Branislav Micić /Branko Ve Poljanski/ (1898—1947)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Branislav Micić /Branko Ve Poljanski/ (1898—1947)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Branislav Micić /Branko Ve Poljanski/ (1898—1947)  (Pročitano 3928 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Oktobar 13, 2016, 04:31:06 am »

*





BRANISLAV MICIĆ (BRANKO VE POLJANSKI)
(Sošice, Austrougarska 1897 — Rekloz (Recloses), 14.01.1947)


Branko Micić (1897—1947) — poznat pod pseudonimima Virgilije, Virgil, Vij, Ve Poljanski — bio je glumac i pozorišni kritičar, pokretač i urednik avangardnih glasila, pesnik i pisac, performer i predavač, slikar i crtač, ilustrator i "konstruktor knjige", jedan od glavnih stubova avangardnog časopisa Zenit. Nije pripadao nadrealističkom pokretu — ni u Parizu, gde je u više navrata boravio sredinom dvadesetih godina i gde je živeo počev od 1927. godine, niti u Beogradu, u koji se nikada nije vratio posle odlaska u Pariz. ... [Irina Subotić] Više » » »


* * *

[...] Ovaj tekst je nastao iz nekoliko susreta sa sinom Branka Ve Poljanskog, Stefanom, u Beogradu. Njegova svrha je da posvedoči o poslednjim godinama života Poljanskog, onima koje su se zbivale u Francuskoj, u kojoj će se on zateći počev od 1927, i u kojoj će okončati svoj život 1947. godine. Znači, Poljanski će provesti celih dvadeset godina svog života u toj zemlji, onih o kojima smo dosad imali najmanje podataka, uglavnom fragmentarnih i nepotpunih, često i netačnih. Oni su bili zasnovani na zaostavštini njegovog brata Ljubomira Micića, koja je posle Micićeve smrti završila u Narodnom muzeju u Beogradu. [...]

[...] Poljanski nije živeo i nije umro kao klošar pod pariskim mostovima, kako se to pisalo i mislilo. Njegove aktivnosti svih tih godina života u Francuskoj bile su okrenute slikarstvu. Koliko je imao uspeha na tom polju teško je reći. Ali činjenica je, iz ovih posveta njegovih slika, da je drugovao sa veoma poznatim umetnicima, samim tim i bio priznat u umetničkim krugovima. [...]

Konačno, Poljanski je bio porodičan čovek, oženjen Francuskinjom iz dobre, čak dobrostojeće porodice, otac četvoro dece. Nesrećan i prevremeni kraj njegovog života (imao je svega 48 godina kad je umro) svakako da je poremetio porodicu, pre svega njegovu suprugu. Ostavši sama sa četvoro male dece, najstarije je imalo svega šest godina, dok se najmlađe tek rodilo, sigurno se osećala napušteno. Moguće je da je u nastupu očajanja uništila sve što je ostalo iza njenog muža, a ćutanje tokom celog života pred decom o tome ko im je bio otac dovoljno govori o njenim osećanjima. Ono što je još tragičnije u svemu tome je da njena porodica, rekosmo već dobrostojeća, buržujska, nije ni prstom mrdnula da im pomogne. [...]

Poljanski je značajan ne samo kao najverniji saradnik i propagator ideja Zenita, već i kao pokretač nekoliko naših bitnih avangardnih časopisa, kao što su Svetokret i Kinofon, kao aktivan učesnik u brojnim umetničkim zbivanjima dvadesetih godina prošlog veka, od zenitizma, preko dadaizma, do konstruktivizma. Njegova revija Dada-Jok važna je za proučavanje istorije Jugo-Dade. Uz Boška Tokina, pionir je filmske kritike u nas. Njegov značaj kao pesnika i pisca još nije dovoljno proučen.

Slična sudbina, poput Ljubomirove i Aleksićeve, Poljanskog — umetnika i pesnika — zadesila je u poratnim godinama. Dugo se za njega niko nije otvoreno interesovao. Prvi ozbiljniji pokušaj rehabilitacije njegovog dela sažet je u knjizi Zorana Markuša Slikar i pesnik Branko Ve Poljanski, Opovo, 1974. [...]

Kompletan tekst u PDF: Predrag Todorović: Život i smrt Branka Ve Poljanskog
Fotografija: Vidosava Golubović & Irina Subotić: ZENIT 1921—1926 (Branko Ve Poljanski, Ljubljana)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 17, 2016, 04:47:01 am »

*





BRANKO VE POLJANSKI


Branko Ve POLJANSKI, pseudonim Branka Micića (Sošice, Jastrebarsko, 1898 — u blizini Fontenbloa, 1947); ostali pseudonimi, potpisi, šifre: Branislav Micić, Branislav Micić-Mlađi, Virgil Poljanski, V-P-, V. Poljanski, Valerij Poljanski, Ve Poljanski, Branko Poljanski, Vij Poljanski, Poliansky, Branko Ve Poliansky, Branko Ve Polianski; glumac, pesnik, prozni pisac, esejist, kritičar, pisao tekstove o filmu, likovnoj umetnosti i komentare o kulturnim zbivanjima, bavio se opremom knjiga i časopisa, slikar. Nazvao se Poljanski po majčinom rodnom mestu, dok je Ve uzeo po Vergiliju (Virgiliju) a Vij prema liku iz jedne Gogoljeve pripovetke.

Oba roditelja Poljanskog rodom su iz Banije: otac Petar, kraljevski lugar, potiče iz Majskog Trtnika i majka Marija, rođena Stojić, iz Majskih Poljana. Mlađi brat Ljubomira Micića, jedan od najdoslednijih saradnika Zenita i sledbenika zenitističkih ideja. Školovao se u Karlovcu; pohađao Učiteljsku školu u Zagrebu, ali je 1915. isteran iz svih škola u Hrvatskoj i Slavoniji pošto je parodirao hrvatsku himnu. Istovremeno kad i brat Ljubomir, počeo je da se bavi glumom (1917). Radio je u Slovenskom pozorištu u Trstu, pa u Narodnom gledališču u Ljubljani (1920—1921) — nastupio je kao glumac u predstavi Pohujšanje v dolini šentflorjanski Ivana Cankara u režiji Osipa Šesta.

Januara 1921. pokrenuo u istom gradu kratkoveki, autorski Svetokret, list za ekspediciju na Severni pol čovekovog duha; izašao samo jedan broj. Posle povratka iz Praga, gde je zajedno sa Draganom Aleksićem nastupao i gde je osnovao umetnički klub Zenit i učestvovao u pozorišnim predstavama Revolučne scene, u Zagrebu je uređivao filmsku reviju Kinofon (1921—1922; izašlo 12 brojeva).

Boravio je u Beču (1921) i tu upoznao Lajoša Kašaka, urednika aktivističkog časopisa Ma. U Berlinu je u vreme održavanja Prve ruske umetničke izložbe (1922) sreo niz poznatih umetnika (Marka Šagala, Aleksandra Arhipenka, Nel i Hervarta Valdena i dr.). U Zagrebu izdaje reviju Dada-Jok (1922; izašla dva broja), po karakteru afirmativna i polemička prema dadaizmu. Godine 1923. objavio je Nadfantastičan veoma brz ljubavni roman — 77 samoubica i za njega izradio naslovnu stranu. U biblioteci Zenit štampane su njegove zbirke stihova Panika pod suncem (1924) sa crtežom-portretom autora, rad Mhaila S. Petrova, i Tumbe (1926), sa reprodukcijom njegovog portreta — rad Cuguharua Fužite, sa kojim se Poljanski družio u Parizu.

Posle zabrane Zenita izlazi mu zbirka pesama Crveni petao kao 12. knjiga Biblioteke Zenit, sa naznakom "Copyright RE Paris–Belgrade 1927". Držao je predavanja o zenitizmu sam, ili sa bratom, organizovao zenitističke večernje u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani. Kritika pominje da je na Zenitovoj međunarodnoj izložbi (1924) u Beogradu izložio pano sa fotografijama i isečcima iz novina. Učestvovao je i na izložbi Revolucionarne umetnosti Zapada u Moskvi (1926).

U Pariz odlazi 1925, u svojstvu zastupnika Zenita i zenitizma, u vreme zvaničnog osnivanja i ustaljivanja francuskog nadrealizma kao književnog i umetničkog pokreta. Druži se sa kompozitorom Josipom Štolcerom Slavenskim, slikarima Venom Pilonom i kasnije Mirkom Kujačićem; vreme provodi u boemskim četvrtima Pariza, obilazi slikarske ateljee da bi pripremio veliku Izložbu pariskih majstora, održanu najpre u Beogradu (1926), a zatim u Zagrebu (1927), pod pokroviteljstvom Društva prijatelja umetnosti "Cvijeta Zuzorić". U Parizu je imao priliku da upozna Marinetija i da sa njim povede dijalog o futurizmu, fašizmu i zenitizmu (1925); sa Fortunatom Deperom planirao je izdavanje futurističko-zenitističke revije. Organizovao demonstracije na predavanju Alfreda Kera, pisca i urednika, optužujući ga za autorstvo propagandnih ratnih stihova uperenih protiv Rusa, Francuza i Srba. Čitao je zenitistički manifest na predavanju Ilje Erenburga u sali Société Savante, u krugu ruske književne i umetničke emigracije u Parizu (1926). Sarađivao u ljubljanskom časopisu Tank. Simbolično nagovestio da prestaje da se bavi pisanjem poezije u nedelju, 17. jula 1927, kada je na Terazijama podelio — kako tvrdi Dragan Aleksić — 2000 primeraka svojih knjiga Tumbe i Crveni petao.

Po povratku u Pariz posvetio se slikarstvu: ilustrovao je knjigu svoga brata Hardi! A la Barbarie i priredio dve zapažene izložbe: u Galerie du Taureau 17. juna — 5. jula 1929 (katalog sa predgovorom Valdemara Žorža) i Galeriji Zborovskog 18. januara — 3. februara 1930 (tom prilikom izdao je svoj Manifest panrealizma). Učestvovao na izložbi Peintres et sculpteurs de l'Ecole de Paris u Galerie de la Renaissance u Parizu (1929). Njegova lična prepiska pokazuje da je veoma teško živeo, s mukom izdržavao porodicu — bio je oženjen, imao decu (za pomoć je molio gđu Kristinu, Kristu Đorđević, knjižara Cvijanovića, Društvo "Cvijeta Zuzorić"). Koliko je poznato, poslednji poznati podatak kod nas o njegovom životu može se naći u pismu knjižaru S. B. Cvijanoviću januara 1940 (objavio R. Popović). Veliku zbirku njegovih dela, od kojih su mnoga rađena u vreme lečenja u Voklizu 1930 (osam slika i preko 250 gvaševa, akvarela, crteža tušem i olovkom) sačuvao je njegov brat Ljubomir (sada u Narodnom muzeju u Beogradu). V. G. — I. S.

Tekst i fotografija: Vidosava Golubović • Irina Subotić ZENIT 1921—1926
Narodna biblioteka Srbije Institut za književnost i umetnost • SKD Prosvjeta, Zagreb
Beograd, 2008
(...knjiga [je] rezultat rada na projektu Mesto i uloga periodike u istoriji nove srpske književnosti Instituta za književnost i umetnost)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 21, 2016, 09:59:23 pm »

*

Branko Ve Poljanski, Balkanac kao autentični divljak Evrope
i filmroman kao multižanrovski poduhvat


Zapadni umetnici su smatrali da je potrebno da se otuđeni gradski čovek vrati prirodi i postane ponovo divljak, te su odlazili iz grada na selo ili u daleke egzotične predele da bi obnovili stvaralačku energiju25. Nasuprot njima, Poljanski sebe konstruiše kao 'istinskog', 'autentičnog' divljaka. U "Manifestu", pisanom u Parizu 1926. godine, poredeći pozicije zapadnog i balkanskog umetnika, on koristi fikcionalni pripovedni ton:

Rečica koja tecijaše posred sela moga malog, nije se zvala Sena. U onoj kućici na obali, pored malog drvenog mosta, nije stanovao Sezan. Tamo na onome brdu zelenom ne bijaše nijedan muzej "večnih dela". Tamo beše gora i šuma puna zveradi i tekućeg zlata što se s rosom jutarnjom pomešalo.
Rečica koja tecijaše pored sela moga malog, zvaše se Maja. Nije beznačajno napomenuti, da Maja na staroindijskom ima dva tako različna i jedinstvena značenja; Maja znači iluzija i zemlja. U Maji sam kupao svoje telo i duh svoj, te je on danas tako čist. Moj duh, koji nosi danas šimi-cipele, da bi ponova mogao prohodati go i bos26.


Nakon što je napravio razliku između malog sela u kojem je rođen i velike metropole kakav je Pariz, Poljanski definiše "vesele barbare sa Balkana" nasuprot umetnicima Zapada. Umetnicima Zapada obraća se sledećim rečima:

Kad ste pronašli crnačku plastiku, besvesno ste se radovali zenitizmu, koga niste poznavali, ali radost nije dugo trajala, jer čega se dotakne spekulativna ruka novog evropejca, to je sve izgubljeno za novo čovečanstvo. Od crnačke plastike, koja je nikla iz golog duha "divljeg" čoveka, učinili ste vi neku evropsku limonadu, koja nema nikakova ukusa a reakcija je na taj nektar duha — bljuvanje. Budite zenitisti. Stvarajte dela, koja su velika za svekoliko čovečanstvo, a zaboravite vašu estetiku, koja ne znači ništa27.

Zenitisti su jedini pravi evropski divljaci. Konstruišući ideologiju zeniti-stičkog slikarstva, suprotstavlja ga buržoaskom modernizmu u njegovom najvažnijem žanru: slikanju aktova. Ismevajući buržoaski modernizam i njegovu umetničku ispraznost, Poljanski ismeva i apstraktnu umetnost. [...]

____________

24 Vide D. Đurić, Poezija teorija rod, str. 335-343.
25 Ibidem.
26 B. Ve Poljanski, Tumbe, Beograd 1926, str. 7-8.
27 Ibidem, str. 9.


Kompletan tekst u PDF: Dubravka M. Đurić: Poetika hibridnih multižanrovskih pesničkih tekstova Ljubomira Micića i Branka Ve Poljanskog
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 21, 2016, 10:36:44 pm »

*
Stihovi Branislav Micić /Branko Ve Poljanski/


U TEBE SU DIVNE OČI LUCIJA

Preko slomljenih prečnika
U krugu života naših
Danas sam preskočio sve
Osetih ludu i tvrdu ovu zemlju
Na kojoj igram od bezumnih jutara
Do suludih večeri
Podignem oči: tražim neko ljudsko lice
Iskrivi se moj ponosni lik
Sagnem glavu i mislim
Revo
Revo
Revo
U tebe su divne oči Lucija
Za početak ni svrševak neznam
Kada će popucati rubovi horizonta
Makar jednim okom zavirićemo u pakao barikada
O divni moji dani dečaštva
Kada mi je jedini tiranin bio moj otac
I majka moja
Bandere pod prozorima u noćima bruje
Časovnik u ruci mojoj pred ogledalom
Otkriva moju budućnost.
Zar ni svoje drage neću zagrliti nožem pod levu sisu
Da joj vidim srce kojim ona vole
Mene krvavoga proletera.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 22, 2016, 12:12:59 am »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 02, 2016, 04:15:23 am »

**
Stihovi Branislav Micić /Branko Ve Poljanski/


VESELA PESMA

Niko na svetu ne veruje u čudesa
A svakog dana hiljadu čuda
Pred očima našim puca:
Kuće jedu automobile, obične ljude i ministre
Zastave lažu suncu
Idioti uobraženo preplaviše ulice
Prodajući rog za sveću
Kretenstvo za genijalnost
Na banderama krvava reka teče
U vizijama čudesnih ljudi sa dušama.
Bez krovova lutaju po svetovima
Mnogo gladnih kerova
Novih pesnika.
Svila ulicama šumi i parfemi noseve draže
Pevajte kanali, klozeti i blatnjave ulice
O mirisu našeg vremena
Neka se vesele oni koji se toliko žaloste
Još nije poharan ceo glob
Na račun buržova
Ostaće ponešto i nama
Kojima će teški automobili biti brze
Kuće i ognjišta
Po ulicama teći će benzin
U parkovima cvetaće bombe.
Kako lirski osećam budućnost
Kad se palate preokrenu na krovove
A cipele naše koračaće tada po kaldrmi lobanja
Naših savremenih mudraca i berzanskih svirača
Na tamburi milijona
Naših kukavnih milijona,
Krvavih milijona.

1924.


SUMRAK

U ovaj čas radosti stvaranja novih bolova
Zanemio sam od usamljenosti pod zvezdama.
Noć pokriva varoš prokletu
Crnu i kamenu
Nebo
Široko, visoko i teško
Pada na mladost moju
Kao pokrov samrtni.
Dani
Senzacija ljubavnih
Krikova i grčeva
Kraći su.
Bunt i krv
U sumraku jedne kulture
Na barikadama
Ostaje
Kao san napisan u romantičnoj pesmi.
Ne smem
Pred savešću da priznam
Da svaki let ima svoj pad
Da umrem kao cvet što sklapa svoja krila
Pre zalaska sunca
U predvečerje.
Divna je divna smrt i san noći
San u noći sa pesmom mraka
Na usnama skamenjenim.

1925.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: