Voislav Ilić Mlađi (1877—1944)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Voislav Ilić Mlađi (1877—1944)  (Pročitano 23368 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 26, 2010, 12:32:06 pm »

*




VOJISLAV ILIĆ MLAĐI
(Orehovica, 07.10.1877 — Beograd, 22.05.1944)


"U bratskom srcu, kad mi
Poslednji spomen svene,
Doći će, dobre ptice,
Pevaće povrh mene.
A kad i one minu,
Kada me sve odbeži,
Putnik će proći, reći:
"Tu jedan čovek leži!"



Vojislav Ilić Mlađi rođen je 7. oktobra 1877. godine u Oreovici kao prvo dete Julijane i Jovana Ilića. Školovao se u rodnom selu, u Požarevcu i Beogradu gde je završio Pravni fakultet na Velikoj školi 1903. godine. Službovao je u svojstvu sudskog pisara u Čačku, Kruševcu, Jagodini, Aleksincu, Ćupriji. Za sekretara Apelacionog suda u Beogradu postavljen je 1919. godine. Od 1920. radio je kao inspektor u Ministarstvu pravde do penzionisanja. Umro je 1944. godine.

Vojislav je počeo da piše još kao gimnazijalac, a prvu zbirku pesama objavio je 1909. godine. Pisao je osobene rodoljubive pesme kojima je svedočio o velikom junaštvu i stradanjima naših boraca u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. U svojim pesmama nije zaobišao ni dobrotvore, hrabre ljude iz drugih zemalja koji su Srbima pomagali za vreme ratnih stradanja.

Stvarao je Voja i pesme radosti i zanosa, očaran prirodom... Manje je možda poznato da je napisao i jedan nadahnuti tekst o velikom naučniku Mihailu Pupinu, a nije zaboravio ni svog učitelja Tasu kome je za Spomen knjigu zahvalnih učenika napisao jubilarni pozdrav. Mnoge pesme Ilića Mlađeg našle su svoje mesto u antologijama.—

Prof. Prvoslav Vučković

~

...Bio je najstariji od sedmoro dece Julijane i Jovana, oreovačkog prote, kasnije sveštenika u crkvi Svetog Marka u Beogradu i dvorskog sveštenika obeju dinastija. Vojislav Ilić Mlađi, pesnička duša, prevodima bisera svetskog pesništva, približio je Srbiji Puškina, Ljermontova, Getea, Šilera, Molijera, Gotijea, Lamartina i druge velikane. Već time se dovoljno odužio svom rodu. Međutim, Ilić mlađi bio je pesnički gorostas, jedan od najvećih, koje je iznedrio srpski narod. Njegovi stihovi uklesani su u kamen veličanstvenog mauzoleja na srpskom groblju Zejtinlik u Solunu. Vojislav Ilić Mlađi, ispisao je stihove "neprolazne vrednosti". Ovaj stvaralac nizao je rodoljubive, kraljevske, religiozne i ljubavne stihove. Bili su snažni, otmeni, gorljivi i iskreno nacionalno obojeni, tako da su novi vlastodržci, 1945. godine, odlučili da proteraju Ilićevu reč iz srpske književnosti. Ipak, heruvimsku muziku njegovih stihova nije uspela da prekrije poluvekovna ideološka tama.—
Jovan Nikolić, Politika 2004

Fotografija: sr.wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 12:33:06 pm »

**

VOJISLAV ILIĆ MLAĐI: Pesme


Vojislav J. Ilić se već desetak godina javlja po našim književnim listovima, i već je privukao pažnju na se, ako ničim drugim a ono time što slučajno nosi puno ime jednog velikog pesnika našeg. 1902. godine izdao je malu zbirku prevedenih pesama Tuđinski biser, slabu po vrednosti, koja je prošla gotovo neprimećena, kao i tolike zbirke početničkih pesama, mada njen pisac tvrdi da je danas "pogotovu nigde i nema".
 
Pesme Vojislava J. Ilića ostavljaju dvostruk, vrlo pomešan utisak. Ima u njima razvijanja vrlo opštih, gotovo banalnih "pojetskih" tema, i to u vrlo običnim i osrednjim stihovima. U dobroj polovini knjige čitalac je u iskušenju da neljubazno primeti piscu: da mu nije bilo potrebno na koricama potpisati se kao Vojislav J. Ilić-Mlađi, jer nije bilo nikakve opasnosti da se njegovi stihovi pripišu Vojislavu J. Iliću pravom, Vojislavu J. Iliću jedinom... Zatim, dale bi se činiti vrlo nepovoljne primedbe o tačnosti i poetičnosti priličnog broja prevoda iz Viktora Iga, Lamartina, Alfreda de Misea, Lekonta de Lila, Teofila Gotjea i drugih. Ali, ne bi bilo pravo naročito se zaustavljati na tim slabostima, jer u Ilićevoj knjizi ima nečega boljega, i to mnogo boljega.
 
Ima u ovoj knjizi ceo jedan niz pesama potpuno ličnih i najintimnijih, gde je velika iskrenost našla vrlo jak i impresivan izraz. Ilić je imao jednu veliku nesreću u svome životu, i nema nikakve nedelikatnosti pominjati je kada je ona vrlo otvoreno i u pojedinotima ispričana u celom jednom nizu jakih pesama: Noćna svirka, Iz jedne šetnje, Nad izvorom Timoka, Zvoni, Njen venčić, Iz bolničkih časova, U poštanskim kolima. I čudna stvar, Ilić, koji je u opštim poetskim motivima bio sasvim osrednji stihotvorac, kada je dodirnuo krvavu ranu svoga srca, kada je stao jecati svoju tragediju, "početu pesmom, završenu grobom", popeo se do pesničke visine. Nije moguće bez stezanja u srcu, bez gotovo nekoga fizičkoga osećanja bola, čitati ovakve stihove:
 
Eto i sunca! Kroz zastor rujni
krajičkom oka glednu;
kako je divno: u svoje biće,
u dušu svoju žednu
primiti svetlost, koju ne može
ni sami grob istrti!
O, al' je sladak, privlačan život
uoči same smrti!
Sunce! O, sijaj! Ne još za dugo!
Pusti melemnu, toplu i blagu
još samo zraku koju!
Dok budem tupim sečivom strug'o,
dok krv ne raspem svoju!. . .

 
Kako smo van laži literature u pesmi Zvoni!. . . On, iz čije još skorašnje rane kaplje rumena krv, zaustavio se sa svojim čuvarom na sredi druma, posred žita kao zlato žutih i spržene trave iz koje cvrčak peva.
 
. . . Moj čuvar skide kapu s glave!
Kud ga to misli daleko odnose?
Šta slušaš, brate? upitah pun strave,
a on mi reče: "Zvoni . . . sad je nose . . ."
 
Ne pitah više. Samo sam uzda'n'o.
Ko da me strela kroz prsa probola.
Ležah ko mrtav . . . a, zatim, lagano,
s još dva čuvara, uđosmo u kola.

I tad, ko dusi, juriti uzesmo
preko mostova, brda i dolina,
u divljem trku . . . i pred veče besmo
pod kršnim Rtnjem, slikom ispolina.

Pa, napred! Vozar ludo uzmahuje
i bičem šiba, znojnu kljusad goni.
Stražari ćute . . . Ah, da l' se to čuje
kako odnekud zvoni . . . zvoni . . . zvoni ? . . .


I dok sa uzbuđenjem čitamo te krvave i bolne stihove, nama se i nehotice nameće jedna misao. Mi se pitamo pre svega koliko u tim opisima drame srca ima prave iskrenosti, a koliko izveštačene literature. Veliki bol po pravilu je diskretan i nem; kada čovek silno strada, on nema ni volje ni vremena da druge time zabavlja, i ima puno istine u onome što je Ten na jednom mestu kazao: "Neprilično je praviti predstave sa svojim srcem; bolje je da vam kažu da ga nemate." Aleksandar Dima Sin je vrlo razumno, u predgovoru Diane de Lys, govorio o ljudima koji su u knjigama opisivali stradanja svoga rođenog srca: "Ti ljudi nisu ni patili, u pravom smislu reči. Kada čovek pati, on ćuti; kada isuviše pati, on se ubija. Ali, onaj koji je u stanju da da književnu formu svome bolu, koji može da ga potčini harmoničnom ritmu, koji ga razumno diskutuje, koji ga briše, koji mu daje prelive, koji mu udara tačke i zapete, koji mu daje satiru, posmatranje, veselost da bi ga postavio u ravnotežu, koji ga predaje glumcima da ga tumače, štamparu da ga štampa, knjižaru da ga prodaje, a celom svetu da čita — taj nije patio." To je sasvim tako, i celo pitanje nam izgleda jasno i prosto. Ali, pored svih naših intelektualnih i moralnih uverenja, mi nalazimo neko perverzno uživanje u tim stihovima Vojislava Ilića. Uzalud se otimamo nezdravoj draži tih stihova krvlju pokapanih. Uzalud sebi govorimo da je stvar bila strašna i nečovečna, i da se ona ničim i nikada ne da pravdati; uzalud se branimo od utiska tih jezivih pesama izniklih iz krvi kao mistični crveni cvetovi, uveravajući sebe da tragični utisak nije u stihovima no u onome što je iza njih, u strahobnom i jezivom predmetu koji oni pričaju; uzalud, najzad, u poslednjoj skrupuli, osuđujemo pisca što je tu užasnu nesreću, koju je kao sablast trebao goniti iz uspomene, uzeo za predmet svoje pesme, nanizao je u profane strofe, udešavajući slikove, i harmoničnost reči, tražeći efekte i pljeskanja, izlažući pred velikom publikom, kao na pozornici, nešto što bi trebalo da ostane u najmračnijem kutu srca. Krvava mrlja ostaje na stranicama ove bolne i bolesne knjige; mi smo žrtve naše bolesne radoznalosti i književne perverzije za retkim i jakim osećajima; pisac u ovim stihovima, koji su profanacija grobova, ima dosta literatorske kabotinaže, koja u svemu i po svaku cenu traži književne motive i efekte. Ali, sve je to uzalud! Utisak ostaje, i on je, u svojoj tragičnosti, velik i silan . . .
 
Ilić je pesnik bez velikog talenta, i tragika predmeta podigla ga je više no što bi po svojim sposobnostima mogao dopreti. Događaj koji je on opevao desio mu se jedanput u životu, i jedanput u životu ispevao je on ove pesme. Mi sve to vrlo dobro znamo, ali te njegove pesme čine utisak, i taj utisak uporno ostaje. Jer, to je preživljeno i osećano. Mi smo toliko siti laži u literaturi, literature svedene na nedostojnu komediju osećanja, na lažne suze, lažne pokliče, retoriku bola i frazeologiju plača; nama su postali odvratni oni siti i zadovoljni filistri, koji bez ikakva smisla i razloga busaju se u grudi i ridaju gore no Jeremija na razvalinama jerusalimskim. U današnjoj srpskoj književnosti u tolikoj je meri nastalo krčmenje bezuzročnog i besmislenog, lažnog i hladnog pesimizma, mi imamo toliko pesnika koji opevaju svoje fiktivne grobove, kao što su pre četrdeset godina pesnici pevali svoje isto tako fiktivno "luče bajno", da nam je dobrodošla pesma u kojoj ima istine, pa ma i najstrašnije . . .

Iz toga uzroka, zato što su iskrene, zato što su u punom smislu reči Suspiria de profundis, Pesme Vojilava Ilića, kao i pesme Danice Marković i Velimira Rajića imaće uspeha kod današnjih srpskih čitalaca, kojima je dodijala laž i afektacija u našoj današnjoj, čisto spoljnoj poeziji, svedenoj na igru reči i komediju osećanja.


Jovan Skerlić, 1909

Jovan Skerlić | Pisci i knjige | Prosveta • Beograd 1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 12:33:38 pm »

**
Stihovi Vojislav Ilić Mlađi


NOĆNA SVIRKA.

Kad lepa "Gospa", u ponoćno doba,
Sa puno čežnje zavesu otškrine,
Do nje tad dopru zanošljivi zvuci
S "Gospodinove" tanke violine.

A u toj svirci drkte bol i čežnja,
Zanos pun strasti i ljubavna seta;
Kao da kaže: "Ta zar nismo mladi?
Pustimo ljubav slobodno nek' cveta.

"Koleginice! ljupka, mlada ženo!
Zašto kopniš tako u odaji sama?
Iziđi da vidiš draž aprilske noći!
Zar ti nije teška samoća i tama?

"Prozori su moji otvoreni vazda.
Unutra postelja ugodna i meka.
Ruka mi nemarno prevlači vrh žica —
Al' srce... srce... ono na Vas čeka!

"Ta zaboravite prošlost, dužnost, muža!
Dođite amo, lepa mlada ženo!
I u mojim grudm'a žar mlađani tinja,
I moje je srce čežnjom opijeno.

"Il' mislite, možda, ja sam hladna stena,
Da krv ne teče u žilama mojim;
Ne varajte se! Sit sam selskih cura!
Ja bih da Vašu naklonost prisvojim!

"Doćite amo, lepa mlada ženo,
Da srknete ljubav sred noćnoga mira!
Ne bojte se ništa! Jer ima daleko
Od Vašega muža do Krivoga Vira!"

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _  

I prestadoše zvuci violine,
Kao da čekaju šta će biti sada...
A na prozoru nerešljivo stoji,
Stoji i misli učiteljka mlada.

Da li da ide? A prošlost? A vernost?...
.  .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .
Zar da zaboravi na onog čoveka
.  .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .

Koji je na njenim devojačkim grud'ma
Sanjao nebo, Boga, rajske dveri;
I čiju ljubav čistu i duboku
Sva večnost ne bi mogla da premeri.

Zar sve da zgazi?... I ona se misli...
Slatka je neka jeza poduhvata;
Misli — i šapnu: "Oprosti mi, Bože!"
Pogleda u noć, i otškrinu vrata.

I k'o kad ptica, plašljiva i laka,
Raširi krilca u noćnoj tišini,
I ona prhnu i iščeznu nekud,
Preko sokaka — k svojoj "Violini".

I snažna ruka seoskoga uče
Pojavi se na mah u trenutku tome,
Pridrža pticu, i prozor polako,
Nečujno-tiho, zatvori za njome.

I ptice nesta... ptice moje mile!
— Da l' ima Boga i sred noćne tmine?
Tišina... Samo iz izbe dopire
Prigušen, sanjiv drhtaj violine,

Kao kad žica o žicu se tare...
— Al' ćuti, pesmo, dalje ne govori!
Nebo i zemlja spe u tome času!
Samo brz Timok šumi i žubori...



IZ JEDNE ŠETNJE.

Gore sjaj sunca, čar zelenoga krša,
Dole iz krila sumorne divljine
Otrgnut Timok bruji, i iskače
Iz crne, hladne, memljive pećine.

"Hajd'mo" — ja rekoh — "Timokovom vrelu!
Eno okomka kraj obale ove!
Tu ćemo sesti okruženi vodom,
Slušati žubor i sanjati snove!"

"Ne", — reče ona — "strašim se tog vrela!
K'o grobni zadah da iz njega piri!
No hajd'mo gore, gde je svetlost sunca,
Gde lete orli, vetar, i leptiri!"

"Al', draga", — rekoh — "put je tamo strmen...
I dok ja nisam u selu još bio,
Da l' te je, reci, moj suparnik srećni
Putanjom onom gore izvodio?"

"Ah, ludo moja!" — začuh prekor nežni —
"Tom večnom sumnjom što žalostiš mene?
Da, put je strmen, al' hajde, da vidiš
Da ne premaša snagu jedne žene!"

I tada stište s kamena na kamen,
U hitrom skoku — k'o laka gazela.
Oči joj sjahu. Jedan blistav pramen
Beše joj prosut preko lepog čela.

Pred njom se uz put spletahu stostruko
Vinjaga, pavit, i bujad zelena;
Kupina trnjem zadiraše grubo
U njene skute tanušne k'o pena.

Zalud je vraćah! Gvozdeno uporstvo
Sjaše iz njenog zažarenog oka;
Dok, na po puta, jogunica lepa,
Susta i klonu... i dalje ni kroka.

Vetar se titr'o haljinicom njenom,
I zlatnom kosom mekanom k'o svila;
Sunce se baš tad spustilo za brda,
I sva se šuma ućutala bila.

"Dosta! Ne treba!" — ja rekoh; a srce
Tad mi je bilo, da prsa raskine!
Jedan je slavuj baš tad priželjkiv'o,
U tome času večernje tišine;

A Timok jec'o, teško zaogrnut
Mrakom, k'o adskom zlokobnom haljinom...
"Nad čim uzdišeš?" — upita me ona.
— "Nad svojom srećom, i tvojom vrlinom!"



ZVONI.

Žureći stazom iz kobnoga sela,
Kroz tužna polja kao zlato žuta,
Ja i moj čuvar, lica nevesela,
Umorni, najzad, sedosmo kraj puta.

Tu, čekajući na dolazak kola,
U suhoj travi ćutasmo nas dvoje:
On — žilav, snažan; ja slab i pun bola.
Svaki u misli utonuo svoje.

Ni otkud glaska. Na žitne poljane
Omara julska žestinom pripekla;
A krv iz moje još skorašnje rane,
Kaplja za kapljom, lagano je tekla.

Sumnje i molbe, gnjev, nemirnu radost —
Sve sam sad gled'o u tami za sobom;
I jednu bujnu, verolomnu mladost,
Početu pesmom, završenu grobom!

Pa sanjah: "Gde si, lepo doba sretno,
Kad smo, u smehu, i detinjskoj šali,
Išli duž reke, i kroz polje cvetno
Crvene bulke šančevima brali?

"Gde su sad dani i časovi mili
Kad bi, u šetnji, u šumicu zašli,
I jedno drugo tobož izgubili,
Pa bi se opet, uz klicanje, našli?

"Kad sam, sav zbunjen, s mukom od nje skriv'o
Te da ne spazi da mi dršće ruka,
Dok bih joj uz put nevešto veziv'o
Smakčutu svilnu vrpcu oko struka? ...

"Gde su trenuci kad se glasno divih
Blistavoj draži njenih sitnih zubi!
Kad svaki cvetak mirisaše:
Živi! A svaki slavuj cvrkutaše: Ljubi!

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

"Ljubavi! srećo, kojom život sladih!
Šumarci! staze obrasle u cveću!
Vi pratioci mojih dana mladih,
Nikad vas više ja imati neću!

"Ne! nema slatkih iluzija više,
Kad čovek znade da sred zemnog dola
Najveća sreća, i slasti najviše,
Postaju izvor najdubljega bola..."

...A sunce žeže... Spavaju doline...
Tegobne snove sva priroda snuje.
Samo, u času te mrtve tišine,
Dosadni cvrčak odnekud se čuje.

I gle! moj čuvar skide kapu s glave!
Kud ga to misli daleko odnose?
"Šta slušaš, brate?" upitah, pun strave
A on mi reče: "Zvoni... Sad je nose..."

Ne pitah više! Samo sam uzda'n'o,
K'o da me strela kroz prsa probola!
Ležah k'o mrtav. .. A zatim, lagano,
S još dva čuvara, uđosmo u kola.

I tad k'o dusi juriti uzesmo,
Preko mostova, brda, i dolina,
U divljem trku.... I pred veče besmo
Pod kršnim Rtnjem, slikom ispolina.

Pa napred!... Vozar ludo uzmahuje,
I bičem šiba, znojnu kljusad goni.
Stražari ćute ... Ah! da l' se to čuje...
Kako odnekud zvoni... zvoni... zvoni?...


Antologija novije srpske lirike | sastavio Bogdan Popović | Beograd, 1936

[postavljeno 25.03.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 12:34:14 pm »

*
Stihovi Vojislav Ilić Mlađi


DA SAM ZNAO

Da sam znao, da sreća odleti
K'o prah zlatan s leptirovih krila,
I da radost — ta neverna druga —
Namah prođe, k'o da nije bila,
Ja u dobru, ne bih hladan biv'o,
već bih cveće, pevajući, brao,
I pun milja, život bih uživ'o,
Da sam znao!...

Da sam znao, da ćeš, tako brzo,
Ispit čašu sudbine ti klete:
Da ćeš mladost sahraniti zlatnu
Na dnu reke, milo moje dete.
"Igraj! Pevaj, razdragan i čio!
Bog je zato dečji život dao!"
Svaki dan bih tebi govorio,
Da sam znao!...

Da sam znao, da će tvoj grob sveti
Biti kazna — po zasluzi stroga —
Namenjena tvom bezbrižnom ocu,
Udaljenom od Gospoda Boga,
Trg'o bih se još za tvog života,
I pun vere, pred višnjeg bi pao,
Da izlišnom tvoju smrt učinim,
Da sam znao!...


Beograd, 24.2.1925.


DUKINA SVIRALA

Na svom malom detinjskom odru
bolestan leži, bez iskre nade...
"Šta želiš sine?" — pitamo nežno —
"Bombone, smokve il' čokolade?

Šta hoćeš? Reci!" A on lagano,
"Ne mogu ništa!" šapatom veli,
Kao da čeka čas rastanka
Te zato ništa više ne želi...

Ćutaše dugo... Zatim bacivši
Upitan pogled na svoju majku,
pogleda me i reče tiho:
"Kupi mi, tata, malu svirajku!"

I otac hitro kao bez duše,
Trči, a znoj mu obraze rosi,
kupuje lepu malu svirajku
I svome nežnom ljubimcu nosi.

Radosno dete sviralu malu
Međ' samrtničke ručice uze,
Al' avaj: nema daha da svirne,
Te mu zbog toga blesnuše suze...

"Hoćeš ti, tata, da mi posviraš?"
I ja zasvirah, — al' tužno tako! —
Izgubljenu sam svirao sreću,
I, svirajući, gorko sam plak'o...

Al' svirkom svojom ne spasoh sina!
Sva mi je želja uzalud bila!
Smrt dođe brzo i uze malog
Na svoja crna, studena krila.

Uz kovčeg, nežno, spustismo Duku,
Uz molitava pogrebnih zvuke:
Njegovu malu dragu svirajku
Međ' skrštene mu metnusmo ruke.

I, uvek, otad, kad odem onde
Gde se zemaljska staza svršava,
Gde rastu: vrisak i pelen gorki,
Gde moja ljubav večito spava,

Ja jasno čujem žalosnu svirku
Što svojom tugom u srce dira:
To mali Dušan, plačući gorko,
U svoju dragu sviralu svira.


22.06.1926.


"Da sam znao"... "Pesma je posvećena sinu Jovanu koji se utopio 1924. godine. Inače od osmoro dece četri nisu dočekali da odrastu. Jovaka, Zagorka, Jovan i Dušan-Duka".

Stihovi preuzeti sa: My city
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 12:34:36 pm »

*
Stihovi Vojislav Ilić Mlađi


MATI I SIN

Šta ćeš starka, ovde, gde kuršumi lete,
Na poljani smrti, sred krvi rumene?
Tražim moga Jovu, moje milo dete,
I nosim mu lepe čarape šarene!

O, vrati se, stara! Zalud žuriš tako
Iz dalekih svojih šumadijskih strana:
Jedinac ti, bako, oboleo lako,
I u Skoplje prenet pre nedelju dana!

Zabrinuta starka u Skoplje se diže...
Preko bezbroj polja, brda i suvata.
Prečicama žuri i napokon stiže
I zakuca alkom o bolnička vrata.

Ko je? — ču se. — Ja sam ratnikova mati!
Roditeljska ljubav dovela je mene!
Tražim moga Jovu, moje milo dete,
I nosim mu lepe čarape šarene!

Tu je! — Ona uđe i, drščući gleda
Sve postelje redom, sto oko nje stoje;
Bože, da l' je ovde? Kamo moga čeda?
Dok odjednom kliknu: — Jovo, oči moje!

Kako naši doma? — pita sin polako,
Šta te nagna, nano, čak dovde, do mene?
Zdravo su! Ne brini! Ja dođoh... tek tako...
I nosim ti, evo, čarape šarene!

Da ti ih navučem, ded ovamo brže!
Nosićeš ih s dikom — nek je slava Bogu!
Pa pokrivač diže, al hitro se trže
Jer spazi patrljke — odsečenih nogu!

No uzdrža srce, da bol ne poteče,
I ne dade suzi da iz oka kane,
Već pokrivač spusti, i s ponosom reče:
Živ mi bio, sinko, i srećne ti rane!

Potom se jedincu nadnese nad grudi
I bledu mu glavu oberučke uze
I ljubljaše dugo... Svi prisutni ljudi
Posmatrahu ćutke i brisahu suze...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 12:35:01 pm »

**
Stihovi Vojislav Ilić Mlađi


KOMAD HLEBA1
 
Novembarska studen. Huči Drim u noći.
I, dok jata vrana kruže u visini,
Mlad konjanik jedan, ostavljen, bez moći,
Leži ukraj puta, vrhu na planini.
 
Polusmrznut, gladan, usred snega ladna,
Bespomoćno čeka da ga smrt pokosi.
Iz snega mu viri samo ruka jadna,
Ko da koru hleba, umirući, prosi.
 
Ratnici... junaci... ko na pratnji kobnoj
Koračaju teško u beskrajnom nizu,
Snuždeni i mračni, u tišini grobnoj...
Jedan od njih samo prođe sasvim blizu:
 
Kad vide mladića, on uzbuđen stade,
Dva put je, u sumnji, tužno glavom man’o,
"Sinko, evo hleba!" — reče mu i dade
Pa još većma snužden, prođe polagano...
 
I dok sneg albanski provejava lako,
Zavejani dečko, usred snega gusta,
Drži hleb u ruci, i počiva tako
Nemoćan da ruku prinese do usta.
 
Ratnici promiču... ne čuje se glasak...
Gaze kao senke, svi sumornog lika...
Opet jedan samo zastade za časak
Kad vide kraj puta zgrčenog vojnika.
 
Iznuren od gladi, bliže s puta siđe,
Pred okom mu trepti crven roj svetlaca...
"Gle, mrtvog vojnika! — pomisli i priđe —
Hajd' da uzmem hleba iz ruke mrtvaca!"
 
I segnu... al' "mrtvac" stište komad brže,
I prošapta tužno: "Ne diraj mi, rode!"
Posramljen se ratnik ko oparen trže
I rekav: "Oprosti!" s vojnicima ode.
 
Dok svaki njin korak jedan leš beleži
I dok zvezde trepte na albanskom nebu,
Osmehnuti dečko još i dalje leži
I umire tako s pogledom na hlebu...
 
Konji i junaci, po ciči hladnoći,
Prolaze kraj momka, vrhu na planini;
Sneg veje li, veje... Huči Drim u noći...
I gavrani gladni grakću u visini...


EVO JABUKA!2
 
Dobro došla, draga deco!
Neka vam je srećna škola!
Donosim vam puno sreće
i jabuka puna kola:
Narandžaste i rumene,
bele, žute i crvene!
Nemam noža, ni tanjira!
Svak po jednu neka bira!
Svaka od njih — razne boje
ima lepo ime svoje:
 
Gospođinke i budimke,
i podrinjke i dobrinjke.
I malinke i maslinke,
arnautke i prokupke,
carke, šarke i arapke,
 
bećanlije, ciganlije,
šećerlije, šerbetlije,
senabije, đulabije,
ovajlije, popadije,
pamuklije, zvorniklije,
poskurije i zlatije,
 
pepeljuše, rebeljuše,
kolatuše i mekuše,
 
kiseljajke, koturajke,
i perajke i đulajke,

džemurlike, šarenike,
rumenike, belunike,
i srčike i bedrike,
 
barizovke i banovke,
grgusovke i mitrovke,
šumatovke i tetovke,
 
okruglice, mađarice,
i sitnice i ružice,
 
i limunke i sladunke!
 
Jastrepčanke, kadumanke,
timočanke i trnjaktse,
 
pegavulje i šarulje,
i zimkulje i dugulje,
 
kolubarke i kopljarke,
zaječarke i zvečarke
i lešnarke i maslarke
 
i erdeljke i žuteljke!

Kolačare i kožare
i grožđare i projare,
 
nikolaje i sretnaje!
 
Ilinjače, medenjače,
ivanjače i zemnjače,
petrovače, vidovače,

simkovače i tikvače,
kolajnače, prosenjače,
tanjirače, gradinjače,
ovrljače, kotrljače,
i slatkače i rebrače,
 
mirisavke i resavke!
 
Sve su divne, sve su sveže
ko ubrane jutros s grana!
Ja sam vam ih, deco, sabro
sa svih naših srpskih strana.
 
Najvrednijem đaku biće
ona kao krv rumena!
A najveću daću onom
ko zapamti sva imena!


1 Buktinja Broj 23 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2009.[/color]
2 Antologija srpske poezije za decu | Dušan Radović | Srpska književna zadruga | Beograd, 1984.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 12:36:27 pm »

*
Kako se sudbina poigrala sa jednim od velikih srpskih poeta


PESNIK KOJI JE UBIO SVOJU VOLJENU

Pisanih tragova nema, ali priča koja traje duže od sto godina kaže da je Bogdan Popović, znameniti književni kritičar između dva velika rata, bio prva i jedina ljubav Drage Lunjevica, docnije udate Mašin, pa Obrenović. Pripovedalo se upola glasa početkom prošlog veka da je nesrećni profesor na dan njene udaje za kralja, Dragi poslao buket divljih ruža među kojima je bila poruka: "Zar je tako moralo biti?"





Osam godina kasnije, 1911. godine, Bogdan Popović je na vratima panteona srpske poezije — sastavlja "Antologiju novije srpske lirike" i presuđuje ko zavređuje večno ime u srpskoj književnosti. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića, ali je vreme — sudija nad sudijama — pokazalo da se Popović o neke ogrešio. Pesme Vladislava Petkovića Disa, recimo, traju i danas, iako ga ovaj nije uvrstio u svoj izbor, a Vojislavu Iliću mlađem bilo je zalud što su mu u "Antologiji" objavljene čak tri pesme — "danas, 60 godina posle smrti, njegovo ime neumitno tone u zaborav", lamentirao je jedan čitalac u pismu novinama pre četiri godine.

A u svoje vreme ovaj je poeta, nesrećni imenjak "Velikog Vojislava", bio i cenjen i poštovan. Neprikosnoveni Jovan Skerlić svojim pohvalama uveo ga je na velika vrata u srpsku književnost, da za života objavi 40 knjiga. Onaj čitalac dnevnog lista, čija je ljubav prema poeziji mnogo manje sumnjiva od njegovog ukusa, beleži: "Njegove pesme bile su omiljeno štivo između dva rata. Nije bilo svečanosti, praznika, komemoracije da se nisu čuli njegovi stihovi.

Deklamovani su u školama, crkvama, na grobljima, u Dvoru. Njegovi dirljivo sastavljeni epitafi krase mnoge grobove beogradskog Novog groblja, nalazimo ih čak i na Zejtinliku." Osećajući da dvorska i grobljanska publika nisu dovoljni svedoci, on će u nastavku na tas zasluga dodati i majušni teg, podatak da je "u dva maha prevođen na bugarski, i na esperanto", očigledno ne znajući da su istinske pohvale ukoričene u ozbiljne studije, poput one Popovićeve ocene da "skoro svaka pesma V. I. M. ima svoju pesničku misao… a tri najbolje među njima su pravo lepe pesme, i u 'Antologiji…', među probranim pesmama naših pesnika, zauzimaju ugledno mesto." A povest o nastanku jedne od njih, čiji je naslov "Zvono", nesvakidašnja je… i počinje u Krivom Viru.

Do pre samo tridesetak godina iz ovog sela podno Rtnja, na putu između Paraćina i Zaječara, dva puta dnevno polazili su autobusi direktno za Beograd. Bogato selo svoj je uspon dugovalo nadaleko čuvenom siru — Jovan Cvijić kaže da su krivovirske ovce sa sobom doveli naseljenici iz Sjenice, dok neki drugi hroničari tvrde da ih je u ovaj kraj odnekud dobavio Osman-paša Pazvanoglu, odmetnik od sultana kod kojeg je Hajduk Veljko, kao najamnik u Vidinu, izučio ratovanje. Tri godine posle ustanka u Orašcu, po nalogu Karađorđa, Veljko je podigao bunu baš ovde, u Krivom Viru i Crnoj reci, kraju nazvanom po reci poznatijoj kao Crni Timok, koja izvire iz pećine iznad sela... Ovde je prvih godina prošlog veka učiteljevala Darinka Ilić, rođena Simonović, supruga sudskog pisara Vojislava Ilića. Te 1905. godine on je novopečeni pravnik sa diplomom Velike škole, i ima tek dve godine staža. Službuje u Aleksincu, i ženu viđa povremeno, prašnjav od vožnje u poštanskoj kočiji. Prilikom jednog od svojih dolazaka, saputnik Krivovirac, ne znajući s kim priča, kaže mu da je učiteljka u ljubavnoj vezi s kolegom. Ima razloga da se veruje da su pesnikovi prijatelji docnije, sa svojih uticajnih položaja uklonili iz arhiva dokumenata o onome što je povređeni muž i osetljiv poeta učinio — do danas je sačuvan tek prepis akta u kome je zabeleženo da je "pisar aleksinačkog prvostepenog suda ubio svoju ženu iz pištolja", i da je "po izvršenom delu Ilić pobegao u šumu, te je naređeno traganje za njim".

Slučaj komedijant udesio je da ovog puta policijski izveštaj bude manje istinit od stihova: sam Ilić, isti onaj za čije pesme B. Popović priznaje da su "često suve, prozaične u tonu, bez onog uzbuđenja koje prožima svaki stih", u pet svojih pesama, objavljenih 1907. godine, između ostalih i u "Zvonu", ispričao je celu povest svog zločina.

Izgleda da je između razgovora sa neopreznim Krivovircem i ubistva ipak proteklo neko vreme, jer pesma "Iz jedne šetnje" ljubomorna je pesma: "Da l' te je, reci, moj suparnik srećni/Putanjom onom gore izvodio", pita poeta svoju zlatokosu ženu u podnožju stene koja se nadvija nad izvor Crnog Timoka, da bi pesmu zaključio stihovima kojima naknadni događaju daju zlokobni ton: "Nad čim uzdišeš? — upita me ona./Nad svojom srećom i tvojom vrlinom!"

Postmodernizam je došao mnogo kasnije pa smo, kao čitaoci, ostali uskraćeni za opis samog ubistva. Ali već dvadesetak minuta kasnije znamo, iz pesme "Nad izvorom Timoka", da je pesnik "razdrljen, slomljen, razbarušen" na istoj onoj steni na izvoru Timoka: on nije, kao što su neosetljivi panduri boljevački zapisali, "pobegao u šumu" da bi izbegao kaznu, već da bi na steni počinio samoubistvo. Čeka "da svetiljka zgasne" — "Čim vene svoje raskinem strasne, čim krv istočim svoju…" Na kraju ovog podužeg sladunjavog lamenta nad nepovratno izgubljenom srećom, samoubicu sa stene skida mlinar, da bi mu u sledećoj pesmi, antologijskom "Zvonu", ruke već bile previjene, a on u pratnji boljevačkog pandura, pešačio u zatvor. "Omara julska žestinom pripekla;/A krv iz moje još skorašnje rane/Kaplja za kapljom, lagano je tekla." Biće da je u sledećim stihovima B. Popović prepoznao "duhovitu građu za pesničku dikciju: "I gle! Moj čuvar skide kapu s glave!/Kud ga to misli daleko odnose?/Šta slutiš brate?, upitah, pun strave,/A on mi reče: Zvoni… sad je nose…"

Peta pesma iz ovog ciklusa, "U poštanskim kolima", naknadni je pogled: autor se, neprepoznat, vozi putem ispod Rtnja, i sluša kočijaša koji putnicima priča o ubistvu: "Vidite l' gore onu zgradu belu?/Tu svako veče sastanci im behu;/Tu ona zgazi svoju prošlost celu,/Da, najzad, stidno potone u grehu!" Pesnik, ostajući dosledan svom pozivu, zaplače… ali kajanja nema.



Bez pomena na Darinku

Na krivovirskom groblju danas nema ni spomenika ni krsta Darinki Ilić, a njeno ime izostavljeno je iz "Spiska učitelja u Krivom Viru od 1841. godine do danas' u sve tri do sada objavljene monografije Boljevca. Kao što nema ni podataka da je Vojislav Ilić mlađi robijao zbog ubistva. Njegova karijera beleži smiren, ali neprekinuti uspon: pisarska mesta u Čačku, Kruševcu, Jagodini, zatim u Beogradu, gde će 1919. postati sekretar Apelacionog suda, a zatim avanzovati u inspektora Ministarstva pravde, da na tom mestu — baš tom! — sačeka penziju, pa sahranu u okupiranom Beogradu 1944. godine.

Momčilo Petrović | 15.01.2009. | Foto: V. Lalić | Blic
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 12:36:52 pm »

*
Drama srca


UBISTVO KOJE JE UŠLO U ANTOLOGIJU POEZIJE
   Sve sam gled'o u tami za sobom


          


Posle smrtonosnih revolverskih hitaca u grudi svoje lepe i verolomne žene, satrven bolom i grižom savesti, Vojislav J. Ilić Mlađi napisao je svoje najbolje pesme i uzleteo u sam vrh srpske ljubavne lirike

Vest je prvo poveravana polušapatom. Ne zbog straha već u neverici. Gosti "Žmurkove kafane" i "Zlatne slavine", obe na beogradskim Terazijama, jedna preko puta druge, s primetnim nestrpljenjem od svakog pridošlice očekivali su potvrdu onoga što su malopre samo načuli.

— Zar takva lepotica da strada? Kako je moguće da jedan ugledni državni činovnik, pa još i poeta, postane ubica?

Pitanja koja su prestonom varoši lebdela bez pouzdanog odgovora sutradan su, četvrtog dana pretoplog jula 1905, dobila i zvaničnu potvrdu u novinama. Surovo kratku:

"Juče na noć je Vojislav J. Ilić, pisar aleksinačkog prvostepenog suda, ubio svoju ženu u Krivom Viru u srezu boljevačkom gde je ona bila učiteljica. Ilić je, poznat pod pseudonimom Mlađi, bio pesnik i mnogo njegovih pesama štampano je po raznim književnim listovima. Po izvršenom delu, Ilić je pobegao u šumu, te je naređeno traganje za njim."

Potvrda vesti odjeknula je poput groma iz vedrog neba, posebno u književnim i svešteničkim krugovima. Među prvima jer su, osobito pesnici, oduvek snevali i veličali lepotu žene a ne potezali pištolje na njih, a kod drugih, kod sveštenstva, jer su oboje, i ubica i ubijena, poticali iz porodica koje su služile Crkvi...

Ovaj zločin, izazvan ljubavnom dramom, sem u uobičajenoj policijskoj hronici, ostavio je značajan trag i u istoriji srpske književnosti. Naime, dotad tek pesnik u dokazivanju svog dara, Vojislav Ilić Mlađi, docnije pokajnički ojađen, s neizmernom grižom savesti zbog trenutka sopstvenog bezumlja, ispisao je prelepe potresne stihove koje je uvaženi kritičar Bogdan Popović uvrstio u svoju čuvenu Antologiju novije srpske lirike. Čak tri pesme: "Zvoni...", "Iz jedne šetnje" i "Noćna svirka".


SUMNJE

Tragični junak ove priče Vojislav J. Ilić Mlađi ugledao je svet 7. oktobra 1877. godine u selu Oreovci kod Požarevca. Osnovnu školu izučio je u zavičajnom mestu, šest gimnazijskih razreda u Kragujevcu, a Pravni fakultet na Velikoj školi u Beogradu, gde mu je otac Jovan u to vreme bio paroh Crkve svetog Marka na beogradskom Tašmajdanu, kasnije i dvorski prota.

Već kao student počeo je da objavljuje stihove, ponajpre u Brankovom kolu, a zatim u Zvezdi, koju je uređivao Janko Veselinović. I dok je većina saradnika Zvezde gajila potajne simpatije prema urednikovoj kćerki Persidi-Pepi, neki joj čak i pesme ispisivali, dotle se student prava zagledao u komšinicu Darinku, studentkinju Velike škole i usvojenicu popa Miloša Simonovića. Zbilo se to na razmeđu stoleća i venčali su se čim je Vojislav diplomirao.

Dvoje mladih se potom, zbog njegove službe, seljakalo po srpskim varošima i stiglo do Aleksinca, gde je sudskog pisara počela da muči grudobolja. Po preporuci lekara, otišao je na jadransku obalu. Zakratko, jer Darinka, koja je ostala u Beogradu, nije odgovorila ni na jedno njegovo pismo i Vojislav je brže-bolje, nagrizan crvom sumnje, pohitao natrag. Nakon prepirki, zajedno su se vratili u Aleksinac, gde im je rođena kći Julijana koja je dobila ime po Vojislavljevoj majci.

Ubrzo je državnim ukazom od 24. februara 1905. godine Darinka postavljena za učiteljicu u Krivom Viru, selu na putu od Paraćina prema Boljevcu, odnosno Zaječaru. Vojislav je ostao u Aleksincu, daleko od žene i deteta. I opet je sumnja, ali i želja da porodica bude na okupu, počela da ga proganja jer je Darinka njegova svakodnevna pisma i dalje ostavljala bez odgovora. A onda mu je stigao strašan glas — umrla je tromesečna Julijana. Sahranjena je u Krivom Viru. Vojislav je morao natrag u Aleksinac, a Darinka je ostala u selu.


MUZIKANT

Za Uskrs mu se Darinka pridružila u Aleksincu, ali je ta poseta bila pod senkom tragedije koja je pospešila bračne nesporazume. Docnije će jednom svom prijatelju poveriti da ga je posebno pogodilo to što je "bagatelisala šešir koji sam joj kupio". Mesec-dva kasnije Vojislav stiže u Krivi Vir i, mada već sluteći, skamenjen skuša Darinkino priznanje da ga je kao supruga izneverila.

Pređašnje česte bračne nesuglasice, tragičan odlazak deteta i duge samotne noći u besputnom selu, te naočit učitelj muzike, vešt prebiranju žica na violini, učinili su svoje — pokušala je Darinka da Vojislavu obrazloži preljubu. S početka je sedeo kao oduzet i onda munjevito zgrabio kuhinjski nož rešen da sebi presudi. Jedva ga je nekako odgovorila i do jutra je razgovor poprimio mirnije tonove. Ophrvan još neusahlom ljubavlju pomešanom s opakom ljubomorom, Vojislav se zaputio u Beograd uveren da će među prijateljima naći kakvo-takvo smirenje, možda i dobar savet šta mu dalje valja činiti.

Povratak u Krivi Vir, s čvrstom namerom da Darinki ipak oprosti neverstvo, bio je koban, mada početni razgovor nije naslućivao tragediju. Ona je pristala da proda svilene bube koje je gajila i, pošto je već počinjao letnji raspust, odlučila da s njim ode iz sela. A onda se iznenada predomislila. To je dodatno izbezumilo Vojislava i dovelo do nesreće...


REVOLVER

Desetak dana kasnije, on je to pred istražnim organima ovako objasnio:

"U zoru 3. jula hteo sam bar da se nauživam bračnih slasti, jer sam se bio rešio da sam otputujem. Ona na to nikako ne pristajaše. Pomislivši da sa mnom neće da ide na put zato što se čuva za drugoga, ščepam drvo u razdraženju, udarim je po glavi, krv me njena obli, ona polete k meni, udari me pesnicom ispod oka, i ja, razjaren do vrhunca kao zver, dohvatim revolver koji mi bejaše na stolu i okinem ga na nju baš kad je htela da izađe iz sobe. Pogođena u grudi ona se stropošta... Uh! Tada sam legao na krevet da i sebe ubijem, ali zbunjen nisam mogao okinuti revolver..."

Priča dotekla do naših dana veli da je tada Vojislav J. Ilić Mlađi bezglavo istrčao iz kuće i pojurio kroz šumu zaustavivši se tek podno stene iznad krivovirskog Timoka. Upravo tamo gde je za srećnih dana s Darinkom rado odlazio i to opisao u pesmi "Iz jedne šetnje". U očajanju je dograbio perorez i njime zasekao vene na levoj ruci.

Upravo tada tuda je slučajno naišao neki seljak kome se čovek u varoškom odelu učinio sumnjiv jer je bio bez kape, što je u to vreme bilo prava jeres. Uz to, bio je neobično zgrčen i nije se ni osvrnuo na došljaka. Seljak je odjurio u Krivi Vir pravo kod pandura koji su, izvršivši uviđaj ubistva seoske učiteljice, odmah naslutili ko je u pitanju. Vojislav je uhapšen i sproveden, bolje reći odnesen, do seoske kancelarije. Malo kasnije, na seoskom groblju sahranjena je Darinka, jer se zbog pretoplog vremena to nije smelo odugovlačiti.


PRESUDA

U tim trenucima, uz pratnju jecaja crkvenog zvona, pandur je na taljigama sprovodio vezanog Vojislava prema sreskom zatvoru u Boljevcu. Docnije je taj potresan trenutak ubica opisao u bolnoj pesmi "Zvoni...".

Sudski pretres Vojislavu J. Iliću Mlađem, nakon podužih istražnih radnji, održan je pred Zaječarskim prvostepenim sudom u avgustu 1906. godine. Optužnica ga je, pozivajući se na član 156 stav 2 Krivičnog zakonika Kraljevine Srbije, teretila za "delo hotimičnog ubojstva bez predumišljaja", zato "što je noću između 2 i 3 jula 1905 ubio revolverom svoju ženu Darinku, učiteljicu iz Krivog Vira, u njenom stanu..."

U obrazloženju presude izrečene pretposlednjeg dana avgusta, a do čijeg originala je ovaj novinar došao zahvaljujući potomcima optuženog, "utvrđeno je da je optuženi bez svoje krivice u jarost doveden postupcima i velikim ucenama od strane ubijene, pok. Darinke, delo ovo odmah učinio". Brojni svedoci su nedvosmisleno potvrdili da je ubijena Darinka bila neverna svom mužu i da je živela u nedozvoljenim odnosima sa Živojinom Stojiljkovićem iz Krivog Vira.

Sud, kojim je predsedavao Mih. Dav. Ginić, dalje je naveo da je "isleđivanjem utvrđeno da pisma kao i saveti njenog muža nisu imali nikakvog uticaja na ubijenu Darinku i ona se nije vratila na put vrline i poštenja već je produžila raniji nemoralni život..." U svojim iskazima svedoci su rekli "da je ubijena sa učiteljem Živojinom Žikom često išla u šetnje i rado se s njim i kod njega zadržavala". Njen stanodavac ispričao je "da je učitelj Živko redovno, i to krišom, dolazio u stan ubijene i s njom zajedno pio kafu i jurio se, pa čak, šta više, i da ih je video jednom prilikom kad su upalili sveću u sobi Darinkinoj i legli zajedno u njen krevet..."

Sudsko veće je, na osnovu svedočenja i izvedenih dokaza, utvrdilo "da je optuženi voleo svoju ženu i da je bio jako uznemiren i zabrinut kad mu ona nije pisala..." te "da je optuženi poduže vremena bolestan i da pati od razdraženosti živaca u većem stepenu, da pati od nervoze..." Ne čudi stoga što je sud zaključio da je "optuženi ovo delo učinio bez ranijeg prethodnog mirnog mišljenja o istom delu, u uzbuđenom duševnom stanju, izazvan i doveden u to stanje od strane ubijene Darinke i to njenim nemoralnim životom, koji je optuženom bio poznat, iako ne u ovoj meri koliko je napred navedeno..."

Vojislav J. Ilić Mlađi osuđen je na šest meseci zatvora "koja će mu se uračunati od dana lišenja slobode i da plati sudu 20 dinara i pritvorski trošak po računu..." Drugog decembra iste godine Apelacioni sud potvrdio je presudu Zaječarskog prvostepenog suda...



NOV ŽIVOT




Pesnik koji je svoje ponajbolje stihove iznedrio posle tragičnog događaja u Krivom Viru nakon nekoliko godina oženio se Jovankom Prvanović, domaćicom, i s njom izrodio osmoro dece. I u tom braku prerano je izgubio troje dece. Danas je živa jedino Katarina, nastanjena u Mostaru.

Inače, Vojislav J. Ilić Mlađi pisac je četrdesetak knjiga poezije, pripovedaka, antologija, eseja, književne kritike i prevoda. Bio je ugledan pesnik svog vremena o čemu, pored ostalog, svedoči i podatak da mu je 1936. godine probirljivi Geca Kon objavio zbirku pesama na 940 stranica u tiražu od 3065 primeraka, u vreme kad je bilo uobičajeno da se pesme ne štampaju u tiražu većem od 500 primeraka i ne duže od 100 stranica.

Nekoliko njegovih pesama, posebno one nadahnute nesrećom u Krivom Viru, bile su obavezno štivo u čitankama, a nije se mogla zamisliti nijedna svečanost na dvoru bez njegovih "deklamacija". Uostalom, pripala mu je tada ne mala čast da održi govor nad odrima vojvoda Radomira Putnika i Živojina Mišića.

Umro je 22. maja 1944. godine i sahranjen je u porodičnoj grobnici na beogradskom Novom gorblju.

Nakon Drugog svetskog rata njegovo pesničko ime gotovo je prekonoć iščezlo, da bi tek nedavno stidljivo počelo da se vraća. U Žabarima je Centar za kulturu poneo njegovo ime, a ustanovljena i književna nagrada "Vojislav J. Ilić Mlađi", prvenstveno za dečju poeziju koju je sam pesnik često i rado pisao.

* * *

Ilići pesnici

Počesto se u nas verovalo da su Vojislav J. Ilić i Vojislav J. Ilić Mlađi u srodstvu. Ništa od toga. Jednostavno, imajući isto ime i prezime, čak i srednje slovo, junak ove naše priče je, da bi se razlikovao od svog slavnog prethodnika koji je živeo od 1860. do 1894, sebi dodao pridevak — Mlađi. Zanimljivo je da su obe porodice živele u komšiluku, na beogradskoj Paliluli.


Stihovi na Zejtinliku

Stihove uklesane na istočnoj kapiji ratničkog groblja na Zejtinliku kod Soluna neobavešteni su često pripisivali Vojislavu J. Iliću, bez onog pridevka Mlađi, ispuštajući iz vida da je prethodnik umro dvadeset godina pre početka Prvog svetskog rata.

Stihovi su, dakle, Vojislava J. Ilića Mlađeg i to odabrani nakon državnog (strogo anonimnog) konkursa, a po odluci žirija u kome su bili Bogdan Popović, Aleksandar Belić i Stanoje Stanojević...


Piše: Petar Milatović | SRBIJA nacionalna revija
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 12:37:19 pm »

*

SRPSKO VOJNIČKO GROBLJE NA ZEJTINLIKU


Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku se nalazi u Solunu i u njegovom sklopu su smešteni grobovi srpskih, francuskih, italijanskih, engleskih i ruskih vojnika poginulih u borbama i proboju Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu. Kompleks groblja je podignut na prostoru na kome se od 1916. godine nalazila Glavna vojna poljska bolnica srpske vojske, u sklopu koje je nastalo i groblje za preminule koje je vremenom preraslo u današnji kompleks.—

Od glavnog ulaza vodi široka staza do kosturnice sa kriptom nad kojom je podignuta kapela u modernizovanom srpsko-vizantijskom stilu. Na prednjoj strani mauzoleja je mozaik svetog arhangela Mihaila po motivima freske iz manastira Manasija ispod koga su stihovi Vojislava Ilića Mlađeg na granitnoj ploči:

Neznani tuđinče, kad slučajno mineš
Pored ovog svetog zajedničkog groba,
Znaj, ovde su našli večno utočište
Najveći junaci današnjega doba!

Roditelj je njihov: hrabri srpski narod,
Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni,
Koji je sve staze iskušenja prošo
I čiji su borci, divljenja dostojni!

Padali od zrna, od gladi i žeđi,
Raspinjani na krst, na Golgote visu,
Ali čvrstu veru u pobedu krajnju
Nikad, ni za časak, izgubili nisu...


Sa druge strane se nalazi ulaz u kapelu iznad koga je mozaik velikomučenika Đorđa Pobedonosca, rađen po motivima freske iz Dečana, ispod koga su stihovi Vojislava Ilića Mlađeg:

Blago potomstvu što za
njima žali
Jer oni behu ponos svome
rodu
Blago i njima jer su slavno
pali
Za Otadžbinu i Slobodu


Ispod platoa na kom je smeštena kapela nalazi se kripta. Iznad ulaza u kriptu su smešteni, u kamenom grčkom krstu, stihovi Vojislava Ilića Mlađeg:

Ispred vrata domovinskih
U pobednom svome hodu
Izgiboše ispolinski
Za jedinstvo i slobodu,

Njina dela slaviće se
Do poslednjih sudnjih dana,
Slava jatu besmrtnika!
Mir pepelu velikana!


Deo teksta preuzet sa: Wikipedia  









ZAVETNA ŽELJA DR RAJSA

"Kad mi se ovde, u zemlji srpskoj,
Završi staza životnih dana,
Želim da moje srce počiva
Visoko iznad Kajmakčalana."

I zaspao je s tom toplom željom
I svoje lepe oči za navek sveo,
Pošto je dao Srbiji dragoj:
Snove i mladost i život ceo.



THE FINAL WISH OF DR REISS

"When here, on the land of the Serbs
my path of days reach their end
I wish my heart to rest
high above Kajmakčalan." ...

He fell asleep with the warm wish
and his dear eyes closed for ever
but only after he offered to Serbia he loved:
his dreams, his youth and his life entire.


Stihove Voislava Ilića Mlađeg na engleski preveo Petar Makara | Srpska mreža
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Novembar 02, 2011, 10:31:04 pm »

*
DANI VOJISLAVA ILIĆA MLAĐEG U OREOVICI


"OREOVICE, VRATIO SE VOJA!"

U Domu kulture u Oreovici protekle srede sedmi put zaredom je održana kulturna manifestacija "Dani Vojislava Ilića Mlađeg", pesnika koji je mnoštvo stihova posvetio junaštvu i patnjama srpskih vojnika za vreme Prvog svetskog rata. Svečana akademija je otpočela pesmom "Oj Moravo, moje selo ravno", svojevrsnom himnom svih onih sela kroz čije atare prolazi najveća srpska reka, a pesmu je otpevala Ivana Bakić, učenica trećeg razreda Srednje muzičke škole.

U ime opštine Žabari gostima je dobrodošlicu poželeo predsednik Miodrag Filipović: "Smatram da je Oreovica zaslužila da se večeras čuje na daleko, a pre svega da naš zavičajni pesnik Vojislav Ilić Mlađi koji je rođen na današnji dan, bude na svim udarnim radio i televizijskim stanicama našeg okruga i šire od toga. Želim da se večeras prijatno osećate na ovoj svečanoj akademiji i da dugo negujemo lik i delo našeg zavičajnog pesnika. Potom je Besedu o Voji govorio Dragan Živanović, direktor JP "Radio Požarevac" iz Požarevca.

Kulturno – umetnički program je nastavljen izborom iz poezije Vojislava Ilića Mlađeg. Pesmu "Dukina svirala" recitovala je Đurđa Milanović, učenica sedmog razreda OŠ "Heroj Rosa Trifunović" iz Aleksandrovca, dok je kompozicije "Svilen konac", "Ajde Jano" i "Nizamski rastanak" na violini izveo Đorđe Milanović, student prve godine Muzičke akademije u Kragujevcu. Igrokaz "Voji u čast" pripremila je Danijela Milanović, učiteljica u Oreovici, a izvođači su bili Aleksandra Milošević, Ana Đorđević i Dušan Marković, učenici trećeg razreda. Zatim se čula jedna setna pesma u kojoj se Voja posle pedeset godina vraća očinskoj kući u Oreovici. U pesmi naviru sećanja puna sete, tuge i velikih uzbuđenja. Odlomak iz pesme "Posle pedeset godina u očinskoj kući" recitovala je Sanja Đokić, učenica osmog razreda OŠ "Heroj Rosa Trifunović" iz Aleksandrovca. Kompozicije "Tango", "Valcer" i "Purpuri narodnih igara" izveo je duet harmonika Marko Đorđević i Bojan Marijoković, učenici četvrtog razreda Srednje muzičke škole u Požarevcu. Pesmu "Večernja sedeljka u Rakinjcu" recitovala je Sanja Vitković, a pesmu "Požarevačkom Pomoravlju" Aleksandar Jović, Milica Puhalo i Stefan Stefanović. Grupa "Biser" iz Oreovice predstavila se pesmom "Kad sam sinoć ovde bila", svoje umeće na harmonici pokazala je Milijana Milojević iz Žabara, dok je Dejan Jovanović iz KUD-a u Oreovici izveo splet narodnih kola. KUD "Vojislav Ilić Mlađi" predstavio se "Igrama sa srpskog dvora" i "Spletom vlaških igara".

Život velikog i zavičajnog pesnika Vojislava Ilića Mlađeg bio je pun mladalačkih snova, radosti, bezbrižnosti i sreće, ali i lične i porodične tuge i teških borbi za ličnu sreću. Pesme "O deci za decu" iskazuju bezbrižnost, nadu, zavist. Rodoljubive i misaone pesme pokazuju veliku ljubav prema svojoj zemlji i narodu. Program su završili mladi folklorci iz Oreovice "Igrama iz centralne Srbije" u koreografiji Danijele Milanović.


D. Dinić


BESEDA O VOJI

Dragi prijatelji, uvaženi gosti, poštovani žitelji moravskog sela Oreovica, delim osećaj radosti i ponosa što smo se okupili da i večeras podsetimo na ogromno književno delo i život Vašeg sugrađanina, koji je prvih decenija 20. veka bio cenjena figura književnog i ukupnog društvenog života tadašnje Srbije i Kraljevine Jugoslavije. Kako pre dve godine na ovom istom mestu reče Vaš zemljak Prvoslav Vučković, "Vojislav Ilić Mlađi bio je široka, otvorena pesnička duša, po rođenju i stvaralačkom ishodištu Oreovčanin". Napisao je brojne knjige i ostavio nam bogato i raznovrsno delo. Zanimljivo je da je veliki broj pesama napisao sa posvetom.

Potomak velike i znamenite familije Ilić, Vojislav Ilić Mlađi rođen je 7.oktobra 1877.godine u Oreovici, školovao se u rodnom selu, Požarevcu i Beogradu gde je završio Pravni fakultet na tadašnjoj Visokoj školi, preteči današnjeg Univerziteta.Službovao je u Čačku, Kruševcu, Jagodini, Aleksincu i Ćupriji do 1919. godine, kada prelazi u Beograd na mesto sekretara Apelacionog suda. Godinu dana kasnije prelazi na mesto inspektora u Ministarstvu pravde, gde dočekuje penziju. Umro je 1944. godine bolestan i duboko razočaran jer je kao veliki rodoljub i patriota napisao i posvetio stotine i hiljade stihova svom napaćenom, gordom i hrabrom narodu. Nije mogao da izdrži razaranja, rušenja i strahote Drugog svetskog rata u Srbiji i Beogradu.

Književno delo Vojislava Ilića Mlađeg je veliko, raznovrsno i raznorodno. Počeo je da piše kao gimnazijalac objavljujući pesme u većem broju časopisa tog vremena. Od 1909.godine na do kraja svog burnog i bogatog života izdao je veliki broj zbirki pesama. Zato je po oceni teoretičara bio, pre svega pesnik. Pisao je i kritike, bavio se antologičarskim radom i prevodilaštvom, jer je govorio francuski jezik, a služio se još ruskim i nemačkim jezikom. Pisao je i satiru. Ipak, ostao je dosledan svom pesničkom delu, iskrenoj i rodoljubivoj poeziji, stihovima koje je posvećivao prijateljima, zemljacima, običnim ljudima iz zavičaja, ali i velikanima — od Svetog Save i Karađorđa, preko vojvode Mišića i solunskih boraca do srpskih kraljeva. Posebno su poznate i cenjene rodoljubive pesme u kojima Ilić sa velikim srcem i ranjivom dušom peva o našim ratnicima i junacima iz balkanskih i Prvog svetskog rata, peva o otadžbini, slobodi i tako potrebnom jedinstvu. Neki od tih stihova; a posebno njegove poruke, verovatno bi bili aktuelni i danas.

Vojislav Ilić je bio istinski pesnik svoga vremena, ličnih i kolektivne sudbine, verni sledbenik svoje zemlje u njenim istorijskim promenama, stvaralac koji otkriva njene prirodne lepote, budi moralne i druge vrline ljudi. Posebnu pažnju posvećivao je deci, mladim generacijama. Pisao je za mlade naraštaje brojne stihove i pesme, koje se i danas rado recituju na školskim i drugim priredbama i svečanostima. Pretpostavljam da ćemo i večeras čuti neku od najlepših pesama o deci i za decu. Jednu od posebno dirljivih pesama posvetio je svom prerano preminulom sinu Jovi, učeniku drugog razreda Druge beogradske gimnazije, koji se 1924. godine utopio pri kupanju u Dunavu.

Ovaj vrsni stvaralac pisao je o ljubavi, drugim lirskim motivima ali i svom zavičaju, požarevačkom kraju, Pomoravlju i Oreovici. Kroz stihove Vojislav se sa radošću,ali i setom sećao mnogih trenutaka iz rodne kuće, detinjstva i rane mladosti. U tim stihovima provejava radost zbog dolaska leta, blagost zbog rodne jeseni i marljivih i srećnih ljudi iz zavičaja. Sa mnogo topline opisuje rodne vinograde, plodne oranice kraj Velike Morave, pravi veličanstvenu sliku svog sela u kome život vri svuda gde pogled dospe. Takav je pesnik i kada govori o rađanju i umiranju, o mesečini; lenjem popodnevu, pokošenom senu, seljacima, zalasku sunca; kupanju na obali Morave, crkvenoj porti, zimi i snegu i brojnim drugim motivi iz prirode koja nas okružuje.

I ovako površno podsećanje na stvaralaštvo Vojislava Ilića Mlađeg upućuje na zaključak da je reč o delu koje je nadživelo umetnika i predstavlja trajni doprinos srpskoj kulturi i književnosti. Zato je potrebno da svake godine i na ovaj način podsećamo na stvaralaštvo našeg zemljaka, na njegove poruke jer se vraćanjem istinskim vrednostima iz prošlosti bolje razume naša stvarnost i sigurnije korača u smutno vreme koje je pred nama. Vojislav Ilić Mlađi je pesnik koji je časno i stvaralački ispunio svoj uzvišeni poziv.  A on će, kao i mnogi drugi velikani srpskog roda, živeti dok smo mi kao narod spremni, sposobni i odgovorni da cenimo, negujemo i obnavljamo našu prošlost, ne da bismo u njoj živeli, već — kako ovde 2004. godine reče moj uvaženi profesor jezika Dragoslav Vučković — da bismo se na njoj učili kako bi trebalo trpeti, raditi, učiti, voleti i živeti danas i kako bi trebalo razmišljati o budućnosti za dobro nas i naših potomaka.

Dakle, vratimo se povremeno Vojislavu Iliću Mlađem i ostalim našim značajnim stvaraocima i podsetimo se njihovih poruka!


Dragan Živanović | Reč naroda
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Novembar 23, 2014, 09:28:45 pm »

**
Stihovi Vojislav Ilić Mlađi


SVETI SAVA

Ti ostavi: biser, smaragd i rubine,
kojima tvoj otac Nemanja te zasu,
mesto carske krune — uze kamilavku,
a mesto porfire — uze crnu rasu
i ode, čak tamo, u Hilandar sveti,
da poznaš života odrečenje pravo,
da slušaš i vršiš zapovedi Božje,
ugodniče Božiji, Svetitelju Savo!

Al' borba međ' braćom — zla kob naša stara —
ne mogade, ipak, tvom sluhu izmaći:
ti, s krstom u ruci, čak iz Hilandara,
dođe svojoj krvno zavađenoj braći,
i, s ljubavlju krotkom, međ' noževe njine,
ti, stade, k'o Božje oličenje pravo,
i svakome pruži po grančicu mira,
krotki mirotvorče, Svetitelju Savo!

"Na spaliste Vlaha!" — Sinan paša grmnu,
Donese tvoj ćivot... potpališe grane.
Ali vetar dunu i diže tvoj pep'o
i raznese svetom, na četiri strane,
i svud, gde god pade trunka tvoga praha,
onamo se diže — k'o za čudo pravo —
ili srpska škola, ili crkva sveta,
izabraniče Božji, Svetitelju Savo!

I sad tvoja himna pobednički zvoni
puna krepke vere, poleta i maha:
to je ljubav tvoja razneta po svetu
kroz čestice tvoga mučeničkog praha,
i ta živa pesma, što kipi k'o reka
dižući se k tebi, čak u nebo plavo,
slaviće te gromko od veka do veka,
večna naša slavo, Svetitelju Savo!

Danas, kad srpska omladina cela
pristupa ti, s puno pobožnosti svete,
da najlepši venac od najlepšeg cveća
oko tvoje drage ikone oplete,
i dok sveća slavska treperi i gori
pokliči se dižu do neba u plavo:
"Oče srpske škole i crkve nam svete,
slava tebi, Svetitelju Savo!"
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: