Stevan Vladislav Kaćanski (1829—1890)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stevan Vladislav Kaćanski (1829—1890)  (Pročitano 10743 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 26, 2010, 01:22:22 pm »

**




STEVAN VLADISLAV KAĆANSKI
(Sentomaš, 05.01.1829 — Beograd, 05.05.1890)


S t a r i  B a r d, kao što su ga nazvali i kao što se i sam u poslednje doba svoga rada potpisivao, S t e v a n  K a ć a n s k i, rodio se u Srbobranu 24. decembra godine 1830. Svoje mesto rođenja docnije je proslavio pesmom u kojoj priča junačke borbe srpske i vitšku odbranu Srbobrana.

Kaćanski se školovao u različitim mestima s prekidom, a školovanje je završio na pravnoj akademiji u Zagrebu.

Znamenitih godina 1848.—1849. i Kaćanski je s puškom u ruci sudelovao u borbi, u kojoj se pokazao kao Srbin i junak. I docnije, u ratu 1877, kad je Srbija s Turskom ratovala, Kaćanski je na Beloj Palanci svojevoljno bio u bojnom lancu.

Iz 1848. naročito je lepo opevao boj na Temerinu u pesmi "Noćnica", kojom je i izišao na glas. Crnogorska pobeda na Grahovu izazvala je u Kaćanskoga "Grahov-Laz", pesmu za koju je od Kneza Crne Gore dobio na dar krasan jatagan s natpisom.

Kaćanski je počeo pevati 1845. u "Podunavci, pa je po tom pevao u "Sedmici", "Letopisu", "Vili", "Otadžbin", "Velikoj Srbiji" i drugim listovima. Godine 1862. i 1863. izdavao je u Beogradu politički list "Srpska Narodnost".

Posle bombardanja Beograda, kad se rasprava krvavoga pitanja prenese na polje diplomatsko, Kaćanski dobi 1864. ponovo državnu službu u koju je stupio još 1858. kao profesor gimnazije beogradske — prešavši u Srbiju godinu dana pre toga — a koju je o bombardanju Beograda bio ostavio, učestvujući u bojevima. Tada se preseli i ode u Kragujevac za profesora gimnazije. Tu je radio i na opštem društvenom napredovanju kao predsednik "Šumadije", društva za prosvetu narodnu. Pod njegovom je upravom u srcu Šumadije to društvo priredilo prvu besedu. Docnije je premešten u Beograd, gde je u prestoničkim gimnazijama bio profesor sve do polovine 1888. godine kada je stavljen u penziju. Pri osnivanju "Društva Svetoga Save" 1886. godine imao je stvarnoga udela, te je i odlikovan odmah izborom za potpredsednika. Ali mu je najznačniji rad poslednjih godina bio u osnovanju patriotskoga političkoga lista "Velika Srbija", koji je počeo izlaziti od Nove — 1888. — Godine pa je produžio izlaženje i posle smrti njegove. U ovom je listu S t a r i  B a r d i pesmom i člancima pozivao na rad o oslobođenju svega Srpstva.

Kaćanski je preminuo juna 1890. godine, a sahranjen je, u ime priznanja, o državnom trošku i uz neobično učešće građanstva svega Beograda i mnogih izaslannka iz Srbije i sa strane. —

I ako se tako rano javio — i dalje se postupno javljao — svojim pesmama u različitim listovima i povremenim izdanjima, ipak je zbirka pesama Kaćanskoga ugledala sveta tek 1879. godine u Pančevu. Skromna ta knjižica, i ako ne sadržava u sebi sve što js Kaćanskn ispevao, dostojan je spomenik koji je pesnik sam sebi u književnosti srpskoj podigao.

U poeziji Kaćanskoga imamo poglavito dva tona: patriotski i ljubavni. Prvi se čuje mnogo češće, i sobom je pravi predstavnik poetskoga dara Kaćanskoga. "Kaćanski, koji je i sam u mlađim godinama vojevao za srpsku stvar, najsjajnije je potvrdio svojim pesmama da i patriotske pesme mogu biti pesme i imati svoje i poetske vrednosti. U njima se ogleda žarka i istinita ljubav prema rodu, one su pune snage i pesničkoga poleta; njih je ispevalo istinito patriotsko osećanje". (Lj. Nedić: Iz novije srpske lirike). Poetsku vrednost patriotskim pesmama njegovim daju naročito pesničke slike i opisi. U "Grahov-Lazu" sam početak daje karakteristiku pesnikova manira:

Oj na moru,
Na Bosforu,
Sviti zora u Stampolu
U sultana divnom dvoru —

Ali petli tam' ne poje,
da naveste zore sjaj,
Lepše tice tamo stoje
Zatvorene u saraj...

U ovoj ponajvećoj pesmi Kaćanskoga — u kojoj se druga polovina, docnije ispevana, nije mogla približiti, po poetskoj lepoti, prvoj — na svoj je način izveo Kaćanski opis bitke:

Grmi — huji,
Tutnji, bruji;
Kao da se more trese ..
Vriska,

Piska,
Po Grahovu
Razleže se — razdire se...

U lepoj romanci "Panjelinion" na sličan je način opisana morska bura:

Burno more pobesnilo,
Nagrdilo sinje lice,
Sve se živo s njega skrilo,
Sve uteklo — sve otplovi,
Do jedino burne tice — galebovi...
I strašno je poslušati
ljute bure huk i bes,
I strašno je pogledati
Burnog mora skok, potres:
Uzbunjeno,
Uzmućeno,
Zaljuljuje silnim tokom,
Zapljuskuje džinskim skokom
Gorostasne mutne vale
Preko stena i obale —
Huji,
Bruji,
Raspinje se,
Penuši se,
Razdire se
Od siline
I potresa
Pak podiže u visine
Od pomame i od besa
Val na vale do nebesa!...

Slični su opisi u pesmi "Na Srbobranu" i u drugim, manjim, patriotskim pesmama njegovim, a od svih pesama Kaćanskoga naročito se ističu pesme: "Oj, oblaci..." i "Jesi li čula, dušo divna..."

Ljubavnih pesama Kaćanski ima manje, ali se i one odlikuju iskrenošću i neposrednošću osećanja. U pojedinim se, pak, pesmama divno svijaju te dve ljubavi — prema narodu i prema dragoj — u jedan venac, kojim se kruniše poezija Kaćanskoga, kao što je u pesmi "Pram meseca":

Kad sam s prvom ružom majskom
Dragoj prni poljub dao,
Ti si onda milo sjao
Na nas mlade u samoći
Bledi sine tamne noći....

Po tom pesnik poziva toga svedoka da osvetli putove rodu njegovu i "ugašenoj srpskoj slavi"...

Kaćanski nije mnogo pevao, ali je svaka pesma njegova našla odjeka u srcima srpskim. To su te pesme koje i sada žive u duši čitalaca, nakon smrti pesnika, koji se, posvećujući Srpskom Narodu pesme svoje, ispovedio:

Sve što imam — to je tvoje,
Sve imam — tebi dajem,
— Sa slađanim uzdisajem —
Srce, misli — p e s m e moje!





Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
God. 2 | Zagreb, 1903.

Pevani pesnici — Stevan Vladislav Kaćanski

[postavljeno 19.06.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 01:32:59 pm »

*

STEVAN VLAD. KAĆANSKI


Rođen je u Sentomašu, u Bačkoj, 5. januara 1829.90 Svršio je osnovne škole u Varadinu i Sentomašu, prava u Jegri i Zagrebu. Borio se u buni 1848.91 Pošto je svršio 1850. prava, sve do 1857. sedeo je u Sentomašu. 1857. pređe u Srbiju, i 1858. bude postavljen za profesora beogradske gimnazije. 1862. krenuo je list Srbska narodnost, koji je bio kratka veka (1862. do 1863). Od 1864—1870. služio je kao profesor u gimnaziji u Kragujevcu. Od 1870. bio je stalno u Beogradu. 1877. bio je u srpsko-turskom ratu. 1888. pokrenuo je patriotski list Veliku Srbiju. Umro je 5. maja 1890.

Rad Stevana Vlad. Kaćanskog ograničen je gotovo samo na poeziju, pa i tu nije obilan. Od početka pedesetih godina počeo se javljati svojim stihovima po raznim časopisima, i najveći deo njih izišao je u zbirci Skupljene pesme (Novi Sad, 1879). 1913, u Beogradu, izišlo je naročito priređeno izdanje njegovih ranijih i poznijih patriotskih pesama Od Balkana do Adrije.

Sa malim izuzetkom svi njegovi stihovi su rodoljubivi i rodoljublje je osnovna nota cele njegove poezije. Svoj pesnički program izneo je on u posveti "Srpskom rodu":

Sve što imam — to je tvoje,
Sve što imam — tebi dajem:
Sa slađanim uzdisajem
Srce — misli — pesme moje!


Ljubavnih pesama ima malo, pisane su u prvoj mladosti, i znatno su slabije. On se slavio kao pesnik patriotskih pesama, i posle pesme Graov laz, gde je opevana crnogorska pobeda nad Turcima koja je toliko odjeknula u celom srpskom narodu, on je stekao glas jednog od najboljih pesnika srpskih. U najboljim svojim spevovima, Noćnica (1855), Na Srbobranu (1875) i Graov laz (1862—1877), on je pokazivao izvesnu rečitost i snagu, i u krepkim i zvonkim stihovima kazivao je osećanja koja su zagrevala celu Omladinu. Izvesne njegove patriotske pesme (Gde je Srpska Vojvodina..., Hej, trubaču s bujne Drine... Sa Avale or̓o kliće...) postale su popularne patriotske himne. Tim patriotskim pesmama i patriotskom listu Velika Srbija Kaćanski ima da zahvali za svoj glas žarka rodoljubiva pesnika, zbog čega je u starosti i nosio ime "Stari Bard".


Jovan Skerlić: "Istorija nove srpske književnosti"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 01:33:21 pm »

**

STEVAN VLAD. KAĆANSKI: Od Balkana do Adrije


Stevan Vlad. Kaćanski, jedan od boljih pesnika našeg romantizma, ostao je i do danas poznat samo nekolikim svojim patriotskim pesmama (Gde je srpska Vojvodina..., Sa Avale oro klikće . . ., Hej, Trubaču s bojne Drine.. .). Njegov pesnički rad nije velik, ali sve njegove pesme ni do danas nisu prikupljene. 1879. izišle su u Novom Sadu njegove Skupljene pesme. U toj zbirci ne nalaze se svi pesnikovi stihovi, naročito ne lirske pesme iz pedesetih godina, rasturene po časopisima onoga doba. Zatim, posle 1879, sve do svoje smrti, 1890, Kaćanski je ispevao priličan broj stihova. Na taj načii, njegova zbirka iz 1879. sadrži samo manji deo njegovoga rada.
 
Bilo je potrebno da se izdadu celokupna pesnička dela Stevana Vlad. Kaćanskog. Srpska književna zadruga, koja poslednjih godina od starijih pisaca izdaje samo ona dela koja imaju trajnu književnu vrednost, nameravala je da svrši taj posao. Ali, usled političkih prilika poslednjih godina, da Zadruga ne bi tim izdanjem jednog velikosrpskog, iredentističkog pesnika došla u sukob sa zakonima Austrougarske monarhije, ta namera odložena je za bolja vremena. Sin pesnikov, Vladislav S. Kaćanski, dao je sada novo izdanje pesama svoga oca, ali i to izdanje nije potpuno. Tu ima izvestan broj pesama ispevanih u poslednjem periodu pesnikova rada, od 1879. do 1890, ali su izostavljene sve lirske pesme, nisu unete pesme iz ranijih godina kojih nema u prvoj zbirci, i mi opet nismo došli do celokupnog izdanja.
 
Među pesmama koje se nalaze u ovoj zbirci ima ih vrlo malo poznatih, neke se sada prvi put štampaju (Spomen Karađorđa..., Svršilo se...). Nekoje od njih su, u svome rodu, vrlo dobre i dokazuju da pesnička snaga Kaćanskog u starosti nije bila spala. Tako pesma Što tugom šušti Drina...?, spevana 1886:
 
Što tugom šušti Drina?
Što hukti ljut Vrbas?
Što Tara iz dubina
potmuo daje glas?


Samom izdanju daje se učiniti nekoliko napomena. Sistem izdanja ne vidi se. Pesme nisu poređane ni hronološki ni po predmetu, nego na dohvat. Zatim, izdavač je imao pijetet prema ocu, ispunjavao "sinovlji dug prema ocu", ali nije imao izdavačkih skrupula prema piscu. Menjao je, kako sam priznaje, ne samo pravopis i interpunkciju, no i tekst (sam pominje "neke manje izmene u tekstu"). Izdavač je mogao videti iz poslednjih izdanja naših starijih pesnika kako se danas rade ti poslovi. (Dragutina Kostića izdanje pesama Vojislava J. Ilića, dra Milana Ćurčina izdanje pesama Vase Živkovića, a naročito dra Milana Rešetara izdanje Manjih pjesama Njegoševih.) Tekst nikako nije imao prava menjati, a za ostale izmene imao je u predgovoru ili pogovoru kazati kolike su i kakve su.
 
I posle ove knjige, mi ćemo imati da čekamo puno i kritično izdanje pesama Stevana Vlad. Kaćanskog. Ali, kao prigodno izdanje jednog starijeg patriotskog pesnika, ova knjiga dolazi u dobar čas. Kaćanski je jedan od onih ljudi koji su imali veru u srpski narod i u Srbiju, i on tu veru nije gubio u onim teškim i mračnim vremenima osamdesetih godina XIX veka, posle bune u Srbiji i slivničkog poraza. Kada je on opevao "vitešku Šumadiju" i njen "duh slobode", kada je u dubini duše starog idealista uzvikivao:
 
Šumadijo, nado moja,
Šumadijo, čvrsto stoj!
Sad se za čast celog Srpstva
vije samo barjak tvoj!

 
— kada je stari pesnik tako pevao, praktičari i mudrice, oni koji su raspravljali teme "Zašto naš narod propada" i pisali rasprave "Dvanaesti čas Srbije", prezrivo su se smejali njegovoj slepoj veri i smatrali ga za neizlečivog fantasta. Vreme je dalo za pravo pesniku, i njegovi snovi velikim delom postaju stvarnost. Od Balkana do Adrije — to je 1875. godine bila njegova pesnička mašta; 1913. to je geografska stvarnost, to du granice dveju spojenih srpskih kraljevina.

 
Jovan Skerlić, 1913

Pisci i knjige II | Jovan Skerlić | Prosveta | Beograd, 1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 01:33:49 pm »

*
 
ODLOMCI O KAĆANSKOM


Iza Stevana Vladislava Kaćanskog, glasovitog srpskog rodoljubivog pesnika iz XIX veka, ostala je, po svoj prilici, jedna jedina prava pesma. I ta jedna nije rodoljubiva, već ljubavna. Pa i ona je interesantnija kao ideja, kao zamisao, negoli po nekoj ostvarenosti. Pominje se u toj pesmi sneg, ljubav, padanje preko drage... ali, sve je to pusta želja kako piše u njenom naslovu.

A sam Kaćanski, iako je slavljen kao jedan od najznačajnijih pesnika u svome vremenu, za poeziju nije mnogo mario, što se lako da dokumentovati. Tako postoji veliki vremenski razmak između nastanka njegovih pesama i njihovog konačnog oblikovanja — to ide čak dotle da se stihovi zaboravljaju; pojedine pesme se dovršavaju posle mnogo godina; neke pesme se i ne dovršavaju: jedn rukopis pesnik je izgubio. Sa izdavanjem zbirke je oduglovačio dok izdavač nije odustao. Nije Kaćanski bio "hladnokov" kao Laza  Kostić, on za svoje pesme jednostavno nije mario. Ponešto od njegovog opusa sačuvali su savremenici, bilo kao priču o postojanju nekih pesama, bilo kao konkretne stihove. Đorđe Popović Daničar, tako, po sećanju navodi jednu, po njegovom mišljenju,  uspelu strofu iz rukopisa koji je izgubljen u Zagrebu, 1850. godine: "Ti se gizdaš, gizdo moja,/ Bacaš munj kroz trepavke;/ Ajde, ajde! jer i mesec/ Lepše sjaje kroz oblake". Sin Stevana Kaćanskog, Vladislav se, opet seća kako je Đura Jakšić, kradom od Kaćanskog, gotovo na prevaru, sa oduševljenjem čitao nedovršene rukopise našeg pesnika. Kaćanski te rukopise, više je nego jasno, nikada nije dovršio.

Koliko je sretno početi tekst o poeziji jednog pesnika pričom o nemaru prema sopstvenoj poeziji? Možda bi bila zanimljivija priča o velikom jazu koji postoji između pesničke slave i zaborava; jer, čini me se da većeg jaza nema, barem u srpskoj književnosti, negoli što je to u slučaju Stevana Vladislava Kaćanskog.

Za slavu  je pesnik imao da zahvali dobro "odabranim" temama — ili  su one birale njega — (pratio je nacionalne snove i potrebe i kao prigodan pesnik reagovao na svaki veći potres), ali za slavu je imao da zahvali i kompozitorima koji su komponovali muziku na njegove stihove.1 Slavljen je još kao mlad pesnik kada je opevao bitku kod Temerina. U ta pesma ("Noćnica"), se več na bojištu čitala, prepisivala, učila napamet. Još veću slavu doživljava kad opeva crnogorske pobede u ratovima s Turcima. Od tih pesama o Crnogorcima najčuvenija je "Grahov laz". Dugo se  za tu pesmu smatralo da je nešto najbolje što je napisano sa srpskom jeziku - dugo je bila i ispred Njegoševog dela. A kada je Veljko Petrović 1912. godine, objavio čuvenu pesmu "Vojvodino stara, zar ti nemaš stida", nije osećao potrebu da objašnjava ko je Stari bard koga pominje u pesmi. Danas priređivači Petrovićevih pesama stavljaju zvezdicu iznad tog Stari bard i u fusnoti objašnjavaju  da je to Stevan Vladislav Kaćanski.

Poslednji proplamsaj ili vrhunac slave dogodio se 1928. godine, kada su sve škole u Srbiji, po naređenju Ministra prosvete i Ministra trgovine slavile Bardov dan. Kaćanksog je tada, te 1928. godine, u vreme poslednjeg slavljenja, čitao niko drugim nego Milan Kašanin. Ali, protiv mlinara-vremena, da se poslužimo slikom iz "Planina" Petra Zoranića, očito se nije moglo.

Ne zna se kada je tačno Stevan Kaćanski rođen. Za datum njegovog rođenja često se uzima kraj decembra 1828. godine (setimo se njegove stogodišnjice), ali po svoj prilici je rođen 5. I 1829, godine u Srbobranu.2 Imućna trgovačka porodica iz koje je potekao dobila je prezime po bačkom selu Kaću, odakle se doselila u Srbobran krajem XVIII ili početkom XIX veka. Pošto se porodica, koja je poreklom izu Hercegovine, prezivala Vladisavljević, pesnik je ispred svog prezimena stavljao i Vladislav.

Osnovnu školu Kaćanski je počeo u rodnom selu, da bi potom bio poslan u Petrovaradin, u nemačku školu. (Kasnije će po Srbiji predavati i nemački jezik.) Gimnaziju je počeo u Sremskim Karlovcima, a nastavio u Segedinu. U segedinskom književnom društvu bio je izuzetno aktivan. Iz tog vremena je njegova prva štampana pesma "Usklik mladih Srba", koja je izašla u 7-om broju Podunavke, 15. II 1846. godine.

Posle gimnazije, upisao je Filosofski fakultet u Pešti, no, ubrzo ga napušta i prelazi u Jegru, na prava. Tu ga zatiče revolucija 1848. godine  u kojoj učestvuje kao publicist i pesnik, a po nepotvrđenim izovrima i kao borac. Te godine Stevan Kaćanski na parobrodu između Sremskih Karlovaca i Titela, negde kod Gardinovaca i Loka, teško ranjava svog prijatelja, omladinskog prvaka, Lazu Markovića. Laza Marković umire posle četiri dana u Titelu, a to je, ujedno, bila i rana od koje se Kaćanski nije oporavio do kraja života. Da le se zbog toga događaja povukao sa ratišta ili je zbog toga još žešće učestvovao u ratu, ostaje nam da nagađamo - savremenici u ovom slučaju nisu nejprecizniji.
 
Posle svršene revolucije Kaćanski odlazi u Zagreb i tamo završava Pravni fakultet, 1850. godine. U Srbobranu je od 1850. do 1857. godine. Razočaran — ne učestvuje u javnom životu. U Beograd prelazi u decembru 1857. godine. Kao kontraktualni profesor (pošto je bio strani državljanin mogao je da radi samo po ugovoru o delu) predaje u gimnaziji opštu istoriju i istoriju srpskog naroda. U srpsko podanstvo primljen je tek 1. juna 1862. godine. Nedelju dana posle toga pokreće list Srbska narodnost, koji izlazi samo do 24. IX 1862. godine. U vreme bombardovanja Beograda, Kaćanski učestvuje u odbrani grada na čelu grupe dobrovoljaca koji su se okupili pod imenom Prizrenska legija. (Da li je potrebno reći da je  Kaćanski pozajmio novac i finasirao Prizrensku legiju?). Iste te godine objavljuje prvi deo pesme "Grahov laz".

U potrazi za službom, napišta Beograd, 1864. godine, i odlazi u Kragujevac: tao je ostao punih šest godina. Po povratku u Beograd živi mirno sve do 1. III 1873. godine, kada pokreće Branik, list "za politiku i narodne interese". Uvodne članke uglavnom piše on sam. Branik izlazi do 27. IV 1873. godine — ili, što bi rekao Stefan Mitorv Ljubiša — trajao je koliko mački muž.

U Javoru 1875. godine izlazi njegova najslavnija pesma "Narodni zbor".

U vreme rata sa Turcima, 1878. godine, učestvuje u borbama u činu majora na Babinoj glavi i Ak-palanci. O njegovoj vojničkoj hrabrosti ispredale su se priče: najupečatljivija je ona o ulasku u džamiju punu naoružanih Turaka...

Poslednji veliki povratak Kaćanskog u javni život bilo je pokretanje nedeljnog lista Velika Srbija, 14. I 1888. goodine. Program lista sadržan je već u samom naslovu. Međutim, političke prilike (preciznije gotovo vazalno okretanje Srbije ka Austriji) ne idu na ruku našem pesniku. Zbog jednog teksta u tom listu Kaćanski je čak završio u zatvoru.

Kaćanski je u Srbiji živeo na ivici siromaštva. Ali, to je uistinu bio njegov izbor. (Uzgred, za vreme školovanja išao je u najbolje škole i stanovao kod najboljih porodica.) Dedin ljubimac, Stevan Kaćanski, uz neodgovornog oca bio je predviđen za glavnog naslednika. Tačno je da su knjige u kojima je zabeleženo da mu je ostalo imanje, izgorelo u ratnom požaru 1848—49. godine — ali je tačno i to da su svedoci testamenta bili živi i da se nestali testament lako mogao rekonstruisati. No, Kaćanskom do imanja i bogatstva očito nije bilo stalo. (Otac mu je, vidi se to po dugovima našeg junaka, neredovno slao pomoć u Srbiju.) Ali, i pored svih tih žrtava on teško dobija srpsko podaništvo. A i kad dobije srpsko podanstvo, sele ga u unutrašnjost. Tu je unekoliko podelio sudbinu sa Đurom Jakšićem. I jedan i drugi bili su prečani. (Možemo podsetiti na priču Laze Lazarevića "U dobri čas hajduci" kao što Tima, prečan, bude primljen u krug pravih Srba, tek kad savlada hajduke i kad se dokaže kao junak, isto tako i Kaćanski i Đura Jakšić prolaze kroz period dokazivanja.) O tom neprihvatanju vojvođanskih Srba, prečana, Kaćanski je progovorio u pesmi "Neka ih, neka". Pesma je upućena Đuri Jakšiću povodom njegove pesme "Ćutite, ćut'te" koju je ovaj napisao u trenucima razočarenja. Kaćanski, pak, peva o tome kako će se on i Đura dokazati kao Srbi kad dođe do odsudnog boja. Ako jedan pogine, drugi će ga u pesmi proslaviti. A ako obojica poginu, opevaće ih Kiš. (Naravno, u drugoj verziji te pesme ni Kiš više neće biti Kiš, već Zmaj. Samo je rima prilagođena.)

Sa Đurom je Kaćanskog vezivalo iskreno prijateljstvo. Pored toga što su nerazdvojni u Beogradu, zajedno su i dok je Kaćanski u Kragujevcu, a Đura Jakšić u obližnjoj Sabanti. Iz tog perioda je i ona priča o Đurinom čitanju poezije našeg pesnika bez pesnikovog znanja.

I Laza Kostić je prijateljevao sa Kaćanskim. U "Knjizi o Zmaju" zabeleženi su ti tragovi prijateljstva. Reč je o tome kako su on (Laza Kostić), Kaćanski i Zmaj, čitavu noć, uz vino, bezuspešno pokušavali da sastave narodnu himnu. Laza Kostić je tvrdio da ne mogu da sastave himnu pošto im nedostaje Đura Jakšić, a Kaćanski je govorio kako je Francuzima bilo lako da sastave himnu kad se čitav narod digao na ustanak. Himnu je kasnije uspeo da napiše, jedini od njih četvorice (brojim i odsutnog Đuru) upravo Kaćanski. To je već pomenuta pesma "Narodni zbor", ili u narodnoj verziji "Hej, trubaču s bujne Drine", koja je nastala kada je pukla nevesinjska puška, i kad se narod uistinu digao na ustanak.

Zabeležiće Laza Kostić u "Knjizi o Zmaju" i kako je Zmaj dužan Kaćanskom za neke uticaje. Zanimljivo je da je Kostić, što je zaista retkost u srpskoj književnosti, dovršio pesmu "Grahov laz". Pola pesme je objavljeno u Javoru, 1862. godine, kao odgovor na prekor zbog dugog ćutanja, izrečen u Zmajevoj pesmi, preciznije poslanici "Pobri Stevanu V. Kaćanskom". Taj prekor je izrečen nekoliko godina ranije i u propratnom pismu, uz pesmu "Grahov laz", Kaćanski pesmu posvećuje Zmaju i kaže kako ta pesma, sada, više pripada Zmaju negoli njemu, Kaćanskom. (Pošto Zmaj tu posvetu sebi, u listu koji je uređivao, nije objavio, taj podatak je obelodanjen tek posle smrti Stevana Kaćanskog.)

Kaćanski je započetu pesmu "Grahov laz" objavio  1862. godine, no kako je nikako nije dovršavao — stao je kod stiha "Knez Danilo tako reče" — Laza Kostić je osetio potrebu da pesmu dovrši. A knez Danilo je u pesmi rekao da se pazi da nijedan glasnik ne uteče, i od tig stiha Kostić gradi duhovitu poentu. Jer, jedan je glasnik ipak utekao, a taj je glasnik srpska slava. Naravno da je Laza Kostić dovršio tu pesmu onako kako bi to uradio Laza Kostić. Dovršio je, tu pesmu sedam godina kasnije, i Stevan Kaćanski. Ovaj Kostićev završetak ostaje i kao gest literarnog prijateljstva. (Kao da su se Kostić i Zmaj "otimali" o ovu pesmu.) Kaćanski je odista uživao poštovanje svoje pesničke sabraće. Zabeležićemo da je u kući našeg pesnika obitavao i jedan potpuno drugačiji pesnik — Đorđe Marković Koder. Jurio se u beogradskom domu Kaćanskog po odžakliji sa sinom našeg pesnika.

A priču o jednoj drugoj literarnoj i ljudskoj vezi možda bismo mogli početi baš od krštenja Stevanovog sina Vladislava. Na čelu pijane povorke koja je išla sa krštenja, sa flašom u ruci, bio je niko drugi do Jovan Jovanović Zmaj. A posledica te pijanke je to što su dete zvali pogrešnim  imenom (Vladimir)  sve do  osme godine. Ono što prethodi tom krštenju je dugogodišnje prijateljstvo koje se završilo pobratimstvom. Taj odnos je bio bez ikakve surevnjvosti. (Kao da imamo začetak i nekog literarnog pobratimstva.) Pomenuli smo već Zmajevu poslanicu upućenu Kaćanskom kao javni prekor zvog toga što se dugo nije javljao poezijom. No, ako među pesnicima nije bilo surevnjivosti, nije bilo ni milosti. Kad se Zmaju i omladini okupljenoj oko njega učinilo da je Kaćanski isuviše vezan za svor, usledila je žestoka "opomena". (Jedna  od žešćih opomena u našoj literaturi!) Zmaj piše svoju čuvenu "Jututunsku narodnu himnu" i objavljuje je pod više nego jasnim pseudonimom: Smlevan Kadisav Plaćanski. (Čitav pseudonim  deluje pogubno, a ako znamo život našeg pesnika, onda ovo Plaćanski posebno vređa.) Logično je bilo očekivati da se posle toga prekine i prijateljstvo i pobratimstvo i kumstvo. Međutim, Kaćanski velikodušno prelazi preko toga kao da se ništa nije dogodilo. Prijateljstvo je nastavljeno. (Ostalo je zabeleženo kako je kasnije Zmaj pružao podršku Kaćanskom u njegovim najtežim trenucima. Sin, Vladislav, pamti pisane tople lekarske  savete, ali i Zmajevu posetu beogradskom domu sve sa braćom — nije  se znalo koji je duhovitiji — i kuću punu smeha.) Kad Stevan Kaćanski umre, Zmaj će napisati dirljivu pesmu (istina literarno slabiju od prethodne poslanice) "Pobri St. Kaćanskom — tužna i poslednja" sa toplim poslednjim stihovima: "ako ima nazvezdija /Gde večita zora sviti,/ Naše duše, mili druže,/ Onda će se zagrliti,—/ Al' mi crnim slovom piše: /Tu, na zemlji, nikad više!"

Dakle, iz odnosa Zmaja i Kaćanskog vidi se najpre veliki ljudski gest Stevana Kaćanskog ili jedno veliko praštanje. Ali, nije to jedini veliki gest koji je učinio Kaćanski. Situaciju će krajnje pojednostaviti. Kaćanski je bio Srbin u vreme kada nije preporučljivo isticati da si Srbin — u toj istoj Srbiji. Naime, Srbije u to vreme gaji izuzetno prijateljske odnose sa Austrijom. A Austrija je, pošto su Turci kao neprijatelji prošlost, jedini pravi protivnik našeg pesnika. Naravno da, u tom kontekstu nije preporučljivo prisustvo nepokolebljivog protivnika Austrije u srpskoj Skupštini. I kada je Kaćanski na listi Liberarne stranke bio kandidovan za poslaničko mesto, stari lisac, Nikola Pašić, ubedi ga da odustane od kandidature. Obećao mu je, pri tom, kako će automatski ući u Skupštinu, kao istaknuti pesnik i junak, ispred Kruševca, carskog grada, povodom petsto godina od Kosovske bitke. (Jasno  je da je godina kada se sve to zbiva 1889.) Čitaoci se sigurno pitaju gde je ti veliki gest Starog barda. Kako tu imamo veliko praštanje? Nikola Pašić je, to je jasno, obmanuo Stevana Kaćanskog i ovaj je tri dana bio kao u bunilu. Međutim, i preko te očigledne nepravde naš junak ponovo velikodušno prelazi. A ono što je posebno zanimljivo: poslednji tekst Starog barda — pisan u bolesti, pred smrt — bio je upravo u odbranu Nikole Pašića. (Naslov teksta je pomalo ironičan, i dok se tekst ne pročita može da zavara: "Sve je to Pašić kriv".) Čini mi se da nije potrebno posebno naglašavati da je glavna meta u tom tekstu ponovo Austrija.3

No, najveći ljudski gest Stevana Kaćanskog ipak je vezan za uređivanje Velike Srbije. Ako smo se već setili Lazarevićeve pripovetke "U dobri čas hajduci" ovde ćemo se setiti Danila Kiša i pripovetke "Grobnica za Borisa Davidoviča". Kao što Boris Davidovič potpisuje iznuđeno priznanje (da bi spasao jedan mladi život) ko je pisac alegorijskog teksta objavljenog u Velikoj Srbiji protiv tajne konvencije između Austrije i Srbije. Reč je o tekstu "Baba i momak. Karakteristična slika jednog najnovijeg događaja", koji se pojavio u 19-om broju za 1888. godinu. (U velikoj zadruzi živi ugledan i voljen momak koji se odao vojnoj struci. U kuću dolazi stara i ružna baba koja hoće da pridobije momka za sebe.) Priča je  krajnje nezanimljiva i providna i tu je više nego jasno da je Austrija ta zla baba. Tekst je bio potpisan pseudonimom Argus Senior. Policijska vlast je u tom tekstu našla uvredu veličanstva.4 Pisac te sporne priče bio je David Spoljarić, Hrvat, koji je kao austrijski oficir, pošto je bio prosrpski orijentisan, prebegao u Srbiju. Da ga je, kojim slučajem, Kaćanski, kao stranog podanika i begunca, otkrio, Spoljarića bi čekala smrt.5 Stevan Kaćanski je bio prvo osuđen na dve godine tamnovanja, no presuda je preinačena na jednu godinu robije i on je 16-og juna 1888. godine sproveden u Požarevac. Ovde ćemo još jednom podsetiti na trvdoglavo ili nepokolebljivo rodoljublje Stevana Kaćanskog. Kad je polazio u zatvor, visoki policijski funkcioner ga moli da napusti Veliku Srbiju i daje mu časnu reč da će za osam dana biti pomilovan. Veliki Stari bard na to moli sina da mu sačuva Veliku Srbiju do izlaska iz zatvora.6 Odlazi na izdržavanje kazne iako mu rusko poslanstvo predlaže da se skloni u Solun.

Posle šest meseci  robovanja u Požervcu biva pomilovan 22. XII 1888. Godine. (I tu ponovo imamo gest dostojan poštovanja. Iako je pušten na slobodu, Božićne praznije provodi u zatvoru sa svojim novim drugovima.)

Po povratku iz zatvora nastavlja da uređuje Veliku Srbiju ne menjajući svoje ideje i svoj stav. I dalje napada Austriju i propoveda ujedinjenje i oslobođenje srpskog naroda "od Balkana do Adrije".

Možda smo, tek sada, posle svega, došli do jedne njegove "osobine" po kojoj se on razlikovao od svih svojih savremenika.

Jednostavno, naš junak do kraja života ne gubi veru u srpski rod. I to je ono što ga izdvaja i po čemu je on drugačiji od srpskih romantičara. Ta povišena vera u moć srpskog roda daje neophodan impuls njegovoj rodoljubivoj poeziji. Mada moramo imati u vidu da je Kaćanski najpre bio Srbin, pa tek potom pesnik.

Naravno da uvek postoji i prostor parodije kad neko krene perom tamo gde je potrebno ići mačem: ali Kaćanski nije pravio razliku između reči i dela; preciznije, reč i delo su kod njega srasli i otuda svaki njegov potez perom ima težinu i zaslužuje poštovanje. To poštovanje Kaćanskom nisu uskratili njegovi savremenici (tu mislim na vodeće srpske pisce) — ali je danas Kaćanski više nego zaboravljen. A i kad ga pominju — ne shvataju ga. Miodrag Popović pišući o njemu čak pominje i mržnju! Da li se od Kaćanskog očekivalo da o Austriji piše ono u šta sam neće verovati? Baš zbog toga što je govorio ono u šta je verovao, Stevan Kaćanski je ostao svetao lik naše književne prošlosti — ispisujemo ovu rečenicu bez obzira na to koliko ta formulacija zvuči kao fraza.

Stavili smo se na trenutak u poziciju Stevana Kaćanskog 1888. godine. Pogledali smo unazad na njegov život iz zatvorske ćelije. Popisaće precizno Milan Kašanin7 šta se sve dogodilo našem pesniku kao prilog tezi da je logično bilo očekivati gubitak vere u srpski rod. (A on je više nego fanatično verovao u budućnost našeg naroda.) Najpre, buna 1848—49. Svršila se bez uspeha; hercegovački ustanici propali su svi od reda; prvi srpsko-turski rat bio je za nas izgubljen; drugi srpsko-turski rat nam donosi četiri okruga i austrijsku okupaciju Bosne; srpsko-bugarski rat donosi sramotu našem plemenu; prvi srpski kralj posle Kosova, kralj Milan, odrekao se prestola i rastavio sa ženom. Svi ti, događaji, kaže Kašanin, protivrečili su Kaćanskom i tukli u glavu dobroga pesnika koji se umesto u Prizrenu (setimo se njegove odbrane Beograda i Prizrenske legije) pred kraj života obreo u požarevačkom zatvoru. Ali i pored svega nije poklekao. Ima kod njega i herojkse naivnosti, ali za divljenje je taj optimizam. "Kaćanski je održao veru sve do smrti". Iz zatvora je uputio i pozdrav omladini u Beogradu: ostao je omladinac (u onom najboljem smislu te reči) do kraja života. Do kraja je poštovao srpsku zavetnu misao Ujedinjene omladine srpske o oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda.

Kao lajtmotiv ovog teksta je ukazivanje na jaz između slave i zaborava. Da li se danas-kada je slava u pitanju — mogu porediti Jovan Jovanović Zmaj i Kaćanski? (Ako zavirimo u knjigu "Portreti srpskih pisaca XIX veka" Slavka Leovca, u kojoj se nalaze gotovo svi srpski pisci XIX veka, uzalud ćemo tražiti ime Stevana Kaćanskog među njima!) A Ljubomir Nedić je tvrdio da je Kaćanski veći pesnik od Zmaja; Laza Kostić je čak ukazivao na uticaje Kaćanskog na Zmaja, konačno, i sam Zmaj je cenio Kaćanskog. Mlinar vreme je, da se poslužimo dobro trošenom slikom, kada je Kaćanski u pitanju, mleo sce i gotovo ništa nije ostavio. (Ovim tekstom pokušavamo da mu otmemo makar svetao lik našeg pesnika.)

Ljubomir Nedić, koji je, rekli smo to već, Kaćanskog kao pesnika stavljao ispred Zmaja, kaže kako "Kaćanski ima samo jednu žicu, petriotsku".8  No, mora se reći da je ta jedna žica vrlo, vrlo tanka. Ovo ne znači da odričemo vrednost patriotskoj lirici kao takvoj. Naprotiv. Imamo u vidu ono što je o rodoljubivoj poeziji pisao Jovan Dučić. U tekstu o Šantiću on poredi ljubavnu i patriotsku poeziju: i u jednom i u drugom slučaju su u pitanju ognjište i dostojanstvo. Međutim, patriotska poezija Stevana Kaćanskog je u službi trenutka i kao takva kreće se po površini: često se prate samo neposredni događaji vezani za vodeće ličnosti tadašnje Srbije. Izdvojio je Kašanin takve pesme: Kaćanski pozdravlja Pašićev povratak iz izgnanstva pesmom "Dobro nam došao"; pozdravlja povratak mitropolita Mihaila iz Rusije pesmom "S daljnjeg sjevera"; pozdravlja povratak kraljice Natalije iz Jalte ka sinu Aleksandru; ispratio je pesmom podizanja Svetosavskog doma u Beogradu i slične događaje; obraća se pesmom i Bosni... Pri tom želi da deluje, da se čuje o otuda je ta poezija preglasna. A njen cilj je jasan — tu je njen početak i kraj — treba ujediniti Srbe kako bi se digli na ustanak i oslobodili ropstva. I tu je sav Kaćanski. (Kašanin kaže kako je Kaćanski pesnik bez evolucije. Možda bi i bilo evolucije da su se političke prilike promenile.)

Nema kod Kaćanskog novog i drugačijeg čitanja srpske prošlosti. Njegove grudi su srpstvom zadojene i njegovom poezijom defiluju: Karađorđe, Knićanin, Miloš Obilić, Marko Kraljević, Jugovići, Dušan Silni, ali i Dušanov Bog, Car Lazar, Ivan Kosančić, Milan Toplica, tu je i Miloš Obrenović; naravno tu je i Sveti Sava; pomenuće i majora Bigu (junaka iz 1848. godine)... Biće pomenuti i Hilandar, Kosovo, Crna Gora, Hercegovina, Bosna, Vojvodina, Drina ... Ono po čemu je Kaćanski osoben jeste i to traženje novih granica otadžbine. On hoće da srpska zemlja bude "od Adrije do Balkana". (Interesantno je da je Skerlić 1913. godine dok je pisao o poeziji Kaćanskog tu pesnikovu geografiju isticao kao skoru realnost.) Kaćanski piše jednu vrstu budnica: ali busnica koje imaju  najveću popularnost onda kada prate događaje. To se vidi na primeru "Noćnice", koja opisuje bitku kod Temerina; to se vidi na primeru pesme "Grahov laz" koja opisuje bitku na Grahovcu. (Bitku kod Grahova opevao je u pesmi "Kula Vujačića".) Najpopularnija pesma Stevana Kaćanskog, već pominjana srpska "Marseljeza", "Narodni zbor", nastala je posle nevesinjske puške. Dakle, Kaćanski je tu, ali kao da kasni. Ništa to ne bi bilo sporno da on pesmom ne želi da ide napred. Otuda često ne peva, već viče. (Kad je umoran, rezigniran, kad nema snage da viče, onda piše najbolje rodoljubive pesme. Takva je pesma "Svršilo se". Vojvodina je kao posle veselja razbijena čaša... Slična je i pesma "Neka ih, neka", upućena Đuri Jakšiću.)

Njegova patriotska poezija je ostala nedorečena, nedovršena: učini nam se na momente da je uhvatio nešto što drugi pesnici nisu — no, to je već i Kašanin uočio, to izgleda tako samo posle provg čitanja. Ukaže se Srbobran kao istorijsko mesto — ali, samo na trenutak, i ponovo postaje obično bačko selo. Ili, kretanje bitke kao da je uhvaćeno (ono što narodni pevač nije ni pokušavao) — no, vrlo brzo to postaju samo reči... I to prazne reči.

Ali, to nisu bile prazne reči za Kaćanskog. Nema kod njega fraza — on svemu pristupa pošteno i naivno. Napisaće Kašanin za njega da je nesrećni čovek XIX veka. Pada mi na pamet jedno poređenje koje je teško održivo, ali se samo nametnulo. Nije li Kaćanski, po tom nacionalnom samoosvešćenju, najsličniji grofu Đorđu Brankoviću? Nije li Kaćanski za Srbe u XIX veku radio ono što je grof Đorđe Branković radio u XVIII veku? To je ono što Kašanin beleži kao apotezu i apologiju srpskog naroda i podizanje njegove energije. Istina, nacionalizam Kaćanskog je, ponovo se pozivamo na Kašanina, jednostavan i sastoji se od nekoliko misli: Srbi su narod s mnogo vrlina i sa sjajnom prošlošću; zbog sudbine i nesloge pali su u ropstvo i ostali razjedinjeni. Spas je prirodno, u ratovima i bunama, a samo donekle i u kulturnom pregnuću.

Međutim, ono po čemu je Kaćanski velik — što već po ko zna koji put ističemo — to je povišena vera u srpski rod. Ili da parafraziramo Marka Ristića, koji je jednim drugim povodom, za jednog drugog nacionalnog i kulturnog radnika,9 izrekao reči koje bih voleo da vidim napisane uz ime Stevana Kaćasnkog — bez obzira na to što u potpunosti ne naležu uz njegovo ime. Parafraziram Marka Ristića beš zbog toga što nadrealisti, kao i Kaćanski, nisu pravili razliku između reči i dela. Dakle, menjam Ristićev tekst i ispisujem  ga uz Kaćanskog: "Ali povrh svega, Kaćanskom ne uskraćujem svoje divljenje za njegovu časnost, za tempo kojim je koračao, a posle toga imam i jedno veliko tajno, poštovanje za ljude koji su i pored veličine onog što su pisali, uspeli da realizuju još veću čovečansku vrednost u svome konkretnom životu, gde su stavili i najsavladljiviji deo svoga prestiža, što je, na jedan izvestan način, bio slučaj i sa Kaćanskim".

Mada bi, to tek sada vidim, bilo jednostavnije ovaj tekst o Kaćanskom završiti onim što piše na spomeniku Dositeja Obradoviča: "Ovde leže njegove srpske kosti! On je ljubio svoj narod!"

Ali, pomenuti spomenik a ne opisati sahranu Stevana Kaćanskog znači ogrešiti se o elementarna pravila dobre priče. Jer, Kaćanski kao da se i mrtav borio protiv Austrije. Naime, Dragutin Ilić svoj govor na ispraćaju Kaćanskog začinjava pokličom: "Dole Austrija"! (Bečki humoristički list Kikiriki doneo je na čelu lista sliku gde nad otvorenim grobom književnik Dragutin Ilić drži nadgrobnu reč, a malo dalje austrougarski poslanik u uniformi, sa lentom i ordenima propada u zemlju! Ispod te slike, koja je nosila naslov: "Kako se sahranjuju patriote u Srbiji" stajalo je napisano: "Pre no što je mrtvac spušten u grob, austrougarski je poslanik od preneraženja i stida propao u zemlju".)

Svi listovi u Kraljevini su se pojavili u crnim okvirima objavljujući njegovu smrt... U svim gradovima, pa i najzabačenijim mestima behu mu priređeni parastosi… O tome kako je uspomena na Kaćanskog čuvana ovde nećemo pisati.10 Kada su otišli sa scene oni koji su ga poznavali i poštovali nestalo je i Kaćasnkog. Godina 1928. bila je samo incident koji je narušio naše kratko pamćenje.


Milivoje Nenin

______________________

01 Kad se, na primer, 15. XII 1860. godine ukinulo Srpsko Vojvodstvo, Kaćanski je pesmom "Haj" (Danica, 8, 20.III 1861. godine) ispratio dubok izraz narodnog nezadovoljstva. A muziku na te stihove komponovaće Aksentije Maksimović, učenik sedmog razreda Karlovačke gimnazije, koji će na nesreću, zbog te kompozicije biti izbačen iz škole! Pesmu "Oj, oblaci" (Letopis Matice srpske, 1861, knj. 103, str.90-91) komponovao je Mita Topalović; a "Srpski orao" (Preodnica, 1884, 1) komponuje Josif Marinković; a "Himnu" (Danica, 1865, 17) komponuje Davorin Jenko. "Teško li je Srbin biti" (Velika Srbija, 1888, 40) komponovao je Dušan Janković.

No, istinska himna je ipak pesma "Narodni zbor" (Javor, 1875, 22) koju je komponovao Josif Marinković i koja je bila poznata i po početnim stihovima "Oj, trubaču s bujne Drine". Ta pesma je nastala kao odgovor na Nevesinjsku pušku (1875) I bila je čuvena kao srpska "Marseljeza"! Možda nije pametno to reći ni na početku teksta, a ni u fusnoti, ali, ako je neko zaslužio da napiše srpsku himnu, onda je to, nema nikakve sumnje Stevan Vladislav Kaćanski.

02 Ni sam Kaćanski nije imao original svoje krštenice - pogrešan datum je po krštenici koja je sačuvana u Ministarstvu prosvete, ali je samo svedocima potvrđena. Dok Gojko Kaćanski nije otkrio Protokole krštenih, mislilo se da su ti Protokoli izgoreli. Videti: Gojko Kaćanski, "Datum rođenja Stevana Vladislava Kaćanskog", Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu, Novi Sad, 1940, XIII, 3—4, str. 397.

03 Žali Kaćanski u tom tekstu što Pašić nema više takvih krivica. Pašić je naime, optužen od austrijske štampe zbog toga što je Narodna skupština izglasala deset miliona dinara za naoružavanje srpske vojske. Pri tom Kaćanski preti austriji, jer Austrija ničega svoga nema u Srbiji, a Srbija ima više od dva miliona Srba u Austriji. (Velika Srbija, 29. IV 1890, broj 18.)

04 Živan Milisavac u predgovoru IV knjizi Zmajevih "Odabranih dela" piše: "A tada je već bilo celokupnoj javnosti poznato da je knez Milan 1881. godine sklopio tajnu konvenciju s Austro-Ugarskom po kojoj je Srbija dovedena u punu političku i ekonomsku zavisnost prema moćnom severnom susedu, dok je knez Milan dobio blagoslov da se proglasi kraljem i obećanje eventualne zaštite od eventualnog prevrata u zemlji. Stoga su austro-ugarski režimski listovi imali potpuno otvorena vrata Srbije i tamo su stajali sasvim ravnopravno sa beogradskom režimskom štampom". Kao da je Austrija krenula u Srbiju za Kaćanskim!

05 Ipak ga je Srbija, posle nekoliko godina, proterala u Makedoniju — tamo od gladi i zime umire negde u makedonskim planinama.

06 I u zatvoru Kaćanski redovno prati pisanje Velike Srbije: do njega je stizala tako što su mu je seljaci u nju umotavali "ponude": sir, pečenje i razne pite.

07 Milan Kašanin: "Stevan Kaćanski, život i rad" u knjizi Stevan Kaćanski "Celokupna dela", Beograd, bez godine (1928?)

08 Ljubomir Nedić: "Celokupna dela", Beograd, 1923, str. 89—104

09 Marko Ristić je to napisao povodom Jovana Skerlića, 1924. godine.

10 Na Vidovdan 1890. godine formalno se osniva društvo "Velika Srbija", a na Spaspvdan iste godine osniva se Dorćolsko pevačko društvo "Kaćanski". Prvi predsednik je Vojislav Ilić, a potom predsednikovanje preuzima Jovan Jovanović Zmaj. Uzgred, pri pogrebu, pesmu Vojislava Ilića "Oproštajnica" deklamovao je, niko drugi do Branislav Nušić; koji je napisao (ali nije potpisao) i pesmu "Narodni zbor" o smrti Starog barda (Velika Srbija, broj 19, 6. V 1890). Kasnije se otkrilo Nušićevo autorstvo.


 Polja | godina XLIX / broj 427 / januar-februar 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 01:34:50 pm »

*
Stihovi Stevan Vladislav Kaćanski


Pesma NARODNI ZBOR više je poznata po početnom stihu
HEJ, TRUBAČU S BUJNE DRINE


Hej, trubaču, s bujne Drine,
De zatrubi "zbor"!
Nek' odjeknu Šar-planine,
Lovćen, Durmitor!
I nek' Drina jekne Savi.
Sava Dunavu,
Dunav bujni Tisi, Dravi:
"U boj! U slavu!"
Nek' se bojni jeci ore
Kroz sve gore,
Čak na more, —
Kroz sve gore čak na more,
Gde viteška srca biju,
Oj, na more, na Adriju!

Hej, narodni barjaktaru,
Razvij barjak tvoj,
Na zborištu na Vračaru
Kupi narod moj!
Sve oružje bojnom vične
Ubojne slike,
Ta narodne naše dične
Hrabre vojnike!
I gde god je jošte koja
U junaka
Mišca jaka,
Neka dođe, — biće boja,
Ljuta boja i mejdana
Od Adrije do Balkana!

A vi, Srbi, sa svih strana,
Kad čujete glas,
Na oružje, na dušmana,
Hajd, u dobri čas!
Sa svih strana na dušmana
Složno, Srbi, sad!
Preko Šare i Balkana
Hajd' na Carigrad!
Nek' se istok sav zatrese
Čak do mora,
Do Bosfora;
Pa nek' ropske lance strese,
Teške lance od Kosova,
Srbadija Dušanova!

Hajde, Srbe, hajde, rode,
Vek je danas tvoj!
Vek je danas os slobode,
Srpski rode moj!
Ne daj da ti dušman pije
Krvi kap po kap,
Za slobodu li', proli'je,
I poslednju kap!
Iz krvi će poniknuti
Slobode čas —
Naroda spas —
A slava će vaskrsnuti
Svekolike Srbadije:
Od Balkana do Andrije!...


Stevan Vladislav Kaćanski (1828—1890), "Stari bard", kako su ga nazivali savremenici, bio je pesnik borbenog nacionalizma. Učestvovao je u revoluciji 1848. i na bojištu pevao pesme koje su kao podstrek borcima čitane po vojničkim logorima. Pisao je rodoljubive pesme i herojske spevove kojima je romantičarska egzaltacija srpstvom dovedena do krajnosti (Noćnica, Grahov laz, Srbobran), bio je pesnik iskusnih handžara, ubojnih pokliča, vojničkih truba, rata. Neke njegove pesme (Gde je srpska Vojvodina, Hej, trubaču s bojne Drine, Sa Avale or'o klikće) postale su popularne patriotske himne.

Jovan Deretić: "Kratka istorija srpske književnosti"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 01:35:19 pm »

**
Stihovi Stevan Vladislav Kaćanski


OJ OBLACI...

Oj oblaci mutna oka
što na istok putujete
što i mene ne uzmete —
ja sam dete sa istoka!

Vi bežite — kuda koje,
po pučini plavetnila
tako beže želje moje
od nedraga do nemila.

Mutna vaša nedra kriju
vodu, da njom polja rode,
al' što moje oči liju
od te vode jadi rode!

Vaša rosa mami cveće,
moja samo pelen kreće —
dok vas bijes burom traje
moj nikada ne prestaje!

Ajd'te oblaci, ajd'te oj!
žurno mili, laka skoka,
ajd'te, ajd'te put istoka,
na istoku dom je moj.

Poneste mu vode plodne,
orosite njive rodne,
uprljano — krvlju — tavno
umite mu lice slavno;
no ne noste groma svoga
pucali su gromi tamo —
vec laora vi tioga
ponesite njemu samo,
i još, — ta još pozdrav: Oj!
Zdravo da si rode moj!


Pesma je objavljena
u listu "Javor" (1862—1863)



HAJ!

Gde je srpska Vojvodina?
U Mađarskoj il' Ugarskoj,
Ili u snu il' na javi,
U Banatu il' u Bačkoj,
Il' u Sremu, staroj slavi?
Nije sada tamo, nije,
Već u duši Srbadije!

Je li živa Vojvodina?
Živa nam je sahranjena —
Al' umreti donde neće
Dok sva krvca ne isteče
Iz junačka srca njena.
A to živo srce gdi je?
U srcima Srbadije!

Kad će sinut Vojvodina?
Kada pravde sunce sine
I ustanu deca njena Čistom slogom umivena,
Pa zagrme od miline:
"Stan', Budime! Stani, majčin sine!
Evo glave, ne dam Vojvodine!"


Stevan Vladislav Kaćanski, pesnik romantičar, ceo svoj život posvetio je buđenju i podizanju nacionalne svesti; učestvovao je u ratovima, pokretao listove, pisao govore. Nekada veoma popularan, danas, nažalost predstavlja malo značajnog pesnika.

[postavljeno 22.10.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 01:35:42 pm »

*
Stihovi Stevan Vladislav Kaćanski


U SPOMEN SV. SAVE

                     Es ist die Stimme von Jahren die dahin sind!
                            Sie rollen vor mir mit all ihren Thaten.
                                                     Ossian


Što vazduh bruji sa svakoje strane,
Svešteni glasi dižu s' u nebesa?
Sa svetih kula vere pravoslavne
Gruvanje zvona dušu mi potresa!

Što vrvi narod u hramove silni?
Kud su se digli milioni duša?
Kakva svečanost? što pobožno sluša
Toliki narod? — kakav danak divni?

Dunav se ori, Sava se razleže,
Adrija daljna jeku odgovara,
Atonska Gora voštanice žeže,
Hilandar slavni i Srbija Stara.

Poleti zvezda iz Prištine, zračna,
Hristove vere svetla preodnica,
Prosija sveta lavra Studenica,
Obasja svetom srpska polja mračna.

Vračar se trese, u plamenu stoji:
"Svete su na njem' izgorele ploti"
Varvari gadni, pogani k'o skoti,
Izliše jarost svireposti svoji'.

Al' duh osvećen svetitelja Save
K'o jasna zvezda nad Srbijom trepti,
Pa za to narod u hramove leti,
Da sveto ime Svetitelja slave.

Pobožno Srpstvo na sve strane sada,
Podignuv oči gore nebu plavu,
Skrušenim srcem na kolena pada:
Vapije svoga zaštitnika Savu!

O, sveti Savo, molimo te danas:
Pozri na tvoju Srbadiju listom!
Smirenim srcem, s celom dušom čistom
Klanjamo s' tebi, a ti Bogu za nas!


1856.


NE LJUBI ME

Ne ljubi me tako jako!
Vi'š kako mi drhću usta,
Slast, o tuga krv mi pali,
K'o sinj teret na grud svali,
Pod teretom srce susta, —
Smiluj se na srce moje!
"To i hoću: srce tvoje!"

Ne ljubi me u po dana!
Jer kad tvoje vidim oči
Prezrem sunce sa istoči,
Zaboravim, Bože, prosti,
Samog sebe od milosti;
Očarana s lica tvoga,
Ne znam, jadna, ni za Boga, —
O, vrati me Bogu mome!
"Ta i ja ću Bogu tvome!"

Ne ljubi me u ponoći!
Tvoj poljubac mene pali,
Svisnuću do bela dana!...
Srce tvoje zar ne žali
Što ja nemam mirna sana, —
Oj, vrati mi san u noći!
"Hajd', al' s njim ću i ja doći!"

Oh, ne ljubi, — ali, stani!
Ako mogu umoriti,
Prospi kišu poljubaca,
Smrt i posle mora biti, —
De, sad da se oprostimo,
P' onda živi rastopimo
Sve od samih poljubaca!
"Ljubi, dušo, — pa izda'ni!"



NJOJ

Ti me zoveš svetom tvojim.
Taj svet veliš da ti sjaje.
Ja ću tebe: suncem mojim,
Što tom svetu svetlost daje!


(Stevan Kaćanski: Pesme. "Alma", Beograd, 2008) / Alma
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 01:36:06 pm »

*
Zaboravljene srpske vojvode:
Četništvo je nastalo u borbama sa Turcima, zatim sa Bugarima, Šiptarima i Austrijancima



SAKUPI SE JEDNA ČETA MALA

Četništvo ima duboke tradicije kod Srba i nastalo je u borbi protiv Turaka. Svaka pesma koja počinje stihom: "Sakupi se jedna četa mala"... je četnička. I hajdučke i uskočke pesme su četničke. Titoizam zamenjuje reč "četnik" bugarskom rečju "komita". Četništvo je svoju oštricu okrenulo kako gde: u Hercegovini protiv Turaka, u Makedoniji protiv Turaka, turkofilskih Šiptara i bugarskih četnika VMRO. Tako je bilo i u Balkanskim ratovima 1912/13. godine, dok je u Prvom svetskom ratu sa kojim ćemo završiti naše pričanje, četništvo okrenuto protiv Austrije. Većina četnika, čije ćemo portrete doneti, slavno su izginuli, mnogi su živi izgoreli. U četničko-partizanske međusobice u Drugom svetskom ratu nećemo ulaziti, jer srpske međusobice bacamo kroz prozor.—

 
STEVAN KAĆANSKI - VLADISLAV, NACIONALNI PESNIČKI IDEOLOG
 
Jedini je od pomenutih ličnosti doživeo starost. Živeo je 70 leta. Rođen je u Srbobranu, u Bačkoj, a pogreben u Beogradu. Nazvan je Stari Bard. Gimnaziju je učio u Sremskim Karlovcima i Segedinu a prava i Zagrebu. Studije je prekinuo 1848. kada su Mađari udarili na Srbe u Vojvodini. Već tada se proslavio patriotskom pesmom "Noćnica". Kasnije je završio prava, preselio se u Srbiju, bio je profesor i uređivao novine. Poslednjih 12 godina života po zanimanju je bio Srbin.

Mnoge njegove pesme postale su nezvanične srpske himne. Kao što su: "Hej trubaču, s bojne Drine", "Sa Avale or'o klikće", "Grahov laz", "Na Srbobranu", "Gde je srpska Vojvodina", "Oj oblaci mutna oka"...


Mr Simo Živković
Deo teksta preuzet sa: | Srpsko nasleđe
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 12, 2011, 10:03:26 pm »

*
Uz jubilej, podsećanje


STEVAN VLADISLAV KAĆANSKI "STARI BARD"

Ovih dana navršava se 175 godina od rođenja srpskog velikana, pesnika, novinara, prosvetnog i javnog radnika i borca Stevana Vladislava Kaćanskog "starog barda", koji je prema rečima pok. prof. Milana Kašanina bio jedan od najpopularnijih rodoljuba 19. veka u nas.

Iako rođen u Vojvodini, Kaćanski je gotovo ceo radni vek proveo u Srbiji. U rodnom mestu Srbobranu ostavio je veliko imanje, bogatstvo i udoban život i dolazi u Srbiju da se bori za srspke ideale i za oslobođenje srpskog naroda od turske i austrijske vlasti.

S puškom u ruci učestvovao je u borbama s Mađarima 1848. godine. Sa svojim stricem Sergijem, gornje-karlovačkim vladikom učestvovao je na majskoj skupštini 1848. godine u Sremskim Karlovcima prilikom osnivanja Srpske Vojvodine, kao i proglašenju mitropolita Josifa Rajačića za srpskog patrijarha i Stevana Šupljikca za vojvodu. Takođe je učestvovao s puškom u ruci prilikom bombardovanja Beograda od strane Turaka 1862. godine i u srpsko-turskom ratu 1877/78. godine kod Pirota i Babine glave.

Pisao je rodoljubive pesme među kojima je bila najpoznatija "Narodni zbor" više poznata kao "Hej, trubaču s bujne Drine", koja se dugo godina smatrala "srpskom marseljezom". Sedam njegovih pesama su komponovali naši najpoznatiji kompozitori: Josif Marinković, Davorin Jenko, Petar Konjović, Mita Topalović i drugi. Bio je član Društva srpske slovesnosti, a potom Srpskog učenog društva, osniva i predsednik Društva za umetnost, osnivač i p. predsednik kulturno-prosvetnog i humanitarnog društva "Sveti Sava", osnivač i vlasnik listova: Branik, Srpske novine, Srpska narodnost i Velika Srbija.

Život i rad Kaćanskog i njegova poezija nije ništa drugo do idealan san o oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda. Nesalomivi borac perom, a kada je zatrebalo i s puškom u ruci Kaćanski je skoro pola veka udarao u zvono na uzbunu i podsticao srpsku svest i rodoljublje.

Besmrtna je njegova posveta srpskom rodu, uklesana na njegovom spomeniku u Beogradu na Novom groblju u Aleji starih velikana:

Srpskom rodu!
Sve što imam, to je tvoje
sve što imam Tebi dajem,
sa slađanim uzdisajem
srce, misli, pesme moje!


Imajući u vidu šta je Kaćanski učinio za srpski narod, smatram da bi njegovu godišnjicu rođenja trebalo dostojno obeležiti.


Petar Kaćanski, 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Februar 24, 2013, 11:32:20 pm »

*
VELIKAN POD VELOM ZABORAVA


POVOD 160 — GODIŠNJICE ROĐENJA STEVANA VLADISLAVA KAĆANSKOG — STAROG BARDA

O životu i radu Stevana Vladislava Kaćanskog — Starog Barda, jednog od najdarovitijih pesnika srpskog romantizma, istaknutog, javnog, kulturnog i nacionalno — političkog radnika, malo se zna. Njegovo književno delo nije veliko po obimu. Ostavio je samo knjižnicu lirskih pesama, među kojima ima i takvih koje su, svojevremeno, bile popularnije od pesama Đure Jakšića, Laze Kostića, Jovana Jovanovića Zmaja, pa i od "Gorskog vijenca".

Stevan Vladislav Kaćanski — Stari Bard je rođen 1829. godine u Srbobranu, tadašnjem Sentomašu. Potiče od ugledne porodice. Njegov stric, Sergej Kaćanski, bio je veoma obrazovan čovek i jedan od najpoznatijih vojvođanskih Srba u XIX veku. Pored Bogoslovije u Sremskim  Karlovcima, završio je filozofiju i prava u Pešti i Požunu. Bavio se književnim i isticao nacionalno — političkim radom. Bio je jedan od najistaknutijih učesnika istorijske Majske skupštine 1848. godine u Sremskim Karlovcima. Vatrenim i rodoljubivim govorom, neposredno je doprineo da Skupština izabere Josifa  Rajačića za patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Obavljao je visoke dužnosti u karlovačkoj Mitropoliji, a 1849. godine bio je referent za crkvena pitanja pri Glavnom odboru, na čijem je čelu patrijarh Rajačić kao "privremeni upravitelj Vojvodstva". Krajem 1857. godine arhimandrit Sergej Kaćanski je postavljen za gornjokarlovačkog episkopa. Umro je 1859. godine u Temišvaru, gde je lečen od tuberkuloze. Smatra se, međutim da je episkop Kaćanski otrovan i da je to delo njegovih političkih protivnika.

Stevanov otac Trifun Kaćanski bio je jedan od najbogatijih ljudi u Bačkoj, ali i nadaleko poznati protivnik škole i školovanja mladih. Smatrao je da je mladima dozvoljeno da steknu osnovnu pismenost, a svako dalje školovanje je štetno, jer slabi duhovnu i fizičku snagu mladih, od kojih stvara mekušce, nesposobne za surovu životnu borbu, koju svako mora da vodi, ako želi da opstane. Trifun je verovao samo u zemlju, novac i bogatstvo i radovao se rođenju sina, jedinca, koji će naslediti ogromno imanje.

Posle osnovne škole u Sentomašu, Stevan Vladislav Kaćanski je, protiv očeve volje ali uz podršku i pomoć učenog strica, završio gimnaziju u Segedinu. Već u gimnaziskoj klupi pisao je rodoljubive pesme i bio predsednik literarnog udruženja Srba, segedinskih gimnazijalaca.

 
U REVOLUCIJI 1848 — 1849. GODINE

Martovski događaji u Beču i Pešti 1848. godine zatekli su Stevana Vladislava Kaćanskog kao studenta prava u Jegri. Predosećajući da se vojvođanski Srbi nalaze pred sudbonosnim istorijskim trenucima, prekinuo je studije i obreo se u rodnom Sentomašu. Odmah je pristupio braniocima budućeg značajnog uporišta Srpskog narodnog pokreta u Vojvodini. Odlučnim držanjem, bistrim umom i rasuđivanjem, brzo je stekao poverenje ovdašnjih  narodnih prvaka i vođa i izabran je u delegaciju Sentomašana, koja je učestvovala u radu Majske skupštine. Na Skupštini nije govorio, ali je pratio njen rad. Bio je mlad i svestan činjenice da u tako važnim narodnim poslovima reč imaju stariji i iskusniji. Stric Sergej ga je upoznao sa vođama Srpskog narodnog pokreta i mladi sentomaški deputat je izabran u delegaciju koja je putovala u Zagreb da, u ime rukovodstva Srpskog narodnog pokreta, pregovara sa banom Jelačićem o zajedničkoj borbi protiv nacionalističkih ciljeva mađarske revolucije. Imao je i poseban zadatak da na putu u Zagreb pobuni slavonske graničare.

U odbrani Sentomaša Stevan Vladislav Kaćanski se borio u dobrovoljačkoj kompaniji pod komandom nar. Kapetana Novaka Golupskog. Učestvovao je i u bitkama kod Bačkog Gradišta, Temerina i Sremskih Karlovaca... U žaru borbi kod Temerina nastala je njegova pesma "Noćnica" koju su ratnici prepisivali u rovovima i stihove izgovarali na bojištima.

Posle vojničkog sloma Srpskog narodnog pokreta i ugušenja mađarske revolucije 1849. godine, Stevan Vladislav Kaćanski je izabran u delegaciju, koja je u Beču od cara Franje Josifa tražila ostvarenje obećanih prava i privilegije. Delegacija se vratila sa potvrđenim starim i mnogim novim obećanjima koja, kao što je znano, nikada nisu bila ispunjena. Razočaran verolomnom politikom Beča, Kaćanski se zavetovao da će do kraja života boriti protiv Austrije i njene poltike prema srpskom narodu.


ISKLJUČEN IZ PORODIČNOG NASLEĐA

Posle završenih studija, Stevan Vladislav Kaćanski je proveo izvesno vreme u Sentomašu. Povukao se iz javnog života, ali u roditeljskom domu za njega nije bilo mesta. Često se sukobljavao sa ocem i uporno odbijao da se posveti "gazdašagu" i pripremi se za vođenje velikog porodičnog imanja. Kad je u jednoj prepirci rekao ocu da ga ne interesuje "gazdašag" i da prezire bogatstvo koje je stečeno radom i znojem seoske sirotinje, tvrdokorni Trifun je otvorio avlijska vrata i rukom, bez reči, pokazao sinu put iz kuće. Uskoro ga je javno isključio iz prava porodičnog nasleđa i od tada, pred njim i u kući, niko više nije smeo da izgovori Stevanovo ime.


U DOMOVINI — BEZ DOMOVINE

Sa suprugom koja mu je iz prethodnog braka dovela tri devojčice i tek rođenim sinom Vladislavom, Stevan Vladislav Kaćanski se 1857. godine našao u Beogradu. Nije imao podanstvo Kneževine Srbije. Bez posla, poznanika i prijatelja otpočeo je nesigurni život srpskog pesnika i javnog radnika. U beogradskim listovima objavljivao je rodoljubive pesme i skrenuo pažnju prestoničkih književnih krugova i šire javnosti. Naročito je snažan odjek imala njegova pesma "Na Srbobranu". O poznatom "prečaninu" počelo se govoriti kao o "novoj zvezdi" na srpskom književno horizontu. Kaćanski je dobio mesto uglednog profesora opšte i nacionalne istorije u beogradskoj gimnaziji. Rešenje o podanstvu nije stizalo, a nekim novinskim člancima, u kojima je kritikovao austrofilsku politiku kneza Mihajla Obenovića, izazvao je podozrenje vlasti i navukao policijsku prismotru, koje se neće osloboditi do kraja života. Žbiri i doušnici su od negde iskopali i podatak da taj "prečanin" ima u svojoj  beležnici i pesmu posvećenu Karađorđu. U obrenovićevskoj Srbiji veći se greh nije mogao ni zamisliti i Kaćanski je ostao bez posla.

Redakcijska vrata beogradskih listova bila su za "buntovnog prečanina" zatvorena i pesnik je ostao bez sredstava za život. Gladovao je, ali nije se predao. Nikog nije molio za milost. Iako fizički iscrpljen, duhovnom snagom bio je visoko iznad onih, koji su mu krojili sudbinu. Nepresušni izvor snage Stevana Vladislava Kaćanskog bili su njegovo rodoljublje, mržnja prema Austriji i — lična hrabrost.

Opterećen svakodnevnom brigom i borbom za goli opstanak, Kaćanski je tih godina malo pisao, ali baš u tom periodu nastala je jedna od njegovih najlepših pesama "Oj, oblaci". Pesmu je, na proslavi recitovala mala Milica Nikolić — Džaverova kojoj je, inspirisan likom i potresnom sudbinom nesrećnog deteta, Jovan Jovanović Zmaj posvetio čuvenu pesmu "Siroče". Muziku za horsko izvođenje pesme "Oj, oblaci" komponovao je Mita Topalović.

Rešenje o podanstvu Kneževine Srbije Kaćanski je dobio tek 1. jula 1862. godine, a samo sedam dana kasnije izašao je prvi broj njegovog lista "Srpska narodnost". Međutim, osnivač i gotovo jedini autor tekstova novog lista je pero zamenio — sabljom. U toku turskog bombardovanja Beograda 1892. godine, Stevan Vladislav Kaćanski je skupio četu dobrovoljaca sa kojima se borio protiv Turaka na Varoš — kapiji, a sa Đokom Vlajkovićem, poznatim narodnim junakom, razoružao je i zarobio poveću grupu turskih vojnika. Podvizima u borbama za odbranu Beograda Kaćanski je stekao poštovanje prestoničke javnosti, ali i dalje je bio bez posla, a list "Srpska narodnost" je zbog finansijskih i drugih neprilika, prestao izlaziti.

Tek 1864. godine Kaćanski je vraćen u državnu službu. Postavljen je za profesora gimnazije u Kragujevcu. Podozrivi knez Mihajlo je računao da će udaljavanjem Kaćanskog iz prestonice ućutkati "buntovnog prečanina", čiji će se glas u učmaloj provinciji gubiti, poput vapaja izgubljenog u pustinji. U Kragujevcu, gde je ostao do 1869. godine, Kaćanski je, uporno lomeći otpor konzervativne sredine nekadašnje srpske prestonice, osnovao Omladinsko društvo "Šumadija" koje se, pod njegovim rukovodstvom, brzo pročulo po čuvenim "besedama" i pozorišnim predstavama.

 
DIPLOMATSKI PREDSTAVNIK NAMESNIŠTVA

Posle smrti kneza Mihajla 1868. godine, vlast u Srbiji je, u ime maloletnog naslednika prestola Milana Obrenovića, preuzelo Namesništvo. Promenjen je i odnos prema nepoželjnom i "buntovno prečaninu" Stevan Vladislav Kaćanski je 1869. godine premešten u Beograd. Ponovo se našao za profesorskom katedrom beogradske gimnazije, a 1871. godine poveren mu je važan diplomatski posao, putovao je na Cetinje da — u ime Namesništva Kneževine Srbije — pregovara sa crnogorskim knezom Nikolom I Petrovićem o zajedničkoj borbi  Srbije i Crne Gore za oslobođenje onih naših krajeva koji su, još uvek, čamili pod turskim ropstvom.

Pregovori su uspešno obavljeni i knjaz Nikola, oduševljen svojim neobičnim gostom, poklanja Kaćanskom skupocenu sablju sa posvetom, urezanom na balčaku: "Graov Laz, gospodinu Kaćanskom, crnogorski knjaz Nikola I".

 
SRPSKA MARSELJEZA

Romantičarski zanesen idejom o zajedničkoj borbi južnih Slovena za oslobođenje, Kaćanski je živeo za istorijski trenutak, kojim će početi ostvarivanje vekovnog sna naših porobljenih naroda. I gde god da bi se, i kad god bi se oglasila oslobodilačka puška, on je sve napuštao i hitao da pomogne borcima za slobodu. Tako je bilo 1875. godine, kad je planuo ustanak u Hercegovini. Rizikujući da bude uhapšen, Stevan Vladislav Kaćanski je preko Trsta pohitao u Hercegovinu. Ustanak je, međutim bio ugušen i on se vratio u Beograd.

Inspirisan hercegovačkim ustankom, Kaćanski je svoje oduševljenje i rodoljubiva osećanja izlio u najboljoj pesmi "Narodni zbor", koja je mnogo poznatija po početnom, možda i najlepšem stihu u srpskoj lirici XIX veka:

Hej, trubaču, s bujne Drine,
De zatrubi "zbor"!
Nek odjeknu Šar — planine,
Lovćen, Durmitor!


Muziku za horsko izvođenje "Narodnog zbora" komponovao je Josif Marinković; najizrazitiji predstavnik srpskog nacionalnog romantizma. Pesma je brzo postala veoma popularna u Srbiji i van granica njene teritorije. Pevana je na đačkim priredbama, na narodnim zborovima, na seoskim skupovima, slavama, u kafanama. "Hej trubaču... " je bio bojni poklič i poziv narodima da se ujedine i povedu zajedničku borbu protiv turskog i austrougarskog gospodstva na Balkanu. Mobilizatorsko — pokretački značaj "Narodnog zbora" književni kritičari toga vremena upoređivali su se francuskom "Marseljezom", pa je pesma  postala gotovo srpska narodna himna i nazivana je "srpskom Marseljezom".

Poletni stihovi "Narodnog zbora" doprineli su buđenju i jačanju borbenog raspoloženja u Srbiji uoči srpsko — turskih ratova 1876 — 77. i 1878. godine.
 

OD REDOVA DO POČASNOG MAJORA

U oslobodilačkm ratu protiv Turske 1878. godine Stevan Vladislav Kaćanski je, iako u poodmaklom životnom dobu, učestvovao kao redov — dobrovoljac. U mnogim bitkama, a naročito na Ak – Palanci i Babinoj glavi, isticao se hrabrošću i velikim  junaštvom. Iz rata, koji se završio srpskom pobedom i oslobođenjem niškog, topličkog, vranjanskog i leskovačkog okruga. Kaćanski se vratio sa činom počasnog majora srpske vojske.

U oslobođenim krajevima proveo je nekoliko godina kao član Privremene uprave. Iz tog perioda sačuvano je je njegovo pismo u kojem on piše svojima u Beograd: "Ja ovde lepo i dobro živim. Često jašem, kad mi poslovi dozvoljavaju, a tu su mi poslovi najmiliji, kad mi je u tal sreće donela, da vrši one poslove, koje skoro 500 godina srpska srca želeše i kojima sam celog života čeznuo".

Od 1883. godine nastaje period relativno mirnog i sređenog života i rada "buntovnog prečanina". Sa profesorskim dnevnikom pod miškom Kaćanski je radosno sedao za katedru i s oduševljenjem predavao nacionalnu istoriju. Tada je nastao i najveći broj njegovih pesama. Izabran je za predsednika Društva za umetnost, a 1885. godine postaje član Srpskog učenog društva i jedan od osnivača Društva "Sveti Sava". Stiče časno književno ime stari Bard, koje je sa ponosom nosio kao jedino, ali trajno i neprolazno, društveno priznanje.

                                              
"VELIKA SRBIJA"

Početkom 1888. godine, kad se tome niko nije mogao nadati, Stevan Vladislav Kaćanski — Stari Bard se, još jednom, na svoj način, oglasio u javnom životu Srbije. Pokrenuo je list "Velika Srbija", čiji je prvi broj, delujući kao grom iz vedra neba, izašao na dan sv. Save 1888. godine. U uvodniku prvog broja Stevan Vladislav Kaćanski je stavio do znanja najoštrijoj javnosti da će se list "Velika Srbija" otvoreno boriti protiv austrougarske politike prema Srbiji i njenih hegemonističkih interesa na Balkanu. List je uzbudio čitalačku publiku, uznemirio političke krugove Srbije i zabrinuo Austougarsku, koja je preko svog poslanika u Beogradu nastojala da "Velika Srbija" bude ukinuta. List je, međutim, izlazio i svakim brojem se obrušavao na Beč i njegovu osvajačku politiku na Balkanu. Konačno Kaćanski je prevršio meru kada je "Velika Srbija", početkom marta 1888. godine, ponela članak, u kojem je na najoštriji način razobličena austrougarska politika. Članak je bio potpisan pseudonimom "Argus" a stvarni njegov autor bio je Drago Špoljarić, austrougarski oficir, Hrvat, koji je prebegao u Srbiju, odakle je napadao "Žutu monarhiju", nazivajući je "tamnicom naroda".

Pisanje "Velike Srbije" ocenjeno je kao štetno i detruktivno i protiv njenog glavnog i odgovornog urednika podignuta je optužnica.


POŽAREVAČKI SLUČAJ

Osnovni beogradski sud osudio je Stevana Vladislava Kaćanskog na dve, a Apelacioni sud je kaznu smanjio na godinu dana zatvora.

Uoči sprovođenja u kaznionu, Starom Bardu je prišao neki viši policijski činovnik i obratio mu se rečima "Gospodine Kaćanski, napustite Vaš list i prekinite s tim radom, a ja Vam dajem poštenu reč da ćete za osam dana biti pomilovani. Ne može šut sa rogatim. Nisu Vaše godine za zatvor. Ne znate Vi kako je tamo strašno i šta čoveka sve može snaći. Zato lepo molim, poslušajte me i nećete se kajati". Kaćanski je odbio svaki razgovor sa policijskim činovnikomi, dosledan svojih životnih principa, u zatvoru je provodio dane kao i svi drugi zatvorenici. Upravnik kaznione, neki kapetan Milenković, pokušao je da olakša sužanjski život starog pesnika, kojeg je poštovao i čije je pesme rado čitao. Stari Bard je odbio svaku pomoć. U sobi sa okorelim zločincima i najtežim kriminalcima pridržavao se odredaba strogog zatvorskog režima i najbeskrupulozniji prestupnici zazirali su i pribojavali se čudnog starca, koji ni od kog nije tražio milost i ne prihvata bilo čiju pomoć.

Dok je Stari Bard čamio u požarevačkoj kaznioni, zaprepaštena Srbija i zanemeli Beograd su, pognute glave, priznali da su nemoćni svedoci jednog od najmračnijih trenutaka sopstvene istorije, u kojoj će tragična sudbina velikog rodoljuba i pesnika ostati, za sva vremena, neizbrisiva mrlja čitave jedne epohe naše prošlosti. Tog je, valjda, bio svestan i kralj Milan, kad je odlukom o pomilovanju pustio pesnika iz zatvora pre isteka kazne, iako Stari Bard to nije tražio.

 
OTAC MOLI OPROŠTAJ

Posle izlaska iz zatvora, Stari Bard se u Beogradu prihvata još jednog velikog posla. U Društvu "Sveti Sava" pokrenuo je ideju o proslavi 500 — godišnjice bitke na Kosovu. Iako fizički iscrpljen i bolestan, neumorno je pripremao program veličanstvene kulturne manifestacije, o kojoj će sa čuđenjem govoriti i pisati čitava Evropa.

Oronulog zdravlja i svestan da se bliži kraj, Stevan Vladislav Kaćanski i dalje uređuje "Veliku Srbiju" i ne odstupa od njene programske politike, proklamovane još 1888. godine.

Tuberkuloza je neumoljivo nagrizala istrošeni organizam i Stari Bard je umro 1890. godine. Slučaj je hteo da na dan sahrane velikog rodoljuba i pesnika u Beograd stigne Milan Obrenović koji se odrekao prestola i živeo u zapadnoj Evropi. Sujetan, slavoljubiv i nadmen, očekivao je pompezni doček Beograđana, a suočio se sa gorkom neshvatljivom istinom da ga niko skoro i ne primećuje. Ulicom se tiskao i kočije nekadašnjeg suverena nije mogla da se kreće uobičajenim pravcem. Kad je čuo da to Beograđani hitaju na sahranu Starog Barda, Milan je naredio da kočija skrene u neku od manje prometnih ulica i rezignirano uzdahnuo: "Eh, ta ovaj mi, evo, ni mrtav na da mira".

Beskrajne povorke dostojanstveno se kretala ka Novom groblju.Na čelu povorke koračao je pognut, koščat starac. Beograđani su bili iznenađeni kad su doznali da je to pesnikov otac... Kad je čuo da mu je sin umro, stari Trifun je sve zaboravio. Skrhan bolom i roditeljskom tugom, otišao je u Beograd. Nije mogao da dozvoli da mu sin jedinac, kao poslednji beskućnik, bude sahranjen o državnom trošku... Iznenadio se i zaplakao starac kad je video kako se Beograd oprašta od njegovog sina, kojeg se on javno odrekao... Nad Stevanovim grobom, Trifun je pred čitavim Beogradom, molio sina da mu oprosti.

Stevan Vladislav Kaćanski — Stari Bard je sahranjen na Novom groblju, u Aleji velikana. Nadgrobni spomenik rodoljuba i pesnika podignut je i otkriven 1927. godine. Jedna ulica na Senjaku nosi ime Stevana Vladislava Kaćanskog — Starog Barda, a i u Srbobranu, pesnikovom rodnom mestu, jedna od najlepših ulica diči se njegovim velikim imenom.

Na jednospratnom zdanju u Srbobranu, koje je podignuto 1893. godine na mestu gde se nalazila prizemljuša, u kojoj je rođen Stevan Vladislav Kaćanski, nalazila se, od 1911. do 1941. godine, spomen ploča sa uklesanim pesnikovim stihovima, posvećenim srpskom rodu:

Sve što imam — to je tvoje,
Sve što imam — tebi dajem,
Sa slađanim uzdisajem,
Srce — misli — pesme moje.


Ploča je u aprilu 1941. godine skinuta i uništena.

Posle 49 godina, spomen — ploča St. Vl. Kaćanskom ponovo se našla na starom mestu. Njenim otkrivanjem, skinut je veo zaborava sa imena velikana, čije će ime zračiti i pozivati mlade na pregnuća i stvaralački rad, isto onako kao što su njegove pesme to činile.


Povodom 160 godišnjice rođenja Stevana Kaćanskog — Barda, prof. Milivoj Tutorov je 1989. godine napisao tekst koji se nalazi ispred Vas i koji sa zadovoljstvom objavljuje kao prilog istorijskim spisima.
Srbobran.net

06.10.2007. | Srbobran







Fotografija: nenadbds.


Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: