Milan Kujundžić Aberdar (1842—1893)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milan Kujundžić Aberdar (1842—1893)  (Pročitano 16700 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 19, 2010, 03:15:20 am »

**

MILAN KUJUNDŽIĆ ABERDAR
(Beograd, 28.02.1842 — Beograd, 26.11.1893)




"Ja imam samo jedan pravi amanet, jednu malu želju,
a to je: da u čovečanstvu napreduje moj srpski narod koga sam jako voleo."


Milan Kujundžić Aberdar
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 19, 2010, 03:15:52 am »

**




MILAN KUJUNDŽIĆ

Kujundžić, Milan Aberdar, filozof, pesnik, političar (Beograd, 28. II 1842 — Beograd, 26. XI 1893)
 
Rodio se u imućnoj i obrazovanoj građanskoj porodici. Otac Jovan, terzija, četiri puta se ženio. Dobio je ime Joanikije (Janićije), što je kasnije promenio u Milan, a tome onda dodao nadimak Aberdar, po naslovu svoje prve zbirke pesama. Osnovnu školu učio je u Beogradu (kod Saborne crkve), a u Pančevu 1850. upisao nemačku gimnaziju jer ga u srpsku kao osmogodišnjaka nisu primili. U Pančevu nije dugo ostao pa je sedmogodišnju gimnaziju završio u Beogradu. Na pravni odsek Liceja u Beogradu upisao se 1859. Na drugoj godini bio je udaljen iz Liceja zbog upornog protesta protiv nekih nemoralnih pojava, ali je posle godinu i po dana profesorski savet poništio odluku i naknadno mu priznao sve školovanje. Studije je prekinuo zbog turskog bombardovanja grada sa kalemegdanske tvrđave juna 1862, kada je postao konjički desetar u srpskoj vojsci. Potom je dobio stipendiju srpske vlade i otišao na studije filozofije u inostranstvo — jednu godinu studirao je u Beču, drugu u Minhenu, treću na Sorboni u Parizu, a u jesen 1865. otišao u Oksford. Konstantin Branković, profesor filozofije na Velikoj školi, zbog bolesti je tada prekinuo predavanja pa je ministar prosvete posle nekoliko meseci vratio Kujundžića iz Engleske. Ne dovršivši tako studije filozofije, 1865. zaposlio se kao činovnik u Ministarstvu prosvete i odmah polemisao sa Alimpijem Vasiljevićem oko početka grčke filozofije. Januara 1866. kao suplent preuzeo je katedru filozofije na Velikoj školi. Imao je značajnu ulogu u liberalnom Omladinskom pokretu i bio 1866. jedan od petorice odbornika Ujedinjene omladine srpske. Januara 1867. izabran je za člana Srpskog učenog društva, čiji je bio sekretar (1873—1882) i urednik Glasnika Srpskog učenog društva. Zbog političkih uverenja udaljen je 1867. iz Velike škole. Postao je 1868. počasni član Matice srpske. Pošto je odbio postavljenje za sreskog načelnika u Kraljevu, od 1868. do 1871. bio je sekretar Policajnog odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela. Početkom 1871. dao je ostavku na službu kako bi uređivao list Ujedinjene omladine Mlada Srbadija (1871—1872). Bio je narodni poslanik, prvi sekretar (1874), potpredsednik (1880—1881) i predsednik (1882—1885) Narodne skupštine. Od 1873. do 1882. ponovo je bio profesor filozofije na Velikoj školi. Učestvovao je u srpsko-turskim ratovima 1876—1878. kao intendant Čačanske brigade i komandant baterije (dobio je tada čin počasnog kapetana I klase, a kasnije je unapređen u majora i potpukovnika). Jedan je od osnivača Naprednjačke stranke 1881. i član njenog Glavnog odbora. Od 1882. do 1886. bio je izvanredni poslanik i opunomoćeni ministar u Rimu. Kao ministar prosvete (1886—1887) doneo je zakone o pripravnoj školi, devojačkoj radničkoj školi, osmogodišnjoj gimnaziji, bogosloviji kao višoj školi i osnovni zakon o Srpskoj kraljevskoj akademiji (1886), čiji je redovni član postao 1887. Zbog bolesti je rano penzionisan. Nije se ženio i nije imao potomstvo. Februara 1891. napisao je Zaveštaj kojim je kuću na Topčiderskoj zvezdi poklonio Akademiji i time osnovao svoju Zadužbinu, iz koje će se kasnije finansirati izdavačka delatnost Akademije. Za političke i ratne zasluge dobio je Medalju obnovioca Srpske Kraljevine, Srebrnu medalju za hrabrost, Zlatnu medalju za hrabrost, Medalju Crvenog krsta, Takovski krst IV stepena s mačevima, Takovski krst III stepena, Orden Belog orla III stepena, Orden knjaza Danila II stepena, grčki orden Spasitelj II stepena. Jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime.

U književnosti se javio 1860. pesmom Otačastvo i od tada sarađivao u nizu listova i časopisa (Danica, Slovenka, Svetovid, Letopis Matice srpske, Javor, Licejka, Vila, Srbska sloboda, Bosiljak, Glasnik Srpskog učenog društva, Matica, Hrvatski sokol, Vienac, Mlada Srbadija, Srpska zora, Godišnjak Srpske kraljevske akademije, Otadžbina, Narodni dnevnik, Glas Srpske kraljevske akademije, Novi list). Uz nekoliko ljubavnih i vinskih pesama, pisao je poglavito romantičarsku rodoljubivu poeziju u kojoj se omladina poziva na oružje i ostvarenje ujedinjenja. Pod nadimkom Aberdar objavio je dve zbirke lirskih pesama (Prvi jek, Drugi jek), potom spev u šest pevanja (Srbski patrijar ili s Deževe na Dunav!) i baladu (Nevesta hajdukova). Pesme epskog karaktera ostale su rasute po periodici. Iz fonda I. Kolarca 1868. nagrađena je zbirka Prvi jek. Zastupljen je u antologijama srpske poezije (B. Popović, Đ. Radović — M. Panić-Surep, M. Pavlović). Pesme su mu komponovali J. Stojanović (Srbin sam), N. Grujić (Čekam, čekam, Gledajte oganj), K. Stanković (Srećan put), D. Jenko (Rekao nam bog bogova; Spavaš li, zlato moje) i Tolinger (Labud se kupa, Srca kucanja dragog uzdanja). Štampao je i nekoliko priča (Noć na Dorćolu, 1861; Beogradski zmaj, 1861; Bačka Lala, 1862). Prevođen je na češki i nemački. Kao filozof nastojao je da na osnovu saznanja univerzalnog ustrojstva sveta poveže spekulaciju i empirizam, filozofiju s naukama. Polazi od pojma jestestva, koji čini kolo prvih uzroka, odakle proističe harmonija kao jedinstvo snage i razdeljivosti materije. Filozofiju stoga razumeva kao nauku o zakonima ljudske unutrašnjosti i njenoj povezanosti sa spoljašnjim svetom. Ljudska unutrašnjost se pokazuje najpre u osećanju, zatim u svesti i na kraju u volji kao jedinstvu osećanja i svesti. Zato filozofiju deli na pripremu ili uvod (istorija filozofije) i tri dela: osnova (nauka o osećanju ili srcu — psihologija), skelet (nauka o svesti ili duhu — logika) i celina (nauka o duši ili volji). Nauka o volji sa svoje strane se deli na nauku o društvu ili slobodi (etika, sociologija), o umetnosti (estetika) i o veri (teodiceja, umna vera). Na Velikoj školi predavao je sve ove discipline — istoriju filozofije, psihologiju, logiku i estetiku. Kod nas je prvi započeo predavanja iz istorije filozofije, utemeljio je istoriografiju srpske filozofije (Filosofija kod Srba, 1868; jedan odeljak uvodnog dela preveden je 1869. u Lavovu na rusinski) a time i istraživanje istorije filozofije uopšte, i započeo je istraživanja pojedinih filozofskih disciplina kod Srba (Pogled na psihologiju u nas Srba, 1867; Šta je i koliko rađeno u nas na lođici, 1871). Jedini je do tada držao na fakultetu kurs istorije srpske filozofije, a predavao je i rusku filozofiju. Predavanja iz psihologije označavaju okretanje od racionalne ka empirijskoj psihologiji i izložena su u prvom delu njegovog glavnog filozofskog spisa Kratki pregled harmonije u svetu, naslovljenom Nauka o osećanju (1867). Predavanja iz logike označavaju okretanje od formalne ka induktivnoj logici a izložena su u knjizi Nauka o svesti (duh) (1872), koja čini drugi deo glavnog spisa. Predavanja iz estetike nije objavio, ali je iz trećeg dela filozofije, nauke o volji, štampao spis Volja i sloboda (1889). Tekst Ide li svet na bolje ili na gore? (1870) označava početak filozofskog eseja kod nas.

DELA: Srbski patrijar ili s Deževe na Dunav!, Novi Sad 1861; Komentar na "Književna izopačavanja" gospodina A. Vasiljevića, Beograd 1866; Svet harmonije, Beograd 1866; Kratki pregled harmonije u svetu, deo prvi: Srce ili nauka o osećanju, Beograd 1867; Filosofija u Srba, Beograd 1868; Prvi jek, Beograd 1868; Drugi jek, Beograd 1870; Ide li svet na bolje ili na gore?, Novi Sad 1870; Kratki pregled harmonije u svetu, II: Nauka o svesti, Beograd 1872; Volja i sloboda, Beograd 1889.

 

IZVOR: Nikola Petrović, Svetozar Miletić i Narodna stranka, I—II, Sremski Karlovci 1968—1969.
LITERATURA: Milan Milićević, Milan Kujundžić, ministar na raspoloženju, GoSKA, 1887, I, 217—223; Milan Milićević, Milan Kujundžić, GoSKA, 1893, VII, 199—201; Jovan Skerlić, Omladina i njena književnost 1848—1871, Beograd 1906; Jaša Prodanović, Istorija političkih stranaka i struja u Srbiji, I, Beograd 1947; Andrija Stojković, Razvitak filosofije u Srba: 1804—1944, Beograd 1972; Dnevnik Benjamina Kalaja, 1868—1875, Beograd 1976; Andrija Stojković, Milan Kujundžić Aberdar. Filozofska i društveno-politička shvatanja, Novi Sad 1977; Slobodan Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, I—II, Beograd 1990; Dragan Jeremić, O filozofiji kod Srba, Beograd 1997; Ilija Marić, Filosofija na Velikoj školi, Beograd 2003; Slobodan Žunjić, Istorija srpske filozofije, Beograd 2010.

 
I. Marić
Odabrane biografije (tom V) | Matica Srpska
Slika preuzeta sa Wikipedia.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 19, 2010, 03:16:33 am »

**

KUJUNDŽIĆ  MILAN
Državnik, pisac


Kujundžiću Milanu kršteno je ime Janićije, pa je on, ugledajući se na druge, svoje ime posrbio, nazvavši se Milan!

Kujundžić se rodio u Beogradu 16 Februara 1842 godine.

Svršivši osnovnu školu u Beogradu, bio je još vrlo mali za gimnaziju; zato ga otac pošlje u Pančevo u nemačku školu, da jezik nemački nauči.

Posle se vratio u Beograd, te je svršio gimnaziju i Veliku Školu. Još kao đak bio je vrlo živ i slobodouman, te je s toga jednu godinu dana bio isključen iz škole!

Docnije je otišao u Beč, pa u Nemačku, i najposle u Francusku i u Englesku. Najviše se bavio studijama iz nauka filosofskih.

Vrativši se u otadžbinu, postao je činovnik u ministarstvu prosvete; pa profesor u Velikoj Školi, pa činovnik u ministarstvu unutrašnjih poslova; skupštinar, ministar prosvete, poslanik u Rimu i najposle pensionar.

Za vreme naših ratova, Kujundžić je vodio dobrovoljce u bojeve. U vojsci je došao do čina artileriskog potpukovnnka.

Pred kraj života, snašla ga je bila teška bolest, u kojoj je namučio i sebe i one oko sebe. Preminuo je u Beogradu 14 novembra 1893.

Kujundžić je bio čovek obilnoga prirodnoga dara, nastavmk i književnik temeljne naučenosti, Srbin žarkoga rodoljublja i državnik čvrste volje i pohvalne nesebičnosti. On je i pevao, i pisao, nastavljao, i vojevao, i upravljao.

Srpska Kraljevska Akadennja, koju je on, kao ministar prosvete, stvorio i najvišu joj sankciju izradio, njegovo će ime zapisati na drugo mesto u Pomenu svojih dobrotvora, jer je on njojzi i znatan deo svoga imanja nakon sebe ostavio.

Pored mnogih pesama, članaka, kritika, i drugih sastava, rasutih po raznim časopisima, od Kujundžića imamao ove spise.

1. Aberdar. Gusle Aberdarove. Novi Sad, 1861.
2. Kratki pregled harmonije u svetu. U Beogradu, 1867 i 1872.
3. Filosofija u Srba. Beograd 1868.
4. Ide li svet na bolje ili na gore. Novi Sad, 1870.
5. Volja i sloboda, u XX Glasu Srpske Kraljev. Akademije. Beograd, 1889.

Neka mu je laka srpska zemlja, koju je žarko ljubio i svojski poslužio!





Milan Đ. Milićević
POMENIK ZNAMENITIH LJUDI
U SRPSKOG NARODA NOVIJEGA DOBA
U BEOGRADU U SRPSKOJ
KRALJEVSKOJ ŠTAMPARIJI

1888.

OBJAŠNJENJE: DODATAK POMENIKU OD 1888 Godini 1901
Milan Đ. Milićević: "Knjiga ima dve pole. U prvoj su pomeni novih pokojnika, a U drugoj su dopune i ispravke za Pomenik od 1988..."—


[postavljeno 30.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 19, 2010, 03:17:08 am »

**

MILAN KUJUNDŽIĆ — ABERDAR.


Vreme 1860—1880. vidnoga je značaja u razvoju srpske književnosti i ideja srpskoga društva. Tada Đuro Daničić postaje po smrti Vukovoj glavni nosilac njegove zastave; izrađuje najnaučnija dela svoja. Ispitivanja srpske narodne i državne prošlosti prelazi tada u druge, spremnije, ruke i uzima intenzivnije razmere. Rad se na etnografiji produžuje obilatije po primeru Vukovu. U prirodnjačkim studijama Pančić organizuje kolo mlađih poslednika, i sam značajem svoga rada ostaje u tom razdoblju. U tom je periodu odlučena poslednja bitka za Vukovu književnu i pravopisnu reformu, kojoj se tada pokloni i službena Srbija. A Ujedinjena Omladina daje izraza ondašnjim težnjama prosvećenijeg dela srpskog društva, kada se zameću i klice realističkih pogleda u literaturi. U poeziji je značaj toga doba također veliki. Jakšić, osem ranih početaka, pripada sav tome vremenu. Tako isto i Jovan Grčić Milenko i drugi, a u glavnom to vredi i za Sundečića, Pucića, Kaćanskoga, M. Popovića i t. d. Iste su pojave i u pripoveci. Tada Jaša Ignjatović dostiže vrhunac plodnosti i uspeha, kao i Šapčanin, a Ljubiša samo tome periodu i pripada. U drami je Trifković i početkom i svršetkom pojava toga vremena.

Prvi dana toga razdoblja dadoše masu znatnih događaja. U Hercegovini Vukalović razvi zastavu oslobođenja. Sa grada beogradskog zatutnjaše bombe i lubarde, a njima se stavi na suprot oduševljenje srpsko. Dok se diplomatskim putem spremalo uspešno rešenje pitanja o gradovima u Srbiji, pripremaše se na Kritu hrišćanski ustanak, praćen živim simpatijama srpskim. Ne mnogo po tom planu u Boci ustanak srećnoga početka i časnoga završetka. Omladinski pokret brujaše oduševljenjem. U polovini druge decenije planu puška nevesinjska, a za njom dođoše ratovi Srbije i Crne Gore i rusko-turska vojna. Na kraju svega dolazi nezavisnost — s obavezama drukčije prirode. Srbija i Crna Gora nailaze na stazu kojom ide život evropskih država — a na srcu srpskom ostaje nova teška rana.

To, radovima tako bogato, doba čini po ukupnim težnjama svojim, iskazanim naročito u literaturi, jednu celinu koja ima svoje karakterno obeležje. Ali ta celina može biti prava i potpuna tek kad se u njeno proučavanje unese kao predmet i obilat, živ i uticajni rad Milana Kujundžića, čoveka koji je bio pravi izraz težnja svojega doba — a ono se u glavnom jednači i poklapa s istaknutim razdobljem omeđenim godinama 1860. i 1880.

Javni je rad Kujundžićev trojak: poetski, nastavničko-naučnički i novinarsko-politički. Kroza sve tri se grupe provodi jedna osnovna misao: savremeno građansko slobodnjaštvo, oblik evropske prosvećenosti i ideja bratstva kao znamenja opšteg napretka narodnog.

Pomenuto razdoblje, a naročito prva desetina, pokazuje Kujundžića kao vrednog i plodnog budioca narodnog, koji se koristi još neprestano velikim oduševljenjem za poeziju te u njenom obliku kazuje svoje misli, želje i poglede na svet. On je česta pojava pesnička šesetih i donekle sedamdesetih godina u listovima toga doba. Skupljene pesme svoje razdelio je u tri knjige kao tri jeka Aberdara, kako je nazvao svoje zbirke i sebe. Prvaje knjiga izišla 1868. a druga 1870, obe u Beogradu. Treća nije ni ugledala sveta. "Aberdarem su naši ocevi zvali pušku, koja glas daje — veli on u predgovoru prve knjige. — Aberdarem sam ja krstio svoje srce dok sam još đakom bio. Karakter i oblik moga pevanja potpuno se kazuje ovim imenom. Aberdar je izletao zvuk po zvuk u Danici, Slovenci, Letopisu, Licejci, Javoru, Vili. I evo ga sada prikupljenog i priraslog, da u potpunoj jeci "aber dade na četiri strane", da kucne na vrata svuda gde ima topla disaja i gde ima jezika da ume protepati krasnu reč: slobodno je!" Prva knjiga prikazuje "svet u kome smo ponikli"; u drugoj su ljubavne pesme; za treću su bile ostavljene epske pesme, od kojih je manji broj bio ranije štampan.

Slobodnjačko pevanje Kujundžićevo — a on je po vremenu prvi pesnik toga pravca — veliča narod prema domaćim i prema tuđim vlasnicima; teži slobodi u neodređenoj formi njenoj i veliča savest i "vedro čelo". Jedna mu takva pesmica glasi:

Ima jedna vila mlada,
Ljubav čista bi joj mati,
Za ljubav će pokidati,
Pokidaće, čujte silni,
Sve okove narodove —
N a r o d n o s t  se vilazove!


U drugoj opet veli:

Ćuti robe! — tiran seva,
Jaram tebe sreći uči. —
Hej tirani, vešte glave!
Brzo l' sužne naučiste:
E vas valja grob da veća,
Da j' sloboda prava sreća!


Idealističko gledanje na stvar — koje je bilo nasleđeno iz ranijega doba — kazuje i njegov epigram:

Srbin ti je mač,
Što više treš,
Da ga potreš,
Sve jasniji mač!


U tom je pogledu karakteristična njegova pesma "Jesam plemić?"

Jesam plemić? pitate me —
O, da, bogme, te još kaki!
Tako starog, slavnog plemstva
Na kraj sveta nema svaki!

Stalež moj se ne da prevest'
U naslove vaše ove,
U vas plemstva tog još nema,
Na srpski se narod zove...

Jesam baron? ili grof, knez?
O, još nešto, nešto više!
Prosto pero nije kadro
Diplomu mi da napiše.


Kao slobodnjak — i ako su ideje njegovih pesama bile skromne i više nego dopuštene liberalne želje obrazovanoga društva — dolazio je u sukob s onda moćnom cenzurom kojoj je upravio predgovor svoje druge knjige pesama. Odbacivši državnu i usvojivši mesto nje moralnu cenzuru koju ima da vrši savest, on veli na završetku svoga razgovora sa "gospođom cenzurom,": "Neka bi bog videla i slobode oprostio vas, gospođo, za navek od svakih nametnutih i nametljivih tutora čak i na poslednjem krajičku naroda našeg, a neka bi vam umnožio slobodne, tople i iskrene prijatelje, koji će ljubiti vašu svetlost i vašu čast više nego sebe same!"

Odjeci toga slobodnjaštva nalaze se i u ljubavnim pesmama njegovim. Njegovo pevanje mladosti, ljubavi, životu i veselju stoji - u literarnom pogledu — pod jasnim uticajem Brankovim i one struje koja je od Branka zavladala, a uticaj mu je bio znatan naročito stoga, što je smer njegova pevanja bio u skladu s ondašnjim težnjama naprednijega i mlađega dela srpske inteligencije. —

Kao nastavnik i književni radnik Kujundžić je također bio za svoje doba nosilac novih pojmova, imajući za predmet ovoga rada filosofska razlaganja koja su u srpskoj nauci naročito dotle sa svim slabo bila zastupljena. Njegovi nazori o Dositiju Obradoviću kao filosofu bili su vrlo lepo primljeni — i ako se danas o predmetu toga njegova studovanja sudi drukčije. Osem toga su od njega dve knjige psihologije i logike pod imenom "Kratki pregled harmonije u svetu", akademska beseda "Volja i sloboda" i drugi manji radovi polemičnoga karaktera. -

Kao političko-novinarski radnik on je zastupao zbir onoga što se može izvesti iz pomenutih grupa njegova delanja. U tome je osvajao svojom težnjom da bude glasnik mlađega pokolenja, te je njemu, koji je istraživao harmoniju u svetu, moralo biti teško kad je osetio disharmoniju koja je u jedno doba bila zavladala između njegovih političkih nazora i težnja mlađega naraštaja koji je on istinski voleo. —

Milan Kujundžić rodio se 16. februara 1842. godine u Beogradu, gde je izučio osnovnu školu, gimnaziju i Licej. Još za vreme školovanja istakao se među svojim drugovima živom prirodom i učešćem u književnim i drugim javnim poslovima, pa je bio i jedan od najvrednijih članovaradnikau omladinskoj "Licejci". Po svršetku Liceja dobije pravo uređivanja i izdavanja novoga književnoga lista, ali mu se tada stvori mogućnost školovanja u tuđini, te on ode na više nauke a stečeno pravo uredničko prenese na svoga druga i rođaka Stojana Novakovića. Tako je postao književni list "Vila" na kojoj je i Kujundžić znatno radio.

Više je nauke filosofske slušao u Beču, Nemačkoj, Parizu i Ingleskoj.

Vrativši se u otadžbinu, bio je kratko vreme činovnik u Ministarstvu Prosvete, a po tom profesor filosofije u Velikoj Školi. Kad je iz političkih razloga za vreme namesništva krenuo iz škole, dao je ostavku pa je primio uređivanje "Mlade Srbadije", organa društva istoga imena, na čijim je zadacima i dotle oduševljeno radio. Po tom je opet vraćen u Veliku Školu, odakle je otišao za poslanika u Rim kad je Srbija proglašena za kraljevinu. Godine 1886.—1887. bio je ministar prosvete i crkvenih poslova, a po tom je stavljen u penziju.

Kao ministar prosvete stvorio je Srpsku Kraljevsku Akademiju za nauke i umetnosti, pa je postao i jedan od prvih članova njenih.

Sedamdesetih i osamdesetih godina bivao je i poslanik u narodnim skupštinama i časnik njihov, a u drugom ratu s Turcima, 1877.—1878, učestvovao je kao rezervni oficir, dobivši, docnije, čin potpukovnički.

Kujundžić je preminuo u Beogradu 14. novembra 1893. godine, postavši, zaveštajem svojim, i dobrotvor Srpske Kraljevske Akademije, a njegov rad na prosvećivanju društva srpskoga, odlučnost u poslovanju i pristupačnost sačuvali su mu uspomenu od zaborava, tako česte pojave u narodu koji se žuri da u kulturi stigne druge ne bolje ali srećnije narode.



Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Beograd, 2008.


[postavljeno 30.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 19, 2010, 03:17:57 am »

*

M I L A N  K U J U N D Ž I Ć  ABERDAR


Milan Kujundžić - Aberdar, pesnik, filozof, profesor, ministar prosvete Srbije, predsednik Narodne skupštine Srbije, diplomata, akademik, zadužbinar...

Aberdarova ulica u Beogradu.

Mala krivudava uličica, pre sokačić, vodi od Ulice Georgi Dimitrova, novi naziv Ulice Ilije Garašanina, pa sve do... zapravo, ta uličica i ne vodi nigde kao što bi se očekivalo od svake ulice. Ona ima samo jednu kuću koja nosi pravi kućni broj, broj 22a, nekoliko građevinskih kontejnera, jednu već godinama nedovršenu građevinu. Zatim stepenište, pa Malo pozorište i dalje Tašmajdanski park. To je Beograd dodelio Aberdaru. A Aberdar Beogradu?

Milan Kujunčić - Aberdar se rodio u Beogradu 16. februara 1842. godine. Potiče iz brojne, imućne, obrazovane građanske porodice. Otac Jovan Kujunčić se ženio četiri puta. Pored Milana imao je dve kćeri: Jelenu, na neki način takođe spisateljicu, koja je bila udata za Stojana Novakovića i Nerandžu, udatu za generala Vladimira Ugričića. Ova Kujunčićeva kći nije naginjala peru kao njegova ostala deca ali je spadala u red tada najlepših žena Beograda. Njena lepota i raskošni krinolini ušli su čak i u pesmu gde je Beograd toga vremena pominjao kao gospa Nera s dvanaest karnera.

Najmlađi sin starog Kujunčića bio je čuveni beogradski lekar dr Voja Kujundžić, koji je objavio mnoge medicinske radove i prvi kod nas propagirao i uveo kremaciju kao oblik sahrane. Dr Voja Kujunčić je dete iz četvrtog braka svoga oca te je stoga bio mlađi od pojedine dece svojih sestara.

U porodičnom posedu je bilo više stanova za izdavanje sa lokalima kao i imanje na uglu današnjih ulica Ive Lole Ribara i Hilendarske. Na njemu se dugo vremena nalazila kafana "Kod dva bela goluba", pa se stoga i čitav skver tako zvao.

Porodica Kujunčić je pri prodaji tog placa u ugovor o kupoprodaji sa Zanatskom komorom insistirala na klauzuli da se na Zanatski dom, radi čije je izgradnje i kupljen plac, postavi figura dva bela goluba. Zanatski dom je završen između dva svetska rata a ugovor o kupoprodaji je ispoštovan u celosti. Vajar Lukaček je u svoj rad "Kovač" pored nakovnja stavio i dva bela goluba koja se i danas nalaze na zgradi Radio Beograda.

Milana Kujunčića posle završene osnovne škole, koju je pohađao kod Saborne crkve, upisuju u nemačku gimnaziju u Pančevu. U toj gimnaziji nije dugo ostao. Preosetljivi dečak, emotivno vezan za kuću i porodicu u Beogradu, patio je toliko, "kukao i plakao za kućom", kako je kasnije sam pričao, da je počeo da poboljeva te ga otac Jovan vraća u Beograd gde završava sedam razreda gimnazije, koliko je tada u Srbiji ona i trajala. Upisuje se 1859. godine na "pravni odsek beogradskog Liceja".

Mirne studije i njemu kao i drugim beogradskim đacima prekida tursko bombardovanje Beograda 1862. godine. Te godine Milan Kujunčić - Aberdar prekida studije i postaje konjički desetar u srpskoj vojsci. U želji da pomogne mladima i sačuva svoju inteligenciju, srpska vlada dodeljuje više stipendija omladini za studije na strani. Među tim studentima vladinim pitomcima bio je i Milan Kujunčić - Aberdar. Prvu godinu filozofskih nauka završio je u Beču, drugu u Minhenu, treću u Parizu a diplomirao je na Oksfordskom univerzitetu. U Srbiju se vraća 1865. sa diplomom i znanjem nekoliko svetskih jezika. Odmah dobija državnu službu u rangu kancelariste u Ministarstvu prosvete. Već sledeće godine 1866. preuzima katedru filozofije na Velikoj školi. Pored profesorskog poziva aktivno se uključio i u politiku što nikada ne može da prođe nezapaženo i bez "posledica". Tako na osnovu paragrafa 76 biva ubrzo "odlučen od Škole" zato što je na izborima 1867. glasao za kandidata za koga policija nije dozvoljavala da se glasa.

U to vreme je Milan Kujunčić - Aberdar čitalačkoj javnosti bio najpoznatiji kao pesnik. Napisao je nekoliko zbirki lirskih pesama i to: Aberdar, Prvi Jek (1868), Drugi Jek (1870), jedan spev u šest pevanja Srpski Patrijar ili S Deževe na Dunavu (1866) i baladu "Nevesta hajdukova". Izuzev nekoliko ljubavnih i vinskih pesama, sva mu je poezija rodoljubiva. To su sve poklici omladini da se digne na oružje protiv narodnih ugnjetača i ostvari ujedinjenje. Poezija mu je romantičarski bučna i neodmerena, kako su ga kritičari okarakterisali. Pojedini stihovi su mu, zahvaljujući melodijama Davorina Jenka i Roberta Tolingera, ostali i do danas živi, kao karakteristični svedoci Omladinskog pokreta. Napisao je i nekoliko pripovedaka koje je objavio u "Danici" a to su: "Noć na Dorćolu", "Beogradski zmaj" i "Bačka Lala".

Milan Kujunčić - Aberdar je blagovremeno uvideo svu šturost i jednostranost svoje poezije te se ubrzo okreće radu u nastavi, nauci i politici. Spadao je u red boljih govornika kod Srba.

U tzv. Omladinskom pokretu Aberdar je igrao jednu od najznačajnijih uloga. Još 1866. bio je jedan od petorice odbornika Ujedinjene omladine srpske. Tokom rada u Omladinskom pokretu, u javnom ali i u tajnom, Aberdar se sve više posvećuje filozofiji.

Godine 1868. Namesništvo ga postavlja za sekretara Ministarstva unutrašnjih dela. Izgleda da je kancelarijski posao najmanje odgovarao Aberdarovom duhu jer ubrzo daje ostavku na državnu službu i preuzima uredništvo omladinskog lista "Mlada Srbadija".

Svoje omladinske ideale teško je napuštao pa stoga godinama ostaje jedan od recenzenata u "Vili", "Mladoj Srbadiji", "Godišnjici" i "Glasniku Srpskog učenog društva".

Što se tiče političkih načela, Aberdar je počeo kao "radikalni liberalac" a u prvo vreme pripadao je levici u omladini. U periodu od 1864. do 1865. sarađivao je u ženevskoj "Slobodi" Vladimira Jovanovića i u Kaljevićevoj "Srbiji". Sa ovima je kasnije došao u sukob. Po osnivanju Narodnjačke stranke postaje njen član. Kasnije na mestu ministra prosvete bio je vrlo aktivan. Uveo je predškolski rad sa decom, osnovao devojačke škole i devojačke radne škole, podigao je rang gimnazije na osam razreda, a Bogosloviju na rang više škole i učestvovao u donošenju Zakona o Srpskoj kraljevskoj akademiji.

Na Veliku školu se vraća tek 1873, naravno opet na katedru za filozofiju, a već sledeće godine postaje i prvi sekretar Narodne skupštine Srbije. Ratne 1876—77. godine provodi aktivno u vojsci kao komandant baterije.

Za člana Srpskog učenog društva Milan Kujunčić - Aberdar bio je izabran još 17. oktobra 1866. godine.

U Upravi Srpskog učenog društva ime Milana Kujunčića - Aberdara susrećemo od 1873. godine i to na mestu sekretara i blagajnika gde je zamenio Stojana Novakovića.

U Srpskoj kraljevskoj akademiji je od njenog spajanja sa Srpskim učenim društvom. U Upravu Srpske kraljevske akademije ulazi 1878, a njen redovni član postaje 1886. godine.

Kako u naučnom tako i u političkom životu bio je veoma aktivan. U sazivu 1881—1882. bio je potpredsednik Narodne skupštine. Za poslanika Kraljevine Srbije u Rimu imenovan je 1882, predsednik Narodne skupštine bio je u periodu od 1882. do 1885, dok je mesto ministra prosvete zauzimao od 1886. do 1887. godine.

Milan Kujunčić - Aberdar je stekao ime u svojoj sredini najpre kao pesnik i omladinski aktivista. Zatim kao profesor filozofije i filozofski pisac i najzad kao političar i diplomata. Iako istaknuta ličnost u svim oblastima, Aberdar ni u jednoj nije zablistao. Za njega Branislav Petronijević kaže da je bio "čovek velikog obrazovanja i nesumnjivog talenta iako nije ni izdaleka dao ono što je mogao dati".

Jovan Skerlić 1906. godine o Milanu Kujunčiću - Aberdaru pored ostalog kaže "bio je jedan od retkih ljudi u Srbiji koji su pokazivali filozofskog duha".

Zbog bolesti je rano penzionisan. Umire već 14. novembra 1893. godine. Osećajući nezadrživo napredovanje bolesti, Aberdar piše svoj testament 16. februara 1891. koji je zbog svoje poetičnosti dvostruko zanimljiv za čitaoca:


MOJ ZAVEŠTAJ

Sunce moga veka već se kloni zapadu. I stanje moje već i državom je oglašeno kao stanje mira.

Ja mogu dakle mirnom savešću da već zaključim svoj račun o sudbini stvarne tekovine svoje.

To ne smeta mojoj neodoljivoj želji i nameri da račune moralne tekovine svoje zaključujem dok sam živ.

Milujući život, milo mi je da naredim, kako će i onda, kad večno zaspim, da se čini sa onim što se u društvu misli zove da je moje.

Ja imam samo jedan pravi amanet, jednu malu želju, koja i mojim dragim prijateljima u srcu je, a to je: da u čovečanstvu napreduje moj srpski narod koga sam jako voleo. Jedina bi moja molba bila da mi se oprosti, ako nisam učinio onoliko koliko sam želeo.

O onome, koje ne dolazi u javno, ni u zakonski okvir, ja želim da obeležim oblike i granice svojim zakonitim zaveštanjem.

Prvo, želim da rukopise i knjige moje primi prvi prijatelj moj od detinjstva Stojan Novaković, ili njegov dragi sin Mileta. I ovlašćujem da iz rukopisa naučnih može i da se objavi, ako bi se našlo štogod novo ili dobro.

Drugo, molim da moje pesničke beleške i sve ono što se dotiče osećajne strane života moga, primi moj najbolji drug, prisan mi po osećanju, Čedomilj Mijatović, te da u ovome pročita moj život.

Treće, molim svoju premilu Srpsku kraljevsku akademiju da primi kao svojinu, po starom običaju mudraca, moj letnjikovac Zvezdu na Brdu Topčiderskom.

Peto, naređujem da se Srpskoj kraljevskoj akademiji odvoji od mog imanja 1.500 dukata, na održavanje letnjikovca i opravke potrebne.

Deseto, molim da staratelje o svemu ovome imenuje Srpska kraljevska akademija i ovlašćujem je da u ime moje umoli udesne prijatelje za ovu uslugu prijateljsku.

U Beogradu

16. februara 1891 god.

Milan Kujunčić - Aberdar


Milan Kujunčić - Aberdar umire u Beogradu 14. novembra 1893. godine. Sada, po našem "dobrom" običaju, nastaje dugi spor između daljih srodnika koji su polagali pravo na nasledstvo i Srpske kraljevske akademije. Taj spor je Akademija u svoju korist okončala tek 1907. godine. Na žalost, za to vreme letnjikovac "Zvezda", koji je tek sada prešao u vlasništvo Srpske kraljevske akademije, usled nebrige i elementarnih nepogoda sasvim je porušen. Predsednik Srpske kraljevske akademije Stojan Novaković, 26. novembra 1910. godine, upućuje molbu Ministarstvu prosvete i crkvenih dela da joj od ministra narodne privrede izdejstvuje dozvolu za prodaju letnjikovca "Zvezda", "koji je u dugotrajnom raspravljanju mase pok. Milana Kujunčića elementarnim nepogodama sasvim porušen". Tek 3. maja 1913. Državni savet Kraljevine Srbije donosi odluku da Akademija može da proda letnjikovac "Zvezdu" i dobiveni novac unese u Fond Milana Kujunčića - Aberdara:

"Na osnovu člana 193. Ustava zemaljskog odobrava se Srpskoj kraljevskoj akademiji da može prodati letnjikovac Zvezdu koji joj je pok. Milan Kujunčić zaveštao i od prodaje dobiveni novac uneti u fond obrazovan od zaveštanih joj od pok. Milana Kujunčić a 18.000 dinara, te iz obe sume obrazovati fond Zadužbine Milana Kujunčić a Aberdara kojemu će pravila propisati Srpska kraljevska akademija".—


Mira Sofronijević: Darivali su svome otečestvu, Beograd, 1995.
Deo teksta preuzet sa: Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Mart 13, 2013, 09:03:50 pm »

**
Stihovi Milan Kujundžić Aberdar


HAJ.

Rekao nam bog bogova:
U boj, deco, protiv mraka
Ne pitajte, ko vas gledi,
Ja vas gledim iz oblaka.
Vedro čelo, ruka čila,
Srce puno, haj!
Ko slobodu svetu ljubi.
Ruku ruci daj!

Slatka pesma nas ispraća,
Slatka usta mole Boga,
Da nam srcu dade sunca,
A u ruke groma svoga.
Družinice, braćo draga.
Haj, na noge, haj!
Daleko su puti naši,
Ustani, ustajl

Ko će bratski, brat smo njemu,
Ko dušmanski, dušman smo mu.
Neka steže crni lanac —
Pustiće ga našem gromu.
Barjaktaru, barjak diži,
Hajde pravo, haj,
Oklen čuješ ponajdublji
Ropski uzdisaj!

Aberdar: Prvi jek.


DODIRNI RUKOM ŽICE . . .

Dodirni rukom žice,
Izmami iz njih guk,
Oh on će kaz'ti više,
Neg ljudski pusti zvuk.

Zemaljski lanci tonu
U divnom guku tom,
Srca se tu sastaju
U caru nebesnom.

Oči se sklope tiho,
Iščezne udes klet,
Oh, to je onaj, dušo,
Nebesni, drugi svet

Nek se ižljube srca!
Slobodno im je tu,
Zagrljaj ovaj rađa
Blaženost večitu.

Dodirni rukom žice,
Izmami iz njih guk —
Oh, on će kaz'ti više,
Neg ljudski pusti zvuk.


VILČE

Kadiva — oči crne,
A kosa — meka svila.
Na ružičnim se ustma
Dva cvetka zagrlila.

Nestašna joj je zora
Ljubnula belo lice,
A tamna neka nojca
Svione trepavice.

Pođe li, čisto gledaš,
Gdje anđeli je nose,
Zbori li, misliš: biser
Potokom osuo se . . .

Junakinje joj vile
Srdašce okupale.
Svoj osmeh nebo šilje
Na njene usne male.

I šilje kolo vilsko,
Da uz nju život živi —
I mušku pesmu moju.
Da joj se mladoj divi.

Aberdar: Drugi jek.


Milan Kujundžić Aberdar.

Mlađih godina pjevao je rodoljubne i ljubavne pjesme. Ove potonje odlikuju se osobitom nježnošću i lijepim slikama. Pjesme izdao je u dvije sveske, od kojih je prva (Prvi jek) izašla g. 1868., a druga (Drugi jek) g. 1870. Zbirkama dade naslov "Aberdar" (složeno od aber, to jest haber = vijest i dar), koji upotrebljavaše kao svoj pseudonim.

Napisao je i nekoliko novela, kano što su: "Noć na Dorčolu", "Biogradski zmaj" i "Bačka lala". Poslije se dao kao i Špun na nauku, te napisa više znanstvenih spisa.

Rodio se g. 1842. u Beogradu. Sveučilišne nauke svrši u Beču, Monakovu, Parizu i Oxfordu, te postade profesorom velike škole u Beogradu. Godine 1886. bijaše ministrom pravde. Umro je g. 1893. u Beogradu.


NAŠA PJESMA Antologija hrvatskog i srpskog pjesništva
Priredio Josip Milaković  
II knjiga | Troškom I. K. Ostojića | Gift Dr. Stanko S. Miholić
Sarajevo, 1905
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Mart 13, 2013, 09:23:59 pm »

**
Stihovi Milan Kujundžić Aberdar


MLADOŽENJI.

Moja je dika jabuka zlatna,
Što u vrh kule na suncu blista:
Sunašce zađe — svetilo zađe!
Jabuka ćuti ka' nojca ista...

Tvoja je dika zvezdica mala,
Što tiho, lako nebom se njija;
Nojca naiđe — zlato se mrači —
Al' tvoja zvezda sve ljupče sija!


ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Sastavio Bogdan Popović
DRŽAVNA ŠTAMPARIJA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE u Beogradu, 30.07.1936. godine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Mart 13, 2013, 10:10:02 pm »

**
Stihovi Milan Kujundžić Aberdar


ĐAČKI JADI

Katkad mi se čini nebo
Grdna sovra mermerova.
A kraj sovre oblačići
To su jata đavolova.
 
Pa se krve crne hale
Oko zvezda — suha zlata,
Oko starih mamljivica,
Grešnih para i dukata!
 
A ja gledim... kad će Bóga
Gnevan hramu svom da dospe,
Da tu bruku nogom gurne —
Da na zemlju dole prospe?

 
JEDNOM JE BILO
 
I suzi nebo, i suzi zemlja,
Kroz suze sunčev krade se zrak,
Pa blista nebom, pa blista zemljom,
Pa zlati oblak, pa topi mrak.
 
Stazica zlatna eno se dala,
Rajski je zraci posuli svu —
A deca dole sva mokra tapšu:
"Mezimče vile spuštaju tu!"
 
Oj deco luda, oteto već je
Poslednje čedo na stazi toj!
Ovo te samo veseli spomen
Što slavi slavni negdašnji boj.
 
Jednom je bilo... možda sam i ja
"Vila se rađa" tepô tadaj.
Al' sad to zemlja pobedu slavi,
Prkosi nebu! ismeva raj...
 

TIŠE VETAR
 
Hiše vetar... Mesec muči,
Tajom zraci umoreni
U postelju belu tonu
Po krovovih zaleđeni'.
 
A ja stojim, stojim, gledim
Povrh krčme beli veo,
Badava me svirka mami,
Nit bih pio ni grmeo.
Kao lavče, kad prilegne
Suparnika da upozna,
Pa da grune novom strašću —
Ko zna?
Srce mi se, bogtepita
Oko čega zagledalo...
Možda mu je milo glati
Gde umorno zračje palo.
Možda mu je novog neba
Kroz ponoći vetar pirnô —
U oku mi mekost neka,
U grudima tako mirno,
Tako mirno...

 
OTKUDA RUŽA
 
To nedro tvoje zanese listka,
Pupoljak jedar te poče viti,
Pupoljak spazi ništoću svoju,
Pa rumen stidak stade ga biti —
 
A ti me glediš... otkuda ruža...
Ko li mi tako divnu je pruža!
 
Pa kako l' usne zanose tvoje,
Uzdahnu cvetak te miris prosu,
Vide ti oči što strelom dišu,
Pa odmah malom bodljom se osu —
 
A ti me glediš... otkuda ruža...
Ko li mi tako divnu je pruža!
 

JEZERCE
 
Jezerce blago, tiho,
I ozgo mesec pun.
Po mesečini pliva
Naš mali, glatki čun.
 
A ja ti muškom rukom
Ovio viti stas,
Da te ne plaši, dušo,
Taj večiti talas.
 
Tako te sanjam, zlato,
Vižljavi raju moj,
U slatkom, tajnom sanku,
Večeri večitoj.
 
Neću se kleti, vilo,
Moj vilin izvore,
Kako mi s tebe mlado
Srdašce izgore.
 
Pogledaćemo samo:
U slatkom žaru svom
Kako se talas grli
Sa zrakom mesečnom.
 

LABUD SE KUPA
 
Labud se kupa u reci maloj,
Spustio glavu na bele grudi,
Kroz meko granje, kroz gusti hladak
Rečicom plovi, rečicom bludi.
               O, plovi, plovi, labude mali,
               Kuda te nose srebrni vali!
 
Moja je ljubav, olujna ljubav,
Na tvoja bela spustila krila,
Sa tobom bludi, sa tobom luta.
              O, plovi, plovi, labude mali,
              Kuda te nose srebrni vali!

Iz "Antologije poezije srpskog romantizma" Slobodana Rakitića
Beograd, 2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 15, 2014, 05:18:57 am »

*
A R H I V A — GALERIJA SRPSKIH DOBROTVORA


IMOVINA PISCIMA

Milan Kujundžić Aberdar — ratnik, pesnik, političar, uveo predškolski rad, osnovao devojačke škole, podigao Bogosloviju na rang više škole. Sva imovina Srpskoj kraljevskoj akademiji.

Poznatom srpskom političaru sredine 19. veka Milanu Kujundžiću Aberdaru, glavni grad odužio se imenujući njegovim imenom jedan sokak u gradskom središtu. Međutim, Kujundžić je radom u ministarstvu prosvete, zadužbinom koju je ostavio Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, i pesništvom, zaslužio više poštovanja od svog rodnog grada.

Rođen je 14. februara 1842. godine na Zereku, današnjem Dorćolu. Otac Jovan, predstavnik tipične dobrostojeće građanske porodice, upisao je sina najpre u osnovnu školu, kod Konaka kneginje Ljubice i Saborne crkve, a potom u nemačku gimnaziju u Pančevu. U tom gradu mladi Kujundžić nije dugo boravio, jer ga je zbog zdravstvenih problema otac vratio u Beograd da završi sedmogodišnju gimnaziju. Milan Kujundžić nastavio je školovanje na beogradskom Liceju, upisavši pravne nauke 1859. godine.

Zbog incidenta na Čukur-česmi i bombardovanja Beograda, Milan Kujundžić je prekinuo školovanje i obukao uniformu konjičkog kaplara srpske vojske. Kada se situacija u Srbiji smirila, među vojnim pitomcima koje je vlada odabrala za školovanje u inostranstvu, našao se i mladi Kujundžić. Njegov studentski put bio je veoma neobičan. Svaku godinu studija završavao je u drugom evropskom velegradu: Beču, Minhenu, Parizu i Oksfordu. U engleskom univerzitetskom centru je i diplomirao.

MILAN Kujundžić, tada već poliglota, vratio se u Srbiju 1866. godine. Zaposlio se u Ministarstvu prosvete, a naredne godine postao profesor i šef katedre na Velikoj školi. Potom je primljen u članstvo Srpskog učenog društva.

Nabujali politički život u Srbiji tog vremena, nije ni Kujundžića ostavio ravnodušnim. Na izborima 1867. godine, glasao je za kandidata koji nije bio po volji policije, zbog čega je proteran iz Velike škole. Tih godina, Kujundžić se javlja kao pesnik liričar. Objavljuje zbirke pesama "Aberdar", "Prvi jek", "Drugi jek", spev "Srpski Patrijar" i baladu "Nevesta hajdukova". Redovno je pisao i za "Danicu". Poezija mu je bila rodoljubiva i romantičarska, uz puno poziva omladini na ustanak protiv ugnjetača, i za ujedinjenje. Rano se uključio u rad Ujedinjene srpske omladine.

Na opšte iznenađenje, 1868. godine, Namesništvo je postavilo Milana Kujundžića za sekretara Ministarstva unutrašnjih dela. Međutim, Aberdar, kako se potpisivao nakon prve izdate zbirke pesama, ubrzo je napustio kancelariju Ministarstva, posvetio se uređivanju omladinskog lista "Mlada Srbadija" i sarađivao u nekoliko listova kao autor, recenzent ili urednik.

PREMA političkom uverenju, Milan Kujundžić Aberdar najpre je bio "radikalni liberalac", a kasnije je postao član Narodnjačke stranke. U vreme rukovođenja Ministarstvom prosvete, Aberdar je uveo predškolski rad, osnovao devojačke škole, podigao nivo gimnazije na osam razreda, a beogradsku Bogosloviju na rang više škole. Na svoju katedru u Velikoj školi vratio se 1873. godine, a naredne postao prvi sekretar Narodne skupštine. Srpsko-turske ratove Aberdar je proveo na frontu kao komandant baterije. Po završetku ratova, izabran je za potpredsednika Narodne skupštine. Kasnije je imenovan za ambasadora u Rimu, ali je već 1882. godine izabran za predsednika Narodne skupštine.

Kada su se ujedinili Srpsko učeno društvo i Srpska kraljevska akademija, Aberdar je učestvovao u zakonskom definisanju spajanja dveju ustanova i izabran za člana Uprave.

Tada je već počeo da poboljeva, pa je 1891. godine, odlučio da napiše testament. Srpskoj kraljevskoj akademiji ostavio je svu imovinu, sa obavezom da obrazuje Zadužbinu Milana Kujundžića Aberdara. Odlukom Akademije, fond je bio namenjen nagrađivanju objavljenih radova te naučne ustanove. Nakon višedecenijskih peripetija, od Aberdarove smrti 1893. godine, zadužbina je počela da funkcioniše tek 1931. godine. Objavila je više knjiga i otkupila nekoliko zbirki za svoju biblioteku.


RAT Drugi svetski rat zaustavio je delovanje zadužbine. Početna vrednost zadužbine od 779.000 srebrnih dinara, po završetku rata, potpuno je nestala. Kao i uspomena na Aberdara. Na velikog dobrotvora, značajnog političara i književnika, Beograđane danas podseća samo ćorsokak kojim se dolazi do sporednog ulaza u zgradu Radio-televizije Srbije.


Piše: Jovan Nikolić | 20.04.2004 | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: