Branislav Petrović (1937—2002)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Branislav Petrović (1937—2002)  (Pročitano 11966 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« poslato: Decembar 26, 2010, 01:47:49 pm »

*

BRANISLAV PETROVIĆ
srpski pesnik i novinar




(Bjeluša, 07.04.1937 — Beograd, 26.09.2002)



BIOGRAFIJA

Rođen je 1937. godine u selu Bjeluša (kod Užica) koje pripada opštini Arilje. Gimnaziju je završio u Čačku. Studirao je na Pravnom fakultetu a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za jugoslovensku književnost i srpski jezik.

Radio kao novinar u "Borbi", kolumnista u NIN-u, urednik u časopisu "Vidici" i "Srpski književni glasnik", urednik u Izdavačkom preduzeću "Prosveta".

Izbor iz kolumni koje je objavljivao u NIN-u, objavio je u knjizi "Kvadratura kruga".

Osvajao je više nagrada za svoju poeziju.



ZBIRKE PESAMA

  • Moć govora
  • Gradilište
  • O prokleta da si ulico Rige od Fere
  • Predosećanje budućnosti
  • Tragom prah
  • Sve samlji
  • Pesme
  • Da vidiš čuda
  • Žeževasion

NAGRADE

Nagrada "Branko Miljković"
Zmajeva nagrada
Žička hrisovulja
Disova nagrada za ukupno pesničko delo
Nagrada "Desanka Maksimović".


http://sr.wikipedia.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 01:48:22 pm »

*
BRANISLAV PETROVIĆ


MAGMA JEDNE SUDBINE

Po jednoj krutoj, ali relevantnoj, udžbeničkoj podeli, postoje dve vrste pesnika: poeta doctus i poeta vates. Prvi je učen, umiven kultom biblioteke, zanatski precizan, hladan; drugi, pak, prorok, intuitivan, izvan svakog kanona, u naručju bogova odrastao. Poeta vates počiva u višku jezika, razara racionalnu strukturu pesme, fatalno je originalan, protivurečan, lud, onirički vruć. Ova školska prolegomena čini nam se nužnom zarad jasnije predstave o pesniku o čijem delu kanimo kazati koju nepretencioznu reč. Istina, svaka vrsta kritičke nepretencioznosti povodom dela pesnika Branislava Petrovića predstavlja suviše galantnu privilegiju prikazivača, jer je poezija ovog autora nabijena nesvakidašnjom duhovnom energijom, koja, hteli mi to ili ne, naprosto zahteva i traži u svom kritičaru neku vrstu pandana. Dakle, svaka vrsta skromnosti u pristupu pesništvu Branislava Petrovića biće kula od karata, te je preko potrebno, uza sve poštovanje sopstvene kritičke skrušenosti, učiniti, u najmanju ruku, nepristrasan napor da se demontiraju bar ulazni kalauzi pesničkih lavirinata Branislava Petrovića.

Spram jednog broja ostvarenih savremenih srpskih pesnika čije se delo ogleda u majstorstvu ispisa, u katedarskoj serioznosti iskaza i u izvesnom sistemu pesničkog teksta, Branislav Petrović je strano telo, uskovitlana magma srpske poezije, pesnik čija pojava na svodu savremenog pesništva ima svoju autentičnu sudbinu. Kada kažemo sudbinu, tada mislimo na neponovljivi fatum, na redak blesak u dosadašnjoj konstelaciji pesničkih dometa u srpskom jeziku. A pesnik bez sudbine i nije pesnik. Jedno je izvesno, Branislav Petrović je svetlica u pomrčini balkanske lirike, munja čiji zavičaj počinje u nesnošljivo originalnoj slici pesničke sudbine. Reč munja, u ovom slučaju, nema metaforičan karakter, već je i čin direktnog imenovanja kompletnog ontološkog vokabulara u kojem je, poput usijane lave, sručen svet Branislava Petrovića.

Suptilan i razoran, pitom i vilen, on je autor čije delo, i u najanalitičnijim laboratorijama, izmiče poput žive na tanjiru i uvek se svojom, tobož, poslednjom česticom cepa u dve nove i tako, fisionom deobom logosa, nanovo otvara tajnu slatkog potonuća u beskraju ambivalentnosti. Organizam Petrovićevog pesništva kentaurski je nakalemljen nekolikim oprečnim, nezamislivo udaljenim svetovima. Šta sve nije sabrano i jezičkom presom sabijeno u zlatne škrinjice ove poezije? Kolike li sve sudbinske temperature ne napinju zadihane mehove Petrovićevih pesama? I, u koga li se i u šta sve nije premetao pesnik da bi dogurao, u isti čas, do trijumfa i ništavila, da bi, tek nagrađen božanskom visinom, poput trulog plota, pljusnuo u blato dnevne demonijade.
 
Možda će neki kritičar-fantom pokušati jednom da raščlani polove Petrovićeve poezije i objasni, u najrazličitijim kontekstima, njihova svojstva i dosege. Ono što Branislav Petrović čini u pesničkom jeziku prevršuje svaku meru i nemilosno, poput gladnog orla, obrušava se na spisak katedarski sortiranih književnih rezultata. Ma koliko svakom pesniku imponovala antologijska fioka u kojoj je svečano sabran njegov životni rezultat, ovde svako nastojanje što pledira na sveden račun nema zasad šanse. Poezija Branislava Petrovića preterano je živ duhovni materijal koji tek treba objašnjavati i dovoditi u red spram njegovih savremenika kojima je, ne retko, preuranjeno dodeljivan lovorov venac. Onoj rečenici na početku našeg teksta, dodajmo i ovu sintagmu: poeta laureatus! Branislav Petrović je i to, po dometu oreola kojim istinski u srpskoj poeziji zrači njegovo delo. Prisetimo se, Petrarka je 1341. godine na Kapitolu bio ovenčan lovorovim vencem, a naš Sima Milutinović Sarajlija jelovim vencem sa pšeničnim klasjem koji su mu darivali 1838. godine srpski đaci u Budimu i Pešti. I ovde se otvara pitanje pesničke sudbine, ali o tome, ako već nije dovoljno rečeno, mogli bismo drugi put. Mi se, u svakom slučaju, Petrovićevom poezijom kanimo baviti kao nekom vrstom čuda, ne bilo kakvog, već čuda u čudu, čuda na tragu čuda. I, odmah, evo problema!

S kim uporediti Petrovića i gde tražiti početnu iskru? Može li se izvući kakva paralela? Možda je Drainčeva genijalna larma u jeziku ishodišni pepeo kojim se gdegde zasipa Branislav Petrović u sopstvenim erupcijama jezika?! Možda, ali samo u ogledalu.

Nijedan naš pesnik nije do te mere razrogačen i začuđen na stopi zemlje, zabezeknut čudom života i postojanja, toliko vinut u ralje božanskog zeva. Užasnut, zapanjen, zadivljen, sve nogu pred nogu, u beskraj zeleni zamiče veliki pesnik, čas svetlucavih leđa poput Božjih, čas batinanih i razdrljenih poput mučenikovih. Epicentar užasnute udivljenosti svetom jeste čovek, Božja slika i prilika, veliko čudo paradoksalnih svojstava, on kojem su bogovi dali ograničene moći u neograničenom prostoru. Evo pesme Ide čovek pored reke: Ide čovek majko moja najstarija država/ ide crkva porušena ide lađa bez posade/ ide groblje svih vremena prah i pepeo/ sklanjaj decu majko moja ide zločinac// Večnost mu se iza čela pritajila gospo blaga/ iza čela u tvrđavi u tamnici sunčevoj/ srce mu je puno smrti milostiva puno očaja/ ide čovek pored reke pevač beskrajni/ Ide čovek gospo moja sve nogu pred nogu/ ide čovek pored reke kroz beskraj zeleni.

Ova blistava pesma, poput vrelo salivenog zvona, predstavlja ozvučenu skicu svega onoga što se razastrlo diljem knjiga Branislava Petrovića. Tek u ostalim pesmama, u golemom lirskom mnoštvu, jeknuće zvuci beskraja, zabrujaće utroba zvonjavom od koje boli glava i ledi se jezik. Čovek, bezrepi proizvođač repova zla, biće što vreba samo sebe i sačekuje u zločinu, prikaza ogrezla u grehu i nesreći: Sklanjaj decu majko moja ide zločinac. Koliko li tačnosti u ovom stihu i koliko naboja u slici koja, bez rodbinske samilosti i srdobole, kazuje istinu, okrutnu, zversku, jedinu, u animalnom svome kezu, paklenu. Petrović svakim stihom odstreljuje crnu raskoš zla i kiti svoju pesmu živom ornamentikom apsurda u kojem, do balčaka, pišti pusti čovek. Ispod sjaktave kič-ambalaže vri pumpa smrti, zrcale se carske mengele ništavila. Tek tu, u smrti, nina se kolevka Petrovićeve brige za ovostranim svetom, tu silni dečak poezije zverla, seva okicama i tamani divno zverstvo. Navedena pesma, poput matrice, utisnula se u celo pesnikovo biće, razlistala mnoge pesme o smrti, pesme odvaljene od smrti i, napokon, smrtonosne pesme. Smrt, ta strašna nebeska zver, u jeziku, u jetri, u zenici brata rođenog, u ruci koja ječam seje!

Kao njen simbol, odnosno, kao simbol prelaska iz života u smrt i obrnuto, u Petrovićevoj poeziji na mnogim mestima javlja se, lično, crv! Po Jungu, crv simboliše destruktivni aspekt libida; a u jednom poznatom mitu kralj se rađa sa po jednim crvom u ruci, u drugom, pak, glavni junak nastao je iz crva kojeg je iz bronzane čaše popila njegova majka. Međutim, u našoj privatnoj mitološkoj učionici, a povodom poezije Branislava Petrovića, crv je svečani barjaktar na opelu, gizdavi vitez što mekim svojim rilicama razjeda i najveće drvo koje jezdi kroz pustoši. Crv, taj kratkoveki prišt zemlje i neba, gazda nad gazdama u sjaju podnevne krošnje, opunomoćeni beskućnik večnog carstva, utuljeni lepotan upregnut u pomamne dlačice i nežne oklope, blažena slika fantazmagoričnog dečjeg opipa i, napokon, stvor sitniji od makovog zrna a veći od planine. U jednoj pesmi Petrović otvara paradoksalno lepu sliku: I da će me crvi/ ko trešnje u maju/ naučiti kako da se snađem u beskraju. Poređenje crva i trešnje, taj oksimoronski kovitlac metafore, spoj nemogućeg, smrti i života, cakleći zdravih trešanja u maju, naivno sručenih devojčica na granu života i tromog crva, potmulog gospodina ništavila, maskiranog ambasadora nestajanja sa ovoga sveta, sve to a ravno jedno drugome, i u stihu Branislava Petrovića, moćan je sadržaj svih tajni što obigravaju oko poezije. Iz potaje izmileo dežurni crv/ Svemoćan — pesme naše prolepšava, peva Petrović. Dah svečane smrti ovde se plavičast širi. I ovde u jednoj slici isparava bogovetan život ceo. Gospoda crvi, ah, gospoda crvi,/ Besmrtni su! — likuje pesnik.

Jedan krak Petrovićeve poezije, dakle, duboko je uronjen u slike smrti i ništavila, ljudske krvoločnosti i tiranstva. Taj krak predočava nemoć čoveka da se otme silama tanatosa koje su podjednak mu pogon kao i sile erosa. Životinja što čuči u čoveku akter je zločina. U nju se, kaže pesnik, ne možemo pouzdati. Ova strana Petrovićeve poezije svojevrsna je apokaliptična vandeja, univerzalno lirsko štivo ispisano bez predrasuda, štivo koje pokazuje svu nesavršenost ljudskog bića. Ono je direktna slika posuvraćenog čovečjeg uma dovedenog u rasap ludila gde razum ustupa mesto sotonskoj stravi podsvesti. Slike pakla i užasa proročki su materijal posvećen vremenu u kojem trenutno živimo, ali su i vanvremenska determinanta ljudske tragedije obešene o kantar biblijskog greha. Tako u ovoj poeziji pronalazimo prizore čoveka bez obe ruke koji na raskršću nepropisno salutira pa biva zato streljan; žene udovice sa troje dece u naručju koja bivaju vraćena u njenu utrobu, a majka bačena psima; osetljivog mladića koji urliče dok svešteniku čupa jezik i kao takav dobija lakše zadatke da strelja đake u školskim dvorištima, i tako dalje. Evo stihova iz pesme koja nosi naziv Prilog za evropsku istoriju, stihova koji, ma koliko kontekst bio mračan, predočavaju, na groteskno humoran način, neuništivost života, ali i smrti: Naiđosmo na jedno srce/ nismo znali čije je/ bacakalo se oko naših nogu/ htelo je u naše grudi// Bacismo bombu na to srce/ isekosmo ga noževima/ ali ono ne odustade/ skakalo je za nama// Uhvatismo ga i vezasmo/ polismo sumporom i zapalismo/ ali ono je bivalo sve snažnije/ žilavo neko srce// Ponudismo grudi štakora/ pa zatim grudi psa/ ali ono nije htelo/ htelo je u naše grudi. Ova naopaka dečja igra srcem, neuništivim principom života, srcem koje je božji presto, otvorila je čitavu lepezu značenja na teme dobra i zla. Srce, koje u jednoj legendi Zevs guta živo dok je kucalo, ovde se u svojoj simbolici propinje do najviših vrednosti života. Petrović je stručnjak da od dosetke napravi čitavu malu čaroliju jezika koja već po sebi sama tvori artističku vinjetu. Tako u jednoj drugoj pesmi, u kojoj slavi jutro, igra se na sebi svojstven način: Jednog jutra šta ćete raditi tog jutra,/ jednog jutra kada objave jutarnju vest, jednog jutra strašnu jutarnju vest,/ da nikada više neće padati sneg/ da nikada više,/ nikada, nikada, nikada,/ da nikada više neće pasti/ na ugašenu zemlju/ beli sneg. Branislav Petrović, tamni jahač apokalipse, virtuozni gazda lirskih napeva, samo on, odnegovani miljenik Božje kazne, odista samo on u srpskoj poeziji ima pravo na pleonazam: beli sneg! Njegov dar našao bi pesnički kontekst i za pleonastičku sintagmu mokra voda! Do đavolskog kreveljenja dovedeno je pesničko majstorstvo Branislava Petrovića. Evo stiha koji bi mirne duše mogao biti ispisan na svakom stećku: Sad više nema tame u koju nisam sišao po svoje zlato. Stih predočava pređeni put, razjareno uplitanje u sve i svašta, bogohulno saletanje tajne: Prostori strašni i ponori sivi/ odajte tajnu zašto čovek živi. Zlato u mraku, raj u paklu, život u smrti: sve je višim zakonima uređeno i razbucano. Demijurška pletenica sveta! Nema mača za takav Gordijev čvor! Muka silaska u tamu i orgazmički kontakt sa zlatom, sa suštastvom: A kad već je jednom tako divno rođen,/ šta mu bi da ode žiznji oslobođen.

Branislav Petrović nije pesnik laskavac. A kada se učini da jeste, gorka srča humora, poput inja, prekrije prizvani svet. Ubio se bog — uzvikuje pesnik i izjednačava se s njim: Ovaj svet je kostur divnog šarlatana/ ovaj svet je moja i njegova rana. Zatim dodaje: Tuku me i čereče — boga boli. Identifikacija s Bogom, davanje pesniku obeležja stvoritelja sveta i onda okretanje tog čina naglavce, u prnje rugla. Blago svetu što nisam danas bog — kazuje pesnik negirajući tako, u svojoj demonijadi, njegovo postojanje. U Petrovićevoj poeziji Bog nema svojstva dobrog i plemenitog, Bog nije bitak niti objava apsoluta, on ne postoji ili, u boljem slučaju, on je prestao da postoji. A ako i postoji, onda je glagol postojati neumitna greška, pomoćna determinanta večne zagonetke. Ovaj stav naročito je izražen u ranim Petrovićevim pesmama koje su odisale svežinom originalne patetike. U kasnijim pesmama patetiku će zameniti mudrački zrele spoznaje: Tako si malen a zagonetka je sve/ Svetlost, prah polena, Krilo i/ Zvuk/ Zagonetka je kiša/ Duga/ Šuštanje lišća/ I crv što s lista tvoje plašljivo oko merka. Petrović je, zapravo, razočaran moćima Boga ma koliko ga imitirao, on je nezadovoljan repertoarom njegovih stvaralačkih mogućnosti, Bogom kao sudijom i ravnotežom sveta. Jer, svet je, po Petroviću, stanje a nihilo, čin u kojem prevladava haos. Dakle, svet u kojem smo ne može biti delo Boga, već kao princip razlučenja, vektor ka novom svetu koji će tek biti predložak Boga. Rezignirana spoznaja nalazi se u jednoj Petrovićevoj pesmi u prozi: Daleko smo od tajne, mi, jadna, zabačena, zaboravljena, bespomoćna i nadasve slavna bića, ovde gore, na zemlji. Dakle, ovde gore, na tronu-zemlji, gde ako ne obitava, a ono morao bi biti prisutan Bog. Petrović ne prihvata iskušenja jednog Jova, ne vidi smisao u iskušenjima. Branislav Petrović je najmarkantniji ateista među modernim pesnicima.

Posebno mesto u Petrovićevoj poeziji zauzima žena. Ona je princip u kojem pesnik ustoličuje elemente ontološkog, mističnog i simboličnog. Ona je tajna naseljena smrtnim zemaljskim otrovima i nebeskim objavama. Đul-lepota i utočište, ali i zver i stradanje. Žena, prozirna Beatriča, raskokana ljubavnica, mila sestra, jedina mater, ONA, upletena u sve zavese sveta, najokrutnija lepota svih vremena, divna obmana, nepojamna razlika nad razlikama. Svetlost Njene dojke hara po Nirvani — huči Petrović, nežno momče koje ovako opeva njenu svetlost: I dok raskopčavam tvoje prslučiće, /nežno,/ kao iz ognja da spasavam tiće, /na nebu sviće,/ na zemlji sviće. Slaviti ženu, sklanjati se pod njene skute, pod njenu nebesku kapu gde je katarzični lom jedini spas od ostatka sveta, ali gde je i leglo obmane, površnosti, neverstva. Ma koliko u Petrovićevoj poeziji žena jeste pijedestal u zlatu, pesnik nema nikakvih iluzija povodom vaseljenske fascinacije ženom i njenim beskrajima. O ženi je u ovoj poeziji sve rečeno zgubidanski genijalno: Najveća devojčica pod šeširom sveta, /razbojnica mala, šakal i poeta//. Od bande ludaka devojčica luđa/ nekad sasvim moja, a sad sasvim tuđa. Nikakvih previda, jer i u Pesmi nad pesmama žena je lelujava fatamorgana zemaljske naslade, a pakao izniče u slabostima i opsenama. Ni u ženinom zagrljaju, heroj-ljubavnik i muž, u najvišem smislu reči, ne grabi apsolutnu sreću, već sve je, ipak, u znaku stihova: Ljubavi, divna obmano, pripremimo se za izlazak... uzmimo se za ruke kao/ dva brodoloma. Otrgnuće, beg iz krila jedne u krilo druge Pitije, sa pečatima na telu gde blista usijani poljubac, jedne jedine i zanavek izabrane milosnice.

I majka, kao svedržiteljski princip života i totalitet svih arhetipova, predočena je kao iskustvo anime, kao simbol nesvesnog: Pa i majku svoju najsvetiju zoru/ sam sam izmislio kao metaforu// Majku to sazvežđe što kroz beskraj brodi/ dugo sam molio da me živog rodi//... I dotle je došlo o majko oprosti/ vraćam se natrag u Tebe kroz kosti. Majka, Čovečica, Gea, ona iz koje se dolazi na svet i u koju se vraća. U kosmosu Petrovićeve poezije majka nije samo simbol topline i hrane, već i stvoriteljica koja, štiteći dete, proždire njegovo ja. Stidni sinak zna da je majka i izvor svih nagona, te u svojim pesmama obara njihovu moć. Užasnut saznanjem da postoji, Petrović peva: Ukućani se smenjuju, Majko Čovekova,/ A kuća je uvek jedna te ista;/ Vatra koja ih drži na okupu/ Jeste večna vatra.

Ogroman je Petrovićev ulog u silu koju nazivamo poezijom, i golemo je njegovo poverenje u pesmu, u jezik lirike kao perpetum mobile. I, velike su, napokon, Petrovićeve zasluge na planu demistifikovanja predrasuda šta je pesnik u takozvanom društvenom kontekstu. On je pesnik od kojeg se može naučiti krucijalna tajna borbe za opstanak u zverinjaku gde ne vrede artificijelni zakoni sveta. Koji se to još naš pesnik, poput Petrovića, drznuo da, rasturajući pedagoške predstave o pesništvu, hulju postavi na carevo, a cara na huljino mesto, da od pesnika stvori žrtvu što oplakuje dželata, da noć nije noć a dan jeste, da odbrana sveta nije moguća bez podlokavanja sebe samog. Volšebne su oniričke legure i dimenzije pesničkih svetova Branislava Petrovića i zato, na tren, dižemo ruke od svega. Njegov dar pripada redu onih retkih talenata koji proročkom silom potpiruju žar na kojem leži pritajeni svet.


Nenad Grujičić PLES U NEGVAMA Eseji i kritike | Prosveta | Beograd 1998
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 01:48:43 pm »

*
Stihovi Branislav Petrović
PREDOSEĆANJE BUDUĆNOSTI (1973)


SVETLOST, IZNENADA

Da li je to dar Beskraja čoveku koji je poranio,
ili poruka Večnosti matematičaru koji će tek da se probudi?
Da li je to zbog svakodnevne radosti i grudvanja,
il' neki viši cilj ima tvorac bele čarolije?

Kao da je bela zvezda, mlada majka sa severa, zaplakala!
Kao da je san ludaka o trešnjama poginuo!
Kao da su i mlinari i pekari umešali svoje prste —
takvo, eto, belo jutro, osvanulo, iznenada!

Dobrojutro svima koji ste doživeli ovo jutro!
Draga braćo, izložena nemirima i nepogodama sveta!
Lepe sestre sa divnim tragedijama srca,
sestre bombardovane, ljubljene, i spaljivane na lomačama!

Prijatelji koji vekovima trpite teror sopstvenog uma,
vlasnici ringišpila, šetači po žici, gutači plamena!
Pronalazač struke, fotografskih aparata, televizije i drugih čuda,
dobrojutro! ovo je vaše jutro, ovo jutro, ovo je vaše jutro!


Još jedna noć prošla je kroz vaš život.
I vi ste živi, gle.
I vi ste živi, proverite, brzo proverite,
udahnite vazduh, proverite, popijte kafu, proverite, uzmite
sneg u šake, proverite, zagrlite ovo jutro, ovu svetlost, proverite, vi ste živi!

Vi ste živi kao vetar kao plamen vi ste divno živi,
kao voda kao zemlja vi ste živi,
proverite
vi ste živi,
svesno živi —
ko nebeski svetlarnici vi ste živi!

Tramvaji puni kao višnje u zavičaju!
(Vi ste izmislili tramvaje, izmislili višnje!)
Prisustvo nervoze i tamnoga zverstva!
(Vi ste izmislili ponos, izmislili zverstvo!)
Mirni građani ubice u prošlom i budućem ratu,
potrošači mleka, oružja i gasmaski!

Evo daktilografkinja, evo lepih žena!
Evo kraljica koje su budne provele minulu noć!
Isluženi ratnici bili su njihova deca,
uz jeftina pića, zanesena!

Svaka izgovorena reč deo je opšte drame.
Tragedije su davno za loša pozorišta.
Autobus prema jugoistoku grada, ulicom Narodnog fronta, pored
akušerske bolnice, prepun putnika, zaplakao je.

Dostavite spisak građana rođenih ove noći.
(Odneti cveće porodiljama i babicama!)
Naoružati stariju braću i očeve,
obnoviti vojne škole,
okrečiti kasarne!

Čuj kako se okreće zemlja oko sunca!
Čuj kako zavija oko svoje ose!
Još traje kiseonik iz pluća Starih Grka!


Snežna čuda! — ponavljate se, a uvek
tako ste nova!
Od borove šume samo usamljen čovek lepši je.
Od glečera, od iznenadne lavine.
Usamljen čovek jutarnju svetlost u saksijama neguje,
izmišlja nove izvore, meleme, čajeve,
usamljen čovek izmišlja prenaseljene svetove.
Na usamljenog čoveka liče prastari bregovi
i kontinenti odavno odleteli i potopljeni,
usamljen čovek sklon je ubistvu i revolucijama,
ali samo usamljen čovek ima Ključeve
i on je gospodar svih svetova.

Ljubavi, divna obmano, pripremimo se za izlazak!
Obujmo čarape ispletene u brvnarama,
sjajne čizme od koža izumrlih životinja,
obucimo krzna opasnog zverinja koje smo, slabi lovci, istrebili,
uzmimo se za ruke kao dva brodoloma nezabeležena
u pomorskim enciklopedijama,
izađimo na ulice,
kao prvi put,
kao iz majki,
kao iz groba.

Ko ste vi da se tako ponašate,
ko vam je dozvolio, odakle ste, gde ste se uputili?
Jednoga dana neće padati sneg.
Jednoga jutra šta ćete raditi toga jutra,
jednoga jutra kada objave jutarnju vest,
jednoga jutra strašnu jutarnju vest,
da nikada više neće padati sneg,
da nikada više,
nikada nikada nikada,
da nikada više neće pasti
na ugašenu zemlju
beli sneg.



NOĆNA PESMA

Hulje mi neke poručiše piće
da vide kako
u pesniku
sviće

I taman kad poče sunce da se rađa
izbi neka gužva
neka tuča
svađa

Oko moga sjaja staše da se glože
potegoše čaše
revolvere
nože

Tu behu i neke Zalutale žene
staše da vrište
laju
ko hijene

Za njima tragom gorki nespavači
ko da su svu noć
spali
na lomači

Tada i u meni već poče da sviće
zastave razvih
i postadoh
piće

Jedan od onih što se prvi napi
nagnu me iz čaše
ne osta
ni kapi.



NE UMEM DA ŽIVIM A ŽIVI MI SE

Ne umem da živim a živi mi se
kad umrem rodiću se čini mi se

O bože bože šta učini tvoj sin
ti mu dade liru on je okači o klin

I jauknu strašno ko niko pre njega
odričući se i pesme i sebe i svega

Srbija je zemlja u kojoj za pića
pesnike tuku za nova otkrića

Kad postignem cilj i dospem u tminu
nek se zna da nisam im'o otadžbinu

Vreme je svemoćno ono zvezde melje
da se zna da nisam imo roditelje

Pa i majku svoju najsvetiju zoru
sam sam izmislio kao metaforu

Majku to sazvežđe što kroz beskraj brodi
dugo sam molio da me živog rodi

I rodila me živog ko žarulju
al me bez oružja pustila u rulju

I budući da sam prvi put van tmine
ne umedoh da se branim od svetine

I dotle je došlo o majko oprosti
vraćam se natrag u tebe kroz kosti

Samo sazvežđa mudra pamte u svom sjaju
kako mi je bilo tesno u beskraju
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 01:49:56 pm »

**
Stihovi Branislav Petrović


PONOĆ PERIFERIJA KIŠA
RAZGOVOR S PRIJATELJEM
 
Teško ti je što si čovek bi l voleo da si pčela
bi l voleo da si glista ludi ljiljan konj bez oka
bi l voleo da si more grob bez krsta ptica bela
bi l voleo da si vatra bi l voleo da si foka
 
Teško ti je tako kažeš bi l voleo da si kvaka
bi l voleo da si doba kad cvetaju nar i lipe
bi l voleo da si kuga bi l voleo san ludaka
bi l voleo da si jastog srce krabe razum sipe
 
Jadaš mi se e pa dobro bi l voleo da si šuma
bi l voleo bi l voleo bi l voleo kiša da si
bi l voleo da si novac bi l popio čašu ruma
bi l voleo da si da si . . .



ČISTILIŠTE
 
O prokleta da si ulico rige od fere
i proklet da je čas ljubavi nagle
posle kog te milicajci kao zvere
uginulo
odnose iz gradskog blata
kroz užasne
svetske magle
 
Milicajci umnoj patnji nestasali
sve brđani kršni orni da pretuku
nas koji smo niz ulice popadali
i sve koji
sustanuli
ko psa
srce
svoje vuku
 
Pa me bace u podrume kao vreću repe hmelja
škljocne brava kao iza džeparoša ludog brata
pa u duši zlehuda se javne želja
nikad da se
ne otvore
teška
vrata
Glava puna dimničara polenovog praha slave
na pesnicu uvežbanu pade klonu
sa usana po betonu popadaše ljubičice plave
svi trepeti
u tom trenu
utihnuše
sve
potonu
 
Pred sudiju izvode te dan kad svane
pred sudiju izbrijanog uhranjenog okupanog druga
budi čovek ne svlači se ne pokazuj rane
u tom nedostojnom času
budi bašta u mostaru
budi
svetlost
juga
 
Budi višnja kad procveta budi šuma posle kiše
i puževi rogove kad puste nežne
budi krčag vrućeg mleka pa da dečja zamiriše
soba
budi tica što doleće
iz daleke zemlje
snežne
sve budi pre
groba
 
Ne ljuti se na sudiju i presudu smešnu
ti si vatra na poljani koju deca lože
pa zaboga ljubio si jednu lepu ženu neutešnu
i sad
možeš
ako treba
i bez svoje
kože
 
Ne ljuti se na sudiju i presudu smešnu
imao si lakih krila pune štale
pa zaboga ljubio si jednu stvarno lepu ženu grešnu
i sad moraš
niz potoke
niz orlove
niz
kristale



OG(LED) O LEDU
 
Sve je već led. I misao o ledu kao transcedenci.
I kadionica na grobu, i tamnjan, i venci.
 
I zeba (ozebla), sletela na krst, sledila se u trenu:
prhnula, jednostavno, u svoju ptičju vaseljenu.
 
I sećanje na tebe, sledilo se:
postalo malo, malecko, manje od kapi rose.

I daždev, onaj naš, sa strašnim piskom, sledio se.
Sledile se pčele, stršljen hrabri, ose.
 
I naša bela kuća pred kojom krava pase.
I zvezda Danica iznad naše kuće sledila se.
 
Sleđen je vinograd, vino, u vinu zapečaćeni snovi.
 
I poezija je leda dopanula. I psalmi Davidovi.
 
Misao moja neporecivo mi ne da
da vidim išta drugo osim sveopšteg leda.
 
Tvorče, luđačka silo, genijalna euforijo!
I ti si led. I led je sve što si stvorio.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 01:50:25 pm »

*
Stihovi Branislav Petrović


***

Voz iz Kragujevca za tren nas osvetli,
spojene sa svetom u vanvremen val!
Sa neba kuriču zemaljski petli,
ljubavi ali ljubavi.

Ljubeći mene ljubiš tvorca sveta.
Lešina svemira gadno zaudara.
Da uklonim svemir ako ti smeta,
ljubavi ali ljubavi.

Idućeg proleća našu carevinu
posetiće Kuga i Kugin sin —
gledaćemo kako ljudi ginu,
ko u staro vreme, ljubavi.

A tako malo trajemo ko ljudi.
A tako dugo živimo ko zemlja.
Jesen je zaposela oči i grudi,
jesen si ti izmislila, ljubavi.

Hoćeš li leto, za grob, il' proleće?
Il' bi da budeš ravnica snežna?
Hoćeš li donositi cveće
na groblje gde ja počivam, ženo.

Ljubim te, na zemlji, diveći se sebi
kako te tako savršenu stvorih:
za besmrtnost te menjao ne bih
besmrtnosti moja ljubavi.

Koža ti topla ko ždral kad poleti
u zelene vode, šume i sjaj.
Vo vjeki vjekov da su prokleti
koji te ne ljube, ljubavi.



ŠUMA

Ko je onaj,
Što s kamena na kamen,
Podvijenih nogavica,
Preskače potok
I dobrano mokrih čarapa grede prema kolibama?

Jesi li svetac ili uhoda?
Plaćaš li ili si plaćen?
(Plačeš li ili si oplakan?)
Jesi li soko srpski ili engleska fukara?
Nemački đak ili rusko đubre?
Šalju li te na Kosovo da Dečane popišaš?
Il si amerikanska budala sa fotoaparatom?
— — — — — — — — — — —

Jesi li šef ili pomije liferuješ
Za međunarodni svinjac sa sedištem u Hagu?
Imaš li telefon?
Piješ li? (ili samo jedeš?)
Pušiš li? (ili ti puše?)
Izdaješ li stan? Ili sestru?
Jesi li prijavljen?
Prijavljuješ li?
Ženiš li se? (Il si rešio da se udaš?)
Čitaš li ove gluposti?
Jelde da je poezija budalaština?
Jelde da pesniku treba jebati nanu naninu?



PROLEĆNA STRADALSTVA

Divna prilika da se plače
zbog lepe veštice sa lomače

Il da se u tajnoj krčmi do smrti pije
zbog buduće pogibije

Pa otići na groblje i s pravim mudracima
provesti sat-dva kao učitelj s đacima

Postati izvor žuboriti pevati
postanuti tica odleteti nestati

Sve ponore uma sve podvige srca
kuka divna tica kukavica

Što ne može ljubav što ne mogu reči
moj dragi brate smrt će da izleči.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 01:50:46 pm »

*
Stihovi Branislav Petrović


PRILOG ZA EVROPSKU ISTORIJU
(Iz dnevnikа)

Orjentisаli smo se premа zvezdаmа
vodile nаs trube i ključevi tаmnicа
osluškivаli smo sаvete onih ispod zemlje
nismo se zаustаvljаli

Prvo smo otkrili kožu jedne žene
finu negovаnu od mlаdih zmijа izаtkаnu
zаtim smo pronаšli krilа аnđelа
kojа je neki vojnik izgubio

Nаišli smo nа selo nаpušteno
prepoznаvаli stvаri iz detinjstvа
dočekаo nаs je sаmo jedаn stаrаc
koji nije uspeo dа utekne

Hteli smo se snаbdeti vodom pijаćom
аli su bunаri bili zаgаđeni
do vrhа puni ljudi uginulih
i njihovih vernih životinjа

Pа smo nаišli nа crkvu rаzvаljenu
tu smo se pomokrili
pа smo produžili do prve škole
koju smo zаpаlili dа se ogrejemo

Probudio nаs je školski poslužitelj
krikom neopisivim
izgаzili smo gа čizmаmа
i bаcili u pepeo

Nаišаo je učitelj sа đаcimа
zаprepаšćenje ih je odаlo
učiteljа smo kаo i poslužiteljа
đаke smo silovаli

Ugledаli smo zelenu livаdu
tu smo zаstаli dа predаhnemo
klаli smo se mаlo među sobom
ćаskаli prebirаli po sećаnju

Ondа smo krenuli dаlje
zа zvezdom kojа nаs je vodilа
imаli smo zаdаtаk dа nаs po zlu zаpаmte
nаrodi koje posetimo

Nаišli smo nа čovekа bez obe ruke
i bez obe noge nа rаskršću
zаhtevаli smo dа propisno sаlutirа
kаd nije mogаo streljаli smo gа

Prolаzili smo kroz velike grаdove
činili se nevešti
ostаvljаli konzerve sа epidemijаmа
i odlаzili dаlje

Nаišli smo nа ženu udovicu
sа troje dece u nаručju
decu smo ponovo u mаjku vrаtili
а mаjku bаcili nаšim psimа

Pа smo krenuli dаlje
ispred lelekа koji nаs je prаtio
tаko smo stigli do jednog izvorа
gde smo se umili

Nаišаo je vlаsnik izvorа
i nаzvаo nаs pogаnim psimа
videlo se dа je nаš čovek
poveli smo gа sа nаmа

Dа gа proverimo
nаšli smo dete sа jаgnjetom u nаručju
zubimа ih je oboje zаklаo
stekаo je nаše puno poverenje

Imаli smo jednog osetljivog mlаdićа
bez prestаnkа je plаkаo
postepeno smo gа čeličili
stvаrаli od njegа čovekа

Sve je zаdаtke izvršаvаo
kаo nаjbolji među nаmа
аli kаd je svešteniku jezik čupаo
urlikаo je on а ne sveštenik

Dаvаli smo mu lаkše zаdаtke
dа streljа đаke u školskim dvorištimа
ni to gа nije ispunjаvаlo rаdošću
oduzeli smo mu činove i ispljuvаli gа

Nаiđosmo nа groblje zаbаčeno
u grobove ubаcismo bombe sа suzаvcem
mrtvаci su iz grobovа iskаkаli
mi smo ih ponovo ubijаli

Zа nаmа nerаzumаn lelek nedostojnih
ispred nаs ciljevi uzvišeni
iznаd Zver kojа nаs vodi
putevimа Gospodnjim

Nаiđosmo nа ženu bremenitu
kojа drsko ličаše nа Bogorodicu
dete iščupаsmo dа gа gаjimo i vаspitаvаmo
а nju nedostojnu štаkorimа

Nаiđosmo nа ljudsko oko
oslobođeno od očne duplje čovekove
umismo se njegovim pogledimа
i kretosmo dаlje

Nаiđosmo nа ljudsku ruku
oslobođenu od nedostojnog
tа rukа nаs je ko sestrа milovаlа
i mаhаlа nаm pri polаsku

Nаiđosmo nа mozаk čovekov
izvаđen iz lobаnje
spoznаsmo čistu misаo
i upаmtismo je

Nаiđosmo nа jedno srce
nismo znаli čije je
bаcаkаlo se oko nаših nogu
htelo je u nаše grudi

Bаcismo bombu nа to srce
isekosmo gа noževimа
аli ono ne odustаde
skаkаlo je zа nаmа

Uhvаtismo gа i vezаsmo
polismo sumporom i zаpаlismo
аli ono je bivаlo sve snаžnije
žilаvo neko srce

Ponudismo grudi štаkorа
pа zаtim grudi psа
аli ono nije htelo
htelo je sаmo u nаše grudi

Dаdosmo mu grudi mlаdićа
kogа smo rаščinili i ispljuvаli
sа tаkvim srcem
mogаo je sа nаmа

Nаiđosmo nа dojku dojilje
koju su odsekle nаše prethodnice
klekosmo i nаpismo se mlekа ponuđenog
i nаstаvismo okrepljeni

I još smo dugo putovаli
izа nаs lelek i štаkori
ispred nаs čistа misаo
i porukа nаrodimа

Nepredviđeno zаđosmo u nekа brdа
u brdimа nаiđosmo nа bistru vodu
ugledаsmo u bistroj vodi nаšа licа
i iznenаdа briznusmo u plаč


Iz knjige "Moć i prah", Dnevnik, Novi Sad, 1992.


NOVO GROBLJE U BEŽANIJI

Nad prvim grobom
tad Lipa zasađena
još mladica,
a Grolje već pola Srema zauzelo,
sve dobrih oranica.

Bežanijsko groblje
posećujem često:
istiha,
za sebe
merkam zgodno mesto.

Munja,
od Surčina
sremsko nebo reže —

da li je vide
ovi
koji leže?

O da li bar pamte
nebesa što plamte
o da li bar pamte?

Iz knjige "Žeževasion"; priredio Ljubomir Simović; NIN; Beograd, 2004. | Metafora
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 01:52:04 pm »

*
Stihovi Branislav Petrović


ZLATNA PESMA

Kamen nije kamen bez svog uma kamnog.
Drvo bez mudrosti ne bi bilo drvo.
Gde je vatra bez razuma svog plamnog,
ne Reč — Um je bio prvo.

Cvet smeran u polju poruka ja važna
podzemnih mudraca — taj ukras razuma!
Ptice močvarice, zmije, žaba, vlažna,
samo su traganja neznanog nam Uma.

Sujeto ljudska divna si, nadstvarna!
Pepeo zvezdani ravan ti je tek,
a vaseljena ti je blagodarna.

Dok uma je ljudskog trajaće pejzaž i vek.
U pejzažu zver zavija, gladna, gola:
Um nastao sparivanjem zla i bola.



JESTE DOĐU MENI

Jeste dođu meni moje lude bubice
jeste salete me neke crne ulice
al
zato ćeš ti kao stara kučka
skapati jednom posle dobrog ručka

Jeste pošašave kadkad moji damari
jeste spopadnu me užasi i darmari
al
ti si za mene pročitana knjiga
i ko te sad čita baš je mene briga

Jeste mnogi pamte moje pijane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al
tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka

Jeste mene će anđeli od prakse
po nalogu zvezda zauvek da uhapse
al
tvoje srce biva sve lihtije
i život ti se menja u pihtije

Jeste jesam širio laži kao gubu
jesu mene mrtvog videli u klubu
al
kao i uvek kad god sam to hteo
čim je svanulo ja sam oživeo

Sad u šumskoj kući zbratimljen sa šumom
poručujem trista čajeva sa rumom
al to je samo slučajno (onako)
jeste
to je zato da ne bih zaplako

I moram ti reći već šenulim umom
dobra stvar ti čajevi sa rumom
još
da si ti tu
zveri
moja
davna
bila bi to čajanka
nepojmljiva
slavna!



NA TRAGU TI JE

Na tragu ti je
uhoda neshvatljive revnosti
odan sudijama
surov i pravičan
na tvom radnom stolu šator je razapeo

Tvoja gospođa mu čisto rublje prinosi
tvoja kćer
živu vodu na dlanu

Na njegov mig
tvoj verni pas će te rastrgnuti
glodare i sitne ptice
lovi za njega tvoja mačka.

Aždaja koju hraniš rukopisom
kad bi ti bar ona ostala verna.



PREDOSEĆANJE BUDUĆNOSTI

(odlomak)

Njihove su noći surove i dolge
jao
gde su sada burlaci sa Volge?
U Serbiji Serbi
svuda
ista
tuga
istorijo strašna
bolna
i preduga!
Proleće je opet!
Kiša poljubaca!
Ljubeći me ljubiš budućeg mrtvaca.
O reci mi reci
da li si u stanju
da zamisliš moju
glavu ko lobanju?
U pustome polju
prazno
i duboko
i mrava što živi gde je bilo oko...
I poljska miša
što potajno
želi
da istera mrava
pa da se useli...
I pčelu!
Što sleti!
Kada vetar duva!
na cvet što je niko
iz bivšega uva!...

Budućnosti strašna!
Sudbo nevesela! —
kad bih bar mogao
da budem ta pčela!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 01:52:37 pm »

*
Stihovi Branislav Petrović


KAKO ANA REŠAVA UKRŠTENE REČI

Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?

Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika,
al, znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.

Kad ana plače!
(o ne lažem vas)
to je lepše
od voća!
Od kiše!
Od... rakova na žaru!
Od... čega god hoćete!
Od ptice u galopu!
pa nisam ja valjda vica radi
prokockao celu evropu!

A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
najvećem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana, zapalio bih i svoje kosti.

Kad lađu crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!

Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!

Sećanje na Nepojmljivog Dečka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,
il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane.

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava —
ima li Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj, naj, naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.

Ona to izvodi kao da se igra!
A mani izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!

Tada nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana, naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I dddok je tttako
ooo opasnu
ddddržim u zzzz zagrljaju
rrrreči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?

Što se bar ne pokrije kad spava!?



NE, NIJE TO LJUBAV

Malo smo se gledali,
malo smo se smejali,
malo smo pričali
i malo ljubili.

Ne, nije to bila ljubav!

Mislio si da te nisam volela,
mislila sam da me nisi voleo
ipak:
rastanak je nekako čudno boleo!



KADA TE OSTAVI ONAJ KOGA VOLIŠ

Kada te ostavi onaj koga voliš.
Kada te ostavi onaj koga voliš.
Kada te ostavi onaj koga voliš.
Kada te ostavi onaj koga voliš.

Prvo osetiš jedno ništa
Prvo osetiš jedno ništa.
Prvo osetiš jedno ništa.
Prvo osetiš jedno ništa.

Zatim osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.

Idem da prošetam.
Gde češ po kiši?
Ja volim kišu.
Ponesi kišobran.
Ne treba mi kišobran.
Pa idi onda kad si luda.

I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš...
I svi gledaju kako šetaš.
I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš...
I već ti je bolje.
I ne boli te ništa.
I ne boli te ništa.
Samo malo... ništa.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 01:53:36 pm »

**
Stihovi Branislav Petrović


IDE ČOVEK PORED REKE
 
Ide čovek majko moja najstarija država
ide crkva porušena ide lađa bez posade
ide groblje svih vremena prah i pepeo
sklanjaj decu majko moja ide zločinac
 
Večnost mu se iza čela pritajila gospo blaga
iza čela u tvrđavi u tamnici sunčevoj
srce mu je puno smrti milostiva puno očaja
ide čovek pored reke pevač beskrajni
 
Ide čovek gospo moja sve nogu pred nogu
Ide čovek pored reke kroz beskraj zeleni.



KUD MINU ZVEZDA
 
Kud minu zvezda, signal večne tmine,
zvezda što se rađa kad čovek premine?
 
Prostori strašni i ponori sivi,
odajte tajnu zašto čovek živi.
 
Il munja što se s ludim gromom svađa,
zna zašto se čovek na tom svetu rađa?

A već kad je jednom tako divno rođen,
šta mu bi da ode, žiznji oslobođen!
 
Na putu kroz Večnost, ko zna šta sve čeka,
nevičnog Beskraju sirotog čoveka.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« Odgovor #9 poslato: Decembar 26, 2010, 01:54:01 pm »

*

BRANISLAV PETROVIĆ


...Veoma je upečatljiva... Crnčevićeva specifična posveta pesniku Brani Petroviću, naslovljena kao "Dokazi o besmrtnosti duše".— 

Dokaz se pojačava kroz delo i sudbinu Brane Petrovića. Sličnoga mišljenja, odnosno intuitivnog osećanja je i Crnčević, koji i dalje uporno tvrdi da su samo glasine da je Pesnik preminuo. "Laže žuta štampa potpomognuta crnom televizijom i brbljivim radijom".

Vrat mu je bio jak i kratak. Danas pomišljam da su ga u prethodnim životima, zbog pesama i pića, nemilosrdni vladari često sekli mačem i vešali, skraćujući njegov vrat, a on se ponovo rađao sa glavom lava koji ume da peva, rugajući se onima koji su mu skratili vrat. Branine maljave grudi jedva su trpele košulju a njegova košulja nije podnosila omiljeni ular civilizacije, kravatu. To će ga docnije koštati! Gde ćeš bez kravate, tako go, među svet koji drži čvor pod grlom ne bi li se razlikovao od razdrljenih?—
 
Brana je bio prenaseljen pesmama kojima je dozvoljavao sopstveni život. Njegove su se pesme napijale sa nepoznatima, ženile se i udavale, osvojile su bezbroj pari ušiju i uznemirile ne jedno srce.

Dakako, Brana Petrović nikada nije primljen u SANU. Da je "organizovao" sebe i svoju poeziju, verovatno bi se odmah obreo među važnim akademicima. A i šta bi mu značilo da bude akademik? Zar nije najbolje od sebe ostavljao u "Šumatovcu", na "Kolarcu", "Pod lipom"...? Dok je tako moglo... Jer, kako je narod srpski sve više gubio uvo za poeziju i pesnike, tako je i Brana sve više bivao prinuđen da se okrene nečemu što donosi relativno sigurne i redovne prihode, ma koliko oni bili mali i Pesnika nedostojni. Šta je moglo Njemu da znači zaposlenje u "Prosveti", na mestu urednika poezije, osim mučnog gubljenja vremena i sebe? Pa je tako za kafanskim stolom umeo da u trenu improvizuje:

Ja sam ti se brale razboleo
Od bolesti teške mrzovolje
Lakše bi mi bilo da me kolju
Ja ne umem pesmu da prikoljem.


Brani lišenom slobode nije mnogo pomoglo ni to što je radio kao kolumnista u NIN-u. Prozni novinski tekst — zar je to kompenzacija za slobodu Persnika? Može li robija, ma koliko bila kinđurena, biti što i sloboda neslućena za obične smrtnike? Naravno da ne može.—


Deo teksta preuzet sa: My city
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« Odgovor #10 poslato: Decembar 26, 2010, 01:54:25 pm »

*
IN MEMORIAM (1937—2002)


BRANA PETROVIĆ

Nikad nisam bio sa Branom Petrovićem a da on i tog trena nije započeo burlesku i kalambur. Ovo je njen poslednji čin i prvo i poslednje mesto gde sam s njim a da se ne raujem. Ali znam da se tu negde i danas Branino srce osmehuje na nas.
      
Bio je čuven pre nego što smo se sreli a tome ima više od četiri decenije. U Studentskom gradu beše se tek oglasio maljčik, dečak, garson, zvani Pajsije, a po dvoranama su se već orile njegove staračke elegije, butade i oracije. "Enci, menci na kamenci/ Nisam ja tako star/ Da bih vašu lepotu drskost zvao/ Ni tako ružan da bih od vaših pogleda/ En den dore/ U dvorac kukavnog miša utekao".

Ali već u prvim razgovorima je upozoravao da ga vređa svako "ko pesnike ne smatra naučnicima i filosofima" i dodavao citirajući Ničea "ne znati latinski i grčki, to je vulgarno".
      
Od njega nije bilo ništa prirodnije a ništa neminovnije od njegove poezije. I kad god su se ta prirodnost i ta neminovnost spojile, nastajale su eksplozije, prirodne pogode i nepogode. Moć govora je posebna i najveća moć, a humor je svojim mehovima raspaljivao oganj u kovačnicama njegovih munja.
      
Brana Petrović je među nama bio izuzetak i po tome što nije lutao ni stope, a svojim glasom i svojim ustima progovorio je od prve strofe. U još udovu i uvelu poratnu srpsku poeziju on je rasprtio svoju torbu i prvi uveo karfiole, kalcijum karbonate, rogobatne skele, šakale i Flojd Patersone.
      
Sa suzama u očima izgovarao je imena ptica, zverinja i cveća, riba i drveća i drhtao gledajući kako titra mali živac pod uvetom guštera. Diveći se čudu života mogao je svakoga časa "umreti od prskanja damara" i tako potvrditi onaj stih Rastka Petrovića.
      
Ne znam je li umesno već na poslednjem ispraćaju početi sa objavljivanjem i njegove velike usmene zaostavštine. Ali ako je igde to dozvoljeno, onda je to na poslednjem ispraćaju Branislava Petrovića. A ta zaostavština je tolika da se odmah mora početi kako ništa ne bi bilo zaboravljeno.
      
Nije bilo skoro kad mi je poverio: "Burazeru, ja nisam napisao ništa, sve je to napisao moj stric i davao mi da objavljujem pod svojim imenom. Stricu je bilo do pisanja a meni do slave. Ali stric je iznenada umro i ja se sada izvlačim i pravdam stvaralačkom krizom. Ali kad pomislim koliko će ta kriza potrajati, hvata me očajanje i užas".
      
Tokom života sve mi je bilo teže da razlikujem pesnika i njegovu poeziju, i sve sam manje znao da li je raskošnija poezija ono što je pisao ili ono što je govorio. Veliki Petrovići srpske poezije, među kojima je i onaj najveći, izreda su osobeni i bogomdani. Brana se najmanje od svih brinuo o svojoj reputaciji, prepuštajući da o svemu odluče više sile. Ja sam mu se divio od prvog dana, a ovo nije jedini put kad to kažem ni jedino mesto gde mu se klanjam.
      
Hteo bih da nađem neku reč utehe za njegove najmilije i najbliže, ali već odustajem. Brana Petrović je zaslužio da ostanete neutešni. I pored neuporedive slave on je srpskoj poeziji više dao nego što mu je uzvraćeno i priznanja mu tek predstoje. Bolje da smo mu ostali dužni nego da je otišao isplaćen i preplaćen. U svakom slučaju, smrt mu nije mogla ništa sem što se još jednom obrukala i u večnost prevela i njega i njegove stihove. Brana Petrović jedva da je i bio negde u inostranstvu. I evo, da odmah čujemo kako zvuče njegovi stihovi prvi dan pošto je minuo iz ovih granica i ovog vremena u bezgranični i bezvremeni svet:[/color]
      
       Proleće je opet!
       Kiša poljubaca!
       Ljubeći me ljubiš
       budućeg mrtvaca.
       O reci mi reci
       Da li si u stanju
       Da zamisliš moju
       Glavu ko lobanju?
       U pustome polju
       Prazno
       I duboko
       I mrava što živi gde
       Je bilo oko...
       I poljskoga miša
       Što potajno
       Želi
       Da istera mrava
       Pa da se useli...
       I pčelu!
       Što sleti
       Kada vetar duva
       Na cvet što je niko
       Iz bivšega uva!...
       Budućnosti strašna
       Sudbo nevesela
       Kad bih bar mogao
       Da budem ta pčela...
            
       Kad gori čovek
       Ceo svet se
       Greje —
       Kad izgori
       Čovek
       Tad
       Pepeo sve je.
     
      
Zbogom Branislave Petroviću! Pozdravlja te tvoj zemaljski drug Matija Bećković.
      
(Akademik Matija Bećković na poslednjem ispraćaju Branislava Petrovića, 27. septembra 2002.) | NIN
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« Odgovor #11 poslato: Decembar 26, 2010, 01:54:52 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« Odgovor #12 poslato: Decembar 26, 2010, 01:55:17 pm »

*
[NE]PROLAZNOST: BRANISLAV BRANA PETROVIĆ (1937—2002)


ODLAZAK PESNIKA PREDOSEĆANJA

Pesnik Branislav Petrović preminuo je u Beogradu u 65. godini, posle duge i teške bolesti. Petrović je rođen u Bjelušu (1937), kod Užica, matematičku gimnaziju završio je u Čačku, u Beogradu je studirao na Pravnom fakultetu, ali je diplomirao na Filološkom, na odseku za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik.

Branislav-Brana Petrović napisao je više zbirki pesama: "Moć govora", "Gradilište", "O prokleta da si ulico Rige od Fere", "Predosećanje budućnosti", "Tragom prah", "Sve samlji", "Pesme", "Da vidiš čuda". Dobitnik je i mnogobrojnih nagrada: književna nagrada "Mladost", "Rade Drainac", "Isidora Sekulić", "Branko Miljković", Zmajeva nagrada, Žička hrisovulja, Disova nagrada za ukupno pesničko delo, "Desanka Maksimović"...

Pored književne, Petrović je imao i novinarsku karijeru; bio je novinar u "Borbi", kolumnista NIN-a, urednik u časopisu "Vidici" kao i u "Srpskom književnom glasniku". Bio je urednik i u IP "Prosveta". Izbor iz kolumni, koje je objavljivao u NIN-u, objavio je u knjizi "Kvadratura kruga". Branislav Petrović sahranjen je juče na Novom groblju u Beogradu. LJ. P | Glas javnosti


NA VEST O SMRTI BRANE PETROVIĆA

RAZORNA MOĆ REČI Smrt Branislava Petrovića ponovo nas podseća kako se u našim godinama okončava jedna epoha srpske književnosti. U književnom vremenu koje je, između ostalih, oblikovao i Branislav Petrović, stvorene su ozbiljne vrednosti i mi sa njima moramo da se suočimo. Jedna od najizrazitijih vrednosti toga vremena jesu Petrovićevi stihovi. Kada se šezdesetih pojavio na sceni srpske poezije, on je u nju uneo slobodan i neposredan izraz, podignut glas koji je odjekivao od radosti jezičkog stvaranja. U sedamdesetim godinama pesnik koji je govorio o moći reči, okreće se kratkim, eliptičnim, na najmanju moguću meru svedenim pesmama. Moć reči se pretvara u predosećanje budućnosti ispunjeno strepnjom i melanholijom. Posle dugih godina Petrović je kao pesnik uglavnom zaćutao. Obraćao nam se samo brojnim kolumnama i retkim stihovima, kao što je ciklus pesama "Stihovi o smeću", jedna od najrazornijih pesničkih predstava o našem vremenu.

Gojko Božović, književni kritičar i pesnik


BLIZAK SVIMA Brana Petrović je, po mom utisku, bio možda poslednji od sasvim specifičnih liričara u srpskoj književnosti. Specifičan je bio po tome što je umeo da se služi različitim tonovima lirskog govora, a sve to mu je omogućavalo da i o smrti i o drugim vidovima ljudske sudbine govori u šaljivom i u tragičnom tonu. On je jedan od onih pesnika koji su poeziju uvek povezivali sa životom i time ukidali njenu hermetičnost. Zato je on bio popularan pesnik i blizak čak i onima koji poeziju retko čitaju.

Radivoje Mikić, književni kritičar


S BRANOM ODLAZI I DEO NAS Branu Petrovića, mog mlađeg ispisnika, prijatelja i komšiju sa Dorćola, pratio sam kao pesnika od početka do kraja. Kad kažem od početka, mislim na trenutak kad se on, negde pedesetih godina, prvi put pojavio u redakciji "Vidika", sa pesmom "Staračka elegija". U njoj se odmah osetio pravi pesnik. Da je bio pravi pesnik, dokazivao je kasnije svakom svojom novom knjigom. Njegova poezija spada među najuzbudljivije u našem modernom pesništvu. Sa Branom odlazi deo svih nas koji smo s njim delili srpski pesnički jezik. Ali, umesto njega, i umesto svih nas, ostaće taj jezik obogaćen i ogromnim doprinosom velikog Brančila. Mislim da mi, njegovi prijatelji, treba da uradimo ono što on, zbog bolesti, nije mogao, ni stigao: da priredimo njegovu knjigu za Biblioteku dobitnika nagrade "Desanka Maksimović".

Akademik Ljubomir Simović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« Odgovor #13 poslato: Maj 14, 2012, 01:01:28 am »

*
ZBIRKA IZ PESNIČKE ZAOSTAVŠTIE BRANISLAVA PETROVIĆA


BRANISLAV PETROVIĆ: "ŽEŽEVASION"

...Branislav Petrović je, naime, voleo da naglašava kako ne piše knjige (zbirke) već pesme. Ma koliko to bilo tačno, nesporno je i to da njegovo pevanje većim i velikim projektima (celinama) ne oskudeva. Imam na umu duge pesme i višedelne poeme. Mislim, štaviše, da dve njegove poeme — "Gradilište" iz istoimene, druge pesnikove zbirke i "Tragom prah" koja prethodi završnoj Braninoj zbirci ali joj je, u vlastitom izboru pesama i poema, sâm pesnik namenio da finalizuje njegovo pevanje — vrhune dve granične etape u njegovoj poeziji.(...)

Ako poneke pesme svrstane u zbirku o kojoj ide govor posmatramo izdvojene iz celina (ciklusa) u kojima su našle mesto i, još uže, ako pažnju usmerimo na pojedinu, nekad karakterističnu kadgod i dominantnu njihovu odliku, u mogućnosti smo da ih priključimo prvoj etapi Petrovićevog pevanja. Vidimo ih ozračene obeležjima ove etape. Navešću samo dve-tri takve. Pesma "Lenjin pljačka banku" se, recimo, doima maštovitošću, humorno-kritičkim tonom koji je u osnovi poricanja jedne nama dobro znane ideologije i prakse. Mada je, s druge strane, pesma "U traganju za izgubljenim" melanholični izraz čežnje za ljubavlju, skladom i jednostavnošću, ona energijom figurativnog pesničkog jezika podseća na mladog Petrovića. I, na kraju, mada nudi ambijentom izazvane crne misli, pesma "Topčidersko groblje, tren" je, u dobroj meri suprotstavljanje vitalističkog principa "zinuloj nebeskoj ali — smrti... Takvih pesama, takvih obeležja i tonova ima u ovoj zbirci još, ali je izvesno da u njoj ne preovlađuju. Uslovno govoreći, refleksija poeme "Tragom prah" je neuporedivo više.

Zbirka se, da tako kažemo, otvara dvema pesmama, "Ali smrt je nešto drugo" i "Zapis na zidu": prvoj je predmet svemoć neizbežne smrti, a druga počinje stihovima "Nije samo napolju/i ovde je Zima", pri čemu se to ovde odnosi na govornog subjekta. Ako hoćemo, na pesnika samog. On sluti poruku odozgo kojom mu se dojavljuje da se "Tužilac, Sudija i Sveštenik" pripremaju da s njim svedu ovozemaljske račune. Ove dve pesme, jedna na opštem, druga na ličnom planu, intoniraju zbirku u celini.

Dva ciklusa posveta, jedan u prvom delu zbirke a drugi u sredini, i "poslednja posveta", nastala povodom smrti Bohumila Hrabala, na samom kraju zbirke, očigledno markiraju ovaj poetski tekst. Etape u kojima se, kako bi Brana rekao, ostvaruje njegova dramaturgija. Ako bolje pogledamo, minijature prvog ciklusa posveta najčešće su eliptične. Petrovićeva podsećanja na prijatelje-pesnike kojih više nema, sažete evokacije njihove poetike, ili epizode iz života sa njima doživljene... U ciklusu Nove posvete, u izvesnom smislu slično, ali neuporedivo razvijenije. Komunikacija sa piscima "s one strane" — sa Lazom Kostićem, Dragišom Vitoševićem, Miklošem Radnotijem, Miroslavom Antićem — komunikacija u "ključu" njihove poezije i nije drugo do govor o nemoći ugroženih pred smrću ma s koje strane ona pristigla.

U pesmi "Zverinjak", jednoj od najboljih pesama u ovom ciklusu a i u ovoj zbirci, predmet je metaforički pohod "nekih strašnih čudovišta" (sila mraka i smrti) na slabašnu humanu jedinku, ali se u njoj postavlja i fundamentalno pitanje: "Šta ostaje do da plačeš, krhka pesmo?/Zar na tmine i aždahe penom rima?"... Hoće se reći da Branislav Petrović, kako je to povodom poeme "Tragom prah" izjavio, u mnogim ovim pesmama peva u "nepojamno tragičnoj situaciji u kojoj opstojava krhki čovek". Integritet i život su ugroženi biološki, strahom izazvanim "svešću o postojanju" koliko i društvenim okolnostima, gledano istorijski i, ništa manje, spram aktuelnih zbivanja. Ali, isto tako, Branislav Petrović u pojedinim pesmama ili delovima pesama govori o (ne)moći poezije u odnosu na rečenu nepojamno tragičnu situaciju. Postavlja, drugim rečima, poetička i, dabome, autopoetička pitanja. U pesmi "Plač, pepeo" on veli: "Poezija je tek sećanje na svet koji/Nikada nije ni postojao, ili/Tačnije, pepeo sećanja, sećanja na/Pepeo, ili još preciznije, pepeo/Pepela koji davi suzu". Petrović "istinu sveta" protiv stavlja pesničkoj istini, ali ne gubi iz vida da su pesnici, kao i drugi slobodnomisleći ljudi oduvek izloženi progonu. A to je, razume se, jedna od njegovih velikih i trajnih tema.

Ljubomir Simović je, u Napomenama uz ovu zbirku, saopštio da je, odgonetajući Branine naume, nastojao da tematskim celinama u njoj ostvari nekoliko gradacija, pa i gradaciju vrednosti. U tome je nesumnjivo uspeo, a pesme u završnici zbirke — "Napast", "Vida", "Stihovi o smeću" i "Odlazak Bohumila Hrabala" — odista je, saglasno priređivačkoj nameri, kvalitativno vrhune. Njihova su značenja univerzalna bilo da je stanje pesnikovog duha uzrokovano duboko ličnim traumama, bilo da je u vidnom polju imao društvenu zajednicu u užem smislu reči, ili ljudsku u najširem. Uz nekoliko spomenutih i, sva je prilika, nekih koje sam prevideo, one svog pesnika predstavljaju punom merom njegovih imaginativnih moći i njegovog majstorstva.


Bogdan A. Popović (iz reči na promociji) | 14.10.2004. | Izdavač: NIN | Tvorac grada
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« Odgovor #14 poslato: Novembar 09, 2012, 02:35:04 am »

*
BRANISLAV PETROVIĆ


ŽEŽEVASION

Nestajanje je za Branislava Branu Petrovića (1937—2002) bilo pogonsko gorivo njegovog izuzetnog pesništva. Ne smrt, već sve ono oko i povodom toga. Nije mogao da zamisli nepostojanje, svet bez košnica, pčela, lubenica, vina, šeptelija, Dunava, Fruške, vinograda i kućice, mrava i mravinjaka, pesnika i filozofa. "Žeževasion" je knjiga pesama nastala na tom fonu, na toj misli što u propast stremi. Ona je potpuni izveštaj o radu Smrtonosne agencije, Smrtske službe kojoj niko nije zametnuo trag. Prah, pepeo, led, smeće, groblje, poslednje su slike pred kojima pesnik zastaje i kazuje/svedoči, u fasciklu, muški. Još 1991. započeće rukopis, ali Brana više nije pevao nego se opraštao. Od predela i ljudi, od pomame i prašine sveta. Od kojota i skribomana. Pesnik je otišao sa scene, rukopis ostao u fascikli/traljama. U drugoj je bilo ponešto objavljeno, pa tutnuto, da se nađe nekom istraživaču, ako bude imao volje i pameti da sve to ponovo pogleda. Od te dve fascikle Branin zemljak i akademik Ljubomir Simović komponovao je, evo, po autorovim skicama, knjigu koja se pamti i žeže od korica, od pesnikove složenice žeževasion i priređivačeve uspešne potrage za naslovom.

Sve je tu, samo Brane nema. Onaj najbolji, najdrčniji Petrović, postao je samo za nijansu tiši i oporiji, ali to je ON. Pisao je samo kad uhvati pa ne pušta i kao da ništa pre toga nije objavio. Znao je za taj jadac i poštapalicu onih koji prosipaju "kilavo znanje", inadžijski nije hteo da se menja. Njegova poema "Šuma" je najtačnija i najpotresnija analiza i sinteza naših iskustava sa starim i novim dobom, novim i starim napastima, odbrana pesništa od sveprisutnog i neumoljivog šumskog duha za koji se ne zna šta je osim što radi o glavi…

Pesničkom oku i umu kakav je bio Petrovićev nije moglo ništa a kamoli tolika vasionska propast, tajni i javni znaci zatiranja čoveka i civilizacije. Njegovo "Smeće" u četiri pevanja opevaju svetsku kloaku u koju, neumoljivo, klizi sve, bez izuzetka. I obavezno portir/ i svakojako sekretarica. Petrovićevo uvo bilo je, čini se, poslednje koje je umelo da čuje slavuja, pored ostalog. U tome je poezija, u tome je pesnik. Inače, skribomani su sve svalili u sveopštu prašinu, pa i nju zapišali. I o tome Petrović hoće da opomene, da iskaže gnev i bes.

Branislav Brana Petrović je pevao kao niko pre i posle… To nam pokazuje i ova crna knjiga kojom se pesnik oprostio od sveta kome je predosećao budućnost i sopstveni kraj, a NIN odužio svom najboljem kolumnisti, onom zbog koga su se, nekada, kupovale novine…


M. Živanović | 01. 11. 2004. | Izdavač: NIN | Knjižara
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5762



« Odgovor #15 poslato: Februar 20, 2013, 12:29:24 am »

**
Sećanje na pesnika Branislava Petrovića
povodom desetogodišnjice smrti



IGRAO SE VETAR...

Prošla je, časkom, decenija od smrti pesnika Branislava Petrovića. Mnogo toga veže me za čarobnog Brančila. Pre 15 godina, beogradska "Prosveta" objavila mi je knjigu eseja, kritika i polemika "Ples u negvama", koja započinje ogledom o poeziji Branislava Petrović, "Magma jedne sudbine".

Ali, moja vezanost za Branu ima i starije korene. Još kao srednjoškolac u Prijedoru, svoje prve pesme objavio sam 1972. godine u nedeljniku "Front", gde je Branislav Petrović uređivao rubriku za mlade poete "Pesma nas je održala". Jedna moja minijatura pod naslovom "Krug", ponela je, kod Brančila u "Frontu", titulu "Pesma meseca", i glasila: "U mojoj krvi/ ima slatkih životinja./ Kolaju/ i muče/ stvorenje." Kada sam, mnogo godina potom, to rekao Brani na Brankovom kolu, on je svojim zvonko hrapavim glasom odgovorio: "Burazeru, već se u toj pesmici videlo da si rođeni pesnik."
 
Dugujući Brančilu mnogo, moram do kraja da raščivijam jednu neozbiljnu tvrdnju koja se, u jednom magazinu, pojavila u potpisu ispod njegovog portreta — da "veliki srpski pesnik Branislav Petrović" u mojoj antologiji na 522. strani "ima dva naslova i jednu pesmu." Htelo se pretenciozno kazati da jedna Branina pesma nedostaje u mojoj "Antologiji srpske poezije (1847—2000)".

U prvi mah, opatrnut tabloidnim udarcem oponenta, pogledavši 522. stranicu antologije, u magnovenju, i sâm sam pomislio da je tako, te da je posredi kompjuterska greška (brisanje — što se često događa) i da zato, eto, nedostaje tekst pesme ispod jednog (gornjeg) od dva slepljena naslova. U brzoj reakciji, ne vraćajući "film" unazad, napisao sam kratak odgovor za magazin, ne pridavajući poseban značaj pomenutom problemu, jer je lako rešiv u novom izdanju antologije.

Međutim, koji dan potom, u miru, naknadnim uvidom na 522. strani, ispostavilo se da to nisu dva naslova, kako je autor pamfleta prepotentno tvrdio, već u dva reda naslov jedne pesme: "Ponoć periferija kiša/ Razgovor s prijateljem". Čak i u sadržaju antologije, gde je naslov takođe polomljen u dva dela, kod svakog stoji ista strana — 522. Dakle, pomenuta pesma Branislava Petrovića, nezaboravnog mi prijašina i učitelja, uredno je i pravilno ispisana u mojoj antologiji na 522. strani. Ne radi se o dve pesme, već o jednoj, kako i stoji u antologiji.
 
Nadahnut otkrićem, setih se, munjevito, čuda kada je pre dve decenije Branislav Petrović izgovorio tu pesmu na pesničkom ručku Brankovog kola u restoranu "Mali gaj", na sredokraći između Novog Sada i Sremskih Karlovaca, posvećujući je toga trenutka Duški Kolundžija. Za dugačkim stolom su sedeli Stevan Raičković, Ivan V. Lalić, Vukman Otašević, Ljubomir Simović, Dragan Kolundžija, Radoslav Zlatanović i još desetak pesnika.

A povodom jednog mog polemičkog teksta o slobodnom i vezanom stihu, "Muški i ženski princip"', objavljenog u listu "Politika" (1. novembra 1997), Branislav Petrović je odmah u "Ninu" (7. novembra 1997), u svojoj rubrici "Šta mi se dešava", komentarisao: "Esej Nenada Grujičića može poslužiti kao inicijal za veliko spremanje po dvorcima, podrumima, tavanima, tmušama i zabitima savremene srpske poezije. Da se potresu školske lektire, fakultetski priručnici, antologije, da se u zamašćene izdavačke kuće unese hlora i kreča, te da se dobar deo izdavačke produkcije prosledi sanitarnoj inspekciji. S Grujičićem se možemo složiti ili ne složiti, ali njegov esej apsolutno znači da se nešto važno dogodilo." Ovi komplimenti prijaju i danas.
 
Više puta bio sam na Brankovom kolu domaćinom pesniku Branislavu Petroviću. Trebalo je da on svojom svečanom besedom o Radičeviću otvori 31. Brankovo kolo, ali se razboleo i ubrzo preminuo, 26. septembra 2002. godine. No, deceniju pre toga, 15. septembra 1991. godine, na 20. Brankovom kolu, bila je premijerno izvedena lirska monodrama: "Igrao se vetar u jesenje veče", na stihove Branislava Petrovića. Scenski komad izveo je pesnikov prezimenjak, Miodrag Petrović. Fotografija koju prilažem urađena je toga dana u restoranu "Dukat" u Novom Sadu. Na premijeri bio je prisutan i Borislav Pekić, sa flašom viskija, koji je dva dana ranije, svečano otvorio 20. Brankovo kolo.
 
Zanimljiv je anegdotski detalj da se Brana kasno uveče, pred ponoć rečenoga dana, "venčao" sa izvesnom ljubiteljkom poezije, koja je sa svojom tetkom boravila na premijeri lirske monodrame. Ispred recepcije hotela "Vojvodina", na prvom spratu, s potpisima na razglednici Novoga Sada, kumovi bejasmo Pekić i moja malenkost. Vozač NIS-a ubrzo je odvezao u Beograd srećni "par" i tetku.
 
Ali, već sutradan, u devet ujutro, zatekao sam Brančila u prostorijama Brankovog kola u Sremskim Karlovcima. Ne čekajući da ga išta upitam, premećući cigaretu iz jednog na drugi kraj usta, svežim glasom mi je rekao: "Burazeru, kad sam sinoć sa svojom izabranicom i njenom tetkom ušao u svoj stan, pored čiviluka pomogao sam i jednoj i drugoj da skinu svoje mantile. I čim sam primetio da tetka ima uži struk od moje ljubljene, odmah sam se razveo i — evo me jutros kod tebe na Brankovom kolu."
 
Nenad Grujičić
(Na Sretenje, 2013)





Na 20. Brankovom kolu, 15. septembra 1991. godine,
s Branislavom Petrovićem čije su pesme uredno predstavljene
u mojoj "Antologiji srpske poezije (1847—2000)".
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: