živo meso (1975), Vučja so (1975), Rez (1981). Objavio je tri antologije: Od zlata jabuka — antologija narodnih umotvorina (1958), Urnebesnik — antologija poetskog humora (1960) i Ponoćno sunce — antologija pesničkih snoviđenja (1962).


Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti IV


Vasko Popa, po etničkom poreklu Rumun.
Autor fotografije nepoznat


[postavljeno 02.04.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 02:13:59 am »

**

VASKO POPA: PUT KA UNIVERZALNOM


Razgovori o pesničkom delu Vaska Pope veoma dugo su počinjali naglašavanjem činjenice da je on moderni pesnik, čime se, u isti mah, podrazumevala činjenica da Popom (i nekim drugim pesnicima) u istoriji naše posleratne književnosti počinje nešto što se iz ovih ili onih razloga može smatrati modernim književnim pokretom. To, razume se, nije podatak bez važnosti za sticanje kompletne predstave o ovom pesniku. Pogotovu nije bio bez važnosti u vreme dramatičnih estetskih (i ne samo takvih) konfrontacija na smeni pete i šeste i tokom šeste decenije veka. Oslobođene dogmatskog i normativnog duha, kao rezultat izvanredno značajnih promena u našem društvenom i političkom životu, umetnost u celini i književnost posebno doživele su tada neslućen procvat orijentacija i bujanje oblika, metoda i značenja. Treba, međutim, imati na umu da pitanje modernosti i avangardizma u evropskoj, pa i svetskoj, književnosti nalaže isticanje distinktivnih osobenosti, da se taj fenomen u raznim književnostima hronološki različito situira, tumači na različite načine i određuje različitim osobenostima, pa bi i podatak o Popinoj modernosti imao izvesnu relativnu vrednost. Posmatramo li pojave sa naše tadašnje situacije, i uopšte, sa stanovišta istorije naše poezije, gotovo svaki elemenat njegovog viđenja sveta i stvaralačkog postupka predstavlja nedeljivu komponentu jednog novog vremena i jednog novog duha. Neophodno je naglasiti da Vasko Popa, kao i svaki istinski veliki pesnik, na neki način reprezentuje svoje vreme. Međutim, najvažnije je utvrditi u čemu je veličina i novina Popinog pesništva (a prvo gotovo uvek podrazumeva i drugo), utvrditi kako Popa stvara i zašto je to što on stvara u kreativnom smislu te reči toliko značajno i toliko dobro.
 
Bez obzira naziva li se ono o čemu se u njima piše etapama, strujama ili talasima, naraštajima ili generacijama, i bez obzira na to da li se spominju različite ili iste "sporedne" struje ili "rezervne" generacije, postojeće književno-istorijske periodizacije počivaju na četiri glavne etape posleratne srpske poezije. U prvoj, poslednjih godina pete decenije, uporedo deluju egzaltirani pesnici borbe i obnove i pesnici elegičnog lirskog subjektivizma, jesenjinske tugovanke i melanholičnog solipsizma; u drugoj, prvih godnia šeste decenije, kao i u prethodnoj, stvara prva posleratna generacija pesnika, ali se ta etapa obeležava i kao vreme pobede moderne poezije koja bi trebalo da podrazumeva i potvrdu jednog novog pesničkog senzibiliteta... Šta sve sadrži uslovni i osporavani pojam novi pesnički senzibilitet? Pod pretpostavkom da verujemo u promene koje se u svetu dešavaju, verovaćemo da se čovek dvadesetog stoleća kreće u bitno izmenjenoj inscenaciji, da se suočava sa istorijskim, naučnim, ideološkim, pa i egzistencijaliim problemima među kojima su neki i fundamentalni, da drukčije živi i misli nego, recimo, čovek devetnaestog veka i da, dakle, ima izmenjenu sliku sveta. Ne bi trebalo da budemo daleko od uverenja da su se izmenile veze između ljudske individue i sredine koja se dostignućima nauke korenito promenila. Uhvaćene čulima umetnika te promene su neizbežno unele nove kvalitete i relacije unutar sredstava izražavanja. Rečju, govoreći iz ovog vremena i o svom vremenu moderni pesnik govori jezikom koji mu to vreme nameće, pri čemu forma nije neka datost već funkcija značenja. Tome treba dodati kvalitet eksperimenta tako svojstven pesničkom opredeljenju, kvalitet traganja za novim oblicima pesničke sugestivnosti koji je neretko bivao dominantan, pa nije ni čudo što se modernost veoma često tražila i otkrivala u stilu i formi, u prirodi pesničkog jezika, više no u predmetu kojim se pesnik bavio, u celovitom značenju koje je saopštavao. Sasvim je, međutim, izvesno da je u našim konkretnim okolnostima u vremenu/ u kojem se Vasko Popa pojavio, takva otpšta platforma vrlo verovatno živela u svesti tzv. modernih pesnika. Ali, podjednako je izvesno da je znatno življa bila svest o neophodnosti suprotstavljanja patetičnim temama i retoričnim metodima o neophodnosti suprotstavlanja sveprisutnom i večno postojećem prototipu našeg pseudoromantičnog pesnika i pesništva sa prenaglašenom, na sebe i ka sebi usmerenom osećajnošću i o neophodnosti proširenja spektra pesničkih tema, značenja i metoda.
 
Vasko Popa je u srpsku poeziju ušao kao formiran pesnik. Čini nam se da je pred sobom imao jedan formulisan pesnički program, da je taj program stopu po stopu ostvarivao i proširivao i da ga još ostvaruje i proširuje. Kada on danas spominje krugove svoje poezije, to za nas odista ima višestruko značenje. Reč je, nesumnjivo, o tematskim krugovima ali, isto tako, i o zaokruženosti i celovitosti svakog ciklusa i svake njegove knjige. Reč je o sposobnosti vrsnog majstora da svakom svom pesničkom mikroorganizmu udahne život i životnost, ali i da ga učini celovitim i "završenim", o njegovoj snazi da svakom od tih mikroorganizama predodredi funkciju i dejstvo u okvirima opsežnijih projekata, pa i u okvirima pesničke vizije i pesništva u celosti. Reč je, očevidno, i o stvaralačkom metodu, o pesničkoj imaginaciji koja se u svakoj od njegovih stvaralačkih sfera ostvaruje osobenim umetničkim realnostima sa sopstvenim pravilima i zakonima. Pored toga, često pomišljamo da se pesništvo Vaska Pope, poput koncentričnih krugova u vodi, neprestano proširuje zahvatajući sve veća prostranstva. Popa, bez sumnje, širi svoju viziju sa opšteg čovekovog položaja u svetu, na bitne odnose kojima se taj položaj podvrgava, a sa njih na vladajuće principe čitavog nebeskog prostranstva. I to širenje koncentričnih krugova, ma koliko sveobuhvatno izgledalo, tek je jedna komponenta Popinog stvaralaštva. Posmatramo li ga kao patriotskog pesnika, kao pesnika koji je u toj sferi našeg pevanja izveo čitavu jednu malu metodološku revoluciju, koncentrični krugovi njegove poezije kreću se obrnutim smerom — ka početku, ka iskonu, ka samim izvorima našeg nacionalnog duhovnog iskustva.
 
Vasko Popa je dosad objavio sedam knjiga pesama. Hronološki redosled po kojem su objavljivane ne bi, može biti, u čitaocu proizveo utisak o takvoj organizaciji jer je pesnik, sasvim razumljivo, stvarao po svojim unutrašnjim imperativima, po zakonima sopstvenih podsticaja. Ta organizacija ksristalizuje se, međutim, u našoj svesti uporedo sa našim naporom da pesnika doživimo u celosti, da se saobrazimo sa njegovim metodom, sa njegovom pesničkom vizijom. On nam se tad "otvara", tad utvrđujemo mesto pojedinih njegovih tema i značenja, funkciju izvesnih manjih projekata, shvatamo da se nešto započeto, recimo, u drugoj knjizi, značenjem proširuje u četvrtoj, a potpuno se "zaokružuje" u petoj itd. U svakom slučaju, da bi se Popinom delu pravilno pristupalo mislim da je neophodno u svesti imati neke opšte odredbe njegovog metoda: 1. svoju prenosnu moć Popini poetski "pejzaži", "projekti", "krugovi", ili kako nam već drago, duguju isključivo svojoj celovitosti, u njima deluju svi elementi pesnikove fikcije jer je svi i određuju, pa stoga ne treba tražiti značenja pojedinih verbalnih kombinacija već otkrivati principe i razloge života i životnosti; 2. Popin je pesnički jezik nesumnjivo krajnje kondenzovan i, u jednom istorijskojm smislu, odista revolucionaran, ali njegov "asketski" jezik, njegova "uzdržana" sintaksa ne ostvaruju životnost njegovih umetničkih realnosti zato što su takvi kakvi su (asketski i uzdržani), već stoga što pesnik jezik napinje značenjem, neslućeno ga ekstenzivira, na imagitativan način ugrađuje životne relacije u asketski jednostavne poredmete; 3. relevantnost Popinog mišljenja — iako ne treba na račun njegovog mišljenja, misaonosti i diskurzivnosti zapostavljati njegovu izuzetnu sposobnost da stvori osobeni život i da ga dočarava — pre svega pronalazimo u njegovoj opštosti, u snazi uopštavanja pesničkog mišljenja, u sposobnosti da se pojave sagledavaju u njihovoj krajnjoj kondenzovanosti i suštastvenosti; 4. odgovarajući sebi na postavljeno pitanje kakav je postupak u pojedinim Popinim ciklusima sagledaćemo i ono šta se njima saopštava, ali punu meru odgovora na pitanje kakav je taj postupak dobićemo tek ako pokušamo da odgovorimo zašto je pesnički predmet u pojedinim ciklusima ili knjigama baš takav kakav je.
 
* * *
 
Svojom prvom zbirkom Kora (1953) Vasko Popa je u posleratnu srpsku poeziju uveo traumatizovanu ličnost svog vremena kroz čiju su se psihu prelamali apokaliptični istorijski sudari, nacionalne katastrofe, politički obrti. Upravljajući svoje svetlo na jedinku, Popin jezik pesničkih slika je dotad neslućenom sugestivnošću izrazio unutarnji, psihički profil te jedinke i elemente spoljašnje, opšte situacije koji su taj profil formirali. U isti mah, pred nama je čovek (u ciklusu "Opsednuta vedrina") koji je napustio granice vremena i prostora, humano biće od iskoni do danas suočeno sa silama koje mu kao jedinu mogućnost opstanka ostavljaju aktivistički princip. To nisu nikakve natprirodne sile, već one oduvek svojstvene prirodi ljudskog bića, svojstvene prirodi života uopšte. Popa slika večnim tenzijama rastrzanu ličnost ("Razgovor"), istorijskim apokalipsama prepuštenu, na jezivu usamljenost predodređenu. Ali, i čoveka koji se ne da zavarati, koji brani svoj položaj u svetu, koji se takvoj jednoj cikličnoj igri suprotstavlja sposobnošću da shvati njen preteći smisao, sopstvenim integritetom ("Poznanstvo"). Predstavljajući u ciklusu "Daleko u nama" svest bića koje pokušava da se otme opsesiji koju je rat stvorio u njemu, da je zameni snagom ljubavi, Popa spominje "nepozvano, strano prisustvo". Iako ga pesnik uvodi u svoju pesmu nečujno, kao "treću senku u našoj izmišljenoj šetnji", ono je za nas opipljiva stvarnost, ono dejstvuje veoma dramatično. Mi čujemo jezivi zvuk "bezobzirnih testera" koje prete idiličnim trenucima, vidimo "nevidljivu rešetku" koja se isprečila između zaljubljenih, osećamo da je vazduh kojim se oni kreću "neprohodan". Pesnik, očevidno, računa sa aktivizacijom kompletnog čitaočevog senzibiliteta, a njegov kondenzovani jezik oživotvorava prisustvo rata semantički, može biti, i posredno, ali zato emocionalno savršeno neposredno. Njegove su slike upotrebljene strogo funkcionalno, podvrgnute su pesnikovoj zamisli, njegovom centralnom doživljaju. "Veče" koje "nas pod pazuhom nosi", "kiša" koja "pada na kolena", "dvorišta" koja "izlaze iz kapija" i slične slike nisu namenjene da deluju šokantno, već su deo pesnikovog doživljaja pomerenog sveta u pomerenom vremenu u kome je čovek prepušten bespućima, a komunikacije sa okružujućim životom prekinute.
 
Možda najradikalnije osveženje našim tadanjim poetskim preokupacijama doneli su ciklusi "Predeli" i "Spisak" (u vezi sa ovim ciklusima treba naglasiti da je Popa pesnik koji strogo vodi računa ne samo o rasporedu pesama u pojedinačnim ciklusima, već i o rasporedu ciklusa u zbirci, da je, dakle, pesnik koji računa sa značenjem konteksta unutar ciklusa pa i između njih; stoga nam i ne izgleda čudno, niti mislimo da je stvar proizvoljnih promena to što on u novim izdanjima svojih zbirki menja raspored ciklusa; ako su, na primer, u prvom izdanju Kore ciklusi "Predeli" i "Spisak" dolazili posle uvodnog ciklusa "Daleko u nama", koji je poput prologa i ekspozicije na scenu doveo konkretnu, aktuelnu situaciju — psihozu rata — onda je traženje jedne nove realnosti u "Predelima" i "Spisku" neposredna posledica odnosa prema toj aktuelnosti; u novim izdanjima tu uvodnu situaciju kvalifikuje bitno drugačiji ciklus "Opsednuta vedrina", pa i ova dva ciklusa, dolazeći posle njega, menjaju značenje i doimaju se kao ustupanje pred jednom daleko univerzalnijom situacijom, vremenskim međama neomeđenom i tako dobijaju dublju dimenziju). Pesnik je u tim ciklusima odista kreirao novu stvarnost, otvorio je i proširio granice poetskog, udahnuo predmetnoj stvarnosti emocionalni i duhovni život, najprostiju i najsvakodnevniju česticu prirode pretvorio u scenu na kojoj život igra svoju složenu, dramatičnu i, čak, humornu igru, potvrdio je iskonsku, orfejsku pesničku moć da sebi podvrgne prirodu i ne samo nju. Nema predmeta koji ne bi mogao postati poezija i nema oblasti koje su nedokučive pesničkoj reči. Čak i uzdah, recimo ("U uzdahu"), taj toliko eksploatisani izraz prenaglašene osećajnosti, sam sobom je postao pesnički predmet. Sugestivna moć Popinih slika — koje ljudski uzdah dočaravaju kao drumove iz dubine duše" okružene mrtvom, okopnelom prirodom, prirodom u kojoj je ubijena plodnost — veoma ubedljivo kvalifikuje emocionalnu temperaturu uzdaha. Ona otvara nove vidike u pesničkom doživljaju sveta, vidike do kojih dolazi zaobilaženjem neprirodno intenziviranog tona i glomazne verbalne aparature. Popa vidi svet i njegove pojave u pokretu, u večoj dinamici, jer jedna statična situacija ne bi mogla da obuhvati prošlost, sadašnjost i budućnost, da izrazi sudbinu predmeta u pesmi i da, u isti mah, tako oskudnim sredstvima obelodani pesnikov emocionalni odnos prema njemu "Konj").
 
Upitaćemo se, sva je prilika, zašto je pesnik u pepeljari, na stolu, na čiviluku, u zaboravu, u osmehu itd., otkrivao i stvarao čitave predele i zašto je patki, magarcu, kestenu, mahovini, stolici itd., darovao živog ljudskog duha i emocija i otkrivao njihovu sudbinu? Ako ne i potpun odgovor, a ono svakako dovoljno dobar da nas može usmeriti ka suštini problema možemo naći u poetskim prozama "Društvo predmeta" njegove druge knjige Nepočin polje (prvo izdanje). Govoreći o predmetima, veoma široko shvaćenim, koji danas vladaju čovekom, nameću mu tehnokratski način mišljenja i osećanja a izmišljeni su da bi olakšali život, pesnik kaže:
 
"... Izmišljam ih iznova, uvek s istom nadom i uvek drukčije. I čini mi se da nikada neću prestati s tim poslom kome ne vidim kraja. Nikako da ti predmeti budu ono što ja hoću: čisti i odani oblici moga nemira, moga umora, moga sna. Da budu samo to i ništa drugo. Dosta mi je bdenja nad iznenađenjima u samome sebi da bih mogao stalno bdeti i nad onima koje predmeti u sebi kriju. Potkresaću ih, zaokrugliću ih, doteraću ja njih. Ko školjke da se otvaraju mojoj samoći, ko talasi da se prilagođavaju mome položaju, ko alge da odgovaraju na moje pokrete!"
 
Šta je, dakle, osnovni motiv Popinog prodora u svet van humanog? U izvesnom smislu — protest, odbijanje aktuelne stvarnosti, pokušaj da se ona izmeni, unekoliko tragikomično traganje za jednom novom čije smo motive, maločas, razgovorom o značenju konteksta i rasporeda ciklusa pokušali da nagovestimo. Dopuna ovom tumačenju bilo bi i uverenje nekih kritičara da je u Popinom slučaju reč o antropomorfnoj ili mitskoj imaginaciji i da je u Kori dominantna tendencija da se pojedinačni predmeti, pojave i sudbine sagledaju u odnosu na suštinske i postojane zakonitosti sveopšte egzistencije, kao delovi i vidovi jedne univerzalne celine".

* * *

Čitajući bilo koju pesmu u ciklusu "Igre" u drugoj Popinoj knjizi Nepočin polje (1956) mi, u stvari, prevazilazimo razumevanje sadržaja pesme i percipiramo osovinu čitave te dinamične strukture, tih igara sa svim njihovim tenzijama i suprotnostima koje čine osnovu pesme. Domašamo tako tačku iznad onoga što je izloženo, domašamo elipsu koju pesma teži da nagovesti, a ona je iznad vremena i prostora, ona je večnost, sveobuhvatajući naš svet u kome egzistiramo i koji egzistira u nama. U tim pesmama čitalac percipira igre koje su, u stvari, bitni odnosi u životu... Ali, zašto su to baš igre? U određenom kontekstu (igrati se rada, na primer) ta reč daje ironičnu dimenziju reči na koju se odnosi, otkriva u njenoj prividnoj ozbiljnosti komičnu crtu. Čovek se, u izvesnom smislu, igra života kad se, uprkos svesti o sveopštoj konačnosti, upinje u ostvarivanju svojih nastojanja. A pesnik, iako dobro zna zakone dijalektike i permanentnog trajanja, u određenim pojavama života karikaturalno naglašava upravo tu komičnost. Reč je, dakako, o univerzalnim pojavama kojima humanost oduvek teži da se suprotstavi. U ciklusu "Igre" Popa se baš takvim pojavama bavi.
 
Ko nije otkrio ključ za Popinu poeziju i nije shvatio da su u pitanju igre koje nemaju kraja i u kojima se samo akteri i vreme menjaju i smenjuju, da su to igre u kojima nema smisla ali one ipak traju, tražiće u njima modelirane sadržaje i simbolične situacije. Moći će, recimo, u igri "Jurke" da nađe referencije na večite ratne histerije, u igri "Pepela" da otkrije simboličnu sliku nagona ka samouništenju koji se u realnom životu tako često ispoljava kao smio svake akcije i t. sl. Iako, vrlo verovatno, ima određene ideje na umu, iako u ovim pesmama ništa nije slučajno, Popi one nisu primarne. Primarno je osećanje besmislenosti koje se, dok igre traju, razvija i koje, posle igara, ostaje. To osećanje svaka od ovih groteski izvanredno sugestivio izaziva u nama. To je, u stvari, sukcesija besmisla, u kojoj jedan besmisao ("Igre"), rađa drugi ("Kost kosti"), još veći, a ovaj — treći ("Belutak"), najveći... Jer, kad se, u ciklusu "Kost kosti", oslobođene mesa, kosti baškare na suncu ili igraju svoju tragikomediju života, to je ipak nekakva, kakva-takva, posledica egzistencije humanih bića na zemlji. ALi, kad u ciklusu "Belutak", jedan mrtav predmet počne sam sobom da znači život, kad se u njemu i njime počnu dokazivati zakoni jedne nove dijalektike, zakoni inercije kotoj je nemogućno suprotstaviti se i u koju je vrlo teško razumski proniknuti, to je onda nastajanje arhetipa jedne nove realnosti koja, sa ljudskog stanovišta, ne deluje osobito ohrabrujuće.
 
Već i sama vizuelna dimenzija ovakvih pejzaža mogla bi biti dovoljno sugestivna posledica pesnikovog odnosa prema izvesnim dominantnim osobenostima života koji je, razvijajući se iz "Predela", dobio komponente sablasne strave, crne slutnje, mudre opomene. Pesnik, međutim, ide još dalje: da bi bila još sugestivnija ta, nazovimo ih tako, bića moraju da žive, ili da, okrenuta jedna drugima, osuđena sama na sebe, uspostave nekakav kontakt, nekakav odnos. A taj odnos je već dovoljan uslov za dramski konflikt humornih, grotesknih razmera. Zašto baš takvih?
 
"Duhovito je — kaže pesnik u uvodu svog zbornika pesničkog humora Urnebesnik (1960) — golicati stvari. Posle toga, nikom ništa. Humorno je: skinuti prosto stvarima kožu. Posle toga nekom koža, nekom sve zvezde... Uništavajući, na naše zadovoljstvo, jedan besmisleni svet, humor ga zamenjuje, na naše zaprepašćenje, drugim isto tako besmislenim. Humor nam omogućuje da vidimo kako bi izgledalo kada bi sve bilo drugačije, ali nas ne pušta da se time zanosimo. U tome se krije njegova opasna draž, njegov tamni alem kamen, njegov najdublji nauk."
 
Omađijavši nas životnošću besmisla i realnim njegovim mogućnostima postignutim jednom izuzetnom kreativnom snagom, Popa nas podstiče da mu se, spoznavši ga, suprotstavljamo. Iako izgleda da je u ciklusima "Kost kosti" i "Belutak" domašio krajnje granice apsurda, izvesno je da on nije bio sam sebi cilj, a još manje princip jednog gledanja na život. Da bi ta igra života, uvek ista uprkos promenama koje vreme i razvoj civilizacije donose, jer nastaje zbog sukobljenosti elementarnih sila, bila potpuna, u njoj" mora da postoji i protivteža besmislu. Ta protivteža je humanistički aktivizam, negacija, protest, skepsa iz kojih se rađaju nova kretanja.
 
Najintenzivniji i, ujedno, najsloženiji poklič nepristajanja na igre, na takav životni perpetuum mobile, predstavlja ciklus "Vrati mi moje krpice". Najintenzivniji, zato što ni u jednom ciklusu, ni pre ni posle njega, nema toliko ritma koji, takođe, ima funkciju značenja, otkriva dinamičnu prirodu čovekovog neprestanog opiranja silama u sebi i van sebe. Najsloženiji, zato što saopštava jednu situaciju kojom se može argumentovati i braniti ceo niz drugih, podjednako značajnih. Nigde Popa, kao u ovom ciklusu, nije izrazio dostojanstveno odbijanje nemuštih pravila kojima čovek mora da se potčinjava, nigde nije toliko slavio integritet i nezavisnost ljudske ličnosti. I nigde to odbijanje nije bilo čarolija i kletva po iskustvu nacionalnog folklora i govor urbanizovanog čoveka u isti mah, jedna razvijena dinamična situacija i više njih. Sasvim je svejedno hoćemo li "Vrati mi moje krpice" tumačiti kao definitivan raskol sa religijom, sa ljubavlju, sa idealima, sa poezijom, ili ćemo taj ciklus shvatiti kao odbijanje stanja besprizivnog verovanja uopšte. Za svako od ovih razumevanja dopoljan je broj argumenata u Popinim stihovima, svako se i celinom i delovima može dokazivati.
 
* * *

Da bi formulisao vladajuće principe čitavog kosmosa, suočen sa jednim od svojih najambicioznijih zadataka, Vasko Popa je morao da odabere medijum koji će mu omogućiti najopštiju ravan opserviranja. Njegova treća knjiga Sporedno nebo (1968) tematski je jedinstvena, komponovana kao niz ciklusa koji proističu jedan iz drugog, u njoj se o svetu govori oblikom legende, jezikom i tonom današnjeg čoveka, a simbolima koji pripadaju nacionalnom, i ne samo nacionalnom iskustvu.

Dovodeći nas na prag jednog svog novog miljea, pesnik nam omogućuje vrlo karakterističan utisak: pristupamo, učiniće nam se, nečemu što odnekud već poznajemo. Taj utisak potiče otud što nas pesnik uvodi ponovo u igre, samo što su one sad "na najvišem štvou", u igre koje su delovi jedne jedinstvene pesničke vizije. Ovom knjigom Popa, odista, sa pozicije četvrte dimenzije modelira život koji je u osnovi čovekove personalnosti i koji se neprestano otkriva u mitu, u legendi, pa i u ritualu. Takva je legenda i Sporedno nebo u kome otkrivamo jedan osobeni život sa sopstvenim formama, sopstvenim pravilima, sopstvenom etikom i sopstvenom dijalektikom. I, kao i kod svakog drugog života, sa konfliktom vodećih sila koji je i osnov tog kretanja, te dijalektike.

Svoju legendu o sporednom nebu, iskazanu rečima koje zadovoljavaju sve uslove večne trajnosti i istinitosti, zvezdoznanac iz početnog ciklusa "Zev nad zevovima" započinje pričom o "Zaboravnom broju". Neće biti potreban isuviše veliki napor mašte da se u ovoj aluzivnoj elipsi sagleda ideja o dubokoj tragičmosti akcija poteklih od besmislenih koncepcija. "Čist i okrugao" broj, koji je "sam mnogo sam", ne može biti ništa drugo do nula — broj koji je "čist" od svake vrednosti, okrugao oblikom, a sam jer uz njega ništa ne stoji. Dok se ta nula bavi sama sobom, nema naročitih posledica. Posledice nastaju kad se ideja njenih besmislenih računskih radnji počne, poput lančane reakcije, umnožavati i prostirati. Tad nastaje proces koji je nemogućno zaustaviti. Na sporednom nebu, u zvezdanom društvu, igraju se, dakle, igre veoma slične zemaljskim... Svaka od zvezdoznančevih priča o zakonima koji vladaju na sporednom nebu slična je na određeni način ovoj, svaka je celovita priča o jednoj pojavi, sa nizom primenjivih varijanata, sve zajedno zaklapaju bitne pokretačke snage života, a ujedinjuje ih ista sudbina kojom se bave. Evolucija promašenosti u njima je identična. Iz jedne greške, iz jednog uverenja, izrastaju čitavi pogrešni svetovi koji stoje na pogrešno izgrađenim temeljima, traju, razvijaju se i propadaju, potvrđuju svoju dijalektiku. Počinju od "okruglog broja", a skončavaju u "zevu" koji je "veći od svega", počinju od ništavila i završavaju u ništavilu.

"Podražavanje sunca", središni ciklus Sporednog neba uvodi nas u najviši rešon, u sferu maksimalnog sunčevog dejstva, dejstva sila koje mogu da se suprotstave silama mraka i ništavila koje je simbolizovao "okrugli broj". Ta sfera je jedna od matičnih imaginativnih celina, jedan od delova Popine pesničke vizije koji, po organizaciji, podseća na kreiranje specifičnih pesničkih realnosti u ciklusima "Kost kosti" i "Belutak", s tim što poseduje osobenu simboličnu dramatiku. Naime, dezintegracija zakona, normi, verovanja, poretka koji bi tom sferom dejstva pozitivnih, životodavnih sila, tom umetničkom realnošću, trebalo da vladaju, nosi u svojoj osnovi ideju o slabljenju pozitivnih sila uopšte. Ono pravo, moćno sunce, razočarano valjda neuspehom svoje misije, na domaku ideala vraća se svome ishodu ("Smrt sunčevog oca"). Umesto sunčevića koji, po drevnoj legendi čija je varijanta aktuelna i na sporednom (nebu, treba da donese spasenje, dolazi slepo sunce, a s njim i poremećaj u konstelaciji čitave te sfere kojom, umesto svetla, sada vlada noć ("Slepo sunce"). Verovanje u dolazak sunčevića ("Pripreme za doček") jedna je od grešaka koja je (kao u pesmi "Ohola greška" ciklusa "Zev nad zevovima") "izmislila prostor" "dokaze svoje u njega da smesti", to verovanje je takođe jedna od tragičnih akcija proizašlih iz pogrešnih ciljeva. Umesto sunčevića kotrlja se "po nebeskoj ledini" "kopile jednooko" ("Strano sunce").

Zvezdoznančeva zvezdana karta je, dabome, neuporedivo bogatija no što bi na osnovu ovih nekoliko komponenata moglo da se zaključi: na njoj uočavamo čitav splet simbola, predskazanja sukoba koji je u njenom centru (ciklus "Znamenja"), na njoj se, kroz zvezdanu masu, naziru tajnoviti putevi koji mogu da vode do sunca, do "starog neba" (ciklus "Lpa nasred srca"). I ti simboli, i ti okolišni putevi deo su legende o sporednom nebu, deo njenog života i njene životnosti. Iz njih, iz njihovog udruženog dejstva, jasno oblikovane izviru vodeće sukobljene sile. A njihov je sukob direktno izražen ciklusima "Razmirice" i "Raskol". Ako je, recimo, u ciklusu "Vrati mi moje krpice" predmet obraćanja bio sinteza nekolikih mogućnosti kojima se suprotstavljalo, u spomenutim ciklusnjma Sporednog neba sam sukob je najviša sinteza, čak — smisao dijalektike života. U tim ciklusima pesnik viziju apokaliptičnog sukoba sila svetla i mraka prilično često upućuje na ljudski plan, predstavljajući ga kao konflikt čovekovog duha sa materijalnim svetom, kao konflikt slobodne individualnosti sa mračnim stihijama. "Nula" koja se u njima spominje nije samo pra-princip ništavila — ona je simbol čije se značenje širi na mnoge situacije u kojima se čovek nalazi.

Kad smo, dakle, govorili o mitu i legendi, mislili smo i na "natprirodni život" Sporednog neba. Prilično je jasno da to nije izmišljeni, artificijelni mitološki svet koji bi, sam po sebi, nekakvim svojim granscendentalnim elementima koji se podrazumevaju mogao pomoći ovoj poeziji. To je umetnički jedinstven svet, punom merom sugestivan, problemima ljudskog duha bremenit. To je svet stvarnog dobra i zla, nevinosti i grešnosti, života i smrti, borbe sa životom i sa smrću, borbe čovekovog duha sa silama mraka i ništavila i afirmacija tog duha, njegovog aktivnog, stvaralačkog suprotstavljanja. Ali to je, isto tako — i tu bi trebalo tražiti odgovor na naše načelno zašto — naš realni, aktuelni život:

"Čas zadivljeni, čas zastrašeni — kaže pesnik — vidimo kako se ukida smrtonosna nesrazmera između nas i svekolikog svemira, očuhinski ravnodušnog prema nama. Izjednačujemo se sa samim neprekidnim svemirskim stvaranjem. Nije li svaki od ovih svetova koji ovde, pred našim očima nastaju, u stvari salik, ili nelik ili pralik ovog našeg sveta jave?" (Ponoćno sunce, zbornik pesničkih snoviđenja, 1962)

* * *

Šta je sve tradicija u poeziji, ili kakvi su oblici pesničkih intervencija u tradiciji, ili, kako se sve pesnik koristi tradicijom — pitanja su na koja znatan deo današnje kritike nastoji da da odgovore. To su, istovremeno, pitanja koja bi, s obzirom ma našu konkretnu situaciju i na neka nedavna kretanja u našoj poeziji, valjalo razmotriti ako ni zbog čega drugog a ono bar zato da bi se od nekreativnih odvojili kreativni postupci, da bi se od interpretacije odvojila kreacija, da bi se od pesnika koji u verbalni medijum prenose jednu već postojeću umetničku artikulaciju odvojili oni koji kreiraju primarnu. Da bi se — pre i iznad svega — od onih koji se samo vraćaju prošlosti odvojili oni koji na prošlosti grade budućnost, tj. oni koji zasnivajući svoju pesmu na tradiciji, prožimajući je njome, doprinose razvoju moderne poezije. Recimo u ovoj prilici da Vasko Popa, sasvim izvesno spada u ove poslednje i da u znatnom delu njegove poezije, koji je bez tradicije nezamisliv, možemo otkriti ceo niz "čežnji" modernih pesnika kojima se bavi današnja kritika. Hoćemo li ih zvati "čežnjom za mitom", "čežnjom za prapočetkom", za "fundamentalnim iskustvom", za "dokazima o perzistentnosti memorije", za "simbolima vekovnog trajanja" ili "čežnjom moderne poezije da nađe opet smisao koji je u svom trenutku rodio poeziju kao ljudsku nužnost" — pitanje je samo konkretnog primera i našeg razumevanja tog primera. Jedno, međutim, ne treba, gubiti iz vida kad je o Popi reč: "pesnikov je zadatak — rekao je jedan naš istaknuti savremeni pesnik u vezi sa Popom — da obavi čin prepoznavanja, spoji znakove u vremenu, sagleda celinu".

Patriotski tok Popine poezije (ili: krugovi njegovih patriotokih pesama), koja je patriotska ali i znatno više od toga, teško se može tumačiti bez analize njegovog odnosa prema tradiciji, bez njegovog prožimanja tradicijom, koje je prožimanje ali i znatno više od toga. Njegove tri novije knjige pesama, Uspravna zemlja, Vučja so i Kuća nasred druma predstavljaju impozantno zdanje jednog pesničkog majstorstva koliko sudeći po revolucionarnosti stvaralačkog postupka u toj sferi naše poezije, toliko po imaginativnom zamahu, po celovitosti pesničke vizije, po dužini kontinuiteta koji uspostavlja. Podjednako, ako se u prvim trima knjigama pojedinačnim ciklusima pesnik suprotstavljao opštoj situaciji koju je formulisao, ove tri u celosti predstavljaju traganje za uporišnim tačkama u iskustvu nacionalne tradicije, u iskustvu koje se vremenski prostire od praiskona do naših dana.

Svojom četvrtom knjigom pesama Uspravna zemlja (1972) Vasko Popa postavlja preda se jedan golem pesnički zadatak i delimično ga, kao da je reč o jednom pevanju velikog epa u nastajanju i rešava (potpuno rešenje dato je knjigama Vučja so i Kuća nasred druma). Uspravnom zemljom pesnik hodočasti jedan deo naše tradicije i obasipa nas darovima koje je sa tog puta doneo. Kao što je u Sporednom nebu zvezdoznanac kazivao legendu o jednom nebu na kome se čudne neke igre igraju, tako u ovoj zbirci (u uvodnim pesmama prvog i poslednjeg ciklusa, "Hodočašća" i "Povratak u Beograd") hodočasnik otkriva ciljeve svog hodočašća i njegove rezultate: on ne želi da prepusti zaboravu iskustvo praotaca, on nastoji da ga odgonetne i, pošto se vrati, da ga ugradi u svest o današnjosti. Rezultate svog pesničkog ispitivanja, nacionalnog iskustva Popa saopštava u ciklusima "Hodočašća", "Savin izvor", "Ćele-kula" (reč je, razume se, o nacionalnom istorijskom i duhovnom iskustvu), a njegovu vezu sa današnjim ostvaruje u ciklusu "Povratak u Beograd".

Shvatimo li da je ključni pesnikov zadatak da na raznorodnim temeljima nacionalnog iskustva podigne jedinstvenu građevinu i da poruku o njenoj trajnosti dovede u naše vreme — otkrićemo i smisao njegove svojevrsne "geografije tradicije" koja obuhvata duhovna svetilišta od Hilandara do Sentandreje, njegovo Pesničko obraćanje prosvetiteljskom liku Save Nemanjića i, najzad, njegovu koncentraciju na istorijske epohe koje simbolišu Kosovo polje i Ćele-kula. Hodočasnik će se kretati putevima kojima ga "vučje stope" vode (a pleme vukova — kako se po devet vekova starom pisanom predanju srpski narod naziva — prisutno je u njegovoj svesti dok hodočasti manastire, ono prati Savu koji ga poji "gustim kamenim mlekom", učestvuje vođeno "vučjim pastirom" u boju na Kosovu, nosi glavu Crnog Đorđa i podmlađeno se pojavljuje na beogradskom Vračar-polju), a vratiće se sa hodočašća "da sazrelo kamenje ovde na trgu razdeli" (kamenje, po svoj prilici, predstavlja simbol trajanja). U pitanju je, ukratko, jedan redosled duhovnih vrednosti i sinteza kojima sa današnjim, ili bar sa nekima od njih, treba obezbediti kontinuitet. Kako to Popa čini i šta su, sudeći po pesmama u ovoj knjizi, te sinteze?

Kada smo rekli da Popa rešava svoj zadatak delimično, mi svakako nismo imali na umu mogućnost da se, zbog postojećih i poznatih izvora inspiracije na koje se pesnik otvoreno oslanja (koliko su poznati manastiri, toliko su poznata i istorijska značenja o kojima je u ovim pesmama reč), autohtonost jednog umetničkog dela menja drugim. Popa, sasvim izvesno, iz hodočašća svetilištima duha i istorije izvlači i sopstvena pesnička značenja i sopstvene duhovne sinteze. Pa ipak, zbog same prirode ove zbirke — a ona je i svojim naslovom određena — treba imati u vidu da pesme u njoj nisu, kako se to kaže, proizvod čiste imaginacije, niti uobičajenom merom realizuju samosvojiu pesničku realnost. Pesnička realnost Popinih stihova u Uspravnoj zemlji, pri svemu, koordinira svoje dejstvo sa već postojećim duhovnim i istorijskim značenjima, ili, tačnije: ona ih mogućnostima svoje umetničke vrste dopunjuje. Jer, u pitanju je ipak svojevrstan vid obnove rodoljubive poezije koja se, hteli-nehteli, mora oslanjati na nešto istinito, na nešto čemu verujemo, na šta se podsećamo i što treba da nam služi kao primer. Upravo na taj način mi komuniciramo sa izvanrednim Popinim pesmama: svojom simboličkom snagom i sugestivnošću one oživljavaju samu srž našeg pamćenja.

Mi, tako, sa podjednakom prijemčivošću primamo preko dve decenije poznatu pesmu "Kalenić" (ciklus "Hodočašća"), kojom Popa iskazuje prirodu trajnosti kamenih dokaza snage i vitalnosti koji uvek mogu da nas nadahnu, i novu pesmu "Pastirstvo Svetog Save" (ciklus "Savin izvor") u kojoj Sava napaja vukove svešću o sopstvenom identitetu i o razlozima vekovnog trajanja. U nama podjednakom snagom zazvuči nova pesma "Boj na Kosovu" (ciklus "Kosovo polje"), u kojoj "Pobesnelo žedno oružje samo se nasred polja ujeda" i ostvaruje dinamiku permanentnog zla, a bojovnici se pridružuju "nebeskom konjaniku, vučjem pastiru" prelazeći iz života u legendu, i poznata pesma "Ćele-kula" (ciklus "Ćele-kula") koja pesnički oživotvoruje "strahovito pamćenje" ovog naroda. Zato, najzad, u nama tako odjekuje pesma "Terazije" (ciklus "Povratak u Beograd") koja, sasvim očito, zajedno sa ostalim pesmama tog ciklusa, kontinuitet trajanja dovodi do naših dana i sudbinom grada koji je poprište igara razornih sila, a za nas simbol snage i obnavljanja, zaokružuje hodočasnikovu priču o sudbini našeg naroda.
 
* * *

Svoju izvanrednu meru stvaralačka imaginacija Popina ispoljila je u zbirci Vučja so (1975), pored Sporednog neba dramski možda najkoherentnije komponovanoj njegovoj knjizi. Ovom se knjigom krugovi patriotskih pesama Popinih zapravo začinju na mitskim izvorima i u paganskim legendama koje su se tokom vremena manje ili više transformisale. Pravo saobraženje sa ovom Popinom knjigom — iako proučavanje poznatih naučnih dela koja se tom materijom bave može i treba da nas uputi u značenja pojedinih simbola, fetiša, atributa pa i kultova koji u njoj igraju dosta značajnu ulogu — možemo ostvariti samo ako je prihvatimo kao samosvojnu poetsku realnost, kao dinamičnu poetsku strukturu u kojoj prenosno dejstvo delova primarno počiva na prenosnom dejstvu celine, na pravilima njene stvaralačke osobenosti i životnosti. Kao i u Sporednom nebu, u knjizi Vučja so suočavamo se sa jednom izvanrednom pesničkom vizijom, sa životom koji se neprestano otkriva u mitu, legendi i ritualima, sa životom koji je u samim osnovama čovekove individualnosti. To znači da drevno slovensko božanstvo vuk, baš kao i vučica, vučji pastir, vučja zemlja, pa i vučje kopile, koji su u ovoj knjizi akteri svojevrsnog događanja, nisu tu da bismo se vratili vremenima sopstvenog iskona niti, uopšte, da bismo se bilo čemu vratili! Oni mogu biti sredstvo ostvarivanja neke od "čežnji" modernih pesnika — o kojima smo govorili — ali ne i njihov cilj, oni mogu dati izvesne odgovore na pitanje zašto je pesnik baš takav milje za oživotvorenje svog događanja izabrao, ali ih ne treba tumačiti kao delove jedne produžene metafore. Suočen sa sopstvenom sudbinom i sopstvenom istorijom čovek našeg vremena je gotovo prinuđen da ih neprestano ispituje i preispituje ne bi li pronašao neku konstantu za njihovo (razumevanje; pesnik to duhovno stanje, tu neprestanu potrebu za otkrivanjem istine ostvaruje komunicirajući sa pra-ocem vukom, sa pra-majkom vučicom (koja može biti i majka-zemlja), sa pastirom-učiteljem (Savom Nemanjićem) i dovodeći ih u situaciju da međusobno komuniciraju, da obnove čovekov pad i uspon, da odigraju svoju igru u kojoj otkrivamo igru sopstvenog i života uopšte; veliki pesnik kakav je Vasko Popa od te igre stvara delo izvanredne imaginativne snage, delo tragične vizije, ali i aktivnog čovekovog (i pesnikovog) odnosa prema životu, stvara, ukratko, jednu pesničku viziju koja svojom istinom kroz nacionalna vrata izlazi velikom svetu u susret.

Kad spominjemo aktivan odnos, mislimo na neprestano konfrontiranje situacija i stavova, na dramski dijalog koji u središnom, četvrtom ciklusu "Vučja zemlja" čini i kulminacionu tačku svojevrsnog "razvoja" događanja u ovom delu; mislimo, dabome, na oca i sina koji sučeljavaju sopstvena, polarizovana iskustva iz zbivanja oživotvorenog "sadržajem" ovog dela, ali i iskustva nacionalnog mita i legende, istorije i života uopšte... Ukratko, knjigom Vučja so, oživotvorenom, umetnički uobličenom samom suštinom nacionalnog istorijskog i duhovnog iskustva, suštinom koju doživljavamo posredstvom kompletnih poetskih organizama (ciklusa) sa sopstvenim značenjem i osobenom višestrukom funkcionalnošću, Vasko Popa je stvorio jedno od svojih najmonumentalnijih dela, jedan od kamena temeljaca na kojima počiva moderni nacionalni ep koji on gradi.

* * *

Veoma dugo imali smo dobre razloge da verujemo kako je Vasko Popa karakterističan predstavnik moderne, depersonalizovane poezije, koji je zarad stvaranja svojevrsnog epa o današnjem čoveku i današnjem večnosti čovekovog duha. Potpuno jedinstven u našoj savremenoj poeznji i, ništa manje, u našoj poeziji u celosti, Vasko Popa je taj delić večnosti sasvim sigurno već ostvario. Ostvario ga je svojim pesničkim delom koje je, danas, najčvršća spona između tradicije i našeg vremena najšire shvaćenih, delom kome po jedinstvenosti metoda i značenja gotovo da nema premca, delom koje se i različitim pojedinačnim projektima, artistički realizovanim i oživotvorenim pesničkim realnostima, i svojim projektima u delovitom nizu neprestano uspinje ka univerzalnom značenju. Ostvario ga je, najzad, pesnik koji zadovoljava sve uslove da bude smatran — velikim.

Bogdan A. Popović

PESME | Predgovor Bogdan A. Popović | Prosveta | Beograd, 1976
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 02:14:35 am »

*

VASKO POPA


...Vasko Popa je predstavnik posleratne avangarde u srpskoj knjizevnosti. Zajedno sa Miodragom Pavlovicem, pocetkom pedesetih godina, preokrenuo je smer srpskog pesnistva. Zahvaljujuci njima, srpska poezija je dobila na ozbiljnosti i naglasenoj modernosti u jeziku, tematici, u odnosu prema svetu i shvatanju pesnistva ali, to je nailazilo na nerazumevanje, otpor i ostru kritiku. To je poezija koja ustaje protiv "kubikaske poezije" (poezije koja je stvarana na gradilistima i slavila poduhvate). Ona ne zeli nista da idealizuje, da slavi i pretvara u pevanje "meke i nezne atmosfere" kako bi sve bilo po meri citalaca i politike. Bas zbog toga sto je Popina poezija bila bunt i svojevrsni prevrat u srpskom pesnistvu, ona je i bila negirana. Tako kriticar Milan Bogdanovic, koji ugadja ideologiji toga doba, pise da je to vracanje na "poruseni i u korov zarasli" futurizam i nadrealizam, odvajanje poezije i od coveka i od zivota, "prkosenje besmislom" i coveku i zivotu. Zbog toga je i Popin distih: "Konj / Obicno osam nogu ima..." oznacio kao apsurdnu sliku i najveci pesnicki besmisao jer se nije ni culo ni videlo da konj ima osam nogu. U tome nije prepoznat utisak koji konj ostavlja u trku na coveka posmatraca, odnosno "stvaralacka imaginacija koja vrsi montazu vidjenog i od toga pravi moderno pesnicko izricanje istine".

Nakon prve pesnicke knjige Kora (1953), Popa je objavio sledece zbirke pesama: Nepocin-polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (1972), Kuca nasred druma (1975), Zivo meso (1975), Vucja so (1975) i Rez (1981). Priredio je i antologije: Od zlata jabuka (1958), Urnebesnik (1960; narodni humor) i Ponocno sunce (1962; narodna snovidjenja).

Za Popinu poeziju karakteristicno je da pesnik polazi od nekih nadrealistickih slika, ali stvara i svoj osobeni stil, nov, do tada nepoznat nasoj poeziji. Uveo je stih koji je eliptican (sazet), tako da se vidi da je on pesnik koji tezi sabijanju smisla i osecanja, pesnik koji u pesmi pravi sintezu izrecenog. Njegov jezik se sastoji od elemenata savremenog govora, pun je prozaizama i neocekivanih obrta. U Popinom jeziku prisutno je i ono sto je folklorno, drevno (uticaj Momcila Nastasijevica), ali i ono sto je urbano, savremeno. Veza Vaska Pope sa tradicijom posebno se primecuje u zbirci "Uspravna zemlja". On koristi simbole koji na najbolji nacin obelezavaju njegovu vezanost sa onim sto je nacionalno, istorijsko i mitsko, majstorski uspostavljajuci vezu izmedju proslog i sadasnjeg, drevnog i modernog. Popa u svojoj poeziji slika stanja i zbivanja u svetu i medjuljudskim odnosima. Iza njegovih pesnickih slika krije se vecna drama u svetu koja je u isto vreme i drama svakog bica. Kora je prva knjiga koja je pokazala svu pesnicku modernost u jeziku, slikama, motivima i melodiji stiha. Po mnogim savremenim kriticarima ona je svojom pojavom obelezila prelomni trenutak i obavezala citaoca da na nov nacin razmislja o poeziji. Knjiga se sastoji se iz cetiri ciklusa: Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak, Daleko u nama.

U prvom ciklusu, Opsednuta vedrina, osnovna tema je ugrozenost coveka i zivotni prostor koji nije ni malo prijatan, vec je nastanjen situacijama koje prete i ugrozavaju bice. Lirski subjekat zivot dozivljava kao uokvirenost i opsednutost nekim ili necim pred cim nestaju mir i spokojstvo. U pesmi "Gvozdena jabuka" to je cudo od stabla i ploda koje pogadja i teme, i utrobu, i mozak. Ovde je jabuka proizvod vremena ("gvozdena"), neprirodna, destruktivna; ona je pesnicki izraz za onespokojavajuce, pa zato i nostalgicno trazenje mira: "Gde mi je mir / Neprobojni mir... Nesalomljivi mir... Gde mi je gde mi je mir". Ovaj ciklus pokazuje da ugrozenost bica dolazi na samo od coveka, vec i od kosmosa, kosmickog prostranstva koje nas, svojom velicinom, poseduje i guta. U pesmi "Poznanstvo" kosmos je kao "razjaplje na celjust nevidljive zveri koja guta i melje u svojoj utrobi vecnog mraka". Ovde je, prvenstveno, rec o strahu od smrti, od konacnog nestanka u vremenu i prostoru, o suocenju sa najvecom istinom koja ponistava bica. Avetinjsku stranu sveta pesnik je dao u pesmi "Odjekivanje", u kojoj se vidi strah od ljudske samoce i praznine. I ta praznina je kao "zver koja rezi i urla, laje i zavija, jer i soba je kosmicki prostor u malom".

Ciklus Predeli ima devet pesama. Teme tih pesama su predmeti kojima je odredjena nasa svakodnevica, naizgled banalni i nepoeticni predmeti: pepeljara, pikavac, sto, civiluk, zid, dlan (pesme: "U pepeljari", "Na stolu", "Na civiluku", "Na zidu", "Na dlanu"), a tu su i predeli vizije: uzdah, jauk, zaborav, osmeh. Vasko Popa je od obicnih stvari nacinio pesnicki kosmos u malom, neiscrpan u asocijacijama i mogucnostima iscitavanja. U pesmi "U pepeljari" peva se o "majusnom suncu sa zutom kosom od duvana". Ono se polako gasi, a za njim pristize drugo; "obezglavljena drvca ceznu" a "zelenci od pepela njiste". U pepeljari je opusak koji se gasi, sibica koja iscezava, pepeo koji se gomila, i jos jedna cigareta, vec upaljena, u "ogromnoj ruci" coveka, slicna "zarkom oku nasred dlana". Svet malih detalja je personifikovan: drvca ceznu, pepeo njisti, "ruz doji / Mrtve trupce cikova". Pepeljara tako podseca na bojiste.Ciklus Spisak ima petnaest pesama slicnih po tematici: "Patka", "Konj", "Magarac", "Svinja", "Kokoska", "Stolica", "Kaktus", "Krompir", "Belutak"... Tema ciklusa su domace zivotinje, biljke i predmeti koje je covek oblikovao svojom rukom. Sve ove pesme, isticu tragiku, nesporazum i vecni antagonizam u ovom svetu, u kome uvek postoji neko ko je u grozen. U pesmi "Patka" javljaju se izmenjeni i nametnuti uslovi zivota. Patka je izdvojena od prirodnog okruzenja: voda glatka kao ogledalo zamenjena je prasinom. Ona je stvorena da pliva, "ogledala da ore", a ne da se tromo i nevesto vuce po  prasini. U svom geganju ona je i smesna i tragicna u isto vreme. Nema niceg sto bi moglo da joj nadoknadi odsustvo vode u kojoj se "ribe smeju". I dok ona ide po prasini, za njom ide "trska koja misli", covek koji ce je stici. Blizina coveka nagovestava njen kraj, a hodanje po prasini njen hod po mukama, hodanje prema neizbeznoj smrti. Izlaza nema, patka kao da to shvata ("ionako ce je stici") i kao da se miri sa cinjenicom da je bekstvo iz te opasnosti nemoguce. Pesma "Konj" svedoci koliko je vedrina zivota ugrozena i opsednutost njome prisutna. Gonjen bicem, agresijom coveka, konj juri putem ("osam nogu ima") i vuce teret ("Izmedju vilica / Covek mu se nastanio"). Time je narusena sloboda konja i njegova sreca. Pokusaj pobune protiv ljudske prisile doziveo je kao grubo iskustvo ("Tada je gubicu raskrvavio / Hteo je / Da pregrize tu stabljiku kukuruza"). Zbog onoga sto ga je zadesilo, ostala je samo "tuga u ocima lepim". Poslednji stihovi upucuju na bezizlaz i Sizifovu istrajnost ("Jer drum kraja nema / A celu zemlju treba / Za sobom vuci "). O prisili i opsednutosti vedrinom govori i pesma "Kesten". Kesten, zarobljen betonom i asfaltom, masta o sumi, jer je u gradu u potpuno neprirodnoj okolini, u vestacki napravljenim drvoredima, otrgnut od prirode. Njegovo lisce su "zelene novcanice" koje ulica ispija (liseno je sokova, natopljeno smogom). Umesto pravih gnezda, u krosnji nosi gnezda od pistaljki i sirena. Jedino mu koren, koji nije ugrozen jer je ispod zemlje, omogucava da sanja o bekstvu iz te ruzne svakodnevice. I kesten je personifikovan, ponasa se kao ljudsko bice: ima prste, zivi od pustolovina, ima divne uspomene, iskrada se iz grada (zivi neki nocni zivot) i ponovo se vraca "u drvored na svoje mesto", u stanje koje mu je covek namenio.

Cetvrti ciklus Daleko u nama je ciklus uzasa rata ("krici udaraju u plavet", "kuce se kriju", "sake se hvataju za nejake oblake"). Na dramu upucuju i reci: testere, celicne grane, razularene kasike, nakostresene makaze. Sve su to elementi demonskog cemu se, u drugom delu ciklusa, suprotstavlja ljubav. Pesnik o ljubavi peva s divljenjem. Po njemu ona je cudesna i svemocna. Zahvaljujuci njoj, prostori vedrine u drugom delu ovog ciklusa dobijaju sve vece mesto sto je posebno doslo do izrazaja u pesmi "Ociju tvojih da nije". Pesma se sastoji iz cetiri tercine. U prvoj strofi uvodni motiv su oci, za koje se vezuju: vedrina, cistota, polet, beskraj. Njihova boja ista je kao boja neba, njegova dubina, pa stan vise nije zatvoreni geometrijski oblik koji plasi svojom prazninom. U drugoj strofi oci zamenjuje smeh voljenog bica, a njegovi atributi su: razdraganost, radost zivljenja koja zanemaruje i ponistava zatvorenost ("Smeha tvoga da nema / Zidovi nikad ne bi / Iz ociju nestajali"). U trecoj strofi govor voljenog bica zamenjen je metaforom "slavuji", sto asocira na pesmu, na zanos i neznost, na "unutrasnji preobrazaj bica". Sreca brise razliku izmedju unutrasnjeg i spoljasnjeg, pa se svet dozivljava kao jedinstven. U poslednjoj strofi ruke su dominantan motiv. Ono sto oci, smeh i govor nisu mogli da izraze, mogu ruke dodirom, toplinom. Sa njima se sklapa slika o uzajamnoj sreci: san zaljubljenih nastanilo je sunce, bozanska svetlost. Ljubav je u ovoj pesmi osnovno osecanje bica, vrhunski smisao zivota, jer se u ljubavi povezuje ono sto je najlepse i najcistije, a to su: vedrina, lepota, svetlost, sirina i beskraj, toplina i prostranstvo srece koje postaje nemerljivo.

Na jezickom planu, Vasko Popa koristi metaforu (zrela praznina-vazduh, privezan camac-srce, crveni talasi-krv, trska koja misli-covek, orati ogledala-plivati, snezne grane-ruke, gladna jezera-oci, zuto oko samoce-maslacak, zelena novcanica-list, iznenadna svitanja-klice...), personifikaciju (prazna soba stane da rezi, besni noz, stvari nam siva ledja okrecu, krovovi u zemlju silaze, dimnjaci slobodno hodaju, zapomaganje algi, poljubac sunca, vazduh ujeda, plavooke daljine...) i simbole (kaktus-ljudski odnos prema svetu: ispunjenost nepoverenjem i spremnost da se brani; konj-znak za patnju i sizifovsko u ovom svetu koje obelezava uokvirenost, nametnuti rezim vladanja; sunce-kosmicka i preobrazavajuca moc topline, neznost, ljubav; kora-simbolika za strukturu koja se sklapa i u sebe zatvara odredjeni svet; ona kao da ga krije i cuva od povreda i unistenja; "zaviriti ispod kore" znaci doci do prave sustine, do onoga sto cini skriveni smisao predmeta, a to znaci dotaci i odgonetnuti primarnu prirodu predmeta koja se uzima za polaziste pevanja (Sarl Bodler: Teorija univerzalnih analogija). Ova poetska sredstva omogucila su Vasku Popi da u svojoj poeziji iskaze bogatstvo asocijacija i skrivenih znacenja, stalno nas iznenadjujuci novim resenjima u obelezavanju zivotnih situacija ili stanja. Niko nije bio takav majstor za neobicnost stvari i za "igranje" s nasim ocekivanjima kao Popa. Kod njega stvari, biljke i zivotinje dobijaju dusu, ozivljavaju, stupaju u medjusobne odnose i postaju analogni coveku.
Write Work
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 02:14:58 am »

**

KORA


Kora je zbirka pesama koja je prva pokazala svu pesničku modernost u jeziku slikama, motivima i melodiji stiha, što je bio jedan od razloga da se misli kako je ona svojom pojavom obavezala čitaoca da počne na nov način da razmišlja o poeziji. Knjiga se sastoji iz četiri ciklusa: Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak, Daleko u nama.

Osnovna tema prvog ciklusa Opsednuta vedrina je ugroženost čoveka i prostora koji ga okružuje, a koji nije nimalo gostoljubiv, već je zastanjen situacijama koje ugrožavaju čoveka. Prostor koji okružuje čoveka je jedna ogromna zver sa razjapljenim čeljustima koje stravično zvone udarima zuba o zube. Ali nije samo prostor sila mraka koja ugrožava čoveka. U ovom ciklusu te sile se nalaze i u samom čoveku, i u njegovoj tragičnoj podvojenosti između sopstvenih sila zla i dobra. Te sile su u čoveku, u damarima krvi, i u neminovnosti umiranja. U ovim pesmama smrt je sveprisutna, ona je zver i neman predstavljena kao voćka koja rađa gvozdene jabuke i duboko korenje pušta u meki kamenjar čoveka.

Ciklus Predeli ima dve vrste pesama: jedni su konkretni predmeti, a drugi imaju metaforično značenje. Ovaj ciklus čine predmeti kojim je određen naš svakodnevni život a to su: pepeljara, pikavac, sto, čiviluk, zid, dlan, ali se tu nalaze i vizije kao što su: uzdah, jauk, zaborav, osmeh.

Pepeljara pripada grupi predela iz urbane sredine. Pepeljara je na stolu, u njoj je opušak u kome se žar lagano gasi, nagorelo palidrvce, pepeo od popušene cigarete, a kraj tako neobičnog predela "ogromna ruka sa žarkim okom nasred dlana vreba na vidiku." Pepeljara podseća na bojište koje ima svoje učesnike i žrtve jer se iznad njih pojavljuje ogromna ruka, kao nešto zastrašujuće, kao da pristiže iz dalekih visina, gledano iz pozicije sićušnih detalja u pepeljari.

Cilus pesama Spisak ima petnaest nejneobičnijih naslova: Patka, Konj, Magarac, Svinja, Kokoška, Maslačak, Kesten, Puzavica, Mahovina, Kaktus, Krompir, Stolica, Tanjir, Hartija i Belutak.

U pesmi Patka simpatična patka se nespretno gega prašnjavim drumom, i nikad neće naučiti da hoda, jer je voda njena prava životna sredina. Na prvi pogled ovo je pesma za decu, ali metaforički sloj pesme upućuje na dominantnije značenje. Dva metaforička izraza kazuju prostor u kome se patka kreće i nije ugrožena. Patka ume "ogledala da ore", odnosno ona grudima talase razbija dok plovi; a u bokovima nosi "nemir voda". Međutim, ona je osućena da živi u prostoru koji je vešestruko ugrožava. Njena tragična sudbina se ogleda u tome što će je tako nespretnu na kraju stići "trska koja misli".

U pesmi Konj tragičnost ove plemenite životinje je u tome što se od njega traži i veći nego što može, da ima osam nogu, da se kreće drumom bez kraja i da za sobom vuče celu zemlju:

U očima lepim
tuga mu se zatvorila
u krug
jer drum kraja nema
a celu zemlju treba
za sobom vući.


I patka i konj imaju tragične sudbine, ali iako su izjednačene u konačnom kraju, među njima ipak ima neke razlike, što ciklusu kao celini daje konačan smisao. Patka se pomirila sa svojom sudbinom, a konj je pokušao da se pobuni. Naravno, od te pobune je ostala samo raskrvavljena gubica i trajna neizbrisana tuga u lepim očima, ali ostaje činjenica da se konj pobunio. Slične sudbine prate magarca, svinju i kokošku.

U pesmi Maslačak ovaj cvet živi u prostoru koji ga ugrožava. On je izložen stravičnom dejstvu zlih sila, živi na opasnoj ivici između dva sveta, dve sile od kojih ga jedna stalno sabija u zemlju, odnosno u asfalt ispod koga je proklijao, da raste u visinu. U toj svojoj tragičnosti on je još izvrgnut ruglu. Jedinu radost mu pružaju "beskućni pogledi šetača."

Dignuta pseća noga
ruga mu se
prokuvanim pljuskom

Obraduje ga jedino
beskućni pogled šetača
koji mu u kruni
prenoći


U ovoj pesmi Popa je upotrebio dve metafore za maslačak. Maslačak je žuto oko samoće, ali je on i pikavac. Obe ove metafore su izabrane po sličnosti. Maslačak je okrugao cvet i po tome je sličan oku; maslačak je žut, i po boji je sličan žaru cigarete koja dogoreva.

Sa jedne strane maslačak je oličenje samoće, a sa druge on je oličenje odbačenosti, suvišnosti i iskorišćenosti. Jer pikavac je odbačen, suvišan, neupotrebljivi deo cigarete.

Prostor, kao sila zla u pesmi Maslačak je socijalizovan, čak i urbanizovan, dat je u karakteristikama velegrada u kome je čovekova samoća uvek akutan socijalni i medicinski problem. Grad dočaravaju izrazi pločnik, slepa stopala, šetači, pseća noga, dogoreli pikavac.

Osećanje višestruke čovekove tegobe u takvoj urbanoj sredini javljaju se u višestrukom konfliktu. Sama priroda čovekova tera ga među svet, u prostor, u vlastito egzistencijalno okruženje. Ali to okruženje je za njega, "crnica neba" jer otuda ga vraćaju "slepa stopala", zle sile prostora; vraćaju ga, "sabijaju mu vrat u kameni trbuh". Sredina, prostor, okruženje, svet, ne samo da su hladni prema čoveku već i podrugljivi.

Moćni kesten je u pesmi Kesten takođe u tamnici. Ovaj lepotan planina, je ovde zarobljen, prinućen da živi tamničkim životom.

Ulica mu popije
sve zelene novčanice
pištaljke zvončad i trube
u krošnji mu gnezda svijaju
proleće mu prste kreše.


Kesten u svom životu — tamnici ima svoje trenutke miline i radosti. To su njegove noćne prividne pustolovine kada on zamišlja da je u šumi. Pesnik svojim držanjem usamljenika u svetu — tamnici, u prostoru — zloj sili, ide ka nekoj konačnoj misli. Ovo diferenciranje ima svoju gradaciju. Patka se unapred pomirila sa sudbinom, konj je pokušao da se pobuni ali je svoju pobunu platio krvavom ranom na gubici dobivši uz to i đem; maslačka obraduje i uteši beskućni pogled šetača; kesten nalazi malo radosti u izmišljenim bekstvima iz sveta — tamnice.

I kaktusov položaj u pesmi Kaktus je takođe poseban u svetu — tamnici. Svestan okrutnosti prostora, on se nekako brani:

Stena koja ga je rodila
ima pravo
bode bode bode


Kaktus je izvukao neku pouku iz okrutnog okruženja i prema njemu ima stalno aktivan odnos. On odbija dijalog sa svetom — tamnicom, zatvorio se u sopstveni svet, u svoj sopstveni bodljikavi oklop.

U pesmi Stolica takođe je opevan motiv iskušenja i stradanja u životu - okovu, ali u ovoj pesmi dominantan je motiv čežnja za slobodom. Stolica čezne za slobodom, ona čezne da se sjuri niz stepenice, da zaigra na mesečini, i ona poželi da sedne "na tuđe obline umora da se odmori."

Na kraju ciklusa je pesma Belutak. Ova pesma je poenta ciklusa, jer svojom idejom stoji na samom vrhu gradacije ciklusa.

Bez glave bez udova

Belutak nije ničim ugrožen. On simbolizuje biće jer se miče, drži u svom zagrljaju i "smeši se obrvom meseca. Za njega život nije ni tamnica ni okov. Njega ničim ne ugrožava okruženje u prostoru u kome se njegov čudan život ostvaruje. Bez ikakve potčinjenosti silama oko sebe, belutak gleda sa visine, ironično se smešeći "obrvom meseca". Ovaj belutak je simbol posebne vrste čoveka, on je bez straha od sila koje ugrožavaju ljudsko biće, uzdignut je nad prolaznostima života, duhovno je čist i čvrst i sa širokim duhovnim horizontom. Belutak se kamenom snagom i mirnoćom uzvisio iznad zla i prolaznosti života dostigao takvu unutrašnju snagu da može sve da gleda sa visine i to sa osećanjem ironije. On je neka vrsta pobednika nad životom — tamnicom.

Ciklusom pesama Daleko u nama Popa završava epsku strukturu zbirke Kora. Ciklus sadrži trideset pesama, ljubavnih i sa temom rata, a život ugrožen strahotama razara i uništava ljudski život. Rat je označen metaforom "nepozvano strano prisustvo", a ova sila zla, uz prostor sa kojim čini jedinstvo, jedna je od osnova ljudske nesreće.

U drugom delu ciklusa se nalaze himničke pesme ljubavi. U njima se opeva lepota, sjaj i radost života u obostranoj ljubavi. Ljubav je životodavna sila koja preobražava svet i čoveka. Čovek koji voli nije ugrožen prostorom.

Vasko Popa je našu poeziju obogatio svojom lično izražajnom formulom, svojom smelom i efikasnom sintezom, svojom modernom osećajnošću koja je otvorila nove prostore i nove mogućnosti. Kao pesnik bitnog, pesnik neprolazno aktuelnog, Popa je bez napora uvek bio i jeste pesnički prisutan u svom živo aktuelnom trenutku.


Kratak pregled školske lektire | Priredili: Dušanka Bajić i Anka Došen | ISBN 86-83593-05-3 | Novi Sad, 2001

[postavljeno 30.05.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 02:15:37 am »

**

KORA


Kora je prva pesnička knjiga Vaska Pope. U stvaralaštvu pesnikovom ova knjiga ima dva lika. Jedno je njen autonomni lik pesničke zbirke koja ima sopstveni poetski kosmos u kome se susreću ropstvo, nasilje, nesloboda, predeli, predmetnosti, usamljenost, lepota, ljubav. Drugi je njen lik knjige-temelja Popine poezije, odnosno, "ekspozicije" celokupnog njegovog pevanja. U njoj su začete sve glavne teme, osećanja i raspoloženja budućeg pevanja: ljubav, rodoljublje, misaonost, filozofija ljudske egzistencije, svet kao nepočin-polje večitih sudara i sukoba (večite vetrometine kojima je izložen čovek), biće i ništavilo. U Kori je postavljen problem smisla čovekove egzistencije, problem čoveka koji je u sudaru sa besmislom. Svet Kore je prizemljen — to je svet stvari, koji je čovekovo pribežište u bekstvu od ništavila. Konkretnost predočenog (opevanog) sveta dovedena je do opipljivosti: predmetnosti toga sveta su sasvim obične i svakodnevne. One su sasvim prozaične, ali su ovde dobile umetničku snagu značenjske prenapregnutnosti.  

Zbirka se sastoji iz četiri ciklusa: Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak i Daleko u nama. Za ciklus Daleko u nama, koji se sastoji iz dvadeset jedne pesme, pesnik je napisao i dvanaest beležaka, koje su nastajale istovremeno sa pesmama. Iz naslova Beleške za pesmu Daleko u nama vidi se da pesnik ciklus posmatra (i shvata) kao jednu pesmu ("za pesmu"), koja se sastoji iz dvadeset jedne manje pesme. Ako se ima u vidu da su pesme prethodna tri ciklusa naslovljene, a pesme ovoga ciklusa označene su brojevima, ovaj niz pesama može se shvatiti kao poema, poema o ljubavi. U prethodnim ciklusima svaka pesma je posebna tematska celina, autonomna pesma; u Daleko u nama sve pesme objedinjuje jedan isti lirski subjekt koji svoje reči upućuje NJOJ ("Dižemo ruke", "Uznemirena šetaš", "Očiju tvojih da nije", "Zlato naše mladosti").

Sadržina ciklusa uslovljena je vremenom nastanka. Ciklus Opsednuta vedrina pisan je u vremenu od 1943. do 1945. godine pa sadržina pesama, metaforički predočena, odslikava vreme zla, nasilja, ropstva i otpora. Ciklus — poema Daleko u nama nastajao je u dužem periodu — od 1943. do 1951. godine; u njemu ima refleksa atmosfere iz uvodnog ciklusa, ali je dominantan motiv ljubavi i osećanja i raspoloženja, koji proističu iz ovog motivskog opredeljenja. Središnji ciklusi; Predeli i Spisak, vrlo su bliski ne samo po vremenu nastanka (1951), nego i po tematskom opredeljenju i jednoj dominantnoj osobenosti — statičnosti poetskih slika.  

Naslov pesničke zbirke Kora ima i denotativno (doslovno) i konotativno (preneseno, metaforičko) značenje.


1. Zaštita od spoljašnjeg delovanja, od ataka na ličnost, njen duh i moral. Zato kora ima više oblika.
  • Koža, kora, ljuska, opna — kod živih bića kao zaštita od fizičkog ugrožavanja tela.
  • Duhovna zaštita — nadjačavanje duha protivnika, odbrana snagom duha.
  • Moralna zaštita — nadvladavanje protivnika snagom sopstvenog morala.
  • Psihološko-emotivna zaštita:
         — stabilnost ličnosti, psihološka sigurnost u sebe;
         — emotivna snaga — suprotstaviti se dobrotom, nežnošću, ljubavlju, i čovekoljubljem.
2. Ispod kore je prava suština bića — biološka i duhovna.
3. Ispod spoljašnjeg oblika (forme) je prava suština stvari.
4. Kora je prvi nivo razumevanja književnoumetničkog teksta, denotativno (doslovno) značenje, koje se odmah iščitava — to je samo skrama koja skriva suštinu. Pravo značenje se, nalazi ispod kore — drugi nivo razumevanja je dubinski nivo reči i poetskih slika, nivo prenesenih značenja.


Staniša Veličković | deo teksta preuzet iz Interpretacije iz književnosti IV

[postavljeno 21.12.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 02:16:18 am »

 **
 Vasko Popa K O R A

 ciklus Opsednuta vedrina


 POZNANSTVO

 Ne zavodi me modri svode
 Ne igram
 Ti si svod žednih nepaca
 Nad mojom glavom

 Trako prostranstva
 Ne obavijaj mi se oko nogu
 Ne zanosi me
 Ti si budan jezik
 Sedmokraki jezik
 Pod mojim stopalima
 Ne idem

 Disanje moje bezazleno
 Disanje moje zadihano
 Ne opijaj me
 Slutim dah zverke
 Ne igram

 Čujem poznati pseći udar
 Udar zuba o zube
 Osećam mrak čeljusti
 Koji mi oči otvara
 Vidim

 Vidim ne sanjam.


 RAZGOVOR

 Zašto se propinješ
 I obale nežne napuštaš
 Zašto krvi moja

 Kuda da te pustim
 Na sunce

 Ti misliš poljubac sunca
 Ti pojma o tome nemaš
 Ponornice moja

 Boliš me
 Odnosiš mi drvlje i kamenje
 Šta ti je vrteško moja

 Razvalićeš mi beskrajni krug
 Koji još dozidali nismo
 Crveni zmaju moj

 Teci samo dalje
 Da stopala te ne raznesu
 Što dalje možeš teci krvi moja


 
 ciklus Predeli


 U JAUKU

 Visoko je suknuo plamen
 Iz provalije u mesu

 Pod zemljom
 Nemoćni lepet krila
 I slepo grebanje šapa

 Na zemlji ništa

 Pod oblacima
 Nejake lampice škrga
 I nemušto zapomaganje algi


 U OSMEHU

 U uglu usana
 Pojavio se zlatan zrak

 Talasi sanjare
 U šipražju plamenova

 Plavooke daljine
 Savile se u klupče

 Podne mirno sazreva
 U samom srcu ponoći

 Gromovi pitomi zuje
 Na vlatima tišine

 (1951)



 ciklus Spisak


 KONJ

 Obično
 Osam nogu ima

 Između vilica
 Čovek mu se nastanio
 Sa svoje četiri strane sveta
 Tada je gubicu raskrvavio
 Hteo je
 Da pregrize tu stabljiku kukuruza
 Davno je to bilo

 U očima lepim
 Tuga mu se zatvorila
 u krug
 Jer drum kraja nema
 A celu zemlju treba
 Za sobom vući


 MASLAČAK

 Na ivici pločnika
 Na kraju sveta
 Žuto oko samoće

 Slepa stopala
 Sabijaju mu vrat
 U kameni trbuh

 Podzemni laktovi
 Teraju mu korenje
 U crnicu neba

 Dignuta pseća noga
 Ruga mu se
 Prekuvanim pljuskom

 Obraduje ga jedino
 Beskućni pogled šetača
 Koji mu u krunici
 Prenoći

 I tako
 Dogoreva pikavac
 Na donjoj usni nemoći
 Na kraju sveta


 PUZAVICA

 Najnežnija kći
 Zelenog podzemnog sunca
 Pobegla bi
 Iz bele brade zida
 Uspravila se nasred trga
 U svoj svojoj lepoti
 Zmijskom svojom igrom
 Vihore zanela
 Ali joj plećati vazduh
 Ruke ne pruža


 MAHOVINA

 Žuti san odsutnosti
 Sa naivnih crepova
 Čeka

 Čeka da se spusti
 Na sklopljene očne kapke zemlje
 Na ugašena lica kuća
 Na smirene ruke drveća

 Čeka neprimetno
 Da na obudovljeni nameštaj pod sobom
 Pažljivo navuče
 Navlaku žutu


 BELUTAK
 Dušanu Radiću

 Bez glave bez udova
 Javlja se
 Uzbudljivim damarom slučaja
 Miče se
 Bestidnim hodom vremena
 Sve drži
 U svom strasnom
 Unutrašnjem zagrljaju

 Beo gladak nedužan trup
 Smeši se obrvom meseca

 (1951)



 ciklus Daleko u nama


 1

 Dižemo ruke
 Ulica se u nebo penje
 Obaramo poglede
 Krovovi u zemlju silaze

 Iz svakog bola
 Koji ne spominjemo
 Po jedan kesten izraste
 I ostaje tajanstven za nama

 Iz svake nade
 Koju gajimo
 Po jedna zvezda nikne
 I odmiče nedostižna pred nama

 Čuješ li metak
 Koji nam oko glave obleće
 Čuješ li metak
 Koji nam poljubac vreba


 2

 Evo to je to nepozvano
 Strano prisustvo evo ga

 Jeza je na pučini čaja u šolji
 Rđa što se hvata
 Na rubovima našega smeha
 Zmija sklupčana u dnu ogledala

 Da li ću moći da te sklonim
 Iz tvoga lica u moje

 Evo ga treća je senka
 U našoj izmišljenoj šetnji
 Neočekivani ponor
 Između naših reči
 Kopita što tutnje
 Pod svodovima naših nepaca

 Da li ću moći
 Na ovom nepočin-polju
 Da ti podignem šator od svojih dlanova


 6

 Bdiš mi u bori između veđa
 Čekaš da se razdani
 Na mome licu

 Voštana noć
 Tek je dogorela
 Do nokata praskozorja

 Crne opeke
 Već su popločale
 Ceo nebeski svod


 9

 Otrovni zeleni
 Časovi marširaju
 Preko našeg čela

 Putujemo iz tela
 Ćutanjem koje vuku
 Pogledi naši ludi

 Između očnih kapaka
 Stežem ti nagi pogled
 Bol u njemu da zdrobim


 13

 Ruše se stubovi koji nebo drže

 Klupa sa nama polako
 U prazno propada

 Zar da dovek čamimo
 U kamenom ćutanju

 Kroz oči kroz čelo
 Reči će nam proklijati

 Razbežali se dani

 Zar da dovek čekamo sunce
 Da nam se kroz rebra zažuti

 Slušamo kako nam srca
 U grlu mrtvih stubova lupaju

 Istrčali smo iz grudi


 14

 Očiju tvojih da nije
 Ne bi bilo neba
 U slepom našem stanu

 Smeha tvoga da nema
 Zidovi ne bi nikad
 Iz očiju nestajali

 Slavuja tvojih da nije
 Vrbe ne bi nikad
 Nežne preko praga prešle

 Ruku tvojih da nije
 Sunce ne bi nikad
 U snu našem prenoćilo


 15

 Ulice tvojih pogleda
 Nemaju kraja

 Laste iz tvojih zenica
 Na jug se ne sele

 Sa jasika u grudima tvojim
 Lišće ne opada

 Na nebu tvojih reči
 Sunce ne zalazi


 17

 U moru bih spavao
 U zenice ti ronim

 Na pločniku bih cvetao
 U hodu ti leje crtam

 Na nebu bih se budio
 U smehu tvom ležaj spremam

 Igrao bih nevidljiv
 U srce ti se zatvaram

 Tišini bih te oteo
 U pesmu te oblačim


 22

 Naš dan je zelena jabuka
 Na dvoje presečena

 Gledam te
 Ti me ne vidiš
 Između nas je slepo sunce

 Na stepenicama
 Zagrljaj naš rastrgnut

 Zoveš me
 Ja te ne čujem
 Između nas je gluhi vazduh

 Po izlozima
 Usne moje traže
 Tvoj osmeh

 Na raskrsnici
 Poljubac naš pregažen

 Ruku sam ti dao
 Ti je ne osećaš
 Praznina te je zagrlila

 Po trgovima
 Suza tvoja traži
 Moje oči

 Uveče se dan moj mrtav
 S mrtvim danom tvojim sastane

 Samo u snu
 Istim predelima hodamo


 23

 Bez tvojih pogleda reka sam
 Koju su napustile obale

 Vetar me za ruku vodi
 Tvoje ruke odsekao je suton
 Bele ulice preda mnom beže

 I prsti se klone moga čela
 Na kome se svet zapalio

 Reči su mi u travu zarasle
 Tišina ti je raznela glas
 Stvari mi siva leđa okreću

 Po tami moga tela
 Opaka svetlost šestari


 24

 Idem
 Od jedne ruke do druge
 Gde si

 Zagrlio bih te
 Grlim tvoju odsutnost
 Poljubio bih ti glas
 Čujem smeh daljina
 Usne mi lice rastrgle

 Iz presahlih dlanova
 Blistava mi se pojavi
 Hteo bih da te vidim
 Pa oči zaklapam

 Idem
 Od jedne slepoočnice do druge
 Gde si


 28

 Pod očnim kapcima
 Spavaju ti ljubičice

 Pretvaram se sav u sunce
 Nad tvojim ružnim snom

 Otvaraš mi širom
 Sve prozore na čelu

 Berem za tebe bele
 Lokvanje iz moje krvi

 Daješ zeleno lišće
 Mome stablu od pepela


 29

 Ovo su ti usne
 Koje vraćam
 Tvome vratu

 Ovo mi je mesečina
 Koju skidam
 Sa ramena tvojih

 Izgubili smo se
 U nepreglednim šumama
 Našega sastanka

 U dlanovima mojim
 Zalaze i sviću
 Jabučice tvoje

 U grlu tvome
 Pale se i gase
 Zvezde moje plahe

 Pronašli smo se
 Na zlatnoj visoravni
 Daleko u nama


 30

 Sa tela sumrak svlačim
 Dan mi je našao lice
 Vetar kosu razveselio

 Pogled mi začuđen lista
 Senka iz sunca niče
 Svet na pragu srca stoji

 Opet obroncima plavim
 U glas ti bistri silazim
 Po našu čarobnu lampu

 (1943—1951)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 02:16:42 am »

**

OČIJU TVOJIH DA NIJE


Ovo je jedna od najlepših pesama ciklusa Daleko u nama iz pesničke knjige Kora. Tema ljubavi, dominantna tema ovoga ciklusa-poeme, osnovna je tema ove pesme. Ona se otkriva već u prvom stihu (pesme ovoga ciklusa nisu naslovljene nego su označene brojevima — u tim slučajevima se prvi stih koristi kao naslov pesme) "Očiju tvojIh da nije" — peva se o očima njenim, koje imaju posebno značenje za lirskog subjekta jer na nešto ukazuje negacija "Da nije". Tema se dalje razvija novim motivima: OČI, SMEH, SLAVUJ, RUKE. Oni iniciraju uobličavanje poetskih slika koje će postupnim nizanjem dočarati snagu iskazane ljubavi. U pesmi se, dakle, javljaju dva subjekta: lireki subjekt i objekt ljubavi. Dok se objekt ljubavi predočava zamenicom TVOJ, lirski subjekt se iskazuje kroz prisvojnu zamenicu NAŠ ("našem stanu", "u snu našem").  


STRUKTURA

Moderna pesma, posebno pesma Vaska Pope, ne robuje nikakvim pravilima ili shemama, jer je sa njima raščistila onog trenutka kada se oglasila — svojom pojavom označila je prekretnicu u lirskom pevanju. Zato u ovoj lirici retko da se može primetiti neka pravilnost, zakonomernost, u komponovanju pesme, u rasporedu poetskih slika, upotrebi jezika. Međutim, često sama tema i osećanja izražena u pesmi, prirodom svojom uslovljavaju uspostavljanje neke pravilnosti. Takva pravilnost nije toliko u spoljašnjoj formi koliko u unutrašnjoj organizaciji pesničkih motiva, upotrebi jezičkih sredstava, smenjivanju osećanja i raspoloženja, usklađenosti misli i osećanja, osećanja i leksike, osećanja i sintakse, osećanja i ritma. Bez ovog unutrašnje sklada i opšte harmonije sadržine, forme i umetničkih sredstava kojima su one ostvarene, nema poezije.

Tema ljubavi dvoje mladih razvijena je kroz četiri tercine: u svakoj od njih nalazi se po jedan motiv lepote objekta ljubavi, iz kojih proizilaze dopunski motivi kao plod postojanja/delovanja osnovnih motiva:

I   OČI — NEBO
II  OSMEH — ZIDOVI
III SLAVUJ — VRBE
IV RUKE — SUNCE

Iz relacija OSMEH — ZIDOVI i SLAVUJ — VRBE proističu zemaljski doživljaji; iz relacija OČI — NEBO i RUKE — SUNCE proističe kosmički doživljaj lepote i veličine ljubavi.

Svaka tercina je posebna poetska slika. Osobenost poetskih slika u ovoj pesmi je način njihovog oblikovanja. Iako u pesmi nema interpukcije, jasno se razaznaju sintaksičko-intonacione celine: svaka tercina = poetska slika = sintaksičko-intonaciona celina. Svaka poetska slika/sintaksička celina temelji se na dvostrukoj negaciji:

Slavuja tvojih DA NIJE
Vrbe NE BI NIKAD  
Nežne preko praga prešle


Upravo navedenu konstrukciju imaju druga, treća i četvrta strofa; prva strofa se razlikuje po mestu negacije drugoga stiha — ona se nalazi na početku stiha a na kraju je NEBO dobivši ovde jači naglasak i intezitet antikadence.

Konstrukcija poetske slike na dvema negacija povlači intonacionu napregnutost (antikadencu) na kraju prvog i drugog stiha:

Ruku tvojih da nije         antikadenca: povišena intonacija, očekivanje nastavka
Sunce ne bi nikad          antikadenca: povišena intonacija, očekivanje nastavka
U snu našem prenoćilo   kadenca: spuštanje intonacije, predah.

Ovakva sintaksičko-intonaciona struktura nema samo eufonijsko-ritmički kvalitet nego i značajnu ulogu u konstituisanju značenjskog sloja pesme.


SADRŽINA I ZNAČENJE

Sadržina pesme razvija se iz motiva koji označavaju osobinu ili emotivni kvalitet voljene osobe. Oni su inicijalni motivi za razvijanje poetskih slika uvođenjem novih, dopunskih motiva koji obogaćuju predočenu fizičku ili emotivnu osobinu objekta ljubavi, ali istovremeno obrazuju značenjski sloj slike koju tvore:      

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu


Ova slika situira socijalni prostor, ističe lepotu očiju i njihov značaj za oplemenjivanje socijalnog prostora. To je urbani prostor koji asocira teskobu, neprijatnost, usamljenost — otuđenje bića. Zanimljivo je kako samo jedna reč može da promeni smisao i značenje poetske slike. Prvobitno je uz imenicu STAN stajao epitet MALI. On ukazuje na bitnu osobinu stana, koja svakako utiče na osećanja i raspoloženja ljudskog bića koje u njemu stanuje: teskoba, nelagodnost, sputanost. Ali pridev MALI može da ima i pozitivan emotivni predznak: mali, intiman, drag. Pesnik je osetio dvojako emotivno značenje epiteta pa je nedoumicu i mogućnost dvosmernog značenja ne samo epiteta nego i cele slike otklonio zamenom prideva: umesto MALOM stavio je SLEPOM. To je suštinska promena koja još više naglašava teskobu, stešnjenost i nelagodnost koju oseća lirski subjekt. Epitet SLEPOM podstiče roj asocijacija: tesan, nizak. taman, bez prozora, sa malim prozorima, zabačen, nepristupačan, nigde ne gleda, vidik mu je zatvoren, itd. Njene OČI obasjavaju stan, čine ga prostranim i svetlim. U poetskom jeziku leksem OČI ima vrlo širok spektar asocijativnih veza i značenja: prostranstvo, dubina, obasjanost; pogled, istina, toplina; ljubav, vernost; dragocenost. Zato se ovaj motiv našao na prvom mestu kao najvredniji. Kao da se u njemu pojavilo NEBO — širina, beskraj, svetlost, plavetnilo. Lepota očiju, bogatstvo njihove svetlosti, "toplina pogleda koja zacljuskuje, metaforom NEBO dobila je hiperbolične razmere.

Druga lepota je smeh:

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali


SMEH je metafora za radost, toplinu, vedrinu; on ulepšava ružan i teskoban enterijer sobe; oči lirskog subjekta toliko su očarane lepotom smeha (osmeha) da više ne vide zidove teskobne sobe: njih kao da je potisnuo talas vedroga smeha, sa bića se skinuo teret teskobe. Smehse rasuo iz uzajamnog susreta, susret je odagnao usamljenost: samom u teskobnoj sobi, lirskom subjektu bi samo ostalo da gleda u zidove i još jače doživi osećanje usamljenosti.

Lirski subjekt metaforama govori o lepotama svoje drage:

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle


SLAVUJ je mnogoznačna metafora: pesma, umilan glas, nežnost, radost, ljubav, mladost, plemenitost. U kontekstu ove poetske slike metafora "slavuj" odnosi se na devojačku pesmu i njen umilan glas koji očarava čak i vrbu da preko praga uđe u stan i pridruži im se. VRBA simbolizuje mladost, nevinost, nežnost.

Poslednja poetska slika dočarava lepotu i dragost njenih RUKU — one su metafora za zagrljaj. Postupno se od očiju, smeha i slavuja došlo do ruku (zagrljaja) kao završnice ljubavne priče i vrhunca nežnosti i topline. Snaga ljubavnog doživljaja, divljenja dragoj i njenoj lepoti, dobila je u ovoj slici, uvođenje motiva SUNCA, vasionske razmere. Metaforičko bogatstvo ovoga leksema (život, zdravlje, svetlost, toplina, dragost, vrednost) čini ovu poslednju sliku prebogatom — kao završna slika ona nosi i smisao cele pesme, njen misaoni ekstrakt — ljubav je snažna: ona poništava teskobu, leči usamljenost, snaži duh, ulepšava život. Bez ljubavi nema života, kao što ga nema bez sunca.


Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti IV

[postavljeno 22.12.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 02:33:19 am »

**

ČITANJE POPINE PESME BELUTAK
MARGINALIJE


1.
 
Vasko Popa je svoj Belutak spevao još početkom pedesetih godina prošlog veka. Iz te pesme je, kasnije, nastao i ciklus pesama, u književnokritičkoj i književnoistorijskoj literaturi ocenjen kao dalja razrada otkrivanjem i nizanjem različitih "tačaka gledišta" na inicijalni motiv.
 
Vasko Popa klasični motiv kamena, čest još od antičkih vremena kako u mitologiji, u religiji, tako i u književnosti, svodi na kamen belutak. U prvom sloju značenja belutak je, kao što je poznato, vrsta obimom nevelikog sferičnog, jajastog glatkog kvarcnog kamena bele boje iz korita ili sa obala vodenih tokova. Posle mehaničkog odlamanja od veće kamene gromade svoj konačan oblik dobija mnogogodišnjim sudaranjem i valjanjem u kovitlacima vodenih bujica.
 
Osim toga što zbog lepote može biti ukrasni predmet, a može služiti i kao građevinski materijal, belutak se upotrebljava i za ukresivanje varnice, radi dobijanja vatre (kad se naziva još i kremen).
 
Iz pobrojanih momenata materijalne prirode (nastanak, fizičke karakteristike i upotrebna vrednost belutka) u jeziku i književnosti kao delu ukupne ljudske duhovne kulture izvedeno je mnogo prenosnih značenja. S obzirom na to da sve materijalne podatke o belutku može svesno da opaža i iskazuje svojim jezikom jedino ovozemaljsko biće sa razvijenom svešću, i sva prenosna značenja su, pretežno, u okvirima čovekovih znanja, osećanja, želja, snova, moći i nemoći.
 
Jedan od trojice autora poznatog Srpskog mitološkog rečnika iz Nolitovog izdanja, objavljenog 1970. godine, Nikola Pantelić, u predgovoru za novo, prošireno izdanje te knjige 1999. navodi i sledeći podatak: "Vasko Popa, koji je duboko ponirao u srpsku mitologiju i verovanja i na tom izvorištu napajao svoju pesničku imaginaciju za stvaralaštvo izuzetne vrednosti, kao vizionar i istovremeno urednik Nolita, neposredno je shvatio važnost i potrebu izrade jednog dela u kojem će se naći sabrana znanja iz srpske mitologije." (str. V). U tom Rečniku, čiju je izradu inicirao i njegovu sadržinu potpisao kao urednik upravo Vasko Popa, postoji opšta odrednica Kamen, kao i, izvedena iz nje, odrednica Belutak. N. Pantelić konstatuje da je kamen: "prema verovanju, stanište duša pokojnika". Poziva se, pored ostalog, na navod Veselina Čajkanovića "da je u Beogradu, na mestu gde je pokojnik izdahnuo, video ostavljeno vino u posudi, pšenicu i kamen oblutak, koji je posle sedam dana rodbina pokojnika odnela i postavila na grob." Pantelić dodaje da se "često veruje" da će se "duša smiriti u kamenu posle četrdeset dana, a najviše — posle godinu dana", kao i da se "ponegde misli" da je za to "potrebno i duže razdoblje". A Š. Kulišić u odrednici Belutak saopštava da ta vrsta kamena "ima mističnu moć, služi kao amajlija, ušiva se u detinje pelene, donosi sreću, predstavlja sedište duša pokojnika".

Uz zemlju, vodu, vatru i vazduh, kamen kao jedan od praelemenata sveta ima veoma bogatu simboliku. J. J. Levkijevska u enciklopedijskom rečniku Slovenska mitologija u odrednici Kamen navodi: "Tvrdoća, otpornost, postojanost, nepomičnost i nepodleganje promenama određuju upotrebu kamena u apotropejskoj, produktivnoj i isceliteljskoj magiji. U narodnoj kosmogoniji, tumači se kao oslonac, temelj, suština, osa sveta i poredi s drvetom sveta i planinom.
 
U prvo vreme, kamenje je bilo slično živim bićima — ono je osećalo, razmnožavalo se, raslo kao trava, i bilo je meko; od tog doba potiču udubljenja na kamenu — na njemu su ostali utisnuti tragovi stopala Boga, Bogorodice, svetaca, nečiste sile. Kamenje je prestalo da raste kada je Bog prokleo ljude i zemlju zbog grehova. Poreklo krupnih kamenih gromada, oblutaka, litica, itd. često je objašnjavano okamenjivanjem ljudi (ponekad — životinja), divova koji su prokleti ili kažnjeni zbog svojih grehova. U narodnoj tradiciji rašireno je poštovanje kultnog kamenja, pogotovo onog koje je vezano za imena svetaca ili legendarnih junaka..." Simbolika kamena je u verovanjima, legendama i religijama drugih delova sveta takođe bogata i razgranata.

2.
Sve pobrojano može se smatrati potencijalnom polaznom osnovom za poimanje i doživljavanje Popine pesme. Ali za tumačenje pesme neophodno je rastumačiti šta je od toga i kako je to u njoj aktuelizovano.

Da se ne upuštamo u klizavo područje pretpostavki zašto je pesnik motiv kamena sveo na segmentarni motiv belutka, postavićemo pitanje: šta je dobijeno tim sužavanjem? U literaturi o Popi već je označeno da je on imao sklonost da u "malim" stvarima otkriva i najšire "kosmičke" belege. To bi se moglo prepoznati, recimo, u činjenici da je sa Prometejeve kavkaske stene i Jakšićeve stene "krvave", odnosno "kamena zemlje Srbije" i "stenja tvrdo kamenje" prešao na po gabaritu manji oblik kamena. Ali, Popina konkretizacija "staništa ljudske duše" nije Čajkanovićev "oblutak", već pojavni oblik kamena koji je obeležen belom bojom, dakle, belutak. Prihvativši tačnu konstataciju etnologa Pantelića da je pesnik "duboko ponirao u srpsku mitologiju i verovanja i na tom izvorištu napajao svoju pesničku imaginaciju za stvaralaštvo", ne možemo a da ne proverimo kako je u njegovom Rečniku okarakterisana ta boja. A N. Pantelić tamo pod odrednicom Bela boja navodi: "u prošlosti, boja žalosti. Ponegde je to bila donedavno, kao u vlasinskim selima u istočnoj Srbiji. U savremenom životu simbol je mladosti i devičanstva. U prošlosti je češće bila oznaka starosti i smirenosti. Mnogi demoni imaju ogrtače bele boje (vampir) ili je ona njihov simbol. Pokrov za pokojnika redovno je bio bele boje."

Popin belutak, očigledno, nosi oznake staništa čovekove duše: "bez glave bez udova", sa osobinama živog bića uopšte — "javlja se", "miče se", i, poput čoveka, "drži u svom strasnom... zagrljaju", "smeši se". U njegovoj simbolici belinom je aktualizovana mitološka veza sa tajanstvenim demonizmom (doduše, nije isključena ni savremena simbolika mladosti i devičanstva).
 
Iza naslova koji najavljuje deskripciju (Belutak), u sadržini pesme, gotovo u jednom dahu, sasut je niz tzv. dinamičkih motiva (motiva koji vuku radnju napred), pri čemu se prva tri, izdvojena u posebne stihove ("javlja se", "miče se", "drži"), značenjski mogu povezati i sa prethodnim i sa potonjim stihom: "Bez glave bez udova / Javlja se", ali i: "Javlja se / Uzbudljivim damarom slučaja"; "Uzbudljivim damarom slučaja / Miče se", kao i: "Miče se / Bestidnim hodom vremena"; "Bestidnim hodom vremena / Sve drži /" ali i: "Sve drži / U svom strasnom unutrašnjem zagrljaju". U tom eliptično sažetom, da kažemo, "dvovalentnom" iskazu, nizanjem dinamičkih motiva ostvaruje se izuzetno visok stepen unutrašnjeg naboja koji dovodi do poente. U poenti, pak, opet u semantički dvovalentnom poretku, "beo" (devičanski), "nedužan" (nevin) "struk" bezrukog i beznogog belutka (ljudske duše), ispostavlja se, "smeši se obrvom meseca". Zašto "meseca"?

U literaturi o Popi našli smo objašnjenje da je reč o pesnikovoj asocijaciji: "Asocijacija se javlja po sličnosti na iskru, a iskra je — svemirska." (A. Petrov, Kanon, 2008, str. 221). Možda je tako. Ali će pre biti da je i ova slika zasnovana na mitološkoj simbolici. Upravo u Rečniku srpske mitologije, objavljenom pod Popinim uredništvom godinu dana kasnije (a pripremanom, možda, i u vreme kad je pesma Belutak pisana), iz odrednice Mesec čitamo: "Po narodnom verovanju, Mesec privlači duše pokojnika." U toj odrednici, čiji autor je Š. Kulišić, pominje se, takođe, "indoevropsko verovanje o Mesecu kao sudu koji sadrži vodu ili piće besmrtnosti", kao i o risanskom tragu "verovanja o Mesecu kao mitskom praocu".

3.
Poznato je već da je razumevanje i doživljavanje umetničkog dela individualan čin. Tako je i individualna čitalačka konkretizacija pesme uslovljena mentalnim i drugim sposobnostima, sklonostima, predznanjem (obrazovanjem) i ličnim iskustvom čitaoca. A što je to umetničko delo dublje, broj varijanata njegove recepcije biva veći. Poznato je, takođe, da takva lična razumevanja i doživljavanja neretko prevazilaze okvire koje je imao u vidu i sam autor umetničkog dela. To je jedan od razloga što umetnici svoje dela nerado dodatno tumače.

U Kratkom pregledu školske lektire (priredile Dušanka Bajić i Anka Došen), objavljenom 2001. godine u Novom Sadu, našim srednjoškolcima se nudi sledeće tumačenje pesme koju ovde analiziramo: "Na kraju ciklusa 'Spisak' nalazi se pesma 'Belutak'. Ova pesma je poenta ciklusa, jer svojom idejom stoji na samom vrhu gradacije ciklusa. Belutak nije ni sa čim ugrožen. On simbolizuje biće jer se miče, drži u zagrljaju i smeši se. Za njega život nije ni tamnica ni okov. Njega ništa ne ugrožava u prostoru u kom se nalazi. Bez ikakve potčinjenosti on gleda sa visine i ironično se smeši 'obrvom meseca'. Belutak je simbol za posebnu vrstu čoveka, onu bez straha od sile koja čoveka ugrožava, uzdignut je nad prolaznosti, duhovno je čist i čvrst i sa širokim duhovnim horizontima. Belutak se kamenom snagom i mirnoćom uzvisio iznad zla i prolaznosti života i dostigao unutrašnju snagu koja mu dozvoljava da gleda sa visine. On je pobednik nad životom — tamnicom."

U osvrtu na ovo tumačenje mora se uzeti u obzir da je ono, pošto je namenjeno srednjoškolcima, verovatno, iz didaktičko-metodičkih razloga, moralo biti i malo pojednostavljeno. Možemo pretpostaviti i da je, možda, ovolikim "domišljanjem" trebalo da podstakne maštu čitaoca đačke lektire. Ali ipak primetili bismo da je nedopustivo potpuno ignorisanje mitološkog sloja sadržine Popine pesme, kao i ovakvo svođenje te semantički kompleksne pesme na samo jedno značenje.
 
Svođenjem Belutka na samo jedno značenje je i didaktički necelishodno. Tako se, pored ostalog, ispušta prilika da se ukaže na jednu od bitnih osobina moderne poezije XX veka, čiji je Vasko Popa u našoj književnosti karakterističan protagonista. Tu crtu avangardne poezije ruski akmeista, jedan od velikih svetskih pesnika Osip Mandeljštam, objašnjavajući preokret koji akmeizam donosi posle simbolizma, u svom eseju Ispad, uz priznanje da je "sva savremena ruska poezija izašla iz rodonačelnog simbolističkog krila", opisuje ovako: "Ogromna zasluga simbolizma, njegov pravilan stav prema ruskom čitalačkom društvu bilo... njegovo učiteljstvovanje, njegova prirodna autoritativnost, patrijarhalna uticajnost i gravitaciona zakonodavnost kojom je vaspitavao čitaoca." U eseju Armija pesnika objašnjava: "da je čitanje stihova izuzetno velika i teška umetnost, i da zvanje čitaoca nije ništa manje dostojno poštovanja nego zvanje pesnika", dovodeći to u vezu s rečenim u eseju Ispad: "Za razliku od muzičke pismenosti, od notnog pisma naprimer, pesničko pismo u značajnom stepenu predstavlja veliku belinu, zev, odsustvo mnoštva znakova i napomena, koji se podrazumevaju i koji jedino čine tekst shvatljivim i zakonitim... Pesnički pismen čitalac stavlja ih u svoje ime, kao da ih izvlači iz samog teksta." (Vid.: M. Sibinović, Ruski pesnici od baroka do avangarde, Beograd, 1995, str, 161)
 
Znatno mlađi srpski pesnik i inventivni esejista Saša Jelenković u eseju Zvezdiznanac ili anđeo brojanja, pored ostalog, piše: "U knjizi 'Sporedno nebo' Vaska Pope koju Borislav Radović naziva 'džepnom kosmogonijom', postoji uvodni ciklus pesama Zev nad zevovima, čiji je lirski junak Zvezdoznanac u svojoj ostavštini zaveštao 'reči lepše nego svet', reči koje svedoče o kosmološkom i istorijskom lomu. Bio jednom jedan zev uvodi nas u metafizičku i paradoksalnu ravan Popine kosmogonije: od tame koja blesne čovek pomisli da su zvezde. Uočljiv je dualizam Popine kosmogonije: ako postoji nebo, mora postojati i sporedno nebo... Na sporedno nebo dolazi se, kako bi drukčije, kroz zev, prazninu, hijatus, odmor između dva raskola." Popina metafora zevom otkriva kosmološu sadržinu pojave iz čovekove svakodnevice:


 ZEV NAD ZEVOVIMA

 Bio jednom jedan zev
 Ni pod nepcima ni pod šeširom
 Ni u ustima ni u čemu

 Bio je veći od svega
 Veći od svoje veličine

 S vremena na vreme
 Tama bi mu tupa tama očajna
 Od očaja tu i tamo blesnula
 Mislio bi čovek zvezde

 Bio jednom jedan zev
 Dosadan ko svaki zev
 I još izgleda traje

Ova pesma je iz knjige Sporedno nebo, objavljene 1968. Ali taj demonski zev je sastavni deo već i njegove prve knjige: u Kori iz 1953. I to u odeljku Spisak, objavljenoj zajedno s Belutkom — pesmi s naslovom Tanjir:


 Zev slobodnih usta

 Nad vidikom gladi
 Pod slepom mrljom sitosti

 Mesečarski zev
 Usred zubate plime
 I sanjive oseke

 Prezrivi porculanski zev

 U zlatnom krugu dosade
 Strpljivo očekuje
 Neminovni kovitlac

Popin zev sigurno nije što i Mandeljštamov, ali ipak imaju nešto zajedničko: kao pojam ili kao simbol nastali su u okvirima poetike generalno usmerene na naglašenu obavezu čitaoca da pesmu sam dograđuje, da je "dočitava". Zbog toga i svođenje Belutka u čitanju uopšte, a pogotovo u nastavi književnosti na samo jedno značenje predstavlja nedopustivi atak i na samu suštinu pesme.

4.
U naučno orijentisanoj, solidnoj knjizi Aleksandra Petrova Kanon, čitamo: "Belutak je lik iz bajke, rođen prema bajkovitoj formuli čudesnog rođenja: 'Uzbudljivim damarom slučaja'. I belutak je kosmičko biće, koje se kreće hodom vremena, 'Sve drži / U svom strasnom / Unutrašnjem zagrljaju', pa se čak i smeši 'obrazom meseca'." (A. Petrov, Kanon, Beograd, 2008, str. 221)
 
U subjektivnoj čitalačkoj interpretaciji može se ostati i na takvom tumačenju. Ali za potpuniju naučnu analizu ove pesme neophodno je razjasniti bar još nekolika pitanja.
 
Pre svega: na osnovu čega se Popino šire "javlja se" sužava na samo "rađa se"? Jer, "javlja se", osim "rađa se", u ovom kontekstu može zanačiti i "biva tu", "deo je ovozemaljske pojavne stvarnosti", i jer, kao što smo već konstatovali, sa svojom dvovalentnom semantikom, osim "javlja se / Uzbudljivim damarom slučaja", može se čitati i kao: "Bez glave bez udova / Javlja se".

Da li je "javljanje"... "uzbudljivim damarom slučaja" dovoljan razlog da se smatra da je belutak "rođen prema bajkovitoj formuli čudesnog rođenja", te da je upravo "lik iz bajke"? Već smo citirali šire, mitološko značenje belutka, koje nije samo bajkovito.
 
Ali i: kako se može prihvatiti teza da se završna slika pesme u kojoj se "nedužan struk" belutka "smeši... obrvom meseca" zasniva na asocijaciji zbog sličnosti meseca sa iskrom", koja je, zapravo, "svemirska"? Već smo konstatovali da je belutak, prema srpskoj mitologiji "stanište ljudske duše", kao i da mesec "privlači duše pokojnika" tako da je veza između oblutka i meseca (pa dakle i zagonetan belutkov svemirski smešak "obrvom meseca"), po svoj prilici, pre zasnovana na tome nego samo na slobodnoj (iracionalnoj?) asocijaciji. Da li je potrebno posebno obrazlagati koliko se gubi u semantičkom potencijalu pesme isključivanjem mogućeg povezivanja demonski zagonetnog "smeška" risanskog "mitskog praoca", indoevropskog Meseca "koji sadrži vodu ili piće besmrtnosti", tj. Meseca što "privlači duše pokojnika" — sa ovozemaljskim Belutkom koji "predstavlja sedište duše pokojnika"?!

Koliko omaške ove vrste u konkretnim analizama mogu biti kontraproduktivne za poimanje ranije već utvrđenih istina može se, čini nam se, lepo videti iz onoga što je, pozivajući se na ocene Zorana Mišića u vezi sa nesporazumima o uticaju nadrealizma na poetiku Vaska Pope, svojevremeno naglašavao Ivan V. Lalić. Ovde ćemo citirati samo deo Lalićevog teksta koji je unesen čak i u srednjoškolsku čitanku: "Pišući o Kori, Zoran Mišić je još 1953. godine morao... da se osvrće na nesporazume i gnevne reakcije onih koji su čuli ili su mislili da čuju 'besmisao' ili nadrealističko 'buncanje'. Tom prilikom je tačno ukazao na suštinsku razliku između nadrealističke poetike i prirode Popinog pesničkog napora; ta razlika je u udelu i funkciji iracionalnog u pesmi. Nema sumnje da u pesničkoj genezi Vaska Pope postoje plodotvorni elementi nadrealizma, koji će da ostanu ugrađeni u njegovu sintezu; međutim, Popa je te elemente podredio jednoj poetskoj disciplini koja je upravo antipod nadrealističko diktatu iracionalnog... 'Nerazumljivost' Popine poezije... rezultirala je iz njene sažetosti; a upravo u tom sažimanju raznorodnih elemenata u sasvim novu pesničku formulu... (brzo se pokazalo da je reč o poeziji koja se, uz određeni misaoni napor, uz angažovano učestvovanje čitaoca, može da 'otključa' do racionalno obrazložive suštine), čija je faktura, 'eliptična i sintetična u isti mah' (Z. Mišić), dosledno čvrsta i saobrazna iskazu."


Miodrag Sibinović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 02:33:27 am »

**

PREDMET I SIMBOL U POPINOJ POEZIJI


Danas je očigledno da sa ranim pedesetim godinama ovoga veka počinje jedan izričiti period razvoja moderne srpske poezije. Istoričari književnosti, koji će jednoga dana taj period označiti posebnim nazivom — posmatrajući stvari i pojave iz bezbedne perspektive nekih drugih proteklih decenija (perspektive u kojoj se konture izoštravaju, problemi savremenika relativizuju, zbivanja sagledavaju u svetlu njihove naknadno vidljive logike...) — neće moći a da pojavom knjige Kora Vaska Pope ne obeleže jedak prelomni trenutak. Važnost tog trenutka Kore — koja je u akustici tih ranih pedesetih godina odjeknula u svojoj punoj mogućoj meri — bila je očigledna od samog početka; suočavanje sa poezijom Vaska Pope bilo je odmah suočavanje sa jednom dosledno eksponiranom i u svojim osnovama već potvrđenom mogućnošću pesništva ovog jezika. U datom trenutku kada je, osećamo, bilo neophodno da se u našoj poeziji nešto dogodi — posle svega što se u prvim poratnim godinama u njoj događalo ili nije događalo — Vasko Popa se pojavio kao celovita pesnička ličnost: doneo je svoju sintezu, svoj pesnički jezik, svoje iskaze i svoje nagoveštaje. Doneo je odmah svoju pesničku zrelost, opsednutu problemima koji su u dubini bili sinhronizovani sa problemima doba. Tako njegova Kora, paralelno sa 87 pesama i Stubom sećanja Miodraga Pavlovića — knjigom koja znači jedan drugi aspekt, drugu inoviranu pozitivnu mogućnost u istom prelomnom trenutku — stoji kao vrlo vidljiv međaš; a danas nam se čini da je vidimo i kao apoteozu dela koje se pojavljuje u svom pravom, u svom tačnom času.
 
Od početka celovit od početka svojstven, Vasko Popa je svoju publiku i kritičare odmah stavio u situaciju izbora, opredeljivanja; ravnodušnost okoline, koja je možda najstrašniji kritički sud savremenika, nije ni za trenutak zapretila ovom pesniku. Žestoko napadan i ništa manje uzbuđeno slavljen, Popa je odmah našao i svog pravog tumača i kritičara; Zoran Mišić je, pišući o Kori (Poezija opsednutih vedrina), trezveno i precizno postavio osnovne koordinate ove poezije, konstatovao prirodu i značaj njenih inovacija, sklop njenog funkcionisanja, mesto u odnosu na tradiciju, sadržaj i smer njenog iskaza. Vrednost njegovih sudova potvrdilo je vreme. Premda je Kora samo ekspozicija Popine poezije, pesnik je u toj knjizi celovito zadan; sve šta se kasnije u njegovoj poeziji dešavalo (a dešavalo se mnogo) postavljeno je ovde u svoj smer, postavljeno je u jezik i pokret jezika, u svoju buduću sudbinu.
 
Pišući o Kori, Zoran Mišić je još 1953. godine morao da se bavi i elementarnom apologijom pesničkog jezika ove knjige; da se osvrće na nesporazume i gnevne reakcije onih koji su u tom jeziku čuli ili su mislili da čuju "besmisao" ili nadrealističko "buncanje". Tom prilikom je tačno ukazao na suštinsku razliku između nadrealističke poetike i prirode Popinog pesničkog napora; ta razlika je u udelu i funkciji iracionalnog u pesmi. Nema sumnje da u pesničkoj genezi Vaska Pope postoje plodotvorni elementi nadrealizma, koji će da ostanu ugrađeni u njegovu sintezu; međutim, Popa je te elemente podredio jednoj poetskoj disciplini koja je upravo antipod nadrealističkom diktatu iracionalnog. (Njegov odnos prema nadrealizmu u našoj poeziji, njegova negacija nadrealističke poetike uz korišćenje njenih pozitivnih iskustava, može da se uporedi sa sadržajno inače drukčije usmerenim naporom Renea Šara u francuskoj poeziji). "Nerazumljivost" Popine poezije, u akustici prostora i vremena njene pojave, rezultirala je iz njene sažetosti; a upravo u tom sažimanju raznorodnih elemvnata u sasvim novu pesničku formulu, u kvalitetu asocijacija, prirodi metafora, najzad u samom izboru jezičkih mogućnosti nastaje jedan lični poetski idiom, čija je hermetičnost relativna (brzo se pokazalo da je reč o poeziji koja se, uz određeni misaoni napor, uz angažovano učestvovanje čitaoca, može da "otključa" do racionalno obrazložive suštine), a čija je faktura, "eliptična i sintetična u isti mah" (Z. Mišić), dosledno čvrsta i saobražena iskazu. U poeziji Vaska Pope žive elementi savremenog govornog jezika, njegovi svakodnevni obrti i prozaizmi, koji se pod pritiskom poetskog sažimanja usijavaju do novog intenziteta, ostajući pri tom verni svojoj osnovnoj prirodi. U spoju "leksičkog bogatstva i sintaktičke strogosti" (Miodrag Pavlović) ostvaruje se i jedna vrlo osobena simbioza folklornog jezičkog iskustva i urbane leksike; simbioza u kojoj oba elementa, u jednoj novostvorenoj dinamičnoj ravnoteži, grade novi kvalitet: poetski idiom, oformljen u Kori i produbljivan u kasnijim pesmama. Za taj idiom karakterističan je izvestan kritički odnos prema rečima; kada kažemo kritički, onda mislimo na jednu prisutnu svest o uslovnostima reči — o jazu koji jedan konvencionalni i vekovima višeznačno osmišljavan simbol dosledno deli od predmata samog (dok taj simbol manje ili više uverljivo prenosi smisao predmeta). Ta svest ima kod Vaska Pope za posledicu jednu tananu selektivnost u odnosu na leksičku građu s jedne strane, i težnju ka maksimalnoj funkcionalnosti svake upotrebljene reči s druge strane. (I jedno i drugo se tokom godina produbljuje, u punom skladu sa sve dubljim zahtevima pesnikovog iskaza). Slikovito rečeno, u poeziji Vaska Pope (tačnije: u najznačajnijem njenom delu) reči su ugrađivane tako da u kontekstu budu opterećene do granica nosivosti; njihova tražena, idealna situacija jeste da dejstvuju punom težinom svoga smisla — što je maksimalna mera u kojoj simbol može da se približi predmetu. Svakako, ovakav pesnički napor — koji je svestan — neodvojiv je od pesničkog temperamenta koji je zadan. Taj temperament u jednakoj meri, ravnopravno uslovljava Popin poetski idiom. Zoran Mišić je vrlo tačno ukazao na dve bitne crte tog temperamenta. Jedna je čulnost, konkretnost Popinog doživljavanja materijalnog sveta, od čijih elemenata gradi svet svoje poezije; kvalitet koji i njegovim najtajnijim poetskim apstrakcijama obezbeđuje onu osnovnu komunikativnost, doživljaj pesme "na prvoj ravni značenja", što je neophodan preduslov da pesma ne promaši svoj pravi smisao. Druga je crta u jednom dvojstvu, uraslom u pokret Popinog poetskog kazivanja; dvojstvu što postaje jedinstvo suprotnosti u intonaciji, u impulsu koji nosi stihove. Dok je, s jedne strane, kod Pope bitno prisutna težnja za idealnim uravnoteženjem određenog iskaza, za sažimanje ekspresija u najjednostavniju delotvornu formulu, s druge ga strane određuje izvesna temperamentalna sklonost ka jarkom, bizarnom, senzualno metaforičnom i živopisnom izražavanju. Zoran Mišić je ove kontrastne elemente uslovno nazvao "klasicističkim" i "baroknim", i ukazao kako se oni u Kori srećno izmiruju u ovim slučajevima, kada "klasicistički" element odnese prevagu. U kasnijem Popinom pesništvu će "barokni" element sve više biti podređen, sve više poslušno oruđe "klasicistički" organizovane ekspresije, ali će — kao jedan od vitalnih principa ove poezije — ostati prisutan i izražavati se na različite načine.

 
Ivan V. Lalić
Čitanka za III razred | Priredili S. Kalezić & Miroslav Đurović | 1980.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #9 poslato: Decembar 26, 2010, 02:33:36 am »

*

METAFIZIČAR MALE KUTIJE: VASKO POPA


Možda će se ispostaviti da najzanimljivija književnost prošlog veka ne dolazi iz različitih pokreta pod sveobuhvatnim nazivom modernizam niti iz velikih književnih centara, već je delo autsajdera i otpadnika, počev od Kafke, koji je stvorio nešto zaista bez presedana, mešajući svoju rođenu tradiciju sa stranim. Poezija Vaska Pope, koji je umro 1991, pripada tom ekscentričnom društvu. Bio je najprevođeniji i najpoznatiji jugoslovenski pesnik u dvadesetom veku. Još 1969, Pengvin je prvi objavio njegove Odabrane pesme, sa uvodom Teda Hjuza, u seriji posvećenoj modernim evropskim pesnicima. Popa je potom obično svrstavan u istu grupu sa Zbignjevom Herbertom i Miroslavom Holubom, dvojicom drugih zadivljujuće originalnih istočnoevropskih pesnika. Njihov rad bio je sasvim drugačiji od svega što se u to vreme pisalo u Engleskoj i Sjedinjenim Državama. Kod Pope, čitalac se susreće sa egzotičnom mešavinom avangardne poezije i narodnog folklora, pomišljajući da su pesnici iz ovog dela sveta upravo takvi. Međutim, nijedan srpski pesnik ne zvuči kao Popa. On je bio kako proizvod svog vremena i mesta, tako i pronalazač svog sopstvenog. To je, kako ćemo videti, jedan od mnogih paradoksa o njemu.

Popa se rodio 1922. u Banatu, oblasti severno od Beograda, čije je stanovništvo bilo mešavina Srba, Nemaca, Slovaka, Mađara i Rumuna. Otac mu je bio zapisničar u selu, i potom bankarski činovnik, a majka domaćica. Pohađao je osnovnu školu i gimnaziju u gradiću Vršcu, gde je maturirao 1940. i gde je kao tinejdžer počeo da piše. U poslednjem razredu školovanja otkrio je marksizam i od tada do kraja života sebe je smatrao marksistom. Rat u Jugoslaviji počeo je 6. aprila 1941, kada su zemlju istovremeno napale nemačka, italijanska, bugarska i mađarska vojska i brzo je okupirale. Pa ipak, u jesen te godine, Popa, uslišivši želju roditelja, odlazi u Bukurešt da studira medicinu. Napustio je studije posle godinu dana, otišao u Beč i bavio se filozofijom. Prilikom posete kući, 1943, uhapšen je i interniran u koncentracioni logor blizu Zrenjanina, gde je ostao sve do septembra. Nemam pojma kako je uspeo da se odatle izvuče, ali se ipak vratio u Beč, gde je sada počeo da studira francusku i nemačku književnost na univerzitetu, a takođe radio kao kondukter u tramvaju. Vratio se u Vršac tek posle oslobođenja. Tamo se brzo priključio komunističkoj partiji i odmah zatim preselio u Beograd da bi studirao francuski jezik i književnost. Za ratne godine to je bio najneobičniji putnički itinerer, kako je na to sumnjičavo ukazivao i njegov partijski dosije iz tog perioda. U Beogradu, Popa je započeo književnu karijeru pišući u nedeljnim književnim novinama i uređujući ih i najzad postao urednik ugledne izdavačke kuće gde će ostati gotovo do kraja života.

Pojava njegove prve zbirke pesama, Kora, 1953, izazvala je buku i pre nego što je objavljena. Kritičari i pesnici preovlađujućih socrealističkih ubeđenja, koji su već videli te pesme po književnim časopisima, napali su Popu. Jedan je postavio tipično pitanje: "Kako je moguće da te tekstove napiše mladi pesnik, a objavi ih poznati književni magazin?" - nagoveštavajući, naravno, da u tim pesmama nema ničeg komunističkog. To doba zahtevalo je peane u čast borbe radničke klase, a umesto toga dobilo je avangardnu poeziju. Drugi su kukali zbog Popinog hermetizma. Na primer, čak je i naslov knjige dvosmilen. Kora na srpskom znači i koru drveta i koricu hleba. Ipak, nekoliko kritičara i pisaca podržalo je Popu, pišući polemičke tekstove koji objašnjavaju tu poeziju, potkopavajući tokom tog procesa estetske principe svojih oponenata. Popa je imao najviše sreće od svih mladih pesnika: od dana kada je počeo da objavljuje, niko nije bio ravnodušan prema njegovoj poeziji.

Pesme u Kori napisane su između 1943. i 1953, i neprestano su revidirane, sve do ponovljenog izdanja 1969. Prvo izdanje sadržalo je i jedan broj pesama u prozi, koje su tokom vremena izbačene. Danas su od toga preostala četiri ciklusa pesama. Oni služe kao vrsta predgovora za glavninu Popinog opusa. U njima su već prisutne mnoge osobenosti njegove poezije. Pesme su kratke, ali složene u sekvencama, dajući pojedinačnim ciklusima kvazinarativni kvalitet. S jedne strane, kako su to i njegovi rani kritičari primetili, te pesme poseduju svest i formalnu strogost koji su gotovo klasični, a s druge strane, u njima se otkriva neobuzdanost metafora ravna svemu o čemu su ikada sanjali romantičari i nadrealisti. Izuzev te prve knjige i poslednje, Popa je obično odsutan iz svojih pesama. Ovde su, međutim, iznete unutrašnje muke zaljubljenog mladića. Jedan od tih ciklusa, "Daleko u nama", predstavlja niz erotskih pesama u tradiciji Bretona i Elijara.

Predmet ciklusa "Opsednuta vedrina" je egzistencijalna drama suočavanja pojedinca sa apsurdom. Kamijev Sizif, sa svojim "univerzumom koji je odsad bez gospodara", pljunuta je slika junaka ovih pesama. Njegova tema je jaz između svog "ja" i sveta. "... Kako živeti nerastrgnut između ta dva beskraja?..."1 piše Popa u jednoj od nekoliko kratkih beležaka o svojoj poeziji koju je ostavio. Njega zanima dostojanstvo i junačko trpljenje svakog sizifovskog pojedinca koji gura svoj kamen, ili — kako to Sol Štajnberg mudro predstavlja u jednoj svojoj staroj karikaturi - dok gura uzbrdo ogroman, veliki znak pitanja što liči na kamen. Pesme koje su izazvale najveću kontroverzu kada je knjiga izašla nalaze se u ciklusima "Predeli" i "Spisak". Evo jedne od njih:

Na stolu
Stolnjak se širi
u nedogled
Sablasna
Senka čačkalice sledi
Krvave tragove čaša
Sunce oblači koske
U novo zlatno meso
Pegava
Sitost vere se
Uz vratolomne mrve
Krunice dremeža
Belu su koru probile
2

Nadrealistička glupost, rekli su kritičari. Tu su se našle pesme o tanjiru, stolici, krompiru, pepeljari, čiviluku i drugim tako nepoetičnim stvarima. Ti kritičari su bili u pravu kada su za to okrivili Francuze. Nadrealisti su otkrili neživi predmet, pun misterije, usred naše uobičajene stvarnosti. Ipak, tamo gde su Breton, Elijar i Pere težili da kod čitaoca stvore stanje uzvišenog lirizma bombardujući ga nepovezanim i čudnim slikama, Popa, uprkos svom uzletu fantazije, ostaje usredsređen na predmet. Zagonetalice u njegovom "Spisku" su u osnovi opisi. On je jedan od najintelektualnijih, najsamosvesnijih pesnika. Njega prvenstveno interesuje fenomenologija imaginacije, način na koji ona obuhvata svet.

Pretpostavljam da postoje tri tipa pesnika: oni koji pišu bez razmišljanja, oni koji misle dok pišu i oni koji su sve smislili pre nego što sednu da pišu. Prva grupa je najveća, a poslednja najmanja. Kao mlad pesnik, kada sam 1970. sreo Popu, poeziju sam još uvek shvatao kao prilično spontano davanje oduška nekom unutrašnjem nemiru. Poezija je vizionarska aktivnost, uveravali su me moji romantičarski i simbolistički majstori. U trenutku inspiracije, neko bi se nekako spotakao o neobične slike i metafore — i to je bilo to. Ove moje primedbe su koliko zabavljale Popu toliko mu i smetale. Nije verovao u slučaj. Poredio je pesnika sa rudarom, lovcem na bisere, čuvarem svetionika, ili nekim ko sklapa ručni sat. Za njega je pesma bila čin vrhunske kritičke inteligencije. Postoje stroga pravila o tome šta je dozvoljeno a šta ne. Pesnik radi unutar ograničenja duge tradicije poezije i unutar idiosinkrazija jezika u kome on ili ona piše. Pesnik je i sapet i slobodan. Dobru poeziju ne prave zaljubljeni tinejdžeri, već prevejani stari lisci. Sam Popa već je tada bio smislio sve što je nameravao da napiše do kraja života. Kasno jedne noći, posle dosta ispijenog vina, opisao mi je u opširnim detaljima svoje buduće pesme. Pretpostavio sam da to vino govori iz njega, ali nije bilo tako. U godinama koje su usledile, imao sam prilike da vidim njegove novoobjavljene pesme i sve su bile prilično nalik na one koje mi je opisao te noći.

Njegova druga knjiga poezije, Nepočin-polje, koja je objavljena 1956, ponovo je imala četiri ciklusa pesama. Ovog puta, međutim, pesme su bile nepogrešivo originalne. Bilo je zabavno čitati ih, uprkos činjenici da nije uvek bilo lako isterati na videlo njihovo značenje. Zapažanje Volasa Stivensa da se često dugo divimo nečemu pre no što ga shvatimo odnosi se i na ovo. Ciklus pod imenom "Igre" najčuveniji je od njih. Neke od igara koje je Popa igrao su poznate, a neke su njegov vlastiti pronalazak, kao što su igre Klina, Zavodnika, Svadbe, Ružokradice, Semena, Trule kobile, Lovca, Pepela.

Pesma pod imenom "Žmure" glasi ovako:

Neko se sakrije od nekoga
Sakrije mu se pod jezik
Ovaj ga traži pod zemljom
Sakrije mu se na čelo
Ovaj ga traži na nebu
Sakrije mu se u zaborav
Ovaj ga traži u travi
Traži ga traži
Gde ga sve ne traži
I tražeći njega izgubi sebe
3

Igru obično asociramo sa detinjstvom i nevinošću, ali ovde nije tako. Popini igrači su tipovi: njihove uloge su fiksirane. Igre koje igraju su snažne i sveprožimajuće, ali je njihov cilj da zamagle stvari. U tim sumornim dečjim pesmicama, bol i patnja su realni. Tvorac igara, onaj ko nas je prvi put naveo da ih igramo, odsutan je. To su kružne igre pakla koje se igraju sa polomljenim igračkama, kako to reče Ivan Lalić. One su očito simboličke za naše živote. Nastavljamo da ih igramo u nadi da imaju smisla, uprkos našim sumnjama da je sve oprečno. Za Popu, najveća šala je to što nema džokera u špilu.

Ciklus "Vrati mi moje krpice" personifikuje tog nepoznatog šaljivdžiju i pokušaje da istera svoju moć. Nepoznati govornik u pesmi buni se i odbija da igra tu igru:

Koren ti i krv i krunu
i sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svoju stopu
U tri kotla namćor-vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu.
4

Ovde prevod ne odražava verno duh originala, a i kako bi? Fraza "vrati mi moje krpice" dolazi iz igara siromašne dece i ima brojne konotacije. Devojčice se igraju ostacima starog štofa, trampeći ih i zamišljajući da je to odeća za njihove lutkice, dok se ne posvađaju i zatraže ih natrag. Čitav ciklus je ta vrsta igre pretvaranja, sazdan od idioma i prikrivenih i višestrukih značenja koja izviruju iz njih.

Svaki od Popinih ciklusa je samostalan univerzum u kome je kraj ujedno početak. Taj model je cikličan, sveti kalendar mita. Ideja je da se točak metafora i slika zavrti dok varnice asocijacija ne počnu da lete ka čitaocu. Poezija shvaćena na taj način je vrsta alhemije, jer joj je cilj da pretvori materiju u duh.

"Pisanje je prvenstveno iskustvo jezika", rekao je Robert Krili za sebe, a isto važi i za Popu. On seže unazad do folklorne tradicije zagonetki, čini, poslovica, dečjih pesmica i egzorcizma tajanstvenih šifara, poput one o tome kako se prave pesme. Ono za čim Popa traga jesu oči i uši anonimnog narodnog pesnika koji je mogao da čuje kako drveće raste, kako kokoška leže jaja, kako se umnožavaju zvezde, a sunce govori ljudskim glasom. Očev srp preko majčine crne kecelje, tako srpska zagonetka opisuje mlad mesec. Šta to juri, a ne hoda — jeste reka. Da nema vetra, pauci bi nebo premrežili — kaže druga izreka.

"Metafora je uspomena na Zlatno doba kada su svi bili sve", kaže Andrej Sinjavski negde u svojim dnevnicima. Popa je tragao za korenima mita u izvesnim kolokvijalnim obrtima fraza i potražio ih je u usmenoj književnosti. Pišući o pesniku s početka dvadesetog veka, Momčilu Nastasijeviću, koji je najviše uticao na njega i koji je imao slične ideje o korišćenju pripovedačke tradicije, on hvali te pesme govoreći da je svaka od njih verbalna ikona našeg bezgrešnog maternjeg jezika. Zadatak poezije je da pamti arhetipove, da ponovo otkriva simbole, da pronalazi zakone njihovog preobražaja, ne izučavanjem mitologije ili rečnika simbola, već slušajući, kao da je to prvi put, jezik koj dopire iz naših usta:

Govoriš zidu. Govoriš mraku, govoriš u mrak. Govoriš
vatruštini. Govoriš rugobama iz svojih ružnih snova.
Govoriš svojoj smrti. Govoriš Njenoj smrti, govoriš smrti.
Govoriš vodurini. Govoriš praznini, govoriš u prazno.


U ovoj kratkoj belešci o poeziji, Popa se pita šta je autentičan jezik. Tišti ga pitanje kojim rečima se danas može verovati. Koje reči su koristili naši preci? Postoje ključne reči, veruje on, reči koje otvaraju svetove, reči koje su već pesma. Kako pronaći te reči? Njegov odgovor je: "Polaziš im u susret i nosiš im svoje jedine darove koje imaš: bdenje i ćutanje." Ukoliko pesme ne bi izazvale baš takvo dejstvo, to bi onda bilo samo teško shvatljivo, pseudomistično brbljanje. "Platon je smestio čovekovu dušu u čovekovu glavu, Hrist ju je smestio u čovekovo srce", rekao je sveti Jeronim, a Popa ju je našao u samom jeziku kojim govorimo.

U skladu s tim, i ono što su njegovi prevodioci prisiljeni da čine na kraju postaje neka vrsta magijskog zahvata. Neko izvlači engleske idiome iz šešira, takoreći, i zadržava one koji nagoveštavaju bujnost originala. Pošto sam i ja Popin prevodilac, jemčim da je to vrlo varljiv poduhvat. En Penington mudro primećuje: "Engleski književni jezik je isuviše udaljen od naše folklorne tradicije da bi se srećno mešao s njom: književni srpsko-hrvatski je nastao tek početkom devetnaestog veka i čvrsto je utemeljen u usmenom govoru i narodnoj kulturi." Na nesreću, u slučaju ciklusa "Vrati mi moje krpice", ono što takođe nedostaje njenom prevodu jeste zadirkujući ton originala i akumulativno dejstvo tog glasa.

U Popinoj poeziji postoji još jedan važan sastojak, a to je humor. On u potpunosti dolazi do izražaja u njegovoj trećoj knjizi, Sporedno nebo (1968). Pišući o humoru u uvodu antologije srpskog pesničkog humora, koju je sam sastavio, on govori o tom humoru kao o nečemu krajnje grešnom, kao o nekakvom obešenjaku koji meša sveto i profano i čini da zemlja i nebo zamenjuju mesta. Takav humor dozvoljava nam da vidimo kako bi sve izgledalo kad bi bilo drugačije, dok nam u isto vreme ne dozvoljava da se tamo skrasimo. Drugim rečima, taj humor je nepokoran kao poezija i opasan kao istina.

Evo, na primer, Popine komične verzije nastanka sveta iz ciklusa "Zev nad zevovima" u istom tomu:

Zaboravan broj

Bio jednom jedan broj
Čist i okrugao kao sunce
Ali sam mnogo sam
Počeo je da računa sa sobom
Delio se množio
Oduzimao se sabirao
I uvek ostajao sam
Prestao je da računa sa sobom
I zaključao se u svoju okruglu
I sunčanu čistotu
Napolju su ostali usijani
Tragovi njegovog računanja
Počeli su da se jure po mraku

Da se dele da se množe
Da se oduzimaju kad se sabiraju
Onako kako se to u mraku već radi
I nije bilo nikog da ga zamoli
Da tragove zaustavi
I da ih izbriše
5

U drugoj pesmi istog ciklusa, "Ohola greška", on zamišlja stvaranje sveta kao slučajnost: kao malu, smešnu grešku koja je izmislila prostor i vreme, jer nije mogla da podnese da ostane sama sa sobom. Sporedno nebo je knjiga mnogih sličnih spekulacija. Te pesme se čitaju kao mitovi o stvaranju koji potiču od nekog izgubljenog plemena. Čitava knjiga satkana je od razigranih pretpostavki o različitim načinima na koje se kosmologije izmišljaju i odražavaju naše ljudske slabosti. Kako gore, tako dole, njihov je aksiom. Naša inteligencija i naša glupost uzajamno se uslovljavaju.

Sledeća dva njegova toma pesama vrlo su različito zamišljena. Pesme u Uspravnoj zemlji (1972) posvećene su posebnim događajima, istorijskim spomenicima i junacima i simbolima srpske tradicije. Ovde se nalaze ciklusi o svetom Savi, narodnom svecu-zaštitniku, i opisi hodočašća raznim manastirima: tu je i Kosovski boj, kao i Prvi ustanak protiv Turaka. Pošto je Popa verovao da je pesnička imaginacija veoma čvrsto utkana u jezik i msto odakle potiče, ovo nije bio neočekivan razvoj. Mogu ga optuživati da je bio kulturni nacionalista, ali ne i politički. Nema ničeg fanatičnog niti isključivog u njegovom pogledu na srpsku istoriju i kulturu.

Vučja so, objavljena 1975, sačinjena je od sedam ciklusa o hromom vuku, starom prehrišćanskom srpskom plemenskom bogu, čija uspomena nastavlja da živi u pričama, kultovima, legendama i ritualima. Ove pesme su omaž toj dvosmislenoj figuri dobra i zla, života i smrti, izumiranja i opstanka, tom predačkom duhu njegovog naroda. Ted Hjuz, u svom uvodu za Popine Sabrane pesme, poredi ih sa psalmima. To je tačno. Te pesme slave figuru hromog vuka, ali joj se i mole, ne bi li otkrile tajnu pretvaranja kamena u oblak, oblaka u jelena sa zlatnim rogovima, jelena u beli cvet bosiljka, i tako dalje, zauvek. Iznad svega, to su psalmi poetske metamorfoze.

Posle pojave ove knjie, neki su Vučju so pročitali kao nacionalističko delo. Popa je hvaljen u Srbiji, dok su mu drugde u Jugoslaviji zamerali. To je nepravda. Koliko znam, nijedan nacionalista u Srbiji nikada nije ni spomenuo te pesme. Popa je bio isuviše suptilan mislilac da bi se mogao optuživati za šovinizam. Poslednji put kad sam ga video, 1989. u Njujorku, bio je krajnje zabrinut šta će nacionalističko ludilo i oportunisti zakuvati. "Biće skoro krvoprolića", rekao mi je sa potpunim ubeđenjem. Mogao je jasno da vidi da je, zbog svog rumunskog prekla, već sumnjiv u očima superpatriota. To pokazuje kako su takvi ljudi zli i glupi. Nikad nijedan pesnik nije imao tako dubok i nadahnut pristup srpskoj tradiciji kao što ga je on imao.

Živo meso (1975) i Rez (1981), njegove dve poslednje objavljene zbirke pesama, mnogo su ličnije. Ponovo se vraća iskaz u prvom licu. To su autobiografske i prigodne pesme velike neposrednosti i šarma. Zvuče kao kratke anegdote magijskog realizma, nalik na ono što se može naći u Markesovom romanu Sto godina samoće:

Izgubljena crvena čizmica

Pramajka moja Sultana Urošević
U drvenom koritu plovila je nebom
I lovila kišonosne oblake
Pomoću vučje i drugih masti
Činila je još mnoga
Manja i veća čuda
Posle smrti
Nastavila je da se meša
U poslove živih
Iskopali je
Da je nauče redu
I bolje zakopaju
Ležala je rumenih obraza
U hrastovom sanduku
Samo je na jednoj nozi imala
Crvenu čizmicu
Sa svetlim tragovima blata
Onu drugu izgubljenu čizmicu
Tražiću do kraja života
6

Kao prevodilac ove i mnogih drugih pesama u toj knjizi, prirodno je da sam uzdržan u pogledu izbora pojedinih reči i oduševljenja prema drugima. Popa uključuje mnogo šareniju dikciju nego što to Peningtonova nudi. Ona je daleko formalnija i jednoličnija od Pope, koji je sposoban da zaseni rečima, zbog čega ponekad zvuči kao Pol Maldun. Fransis Džons, koji je detaljno opisao i recenzirao Sabrane pesme, svestan je tog problema. On kaže: "Njegove reči i slike su višeslojne, kombinuju konkretne predstave sa idiomskim, poslovičnim i atavističkim značenjima, da bi oblikovale složene arhetipske znakove koji tumače više slojeva postojanja nego što je to opipljivo u ovom ili nekom drugom univerzuju." Popa, koji je poznavao Paula Celana i divio se njegovoj teškoj poeziji, često je i sam bio nadomak toga da bude nerazumljiv. Uprkos ovom mom cepidlačenju, to što su En Penington u svojim kasnijim prevodima i Fransis Džons postigli ovde istinski je poduhvat i zaslužuje našu zahvalnost.

Popa je umro ne završivši jedan od svojih dugoročnih projekata, knjigu koja je trebalo da nosi naziv Gvozdeni sad. Samo jedan ciklus, "Mala kutija", završen je i objavljen za njegovog života, dok su delovi četiri druga ciklusa i nekoliko samostalnih pesama uključeni u posthumni tom. Mehanizmi njegove magične kutije odgovaraju mehanizmima njegove imaginacije, majke svih mitologija. U Popinoj metafizici stvarnost nije izmišljena pomoću imaginacije, ali njena značenja jesu. Kad malo protresemo tu kutiju, iz nje počnu da iskaču religije i filozofi, sa svojim raznovrsnim bogovima i đavolima. Imaginacija je dvosmislen blagoslov. Istovremeno radi i za nas i protiv nas. Ne možemo se odupreti njenim iskušenjima, a ipak, njena aktivnost ima načina da potkopa sve što znamo. Nije li to ono čemu je poezija oduvek tajno stremila?

Poslednja vest iz male kutije

Mala kutija u kojoj je ceo svet
Zaljubila se u sebe
I začela je u sebi
Još jednu malu kutiju
Mala kutija male kutije
Zaljubila se i ona u sebe
I začela je u sebi
Još jednu malu kutiju
I tako je to u beskraj išlo
Ceo svet iz male kutije
Trebalo i da bude
U poslednjoj kutiji male kutije
Ni jedna od malih kutija
U maloj kutiji zaljubljenoj u sebe
Nije poslednja
Nađite sada svet.
7

Kada sam jednom pomenuo Popi da mi nijedno od njegovih gledišta ne smeta osim činjenice da je marksista, samo me je očajnički pogledao, kao da nema načina da ja to razumem - a ja ga nisam pritiskao. Ako je iko ikada uspeo da pomiri revolucionarna i religiozna iskušenja našeg doba, on to svakako jeste. Bio je takav pesnik kakav je bio zahvaljujući mnogim protivrečnostima u svom životu. Poezija sa svojim brojnim očaravajućim paradoksima bila mu je spas.


_____________________

1 Ovaj i ostali citati u Simićevom eseju o Popi navedeni su prema:
Vasko Popa, Sabrane pesme, Društvo Vršac lepa varoš, Vršac, 1997.
2 Ibid.
3 Ibid.
4 Ibid.
5 Ibid.
6 Ibid.
7 Ibid.





"I đavo je pesnik",
Čarls Simić
Otkrovenje, 2006
Prevod Vesna Roganović


Pročitajte ostala poglavlja knjige "I đavo je pesnik"
I đavo je pesnik
Romantika kobasica
Tajna sreće

11. septembar 2007.
Kultura knjige
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #10 poslato: Decembar 26, 2010, 02:36:29 am »

**

KOST KOSTIJU VASKA POPE


U planetarnoj trci za ljudima i kostima, za belutkom i kamenom, za igrom i provalijom, pesnik zaumne poeteske verodostojnosti. Vasko Popa ušao je kao čovek koji je odbacio lažnu odeću i bacio lažne romane "opojnih obamrlosti".

Ušao je bez palete saučesnika koji "popravlja" sliku sveta ili doteruje njegove krajnosti, koji — prkoseći razlivenom lirizmu — napušta poeziju pasivnog obigravanja, opisivanja i kićenosti. Surovo razgolićena planeta ukazala se kao približena, neodoljiva krčevina po kojoj "svaka noć zapali svoju zvezdu". Popina je zasluga što je poetičnosti vratio govornu izvornost, što je progovorio na sav glas, što je govorom krenuo u nepodmitljivu efikasnost izricanja i neporecive rečitosti. Principu govora vraćeni su principi dvoboja i borbe, utakmice i ringa. Otuđujući modeli izazivaju neotuđivu ponoćnu hrabrost da se istovremeno provociraju obe realnosti: jezik i mišljenje. I tako razrešene, tako imenovane, odjekuju pesme Vrati mi moje krpice, koje su dostojne brehtovokog nadmoćnog nauka. Pesnik nagoveštava, demonstrira, učestvuje i zaključuje. Ako je za Reverdija rečeno da je nadrealist u sebi, onda se za Vaska Popu može reći da je nadrealist u igri elemenata, u igri dragocenih opiljaka, krpica, otpadaka, kostiju, konkretne preostalosti.

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo

Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje


U dubini, u sve većoj dubini Popine poezije, gde se jednostavna slika pretvara u elementarno, u vodu, vazduh, zemlju, metal ili voćku, leži velika svetla pruga starozavetnih praskozorja, čija svežina nesebično lebdi i nad neobičnostima našeg sveta, i trenutka našeg sveta. Prvo je u svakoj od ovih pesama kosmička krčevina onaj teren gde će se rascvetati poetski detalj, a zatim je rasvetljenost terena ono gnezdo u kome pesnik, poput Momčila Nastasijevića, uzvikuje: "Nerođenih zora zapoju mi petli". Ta igra elementima i to elementarno nadigravanje prevodi pesnik u prastaro rodoljublje, u uzbudljivu intimnost kostiju, u neprestani neustrašiv izazov svakom početku i svakom trajanju. Pesma više nije bivanje u funkciji trenutka, nije plod takozvanog nadahnuća, nije psihološko žarište, nego očigledna istorija anonimne sudbine, ratnika koji je počeo da peva u trenutku smrti i smrtnika koji nije još stigao da bude ratnik.

I rodoljubiva pesnička reč Vaska Pope nepristraona je u komentaru, surovo imenovana u samom biću istorije. Nema neprozivnosti ili raspevanosti, nema slojeva metafore, nego je cela pesma i suština i detalj same metafore. Pesnik ne navlači oklop, ne treperi od groznice prepoznavanja. Sada je i istorija sva u elementima, sada je i ona voda, vazduh, zemlja i — kost kostiju. Progovara izazvano čudo smrti. Progovara ono što ostane kada nestane sve što je bio odnos, što je bio start u borbi ili prah sa oružja. Duboko ulazeći u biće neobojenog, neobeleženog bića, koje skida svoj ogrtač i svoju kapu i svlači svoju ljudsku i zemnu kožu, pesnik ostaje sam prema sudbini, sam je kamen uzidan u Ćele-kulu, sam je oluja koja veje kroz karlične kosti, sam je mišić koji je još ostao na suncu. Univerzalno rodoljublje Popine poezije istrajaće na kosmičkoj krčevini, a imaće za oružje i za spomenik "kost kostiju". Uštedeo je pesnik ne samo pevački, guslarski princip ravnopravnog objašnjenja, nego je u nepoštednom sažimanju praslika i slika uštedeo registar vremenskog odazivanja, vremenskog imenovanja. Spomenici nisu prebivalište pamćenja, nego glad za nestajanjem koje nije usko nacionalno, nije odmerena i primerena zemlja.

Iz Ćele-kule ili iz Sutjeske pesnik izlazi kao čovek koji eksploatacijom detinjske naivnosti dostiže plodove surove mudrosti. Ozbiljnost teme nije ono što nameće ozbiljnost pesme. Vernost jednoj temi-imenu ili temi-zadatku nije ognjište za sanjarenje, za pamćenje i uspomene. Pesnik ispituje istoriju smrti, jedinu istoriju čoveka i naroda, prapostojbine i vršnjaka. Nije slučajno što se upravo u pesničkoj bici za spomenike kao što su Ćele-kula i Sutjeska ostvaruje poetska činjenica prvog reda. Popina pesma ne prilazi pamćenju nego drskosti da se protiv svakog pamćenja bude na samom pragu onog smeha i onog jauka koji izvire iz lobanje. Odviše poetična, svaka Popina pesma je u jednom električnom nizu reči i imena, ogoljenih i surovo napuštenih, upravo ironična bitka oslobođena oružja uobrazilje. Inače silovite uobrazilje, pesnik ne samo da svlači naličje nego i skida lice vremena i prostora ne bi li prkosnom ironijom nadglasao i nadvisio kosmičku krčevinu u kojoj — kao na svečano nadrealističkim platnima Đorđa de Kirika — stoje samo zidovi ili kule osvetljene kostima svojih graditelja i rušitelja.

Na nož kurjaci moji mezimci neprebola
Glave vam se već sa kolca keze
Ionako vas nema i nema mene
Hoćete li

Ne cvokoćemo mi to vetar to
Besmisleni na vašaru sunca
Kezimo ti se kezimo do neba
Možeš li nam šta

Zašto nam sad u očne duplje bežiš
Zašto tamom sikćeš i grozom palacaš
Zar je to sve što umeš


Kostima se neprestano bavi Popina poezija i neprestano na ivici ništavila odjekuje njihov zajednički zvuk, zvuk čiji zamasi i razmaci određuju strukturu svakog stiha i svake pesme. Oslobođene svojih funkcija, kosti pristaju na "vanjsko druženje" sa pesnikom. Pesnik, međutim, nije u katakombi, nije u pustinji, nije u gomili, nije na galiji dostojnoj Rastka Petrovića, nego izlazeći iz sna a noseći njegovo blago (Branko Miljković) nalazi obilje besmislenih kostiju koje nikome ne služe i koje kao da nikada nisu ni služile. Ali prkos je ono praosnovno iskustvo pesnikovo, naivno koliko i borbeno, koje nefunkcionalnim elementima daruje punoslovnu poetsku funkciju. Pišući o ovoj "istoriji kostiju", Miodrag Pavlović je valjano primetio da čitav porod golih kostiju naslućuje i priziva trenutak svoje buduće najezde, "onaj trenutak kada kost izgubi svaku relacIju s čovekom, što je pak trenutak i njene definitivne besmislenosti:

Sad nam je lako
Spasle smo se mesa

Divno je to sunčati se naga
Ja nikad nisam marila meso

Ni mene nisu te krpe zavele
Ludim za tobom ovako nagom

Kost ja kost ti
Zašto si me progutala
Ne vidim se više

Šta je tebi
Progutala si ti mene
Ne vidim ni ja sebe.


U svakoj Popinoj pesmi scenario je načinjen detinjskom rukom, a rasvetu je ponudilo ponoćno sunce. U potrazi za rekvizitama, pesnik ide pervazom ili ekicom, crtežom ili gravirom, — a jezik je reditelj, majstor svake scene, slike, predela, kosmosa i mikrokosmosa. Jedan cvet živi u Popinoj poeziji na principima igre kao što i kosti vode dijalog na principu ironične rugalice. Ponoćno detinjstvo neprestano budi svoje vršnjake i neograničenom nostalgijom budi pra-vršnjake jednog jedinog belutka ili jednog jedinog cveta. U igrama Popinih pesama sve se odvija savršeno, sve je u pravilima ponoćnog reditelja, sve je između nužnosti i slobode, samo nema pobednika, nema konačnog pozdrava smisla. Pesnikovo samoosećanje čini ga u svakoj igri, u svakoj od "igara" onim spirituelnim igračem koji, bacajući rekvizite dnevnog života i dnevne poezije, obistinjuje start Aleksandra Vuča: "Pojaviću se jedne noći iza nekoliko drveta u isti mah i svi će se čuditi kako je to mogućno..."

Drskost Popine fantazije najbolje se ogleda, najdublje takmiči u njegovim Igrama. Sve uloge svoje fantazije, sve razloge i sve blagoslove, sva nepočinstva i sve neizvesnosti stavio je u ove nezavršene i nezavršive igre u kojima je smisao potajni a vrhovni sudija. Igrama nikad kraja, čarolijama nikada omaške u igri, omaškama nikad poen izvesnosti na kraju igre. Igre se izvrdavaju jedna drugoj, izazivaju jedna drugom, i kao sve odviše naporne, uporne igre — one se neurotizuju jedna drugom. Ali Popina pravila igre ne prestaju da se izvode iz pravila poezije: gustina njegovih igračkih zahvata neprestano je u službi supstantiviranih oblika. Nijedna igra u Popinim Igrama neće prestati, iako se po scenariju jedne jedine pesme upražnjuju trenutno, događaju u jednom jedinom trenutku. Poznato je da je svojim metafizičkim igrama Vasko Popa darivao i naslove i pravila arhipoznatih narodsko-dečjih, pa čak i folklorno ceremonijalnih igara, kao što su "trule kobile" ili "žmurke". Ali igra ne može da bude samo svoje vlastito pravilo, nego nepravilna reč koja se poigrava pravilom. Vasko Popa je igrama vratio pravo na samoosećanje i na samoopisnost, pravo na vlastiti govor. Samo ono što je jezički potvrđeno ulazi u deobu poena, u suštinu igre. Samo ono što se odigrava na planu jezika jeste bitka za igru, jeste pobeda igre same. Samo ono što opeva gnezdo ili teren igre može da obezbedi njegov smisao, pobedljivost i nadmoćnost njegovog smisla. A pesnik nije tu da opeva dobijene, nego nedobijene, ranjive i ranjivo neizvesne igre. Otuda Ružokradice deluju kao pravila pozajmljena od prirode i kao sinteza svih igara kojima je jezik naš nasušni pristao da se igra. Iskazati razmak između cveta u cvetu i čoveka u čoveku bio bi banalni frojdistički znak da nije te neumitne razigranosti u jeziku koji je nesebičan jedino kada nam omogućuje jezičke komentare. A Ružokradice su najpre komentar prvi put prihvaćene igre, a zatim komentar igre koja se vodila, na krv i nož, za dana i za tren, za "oko za oko", između mogućeg čoveka i nemogućeg cveta:

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice

Ružokradice se priviku ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije

Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice


Ko je sposoban da se uhvati u ovu igru, ko je sposoban da ta pravila igre napiše, da brani tu obranu lepotu koja nije ništa drugo i ništa teže od odbrane lepote, shvatio je kako se hijeroglifi narodne i pučke prvobitnosti neprestano obnavljaju kao požar zlehudog jezika i kao zapožarenost jezika bez ostatka. Vetrove kćeri su naslednice onog Vetra Laze Lazarevića, "onaj jak vijor" kome je Vasko Popa našao doline i planine, prehrišćanske kao i nehrišćanske na onoj kosmičkoj krčevini gde je belutak sve i sva, gde "sunce oblači koske u novo zlatno meso". Belutak je dvojnik postojanosti, nezamenljivi suigrač, kamen paganske pomoći i biće kamenu ravno, ali je ruža onaj cvet i smisao cveta koji otvara grudi, koji podstiče igrače, koji se igra sudbinom, koja je objekt i subjekt praosnovnih pravila igre:

Otvaraju im grudi jednom po jednom
U nekoga naćđu srce
U nekoga bogami ne

Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu


Sve dosuđene igre pesnik izvodi u nesuđenom jeziku: natprirodno trezvene igre se menjaju kao zavese na pozornici, podajući u slapovima, gubeći svoje parove i zapostavljajući svoje partnere. Principi igre pristaju na zamenu principima bitke. Samo poetski razlozi, razmaženi i razigrani jezikom, pomažu da se igrama vrati čarolija prijateljstva, i to onog grotesknog, pomirbenog prijateljstva izgubljenih igrača. Besmislenost igara trijumfuje u besmislenosti konačnog prekida igre, u igri posle igre. Zakasnela pobeda prepušta mesto konačnoj groteski: priroda je pristala na igru kao karneval, na igru kao ritual čije demonsko lice stoji pod vešalima. Posle igre nema ni igrača koji krade ružu ni igrača koji je ružu pronašao u tuđim grudima, na nevidljivom struku. Bitka za ružu takođe nema pobednika, i pesnik naslućuje neizvesnost dva belutka, dva bića ili dva igrača koje priroda priznaje za klovnove "kosmičke pustinje":

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj s čela obriše
Ni čela nema...


Popina poezija se ustručava da proglasi pobednika: ona prvenstvo prepušta elementima. A pošto je jezik, jezik naš nasušni, jezik naš kao praktična svest i jezik kao sudbinsko žarište, jedino što pesniku ostane posle iskustva pa čak i posle nadahnuća, pesnik telesne elementarnosti i groteskne bezazlenosti iščezava u svakom stihu i svakim novim stihom ponovo brani i svoje igre i svoje sporedno nebo i svoju Ćele-kulu. Boravak u jeziku, međutim, Vasko Popa još nije najavio kao boravak u paklu i zato je još uvek na tragu narodnog predanja, prastarog narodnog nauka, koji veli: "Ja sam sanjao da me Mjesec umiva, a Sunce utire."


Milosav Mirković




SVI MOJI PESNICI
ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973

[postavljeno 19.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #11 poslato: Decembar 26, 2010, 02:37:06 am »

*
Vasko Popa NEPOČIN — POLJE


Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova


Daleko u nama (1943)


IGRE

PRE IGRE
Zoranu Mišiću
 
Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja

Zažmuri se i na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad
Ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra



KLINA

Jedan bude klin drugi klešta
Ostali su majstori

Klešta dohvate klin za glavu
Zubima ga rukama ga dohvate
I vuku ga vuku
Vade ga iz patosa
Obično mu samo glavu otkinu
Teško je izvaditi iz patosa klin

Majstori onda kažu
Ne valjaju klešta
Razvale im vilice polome im ruke
I bace ih kroz prozor

Neko drugi zatim bude klin
Neko drugi klešta
Ostali su majstori



IZMEĐU IGARA

Niko se ne odmara

Ovaj stalno premešta svoje oči
Stavi ih na leđa
I hteo ne hteo pođe natraške
Stavi ih na tabane
I opet hteo ne hteo vrati se naglavce

A ovaj se sav u uvo pretvorio
I čuo sve što se ne da čuti
Ali mu dojadilo
I žudi da se ponovo pretvori u sebe
Ali bez očiju ne vidi kako

A onaj je otkrio sva svoja lica
I jedno za drugim vitla preko krova
Poslednje baci pod noge
I zagnjuri glavu u šake

A ovaj je zategao svoj pogled
Zategao ga od palca do palca
Pa hoda po njemu hoda
Prvo polako posle brže
Pa sve brže i brže

A onaj se igra svojom glavom
Hitne je u vazduh
I dočeka je na kažiprst
Ili je uopšte ne dočeka

Niko se ne odmara



SEMENA

Neko poseje nekog
Poseje ga u svojoj glavi
Zemlju dobro utaba

Čeka da seme nikne

Seme mu glavu isprazni
Pretvori je u mišju rupu
Miševi pojedu seme

Na mestu ostanu mrtvi

U praznoj se glavi vetar nastani
I koti šarene vetriće



POSLE IGRE

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj s čela obriše
Ni čela nema

Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca

Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema

Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam

1954
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #12 poslato: Decembar 26, 2010, 02:37:35 am »

*

CIKLUS IGRE — VASKO POPA


INTERPRETACIJA:

Ciklus Igre, cetvrti ciklus u knjizi Nepocin-polje objavljen je prvi put 1955. godine u casopisu Delo. Otada, pa sve do konacne redakcije knjige ciklus se nije mijenjao. Igre cine trinaest pjesama i to: Pre igre, Klina, Žmure, Zavodnika, Svadbe, Ružokradice, Izmedu igara, Jurke, Semena, Trule kobile, Lovca, Pepela i Posle igre. Naslovi triju pjesama na izvjestan nacin su povezani. To su sedme pjesme, odnosno prva, sedma i trinaesta: Pre igre, Izmedu igara, Posle igre. Pjesma Izmedu igara namece i druge podjele. Prvi dio ciklusa: Klina, Žmure, Zavodnika, Svadbe i Ružokradice su igre života ili za život, igre stvaranja, drugi dio ciklusa (pjesme: Jurke, Semena, Trule kobile, Lovca i Pepela) su igre smrti, igre razaranja. Pošto se broj sedam vezuje za genezu (svijet je stvoren za sedam dana) prvi dio igaramožemo nazvati igrama postanja odnosno obrnuto, drugi dio apokaliptickim igrama (jer analogno stvaranju svijet se može i razoriti za sedam dana).

Popine Igre su izuzetno surove i tragicne. Igraci su anonimni. To su jedan, drugi, ostali ili neko, nekoga, neki. Igra se do kraja dok se ne udje u ništavilo, u apsolutno ništa. Igre su neprestane i naizmjenicne. Naravno, ne igra se bez uloga, a ulog su: dijelovi sopstvenog tijela, cijelo tijelo, svoj život, sudbina. Igraci su krajnje disciplinovani poštujuci do kraja pravila igre. To su uglavnom igre skrivanja, traganja i otkrivanja. U stvari, citav ciklus je svojevrsni opis raznih igara tako da sve to djeluje kao prikaz, kao prirucnik. Postupak u igrama je uglavnom ovakav: podjela uloga, prvi dio igre, drugi dio igre, nova podjela uloga (do istrebljenja). Cesto je podjela uloga i prvi dio igre spojen. Igre su prikaz raznih vrsta agresije nad ljudima ili nad sobom. Iako su odvojene od stvarnosti od života i svakodnevice zbog svoje nestvarnosti, one su istovremeno i jakim vezama povezane sa stvarnošcu i svakodnevni odnos ljudi. U njima je prikazan kosmicki, predmetni i ljudski svijet. U uvodnoj prološkoj pjesmi ciklusa još uvijek nismo u vrtlogu igara. Igraci se pripremaju, ispituju svoje mogucnosti, dubine, visine i svoje cvrstine, stavljaju se u strašna iskušenja. Ucestvuje onaj koji ih preživi. To je egzistencijalna igra samoprovjeravanja, igra postojanja i bivanja sa svojim bicem i u svom bicu, igra unutar svoga biološkog i egzistencijalnog prostora. Izdržati ova iskušenja visine, dubine i cvrstine znaci kvalifikovati se za igre na relacijama sa drugim bicima. U ovoj igri neki ipak ostaju.

U igri Klina jedni vrše pritisak, dok su drugi pod priiskom, a treci manipulišu i jednima i drugima. Ovo je igra nasilja, surovosti i žrtava. Milosti nema jer se uloge mijenjaju i igra tece. Nema tolerantnosti, takodje sto sve podsjeca na krvave politicke obracune.

I u pjesmi Žmure prostor je uništavajuci. Ulazak u njega znaci gubitak sebe. Da bi se igrala ova igra zahtjeva ogroman prostor. To je igra traženja izraza (jezik), uma (celo), pamcenja (zaborav). Traganje se završava gubitkom svoje licnosti u ogromnom prostoru (zemlja, nebo, trava). Ali traganje je pogresno. Ne treba tragati za drugim vec za sobom. Drugog je moguce traziti samo kroz sebe. Sto upucuje na misao: upoznaj sebe da bi poznavao druge. Ako je igra Žmure egzistencijalni arhetip traganja za svojom licnošcu, igra zavodnika je erotska igra u kojoj ucesnici gube glavu. U njoj se voli, ljubi i grli predmetni svijet. To je parodija ljubavi, ali i onih koji se cude ljubavi, ljubavnika i voajera, aktivnih i pasivnih.

U igri Žmure traga se za drugim, u igri Zavodnika vec prisustvujemo ljubavnoj igri tih drugih koji se završava igrom Svadbe. Svadbe su pojedinacna igra otkrivanja sopstvenog sazvezda, igra iskusenja, igra dolazenja do sopstvene licnosti koja se mora spoznati u nemogucim uslovima do koje se mora doci u najtežim prilikama. Svadbe su odsudne igre, igre na život i smrt: "Ko do zore ne zastane/ ko ne trepne ne tresne/ taj zaradi svoju kozu// (Ova se igra retko igra)".

Motiv krade zlatne jabuke (u grckoj mitologiji zlatnog runa) naci cemo u pjesmi Ružokradice jednoj od najljepsih ali i najsurovijih igara. U ovoj igri traganja za unutrasnjom ljepotom igraci su podijeljeni u tri grupacije. Posto se vrijednosti kriju u najdubljoj intimi, u samom srcu zivota i svijeta, do tog srca treba doci. Tako se traganje za ukradenom ruzom-ljepotom poklapa u svakom pokusaju sa pokoljem ruzokradica.

Bice-objekti, parcijalizirani, pretvoreni u jedno opredjeljenje, jednu mogucnost - prikazani su u pjesmi Izmedu igara u kojoj se igraju pojedinacne samostalne igre, gdje su igraci sami sa sobom ili sami pred sobom ili sami u sebi. Ova meduigra lici na politicke meduigre ljudi izvrsilaca, ljudi oruda, oni koji su pretvoreni u oko i uho, koji mijenjaju svoja lica ali zadrzavaju jedan zategnuti pogled, koji se igraju svojom glavom. Ova bica su izgubljena jer su parcijalizovana. Dominantnost jednog usmjerenja, jednog cula, iskrivljuje covjeka. Zato ove igre vode u beznade, u gubitak svoje licnosti, u gubitak svoje glave u potpunoj ravnodusnosti.

I u pjesmi Jurke ponavlja se model igre skrivanja i traganja što traje do unistenja i istrebljenja. Igra stvaranja unutrasnje praznine simbolicki je predstavljena u pjesmi Semena. Praznina se stvara opsesivnom idejom. Opsesija iscrpljuje iz covjeka ljudskost, animalizuje ga. Umjesto sjemena punoce u glavi nice sjeme nistavila, sjeme mraka i praznine. Kroz praznu lobanju duva vjetar "I koti sarene vjetrice".

U pjesmi Trule kobile ucesnici su jedan drugome "kamen na srcu". Igre tereta, strave, zle savjesti, uzasa govore o odnosima medu ljudima. Radi se, dakle, o egzistencijalnom teretu, o pritisku koji na jednog covjeka vrse drugi ljudi. Efekat igre postize se i ovdje ponavljanjem stihova i rijeci: "Nijedan da se pod kamenom makne", "I jedan i drugi se polome" i "da bar" sto se ponavlja cetiri puta. Da su igre i svojevrsna tipologija odnosa medu ljudima vidi se iz pjesme Lovca. Igra unistenja i samouništenja zavrsava ciklus izvanrednom, upecatljivom, kosmickom igrom Pepela. Finale igara cini pjesma Posle igre. U njoj ima i smijeha, i jeze, i strave i beznada, dakle, svega onoga sto ima i u samom ciklusu. U njoj je prikazano nepostojanje tijela, dijelova tijela (trbuha, cela, srca, krila), sem ruku, potpuno apsolutno unistenje, ali i tracak (ironicke: "šta da ti pricam") nade.

U prividnoj bezazlenosti i naivnosti djecje igre, sa folklornim porijeklom u inspiraciji, sintaksi i rjecniku, ciklus Igre krajnje surovo i otvoreno uvodi citaoca u vrtlog najdubljih egzistencijalnih problema i iskušenja.—
 Maturski
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #13 poslato: Decembar 26, 2010, 02:38:07 am »

*

VASKO POPA





IZBOR IZ KRITIKA
  
Život je velika igra čiji je početak nečiji kraj, a opet taj kraj nečiji početak. Vasko Popa nas svojim igrama uvodi u razmišljanja o smislu života koji se gubi u svakodnevici. Svoj ciklus Igre je podijelio u nekoliko hronološki poredanih pjesama; ulazak u život — prije igre, u toku života — između igara i kraj čovjeka i njegovog bivstvovanja — poslije igre. U svojim pjesmama Popa govori o odnosu čovjeka prema čovjeku i čovjeka prema životu. Sam ulazak čovjeka u život opisan je u pjesmi Pre igre gdje je taj ulazak oprezan "prvo žmureći na jedno pa na drugo oko", jer je nepoznat. Upozorava čovjeka na moguće nedaće u životu.

Iako je biće u početku puno snage, skače visoko, misli da može mnogo više od trenutnog, a to su u stvari čovjekove želje i snovi, ali kad spozna šta ga čeka, neki se ne daju pokolebati i dalje skaču dok drugi posustaju "jer se razbiju u paramparčad".

Tako da samo snažniji nastavljaju tu Popinu "igru".

Pjesma Klina govori o odnosu među ljudima tj. pravi hijerarhiju i u takvom životnom miljeu jedni su superiorni, dok drugi ne. To je životna borba kliješta, eksera i majstora. Ali niko se ne predaje i borba traje, ali se pozicije mijenjaju tačno po Držićevoj definiciji "Ko bi doli sad je gori, a ko doli gor' ustaje".

U toku života tj. u toku te životne borbe ljudi se skrivaju jedni od drugih, skrivaju svoja prava lica, igraju se žmurke, a ustvari, traže neko drugo biće u sebi samom. Traži ono za čim teži svako ljudsko biće, a to je sreća, mogućnost sporazumijevanja sa samim sobom i sa drugima i spoznaja svijeta.

Uprkos tom traženju i tome da čovjek spozna i razumije samog sebe i druge oko sebe, ljudi su otuđeni i uglavnom se ne nađu u tom traženju već naprotiv izgube samog sebe.

Život je nepredvidiv, jer ljudi griješe. Umjesto da gledaju naprijed dešava im se da su im "oči na leđima" i htjeli ili ne krenu natraške.

I kad spozna sve što ga je interesovalo spozna da je život grub i želi se vratiti samom sebi, ali ne vidi put jer "nema očiju" pošto je uvijek gledao u pogrešnom pravcu. To su ljudski padovi. Životna igra uspona i padova vječno traje "jer se niko ne odmara".

U životnom jurenju ljudi prave velike nepravde, sebičnost i pohlepu.

Kraj ciklusa Igre poistovjećuje se sa krajem života, odnosno neminovnosti umiranja, ulaska u ništavilo o "kojem nema šta da se priča". Čovjek nestaje a moja impresija poimanja nastanka, trajanja i nestajanje može se izraziti rečenicom u kojoj se i Oskar Davičo zapitao: "Da li je smrt stražar života ili je život na strazi da cuva od smrti?"
Znanje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #14 poslato: Decembar 26, 2010, 02:38:27 am »

**
Stihovi Vasko Popa


KOSOVO POLJE

Polje kao svako
Dlan i po zelenila

Mlad mesec kosi
Pšenicu selicu
Dva ukrštena sunčeva zraka
Slažu je u krstine

Kos naglas čita
Tajna slova rasuta po polju

Božuri stasali do neba
Služe četiri crna vetra
Sjedinjenom krvlju bojovnika.

Polje kao nijedno
Nad njim nebo
Pod njim nebo.



HILANDAR

Crna majko Trojeručice
Pruži mi jedan dlan
Da se u čarobnom moru okupam
Pruži mi drugi dlan
Da se slatkog najedem kamenja

I treći dlan mi pruži
Da u gnezdu stihova prenoćim
 
Prispeo sam s puta
Prašnjav i gladan
I željan drugačijeg sveta

Pruži mi tri male nežnosti
Dok mi ne padne hiljadu magli na oči
I glavu ne izgubim

I dok tebi sve tri ruke ne odseku
Crna majko Trojeručice




Hilandar, igumanski presto sa Bogorodicom Trojeručicom
The prior's Throne with Mother of God, the Three-Handed

Katalog: OSAM VEKOVA SRPSKE DUŠE | str. 21
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #15 poslato: Decembar 26, 2010, 02:39:45 am »

*
Stihovi Vasko Popa


VRATI MI MOJE KRPICE

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju
pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8
I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje



"Popa je nesporni klasik srpske moderne, prihvaćen kao nezaobilazan beočug u njenoj arhitekturi čije je delo jednako poštovano i priznato u svetu — ključni i nezaobilazni pesnik posleratnog srpskog modernizma.
Njegova poezija bila je doživljena kao prevrat, ali potom prihvaćena kao autentični doprinos srpskoj poeziji."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #16 poslato: Jul 21, 2011, 02:24:45 am »

*

VASKO POPA O PESNIČKOM STVARANJU

Najmanji deo vremena potrošim nad hartijom. A o onim drugim strašnim količinama vremena žrtvovanim poeziji bolje i da ne govorimo.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #17 poslato: Jun 22, 2012, 02:14:47 pm »

**

VASKU POPI


UVOD U IGRE
(Vasku Popi)

Između mene i tebe jedna ptica
i nekoliko zvezda. Uzmi sve to — i idi!
Izdišem poklon zvezdama i bilju,
živu prazninu. Izvan moje glave
budi koliko hoćeš. Ali ne u srcu.
Padajte, padajte u ponor,
vi zvezde daleko od svake noći.
Joj što mi se i — i — igraju neke kobne igre
dok ima života dok ima smrti!
U stvarnosti nema ovoliko zbilje.
Još uvek, još uvek za lažno joj obilje
igramo se žmurke s budućnošću.


Branko Miljković

*

VASKU POPI

Eto1 valjalo mu je mreti, i njemu. Zagrada se zatvorila za godinom 1990, iza nadgrobne ploče, iza knjiga. Na nekoliko stopa ispod zemlje umirila se "mala kutija". Crni prevez obujmio je kosinom svojom nekoliko stotina, nekoliko hiljada ljudskih bića od Srbije do Ontarija, od Pariza do Pekinga, do Berlina... Then, gone with the wind.2
 
Prijateljstvo i ljubav jesu "suštinski razmeđeni", tako da među njima može i treba da se vrši odbir. Oblast ljubavi, jeste ona u kojoj žalost za nekim razdire; ona što sjedinjuje bića koja s bolom podnose ili bi podnela, da jedna drugima budu uskraćena. Oni koji "nas" vole jesu oni kojima ćemo prilično trajno nedostajati. Veoma malobrojni, oni održavaju račun malih brojeva, prisnosti, "ličnog". Oblast prijateljskih odnosa oblast je bića u susretanju, uvažavanih, u mnogom pogledu neophodnih, zauvek neravnodušnih (razlučenih znači od one užasne, beskrajno nesrazmerne, mase "ljudskih stvorenja" u uzmaku, miliona i milijardi tokom vekova) koja se međutim malo pomalo jedna od drugih odvajaju, i nijedno od njih, od "nas", ne zna nije li neki doživljaj ponovnog susretanja, ponovnog uzajamnog viđenja, "ponovnog" u, samom onom času kada se doživljava kao godišnjica i ponovljeno pronalaženje, neće li biti da je bio bezmalo poslednji, tajno zbogom, na okuci na kojoj, prema rečima Reverdijevim, isčezava privid. Niko od prijatelja nije umakao "ranije ili kasnije.
 
Zadovoljstvo od svakog susreta sa Vaskom, njegovom visokom, teškom prilikom, njegovim usporenim načinom govora, dubokim, prozuklim ili piskavim, njegov, prodorni smeh, njegovo držanje postojano kao "Jugoslavija" iz toga vremena, podsećalo je na onaj navod iz Malarmea u kome se svaki pozdrav prometao u vokativ: "Vasko!", na položaj putnika koji nas je povezivao (Toronto na jezeru, Beograd ili njegovo rodno selo, Budimpešta, Njujork ili Seul): razvučena večera, cigarete koje delimo, predvorje velikog hotela, pravougaoni Okrugli sto, mikrofon na predavanju ili "čitanju", alkohol u noći, brujanje autobusa ili zajedničkog aviona, svakog narednog puta potkrepljivana sećanja, mudrost što se iz godine u godinu uvećava, smejanje toj taštoj Međunarodnoj poetici koju stvaramo (kouphon, veli Platon za pesništvo), grohotan smeh stoički i skeptičan i lukrecijevski i ciničan u kome će naš zapis moralni, politički, pesnički, o načinu života u ovom svetu, na trenutak pokolebao u pogledu odluke koju ima da donese: da li je ono najgore vazda izvesno?

"Popa, poezija sriče i poriče..."
 

Popa! Poezija sriče i poriče
Govorasmo o Janusu bogu ritma bogu
Prevođenja i muze vršačke
U onom ambaru od duhovnog kamena rimskog
U ravnici letine i vina
 
Pretraživanje kule činilo nam je stvari manje jasnim
Od onoga koje Pan tvori i sjedinjuje u ravnici, Trajan
Marko Aurelije, Branković i onaj vladika iz Mesića,
Koje ni časne sestre ni miljenica sela ne poriču
 
Mene reke ishodišta i utoka lišene
Uznose mu ime mesečevo a krmača i guske
Spore se oko njegova isčeznuća
 
Prevođenje
Svetkovina ta je

 
S francuskog : Olivera Milićević

_______________

1 Ovaj članak objavljen je u časopisu "Les temps modernes", broj 539, jun 1991.
2 Tako, prohujalo sa vihorom.



SVITAK | književne novine | Godina III | Proleće 1996 | Broj 9. | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #18 poslato: Avgust 21, 2012, 12:56:18 pm »

*

BELEŠKA O PESNIKU


1922. Vasko Popa je rođen 29. juna u Grebencu kod Vršca.

1928. Polazi u osnovnu školu u Vršcu.

1932. Upisuje se u Realnu gimnaznju u Vršcu.

1940. Maturira i upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču.

1943. Interniran je u nemačkom koncentracionom logoru u Bečkereku.

1944. Član je Gradskog narodnooslobodilačkog odbora i referent za prosvetu u Vršcu.

1948. Zaposlen je kao novinar, najpre u Radio-Beogradu, a zatim u "Književnim novinama".

1949. Diplomira na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu.

1951. Generalni sekretar Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija—Francuska, i na toj dužnosti je gotovo tri godine.

1950. Objavljuje prve pesme u "Knjževnim novinama" i "Borbi".

1953. Kora, knjiga pesama (Beograd).

1954. Urednik je izdavačkog preduzeća NOPOK, kasnije NOLIT-a ...

1956. Nepočin-polje, knjiga pesama (Novi Sad).

1958. Od zlata jabuka, rukovet narodnih umotvorina (Beograd).

1960. Urnebesnik, zbornik pesničkog humora (Beograd).
 
1962. Ponoćno sunce, zbornik pesničkih snoviđenja (Beograd).

1968. Sporedno nebo, knjiga pesama (Beograd).

1972. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Književne opštine Vršac i njen prvi predsednik.

1975. Vučja so, Živo meso, Kuća nasred druma, knjige pesama (Beograd).

PESME | Predgovor Bogdan A. Popović | Prosveta | Beograd, 1976
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #19 poslato: Novembar 05, 2012, 02:20:28 am »

**

NAJPREVOĐENIJI SRPSKI PESNIK


Nedavno, u "Maloj Vltavi", našoj čuburskoj Rotondi, posle dokonih fudbalskih komentara, namah se povede reč o srpskim pesnicima na međunarodnoj sceni. Gotovo u glas rekosmo da je to svakako Peter Petrović Njegoš, jedan glas je dobila Desanka Maksimović, a ja podsetih da je ravno pre sedamdeset godina Miodrag Ibrovac lansirao Antologiju suvremenih jugo-pesnika na kristalnom francuskom jeziku. Međutim, posle Njegoša, za dobijanje opklade u "Maloj Vltavi" sa najviše međunarodnih prevoda pesama iz desetine pesničkih povelja i knjiga, najveće šanse zaista je za sobom i sa sobom poneo autor Kore, Sporednog puta, Vučje soli, Kuće nasred pute, Uspravne zemlje… e pa dotle a kuda ćeš više! Svakako reč je o našem velikom Vasku Popi.
 
Za dan Vaskovog međunarodnog vatrenog krštenja valja uzeti 4. april 1968. godine, kada je u Beču primio austrijsku Državnu nagradu za evropsku književnost. Za upućene ovde kod nas u Beogradu, Novom Sadu, Vršcu i "diljem Jugoslavije" ova vest nije predstavljala iznenađenje, a još manje kao plod srećnog sticaja okolnosti. Već godinama poeta primas kod nas, i sa nama, Vasko Popa je uveliko osvajao pesničku scenu najuže evropske književne selekcije. Prepevi su mu već imali glas i sazvučje na francuskom, nemačkom, poljskom, rumunskom, češkom, mađarskom, slovačkom jezičkom području. I u našoj, blagoslovenoj Jugoslaviji prevođen je na slovenački, makedonski, i na (manjinskim) mađarski, albanski, rusinski, pa čak i na "romski". U knjizi Reč i vrtoglavica francuski pesnik, esejist i novelist Alen Boske — među šest poglavlja, određenih za reprezentante savremene svetske poezije: Sen Džon Persa, Anri Mišoa, Iva Bonofa, Fernanda Pesoa i Oktavija Paza — nalazi se i jedno, ravnopravno, posvećeno pesničkoj riznici našeg Vaska Pope. U istinu baš je Vasko Popa bio neka vrsta probnog testa, probnog kamena naše nove tekuće i razgranate književnosti drugog polustoleća XX veka.

Genijalni Argentinac Borhes, koji je takođe upoznao i uzveličao Vaska, rekao je u jednom intervjuu: "Svi pesnici su jedan pesnik! U trenutku kad jedno delo biva prevedeno na svetske jezike, i time dostupno svima nama, ono čitanjem na našem jeziku nasušnom postaje deo nas samih…"

Izabrane pesme uveliko svetski uvedenog našeg Pope izlaze u Stoholmu, u prevodu Gun Bergman i, naravno, Artura Lundkvista, najvekovnijeg švedskog pisca i poete. Lundkvist potpisuje nadahnuti, čarodejni predgovor. U kome, eruditno veoma, obeležava koegzistenciju istorijske drame srpskog naciona i "uspravne zemlje" na kojoj stoji pesnik čije su mataforične igračke ljudi i životinje, tvari i stvari, podneblja i podzemlja, žitnice i ruine, blagovesti i kalvarije.

A početkom 1973. Popine pesme objavljene su i na norveškom jeziku, u prestonici Oslo, u prevodu Svena Meneslanda, profesora slavistike. Ova knjiga je ponela naslov Ognjena vučica. Saborna knjiga Uspravna zemlja izlazi namah i u Engleskoj i u Sjedinjenim američkim državama — u izdanju Univerziteta u Ajovi.
 
U leto 1973. Vasko Popa učestvuje na Međunarodnom festivalu poezije u Londonu, dočekan je kao veliki pesnik, jedan od najvećih u svetu. Organizator je objavio gramofonsku ploču na kojoj je i sedam Popinih pesama koje je čitao 1969., prilikom boravka u Londonu. Povodom Uspravne zemlje najveći živi engleski pesnik Ted Hjuz je napisao: "To je veliko slavlje narodnih korena Vaka Pope. Njegov univerzalni jezik slika, koji ima snage iks-zrakova, deluje ovde lepo kao i uvek. Kada je poetsko tkivo verbalnog značenja potrto (mada je lucidan, vešt prevod), nismo prepušteni retoričkim misterijama ili lutanjima: umesto toga pred nam su solidni hijeroglifski predmeti, koji neposredno zrače smislom, duhovni i solidni u isti mah, otvoreno saopšteni i vizionarski, podsećajući na Kekuleov san sklupčane zmije. To je jedinstvena umetnost koja je imala sreća sa svojim prevodiocem."

Ponovo početkom 1968. Putuje u Ameriku — u Njujorku je gost 48. Međunarodnog kongresa PEN klubova. Raspravljalo se o temi "Imaginacija dežave, imaginacija pisca". U raspravi je učestvovao i Popa — govorio je o desnici i levici danas. Tom prilikom njegovu pesmu Samoupravljači izgovorio je Česlav Miloš, dok je Čarls Simić čitao ostale Popine pesme (Čarls Simić posvećuje svoju pesmu Piramide i kule Vasku Popi — na srpski je prevodi Ivan V. Lalić). Popa se u Americi sreo i razgovarao sa nizom svetskih književnih imena, kao što su Nadin Gordimer, Klod Simon, Ginter Gras, Sol Belou, Artur Miler, Horhe Amado, Norman Majler, Vasilij Aksionov, i naravno, naš Danilo Kiš, koji je uz pomoć Suzan Zontag tražio leka svojoj opakoj boljki.

Najdužu plovidbu svoje bezgranične poetike naš Vasko Popa je doživeo na španskim morima i primorjima. Njegove izabrane stihove bratski je prihvatio čileanski bard, i dobitnik Nobelove nagrade Pablo Neruda, Oktavijan Paz je pohitao da prevde stotine Popinih pesama, a nestor španske Moderne Rafael Alberti je govorio da je Vasko Popa, dostojan poređenja sa Ruben Dariom, rodonačelnikom španske Moderne, španskim poetom i profetom. Na poruku našeg ambasadora u Buenos Airesu, Filipa Matića, da je čak do legendarnog Horhe Luisa Borhesa doprla jedna knjižica Popinih poetskih paradoksa. Naš pesnik je u zenitu svoga tvoraštva, najvećem Argentincu dvadesetog veka, poslao pesmu, koju je na španski preveo Armano Blažina. Pesmu je ustvari Popa napisao baš u Buenos Airesu, 4. aprila '87. Tačno dvadeset godina pošto je u Beču promovisan za evropskog poetu prvog reda, a posveta Borhesu glasi:
 
"Neizmerna ogledala Buenos Airesa
 zapamtila su tango koji je,
 na oštrici sna i noža,
 igrao i odigrao Borhes:
 ponavljaju ga,
 nastavljaju,
 ustostručuju,
 i već, polako,
 nalaze igri izlaz
 iz lavirinta ulica i nedoumica."

 
Bio je veoma srdačno pozdravljen u Buenos Airesu. Posebno mu se zahvalila Borhesova mlada lepa udovica Marija Kodama, i sama spisateljica, a zatim predsednik Argetinske akademije za književnost, pa mnogobrojni pisci i političari. Domaćin mu je bio Filip Matić, naš ambasador u Argentini.

Meksički pesnik i romansijer Hose Emilio Paćeko u intervjuu beogradskoj "Književnoj reči", naglasio je:

"Sarađujući sa Oktaviom Pazom upoznao sam poeziju Vaska Pope. Na žalost, nisam bio prijatelj s njim, ali smo se sreli na jednoj godišnjici Pazovog rođenja. Tom prilikom sam mu uručio, u znak poštovanja, prevod nekih njegovih pesama na španski jezik. Takođe sam mu posvetio i jednu svoju pesmu, koju je on preveo na srpski. Pesma je simboličnog naziva Vuk u koži jelena. To je sve onda bilo štampano u dvojezičnom izdanju."

Milosav Buca Mirković


Vasko Popa, Milosav Buca Mirković i Branko V. Radičević
Fotografija iz privatnog albuma
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: