Dragan Kolundžija (1938)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragan Kolundžija (1938)  (Pročitano 5793 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« poslato: Decembar 26, 2010, 03:13:50 am »

*

DRAGAN KOLUNDŽIJA


Dragan Kolundžija je rođen 1938. godine u selu Gornje Vodičevo, kod Novog Grada.

Poslije završenih nekoliko razreda osnovne škole u Prijedoru i Novom Gradu, 1952. godine odlazi u Beograd gdje nastavlja dalje osnovno i gimnazijsko školovanje. Jugoslovensku i opštu književnost diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Radio je na Kolarčevom narodnom univerzitetu kao urednik Katedre za književnost i umjetnost, a jedno vrijeme radio je i kao jugoslovenski nastavnik u našim osnovnim i srednjim dopunskim školama u Francuskoj.  

Svojom poezijom Kolundžija oduvijek pokušava da poetizuje svijet u kojem živi i u kojem je živio, izbjegavajući da stvara vlastiti, izmaštani svijet, pun izmišljenih zbivanja. Patrijarhalnost, zavičajnost, rodoljublje, ali i opšteljudskost, osnovna su osjećanja koja karakterišu čitavo njegovo pjesništvo. Otud je njegova poezija prepuna rodnog Gornjeg Vodičeva, Kozare, porodične kuće i djetinstva. Kolundžijini stihovi ne ''boluju'' od osjećanja apsurda, tragičnog raskola između svijesti i svijeta, svojstvenog modernim pjesnicima. Njegov čovjek je ipak ''optimističan'' — u dosluhu sa svijetom i prirodom.

Zastupljen je u više antologija srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Pjesme su mu prevođene na francuski, engleski, njemački, ruski, italijanski, mađarski, kineski, bugarski, poljski, češki, slovenački i albanski jezik.

Dobitnik je i više književnih nagrada, između ostalih, i nagrade Mladosti (1961), nagrade publike na Struškim večerima poezije (1966), Dvadesetsedmojulske nagrade bivše BiH (1987), dviju nagrada Branko Ćopić — iz Fondacije Branko Ćopić, Banjaluka (1990) i iz istoimene Zadužbine pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu (1993), Vukove nagrade (1996), i Plakete Disovog proleća, kao i nagrade Nek teku reke Umetničke kolonije slikara i pjesnika Ada Huja iz Beograda za najbolju knjigu ljubavne poezije u 2000. godini.


Djela:

•  Zatvorenik u ruži (1957)
•  Čuvari svetlosti (1961)
•  Zlato i roditelji (1965)
•  Koja godina, koja zvezda (1969)
•  Pogleđevo (1971)
•  Orah (1973)
•  Tamne vojske (1975)
•  Lirika — izbor (1977)
•  Ostavljeno svetlo (1977)
•  Zvono za povratak (1978)
•  Očevina (1979)
•  Svežanj ključeva (1980)
•  Godine koje proći neće (izabrane i nove rodoljubive pjesme, 1982)
•  Zaustavljene kapi (1982)
•  Nesvanulice (1987)
•  Plamom smo vezani (izbor 1988)
•  Zaustavljen život (izbor rodoljubivih i porodičnih pjesama, 1990)
•  Kozara, opet (1993)
•  Dnevnik zatvorenika u ruži (1995)
•  Zatvorenik u ruži među svojima (1997)
•  Dato u drhtanju-izabrane i nove ljubavne pjesme (1997)
•  Pesme u vremenu (izabrane i nove pjesme o zemlji, ljubavi i prirodi, 1999)
•  Prozor otvoren na plavo (1999)
•  Ničija kuća (2000)
•  Vek u ratovima (knjiga posvećena slobodi i ljubavi, 2002)

 
Tekst pripremila Milada Tišma, student srpskog jezika i književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 03:15:24 am »

**
Rat i djeca Kozare


V GENERACIJA ČETRDESET DRUGE

O ratovima i bunama pod Kozarom znali su samo iz priča starijih, jer knjige još nisu bili počeli da čitaju. Rođeni su u selima što su sa prvim pucnjima Mladenovih i Šošinih partizana ušla u najljepše hronike našeg oslobodilačkog rata: Gornji Jelovac, Dragotinja, Devetaci, Vodičevo, Gaćani, Draksenić, Sovjak, Palančište, Vrbaška; rođeni su u vrijeme kada je trebalo da strahuju da u igri ne izgube loptu, a oni su strahovali, ima li ičeg strašnijeg, da u ratu ne izgube život.

Neki od dječaka iz ove neobične desetine ne znaju tačan datum svog rođenja, a ni godine nisu uvijek sasvim sigurne. Sabrali smo i provjerili, koliko smo mogli, njihove godine — najmlađi je imao tri, najstariji petnaest, sa kojima su dječaci ušli u tešku i slavnu 1942. koja se na Kozari pamti kao da je juče bila.

Ukrstiše se frontovi nad njihovim glavama i kolone stegoše svoj obruč, Štalova ofanziva sažeže sve pred sobom. I djeca upoznadoše rat iz neposredne blizine. Zbjegove i juriše, bombardovanja i topovske granate, kundačenja i strijeljanja najbližih, Jasenovac i smrt na savskom nasipu, Staru Gradišku i Cerovljansko sabiralište, dječje logore u Sisku i Jastrebarskom. Potraja to dugo, mnogi se izgubiše u metežu, i rat se ne završi za hiljade dječaka i djevojčica sa brojevima oko vrata. Njima je ostavljeno da se nadaju. Tražiće se dugo, lutaće i čekati, kopaće uzalud po pamćenju i nastojati da se sjete djetinjstva kada su imali roditelje, svoje ognjište.

I za one koji se vratiše na zgarište kao junaci ovih priča, rat se ne završi njegovim prestankom. Dio njihovih biografija, onaj prvi, iz ranog djetinjstva, gotovo je identičan. Svi su vodili čudesan rat protiv okupacije i svoje zlehude sudbine. A bili su djeca, kao i sva djeca, željna igre i života, ali i ratnici silom prilika, jer drugog izlaza nije bilo. Rano su naučili najopasniju vještinu života — vještinu ratovanja.

Ali, mi ne govorimo o njima samo zbog rata u kojem su kao djeca učestvovali, već ih želimo predstaviti i kao pjesnike, romansijere i slikare, istoričare i muzičare, jer u njihovom stvaralaštvu rat odzvanja kao topovska kanonada i osjeća se kroz njihovo pamćenje i svjedočenje, kao nezaboravljena mrtva majka i sestra, kao djetinjstvo bez igre i radosti.

U njihovoj umjetnosti i ljubavi Kozara je najviši vrh.



DRAGAN KOLUNDŽIJA


Na breg sam
iz matere
pao;
i požar,
i pokolj,
i smrt
sa njega
ugledao.
zašto je
moralo doći
do poljupca,
pre nego
krvavai vetrovi
prođu,
suznim te okom
pitam,
majko.



U krugu svoje porodice — sina Igora i supruge Dušanke — obilježava samo njihove rođendane, jer tačan datum svog rođenja ne zna. Izgorio je zajedno sa matičnim knjigama na Kozari.

Otac Simo, dobrovoljac sa Soluna i učesnik bitke na Kajmakčalanu, i majka Anđa imali su petoro djece kada se na Gornje Vodičevo pod Kozarom sručila još jedna ratna opasnost. Starija djeca, Radojka i četvorogodišnji Dragan ostali su kod kuće. U velikoj ofanzivi izgorjela je i njihova kuća, i zaselak Trnjaci, sa svojim crvenim krovovima, potonuo je u duboko ćutanje. Tada se narod povukao u zbjegove prema Vojskovi i kada je u dolini Mlječanice zaprijetila opasnost od zarobljavanja, stari i iskusni ratnik, dobar poznavalac svoje planine, pronašao je skrovište za dosta njih, a svoju porodicu zakopao je u zemunicu. I tako trčkarajući — "samo se puta kroz vatru dobro sjećam" — od izgrađenog skloništa u velikom breziku do ognjišta koje je više puta obnavljano, Dragan je dočekao i kraj rata.

Kada su 1948, u obnovljenoj kući Vide Šurlan, Draganove sestre, otvorena dva odjeljenja, pošao je u osnovnu školu. Bio je u razredu sa starijim dječacima, gotovo za vojsku stasalim.

Onda je, iznenada, nastao preokret u životu maloga Dragana.

Jednoga dana, u jesen, kada sve zažuti pod Kozarom, u kuću je došao ujak Đuro, stari rudar, kome su za vrijeme rata, u Poljavnicama kod Bosanskog Novog, ustaše poklale porodicu, i u želji da ima nekoga bližnjega kraj sebe usvojio malog Dragana. Više razrede osmogodišnje škole, gimnaziju, jugoslovensku i svjetsku književnost na Filološkom fakultetu završio je u Beogradu.

Prvu pjesmu Dragana Kolundžije, kao učenika osnovne škole "Josip Pančić" u Beogradu, objavio je Mladen Oljača, 20. oktobra

Zatvorenik u ruži: Dragomir Dragan Kolundžija — ne zna tačan datum svog rođenja — godine 1938. u Gornjem Vodičevu kod Bosanskog Novog, pjesnik Kozare, živi i radi u Beogradu.

1954, u listu "Omladina". Pjesma se zvala: "Tvoj glas". Onda su se prosuli stihovi po mnogim listovima i časopisima, da bi 1957. bili sabrani u prvu zbirku: "Zatvorenik u ruži".

Te prve njegove pjesme su i prve uspomene koje je donio u Beograd sa vodičevskih pašnjaka. Pjevao je o majci i ratnim stradanjima, o vjetrovima i prelima pod Kozarom. Bio je to novi zvuk u poeziji koja se tada pisala u Beogradu.

Ključ za istinsko tumačenje Kolundžijine poezije nalazi se u njegovom doživljaju rata, u gorkoj sudbini kozarskih zbjegova, u djetinjstvu izranjavljenom strahom od ratnih strahota. Njegovi stihovi ispunjeni su dostojnim imenima dvadeset i osmoro Kolundžija kojima su uzeli živote u Jasenovcu i na Kozari ili su na Pogleđevu, sa kojeg je tekla krv braće i sestara, pomiješani sa zemljom, vatrom i — istorijom.

Krajina, a Kozara posebno, nepresušno je vrelo Kolundžijine poezije. Utkana je u čitavo njegovo stvaralaštvo, u sve njegove zbirke: "Zatvorenik u ruži"; "Čuvari svjetlosti"; "Zlato i roditelji"; "Koja godina, koja zvezda"; "Pogleđevo"; "Orah"; "Tamne vojske"; "Ostavljeno svetlo"; "Zvono za povratak" i "Očevina".

Stihovi Dragana Kolundžije ušli su u mnoge antologije i prevedeni na mnoge svjetske jezike.


Deo teksta preuzet sa: Jerusalim

[postavljeno 14.12.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 03:16:32 am »

*

LIRIK SREĆNOG UDESA


Po jednoj Miljkovićevoj, nimalo slučajnoj, podeli, postoje dve vrste pesnika: Oni koji prave i oni koji stvaraju pesmu. Prvi, u koje je delimice ubrajao i sebe, puni su lektire, knjiga i drugih pesnika. "To ulazi u mene i moj stih i mislim da je dobro što ulazi, ali mislim i da mi smeta, mislim da ponekad pravim pesmu", vajkao se Branko Petru Džadžiću. Na pitanje — kad stvara, odgovorio je: "Dođe nešto kao vatra, kao groznica. To je nešto drugo, različito". Na komentar da je to u celini problem svakog pesnika, Miljković je rakao da nije. A na pitanje — ko ne pravi već stvara pesmu, Branko je "kao iz topa odvalio: Dragan Kolundžija!".

Pesnik čije biće neprestano treperi i upija slike sveta, javio se sa svojim pravim pesmama, kao remboovski darovit adolescent, 1955. godine u časopisu "Delo" i bio više nego primećen. Dve godine potom, sedamnaestogodišnjak Dragan Kolundžija objavljuje u "Nolitu" svoju prvu izvanrednu knjigu "Zatvorenik u ruži" čiji zažareno ukleti jezičci gotovo da se nikad neće ponoviti u tako nepatvorenom obliku. Zatim je usledilo šesnaest poetički razuđenih i tematski raznovrsnih knjiga.
 
Ovih dana pojavile su se dve knjige poezije Dragana Kolundžije: "Prozor otvoren na plavo" i "Pesme u vremenu". U prvoj su "izabrane i nove ljubavne pesme 1954—1998". U drugoj, pak, "izabrana i nova rodoljubiva poezija u stihu i prozi 1957—1998". Knjigu ljubavne poezije otvaraju nadahnuti eseji Dragana Nedeljkovića i Dragomira Brajkovića. Čitalac će odmah, prelistavajući ovaj izbor, uočiti da je Kolundžija redak srpski, i uopšte, pesnik koji gotovo svu svoju ljubavnu liriku posvećuje ženi s kojom živi nepune četiri decenije. Od Zmaja naovamo ne znamo za sličan primer: Pesnik se neprestano zaljubljuje u istu ženu! Dakle: "Jedna jedina, supruga i majka, bez odstupnice" (S. Lukić). Svoju ljubav pesnik iskazuje bezrezervno i gromko: "Pristala da bude najvoljenija u Srbiji". A onda: "Nama je malo jedan život".
 
Nisu, međutim, Kolundžijine pesme transparenti i patetični izlivi ljubavi kako bi se to u prvi mah ponegde moglo učiniti. One su složenijih i dubljih stilsko-jezičkih valera i ontoloških svojstava i razloga. Raspon "ograničenog" tematsko-motivskog i doživljajnog registra je velik. Odvija se u najmanje tri ravni: žena beatričinske lelujavosti, svakodnevna žena u kući i žena — nadljubavna himera. U stihovima to izgleda ovako: "Ona je ispod kuće naše, tužna/ I već bez tela, prolazila", zatim, "Zaustavljam ženu u pranju tanjira./ Kuhinja puna ljubavi.../ Guramo napred", "Ona nema prstiju kao mi. O, nemoguće!", ili, "Primi me za svoj sto i udri".

Kolundžijin doživljaj žene je uvek u sprezi sa prirodom i snom. U njemu dominira rajsko osećanje sveta i strasti. Sve diše i kipti u svetkovini i svetlosti postojanja. U "lepi život" utkivaju se zlatne čarolije sna koji se "nekim nekontrolisanim putem izlio u jeziku" (S. Tontić). Ali, Kolundžijini onirički vrtlozi često su suprotni dionizijskoj proslavi žene. Iz usplahirene podsvesti oni iznose na površinu i drugačiji svet: "Vukovi smrti pevaju ti na kolenima", "Njom vlada smrt poljubaca", ili, "Porim curu. Bosnu jednu iz tela joj vadim". Ovakva suprotnost svetlu žene i ljubavi, zapravo, jeste poluga kojom se izjednačavaju sile erosa i tanatosa. Ljubavna poezija Dragana Kolundžije, dakle, nosi ambivalentne ambleme života i smrti. Taman kad se učini da trijumfuju sjaj i bezmerna erupcija lepote i užitka, doživljaj se preokreće u svoju suprotnost i osviće "u mulju zgažene vatre". To svojstvo čini Kolundžiju pesnikom razornih lirskih moći, koji se ne zaustavlja na Amorovom znaku ljubavnog pohoda, već u jeziku gradi energetski višak prizora koji potamnjuju i relativizuju prvotni blesak: "Tako, tako celim telom i dojkama radi,/ kad te sečem, kad te komadam./ Crno drvo duboko u zemlju usadi/ i prostor će se brzo zacrneti hladom." Manifest ovakvog pogleda mogao bi stati u jedan Kolundžijin stih: "U grobu bedara raj". Ili: "O ružom zaklana bojo".

Ruža i cvet nisu samo simboli ljubavi i srca. Ruža u Kolundžijinoj poeziji predstavlja simbol preobraženja i dosezanja nemogućeg. Cvet, pak, simbol je detinjstva i povratka u zavičaj i praiskonsko stanje. Prikazan u većim količinama ("Ljubavna pesma iz Sežane"), cvet označava neizrecivo savršenstvo i besmrtnost spram prolaznih zemaljskih užitaka. Dodamo li ovome i zlatnu boju, tako čestu u Kolundžijinim pesmama, onda se simbolika širi na polje plodnosti, svetlosti, stvaralačkih moći i spoznaja.
 
Knjiga rodoljubive poezije, "Pesme u vremenu", posudila je naslov iz jedne Miljkovićeve rečenice: "Pesma ostaje ako je ispevana u vremenu". I ova knjiga sadrži dva sjajna teksta iz pera Petra Džadžića i Vladete Jerotića. "Pesme u vremenu" obuhvataju tematski krug obeležen toposima: Vodičevo, Pogleđevo, Kozara, Krajina, Bosna, zatim, Čukarica, Banovo Brdo, Beograd, Kraljevo, Kragujevac, Šumadija, Kosovo, Srbija i Evropa. Iako ovakva mapa gdegde odvlači u mogućnost prigodničarskog pevanja, Kolundžija obdržava sebe kao pesnika u njima. Uvek je tu negde „zlatni zrak” ranog sveta i talenta. "Pesme u vremenu", takođe, nose dvosekli semantički štit. Spram magijske opijenosti čarima zavičaja, predaka i istorije, izvija se razjapljena čeljust smrti sa teškim fantazmama detinjstva. "Doživljaj straha koji je prodro do srži kostiju i tamo ostao za ceo život usađen da bi, povremeno, hrupio u krv, a iz krvi u svest" (V. Jerotić). Pesnik pribira tri opsesivna motiva: vreme, telo i strah. "O, vreme u telu", "Ne znam u kom to delu tela sam vreme", "Strah me je da se obrem", "Crni strah svačeg", "Rat otvara lice neba. Zvezde imaju puške" i "Oh, kuljavi nadolazi bol". Izvore strahu i bolu pronalazimo, kako se može i pretpostaviti, u detinjstvu, ali u osobenim najranijim godinama života koje uokviruju ratna pohara i užas: Zapaljena rodna kuća od suve jelovine na Kozari, majka mokra od znoja i nesreće, smrt pred očima i pod grlom, nemogućnost polaska na ma koju stranu — nigde.
 
Centralna figura znatnog broja pesama u ovoj knjizi jeste otac, Simo Kolundžija, Solunac, pre toga rudar u Čikagu koji je na vest o ratu s početka veka krenuo u Srbiju. Otac koji je "pričao sa smehom", iz kojeg je "ljubav dolazila u mlazevima", kojem se "mali vinograd pod teretom krvi skrio". Otac čiji je rođeni brat u Italiji austrijski vojnik što u džepu sve vreme nosi Simino pismo: "Tešo, ti služiš Franju. Nemoj pucati u Srbijance, pucaćeš u brata — ja sam se javio u srpske dobrovoljce". Otac koji je posle Drugog svetskog rata, uz rakiju, na Kozari sebi na gluvo uvo — "cvet" sa Kajmakčalana znao zapevati: "Kralju Petre, srce naše, ne daj, brate, da nas Nijemci pate". Zapevati, ali potom nekoliko puta i u zatvor otići.
 
Ove slike nalaze se u dodatku novim Kolundžijinim izborima. Oba donose pregršt proznih zapisa, crtica, komentara, dnevničkih fragmenata, uspomena i sećanja. Upravo u njima nalaze se psihopoetički zdenci Dragana Kolundžije, autopoetičke šifre i formule njegove lirike. Indikativna je slika iz "Priče iz mog detinjstva". Dat je autobiografski detalj iz rata, trenutak kad je majka na čas otišla iz kuće, a unutra ostali četvorogodišnji dečak i godinu dana starija sestra. Dečak je plakao sve jače i jače, prevrtao se, lomio noge stolicama, kidao bravu... Sestra ga je umirivala i molila, a potom ustrašena pobegla pod krevet. U nekoj vrsti ludila i sam se dečak iznenada umirio, klonuo, pao na pod i uplašio samog sebe: "Ruke su mi bile krvave, ali me nisu bolele. Osećao sam bol u desnom oku. Sigurno se neka zlatna iskra u njega bila uselila". U istom tekstu, dalje, stoji: "Desno oko izgledalo je mnogo veće od levog". Nije li to inicijacijski predznak stihovima iz "Zatvorenika u ruži"? I, nije li se tu i tad "zlatna iskra", virus pesničkog dara, za sva vremena uselila u dečaka: "U bašti jabuke od zlata. Oko se moje mâlo otvori". Zatim: "Oko se moje veliko otvori", ili, "Moje malo i veliko oko otvoreno". To malo oko ima zemaljske dosege i moći, a veliko božansku dimenzionalnost i snagu. Njihovi se treptaji smenjuju i perceptivno ispomažu. To su magično urokljive oči jednog talenta koji se ne da zauzdati, već se samo može primiriti i odatle vrebati. Ukrštaj ta dva oka tvori viši oblik percepcije, a u liniji koju nazivamo pesnički rukopis postaje „viši oblik pismenosti” (M. Pavlović). Paralele ovih očiju, presečene u nigdini, emituju i sliku onkraja, mističnog područja tik uz naš svet koji postaje snoviljski udvostručen prisustvom takvog predela. Takav ambijent izmiče pojmovima vremena i prostora. Idealni pesnički log!
 
Malo oko je svedenijih sinteza i opažanja. Ono pripada spoljnjem svetu. Veliko oko je oko srca, ono vlada unutarnjim tajnama bića. Ono vidi Boga, kao što Bog, uzvraćajući, vidi čoveka kojem ono pripada. Ono je time instrument sjedinjenja Boga i duše, principa i stvorenog. Veliko oko je pečat obeleženih, nebeski odabranih i postavljenih, kao što Apolon u galo-rimskim natpisima, ima jedno "dugo oko u glavi". Veliko oko je opijeno božanskom ili demonskom svrhom, ono se manifestuje kroz jurodiv jezik i gestove.
 
I, prisetimo se nanovo Miljkovićeve podele na pesnike koji prave i koji stvaraju pesmu. Malo oko, u takvoj podeli svojstava, bilo bi zasnovano na glagolu praviti, a veliko na — stvarati. Lirski pogon "velikog oka" Dragana Kolundžije počiva na transcedentalnom principu čija krila pridržava racionalna geometrija "malog oka". Naprosto, Kolundžija je pesnik srećnog udesa. Jer, ma kako i ma šta bilo, "igru će dovršiti slepi leptir kojeg ću izmisliti da ne bih ostao sam". Slepi leptir kao nova kota evolutivne duhovne spirale, kao inicijcijski vrh, simbol lutajuće duše od Homera preko Višnjića do još, uvek, otvorenog "velikog i malog oka" Dragana Kolundžije.


Nenad Grujičić "Polemike i odušci" (polemike, eseji i kritike) | Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 03:17:07 am »

*
Stihovi Dragan Kolundžija


ROĐENJE

Pobegli smo iz majki, iz lepih predela,
Izneli ruke, oči, i sve što se moglo:
Proleće toplo i smrtno.

U svetu bez svoje torbe, loze pod krovom,
Kako smo morali da se borimo:
Sunce ni da nas pogleda
Sa svoje kule.



STRAH

Strah me je da se obrem.
Strah me je da se zagledam u jednu tačku.
Strah me je u sunce da pogledam.
Ne znam u kom to delu tela sam vreme.
 
Mala kolevko kostiju, očevom rukom u grob spuštena,
poslednja zvezda neba i moje krvi lik ti je ponela,
veran tvom svetu raja i pakla, i tebi samoj,
pod zemljom, između dve čvrsto spojene ploče smrti.
 
Mala kolevko-prva rano moje razgolićene majke,
Crno je drvo straha u telo usađeno.



BIO SAM...

Ako si nekada bio na ulazu u raj
koji se može sagledati malim okom ptice,
mogao si me videti —
bio sam sunce sklopljeno kapcima očiju.

Ako si nekada bio oblak
koji se u dvadeset časova preobrazi u čoveka,
mogao si me videti —
bio sam gušter koji se često zavlači u meso stene.

Ako si nekada bio riba
koja se kupa u grlu vode,
mogao si me videti —
bio sam zvezda priljubljena uz dva neba.
Uz nebo koje nestaje odjekom vazduha
i uz nebo koje se topi pod pločom vode.



Celoga života pisao sam i pišem samo jednu zbirku pesama ZATVORENIK U RUŽI.
A sve što sam kasnije objavljivao samo su ciklusi te moje prve knjige."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 03:17:44 am »

*
Stihovi Dragan Kolundžija


NOKTURNO

Zadrži ovo veče na kamenju pećina,
u kojem ćeš naći ukočeni osmeh ptica
i zakucaj na vrata šume —
javiće ti se srna koju do tada nisi poznavala.

Ukradi njene rascvetane rogove,
nad kojima stare zvezde dogorevaju
i čekaj moj povratak koji će trajati:
toliko tek da zavoliš osmeh,
toliko tek da otkriješ cvet,
toliko tek da se učiniš lepšom od proleća.

Zadrži ovo veče na svim drumovima
Što su se zgrčili u tami
I prođi kroz bleštavi kanal mesečine —
Prestaću da mrzim samoga sebe.



STRAH

Strah me je da se obrem.
Strah me je da se zagledam u jednu tačku.
Strah me je u sunce da pogledam.
Ne znam u kom to delu tela sam vreme.
 
Mala kolevko kostiju, očevom rukom u grob spuštena,
poslednja zvezda neba i moje krvi lik ti je ponela,
veran tvom svetu raja i pakla, i tebi samoj,
pod zemljom, između dve čvrsto spojene ploče smrti.
 
Mala kolevko-prva rano moje razgolićene majke,
Crno je drvo straha u telo usađeno.



PREKO LJUBAVI I GORA

I

Pošli smo uz mirise mesa i ruža
što ih rodiše prvi dani leta
o ljubavi, o drago doba godine.

Putovanje nam blagosloviše majke.
Očevi iznesoše najbolje poklone zemlje
i mi pođosmo, ne dočekavši sunce.

Krajevi kojima posejasmo naše stope
behu u cvetu kao najbolje pesme
što su ih pisali pesnici u mladosti.

Veliki crni brodovi planina pred nama
stajahu hrabro, da smo mislili na poraz
i na povratak u tople postelje sobe.

II

Mislilo se na ostavljen dom i žene.

Na svetle pruge duge iznad reke
u kojima smo, uplakani, ponekad,
sudbu svoju hteli pročitati.

Na reči izgovorene u osvit dana
kada smo polazili, a nismo znali
kuda, dokle, kako. Tek da se pođe.

Mislilo se na prelepe krajeve tuge.

Na sunce koje je klalo ptice u vazduhu,
na smrt od jegulja i poskoka
u predelu neznanom i opasnom.


Pesma Prekoljubavi i gora preuzeta iz lista za književnost, kulturu i društvena pitanja "Panonsko jedro"
Ruma, april/maj 1972.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 03:18:23 am »

*
Stihovi Dragan Kolundžija


MOLITVA ZA GROB U SRBIJI

Život u tuđini sa udarcima, sa suzama,
mlad oboleo,
smešten u jednu privatnu francusku bolnicu.

Došao sam u posetu.

Oni koji su došli pre mene
ne govore
da li će preboleti,
preživeti,
nego hoće li biti novca
da ga, kad umre, otpreme u Srbiju!

U taj
i takav razgovor
uveo ih je sam bolnik
kome ovde niko, ni lekar,
ni Sveta Eulalija sa zida,
ne pominju ozdravljenje.
To niko i nikada tuđinu i ne obećava.

Nešto kao treptaj osmeha na bolesnom licu
pojavi se
samo kad mu kažu
da će sigurno kući.

Život prerano prošao u Francuskoj,
a obećani grob,
sa malo sjaja,
u travi,
meću svojima —

lebdi mu sada u Srbiji sa samrtničke postelje.



ZATVORENIK U RUŽI
POSLE DVADESET GODINA

1
Ona ga zatvori u ružu
još u utrobi svojoj;
u cvet se izli i strah.

2
Piše ovu pesmu
kad se spava.
Zna da iz krunice nema izlaza,
ali majko, iz vezanih ti usta čeka odgovor:
kad se spava
što ne spava i on?

3
Ponoć na Notr-Damu.
Prazna Evropa.

Silazi u metro.
Prazni vozovi.

4
Nežnost ga njena zatvori u zime
najveće.

Osvetljeni, gle, snegom, i nebo i zemlja,
a on bez radosti.

5
Piše ovu pesmu
i šalje je sestri:

Kroz strašnu mećavu
tvoj brat se probija.

6
Ona ga moli da se vrati.
Proklinje tuđinu.

Našao bi sna u Bosni,
misli.

7
O, Bosno,
nosi tvoju sliku
sa imenima najlepših jela i ptica.

Na njegovo srce padaš noćas,
na obale Sane i Sene.

8
O, ruže, o, zime, o, Evropo,
uzima maramu iz džepa i briše suzne oči,
ne vas pahuljice!

Padajte krupnije na njegovo lice.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #6 poslato: Jun 01, 2011, 03:40:27 pm »

**
Stihovi Dragan Kolundžija


PUTKO

Od krvi mi se odvajaš, Putko,
Putko od senke rata,
Putko od cveta jednog iznikao,
Zauzdao bih te,
Uzjahao bih te,
Niz visoravan,
Niz plavu visoravan sna.
Ti bi se bacao na mene,
Ti bi se sigurno bacao na mene
A Putko,
A crni cvete bola.
Reci mi da li ujedaš,
Reci mi da li se bacaš,
Reci mi živa noći u vršaju.
U ovoj livadi,
U ovoj maloj livadi
Ti zarži.
Nek te kobile nađu,
Nek te oblaci prekriju,
Nek te krv moja opaše,
Putko moj.


LETO

Zaspim pred kapijom leta. Juni dođe.
U bašti jabuke od zlata. Oko se moje
malo otvori. Nebo u korpi od granja.
San moj — konj bez uzde na proplanku krvi.
Siđem mu dole i dam mu žutu livadu.
Onda opet zaspim. Juli dođe. U šumi
senka okovana danom. Oko se moje veliko otvori.
Srna u cveću zapaljene borovine.
Ja malen. Skoro mrav. Zbunjen od igre
belog stada neba ćutim ispod žutog vrta sunca.
Avgust dođe. Moje malo i veliko oko otvoreno.
Konj koji živi negde u meni počinje da peva.

Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Interpres • Beograd, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #7 poslato: Jun 01, 2011, 03:45:41 pm »

*





SAVREMENICI O
                DRAGANU KOLUNDŽIJI



Za Dragana Kolundžiju poezija je u stvarima i pojavama, a pesnik je samo čulima i rečima provodi. Za njega poetska vrednost nije u rečima, već je sadržana u stvarnosnom, u životnoj vrednosti. Zato on poeziju i nije naučio ni od kakvog pesnika, već ga je poeziji učila Kozara, detinjstvo, životinje koje je čuvao, rat. Kada kažemo: Kozara, pesnikovo detinjstvo, Putko, Rumenka, rat, time smo kazali i sadržaj ove zbirke.

Branko Miljković, 1957.


Kolundžijina poezija je sva, bez ostatka-poput kakvog suncokreta-spontano okrenuta idealima dobra i humanizma.

Na samom svom početku, Kolundžija se nadahnuto (i spretno) domogao svog jedinstvenog žiga... koji stoji utisnut ispod svega onoga što je ovaj pesnik i kasnije napisao. Onoliko koliko poznajem Kolundžiju, mogao bih mirne duše da dodam: taj žig na jedan polusimboličan, ali i polubukvalan, način kao da se nazire i nad čitavim pesnikovim životom. Reč je o onoj njegovoj već uveliko poznatoj sintagmi: zatvorenik u ruži.


Stevan Raičković, 1995.


Već četrdeset godina ne prestajem da se divim našem Dragomiru, Dragutinu, Draganu, Dragu... kako sve zovemo najmlađeg sina Anđe i Sime Kolundžije iz Gornjeg Vodičeva koji na naše oči, dan-noć, bez predaha, gori za poeziju.

Toliku buktinju, strast i odanost poeziji pesnički Beograd nije video. Kao nekada Zmijanje i Hašani, Jablan, Lujo i djed Rade-u srpsku književnost stiglo je Gornje Vodičevo, domaća čeljad, rodni predeli, Putko i Lepova. Uz to, ovo seljače nikada nije ubrajano u seljake pesnike već u obnovitelje i nosioce modernog poetskog izraza.


Matija Bećković, 1996.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #8 poslato: Maj 31, 2012, 05:09:55 pm »

*
DRAGAN KOLUNDŽIJA





ZAVIČAJ JE PTIČJE GNEZDO

U detinjstvu zapamćena slika Kozare u meni i danas živi prekinutim životima deset hiljada mojih vršnjaka nestalih u Kozarici i u Jasenovcu

Dragan Kolundžija (1938), autor tridesetak pesničkih knjiga, prvu pesmu je objavio 1953. godine u "Listu mladih". Naredne godine, pesme objavljuje u "Omladini" i "Vidicima". Potom, 1955. godine, u aprilskoj svesci novopokrenutog časopisa "Delo", koji uređuju Oskar Davičo i Vasko Popa, objavljuje ciklus pesama. Taj datum pesnik uzima za početak svog ozbiljnog književnog stvaralaštva.

Knjigom "Svetlost u pamćenju", koju je objavio Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo, obeleženo je pola veka uspešnog trajanja Dragana Kolundžije na našoj književnoj sceni. Izbor pesama za ovu knjigu sačinili su Milovan Đilas i Matija Bećković.

Objavljivanje pesama u časopisu "Delo", koji je bio, za razliku od "Savremenika", glasilo modernista, smatrate svojim prvim uspehom?

Taj uspeh mi je priznala i sama tadašnja država, Ministarstvo za kulturu Srbije, kada sam 1960. godine primljen u Udruženje književnika Srbije. Takođe od 1. aprila 1955. godine počeo je moj umetnički radni staž.

Rano ste napustili svoj zavičaj, Gornje Vodičevo, kod Novog Grada (bivši Bosanski Novi), ali ste u Beogradu, na Čukarici, našli novi zavičaj. Oba su Vam, koliko znam, podjednako draga?

Zavičaj je ptičije gnezdo. Kao dete, još u roditeljskom dvorištu i voćnjaku, video sam da ptica u gnezdo donosi slamke i to one tanje, nežnije, izabrane pažljivo iz plasta i stoga stena ili slame. Tu majstorski, uzorno i strpljivo, sagrađenu kućicu-miljenicu svoju i svojih izglednih ptića nikada ne ukalja, oneredi. To je u mome doživljaju zavičaj. A imam dva zavičaja: Čukaricu i Gornje Vodičevo (tim redosledom, jer sa životima roditelja ugasila se i vatra u našoj kući u Bosni, a bez vatre ni krov na kući ne znači ništa. Zavičaji su zamenili mesta, ali nisu Kozara i Avala). Pamtim u njima samo ono što je lepo i o tome pišem i pevam. Kako me današnja vlast u Republici Srpskoj prima ili ne prima – neću ništa da kažem.

Još kao gimnazijalac postali ste član grupe neosimbolista, u kojoj je bilo nekoliko veoma uglednih pisaca. Bila je to talentovana pesnička generacija?

Ako izostavim prozne pisce, neosimbolisti su bili Branko Miljković, Božidar Timotijević, Milovan Danojlić, Petar Pajić i ja, najmlađi među njima. Glavni ideolog, koga smo zvali šef, bio je Dragan M. Jeremić.

Bili smo se izdvojili iz šire generacije srpskih pesnika u kojoj su bili i Jovan Hristić, Velimir Lukić, Borislav Radović, Gordana Todorović, Miroslav Antić, Vuk Krnjević, Aleksandar Ristović, Radoslav Vojvodić, Ljubomir Simović, nabrajam redosledom kako smo se pojavljivali, Matija Bećković, Vito Marković, Branislav Petrović, Mirjana Vukmirović, Dobrica Erić i drugi. Bila je to prva generacija posleratnih srpskih pesnika za koju je u kritici i istoriji srpske posleratne književnosti rečeno (i napisano) da je veoma darovita generacija. Naši vrhovi, koji su prokrčili put, Vasko Popa, Stevan Raičković i Miodrag Pavlović, javili su se individualno.

Istorija ih ne veže za neki naraštaj, kao što je to slučaj sa mojom generacijom.

Sastavljači antologija su Vas prvo primetili u Zagrebu, pa tek posle u Beogradu?

To mi je draže, jer u Zagrebu su antologije posleratne hrvatske i srpske poezije ("Vrata vremena", Lukos, 1957. i "Novije jugoslovenske poezije", Naprijed, 1952) sastavljali pesnici i kritičari Ivan V. Lalić, Josip Pupačić, Šime Vučetić, Vladimir Popović, Fran Petre i Dimitar Mitrev. Njihovi kriterijumi, u izboru pesnika, bili su pouzdaniji od onih autora koji su antologije sastavljali drugde, pa i u Beogradu.

Kozara je Vaša večita tema. Posvetili ste joj čak tri zbirke pesama. Vaši stihovi iz tih knjiga uklesani su na mnogim spomenicima širom bivše Jugoslavije?

Te zbirke pesama su se dogodile, one su, da se poslužim Borhesom, "same sebe napisale".

U detinjstvu zapamćena slika Kozare u meni i danas živi prekinutim životim a deset hiljada mojih vršnjaka nestalih u Kozarici i u Jasenovcu. Oni nisu imali sreću slikara Branka Miljuša, pisca Ljube Jandrića i moju. Ja ih se, evo, i posle više od šezdeset godina, živo sećam. U svojoj poeziji sam ostao neodvojen od tih vremena. Novi građanski rat u Bosni, kao čovek koji iz detinjstva nosi ožiljke, teško sam doživljavao. I ponovo se, prvo u našim životima, pa u mojoj poeziji, događala "Kozara, opet" (SKZ, 1993). Pevao sam i pevam protiv rata.

Da bih napisao što istinitiju poeziju ("Nema pesme izvan istine", B. Miljković) o našim ponovljenim stradanjima i novim grobovima na Kordunu i na Kozari, ja sam dva letnja meseca (jul i avgust 1993. godine) proveo sa svojim krajišnicima na novsko-krupsko-bihaćkom ratištu u uniformi srpskog dobrovoljca. Hteo sam da mirim zavađene komšije i narode. Nisam se radovao ratu.

Napisali ste veliki broj ljubavnih i porodičnih pesama?

Svoje najmilije ne možemo ni u poeziji zaboraviti.

Jedan ste od retkih pesnika koji dobro kazuje svoje pesme. Kada govorite stihove stvarate, od postojećih pesama, potpuno nove poeme. Koliko svojih pesama znate napamet?

Bilo bi mi lakše odgovoriti koliko ih ne znam. Potičem iz epskih krajeva u kojima je usmenište starije od pismeništa i čitanja. Sve što sam kao dete u svome Gornjem Vodičevu od starijih slušao bilo je na zimskim večernjim prelima. Najviše priča i recitovanja narodnih pesama, koje sam upijao i zapamćivao. Prorecitovao sam pre nego što sam umeo da čitam. A pesma na kojoj radim završena je kad je mogu izgovoriti naizust. Tada je najprirodnija, najjednostavnija, najzdravija.

Dobili ste čitav niz uglednih književnih nagrada, ali su vas neke, na čudan način, mimoišle?

Pre tri godine tadašnji predsednik SANU Dejan Medaković bio je predsednik žirija za dodelu dveju književnih nagrada: Međunarodnih književnih susreta u Prijedoru i na Kozari. Zbog pritiska na rad žirija, on je, zajedno sa članovima žirija, podneo ostavku. I to je bilo časno rešenje.

Slično se, ali u još neverovatnijoj formi, ponovilo i ove godine. Predlog za nagradu "Braća Karić", iz Udruženja književnika Srbije i sa izdvojenom podrškom trojice uglednih novinara Kulturne redakcije "Večernjih novosti", vraćen mi je — neotvoren!

Za mene nije mala nagrada što o nagradama mogu mirne savesti da govorim, a u svojoj bibliografiji, kad nabrajam nagrade, koje sam dobio, ne moram nijednu da preskačem, kao što je to slučaj sa pojedinim dobitnicima "Karićeve nagrade".


Zoran Radisavljević | 12.07.05 | Politika | http://www.knjigainfo.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #9 poslato: Jun 24, 2013, 07:48:01 pm »

*
DRAGAN KOLUNDŽIJA


KO NE OSJETI RADOST PISANJA NI NOBEL MU NE ZNAČI NIŠTA

Meni je nagrada ništa. Nagrada je radost koju imam dok pišem. Ako tu ne osetite radost, pa i da dobijete Nobela, to je ništa, to je nešto što je izvan vas. A ono što je u vama dok pišete, to je neopisiva radost. Kada uzmem olovku i počnem da pišem, to je nagrada, ta radost stvaranja, taj mukotrpan rad pesnika, kao rad rudara koji silaze u mračne dubine.
 
Rekao je ovo u intervjuu "Glasu Srpske" književnik Dragan Kolundžija, stvaralac koji ima čitavu nisku književnih nagrada, na koju još nije nanizao nagradu Književnih susreta na Kozari, iako, osim Skendera Kulenovića, niko kao on nije sa takvim žarom, privrženošću i ljubavlju opjevao Kozaru i svoj zavičaj.

Književnik Slobodan Rakitić rekao je da se Kolundžija pišući o Potkozarju "odužio svakoj reci, rečici, svakom drvetu, šumarku i livadi, godišnjem dobu, mladiću i devojci".
 
Poetskom večeri "Povratak u zavičaj", koja je nedavno održana u Prijedoru, Kolundžija se poslije mnogo godina na velika vrata vratio predjelima iz kojih je potekao, a čije slike ni danas ne zaboravlja. Potvrđuju to najbolje njegovi stihovi prepuni Gornjeg Vodičeva, Kozare, porodične kuće i djetinjstva.
 
Zavičaj vam pruža sigurnost i već sam ozbiljno razmišljao gde će mi biti grob. Moji su stihovi na Kozari, na spomeniku na Patriji, u groblju Borik ovoj mladosti poginuloj u ovom ratu. Ne treba se pesnik kititi ispod svakog svog napisanog reda, ali na ove sam svoje redove ponosan — rekao je Kolundžija.
 
GLAS: Gotovo 50 godina ste u srpskoj književnosti, kako Vam sa ove vremenske distance izgledaju počeci?
 
KOLUNDŽIJA: Taj početak bio je za mlade ljude mnogo srećniji, imali su podršku starijih kolega, klasika, velikih pisaca. Imao sam veliku sreću da sam 1954. godine bio u redakciji lista Saveza omladine Jugoslavije i da mi je naš Mladen Oljača objavio prvu pesmu za Dan oslobođenja Beograda "Tvoj glas". Posle toga, usledila je podrška velikih pisaca u redakciji književnog časopisa "Delo" Vaska Pope, Oskara Daviča, Aleksandra Vuča, Dušana Matića, Miodraga Pavlovića. Pripadao sam toj grupi modernih srpskih pisaca okupljenih oko tog, tek pokrenutog književnog časopisa. U njegovom prvom broju marta 1955. godine objavio sam svoju poeziju zajedno sa Vaskom Popom, a u broju dva objavljen je ciklus mojih pesama koji se zvao "Sećanje".
 
Moj školski drug iz 13. beogradske gimnazije, danas slavno ime Milovan Danojlić i ja smo u "Nolitu" objavili prve zbirke pesama. Njegova se zvala "Urođenički psalmi", a moja "Zatvorenik u ruži".
 
O toj mojoj zbirci pisala su velika imena, a ja ću spomenuti samo one koji su živi otišli među žive, a pripadaju mojoj generaciji. Pedeset je godina od smrti jednog od njih Branka Miljkovića, pa mi je utoliko obaveza veća da se setim najvećeg pesnika moje generacije. On je zapisao da je "Zatvorenik u ruži jabuka od zlata u bašti mlade srpske poezije u kojoj inače ima dosta sumnjivog voća". Podsjetio bih na još jednog književnika naše generacije, Danila Kiša, koji je rekao "Kolundžija je prepun reči, on na svaku temu može da napiše pesmu".
 
GLAS: Koliko su dešavanja i stradanja iz Drugog svjetskog rata uticala na pisanje Vaših prvih pjesama?
 
KOLUNDŽIJA: Ja sam preživeo Kozaru 1942. godine. Tragične sam trenutke doživljavao kada majka, prelazeći reku Mlječanicu, nije mogla zajedno da prenese moju stariju sestru Ljubicu i mene. Uprkos tome, ja sam u Beograd doneo osim crnih i one vedre uspomene sa potkozarskih pašnjaka, na svoje školske drugove iz seoske škole. U poeziju sam ušao i sa ciklusom pesama "Crni cvet", a to su bile pesme o životinjama koje sam čuvao, o volovima Dikanu i Peranu, kravi Rumenki, konju Putku. To je taj prvi ciklus i svi su tada rekli da je to neki novi vazduh na Terazijama. To je faza rustikalne poezije, vezane za prirodu, selo, a onda je došla faza vezana za roditelje, kada sam napisao knjigu pesama "Zlato i roditelji", koju je objavila "Prosveta" 1965. godine, a recenziju napisao slavni pesnik i urednik u "Prosveti" Skender Kulenović.
 
GLAS: Često ističite da je među Vašim ljubavnim pjesmama i jedna koju ste najskuplje platili?
 
KOLUNDŽIJA: U Banjaluci sam se zaljubio u jednu devojku i danima boravio u tom gradu, čekajući je na korzou, potpuno sam zaboravio da imam školskih obaveza u Gimnaziji u Beogradu. Njeni roditelji su branili tu ljubav i kada sam se osvestio od tog ljubavnog "pijanstva", po povratku u Beograd, izbacili su me iz škole. To je moja najskuplje plaćena pesma. Rekli su mi lepo je što pišeš poeziju i što o tebi pišu novine, ali tebe nema na nastavi više od mesec dana. Kad je ujak to čuo, izbacio me iz stana, pa sam se našao na ulici.
 
GLAS: Tokom boravka u Prijedoru, družili ste se i sa gimnazijalcima. Koju poruku ste uputili mladima?
 
KOLUNDŽIJA: Rekao sam im radosnu poruku, a to je ono što im je dala priroda, Bog i njihovi roditelji. Prijedor je grad vedrih mladih ljudi, lepih devojaka, a ta lepota i mladost je božji i prirodni dar. U kontaktu s njima, rastužio sam se šetajući gradom jer sam shvatio da ne znaju imena spomenika, a smatram da deca moraju da poznaju istoriju svoga kraja.
 
PAMĆENJE

GLAS: Pišete li i sada pjesme?
 
KOLUNDŽIJA: Pišem i skoro je nastala pesma posvećena Andriću, povodom 50 godina od dobijanja Nobelove nagrade. Pošto još nije objavljena, ja je ne znam napamet, ja pesmu završim kad je znam napamet. Pamćenje mi je kazna, a ne dar. Kazna kad govorim svoju poeziju, a dar kad govorim pesme Stevana Raičkovića, Slobodana Markovića, Sergeja Jesenjina, Oskara Daviča, Desanke Maksimović.


Autor: Snežana Tasić | 29.05.2011 | Glas Srpske
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: