Pero Zubac (1945)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Pero Zubac (1945)  (Pročitano 27244 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 26, 2010, 12:43:10 pm »

*




PERO ZUBAC

Pero Zubac je rođen u Nevesinju, Hercegovina, 30. maja 1945. godine. Osnovnu školu završio u rodnom mestu, a eksperimentalnu gimnaziju u Lištici i Zrenjaninu. Studirao književnost južnoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Član Udruženja novinara Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije.

Objavio 30 knjiga poezije, 17 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja, knjigu parodija na jugoslovensko pesništvo, 12 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Na strane jezike prevedeno mu je 6 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski i jedna na italijanski jezik), a pesme su mu prevođene na dvadeset svetskih jezika. Nalazi se u 10 stranih i pedesetak antologija jugoslovenskog pesništva i pesništva za decu.

Bio je glavni urednik studentskog lista INDEX, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu POLJA, u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije POLET, urednik skopske MISLE, saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Kao novinar, imao je svoje kolumne i feljtone u "Borbi" (Beograd), "Pobjedi" (Podgorica), "Svijetu" i "Nedjelji" (Sarajevo), "Oku" (Zagreb), "Dnevniku" (Novi Sad), "Poletu" (Zagreb), "Radu" (Beograd), "Glasu omladine" (Novi Sad), "Uni" (Sarajevo), "Subotičkim novinama" (Subotica)...

Objavio je (sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom, Vladimirom Nikolićem) dramu "Mudbol", izvedenu 1968. godine, pozorišni komad "Vratio se Nikoletina" (sa Draganom Jerkovićem), izveden u Beogradu 2000. godine, TV dramu "Izbacivač", koja je emitovana 1979. godine, na TV Novi Sad i TV Beograd.

Napisao je libreto za balet "Banović Strahinja" Stevana Divjakovića i libreto za operu Miroslava Štatkića "Lenka Dunđerska".

Na stihove Pera Zubca komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožaju, Nikšiću.

Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova i celovečernji film "Centar filma" iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma za scenario filma Karolja Viceka "Pinki".

Realizovao je pedesetak multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja), a kao televizijski autor i urednik napisao je i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Urednik je popularnih jugoslovenskih serijala za decu "Muzički tobogan" i "Fazoni i fore".

Bio je urednik popularne serije klasične muzike Radio — Televizije Srbije "Harmonija sfera", šesnaest filmova o savremenim kompozitorima klasične muzike.

Za književni rad nagrađen je značajnim jugoslovenskim nagradama kao što su: "Nagrada punoletstva" OK SSO Novi Sad, "Goranov vijenac", "Goranova plaketa" za književnost za djecu, "Jovan Popović", "Žarko Vasiljev", Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, "Zlatna kap sunca Mostara", "Stražilovo", "Zmajev štap", Nagrada Sremskih Karlovaca "Pavle Adamov", Godišnje nagrade Radio Beograda, Nagrade "Zmajevih dečjih igara" za književnost za decu, nagrada "Stara maslina" za književnost za decu, Bar, "Gašino pero", Lazarevac, za životno delo u književnosti za decu, "Zlatni ključić" Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije "Čaša vode sa izvora", Nagrada oslobođenja Vojvodine.

Zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Pisao je o S. Jesenjinu, V. Majakovskom, B. Pasternaku, M. Cvetajevoj, O. Mandeljštamu, V. Visockom, V. Polonskoj, C. Ajtmatovu i drugima.

Poemu "Mostarske kiše" u prevodu Irine Čivilihine, objavio je moskovski časopis "Rabotnica" (februar 1988.) u tiražu od 19.750.000 primeraka. Nekoliko njegovih pesama prevedeno je na ruski jezik i objavljeno u ruskim revijama. Poema "Ruska varka" objavljena je i na italijanskom jeziku, u Bariju 2001. godine.

Prevodi Pera Zubca pesnika ruskih vojnika palih u otadžbinskoj vojni, posebno pesme Zahara Gorodijskog, objavljeni su u Jugoslaviji, a pesma "Kad mi časi smrti postanu bliski", dugo godina je veoma popularna među mladima u Jugoslaviji.

Pero Zubac živi i stvara u Novom Sadu. Zaposlen je u Radio-Televiziji Srbije, Televiziji Novi Sad, kao odgovorni urednik Redakcije programa za decu i mlade.
guskova

Fotografija: Blic
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 12:43:37 pm »

*
 Stihovi Pero Zubac


 MOSTARSKE KIŠE

 U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
 jao kad bih znao sa kim sada spava,
 ne bi joj glava, ne bi joj glava,
 jao kad bih znao ko je sada ljubi,
 ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
 jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
 još nedozrele.
 
 Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
 sve sam joj govorio.
 I plakala je na moje ruke, na moje reči,
 govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
 telo ti zdravo što se praviš svetica,
 a padale su svu noć neke modre kiše
 nad Mostarom.
 
 Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
 Pitala me je imam li brata, šta studiram,
 jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
 sve me je pitala.
 Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
 sačuvaj Bože,
 da li je volim, tiho je pitala,
 a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
 ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
 al' nije htela to da čini,
 nije htela il' nije smela,
 vrag bi joj znao.
 
 Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
 njene oči ptica, njena bedra srna,
 imala je mladež, mladež je imala,
 ne smem da kažem,
 imala je mladež, mali ljubičast,
 ili mi se čini.
 Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
 volim li Rilkea — sve me je pitala,
 a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
 zvonile kapi
 i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
 Ej, Sulejmana othranila majka.
 
 Ona je prostrla svoje godine po parketu.
 Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
 njene su dojke bile tople ko mali psići.
 Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
 Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
 De Gol, Gagarin i koještarije,
 sve sam Joj govorio,
 ona je plakala, ona je plakala.
 
 Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
 svuda sam je vodio,
 u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
 pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
 pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
 što je divan, šaputala je, što je divan.
 
 Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
 smejala se tako vedro, tako nevino,
 ko prvi ljiljani,
 u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
 pod teškim turbetom;
 na grob Šantićev cveće je odnela,
 malo plakala, kao i sve žene,
 svuda sam je vodio.
 
 Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
 pišem neke pesme,
 u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
 i ništa više,
 a padale su svu noć nad Mostarom neke
 modre kiše,
 ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
 al' nije htela to da čini,
 nije htela, il' nije smela,
 vrag bi joj znao.
 
 Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
 bledunjavo sunce — izgladnelog dečaka nad Mostarom
 ne umem zaboraviti,
 ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
 njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
 onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
 Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
 ni one teške, modre kiše,
 o jesen besplodna, njena jesen...
 
 Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
 sve je govorila,
 malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
 govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
 mrava zgaziti,
 smejao sam se — on je ubica, ti si dete;
 ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
 "Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
 u izlozima ne umem zaboraviti,
 onu besplodnu gorku jesen nad
 Mostarom,
 one kiše,
 ljubila me je po cele noći, grlila me
 i ništa više, majke mi,
 ništa drugo nismo.
 
 Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
 jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
 otkuda tamo,
 ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
 ja više ne mogu, ja više ne umem
 izbrisati.
 
 Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
 imam li devojku,
 da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
 na one kiše,
 ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
 potpuno ista,
 da joj verujem, da se smejem
 davno sam, davno, prokleo Hrista
 a i do nje mi baš nije stalo,
 klela se, ne klela,
 mora se tako, ne vrede laži.
 
 Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
 sve sam joj govorio,
 vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
 čitala popodne,
 u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
 malo mora,
 prve joj noći i koža bila pomalo slana,
 ribe zaspale u njenoj krvi;
 smejali smo se dečacima što skaču
 s mosta za cigarete,
 smejali se jer nije leto, a oni skaču — baš su deca,
 govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...
 
 Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
 mogao sam slobodno misliti o svemu,
 razbistriti Spinozu,
 sate i sate mogao sam komotno gledati
 druge,
 bacati oblutke dole, niz stenje,
 mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
 mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
 samlji od sviju,
 mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
 u stenu,
 sve sam mogao...
 
 Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
 igrali smo se buba-mara i skrivalice,
 Svetlana izađi, eto te pod stenom,
 nisam valjda ćorav,
 nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
 dobićeš batine;
 kad je ona tražila — mogao sam pobeći
 u samu reku — našla bi me,
 namiriše me, kaže, odmah,
 pozna me dobro.
 Nisam joj nikad verovao,
 valjda je stalno ćurila kroz prste.
 Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
 nosila ga u sobu, vešala o končiće,
 volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
 kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.
 
 Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
 veruje li u komunizam, da li bi se menjala
 za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
 ponekad glupo, znam ja to i te kako;
 pitao sam je da li bi volela malog sina,
 recimo plavog,
 skakala je od ushićenja — hoće, hoće,
 a onda, najednom, padala je u neke tuge
 ko mrtvo voće:
 ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
 pala s Jupitera,
 ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
 a ne neko drugi,
 taman posla, kao da je on u najmanju ruku
 Brando ili takvi.
 
 Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
 ti si đavo, ti si anđeo,
 sve sam joj govorio.
 Ništa mi nije verovala.
 Vi ste muškarci rođeni lažovi,
 vi ste hulje,
 svašta je govorila.
 A padale su nad Mostarom neke modre kiše...
 
 ... Stvarno sam voleo tu Svetlanu
 jedne jeseni,
 jao, kad bih znao s kim sada spava,
 ne bi mu glava, ne bi mu glava,
 jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
 ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
 jao, kad bih znao ko to u meni
 bere kajsije, još nedozrele.


 1965.


 
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 12:44:09 pm »

*
Stihovi Pero Zubac


ULAZIŠ U PESMU KAO U VRT

Ulaziš u pesmu kao u svoj vrt
slažeš reči, pomeraš mlado drveće
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao što u san moj
ulaziš kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radošću
dočekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i nečujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noći u noć tako sa morem
snagu premeravaš, umiruješ ga
rečima i u poslušnu pticu pretvaraš.

Ulaziš u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reči ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.



MOJA TE REČ DOTAKLA

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.



RECIMO DA

Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.
Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.
Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidivo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.
Tačka na kraju priče mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.



JEDINO ĆE OSTATI

Tvoje će oko zaboraviti
moj neodlučan korak
i uho će zaboraviti
moj neobuzdani smeh
i usna će ti zaboraviti
moj gorak usnotok reči
i rame će ti zaboraviti
moj nesiguran dlan
samo će tvoja kosa
upamtiti moju ruku
koja se suprotstavlja
zamišljenom vetru.



O SMRTI
 
Obične smrti i herojske smrti
i pesničke smrti od omče i metka,
nek te ne zbunjuju, zemlja se vrti,
smrt je, u stvari, život ispočetka.
Neko će drugi, neznan i drag,
još lepše pesme da ti piše.
Za svakim od nas ostane trag,
travka nad glavom kroz koju diše.
Možda smo bili ptica nad morem,
u Podmoskovlju breza tanušna.
Možda ćemo biti čempres međ borjem.
Život je velik! Smrt je majušna.


KAD DOĐE ČAS
 
Kad dođe čas, Bože, da se
odmetnem,
na drugu obalu, među svoje,
pomozi, na čas, bar, da sretnem
sve one što se susreta boje;
šta ću im reći, šta prećutati,
kakva će vest od mene da se
sazna,
da li im dolazim da se vratim
ili kao opomena i kao kazna?
Kad kucne ura da se krene,
u nepostojanje, u duša vrt,
učini ko da je došla po mene
Lenka Dunđerska a ne smrt...



ORKANSKI VISOVI

Moji su Orkanski Visovi
ostali u zemlji Hercegovoj.
Zapretana tajna.
Utuljeno kandilo.
Nikad okom, ni stopom
više.
Ni dečačkim ushitom
u večeri.
Orkani zla zavejali
Za vremena ljubavi
prekasno.
Za smrti
Prerano.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 12:44:33 pm »

**
Stihovi Pero Zubac
KROZ PROSTOR, SAN


O KIŠI I OBLAKU
 
Sva kiša što je na more pala
u tvoja dva bi dlana stala.
 
Jedan je oblak, kao iz šale,
prosuo po vodi kapi male,

kao da pozdrav moru šalje
i odjedrio, beo, dalje


iz leta 1979.


PTICE SA TEKSELA

Iz Mauritanije, s proleća,
ptice čudesne kašikare
Teksel ostrvo u Holandiji
pohode.
 
Gnezda grade zdušno
i čekaju mladunce.
 
Ptice bele dugih
crnih kljunova.
 
Ovde, kod nas,
crne ptice
jaja zla
u naše živote
polažu.

 
18. maj 1994.


MATURALNA
 
Pola nas nije bilo na
tridesetoj godišnjici
mature.
 
Umrli, poginuli u ratu,
rasejani po kontinentima,
nestali.
 
Razmenjujemo adrese i
telefone u krhkoj nadi
da ćemo ostati u vezi.
 
Stari smo već i umorni.
 
U učionici smo ćutali.
 
Uzaludan pokušaj povratka
u vreme blagosti.

Pakao koji nas čeka
ujutro.
 
Zlatno grupno lice
moje mladosti.

 
13. juna 1994.

 
U UHO PRETVOREN
 
Slušah na radiju
pred ponoć
pesnike
saputnike moje
u Trebinju.

Dučiću
u spomen.
 
I glumce.
I pevače.
I guslare.
 
Samo sebe
ne čuh.
 
U uho
pretvoren.
 
U strunu
nedirnutu.

 
15. april 1994.


JASIKA U PODMOSKOVLJU
 
Potrošene su reči.
Izbledele slike.
 
Prijatelji na vojnu,
nevoljno,
otišli.
 
Jasika ona u
Podmoskovlju
još treperi.
 
Za jedan malen
život
dovoljno.


28. april 1994.


BREZA
 
Beo predeo, snežni,
mladićke godine.
Ustreptali, nežni,
zvezde nas vodile.
 
Još se u oku cakli,
breza u stepi.
Svetlost vidom dotakli.
Sad slepi.
 
Posvuda glad i smrt.
Strah i jeza.
Ubijen ruski hrt.
Uvela breza.

 
1. avgust 1993.
 

MALEN BEO RAM
 
Zajutra se smrklo,
kiša, kasni gost.
Na pragu štene crklo,
uz neoglodanu kost.
 
U okna sunuo grad,
ko jaja golubija.
O gde si, Bože, sad,
kad se ubija?

Crn bi predeo stao
u malen, beo ram.
Sat je sa zida pao.
Ne plačem. Ćutim. Sam.

 
1. avgust 1993.
 

SINOĆ, PRED NEVREME
 
Sinoć, pred nevreme,
svratio Nikita Stanesku.
Čitao, nabrzo, "Vreme",
odneo praznu svesku.
 
Papir okom lista,
smeje se, iznutra.
Slušao malo Lista.
Ostao do jutra.
 
Sklupčan u stolici,
ko šaka svetla, dete.
Rasute knjige po polici.
Rumunske cigarete.
 
U zoru, svetla zrno
razbilo zrcalo mraka.
Ostavi odelo, crno,
i puno opušaka.

 
2. avgust 1993.


NOĆ PUNOG MESECA
 
Noć punog meseca
pred Ilindan.
Lete krilata deca
kroz prostor, san.
 
U rukama im sablja,
zlat mesečja.
Krv božja kaplje
na lica dečja.

 
1. avgust 1993.
 

SVE ŠTO JE JEDNOM SVETLELO
 
Iz ove sudnje promaje
gde ništa nije sveto,
ljudi bez sna i domaje
prave od zime leto.
 
Omrzli, šutljivi, opori,
senke i stradalnici.
Bude ih iz smrti topovi,
pucnji u noći, krici.
 
Sve što je jednom svetlelo,
i bilo vatra i reč,
u nebo je odletelo.
Tako se smrklo, već.

 
30. juli 1993.
 

REČI DOTIČU SPORO
 
Reči dotiču sporo,
iz pramagline, iz sećanja.
Kao što rubi korov
oblicu starog panja.
 
Iz praiskoni, mrkline,
sevne poneka slika.
Dečak, u mariner
obučen, da se slika.
 
To mornarsko odelo,
i tuga u očima.
Leto ovo vascelo
iz sećanja se otima.


5. avgust 1993.

SVITAK | književne novine | Godina III | Proleće | 1996 | Broj 9. | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 12:45:20 pm »

**
Stihovi Pero Zubac


I TI ĆEŠ NEKAKO

I ti ćeš nekad umoran od leta
pred stopama svojim spoznat' očajanje
leći na zemlju k'o cvet kad precveta

Nad čelom tvojim njihaće se granje
voćke bezopasne kosti gusto trnje
pokopani vetri u kasno oranje

I biće ti sve crnje i crnje
protiv sebe ćeš podizati ruke
osetiti svoje zadnje osvitanje

Bleda neka svetla ko zna koje luke
gde polomi sidra napušten od sveta
poražen od svega tih k'o pokajanje.

 
NE GOVORI

Ne govori u zoru, noć na uviru osluškuje.
Tako je dobro biti mrtav i sasvim sâm u polju.
Ne govori u veče, dan se visok prikrada
sve što izgovaraš vetar će razvejat morem;
kako si duto ljubio — tako ćeš kratko mreti;
tako je dobro biti mrtav i sasvim sam u polju.

Smrt je pohvala ljubavnicima koji nisu umeli
voleti lik svoj u vodi, voleti sve što mine.
Ne izgovaraj reč, kamen se razvodnjava;
jedino što preostaje nama je nedostupno;
pođimo nesigurni, postoji negde bilje
u kom ćemo osvanuti a da ne znamo ko smo.
 
Ne romori u zoru, glas te tvoj prisluškuje.
Govori samo zenama, govori samo kretom.
Ostaće u vazduhu trag koji nazireš
sasvim dovoljan da te ne upamte.
 
Tako je dobro biti mrtav i sasvim sâm u polju.
 

MALEN BEO RAM
 
Zajutra se smrklo,
kiša, kasni gost.
Na pragu štene crklo,
uz neoglodanu kost.
 
U okna sunuo grad,
ko jaja golubija.
O gde si, Bože, sad,
kad se ubija?
 
Crn bi predeo stao u
malen, beo ram.
Sat je sa zida pao.
Ne plačem. Ćutim. Sam.

 
1. avgust 1993.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 12:49:45 pm »

**

PERO ZUBAC: PRIČA O TOPLINI

I
PESNIK NA VRHU

"Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno,
kao neplivači u plitku vodu
kao političari u kombinacije
iz čistog straha
od ponovnog voljenja..."

 
Otada volim Peru Zubca. Bili su to stihovi na koje svaki čovek mora da poklekne i otvori deo sebe, da u njima taj deo pronađe.
 
Težak je put do vrha, ali je daleko teže ostajanje na njemu. I uvek se postavi pitanje od kog je materijala čovek koji na vrhovima može opstajati. I pesnici imaju svoje vrhove. Recept za trajanje na njima u srcu je. U granitu srca koji je granit po čvrstoći svoje veličine, ali do te mere topao da je svaka poroznost ne samo izvesna, već i sasvim neizbežna. To je granit ljubavi za čoveka ili, jednostavno — mač sa dve oštrice, pa možeš da biraš: ili si Pesnik, ili si hulja. Trećeg nema. Da je, kojim slučajem, Pero Zubac izabrao da bude hulja, jedno je izvesno — imali bismo divnu „hulju"! Jer, ne može se daleko od sebe jedinog.
 
Reći ću vam kako se rodio Pero Zubac — Pesnik:

"Sam si, a pun si dragih ko zrna prezreo klas.
Ko sinagoga zvuka prepun blage samoće."
*
"Kazao si. Zaklopi jezik,
knjigu prstima iščitanu.
Udahni reč, neranjiv, lezi,
sve je to već u planu."
 *
Miris nestalih stvari
sve je što bi ti."
*
"Kakve blagosti. Gpuv. Sam.
Iz zida slepo oko merka
mene koji se razaznao nisam
u ogledalu gde sni zverka."


Da! Iz nerazaznavanja nastaje ta kobna, velika tvorevina Svevišnjeg — Pesnik! I sve počinje tamo gde "reč bi da nađe zaklon" sa nekim "glasom od ranije".
 

II
LJUBAV, SMRT, DETALJ, MASKA

Stvoriti Nešto, a da Ono nosi Harmoniju! Sa kakvom neizdržljivom lakoćom to Zupcu polazi za perom! To je, kako on kaže, "val koji donosi mir."
 
Čitajući ga, čovek ima utisak da je u njemu stalno u opasnosti da otpadne u neke svoje bezdane jedan sakriveni deo nematerije, da ga Pero čvrsto uz sebe priljubljuje i ne dozvoljava mu samostalnost jer, bez tog dela, on je samo Pesnik, ranjiv i porozan. Ta, uslovno rečeno, igra na život i smrt (?!), stalno traje i stalno je neizvestan njen rezultat. Nematerija pobeđuje za trenutak — dok nastaje pesma. U tom trenutku dolazi pitanje: "Gde li se život denu?" Posle Pesme, nematerija opet prestaje da gubi sve do novog doba, neke večeri ili kiše...
 
A ljubav? Ona je svemoguća. Ona govori nemuštim jezicima isto kao i ovim jedinim koga prepoznajemo a da ni njega nismo u potpunosti svikli. Reč je ljubavnica koja je stid sačuvala, čija je strast čista kao radost deteta, koja ljubi i priljubljuje a da u tom ni trun pohote nema. Kroz tu reč Zubac voli.
 
Ponekad je dobro u književnosti, u Poeziji naročito, ostaviti nedovršenu misao, njen prazan prostor da se po sopstvenoj slobodi širi ili, još tačnije — ostaviti detalj da sebe ulepšava upravo tim nekazanim. Ali, takva misao, takav detalj, traži svoj trenutak, ono pravo vreme kad bi trebalo da nastupi. Zubac to zna. I poručuje — treba Voleti. Sa velikim "V". Jer, samo to voljenje ima smisla. Voleti bez rezerve i pisati isto tako. Postati, samim tim, ptica. Nemati okvire. Nemati granicu srca. Nemati granicu sna. Od nemanja stvoriti sve. Odnosno, stvoriti Pesmu.
 
Čini mi se da su ključni ciklusi Zupčevog stvarnog sveta — sveta Pesme, ciklusi "Odbrana smrti" i "Maska".
 
Ako sveopšta Umetnost, a tako i Poezija, postoji da služi Mudrosti i Lepoti, odnosno da bude jezik i grlo njihovo, da ih iskaže, onda su reči kazane u ova dva ciklusa oličenje tog cilja Umetnosti.
 
Osnova nastanka "Odbrane smrti" je u pokušaju stvaraoca da izgovori smrt, da dođe do zaključka ko je i šta ona, zašto od nje strahujemo, zašto smo prolazni. Kažem — pokušaj, jer najveće mudrosti nikada nećemo u potpunosti otkriti, jer tako treba da bude, jer je otkrivanje konačnih tajni postizanje ideala a postići ideal može da znači samo jedno — potpisati svoj kraj. Zato je to pokušaj. Ali!, ali — taj pokušaj Pere Zubca čini mi se uspešnijim od onih drugih zbog nečeg veličanstvenog, zbog one divne tvrdnje koja nije očigledna nego se naslućuje (pa je, samim tim, još lepša!), tvdnje da je moguće zaštititi se od smrti, a znate čim? LJUBAVLjU! Tvrdnja da Ljubavlju možete pobediti sve, čak i neizbežnost! I zato je sasvim tačno da

"Ljubav je ponornica, uvek se nanovo javi,
ali nikada ista, pročišćena kamenom..."


Ako Zaratrustin nauk kazuje da "glas lepote zbori tiho: uvlači se samo u najbudnije duše", Zupčev nauk opovrgava drugi deo ove misli jer govori da je, jednim višim oblikom lepote, moguće svaku dušu učiniti budnom. Tako se potvrđuje ona da nema istine koja se drugom istinom ne da opovrgnuti. Pero potvrđuje opovrgavajući, opovrgava potvrđujući, i tom jednom nesvakidašnjom igrom dovodi Čitaoca pred Vrata Saznanja, Vrata Susreta Sa Samim Sobom. To i jeste suština Poezije: pronaći se u sopstvenoj reči i navesti druge na isto pronalaženje.
 
Ali (uvek ali) — jesmo li, proživljavajući život, prinuđeni, osuđeni ili od sebe samih opravdani, za maske koje nosimo?
 

III
O DUŠI SVETA

Tamo gde su zastale zvezde, zastao je i Pero. Ne zbog straha od visine i nepoznatog već zbog, sve ređeg, oblika divljenja — divljenja ljudskoj duši. Jer onda duša "Duša Sveta", kako bi Koeljo to nazvao, i čini nas i naše stvaranje. Ne treba biti, pritom, univerzalan. Ne, nikako! To je najlakši put do zaborava, a put do večnosti vodi drugačijom stazom — stazom jedinstvenosti, potpune razlike.
 
Identifikujući određene trenutke i dajući im izvanrednu lirsku intonaciju, stvaralac, kakav samo on može biti, čini da Čitalac postavlja pitanja na koja može da bira jedan od dva moguća odgovora: da ili ne. Ovde je odgovor ipak — da! "Da" životu, makar i sivom, "da" ljubavi, makar i nejasnoj, "da" pesmi, iako nije od "budućih poetika", kako to Miljković reče. A ja ću se usuditi da kažem i to da je "da" možda i zbilja jedini mogući odgovor. Pravi pesnici, koje je vreme odredilo za takve, i jesu, pored sve pokude života jer sadrži smrt i prolaznost, ostajali da ga slave.
 
Vodeći se Dušom Sveta i potrebom za jedinstvenošću, Pero stvara stare oblike obučene u potpuno novu, prijatnu i, svojevrsno njemu, beskrajno toplu, emotivnu, imaginaciju:
 
"Nebeski jahači oslanjaju
strah na senke ljudi
u prostoru".

 
Vidi se ko je Pesnik! Iza njega ostaje ćutnja jer reči koje je napisao i izrekao, još dugo lebde u prostoru, prijanjaju za čula i otimaju se novima koje posle njih dolaze i zato ništa ne umeju da kažu.
 
Uvek ću zastupati mišljenje koje sam stekla upoznajući među stvaraocima ljude koji su me radovali: kad se čovek sav preda jednoj vrsti stvaranja, dovodeći je postepeno do Umetnosti, tada se i sve drugo sublimiše, kapi se stapaju u jedno, i Pesnik postaje i Slikar, i Muzičar, i Drvodelja... Pero Zubac samo je utvrdio to mišljenje. Ko ume da oseti (a njega bi svako umeo osetiti, jer on zna da je sve u jednostavnom), umeće da od reči ovog Poete stvori sliku, muziku, oblik, tišinu, paučinu, nebo... Sve se od Pera može stvoriti i sve će biti Pesma! To je svojstvo širokih duša, velikih a skromnih ljudi čija je misija jasna i cilj postojanja vidljivo ocrtan. Hoćete potvrdu?

"More sam noćas.
Toliko te široko i nemirno
ljubim."


Koga to Pero ljubi? Ženu? Pesmu? Očekivanje? Ne! Dušu. Dušu Sveta. Jedinstvenog Umetnika, koga možda nije ni svestan jer on je u njemu. A onog u sebi najmanje smo svesni. Zato se to u nama neprestano i reflektuje kroz naša činjenja. Da, Pero je
more. More koje valja slušati i udisati ujutro i uveče.

I kako završiti ovo poglavlje? Sa tri reči: DIVNI, TOPLI PERO...


IV
PTICE SA TEKSELA

Pitanje:
 
Koji je to pravilan opis ovih, po prvi put objavljenih, Perovih pesama?

Odgovor:
 
Nek Reč bude oružje. Da pogodi, a da sačuva.

Zaključak:
 
Ja ovde prestajem da pričam. Ti, Čitaoče, počinješ da misliš.
 

V
ZAPIS O VEČNOM
 
Pero Zubac, pesnik, kritičar, ličnost medija, čovek — istinski?, još je nešto pored ovoga. Postoji u ovom Peru još jedno pero, čiji je zadatak zapis o tragu drugih. I to nije bilo kakav trag već trag Večnog.
 
Pero Zubac, vrsni antologičar i to, sasvim očekivano, ljubavne poezije, godine troši da sa nesebičnom pažnjom, toplo i ljudski dirljivo, ukaže na dela velikih i malih, ukoliko ova podela uopšte može biti tačna, stvaralaca. Više od jedne decenije potrošeno je na delo odista neprocenjive vrednosti — antologiju najlepših ljubavnih pesama od Svetog Save do danas. Samo oni koji pišu mogu predpostaviti koliko truda i ogromne količine ljubavi treba da bi se tako što sakupilo. A rad na antologiji uvek je bio zapostavljen, negde na marginama književnosti su bile knjige sa tako velikim značajem dok su njihovi autori, priređivači, ubirali slabe plodove slave — slave koja nipošto ne bi smela izostati.
 
No, Pero Zubac ne preza i ne pita za priznanja. On se, jednostavno, sav predaje osećanjima u sebi. Zato i pišem ove reči o njemu. Samo onaj koji je shvatio da Umetnost traži celog čoveka, bez rezerve, distance, zadrške, može znati kakava radost preplavljava srce kad se toj dragoj gospi predaješ potpun.
 
Treba tragati za jednom knjigom, za jednom pesmom, za unikatom uma koji će nas obeležiti. Veliki je onaj pesnik koji je za svog životnog veka stvorio jednu, samo jednu, pesmu istinske vrednosti. Toj jednoj pesmi treba stalno ići u susret i verovati u cilj, gde ona čeka.

Pero Zubac preuzima na sebe da bude cilj, mesto postojanja takve pesme. Nesebično, kako već rekoh, on poeziju drugih čuva od stranputica. I tako, ne posustajući, on uporno radi. Na tragu drugih. Na zapisu o Večnom.
 
EPILOG:

Ne treba, a i ne može se, mnogo analizirati Pero Zubac. Tek posle čitanja, a ova beleška je nastajala od pesme do pesme, uvidela sam zamku u koju upadam. Jer, suviše analize velike mudrosti dovodi do banaliteta. Velike mudrosti poseduju onu svoju, jedinstvenu prostotu u kojoj se ogleda njihova neprevaziđena jasnost i lepota.
 
Ne, ne treba analizirati Pera Zupca. Njega, jednostavno TREBA ČITATI!!!


Slađana Dikić Simićević (Požega)

SVITAK | književne novine | Godina III | Proleće | 1996 | Broj 9. | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Maj 30, 2011, 01:21:39 am »

**
Poezija za decu Pero Zubac


PTICE U GRUDIMA

Devojčice imaju pticu u grudima,
koja ih tajnom pesmom uspavljuje.
Te ptice nema u odraslim ljudima,
u detinjstvu se samo pojavljuje.

Srca devojčica ptičja su gnezda,
tankim bršljanom sna obvijena.
U svakom srcu spava zvezda,
daleka, čudna, neotkrivena.

U srcu Darjinom prezime laste,
dok rane niknu ljubičice.
Šta li će biti kad Darja poraste?
U čije će srce da se skriju ptice?



OBRNUTA PESMA

Nikad se ne zna ko koga lovi,
ko kome kada zamku sprema,
koji su oni, koji su ovi,
gde zverki ima a gde nema.

Tako je to u pravom lovu —
lovac u žbunu, a zec na krovu.

Kada bi zečevi imali puške
sa svojom naravi, toplom zečjom,
oni bi gađnli samo kruške
kao u bajci najlepšoj, dečjoj.

Ni za kakve na svetu novce
zečevi ne bi lovili lovce.

Nikad se ne zna ko koga lovi,
ko kome kada zamku sprema,
koji su oni, koji su ovi,
gde zverki ima a gde nema.



PTICA DETINJSTVA

Ima jedna bela ptica
belog kljuna, belog perja,
što proleće belim letom
u najbelja povečerja,
kad noć pada
mrka, mrka,
ponad grada.

I ta ptica svija gnezdo
pod najmanjom belom zvezdom
usred neba, usred gore,
gde lampice žute gore,
gde ne stiže oko naše,
predaleko, previsoko,
bela ptica snohvatica.

Kad odrasteš, kada mine
sve nevino, kad te dirne
ljubav rana, nečekana,
kad u tebi pesma počne
da se piše,
belu pticu nećeš videt
nikad više.





ZVEZDANI KOVAČI
pesme za decu — izbor
knjiga br. 23
G. N. Biblioteka "Žarko Zrenjanin"
Zrenjanin, 1989
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Maj 30, 2011, 01:21:51 am »

**
Poezija za decu Pero Zubac


DARJI, UMESTO ČESTITKE
ZA 1980. GODINU

Zima se bliži, korak joj čujem,
pišem ti, da te obradujem.

Za koji dan će prve pahuljice
zasuti polja, krovove, ulice.

Prvi će sneg, a ti si daleko.
Ipak, u noći, videćeš, neko

drag ti a dalek, u snu se smeška,
ličeč na nekog brkatog sneška.

More ti san ljulja dok spavaš,
a tvoj te sneško zasmejava.

Ujutro, dok se budeš umivala,
zaboravićeš šta si snivala.

A s večeri, san kad ti oči premreži,
i na moru će da zasneži,

i noć će celu, dok ne počne da sviće,
tvoj sneško da te vozi brodićem.



USPAVANKA ZA D.

Usred noći jezdi rivom
morski konjic s plavom grivom.

Na njem sedi, ko san tiha,
devojčica iz mog stiha.

Morske zvezde i planktoni
sijaju ko lampioni.

Svetiljki se pčele roje,
ko ukrasi s jelke tvoje.

Sanjaj samo, u snu plivaj,
pričaj s morem, mirno snivaj.

Niko u san ući ne sme,
dok ne pita pisca pesme.



PITALICA ZA D.

Šta ti vali noću zbore,
kad ti dođu pod prozore?

Pučina se tiha plava,
svu noć s tobom došaptava.

Male tajne, nikom znane,
kazuju se dok ne svane.

Kad bih bio galeb beo,
u san bi se tvoj upleo.

Tad bih čuo, možda, reči
koje nikad nećeš reći.

Da ne čuju mama, tata:
da me voliš kao brata.



PRVI RAZRED

Prvi je razred prva briga,
drugi je razred razbibriga,
treći je razred bašmebriga,
škola je lepa kao knjiga.

U školi je najlakše da se uči
a najteže je da se miruje.
Ipak je najlepše kad se ide kući
pa se u šarene izloge zaviruje.

Da ne bi deca zbunjena bila —
kako čika pesnik to može znati?
Meni je sve ovo Darja poverila,
a njoj se mora verovati!



ZAŠTO NEKE PESME NE VOLIM

Ne volim pesme nečije
koje se zovu dečije.

O kucama i macama
priča se malim decama.

Pisci dečijih pesama
prave nas malim blesama.

Ako smo tako sitni
za svet smo vrlo bitni.

Tata mi kupuje stripove
za nedorasle tipove.

Mama mi kao blesku
donosi "Veselu svesku".

Al mi je deda Ostoja
Kupio dva tri Tolstoja.

I šta da kažem više
taj dosta dobro piše.


[postavljeno 10.03.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Maj 30, 2011, 01:22:03 am »

**
Poezija za decu Pero Zubac


O KNJIGAMA

U knjigama spava iskustvo sveta
i ti ga budiš čitajući.
Knjiga kao rani cvet procveta
kada je uzmeš i nosiš kući.
 
Knjiga se raduje kad je čitaš,
ona oživi u tvojim očima.
Kroz knjigu hodaš, razmišljaš, pitaš
kao onaj što ju je pisao noćima.
 
Knjiga ume da se smeje, da zaboli,
da se poverava, da tajnu krije.
Knjiga koju čitaš baš tebe voli,
jer u polici kao da je nije.



O PESMAMA

Pesme se pišu zbog samoće,
zbog razgovora s nekim daleko,
dugo sazrevaju, kao voće,
a minu kao oblak nad rekom.
 
Pesnik najčešće govori sebi
a taji želju da zbori drugom.
Ni prijatelju priznao ne bi
da s pesmom druguje kao s tugom.
 
Poželi olovka i papir beli
da ima nekoga ko ih čuje.
U nekog drugog stopiš svet celi:
ja zato tebi pesme ispisujem.


Stihovi preuzeti iz književnog časopisa za decu "Riznica", broj 3 | Glavni urednik Nevena Stošić | Banja Luka
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Maj 30, 2011, 01:22:30 am »

**

PESME ZA RADOST I SETU


Rođen je u Nevesinju, pre tri i po decenije. Školovao se u rodnom mestu, Širokom Brijegu, a svoj životni put nastavio je u Zrenjaninu i Novom Sadu. Zubac je zapažen u savremenoj literaturi i po mnogim esejima, dramskim tekstovima, kao i po književnoj i likovnoj kritici.

Dugo godina Pero Zubac se bavio novinarskim poslom, sarađivao je u mnogim omladinskim listovima, kao i u brojnim dnevnim i revijalnim izdanjima.

Poezija je njegova prva ljubav O tome svedoče niz značajnih priznanja: Nagrada punoletstva Novog Sada, majska nagrada za esej i kritiku redakcije "Poleta" i "Vjesnika", "Goranov vijenac", nagrada "Stražilovo", Oktobarska nagrada grada Novog Sada, i Povelja Novog Sada. Sada radi kao urednik na Novosadskoj televiziji, i jedan je od najzaposlenijih naših pesnika.

Urednik ste kulturno-umetničkog programa i imate pune ruke posla. Nije li teško uskladiti svakodnevne poslove, dru-štvene i porodične obaveze, a pri tom ostati veran poeziji?

Sreća je što ne pišem prozu, od budućih knjiga mogao bih da se oprostim, ili da pisanje odložim na neko srećnije vreme. Ovako, za divno čudo, meni posao ne smeta da pišem pesme. Naprotiv. Na putovanju u samoći, u hotelskim sobama, na obalama drugih reka, u avionu, na brodovima, u vozu, hodajući uz more, u svakom prostoru mogu zabeležiti pesmu, ako imam šta da kažem. I da ne moram u sedam na posao, sumnjam da bih mogao sedeti u stanu i pisati. Ja sam noćni pisac, možeš mi obezbediti sve uslove, osloboditi me obaveza, ja ću, opet, izmišljati poslove da bih preživeo. Lagodnost i lažni mir radije ostavljam drugima.

Je li teško pisati?

Kako kad. Neke tekstove teško pišem, a poezija mi razvedrava svakodnevicu. Pesme ne pišem zato što hoću, nego zato što moram. To što imam da kažem, i gorko i setno i radosno, kazujem u pesmama. Tako emitujem suvišnu energiju, samo se bojim da brzo trošim akumulatore.

Poema "Mostarske kiše", čini se, pripada zavičajnoj — izvornoj tematici, punoj neke ustreptale mladosti, ljubavi, zanosa. Šta mislite o mladima koji staszvaju danas, ovde, na našem tlu?

Rekoh već da imam neograničeno poverenje u nove generacije. Za to imam dokaze: idem svake godine na radne akcije, družim se s brigadirima, igram fudbal s klincima, čitam knjige mladih pisaca, dobijam pisma od mladih zaljubljenika u poeziju, ozarim se "Skozorištem" i Vanjinom parodijom "Mostarskih kiša", rastopim se kad slušam "Kolibriće", slušam pametna pitanja dece po školama osnovnim i srednjim, volim kad imam dečake u sopstvenom domu, znam dobro novosadsku decu. Kako da im ne verujem kad su bolji od nas.

Vi ste za književni rad dobili niz značajnih priznanja. Šta mislite o nagradama?

Sve su mi nagrade drage od prve, "Nagrade punoletstva" do ovogodišnje, Povelje grada Novog Sada. Svaka mi je prirasla za srce i zahvalan sam ljudima koji su moj rad vrednovali. Niti su me nagrade razmazile, niti su me promenile. Ali, priznaćete, ne može biti ravnodušan pesnik koji dobije Goranov vijenac od zagrebačke publike, ili Novembarsko priznanje grada Kraljeva, koje se inače daje samo Kraljevčanima. Srećan je čovek koji je stekao prijatelje u tim gradovima.

Drugo je pitanje šta su nagrade po sebi. Mogu biti nameštaljka, farsa, ja tebi tiimenština kao zaduženje, kumovska posla. Trn je mali u tuđem oku. Ja sam za nagrade kao stimulans za stvaralaštvo. Prave ljude ne mogu pokvariti, a u pogrešnim rukama neće ništa ni značiti.

Pesme su vam prevođene na engleski, ruski, francuski, italijanski, rumunski, poljski, mađarski, itd.

Čini mi se ,a voleo bih da me utisak vara, da se u nas ne prevodi sistematski, po nekim zajedničkim merilima vrednosti, nego kako se organizuje i kako se bolje snađe. No dobro je sve kad se s našim literaturama prodire u svet, jer istina o ovim podnebljima dobra je kad iziđe iz Jugoslavije ma čijom valjanom rukom bila pisana i na bilo kojem od naših jezika. Mi se u Vojvodini nismo pretrgnuii od organizovanosti da iziđemo iz sopstvenih atara. U drugim sredinama to rade bolje i pametnije. No sami smo krivi. Neću da se guram, mislim da mi je stalo da mene prevode. Znam prijatelja koji je imao najbolje namere i sjajne ideje, izuzetan je pisac, pa mu se obilo o glavu. Rekli: krčmi sebi pazar, pa digao ruke. Digao bih i ja. Takvi smo, takvi su pisci narod. Ali biće bolje. Doći će vreme kad nećemo moći drukčije.

Recite, koliko ste srcem vezani za Nevesinje i Mostar i, da li ste možda deo umetnosti otuda doneli?

"Mostarske kiše" nemaju nikakve bitne veze s mojim zavičajem. Tu pesmu je napisao zaljubljenik u mostarske jeseni i proleća, jedan od brojnih Jugoslovena koji je tu opčinjenost neopisivom lepotom Mostara umeo da pretoči u pesmu. Mogla se ljubav dečaka, rana, pitoma, desiti i u drugom gradu, ali taj se grad ne bi umeo tako odslikati u stihovima jednog dečaka. Ne zaboravite, poemu sam objavio krajem svoje devetnaeste godine.

Načas se priseća detinjstva i dodaje:

U Mostaru sam imao divne drugare: Miša, Radeta, Ibrahima, Konu, Dragana, Pašu, Ivana. Tamo sam provodio deo svojih ferijalnih gimnazijskih leta, sedeo u Pokujunđiluku s pesnicima. Držao za ruku devojčicu, koja se i nije zvala Svetlana. Potom, napisao pesmu u Novom Sadu i objavio u Zagrebu 1965. godine. Moje uspomene su vezane za Hercegovinu, moje srce je vezano za Novi Sad. Višestruko i zauvek.

Da li ste u životu i u literaturi imali uzora i je li neko na vas uticao da se oformite kao pisac?

Svi smo mi dole, na jugu, čitali Dučića i Šantića. U istom sam đačkom domu rastao, i tim putevima hodio, na istu reku zelenu silazio, u istu gimnaziju išao. I onda i sada, meni je A. B. Simić bio najbliži, najdraži, kao rano pesničko štivo, ona literatura koja zadugo ostavlja traga u čoveku. Kao prva čaša vina. Kao prva ljubav.

Kakva je sudbina poezije?

Poezija je neophodna čoveku, kao vazduh, hleb, voda, ljubav. U svakom vremenu podjednako. Nisam zabrinut. Počeo sam da viđam sve više mladih zaljubljenika u poeziju, razgovarao sam s mladima, osetio i nazreo njihovu osetljivost, plemenitost, prefinjeni ukus, poverenje u pesnikovu reč.

Pero Zubac s pravom tako govori, jer je od onih pisaca čije se knjige čitaju.

Nije na nama da mislimo šta će od ovoga što govorimo ostati budućim pokolenjima. Dobra metla vremena sve će to razrediti i pročistiti. Možda će još dugo, dugo padati mostarske kiše. Dok je ljubav u mladima, dok je sete i žali za detinjstvom. A ja sam rekao davno: mostarske kiše ne padaju više. Opet su, nepredviđeno, u meni zacaklile kapi, no teži i zreliji romor. Voleo bih da mi do kraja žića ne ponestane reči, a svetu bude dobro. Ništa više.


Edicija Intervjui
Rale Nišavić RAZGOVORI... ♦ Izdavač Bistrica ♦ Novi Sad, 2013
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Novembar 12, 2011, 04:11:38 am »

*

EVO SE MOSTARU VRAĆAM

Kad sve saberem, to je 1.800 pesama, u izdanju novosadskog "Stilosa". Svaki tom obuhvata pesme ispevane u jednom desetleću. Ljudi pamte pesme iz moje mladosti, posebno "Mostarske kiše". Pišem poemu "Povratak Mostaru" — kaže pesnik Pero Zubac, za "Novosti", povodom "Izabranih pesama" u pet knjiga.

SVE moje ljubavi vezane su za Mostar. Sve moje velike ljubavi. I onda i sada. Ako ih bude još, biće i one. A slutim da ih biti više neće. Što postoji, to je jedino ostalo. A ljubav postoji...

Tako, zagledan u daljine, u Mostar kakav više nije, mokar od kiša što ponovo padaju nad ovom mahalom, peva Pero Zubac. U Novom Sadu, u ravnici, kraj Dunava čijom obalom šeta često, s večeri, kao nekad pored Neretve. Korak mu je lak, a stih težak. Jak. Osvaja.

Dok kreće dalje, pesnika "presrećemo" za razgovor s dvostrukim povodom: nagrada "Gordana Brajović", koju dodeljuju "Novosti" za najbolju i najlepšu knjigu godine za decu i mlade, za "Ptice u grudima", u izdanju "Srpske knjige" i upravo objavljene "Izabrane pesme" u pet tomova, u izdanju novosadskog "Stilosa".
 
Sve što je za pet decenija sročio, Zubac je pretočio u pet knjiga: "Pesme iz šezdesetih", "Pesme iz sedamdesetih", "Pesme iz osamdesetih", "Pesme iz devedesetih" i "Nove pesme".

Skupa čine 1.800 strana — sabira Zubac. — Pesme su nastale u tim godinama, otuda svaki naslov predstavlja desetleće. Uz njih idu i kritičarski tekstovi o pesmama koje su tu sadržane a objavljeni su po svim časopisima i listovima ondašnje Jugoslavije.

U petoj knjizi "Nove pesme", ima napisa i iz potonje Jugoslavije, pa čak nekoliko iz Srbije i Crne Gore. U ovom petotomnom opusu objavio sam i svoje najranije pesme — priča Zubac, podsetivši na prvu pesmu koju je 1962. preneo sarajevski studentski list "Naši dani". — Tu ima i mojih gimnazijskih pesama, kao i poema, najčešće objavljivanih u zagrebačkom "Telegramu".

Dosada je objavio 36 knjiga za odrasle, 14 antologija, dve knjige parodija, knjigu eseja i 18 knjiga za decu.

Kad se sve to sabere, pomislim, kako sam uspeo sve to da napišem — pita se začuđeno, i zaključuje: - Puno se radilo... Pišem u naletima. Dešava se da dugo ćutim i onda, odjednom, u dahu, napišem pola ili celu knjigu.

Uistinu — dodaje Zubac — u tim našim oporim vremenima, od devedesetih, malo sam objavljivao. Trebalo je da se nađe hrabar izdavač (iz nekih sada efemernih razloga), pa da objavi moje pesme. A, bilo ih je i takvih. Recimo, "Dereta" beogradska, jedan od naših prvih privatnih izdavača koji nažalost, više ne štampa knjige.

U opusu od pet knjiga vidi se kako je pesnik mislio u periodu nastajanja pesama. Na taj izbor poezije sada nerado gleda, jer ga vraća u prošlo vreme. Oslikava jasnu fotografiju čoveka koji je sve to napisao.

Ako neko hoće to da čita - rezonuje Zubac, uveren da ipak, ima onih koji hoće — raduje me kada me pitaju da li su obuhvaćene i moje rane pesme, ali isto tako poštujem i interesovanje za nove rime. Znam, ljudi pamte te pesme iz moje zlatne mladosti, tu su i "Mostarske kiše", koje čak ni ja više ne izbegavam. Hteo ili ne, ta poema je obeležila moj opus. Nekada mi je smetala. Svojom snagom skrajnula je u stranu neke druge moje stihove, međutim, ja tu ništa ne mogu. Pod "Mostarskim kišama" Pere Zubca "prokisnule" su ne samo njeove druge pesme već i pesme kolega stihotvoraca. To je pokazala najmodernija, i možda jedina pravična, internetova antologija.

Pomalo se i sam zanimam elektronskim meranjem naše, jugoslovenske (bivše i sadašnje) poezije - kaže pesnik. - Iščitavajući sajtove prijatno sam iznenađen svojom prisutnošću. Recimo, na jednom finskom slovenske pesnike predstavljamo Desanka Maksimović sa dve pesme, "Nenadmašna pesma" i "Čekaj me", i ja, odnosno, moje "Mostarske kiše".

Zubac je svoje pesme našao i na ruskim sajtovima: kod "Orvela", uz Njegoša i Gorana Kovačića, dok mu je "Beličnik", objavio "Mostarske kiše" na ruskom, u prevodu Irine Čivilihine.

Pesma se sama probila - priznaje Zubac, koji je "pomirivši se" s "Mostarskim kišama" počeo posle toliko godina da piše poemu "Povratak Mostaru", koja već ima više od 50 pesama. — Čudna je to poema. Objavljujem je u nastavcima u modernim, hercegovačkim novinama, koje izlaze u Mostaru, a uređuje ih Hazlija Hebobović, moj davnašnji kolega. Stihovi sadrže puno toponima, imena koje mogu da prepoznaju samo stari Mostarci.

Povratak Mostaru, jeste neki "rimejk" "Mostarskih kiša", ali kako njen autor kaže, pesme su puno zrelije.

NOVE EDICIJE

PERO Zubac još uvek uređuje Dečji program novosadske televizije. Ipak, sve više vremena troši na poslove dečje literature. Tako planira da posle "Izabranih pesama". U "Stilosu" pokrene nekoliko edicija po ugledu na "Lastavicu", "Vevericu", "Poletarac"... Prva će biti štampana knjiga Ljubivoja Ršumovića, potom, Dobrice Erića. U planu je i edicija "Najdraža knjiga mog detinjstva".

POKLON

ZA "Stilos" Pero Zubac radi kritičko izdanje poezije Duška Trifunovića, u dva toma po 400 strana, poezija i poezija za mlade. U trećem tomu naći će se pet romana Duška Trifunovića s predgovorom Franje Petrovića.

To će biti poklon Dušku za sedamdeseti rođendan — kaže pesnik dodavši da je njegov sabrat po peru takav dar — zaslužio.


Zorica T. Mirković | 19.07.2003. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Novembar 03, 2012, 01:19:12 am »

*

PERO ZUBAC: NIKAD NISAM NAPUSTIO MOSTAR

Pero Zubac, čovjek koji je na samom pragu svoje mladosti Mostaru podario poemu po kojoj mnogi znaju ovaj grad, a svakoj kapi kiše nad njim udahnuo život i učinio je drukčijom od svih kiša na svijetu, kaže da Mostar, grad svoje mladosti, nikada nije napustio. Prije 44 godine napisao je "Mostarske kiše", jednu od najljepših svjetskih ljubavnih poema, koja je prevedena na engleski, ruski, talijanski, francuski, poljski, češki, mađarski, rumunjski, rusinski, makedonski, slovenski, švedski i albanski jezik. Pero Zubac u razgovoru za naš list govori o Mostaru, mladosti i životu kakav danas živi.


POVRATAK MOSTARU

Ovaj pjesnik, koji slovi za jednog od najvećih pjesnika današnjice, prošle godine je po prvi put nakon 16 godina posjetio Hercegovinu, i kaže nam da je tada osjećao samo strah. Plašio se, kaže, onoga što će tamo zateći.

"Redovno sam dobijao pisma i kasete sa snimcima Mostara od Vojkana Milenkovića i drugih prijatelja, stalno sam bio u toku i znao sam što se tamo događa. Nikada, ni jedne sekunde, iako nisam bio fizički prisutan, u mislima nisam napustio Mostar. No, ipak je prošlo mnogo vremena i prirodno je što sam strepio od onog što ću zateći kada se vratim", kazao nam je Zubac. A povod za taj posjet bila je promocija njegove knjige "Povratak Mostaru", za koju pjesnik kaže da je nastala spontano, kao kaleidoskop njegovih sjećanja kada je pozvan na otkrivanje Šantićeva spomenika.

"Prvo sam napisao pjesmu 'Evo se Mostaru vraćam stariji od Hajrudina' i iz mene su riječi krenule kao bujica. Pisao sam je malo duže od godinu dana, a nakon mostarske promocije, nastale su još nekolike pjesme kao odjeci onog što se u meni događalo kada sam ponovno došao tamo", rekao je Zubac koji je i danas upućen u mostarsku "apokalipsu". Svakodnevno, kaže sluša radio i prati tisak, pa je tako čuo istog dana kada su zaključali Narodno pozorište, a poslije i za sudbinu HNK.

KRIVI SU POLITIČARI

"Čuo sam izjave Šerifa Aljića (ravnatelj Narodnog pozorišta, nap. a.), slušao Gradimira Gojera… Te krize vlasti i bezvlašće nisu izum BiH, sve je to već viđeno i događa se kada ne postoji nitko tko bi potpisao neku važnu odluku i podvukao crtu. Nije stvar samo u novcu, krivi su političari što se kao na onom brvnu u staroj pjesmi sudaraju kao jarčevi", misli Zubac, rekavši i ono što svi izbjegavaju reći.

"Ne želim uljepšavati stvari, nije to više onaj Mostar u kojemu sam ja živio. A u Nevesinju sam rođen, u nekadašnjoj Lištici (Široki Brijeg) išao u gimnaziju, tako da znam situaciju iz svih kutova. Danas se štošta promijenilo, Mostar je postao Berlin, iako ja i danas tamo imam toliko prijatelja da bih u razgovoru s njima mogao provesti godinu dana, a trebala bi mi još godina da se ispričam s mojim Mostarcima koji su rasuti po svijetu", ganuto priča Zubac.

'MOSTARSKE KIŠE' I SVETLANA

Poemu "Mostarske kiše" napisao je jako mlad, u 20. godini i ona je u početku bila krst koji je bilo teško nositi, a s godinama je, kaže, postala ključ koji mu je otvarao sva vrata.
 
"U početku mi je jako smetalo to što me svi znaju samo po toj poemi i što ona baca sjenku na sve drugo što sam napisao, a kasnije sam shvatio da me je upravo ona učinila dobrodošlim gdje god da sam išao. Objektivno, mislim da mi je mnogo više pomogla nego odmogla", rekao nam je Zubac koji je svoju Svetlanu vodio stihovima po Rondou, do Šantićeva spomenika, kapele pod Bijelim brijegom, igrao se s njom žmurke na Neretvi i učinio je jednim od simbola Mostara. A tko je bila "ona", nije nam prešutio Zubac.

"Tu priču je najbolje ispričao moj prijatelj Mišo Marić u svojoj knjizi 'Mostarenje'. To su četiri moja rana zanosa, spojena u jednom liku. Od svake sam uzeo pomalo. Prva je bila Vera iz Osijeka, koja me pitala jesam li Hrvat jer sam pjevao u jednom zagrebačkom bendu, što studiram, volim li Rilkea... Druga Mirjana, moja gimnazijska ljubav iz Lištice, skupljala je kestenje, nosila ga sobom i nizala na lančić… Jedna Njanja, Beograđanka, došla je kod sestre u Nevesinje. Ona je imala 15, ja 17 godina i vukla je sobom neku staru Cvajgovu knjigu koju je poslijepodne čitala. Igrali smo se žmurke na Neretvi. Četvrta je Dragana Vlajnjić, danas Zubac, studentica književnosti iz Novog Sada, koja je voljela ruže jesenje i ja sam joj ih donosio. Ta kutija je i sada u mojoj kući, tamo ju je ona sobom donijela", ispričao nam je Zubac.

Poema "Mostarske kiše" prvi put je objavljena 1965. u zagrebačkom "Telegramu", a samo u nekadašnjem SSSR-u njezina naklada u elitnom časopisu "Rabotnica" bila je 19,750.000 primjeraka.

NE PIŠEM VIŠE PJESME

Pero Zubac je do sada objavio osamnaest knjiga pjesama za djecu, dvije knjige parodija, trinaest antologija našeg i stranog pjesništva i knjigu eseja. Jedno vrijeme se bio posvetio djeci. Pisao je dječju poeziju, bio urednik dječjeg programa na novosadskoj televiziji, uređivao "Muzički tobogan" i druge popularne dječje emisije, njegove su tople riječi vrlo brzo pronašle put do čistih dječjih srca. A danas, kaže, rijetko piše pjesme. Nakon par onih koje napisao po povratku iz Mostara, uglavnom uređuje tekstove drugih pisaca, a u posljednje vrijeme se bio posvetio lirskoj studiji o Lenki Dunđerskoj, nesretnoj ljubavi pjesnika Laze Kostića. "Nije nužan osobni doživljaj da čovjeka potakne na pisanje. Ponekad može biti veća kapisla život drugih ljudi. Evo, upravo sam završio lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, koju sam veoma predano radio i za koju mi ni u jednom trenutku nije nedostajalo inspiracije", govori pjesnik koji danas u svom životu ništa ne bi mijenjao. "Opet bih išao istim putem, počeo bih igrati nogomet i na svim raskrsnicama opet izabrao istu stranu i nastavio sve dovde gdje sam danas", kaže nam Zubac. Za kraj razgovora još je jednom podvukao ono što je sve vrijeme bilo prisutno u razgovoru. "Ja sam uvijek na jedan način u Mostaru. Jako mi je žao što nisam u mogućnosti u stvarnosti boraviti tamo barem upola često koliko boravim u mislima. I ponekad, kad mi dođu one depresivne minute, poželim se vratiti u Mostar i u njemu opet živjeti", rekao je Zubac.

JEDAN 'OBIČAN' DAN U ŽIVOTA PERE ZUPCA

"Ustajem rano oko šest jer imam naviku samo tada raditi. Većinom uređujem rukopise drugih pisaca koje mi daju na recenziju. Provjerim svoju poštu, čitam novine pa prošećem do tržnice da kupim što supruzi Dragani treba za ručak. Obvezno se s prijateljima viđam svaku večer i u tim večerima zbilja uživam. Nikada ne zaspim prije ponoći, dok ne čujem posljednje vijesti na radiju. Vikendi su rezervirani za posjete sinovima i njihovim obiteljima, a posebno me vesele nedjelje provedene s unukom Milenom", rekao nam je Zubac o malim stvarima koje ispunjavaju život ovog velikog čovjeka.

U ELITNOM RUSKOM ČASOPISU

Poemu "Mostarske kiše" napisao je kada je imao 20 godina, i ona je u početku bila krst koji je bilo teško nositi, a s godinama je, kaže, postala ključ koji mu je otvarao sva vrata. "U početku mi je jako smetalo to što me svi znaju samo po toj poemi i što ona baca sjenku na sve drugo što sam napisao, a kasnije sam shvatio da me je upravo ona učinila dobrodošlim gdje god da sam išao. Objektivno, mislim da mi je mnogo više pomogla nego odmogla", rekao nam je Zubac. Prvi put je objavljena- 1965. u zagrebačkom "Telegramu", a objavljena je i u nekadašnjem SSSR-u u elitnom časopisu "Rabotnica", čija je naklada bila 19,750.000 primjeraka.

MOSTARSKE KIŠE Recitirale su je generacije

"U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.
Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom…"


Minja Pejanović | Dnevni list
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Septembar 23, 2014, 10:03:59 pm »

*




PERO ZUBAC:
STVARALI SMO DEČIJE JUNAKE

Stazom svojih stihova sasvim neprimetno ušetao je u svet dečijeg novinarstva. Njegovi prvobitni planovi su bili da se tu zadrži tek nakratko, a ostao je čitave tri decenije. Mališani su prihvatajući emisije u čijem kreiranju je učestvovao odobravali njegovo prisustvo u svom malom svetu. Dok danas ispija kafu sa ponekim članom te nekadašnje generacije srećnog detinjstva sa ponosom ističe da je učestvovao u kreiranju heroja njihovog odrastanja. Njegova propusnica za ulazak u svet mališana bile su pesme. Posle tri decenije povukao se iz sveta dečijih medija, kaže zbog zamora i nedostatka ulaganja u dečiji program. Ali on i dalje ne napušta svoje verne drugare i povremeno im pošalje poneku pesmicu i odrecituje poneki stih na dečijim festivalima. Kaže, tek tako, da ga ne zaborave...—

Dugi niz godina bili ste prisutni u medijima za decu. Kako je uopšte došlo do vašeg angažovanja?

Nisam nameravao da pišem za decu, ni da pravim dečje emisije. Kada sam 1971. ipak počeo da pišem za decu i da objavljujem knjige, tadašnje rukovodstvo televizije me je rasporedilo u redakciju za decu, gde sam bio urednik i koordinator svih dečijih programa. Imao sam sreću što je u Beogradu tada radio i Slobodan Stanišić, izuzetan dečiji pesnik. Ceo naš rad na RTS-u, mogao je da da deci jedan širi pogled na zabavne i edukativne emisije, a opet bežali smo od toga da budemo poput obrazovnog programa. Bavili smo se igrom i pokušali da napravimo program koji će deca voleti da gledaju i iz koga će moći nešto da nauče. Tako smo i napravili nekoliko kapitalnih serija kao što je "Muzički tobogan", koji je trajao dugo i stvarao generacije koje su volele muziku, od klasične do popularne. Radili smo i igrane programe, serije, drame...

Kao glavni urednik dečije redakcije organizovali ste program, radili neke kapitalne emisije koje deca i danas vole da pogledaju. Koliko je bilo bitno poznavanje psihologije dece da biste uopšte organizovali tako nešto?

Odrastao sam u velikoj porodici, sada imam dva sina, a voleo sam i da se družim sa decom mojih prijatelja. I pre nego što sam počeo da pišem za decu, činilo mi se da imam razumevanje za svet deteta, baš zato što su i za mene imali razumevanja dok sam bio mali. To je uvek povezano. Bez obzira u kom vremenu živeo, svet deteta je skoro uvek isti. Sva su detinjstva sretna zato što su to najlepše godine bez obzira na to da li smo živeli tegobno i u oskudici. Kod dece je uvek tu taj fenomen slobode koji osvaja igrom i neposrednošću, učenjem i otkrivanjem sveta, prijateljstva, pravde i nepravde, dobra i zla, pa i ljubavi. Zato je neophodno da neko ko radi program za decu poznaje psihologiju deteta, ali sve to, pre svega, zavisi od čoveka i od toga da li može da proceni šta je dobro i šta deci može da bude korisno.

Čini se da su deca tada bila angažovanija i da ih je više interesovalo da učestvuju u tim projektima nego danas. Šta je, po vašem mišljenju, uticalo na to?

Pre svega bilo je nekoliko tv centara i nije postojala inflacija tv centara. Samim tim nije bilo toliko kvantiteta, ni velike konkurencije. Svi ispunjavaju programske kockice u šemi da bi imali program za decu, a ako nisu obavezni, onda baš i ne moraju. Drugo, nije bilo interneta, mobilnih telefona, bolonje, nije bilo smanjenja obaveznosti sticanja znanja. Agresivnost koja se pojavljuje u našin osnovnim i srednjim školama, kao i u svetu, pojavljuje se tamo gde su deca tobože lako prebrodila strahote u kojima su živela. Tek ćemo da vidimo koliko je 1999. godina i predhodni ratovi između naših naroda uticali na generacije koje sada izgledaju kao bezbrižne. Videće se da sve ostavlja traga. Ništa ne može da prođe mimo duše deteta. To se samo na prvi pogled ne vidi. Kasnije sve traume, kojih deca nisu ni bila svesna u vremenu kada su ih doživljavala, ostavljaju traga na njihovo ponašanje u kasnijim godinama. Mislim da čak određuju i njihove karaktere. Kada bi naša država imala snage... Međutim, ova naša država nema ni snage, ni vremena da se bavi decom.

Koliko kreiranje nekih kulturnih sadržaja i programa koje deca prate utiče na razvoj ličnosti? U vreme kada ste vi radili mogli smo pratiti neke drugačije sadržaje. Koliko junaci crtanih filmova podstiču agresivnost kod dece?

I u naše vreme su bili vrlo gledani ti prelepi crtani filmovi koji nam dolaze sa zapada, a nose prikrivenu dozu agresivnosti. Koliko smo mogli mi smo birali drugu vrstu filmova, ali uvek su bili gledaniji ti sadržaji. I ja sam više voleo da gledam te filmove kada mačak vija miša nesretnika. Sve to izgleda bezazleno i simpatično, ali u podtekstu postoji nešto što čovek tek kada odraste može da sagleda. Roditelji u svojim nevoljama dete vežu za ekran, a ono vrti šta hoće. Sam internet pruža pogubne mogućnosti za nesavršene dečije duše, i neće ih naučiti ničem dobrom. Nije televizija zadužena za formiranje bića detete, nego porodica, škola i država.

Koliko je bilo teško kreirati jednu emisiju za decu, osmisliti program i nešto što će pobuditi njihovo interesovanje?

Imali smo novac, moglo se birati među ljudima koji mogu da naprave dobre scenarije, birati dobre voditelje, birati najbolje... Poručiš, pa dobiješ. Mi smo Ršumovića poručili, pa smo ga dobili. Muzički tobogan je bio vrlo skup u svakom vremenu, jer treba dovesti šest stotina dece da napune Košutnjak. Pravili smo mi "Tobogan" i kasnije, kada nije bilo toliko novca, ali to nije bilo isto.

Kakve ste povratne informacije dobijali u to vreme, koliko su deca bila zadovoljna ponuđenim sadržajima?

Nije bilo piplmetara, kako ih mi zovemo i ovih elektronskih merača, koji, da se razumemo nikada nisu tačni. Znali smo po pismima, po reakcijama nastavnika, po tome koliko se traže reprize i koliko se rado škole odazivaju našim pozivima da učestvuju u emisijama. Danas nema takvih emisija. Ti kvizovi koji postoje su više igrarije nego što su mogućnost da deca kreativno doprinesu kreiranju programa. U Toboganu i Forama mi smo stvarali dečije junake.

Šta je dovelo do vašeg povlačenja sa mesta glavnog urednika dečijeg programa?

Zamor i  finansijsko siromaštvo televizije u teškim vremenima kada ne možeš da uradiš ništa što je blizu nivoa onoga što si radio nekad. Nisam sebi mogao da dozvolim da radim loše emisije.

Koji je vaš savet ljudima koji planiraju da rade u dečijim medijima ill možda neki osnovni princip kojim treba da se rukovode?

Prvo poštovati decu. Imati razumevanja za nastavnike, umorne roditelje. Pročitati najbitnije knjige za svako detinjstvo. Obilaziti škole, ići u zabavišta gde deca od četiri, pet godina razumno i pametno razgovaraju o nekim temama, tražiti darovite među njima. Vidite te male instrumentaliste na našim muzičkim takmičenjima - to su uradile i porodica i škola. To se može uraditi ne samo u matematici i fizici, može i u drugim kategorijama. Samo trebada se nađu takvi ljudi i da se potrefe u sretnom vremenu, a sretnog vremena je sve manje...


Razgovor vodila: Željka Blagojević | Tekst uredila: Darjana Pelemiš
Deo teksta preuzet sa: 5 sa zvezdicom
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: