Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Momčilo Nastasijević (1894—1938)  (Pročitano 50373 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Decembar 18, 2010, 12:29:32 am »

*

BELEŠKE O POEZIJI MOMČILA NASTASIJEVIĆA


Ciklus Reči u kamenu je i obimom najveće Nastasijevićevo pesničko delo: sastoji se od četrnaest pesama. Ciklus je široko zamišljen: govoreći o čoveku i njegovom mestu u svetu, i čovekovom odnosu prema Bogu, o sudbini samog Boga, i o sudbini čoveka koji je Boga izgubio, Nastasijević slika dramu koja se simultano odvija na nekoliko scena: na nebu, u paklu, u sobi, na bludničkoj postelji, na raskršću sa raspećem. Ciklus je dramatičan. Dramatičnim ga čine pre svega oštre polarizacije: vrag — Bog, presitost — glad, dan — noć, danik — noćnik, nečisto — prečisto, nalićje — lik, starac — devojka. U prvoj pesmi, koja se odvija na dvema najvećim scenama, na nebu i u paklu, postavljena je osnova celog ciklusa: prema ovoj pesmi, još se ne zna ko je u ratu između Boga i Satane pobednik a ko poražen, ni ko je za koga pristavio paklene kotlove. Ne zna se da li je pakao Božje ili đavolje delo, ni da li je sredstvo Božje ili đavolje kazne. Prema onom što se, u drugoj pesmi, zbiva na zemaljskoj sceni, čini se da je pobeda Satane izvesnija. U toj pesmi Nastasijević vidi kako
 
brat brata jede,
druga drug.
 
Jede, a pojedene
Nemanska već utroba ih vari
Zle u goru krv.


Po Nastasijeviću, zlo je potpuno: i oni koji jedu, i oni koje jedu, podjednako su zli. Žrtve postoje, ali nema nevinih: i žrtve su "zle". Izlaza iz tog zemaljskog pakla nema: pesnik vidi kako raste "između života po zid", vidi kako "ključ ključa" ide "mimo bravu" i, u petoj pesmi, jednoj od najvažnijih, u kojoj krvari ruka uzalud pokušavajući da razbije "bravu", on vidi "sustalog Boga". (U prozi Godine pominje se "malaksali Bog".) očito, Bog je "sustao" i "malaksao" u borbi sa nesustalim, ornim, pobedničkim đavolom. I upravo sa tog dna otvara se jedan prostran i utešan vidik:
 
Široko nebo umoru,
daljina blaga skapanju,
topla li zemlja majka.

 
Ovu strofu Petar Milosavljević čita i razume drugačije. Ona kaže da ona "može da se shvati kao razrešenje u njegovom (Nastasijevićevom, Lj. S.) sistemu mišljenja jedino moguće, kao uklanjanje svih protivrečnosti: široko nebo, koje je mamilo beskrajnu glad će nestati; nestaće i primamljivost beskraja, "daljine blage": zemlja će se tek tad ukazati kao topla majka: mir će se u rastočenju u njoj postići". Međutim, Nastasijević u ovoj strofi vaskoliki svet doživljava kao veliko ušće i sveopštu utehu. Nebo nije "nestalo", nego je promenilo značenje. Nije to više hrišćansko nebo. U trenutku kad je Bog "sustao", čoveku se otvaraju nebo, daljina, i topla zemlja. Sa oborenog, pobeđenog i "sustalog Boga", Nastasijević podiže pogled u jedan beskrajno veliki panteistički vidik.

U desetoj pesmi ovog ciklusa, u kojoj vidimo "krst sa raspećem", Nastasijević kaže da raspeće nije ni kazna, ni poslanje, već izbor, stav i opredeljenje:
 
Sina ne raspeste vi,
raspeo se sam.


Takvo opredeljenje danas je pod znakom pitanja:

O, zar za dalja raspeća
nevinoga ne.

 
Kako više nema nevinih (zli su čak i oni koji su pojedeni, koji su žrtve), više nema ni raspeća pa, prema tome, ni spasenja. Nastasijević u ovoj pesmi naglašava etički sadržaj čuvene religijske scene. Tog sadržaja u svetu više nema, i svetom se širi čudovišnost i neprirodnost: modrokrvi starac "naruči ... vina i devojku"; na dojci, koju miluje njegova "smežurana ruka", "ne tuknu ... novorođenče". Erotika je postala roba, i nema više ni onu pastoralnu sočnost i bujnost, ni onu ističnu i zagonetnu vezu sa smrću. Ona je postala neprirodna, nakazna i neplodna. Ciklus se završava stihovima koji odzvanjaju beznadežno i tupo:

 
I to pa to,
i sve to.


Predgovor zbirke "Pet lirskih krugova"
Ljubomir Simović, 1980. | forum.amfiteatar
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Decembar 18, 2010, 12:29:41 am »

**

MOMČILO NASTASIJEVIĆLIRSKI KRUGOVI
Magnovenja — šesti ciklus


EPITAF

Plamen — spržiti gde lek.
Mač — odsecati glave gde kob.
Melem neprebolu.

Stamen bršljanu deblo,
vekovati gde vek.

Zloduh zlu, dobroti verni rob;
rođaju žrtva, žetvi klas;
pečali — sebi, grob i spas.



TUGA U KAMENU

1
Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza;

a duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

2
I krenem, i rodna kob
sve dublje me koreni.

I kriknem,
i u srce kao nož
rođeni zarije se krik.

3
I krvlju tu pa tu
materom u krug.
A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.

4
I nemo iz tvari tugom
objavi se drug.

I tugom zacvrkuće tica
i zazeleni lug.

5
I sekira kad ljuto
zaseče dub:

i jagnjetu vuk — kosti kad mlavi zub;
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.

6
Sloboda robu — odbegnem daleko,
a sve dublje tu.

I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko —
odužiti dug.

7
Sve zove —
ostajem.

Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.

8
Patniku iz tiha srca
to čudno pukne zore cik.

I čudno,
na ramenu sebi,
svetli svoj sagleda lik.

9
Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza.

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.



ON

1
Triput ko prutem
prasnulo o vrata.

Na smrtni rodi se znak,
da živi mrenjem.

2
Sin, a koprivom,
kao kćer je,

triput, za alčicu od zlata,
nažari mu baba uvo,

i životom kao smrću
da je jak.

3
I od kamen mu sudbine,
i od čelik-veka,

mekano da paperje,
da zlatali zvek.

4
I da sila mu je data,
bodar iz neprebol-dubine,

izroni li,
svima da je za lek.


[postavljeno 25.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: Decembar 18, 2010, 12:29:51 am »

**

MOMČILO NASTASIJEVIĆ — LIRSKI KRUGOVI


Magnovenja su pretposlednji i najobimniji ciklus Nastasijevićeve knjige pesama. Nastao je 1929. godine i objavljen tek 1932. godine u knjizi Pet lirskih krugova. Osobenost ovoga kruga pesama je u tome što se sastoji iz naslovljenih pesama složene strukture: svaka pesma se sastoji iz više manjih (minijaturnih) pesama koje su obeležene brojevima. Ovaj ciklus ima središnje mesto u poeziji Momčila Nastasijevića kako po složenoj strukturi pesama, tako i po sadržini: u njemu imaju znatnu učestalost ključni motivi Nastasijevićevog pevanja: tuga (9), kamen (6) i reč (3).

Možda baš zbog toga što su pesme izuzetno kratke, ovaj ciklus sadrži sve bitne osobenosti koje obeležavaju ovu poeziju: lapidarnost, eliptičnost, zagonetnost, hermetičnost, paradoks:

Bezdetan,
na istinu grem.
Sinovi prate me i kćeri.

   (Reči iz osame, 5)

*

Vinuti žarko u pad.
   (Radosno opelo, 2)

*

Mrenjem sve življi,
starošću sve dublje mlad.

   (Radosno opelo, 4)

*

Bezdoman,
topli nudim kut.

   (Reči iz osame. 3)

*

Hodom to u nehode
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.

   (Put, 2)

Središnje mesto u ciklusu, po svim navedenim osobenostima i po motivskoj strukturi, ima pesma Tuga u kamenu.


Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III

[postavljeno 25.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: Decembar 18, 2010, 12:30:00 am »

**

TUGA U KAMENU


Pesma Tuga u kamenu ima složenu strukturu. Nije to pesma sa određenim brojem strofa, nego je pesma sastavljena od devet manjih pesama, obeleženih brojevima, relativno samostalnih u sadržinskom i smisaonom pogledu, ali nosećim motivima ("tuga" i "kamen") objedinjenih u celinu pesme. Manje pesme strukturirane su na dva načina; sa po pet stihova je sedam pesama, a dve pesme od po četiri stiha. Svaka pesma sastoji se od po dve strofe: distih i tercina, odnosno dva distiha. Strofe su uglavnom samostalne poetske celine.

Ova pesma je tipičan primer hermetičnog pevanja Momčila Nastasijevića. Čitalac ove i ovakve pesme nastoji da shvati njen govor i njene slike. Ona kazuje ali na specifičan način. Pesmu čitamo da to kazivanje čujemo, razumemo i prihvatimo (doživimo). Suočavamo se sa problemom razumevanja, ali nam se pesma postepeno otvara, uočavamo neka značenja. Da li su to prava značenja, ne možemo biti sigurni. Ali smo ipak ušli u pesmu, nije za nas ostala potpuno zatvorena, a to je dovoljno. Neko novo čitanje još više će otvoriti vrata pesme, otkriće nova značenja. Pesmu ili pojedini stih, ili samo jednu reč, možemo sagledati sa više strana, možemo shvatiti na dva ili tri načina. To je sasvim normalna pojava pri čitanju i tumačenju književnih dela. Nastasijevićeve pesme nije moguće sagledati na jedan način, iščitati ih do dna.

Naslov pesme sadrži dva noseća motiva: tuga i kamen. Iako oni nemaju istu učestalost ("tuga" se javlja 7 puta, "kamen" samo 2 puta) oni su ključni motivi iz dva razloga. Prvo, nalaze se u naslovu, a naslov ovde sadrži u sebi značenjsku srž pesme. Drugo, nalaze se u međusobnoj povezanosti tvoreći sintagmu. U ovoj sintagmi "tuga" je na prvom mestu, sintaksički ima subjekatski položaj i funkciju, ona je prva senzacija u čitaočevom duhu, ali i prvi emotivni dodir pesme i čitaoca. Dalje, "tuga" je sadržana u prvoj strofi koja se ponavlja kao deveta čineći okvir pesme - otvara je na početku i zatvara na kraju. Po svemu tome nudi se zaključak da je "tuga" prvi i noseći motiv pesme. Međutim, takav bi zaključak bio preuranjen i netačan. Učestalost motiva i njegov sintaksički položaj nisu jedino merilo važnosti motiva u strukturi naslova ili pesme. Moramo uzeti u obzir još neke karakteristike ovih motivskih reči. Obe reči su imenice: jedna ima apstraktnu sadržinu, druga konkretnu (zamislivu, opipljivu); jedna imenuje raspoloženje, druga predmet. Prva sadržina je promenljiva (biva, menja se ili nestaje), druga je stamena, čvrsta skoro neuništiva. Nije bez značaja i njihov odnos: tuga u kamenu — u datoj slici "tuga" je stopljena sa kamenom i njeno trajanje je uslovljeno prirodom kamena. Iz tih razloga motiv kamena ima takođe ključno mesto u pesmi, tim pre što je prvi motiv ("tuga") sasvim jasan dok drugi ("kamen") traži objašnjenje, tumačenje umetničkog smisla i značenja. Dalje analitičko razmatranje pesme to treba da pokaže.



SADRŽINA I ZNAČENJE

Prva pesma ima uvodni karakter: da istakne temu pevanja. To je učinjeno već u prvoj strofi:

Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza.


Predmet pevanja je tuga, neiskazana (ili neiskaziva?) tuga. Svi oblici ili sredstva iskazivanja nisu u stanju da iskažu tugu: to ne može da učini ni govor, ni pesma, ni muzika. Ovde se otvaraju dva pravca tumačenja navedenih stihova. Oblik aorista "kaza" otvara mogućnost da se navedeni stihovi shvate ovako: tugu nisu uspeli da kažu ni govorenje, ni pesma, ni muzika, iako su to pokušale; one dakle nemaju dovoljne mogućnosti da to učine, nisu u stanju; to je zato što ne shvataju prirodu te tuge ili zato što je ona pregolema. Ovi se stihovi mogu shvatiti i drugačije: ni govor, ni pesma, ni muzika neće moći da iskažu moju tugu; razlozi su isti kao u prethodnoj varijanti tumačenja. Bilo koji vid sagledavanja smisla ide ka istom rezultatu: tuga je neiskaziva.

Pesme iz kojih je sastavljena Tuga u kamenu imaju po dve strofe: one najčešće stoje u naporednom ili suprotnom odnosu - ili su im sadržine različite, ali naporedno postavljene, ili su suprotstavljene. U prvoj pesmi dve strofe/poetske slike stoje naporedo jedna prema drugoj sadržavajući različite predmetnosti i emotivne tonove. Dok je u prvoj strofi predmet pevanja neiskazivost tuge, u drugoj je sasvim nova slika: nebo, zemlja, duga i njen luk. Prva slika je osenčena tugom, druga je osvetljena dugom. Ovu sliku ispunjava prostranstvo (nebo i zemlja) koje spaja dugin svetli i raznobojni luk. Dva su motiva ovde glavna: prostranstvo (širina, otvorenost, daljina, svežina) i sveopšta povezanost, neprekidna i nerazlučiva veza — "spaja i spaja luk".

Osnovni motiv druge pesme je "krik". On je izraz težnje da se iskaže, da se potvrdi svoje postojanje, da se objavi. U ovoj reči je i njeno osnovno značenje: izražavanje bola, protesta, vapaja. Iako je krik po svojoj prirodi upućen izvan subjekta, on mu se vraća, sve dublje ga "koreni", vezuje za rodno tle, potvrđuje ga. Druga strofa/slika dalje razvija isti motiv: iako je bačen u svet i prostor, dakle izvan bića, on se kao odjek opet vraća svome izvoru (subjektu) zarivajući mu se u srce kao nož. Ovo "kao nož" izražava pogođenost subjekta/bića: krik nije uslišen, odziva nema, opet se vraća onamo odakle je potekao. To je izraz nepostojanja komunikacije sa svetom, nerazumevanja sveta za patnje bića — on ostaje usamljen u svetu.

Treća pesma razvija motiv tla koji je samo naznačen u drugoj pesmi ("rodna kob"):

I krvlju tu pa tu
materom u krug.
A svićem sa zorama
a s večeri setno
nestaje me za gorama.


Vezanost za tle potiče iz vezanosti za majku: majka je ovde ljudsko biće ali je to i tle - rodila majka ili tle ("gruda"), svejedno je. To je krvna veza koja nas drži tu gde smo. Veza je čvrsta, pokušaj prekidanja ne uspeva ("tu pa tu" = nigde drugde). Metafora "svićem sa zorama" je izraz čežnje za daljinama, za nepoznatim: kako svane zora, pojavi se želja za daljinama, za promenom. Samo misao "s večeri setne" odluta za gorama iza kojih se krije željeni svet.

Četvrta pesma opet se vraća motivu tuge: reč "tuga" javlja se u obe strofe. Ova slika je protivrečna jer sadrži nespojive elemente: na jednoj strani je tuga kojom se objavljuje drug (prijateljstvo, podrška, ljubav), na drugoj strani je cvrkut ptica i zeleni lug (pun života, svetao, sočan). Ako u drugoj strofi ima paradoksa u spajanju cvrkuta ptica i tuge, u prvoj strofi je paradoks dobio oksimoronsku formu (oksimoron je vrlo čest, čak dominantan u pevanju Momčila Nastasijevića):

I nemo iz tvari tugom
objavi se drug.


Usamljenost, koja ispunjava drugu strofu, ovde je opet naznačena, ali u smislu njene eliminacije: nema odziva na krik u svetu, među ljudima, ali ima u prirodi, među stvarima: one se otvaraju prema biću nudeći razumevanje i prijateljstvo. Objavljivanje "druga" u skladu je sa prirodom stvari ("nemo... objavi se"), ali je tu i sinestezijska veza ("iz tvari tugom"). Tome se pridružuje i živi svet prirode ("zacvrkuće ptica"), subjekt u prirodi nalazi utočište izgnan iz sveta ljudi i njihovom gluvoćom za tuđe patnje. Ali i svet prirode, u obe slike, snažno je zahvaćen tugom.

Peta pesma predočava atmosferu destrukcije i razaranja sa naturalističkom konkretnošću:

I sekira kad ljuto
zaseče dub;
i jagnjetu vuk, — kosti kad mlavi zub
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.


U drugoj pesmi ciklusa Reči u kamenu predočena je kanibalska slika ljudske destrukcije: "Živome živo krvavi dug,/brat brata jede/druga drug./Jede a pojedene/nemanska već utroba ih vari/zle u goru krv". To je cela pesma, cela ispunjena kanibalizmom, ni trunke svetlosti. U petoj pesmi Tuge u kamenu slika je takođe jeziva, ali u njoj ipak ima nade: dub strada, strada jagnje, ali "nemo sve svemu tugom/verni ostane drug" — razlika je očita. U ljudskom svetu nema solidarnosti, kanibalska slika ostaje da traje kao jedina i strašna alternativa. U svetu prirode postoji solidarnost pa zato slabi utisak jezive slike.

Šesta pesma obnavlja motive ostanka (tla) i odlaska koji su se javili, u trećoj pesmi. Ista je dilema: odlazak je doživljen kao sloboda, odlepljivanje od tla, daljina, ali je tu i svest da svaka pomisao na odlazak sve dublje vezuje za tle ("a sve dublje tu"). Druga strofa

I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko; —
odužiti dug


komentar je ili objašnjenje smisla predočene dileme. Strofa je jezički redukovana, pa je njen smisao zamućen. Pre svega, ovde se u bliskom položaju nalaze reči "grob" i "kolevka" pa se postavlja pitanje njihovog razumevanja. Mogu se shvatiti u autonomnom značenju ("grob" + "kolevka") i u istovetnom značenju ("grob" = "kolevka"). U prvom slučaju kolevka se shvata kao metonimija za rodno tle i otadžbinu; ona je, u kontekstu prve strofe (težnja za odlaskom) grob svih snova o odlasku. U drugom slučaju i "grob" i "kolevka" su metonimije za rodno tle, otadžbinu, jer koliko se oseća ljubav prema domovini/kolevci koja je odnjihala lirskog subjekta, toliko se oseća ljubav prema domovini/grobu svih predaka — dug prema precima izjednačava se kao dug prema domovini. Smisao duga je u vernosti i ostanku.

Sedma pesma je razrešenje dileme, konačna odluka:

Sve zove, — ostajem.
Korenom u kamenu tuzi zatvaram krug.


Ovo je najmanja i najjezgrovitija pesma Tuge u kamenu — najmanja po broju stihova (dva distiha), najjezgrovitija po jezičkoj zgusnutosti: prva strofa ima samo tri reči. Te tri reči dovoljne su da se iskaže misao koja je dugo nastajala: "Sve zove" — potreba za promenom, radoznalost, duhovna potreba, neizvesnost; "ostajem" — odsečna i bespogovorna odluka. Druga strofa uvodi motiv kamena. Ovaj motiv može se tumačiti na više načina: kamen = rodno tle, kamen = spomenik, kamen = grob/preci, kamen = sve prethodno zajedno. Korenu u kamenu ne može se oteti, tuga je na kamenu nastala, u njemu i ostaje — krug je zatvoren, zatvoren je krug mislima o odlasku.

Osma pesma dovodi sve dileme do razrešenja. Dugo nošena pitanja i nedoumice o odlasku ili ostanku mučila su biće, zamućivale mu vidike. On je sada patnik kome "to čudno pukne zore cik" — ukazao se vidik, sagledao je sebe i svoj život, svoje mesto u svetu. Iznenađen je ("i čudno") koliko mu se duša prosvetlila, iznenađen je promenama u sebi — olakšanjem koja je osetio. Svetlost obasjava ovu pesmu.

Deveta pesma je ponovljena prva pesma, ali sada, na ovom mestu, posle sedam unutrašnjih strofa, i posle svih onih dilema u njima iskazanih, ona ima novo značenje. Tuga je ostala u kamenu, vezana za tle, zatvorena jer je vraćena izvoru. Ostanak je otvorio nove vidike ispunjene svetlošću, a "ovde" i "tamo" postaju jedno — sve je povezano, zavičaj i tle na jednoj strani, i prostranstvo sveta čiji je deo i zavičaj, na drugoj strani.

Tuga u kamenu je pesma o čovekovom raspinjanju između "ovde" i "tamo", između zavičaja i daljine, doma i sveta. Čini se da ona daje odgovor na pesnikove intimne intelektualne dileme. Bio je suočen sa opšteprihvaćenom težnjom da se okreće Evropi i njenim vrednostima, ali je bio suočen i sa duboko usađenim osećanjem vezanosti za rodno tle — u njemu je pronalazio žice inspirativnih izvora, u njegovoj prošlosti otkrio je bogatstvo maternjeg jezika i njegove melodije.

Motivska reč "kamen" ima izvesnu učestalost u poeziji Momčila Nastasijevića: ona se nalazi u naslovu ciklusa Reči u kamenu, nalazi se u naslovu pesme Tuga u kamenu. Ova reč zrači mnogim asocijacijama, ali je jedna asocijacija najzanimljivija: na nadgrobnim spomenicima nalaze se uklesani epitafi — to su jezgroviti iskazi o životu, svetu i ljudskoj sudbini; ponekad imaju i šaljivi ton. Nastasijevićeve pesme imaju formu i sadržinu epitafskog karaktera — kratkoća, gnomičnost, zagonetnost, težina razumevanja. Tu je onda i paralela: kako su reči na epitafu jednostavno i gusto složene, tako je učinjeno u Nastasijevićevoj poeziji; kako je teško uklesati reči u kamenu, teško je dokučiti smisao reči u ovim pesmama; tvrdoći kamena slični su stihovi ovoga pesnika — oni su "tvrdi", ne daju se otvoriti (razumeti) bez velikog napora; reči u kamenu trajne su i vekovite - zato i pesnik piše Reči u kamenu i "Reč svoju nem/kamenu zaveštavam".


Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III

[postavljeno 25.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: Decembar 18, 2010, 12:30:18 am »

**
Stihovi Momčilo Nastasijević


TUGA

1
Zasvetle dani,
device mru biljke
tihano milo.

U srcu tuga se stani
za nečim što se
davno, davno zbilo.

2
I kao da se
od iskoni snilo:
precvetaše žurno
ruže i ljiljani,
sluči se ista priča
ko i lani.

3
Mru, toplinom lape
vali lagani.
U srcu svih mrenja
sve dublje otkucava bilo.
I toplo nekud
pojeći pomjani,
tugom u bezdan
neznanoj otvara se strani.


Iz ciklusa ОDJECI


MRE DESPOT

Mre despot.
O, da mu Gospod
umornu prihvati dušu!

Mre on,
a na čemu ostasmo mi?
Sveta presahnu Lazareva krv:
nebesno nebu, zemlja bez duše.
Agarjanska đorda,
ni tri dni hoda,
za leđima nam tu,
do kostiju zaseca u telo.

Ugrina kovarnog
pomoćnica obujmila nas ruka:
zagrljaj u Hristu brata;
zagrljaj, braćo,
al grleći davi.


Iz ĐURĐA BRANKOVIĆA

[postavljeno 25.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #25 poslato: Decembar 18, 2010, 12:30:27 am »

**
Stihovi Momčilo Nastasijević


ZORA

Hej, na belom konju
zori mi zora i devojka.
Stani ne mini,
orosi ovu žal.

S golubicom bi da zaguče.
Usnama pupolj u cvetanje mami,
nedrima trešnje u zrenje.
Stani ne mini.

Kadifli, gle, moja dólja.
Travicom gusne
za mekotu po njoj,
pa mahovinom
po uzglavlju, po steni.
Stani ne mini.

Iz grla da ti golubica zaguče,
zaplamti sa usana ruža,
u nedrima ti dve trešnje zarude,
hej, srca dva kad polude.
Stani ne mini.


SAN U PODNE

Topal sam ćuv,
prolećem ti podunem.
 
Đurđevska noć
nad pupoljima tako,
pupi mi pupila, mala.
 
Plameno mi se izvijaš u cvet.
Po kosi rojem ti pale zvezde,
il' zràku sunca u vitice oplela.
 
Vrelini ovoj
brizgaj o brizgaj, vrela
  
             —          
To iza sna, znam,
zlatan prah ostane po njoj.
 
I u poljupcu
prezrele breskve slast.
Zri ljubav. Podne.


SUTON

Krila li to?
Nenadno mahnu na tamu.
Ili crveno jato potonu za breg?

Breza li to,
il' bledi pramen dana?
Belasa tvoje telo u suton.

Bolno je zaplazilo niz ove strane,
pesma se ne dopevala.

Il' nedoljubljeno zaboluje niz tvoj lik,
il' muti suton dušu.

Breza li to,
il' bledi pramen dana?
Belasa tvoje telo u suton.


MIROVANJE DRVEĆA

Sve boli. Mili druzi,
rad mene mirujete.
Trepetom ne ozledi me ni list.

Tiho i tiše,
umin iz rana
ovaploti me u reč.

Celivam stabla,
braću moju redom,
milujem ožiljke nežno.

Mili druzi,
boli li kad vam
sekira zaseče telo?

I umine li,
kad za vas neme
ja mukotpan kriknem?

Ako je skrnavljenje,
prostite, srce mi je dano.

Rad mene mirujete:
tiho i tiše,
umin iz rana.

To mukotrpan,
druzi, za vas neme,
šapatom visinama
kazujem blagu reč.


TRUBA

Šta vredi plavetno nebo,
i zumbul i devojče i laste let:
negde zapeva truba.

Preko stotinu brda u odjek
leleče negde seljanka.
Rod smo: kad umre čovek,
i moje srce rušno je.

Otkini zumbul sa grudi, pogni glavu:
vojnika nose da zakopaju,
a njemu tako se živelo.

Šta vredi krstača
i što se pop moli
i zapisano ime
(da nađe ko ga voli.)

Otkini zumbul sa grudi, pogni glavu:
neće se vojnik vratiti u selo,
neće poljubiti dragu.


PORUKA

1

Prozrem vas:
jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.

Zamukni mukom skota; —
dostojan spolja lik i um,
unutra zver
i bespomoćno dete.

2

Mrklo kad jezgro života,
zamrači njim
i prazni umlja vid.

Iz tame sebe
tamom poteci van;
rugobom noći
šturninu oplodi dan
u videla neprebol,
u stid.

3

Čujem vas:
na mužansko grlo
zacvili dete,
rikne na pitomine zver.

I sinak bio majci,
ili kćer,
zamukni, zalud glas,
kad nikog i ništa ne zovete.

4

Jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.

Dostojan spolja lik i um,
unutra zver,
i bespomoćno dete.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #26 poslato: Decembar 18, 2010, 12:30:36 am »

**

Autor: N a s t a s i j e v i ć, Momčilo


 

          
          U TRAŽENJU SEBE

Od Dositeja naovamo, zar dokazivati, u neprekidnoj smo krizi prelaza sa usmenog na pisano, od opštenarodnog ka pojedinačnom, — u krizi čiji dobar ishod vodi kulturonosnim zamasima, ali u kojoj, budemo li gubili sebe, ne nađemo li se, opasnost je i po sami duhovni razvitak naroda.

I zar ne zamisliti se pred činjenicom da, za skoro dva veka naše novije kulture, ispred svega pojedinačno stvorenog, osim retkih izuzetaka, mi još uvek moramo isticati guslarsku poeziju kao našu najveću vrednost, melos naroda kao vrhunac našeg muzičkog izraza.

Kao da smo, neumešni pred bogatim nasleđem prošlosti, začudo nemoćni od onog što bi valjalo da nam je najdublji izvor snage, stali svak sebe spasavati, pod prividom napretka, u kulturnoj tuđini, i u svemu što bi nas koliko-toliko razrešilo preteške žrtve, povesti u stvaralaštvu dalje, gde je narod kao celina već ispunio svoje.

U sudbonosnom trenutku smene, naš pojedinac, bez moći da stvaralački dah celine dokraja preobrazi u svoje lično načelo stvaralaštva, kreće svim okolišnim putevima, samo ne putem, izgraditi se iz rodnih snaga. I gde je narod veličanstveno našao sebe, on, novi kulturonosac, podsvestan da žrtvenu ulogu preobrazitelja stvaralačke snage rodnog tla u svoju ličnu nije kadar dokraja odigrati, gotov je da se što pre i potpunije dogradi gde i kako bilo, samo ne na domu.

I, ako nam je istorijski zaista bilo neophodno za sto godina prejuriti dugi put evropske obrazovanosti da bi se najzad pošlo ukorak, čudo je kako se u toj žurbi, stići radi stizanja, nismo već iscrpli i klonuli. A što do toga ipak nije došlo, samo je dokaz prevelike životnosti naše rodne osnove.

Te nemoguće je, čak i ovlaš gledajući, ne zapaziti: gde se god u našem novijem stvaralaštvu pojavila veća snaga, moćniji zamah, makar i nedovoljno uobličeno, posredi je bilo samouštvo u ma kom vidu. A to ovde znači: u nedostatku škole, pa čak i uprkos njenoj pogrešnosti, ako je tu, pojedinac, izrastajući iz rodnog tla, samim tim i sve dublje crpe iz njega snage sopstvenog uobličenja, izgrađuje se u ličnost i daje delo.

Jer kod nas, od bukvara do univerzitetske studije, sve je dosad bilo mnogo više upućeno pravcem dostignuća drugih (kao da je u pitanju trkačka staza) negoli, podešavajući brzinu hoda prema uzrastu, kretati se napred tako da svaki dalji korak znači i dalje buđenje i jačanje rodnih snaga.

I zar se nije, za proteklo stoleće, iza ove ili one kulturnosti, kad jače kad slabije primenjivano, krilo uvek isto geslo: roditi se na domu, tražiti prividno sebe u inostranom svetu, razrešujući se u stvari svih rodnih poziva; oslobođen svake opasnosti duhovnog porođaja, vratiti se doma, otvoriti školu brzog i besplodnog rašćenja, prividom kulture spasavati našeg mučnog čoveka od svih vrleti i ponora stvaralačke žrtvenosti.

Nameće se u ovom pogledu poređenje s Rusima. Kod njih je rascep traženja sebe na domu i traženja sebe u svetu dublji i tragičniji no kod nas. Korenitije se u ruskoj zemlji ostajalo i korenitije iz nje bežalo, pa se iz oštrine sukoba rodila misao, duboko se postavio problem.

Kod nas prividno ista pojava, ali u stvari bez tragike rascepa. Odlazilo se u svet nekako olako i bez raspinjanja sebe na krst, te proces iskorenjivanja nije ni zahvatio celo biće, nego se sve odigravalo površinski: stoga i misao, otud nastala, površna je, i površno se postavio problem.

Kao da se i time podsvesno težilo, ne noseći se rodnom mišlju i ne trošeći se oko iznalaženja pravog puta i izlaza, izbiti što pre na kakvu bilo, makar i neistinitu, čistinu.

Za proteklih sto godina naše novije kulture, kao i ostali svet, imali smo i mi svoj romantizam. Ali je li se njime prebrodio prelaz od sveopštenosti ka pojedinačnosti stvaranja? Jesu li snage naroda prešle u stvaralački nagon ličnosti? Imali smo i svoj realizam. Ali je li nam njime obelodanjena puna slika naše stvarnosti? Jesmo li njime ojačali, jesmo li izoštrili svoje ličnosti, za dalju borbu protiv materijalnih otpora života?

I da li nam ta kratka, i u mnogome provizorna prošlost naše novije kulture, sa dovoljno sigurnosti ukazuje na puteve budućnosti, ili ih moramo, svesni ranijih omašaka i lutanja, i sa svom žrtvenošću traženja, sami sebi iznalaziti?



Zbirka knjiga i rukopisa
Momčila Nastasijevića (1894—1938)

Signatura: II-399681-04
Dečije novine; Srpska književna zadruga
Beograd, 1991


Fotografija: Danas

[postavljeno 25.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #27 poslato: Decembar 18, 2010, 12:30:45 am »

**
Autor: N a s t a s i j e v i ć, Momčilo


BELEŠKE O NEOPHODNOSTI IZRAZA

Što se u punoj stvarnosti duha doživi, — a pogled samo, ili kojim bilo čulom dodir, već doživljaj je, ako se samo dodirnula bit, mora se izraziti makar i ćutanjem koje govori.

Jer ima neophodnost izraziti, kao klijanje što je neophodno klici.

I koji doživljuju bit, mučenici su i heroji izraza: daju u patničkoj radosti davanja, i bez primisli da im se ma čim uzvrati.

Izlišno je nagrađivati ih, još izlišnije kažnjavati. Doživljenom i kazanom istinom sami sebe i nagrade i kazne.

Progovoriti, za njih su bolni trzaji u porođaju bića.

Progovoriti, za njih je izvesti sebe na strašni sud istine, iza čega smožden ostati do nove navale sebe u reč.

Istina je, dakle, samo od onih koji bi, da se može, najradije ćutali.

Zato oni koji nemaju šta da kažu gotovi su govoriti kad god se može. Te je u svetu najopasnija laž upravo odatle, od tih besporođajnih rađanja.

Uloge su obrnute: ko stvarno doživljuje, u neophodnosti da to izrazi, toliko mu je i mučeništva i nagrade da za sebe ništa drugo ne traži do možda dalje doživljavanje; dok izmajmunisani doživljaj sračunat je sav na dobru prođu: i ko god zahteva nagradu, pouzdani znak je, ništa od onoga što mu je srž života nije dao.



Jer niti smo svi, niti uvek, u stvarnosti duha. U organičnosti smo fizičkoj, ali u duhovnoj retko. A tek odatle može biti reči o potpunosti čoveka.

To su trenuci kad se u nama ne izmirilo sve, nego sve slilo u jedno; kad ono što se oseti samim tim i ono je što se hoće i misli; trojstvo u jedinstvu; jednočulnost koja je istovremeno i jednohotnost i jednomislenost sebe u svetu, sveta u sebi; sloboda koja samu sebe ogradi jednom višom zabranom: upravo zato što izgleda mi da sve mogu i smem, tim pouzdanije otvori se jedini put, uprkos i sebi i svemu učiniću samo ono što se mora.

Jer kroza sav privid ličnog raskoraka, ipak se i ipak ko kolebljivije, ko čvršće, ko znajući, ko u punom neznanju, ukorak ide sa velikim hodom sveta.



U doživljaju duha sve je, osim onoga što nazivamo apstraktnim, sve, najsuštija stvarnost.

Samu sebe potvrđuje, te je izlišno svako da i svako ne, svaka mera, i rasuđivanje svako.

Pojedinačno tu izjednači se sa opštim, reč tu nije pojmovna oznaka nego sama stvar u svojoj biti.

U stvari sadržano je bivanje, u bivanju osobina. Ništa tu nije posebno, ništa dodato, niti bi se šta moglo oduzeti.

Te podvig je u punom smislu, kroz poslovno oruđe ljudskog ophođenja, jezik, i ne povrediv logiku, moći dati svu alogičnost stvarnog bivanja.

I doživljeno to samim tim već ostvarilo se.

Jer, progledao li jedan, nemoguće je da i drugi ko za njim ne progleda, osim ako još dublje ne oslepi.

I kolika je nužnost izraziti, tolika ista je da izraz ostane stamen na veke.

Te što se duhom izrazilo u prostoru, težnja mu je potreti vreme; što u vremenu, prostor. Jer i jedno i drugo je u istovetnosti bivanja.



Istinitost doživljaja duhom potpuno se, dakle, poklapa sa nužnošću ostvarenja u izraz.

Jer čemu tolike žrtve pri kojima, u nekoj radosti patnje, izražavajući se ljudski stvor bukvalno samog sebe smoždi.

Kao da je iza toga neki tajni uslov: dalo ti se da bi celog sebe dao.



Zbirka knjiga i rukopisa
Momčila Nastasijevića (1894—1938)

Signatura: II-399681-04
Dečije novine; Srpska književna zadruga
Beograd, 1991

Digitalna Narodna biblioteka Srbije

[postavljeno 25.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #28 poslato: Decembar 18, 2010, 12:30:53 am »

**

UZGREDNE ZABELEŠKE I

MUDROLIJE


Pogledi u sebe

Osetih tuđu misao kao rođenu, u griži zašto je sam ne izrekoh, i znam istinita je i duboka i plodna u meni.

Znam, najoštriji mi je pogled u stvar dosele njime nedodirnutu. Gde prvi put ne prosvirah strelicom, drugi put se ona već istupila.

Dva istovremena hica kroz mozak preseku se: to je rođenje misli, svetle i trenutne kao varnica. Sve posle toga uspomena je, nakinđurena i zamućena mozganjem.

Dok sebe osećam organski utkana u svet, dok sam podnožjem čvrsto prirastao za tle, znam, dotle će mi glava smelo stremiti u visinu, i znam, dotle ću biti sprovodnik i veza radi neke svrhe nedokučene, daleko izvan mene. A kad sam sebi budem svrha, eto znaka da postadoh izlišnim članom sveta.

Evo šta me je najljuće zabolelo: Rana koju zadadoh bližnjem, ne iz mržnje, ne iz osvete, no misleći da pravo činim; — nakrivo nasađeno čovekoljublje.

Najteža lekcija sebi: da se radosti ne nadam i da joj ne spremam doček; no da mi bane iznenada, mila gošća.

5Kad mišlju bežim od nečega, redovno kružnim putem udarim, te što dalje, to bliže s druge strane.

Mnogo sam gubio i mnogo nalazio, te znam formulu: što nablizu izgubih, nadaleko nađoh; što nadaleko tražih, nablizu nađoh.

Dve sile bore se u meni: Gde živim, sve novi koreni iz mene prodiru u stvari i bića, i život mi biva sve bogatiji sokovima okoline. Ali dođe poziv izdaleka: po silueti planine na vidiku, po vodi u toku, po tici u letu. I onda nemilosrdno počupam korene; duboka tuga rastanka vuče se za mnom kao senka.

U ljubavi potroših poslednju paru sebe. Divna je to varalica: ona obmanjuje da je dala sve, kad je uistinu sve oduzela.


Dodiri i prodori

Evo zašto prijatelj postoji: Dođe i žali mi se na svoje nevolje, ja ga tešim pričajući mu svoje, i slatko mi što su moje veće od njegovih; ili odem ja njemu da se pohvalim za uspeh. On se razveseli, i mesto da čestita, raspriča se o svome. I vratim se žalostan, u neznanju čime se on to razveselio, mojim ili svojim uspehom?

Koja će kuća najpre pasti? — Od najslabijeg materijala. — Ne, već ona u koju je majstor sa svakom ciglom uzidao po jednu sumnju.

Evo kako ću ispitati od koje je ko građe napravljen: taj, što nema kod sebe, ili će voleti ili mrzeti kod drugog.

Sve mogu da trpim, osim dosadna čoveka kad je u pravu.


______________________

5 Iznad precrtano: Kad mišlju bežim od čega, slutim da se krećem u krugu i približujem istom s druge strane.


Zbirka knjiga i rukopisa
Momčila Nastasijevića (1894—1938)

Signatura: II-399681-04
Dečije novine; Srpska književna zadruga
Beograd, 1991

Digitalna Narodna biblioteka Srbije

[postavljeno 25.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #29 poslato: Decembar 18, 2010, 12:31:01 am »

*

MOMČILO NASTASIJEVIĆ O DOMAĆEM DRAMSKOM POZORIŠTU


Pre sedam decenija, u vreme rasprava i anketa o položaju i mestu domaćeg dramskog pisca u repertoarima jugoslovenskih i posebno srpskih pozorišta, a pre svega prestoničkom, pesnik, dramatičar i esejista Momčilo Nastasijević (1894—1938) je objavio zapažen esej o tada, kao i sada, uvek aktuelnoj temi — mestu domaćeg dramskog pisca u repertoarima profesionalnih pozorišnih kuća.

Malo je poznato da je Nastasijević bio zapaženi esejista vanredne erudicije, a svoje brojne tekstove o različitim pitanjima stvaralaštva objavljivao je u nizu listova i časopisa, a tek manji deo sakupljen je posle njegove smrti i objavljen 1939. godine, u Celokupnim delima, u izdanju prijatelja.

Za života objavio je muzičku dramu Međuluško blato (1927), drame Nedozvani (1930) i Gospodar Mladenova kćer (1931), a u rukopisu je ostavio dramsku hroniku Kod večite slavine i muzičku dramu Đurađ Branković.

Nastasijevićevo dramsko stvaralaštvo nije imalo srećnu sudbinu: nije našlo mesta na repertoarima većih pozorišta, a i ona retka izvođenja nisu pozitivno ocenjena i šire prihvaćena. Ostalo je enigma za pozorišne stvaraoce gotovo do danas. U novije vreme javljaju se pokušaji da se nađe ključ za njegove drame, natopljene simbolističkim elementima sa ekspresionističkim primesama.

U svakom slučaju zbog svojih literarnih vrednosti (prevazilaženje tradicionalnih dramaturških okvira i shema), svoje osobene poetike (težnja spajanja muzičke melodije i govorne reči), tematske originalnosti, drame Momčila Nastasijevića zaslužuju pažnju novih, mladih pozorišnika.

Tri godine pre smrti, pojavio se esej u kome dramatičar razmišlja o jednom od presudnih pitanja opstanka i razvoja nacionalne pozorišne umetnosti — stvaralačkom jedinstvu pisca, glumca i gledaoca.
 

"Dramsko stvaralaštvo i pozorište kod nas"

"Cela naša prošlost otkriva smisao jedne veličanstvene dramatičnosti; u duhovnom sklopu našeg čoveka ima nečeg prevashodno dramatičnog, što svoj puni izraz nalazi ne u širini izliva već u munjevitosti poteza. Svakodnevni život kod nas ne ispoljava se toliko u ujednačenom toku koliko u dinamičnim smenama mirovanja i dramatičnog razmaha, pa ipak drama kao umetnički oblik nije samorodna našem tlu, već je uz druge tekovine novije kulture i ona presađena kod nas sa Zapada.

Pitanja mnoga se postavljaju: zašto ono što nam je u krvi i u sudbini još uvek nije kod nas stiglo do svoga punog umetničkog uobličenja?

Da li što je, u samim osnovama hrišćanskog života kod nas, kroz Srednji vek, dramski nagon našeg čoveka u tolikoj meri religiozno bio usredsređen na liturgiju, mističnu dramu pa do pobožne drame, kao na Zapadu, a do svetovne još manje, kod nas nije moglo doći? Ili što je, propašću države i rušenjem naše materijalne kulture, nestalo svake pogodnosti da se drama začne i razvije makar i do početnih oblika? Ili, što je život, dramatičan sam po sebi, u nedostatku mira, našao sebi punu ravnotežu u širinama epskih pevanja i kazivanja? Ili, možda, što je ono bitno u nama, sudbinom utkano u prirodu, i posle svih tragičnosti, počelo tek dozrevati do neophodnosti izraza?

Problem dramskog stvaralaštva danas nam se sam po sebi jače no ikad postavlja, sa svom silinom nečeg neophodnog za dalji tok naše kulture.

Postavlja se upravo u trenutku kad drama na svim stranama preživljuje najtežu krizu od svog postanka, kad se pozornica izvrgla u mesto za šturu psihološku analizu pojedinca i sredine, ili za puku zabavu gomile, ili za propagandu političko-društvenih uverenja, ili, što je najgore, duboko već zašla u interesnu oblast filmske proizvodnje. I sve to, dekadentno i umetnički obesmišljeno, čemu je naša mlada dramatika široko izložena, zajedno sa svim nedaćama pozorišta kao ustanove, samo još usložuje i otežava i onako teško pitanje dramskog stvaralaštva kod nas.

Nikad nije dovoljno podvući: bez pozornice i gledališta drama je lišena svoje biti. U organskoj su celini i onaj koji stvara i oni koji glume i oni koji prisustvuju glumi. Problem dramskog stvaralaštva ne može se integralno rešavati bez jednog od ova tri činioca. Niti se igde moglo doći do punog dramskih razmaha ako se delo, izvođači i gledaoci, pri izvođenju, nisu stopili u nerazdvojnu celinu. I ni u kojoj umetnosti kao u ovoj sudbina dela nije u tolikoj meri uslovljena, nije toliko u rukama onih koji glumeći, svojim životima ostvaruju ga, i koji posmatrajući ga, silinom doživljaja postaju živi učesnici u njemu.

Pitanje je u ovome: je li naš dramatičar toliko čvrsto postavljen kao stvaralac da ga pri stvaranju neće sputavati nikakvi zahtevi oveštale tehničnosti, da ga nikakva prolazna ideologija dana neće zavesti i oslabiti pru uronjavanju u sudbinu i patnju našeg čoveka, i da se neće polakomiti ni na kakav potez koji bi značio ustupanje onima što od pozorišta zahtevaju puku razonodu.

Pitanje je, zatim, je li delo našeg dramatičara po svome bilu zaista u tolikoj meri naše da će se glumac pri prvom dodiru već saživeti sa dodeljenom ulogom, kao sa nečim duboko srodnim.... Jer, neka se ne zaboravi, glumački talenat može se do velike mere razviti jedino time ako mu domorodni dramatičar sve daljim ulogama bude raspaljivao već upaljeni plamen.

I, najzad, jesu li oni koji prisustvuju prvom izvođenju, kao ljubitelji i razumevaoci, i svojim sudom unekoliko opredeljuju sudbinu dela, u dovoljnoj meri zagrejani za procvat naše rodne dramatike da će ih ono što je slabo u njoj istinski žalostiti, ali tim više i radovati ma i najmanji nagoveštaj nečeg što je zaista dramsko i zaista naše. Ili će, stavom sudijske strogosti, i u težnji da se stalno potvrđuju kao takvi, ostati samo kočnica onde gde su u prvom redu pozvani da prihvate o ohrabre dramatičara na njegovom preteškom putu stvaralaštva, ne štedeći ga pri tom ni najmanje u onom gde je pokleknuo, promašio, zalutao.

Rečju, ni kod nas, niti igde, procvata drame ne može biti bez pozorišnog kulta u punom smislu reči. Svaki raskorak dramatičara i glume, glume i publike, koban je u tom pogledu. I sva hramanja naše dramatike, i sve nedaće pozorišta, samo su otud poticali. Osnovnim nesporazumima, mesto uzajamnog hrabrenja, samo je jedno drugo obeshrabrivalo.

Neka dramatičar smelo da punog maha svome dramskom nagonu; neka prestoničko pozorište za dobar primer ostalim pozorištima u zemlji, izvođenje domaćih dela brojno bar izjednači sa izvođenjem odabranih stranih dela; i neka se, najzad, sa više dobre volje i poverenja prema domaćim delima odlazi na premijere; i neka kritika, ne snižujući ni najmanje strogost svojih merila, svojom dobronamernošću pokaže da joj je zaista stalo do procvata naše dramatike". (1935)


Zoran T. Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #30 poslato: Novembar 14, 2012, 10:12:52 pm »

**

STANISLAV VINAVER O MOMČILU NASTASIJEVIĆU


Momčilo Nastasijevic koji je naš najčudniji, "najtamniji", najnerazumnjiviji pisac jugoslovenski, nosi nešto od starinskog i neiskazanog srpskog čoveka, koga su poharali, odomaćivši za njega obične izraze koji nisu pod meru. Taj čovek starostavni, nije mogao sve da iskaže kroz deseterac — koji je pozivao na borbe, i kroz sevdalinku — koja je tvrdila da u životu običnom ima dovoljno topline, tuge i zanosa. On to oseća kao izdaju drevne istine kao šaren i lažan program gluhe i okorele današnjice. G. Nastasijević mogao bi nekima da se učini i "dekadentan". Na dnu starih, gazdaških ili sebarskih — utrnulih savesti, pronalazi pradrevne vatre koje tinjaju. Njemu se svet prestavlja pun tamnih čini, slutnji, nedorečenih reči, nedozvanih misli i osećaja. Treba se tek snaći, — a mi se pravimo da smo već sve doživeli! G. Nastasijević je u ponečemu Šapcu najdalji, on nikad ne traži širinu, koja mu je čak i mrska, nego sve uže i uže krugove, i sve grčevitiju i kobniju dubinu. A ipak, njega tek možemo da razumemo kao protivnost naše vedrine, i naše odlučne šabačke slutnje: da sve što se dešava ima svoj jasan smisao. Njega možemo da razumemo tek kao protivnost onome što mi zovemo: običan naš čovek, kao protivnost našem načinu poznavanja ljudi, i primljenoj i usvojenoj živoj želji. Na kraju krajeva, to naše šabačko poznavanje ljudi, u prvoj definiciji svojoj, ima samo praktičan cilj, onih koji teže da poznadu ljude ciglo za to da bi znali kako s njima da postupe, a ne zato da bi odredili kome su tamnome krugu ti ljudi srodni, s kim vezani, i odakle istrgnuti. Kod g. Nastasijevića ni najmanje nije važno kako taj čovek trguje, raspolaže imanjem, i govori javno, pod pritiskom prijemljive retorike — nego je značajnije, šta on u najtajnijoj suštini, tako reći izvan kruga poslovnosti — pretstavlja. Imamo mi u gazdaškom Šapcu tih tajnih osobenjaka! G. Nastasijević odbacuje sve ono što o čoveku površno znamo i možemo da znamo, sve mu se to čini potpuno, i ljudski, i božanski, i umetnički izlišno. On bi hteo da dokuči onoga staroga čoveka, starinca i mucavca, — koga niko ne zna, pa ni on sam — i koji se kroz neke naše i svoje gorčine nazire, da nas možda ipak prevari. Govoreći u okviru šabačke tradicije: on bi bio ona naša gorčina na dnu, do koga mi, vedri znalci, ne želimo da dopijemo čašu života baš da ne bi došli do tajne, — do koje, neki od vas ipak moraju, hteli ne hteli. Na piru života, njemu su sve ličnosti koje za trpezom piju samo da bi dobile raspoloženje i da bih im se "odrešio jezik" — potpuno tuđe. Jer ne dreši se izraz društvenim manifestacijama. On sačekuje momenat kada je jezik "zavezan", i kada svaka reč, koja se pod tim okolnostima kaže, znači nešto definitivno i nedokučno. On pronalazi veliku istinu u mamurluku, slutnju neku o nekom starijem pijanstvu.

Deo teksta preizet iz knjige Šabac i njegova tradicija, Stanislav Vinaver | Biblioteka narodnog univerziteta šabačke narodne knjižice i čitaonice
Knjiga 5 | Šabac, 1935
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #31 poslato: Januar 22, 2013, 10:08:59 pm »

*

FESTIVAL POSVEĆEN MOMČILU NASTASIJEVIĆU

Kulturni centar Beograda na trećem Festivalu pisca bavi se mogućnostima vizuelnog, teatarskog, muzičkog i literarnog tumačenja dela Momčila Nastasijevića. Autori izložbe su Olivera Rakić-Stošić i Predrag Petrović.

Ovogodišnji treći Festival jednog pisca u Kulturnom centru Beograda, posvećen je tumačenju opusa Momčila Nastasijevića, jednog od najznačajnijih stvaralaca srpske avangardne književnosti.

Nastasijević je rođen u Gornjem Milanovcu 1894. a umro u Beogradu 1938. godine. Kao pesnik, pripovedač, dramatičar i esejista svrstava se u najzagonetnije srpske pisce, a bio je i jedan od omiljenih profesora književnosti i jezika u Beogradu.

Za razliku od njegovog života koji možda nije delovao avanturistički ni uzbudljivo, Nastasijevićevo delo to jeste.

Olivera Stošić Rakić autor je projekta Festival jednog pisca i autor izložbe o radu Momčila Nastasijevića.

"Ambicija nam je da doprinesemo boljoj i šire dostupnoj slici književne istorije Beograda. Izložba predstavlja jedan prilično sveden i uobičajen život jednog intelektualca u Beogradu u periodu između dva rata", navodi Stošić Rakić dodajući da je cilj upućivanje publike na istraživanje dela Nastasijevića.

U gornjem izložbenom prostoru nalaze se fotografije i dokumenti od kojih su mnogi prvi put pred očima javnosti, a koji svedoče ne samo o Nastasijevićevom delu, nego i o umetničkom stvaralaštvu njegove braće.

Predrag Petrović, autor izložbe, kaže da je Festival jednog pisca koncipiran tako da afirmiše umetničke vrednosti koje su savremenom društvu nedovoljno dostupne.

"Izložba je zapravo dijalog modernih proučavalaca književnosti sa našom književnom prošlošću. Dva dela izložbe odnose se na audio-vizuelnu prezentaciju Nastasijevićevog opusa i na informativno dokumentarnu građu na osnovu koje je lakše upoznati bogatu aktivnost umetnika i njegove porodice", navodi Petrović.

U okviru Festivala, koji će trajati do 21. juna, biće održani okrugli stolovi i tribine posvećeni rukopisnoj zaostavštini, predavanja i koncerti.

Na prvom i drugom Festivalu pisca predstavljeno je stvaralaštvo Rastka Petrovića i Stanislava Vinavera.





02. jun 2009
http://www.rts.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #32 poslato: Januar 22, 2013, 10:46:40 pm »

*

FESTIVAL MOMČILA NASTASIJEVIĆA I U KRAGUJEVCU





Pesnik, dramski pisac, esejista Momčilo Nastasijević svakako je jedna od najvećih pesničkih figura na ovim prostorima, između dva svetska rata. Nesumnjivim značajem za tokove savremene srpske poezije Momčilo Nastasijević i danas privlači veliku pažnju stvaralaca, književnih teoretičara i čitalačke publike, pa se ovog meseca, u njegovu čast, u Beogradu održava manifestacija Festival jednog pisca.

Jedan deo ovog programa, koje organizuje Kulturni centar Beograda, održaće se i u Kragujevcu, u Narodnoj biblioteci "Vuk Karadžić", sutra od 19 sati, kada će biti otvorena izložba "Tajne Momčila Nastasijevića" i odigran performans Dah teatra — "Tragom Nastasijevića". Takođe, književni kritičari i teoretičari književnosti održaće  seriju predavanja o ovom pesniku, svakog četvrtka do kraja meseca, od 19 sati, u prostorijama Biblioteke.

Manifestacija Festival jednog pisca apostrofira mogućnosti savremenog, vizuelnog, muzičkog i literarnog tumačenja opusa jednog od najznačajnijih, najzagonetnijih, srpskih pisaca.

Osnovni pojam njegove poetike, "rodna" ili "maternja" melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. Maternja melodija je izvorni, arhaični jezik koji za njega ima tu mogućnost da muzikalnošću progovori o neizrecivom, onostranom, suštinskom. Zato, njegova poezija obiluje leksikom karakterističnom za narodnu pesmu ili tekst iz srednjovekovne književnosti, a apsolutnu hermetičnost postiže i mnoštvom neologizama, pa je uvek zanimljiva za nova tumačenja i interpretacije.

— Izložba je vizuelno-likovnog, dokumentarnog karaktera. Ovde se uz narativ o Momčilovom životu i komentare o poetičkim vrednostima i dometima njegove književnosti, prikazuje i uži, porodični kontekst u kome pisac stvara. Muzika koja će pratiti ovu postavku zapravo je savremena interpretacija kompozicije Svetomira Nastasijevića "Frula", na tekst Momčilove istoimene pesme. Likovna potentnost Nastasijevićeve nevelike, a kanonske zbirke "Pet lirskih krugova", kao i u tretiranju kategorije vremena, iskorišćena je u ambijentalnom aranžiranju printova na kojima su uvećani rukopisi Nastasijevićevih pesama — najavljuje Mirko Demić, organizator kulturnih aktivnosti u Biblioteci.

Gostovanje u Kragujevcu organizovano je uz podršku Grada Beograda — Sekretarijata za kulturu i Ministarstva za kulturu Srbije, naravno uz saradnju sa Narodnom bibliotekom "Vuk Karadžić" u Kragujevcu, a autori projekta su Olivera Stošić Rakić i Predrag Petrović.


S. Milošević | 06.09.2010. | Šumadija pres
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #33 poslato: Septembar 01, 2013, 09:36:40 pm »

*

MOMČILO NASTASIJEVIĆ NAJZAGONETNIJI SRPSKI PESNIK

Većinu pesama posvetio Darinki Sretenović, kojom se nije oženio. Srce mu je zatreptalo i za pijanistkinjom Bojanom Jelačom, ali je do kraja života ostao sam

Jedan od najupečatljivijih i verovatno najzagonetnijih srpskih pesnika, Momčilo Nastasijević, do kraja svog prekratkog života ostao je samotnjak, za mnoge nedokučiv. Do besmrtnosti i beskraja voleo je Darinku Sretenović, ali se njome nije oženio. Posvetio joj je mnoge pesme, među njima najpoznatiju "Gospi". Već udatoj sa prezimenom Belić, njoj je napisao: "tuđa su deca iz tebe zaplakala..." Srce pesnikovo ustreptaće i za pijanistkinjom Bojananom Jelačom, ali će on do poslednjeg dana ostati najverniji poeziji i samoći.

U ljubavne tajne Momčila Nastasijevića upustila se u drami "Angelska sonata" dramaturg i reditelj Zorica Simović. Premijera zakazana za ponedeljak, u sklopu oktobarskih "Dana Nastasijevića" u Gornjem Milanovcu, odakle potiču Nastasijevići.

Još od rane mladosti, Zorica Simović, koju sa Nastasijevićem veže i isti zavičaj, proučava bogatu baštinu velikog pesnika, traga za novim detaljima iz njegovog i danas pomalo zagonetnog života.

— Komad nosi naziv "Angelska sonata" zato što sam pouzdano otkrila da je Momčilo najviše voleo poslednju Betovenovu klavirsku sonatu — objašnjava Simovićeva za "Novosti". — Izvodeći upravo ovo delo, Momčilovu naklonost stekla je lepa pijanistkinja Bojana Jelača, koja je često dolazila na čuvena okupljanja u beogradskom salonu četvorice rođene braće, umetnika Nastasijevića: Momčila, Svetomira, Slavomira i Živorada, gde se okupljala elita onovremene Srbije.

Skupljajući faktografske podatke na kojima je zasnovala svoj dramski tekst, autorka je kaže došla i do zanimljivih detalja o stvarnoj Bojani Jelači, ali se ovaj komad, za koji postoje naznake da bi mogao da preraste i u TV seriju, pre svega zasnovan na Momčilovom odnosu sa Darinkom Sretenović.

— Darinka i Bojana su stvarne, ključne osobe u pesnikovom životu, ne računajući tu njegovu familiju — smatra Zorica Simović. — Imala sam čast i privilegiju da se susretnem sa Darinkom. Upoznala nas je njena tetka Marija Drašković, sada penzionisani profesor istorije, a kod Darinke me odveo izdavač Milorad Glire Daničić, oboje su iz Gornjeg Milanovca.

Veći deo radnje ove drame odvija se u jednoj beogradskoj bolnici, poslednjeg dana života Momčila Nastasijevića — 13. februara 1938. godine:

— Kao dramaturg, izabrala sam naročito taj dan, jer se u njemu prepliću sudbine ljubavnog trouga Momčilo — Bojana — Darinka. Kraj njegovog uzglavlja tada nije bila Darinka, iako su se voleli do besmrtnosti i beskraja. Tog mučnog poslednjeg dana, sa Momčilom priča Bojana — otkriva autorka "Angelske sonate". — Nisam ovim komadom želela samo da osvetlim Momčilov nepoznati život, nego da kroz njegov stvarni život i specifičnu duhovnost kojom je zračio i koju mi danas moramo prenositi, dramatski osvetlim i savremenog čoveka. Dramom se, koliko ona to zaslužuje, odužujemo i Nastasijevićima. A, Momčilo, izvrstan poliglota, tačno je govorio da se iz njihovog dobrog poznavanja najbolje može sagledati svoj jezik.

ZAVIČAJNI DUG

Pisac i reditelj "Angelske sonate" priznaje da joj se ostvarila želja da predstava bude proizvod Gornjeg Milanovca:
— Osim Nastasijevića i mene, iz ovog grada su sve troje glumaca: Andrija Daničić, koji tumači ulogu Momčila, Dušica Novaković (Bojana) i Gordana Matijević (medicinska sestra u bolnici u kojoj Momčilo umire) — priča Zorica Simović.



BIRANJE SAMOĆE — Mnogi naučni i umetnički velikani, poput genija Nikole Tesle, ali i neprevaziđenog pesnika Momčila Nastasijevića, često i upadljivo su odabrali samoću, radi svoje misije u nama još nedokučivim razmerima — podseća Zorica Simović.

Milorad Bošnjak | 06.10.2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #34 poslato: Decembar 17, 2014, 03:32:27 am »

*

ŽIVOT MOMČILA NASTASIJEVIĆA PREPUN JE TAJNI

Samo najuži krug ljudi zna da je i Bojana Jelača umrla iste godine, ubrzo posle Momčila Nastasijevića, uz čije uzglavlje je bila dok je izdisao

Životna i umetnička drama čuvenog srpskog pisca Momčila Nastasijevića prepuna je tajni. Najveća među njima — zašto je do kraja života izabrao put samotnjaka, i pored dve žarke ljubavi — tema je drame "Angelska sonata" Zorice Simović, o kojoj je pisano u prethodnom broju dodatka "Kultura".

Upravo povodom tog teksta "Novostima" se javila Ivanka Jelača, iz Beograda, rođena tetka Bojane Jelače, pijanistkinje za kojom je zatreperilo srce velikog pesnika. Bojana, čija porodica je rodom iz Like, često je svirala na okupljanjima u umetničkom salonu braće Nastasijević. Bila je jedna od dve Momčilove istovremene ljubavi i jedina pored njegovog bolničkog uzglavlje dok je izdisao. Ta scena jedna je od ključnih u predstavi, čijoj premijeri u Gornjem Milanovcu je prisustvovala i Ivanka Jelača.

— Samo najuži krug ljudi zna da je i Bojana umrla te iste 1938. godine, ubrzo nakon Momčila, takođe od tuberkuloze... — posvedočila je za naš list. — Njihove sudbine spojene su na onom svetu. Porodica je znala da je Bojana poslednja i jedina ispratila Momčila iz života. Morala je to učiniti u pokušaju da razreši zagonetku zašto se Momčilo nije oženio ni njome, niti Darinkom Sretenović, svojom drugom ljubavlju.

Vidno potresena dramom "Angelska sonata", Ivanka Jelača kaže da delo Zorice Simović verno predstavlje gotovo eterične likove Momčila i Bojane, naslućujući tragediju njihove prerane i gotovo istovremene smrti. I autorka drame, koja je godinama istraživala tajne pesnika Nastasijevića, priznaje da je tek je od Ivanke saznala kako je i kada umrla Bojana.

A zašto ni Momčilova životna ljubav sa Darinkom Sretenović nije prerasla u brak, iako joj je posvetio sve pesme, među kojima i čuvenu "Gospi", otkriva nam Milorad Glire Daničić. Ovaj Milanovčanin, penzionisani novinar i izdavač, bio je blizak sa Momčilovom braćom Svetomirom, Slavomirom i Živoradom.

— Jedne noći, oko ponoći, na vrata moje kuće u Milanovcu zakucao je nepoznat stariji čovek — priča nam. — Bio je to sin Darinke Sretenović, udate Belić. Živeo je u Beogradu i već bio u penziji. Izvinjavajući se, uzbuđeno mi je pokazao knjigu "Velike ljubavi srpskih pesnika", u čijem izdavanju sam i ja imao udela.

U setnom, dužem razgovoru, Darinkin sin mu je ispričao: "Pročitao sam je više puta, nisam izdržao da se baš sad ne zaputim iz Beograda u Milanovac. Evo vam odgovora na pitanje: zašto se moja mati Darinka nije udala za Momčila, nego za mog oca, iako je Momčila volela iskreno i beskrajno, kao i on nju? Samo zato što on nije hteo da njen život i sudbinu veže za svoj, jer je sasvim dobro znao da će ubrzo umreti, kao što se zaista desilo".


Milorad Bošnjak | 13.10.2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: