Radojko Jovanović / Rade Drainac (1899—1943)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Radojko Jovanović / Rade Drainac (1899—1943)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Radojko Jovanović / Rade Drainac (1899—1943)  (Pročitano 32411 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 26, 2010, 03:10:06 pm »

*




RADE DRAINAC
(Trbunje kod Blaca, 04. ili 26.08.1899 — Beograd, 01.05.1943)


Rade Drainac rodio se kao Radojko Jovanović 4./26/ avgusta 1899. godine u Trbunju kod Blaca. Osnovnu školu završio je u Blacu a 1911. upisuje se u gimnaziju u Kruševcu u kojoj — do početka Prvog svetskog rata, završava tri razreda. Godine 1914. već je na frontu, sa svojom vojskom, a 1915. povlači se preko Kosova i Metohije do Skadra i Lješa i stiže u San Djovani.

U zemlju se vraća 1918. godine, nastavlja školovanje, a prekida ga posle šestog razreda. Već 1919. godine, objavljuje poeziju u časopisu "Epoha". Zbirka stihova "Modri smeh" izlazi u Beogradu 1920. sa potpisom Rad. Jovanović. Godine 1922. pokreće časopis "Hipnos" i objavljuje program Hipnizma — prvi put potpisuje se kao Rade Drainac. U ediciji Hipnosa objavljuje knjige stihova "Voz odlazi". Potom objavljuje niz zbirki pesama sve do poslednje "Dah zemlje" objavljene 1940. godine.

Voleo je da putuje: 1927. i 1929. bio je u Francuskoj, 1931. u Firenci, a 1932. u Bugarskoj. Mobilisan je 1941, a posle sloma jugoslovenske vojske zlopaćenja i kraćeg lutanja vraća se u zavičaj, u Toplicu. Vreme provedeno u ratnoj Toplici opisao je u posthumno objavljenoj knjizi "Crni dani". Oboleo je od tuberkuloze — tada pesničke boljke i kratko se lečio u sanatorijumu na Ozrenu. Odatle je prebačen u Beograd, gde je umro 1. maja 1943. godine. U rubrici mesto stanovanja ostalo je zapisano — "bez ulice i broja stana", a u rubrici najbliži srodnici — nije bilo srodnika na sahrani.

Pedesetih godina vraća se, konačno i pesnik Rade Drainac u zavičaj, kada se u Prokuplju osniva književno društvo "Rade Drainac". Izdavačka kuća "Prosveta" 1960. godine objavljuje knjigu pesama Rada Drainca sa predgovorom S. Raičkovića i svrstava ga među značajnije srpske književnike između dva svetska rata. U Prokuplju, počev od 1966. organizuje se tradicionalna manifestacija "Drainčevi dani" i dodeljuje se pesnička nagrada koja nosi Drainčevo ime.
[...] POEZIJA SCG


*   *   *


Drainac, Rade

Dela Radeta Drainca I—X

priredio Gojko Tešić / Beograd : Zavod za ud̂benike i nastavna sredstva





Rade Drainac (Radojko Jovanović) je u krugu najznačajnijih srpskih modernih avangardnih stvaralaca međuratnog razdoblja. Književnik koji se ogledao u mnogim žanrovima (pre svega: poezija, esej, proza — posebno putopisi i reportaže), Drainac je imao velikog udela u pokretanju i uređivanju avangardnih i socialno angažovanih listova i časopisa, kao i u brojnim polemičkim sporovima o avangardi i pokretu socijalne literature. Reč je o izvanredno zanimljivoj i izuzetno značajnoj književnoj ličnosti, čija će Dela (u deset tomova) jos jednom potvrditi aktuelnost, živu prisutnost i neprolaznu vrednost njegovog pevanja i mišljenja.


Tom I:    
Lirika — poezija  
Tom II:    
Buntovnik i apostol — poezija  
Tom III:  
Srce na Pazaru — poezija  
Tom IV:  
Silazak s Olimpa — eseji, kritike, članci  
Tom V:    
Bez maske — polemike i pamfleti  
Tom VI:  
Putujem, putujem — putopisi  
Tom VII:  
Prizori i čari Pariza — putopisi  
Tom VIII:
Izdajstvo intelektualaca — publicistika  
Tom IX:  
Cirkus Drainac  
Tom X:    
Kritičari o Draincu
/ Beo-books
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 03:13:32 pm »

*

RADE DRAINAC







RADE DRAINAC

Pesnik, apaš i profet,
Don Kihot, poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog ova zemlja čula nije,
Karnevalski princ, vagabunda oko čije glave petrolejska lampa sja:
Eto to sam ja!

Pijanac, kockar, ali i nežan brat,
Prijatelj što u srcu čuva Orionska Sazveždja,
Slabi igrač na konopcu morala, ali zato izvrstan ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:

Eto to sam ja!

Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto to sam ja!

Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gadja,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava,
Upamtite:
To sam ja!



BANDIT IL PESNIK

Priznajem da sam idiot i genije bio
I da su mi dani prošli nakrivljeni kao toranj u Pizi.
Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu.
Pa neka! 15.000.000 građana ove zemlje
Ako me ne upoznaju po poeziji upamtiće
Me po Skandalu.

I ni briga me nije
Što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć
Pesnik sa banditom boj bije!


1928.


JESEN
 
Hteo bih sve da kažem kao da se rastajem sa svetom:
Mrzeo sam oca, voleo majku, ljubio jednu udatu ženu,
Predajem srce zrelome suncokretu
Što u tamnoj noći gubi svoju senu.
 
Sa moje stanice skoro će da krene voz;
Na ovoj zemlji, odista ima mnogo šarenih čuda,
Varljivih profeta, lažnih pesnika, prodanih duša.
Uhoda i luda:
Često i najokoreliji grešnik zaželi da sklopi oči
Pod zemljom i travom.
 
Ja nisam mudrac sa istoka: još manje su moje reči nove: —
 
Pevam kao što paščad laju…
 
Ne uzmite za zlo ove reči:
I sam sam život učinio lepšim nego što je bio,
Mene bi mogao samo kuršum za zlikovca da izleči,
Toliko sam se na zemlji razotkrio.
 
Toliko!
A već ako bi mi sudbina jednom bila milostiva,
Pa kad zaželi da skine moje životne skele,
Nek umrem u jedan suton kad jesen, inače dosadna
I siva,
Liči na pečeno tele.


NIRVANA

Šumne noći ko javori sinji
Tamom grobnom leže mi na dlanu.
Bolestan sam mnogo, mnogo:
Jedinu zvezdu u ovoj pustinji Vidim svoju ranu.

Pritisla me stidna žalost
Ko olovna ploča
Nigde jedan vedar dan.
Slomila me tužna malaksalost
Na ljubav, život i san.

Da mi je samo u rodni kraj da odem što pre
I umrem tamo
Zaboravljajući sve.

Pa kad me put groblja ponesu volujska kola
Kao nekad u mladosti
Nada mnom da zaplaču od istinskog bola
Bele breze tužne od starosti.

To su zadnji snovi u noćima šumnim ko javori sinji
Otvoreni kao rane
Koje u ovoj pustinji
Gnojem kaplju na protekle dane.



EPITAF NA MOME GROBU

Prijatelji, izvršite pesnikovu poslednju volju,
Kad me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe
Ne recite "Bog da prosti!"
Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i pete
U rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti
— Tako će pravedno biti sahranjeno dobro dete.
Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.

Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
"Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče"
I ništa više!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 03:18:13 pm »

**


RADE DRAINAC


RADE DRAINAC (Radojko Jovanović, Blace, 1899 — Beograd, 1943), književnik i publicist, značajan lirski pesnik. Gimnaziju učio u Kruševcu. Uglavnom je živeo u Beogradu od literature i novinarstva gde je i umro od tuberkuloze. Pesnik-boem, anarhoindividualist u buntu, večiti putnik zaljubljen u daleke horizonte, neposredan u lirski emotivnim ispovestima.

* * *

U novembru 1915. sa ocem, trećepozivcem, polazi sa srpskom vojskom i narodom na put preko Kosova, Crne Gore i Albanije. Prvih dana januara 1916. sa više stotina izbeglica, pretežno đaka, sa nepunih sedamnaest godina, ukrcava se na brod Crvenog krsta i stiže u Marselj. Početkom februara upućen je u Licej sv. Ramberea kraj Liona. U školskom listu objavio je svoj prvi književni rad. Krajem godine premešten je u Licej u Sent Etjenu. Tokom 1917. pohađa višemesečni maturantski tečaj pri Srpskoj školi u blizini Nice. Već 1918. jedan je od najagilnijih članova literarne družine. Čita svoje pesme i prozu. Dobija nadimak Raka Pesnik. Prelazi u Pariz i po završetku rata vraća se u domovinu.


II

U mladosti se mojoj ubijali ljudi i pobednici gazili preko lovorovog lišća
Video sam nebo uznemireno od raketla i avionskih krila
Proživeo sam dane kada su se trobojke lepile za oblake kao šatorska krila
U slavu moje mladosti zasuli su me bombama i otrovnim gasom
Nije čudo što sam tako ogorčeno pljuvao sa ovih epskih platoa
Ja koji sam u odlomcima života često kao lokomotiva kroz Teksas protrčao.

Živeo sam u doba kada su od demokratije ostale samo krpe
Na palubi jedne civilizacije koja je podrigivala od presitosti
Žvakao sam žalost želucem žedno
Žaokom srca žilavost tog vremenskog korenja
Od presitosti prostaštva prebacio sam se u tvrde karaule
Pelerinom lirizma prekrivajući polja i prerije
I pljunuo na sve kao za dimom iz lule.





Tekst i fotografija: Izložbeni katalog
SPSKA KNJIŽEVNOST I VELIKI RAT • Biblioteka grada Beograda 2014.
Autori izložbe i kataloga: Olga Krasić Marjanović i Marjan Marinković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 03:34:57 pm »

**

RADE DRAINAC

Rade Drainac: Bandit ili pesnik.
S. B. Cvijanović, Beograd 1928.

Posmatrajući ma i površno razvoj naše posleratne lirike, čovek se seća borbenosti i zahuktalosti "mladih" prvih godina posle rata, kada su želeli da unište sve "staro" i da na njihovim temeljima zidaju iznova. No, "stari" su se ubrzo pribrali, utvrdili u svojim bedemima i hrabro odbili napade "mladih". Izvesno vreme potom gledali su se popreko. Neki od mudrijih "starih" i ambicioznijih "mladih" tajno su se iskradali iz svojih logora i sastajali. Najzad, uvideli su da od upornog stajanja na položajima, na kojima su, niko stvarno nema koristi. Pa su, na kraju, u naše dane, pružili jedni drugima prijateljski ruke, i "stari" su otvorili vratnice "mladima".
 
I u koliko su mnogi u tome pomirivanju izgubili od svojih obeležja, Rade Drainac je samo dobio. Kada je on pre dve godine objavio zbirku stihova Lirske miniature, u kojoj se nije mogao naći ni smisao rečenica, ili ako bi se, posle naročitih napora, sličnim onima koji su potrebni za rešavanje rebusa i ukrštenih reči, i našao, čovek je uvek bio u sumnji da Lirske miniature nisu u stvari mistifikacije, želje "za opseniti prostotu", kako se kod nas pre ratova govorilo, i na šta se, uglavnom, i svodio cilj ogromne većine "novih".
 
Ima u njemu, u dnu, jedna tamna, ne samo balkanska, no i banditska žica, koja mu nije došla iz spoljnjeg sveta, no je duboko urođena u njemu, srasla s njim. Ona mu, posle mnogih noćnih meditacija i halucinacija, velikog životnog iskustva i dubokih analiza sebe, u kojima se dolazi do saznanja govori:
 
Da nisam postao ovo što sam, sigurno bih bio najmračniji ubica;
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —  
Priznajem, u dnu mene živi genijalni nitkov.
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —  
U životu da sretoh čoveka kao što sam ja odveo bih ga u ludnicu.
(Grom na Araratu, str. 31.)


Toliko tamnine, priznajemo, nema ni kod jednog od naših pesnika. Svi naši pesnici, kod kojih je dominantna pesimistička nota, ne izgledaju tako i toliko tužni, možda, u prvom redu, i stoga što su svi, više ili manje, knjiški pesimisti, ljudi koji svet gledaju kroz prozorska okna i koji razmišljanjem dolaze do zaključka:
 
Nagradu za trude nebo će ti dati,
Mračnu, dobru raku, i večiti mir.
(M. Rakić: Dolap)

 
G. Drainac je, naprotiv, čovek koji nije verovatno mnogo čitao, ili, ako je to i činio, nije skoro ništa u sebe primio. On je samonikao pesnik. Pesnici pre njega i većina njegovih savremenika imali su i imaju svoje uzore.
 
Sva njegova poezija sastoji se u odgonetanju životne zagonetke. Ima ljudi koji otkrivanje nepoznatih puteva i rešenje životnih tajni misle da mogu naći u knjigama; od takvih obično postaju intelektualistički pesnici. Drugi ih traže u prirodi i njenim lepotama. G. Rade Drainac ih je, kao i jedan drugi naš pesnik koji, uzgred budi rečeno, nema s njim ničega naročito sličnog, kao i Fran Mažuranić, potražio u svetu, kosmosu i ljudima. On je, sav "šaren kao papagaj od univerzalne ljubavi", lutao na četiri strane sveta, tražeći odgovora pitanju, koje će celoga života riti po nutrini:
 
Kada ću jednom sit, sit od ljubavi, sit od poezije i plavetnila okeana
Na platnenoj stolici preći Panamski Kanal?
(Meditacije bez komentara, str. 19.).

 
U jednoj pesmi on veli:
 
Već godinama mi na krvi leži Polineziski arhipelag,
Čežnja za Fidžijem i Mrtvim morem
Izdubila je kratere na licu kao niz sive planine životinjski trag.
(Putovanje, str. 23.).

 
I ne samo Polinezijski arhipelag, Fidži i Mrtvo more, no i Zlatni rog, Turkestan, Kartaga, Singapur, Australijanske obale, Azorska ostrva, Akvitanija, Batavija, Rio de Ženero, Dunav, itd. bili su predmet piratskih krstarenja mladoga pesnika. I mada sve to on možda nije video, ipak su to bili objekti njegovih poetekih vizija. A to je u jednom zasebnom i naročitom delu i nešto više no krstarenje.
 
Eto, zbog toga je Drainac kosmopolit. Otadžbina, u današnjem smislu reči, u njegovoj poeziji ne postoji. Zemlje su za njega samo uže domovine i delovi sveta nazvani valjda tako da bi se ljudi u svojim navigatorskim putovanjima bolje orientisali. Zato je on svuda sa sobom nosio svoj lirski san, svoju čežnju da jednoga dana nestane granica i razlika između ljudi i da sve bude jedna velika univerzalna otadžbina u kojoj
 
Da propešačiš ovaj svet neće ti trebati mađarske i poljske vize
Ni zlato iz češke legionarne banke.
Ići ćeš kao brat koji nosi pozdrav sa Javanskih ostrva,
(Transibirija, str. 16.).

 
Čovek koji sanja o ovako visokim stvarima, ravnim najvišim, ne može biti jedna obična priroda, koja se učaurila u taman okvir sadašnjice. Naše vreme je tako očajno i sivo da treba biti i slep i gluv, pa ga hvaliti. Toliko zla, tolika nepravda i nenormalnosti mogu izazvati samo bunt, bunt pisan krvlju, sličan onome iz Pandurovićeve Današnjice i Masukine Sadašnjice. On će biti još jači ako mu se doda lično iskustvo. A Drainac ga, ako niko drugi, ima u dovoljnoj količini:
 
Ehej! putniče, brate!...
Upamti da je beda najbolja nenapisana knjiga!
(Meditacije bez komantara, str. 19.).
 
— O, mnogo sam bolovao, a još više gladovao;
(Bilten mentalnog stanja jednog pesnika, str. 23.).
 
Doktor bede ja znam koliko kilograma teži ovozemska pravda
I mucanje moga srca znači koliko i lavež psa.
(Noćne meditacije jednog beskućnika, str. 12.).

 
I zbog svega toga nas ne čudi ni malo njegovo pitanje upravljeno samom sebi:
 
O, zašto mi srce večito u znak protesta bije
(Transibirija, str. 17.).

 
Na protiv, nama izgleda potpuno opravdano njegovo preziranje čitave serije ljudi, koje on ređa u Jutru pesnika, čitave armije "idijota koji u mesto mozga nose notni sistem". I stoga, nama se čini vrlo prirodan onaj neobično topli, lirsti stih iz Okeanije:

Šta je moja lirska fantazija pred grubom realnošću ovoga mrskoga stoleća?
 
i cela ona jedinstvena strofa iste pesme, koja počinje ovim izvenarednim stihom:
 
Okeanijo! divna sanjalačka etapo mojih piratskih krstarenja,
 
Ali tragika pesnika je uvek bila u tome što nije u njihovim moćima. Uzalud će čovek priželjkivati i očekivati
 
Da doće, trenutno makar....
Nov dan iz noćiju ovih beskrajnih komentara!
—  — — — —  — — — —  — — — —  — —  
Katarku! katarku da spazim kao da sam video svoj iadgrobni spomenik!
(Polomljene katarke, str. 18.).

 
Ništa od svega toga. Miriti se treba sa stvarima i spuštati pokorno glavu, ako se želi biti zadovoljan. Najsrećniji su bili uvek oni koji nisu ništa hteli. Zar nije Masuka jednom lepo rekao da je tragika čoveka možda u tome što nije kamen koji je našao mesto u bregu? Ili kako to Drainac, na svoj način, kaže:
 
Ne misliš valjda Eskimima da prodaješ ideje kao pertle za cipele
(Posmrtni marš, str. 14.)

 
No, na sreću, da nije tih zanesenjaka, fantasta i usijanih glava ništa od nas ne bi bilo. Ko zna koliko će godina posle nas snovi ove generacije biti ostvareni! Dotle će, pak, proteći veliki niz napora potomaka za konkretizovanje ideala svojih predaka. Priroda stvari je uvek bila takva. A veliki ljidi, pesnici posebice, kao ogromni hrastovi, izdizali su se iznad svojih savremenika. Oni su imali viši i širi pogled, pa su i život osećali dublje i jače. Puteve koje su nazirali u ogromnim daljinama, tamo gde je tanka pruga spoja između neba i zemlje, ili izeđu neba i mora, pokazivali su onima koji su žudno ispod njih očekivali njihove reči da pođu za njima. Dugi niz godina mili, ali se jednoga dana stiže. Tako, ono što je danas smešno, sutra postaje naivno, da bi se, nekoliko dana docnije, smatralo vrednim pažnje i, najzad, ozbiljnim. Jednoga dana, posle cele evolucije, postaje staro i na njegovo mesto dolaze nove stvari. R. Drainac je svestan toga:
 
I sva moja unugrašnost peva kristalnom belinom višega života.
Oni koji me smatraju satanistom i vide crn oblak na mome čelu,
Ne znaju koliko je labudovski belo moje vizionarsko gledanje u budućnost.
(Grom na Araratu, str. 32.)

 
Pa ipak, čovek sadašnjice nije ono što će biti njegovi potomci. Ma koliko se volela univerzalna domovina, ova uža, zavičaj, često pobedi, naročito posle dugog lutanja. Ma gde čovek otišao, ma šta na njega uticalo, on se vraća gde se rodio. Tu je ipak najtoplije i najbliže. Tada čovek krikne, kao Cankar, "Domovino ti si kao zdravlje", duboko se upije u nju, sisa njene sokove, upija ih u sebe. A od svega toga stvara se jedna ogromna energija. Taj trenutak je duboko, možda najdublje, proživljen i proosećan kod Drainca, tako da mu je jednak samo onaj kod g. V. Petrovića:
 
Pa pogledaj! O digni oči! obzor dolazi nam u susret
Da nebo poljubim usnama kad stignemo tamo!
 
Ah! kako su moje grudi široke u ovoj noći!
Brate, kočijašu! osećaš li u ovoj devičanskoj samoći
Praiskonjski kucanj moga srca?
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —

Pa teraj, da na drumovima pođu ova kola,
Kao da su od udarca biča razbijene zvezde!
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —
Oh! pijan sam ili sam od sreće lud:
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —
 
Zemljače, druže moj! poludeću, poludeću
Od ove ekstaze basnoslovne.
 
Zemljo moja! vraćeno detinjstvo iz davnih vremena! i t. d.
(Povratak, str. 28.).

 
Tako je sve to jedan vedar zanos, pun krepkih i snažnih reči, koje jure lome se, pene, daju utisak muškosti.
 
Kod Drainca nema kulta prema ženi. To je donekle i uslovljeno. Samo ipak izgleda čudnovato da se erotski trenutak skoro i ne može videti; njega ima jedva nešto u dvema trima pesmama. Inače, iz cele zbirke izbija, i ako ne preziranje, uverenje, verovatno i saznanje:

Čuj! žena je bludnica i voli u proleće mlado seno.
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —
Upamti! sve su ljubavi izmišljene!
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —
Novi Apolon je rumunski džokej.
(Bandit ili pesnik, str. 7.)

 
Pesnik, koji je svoju unutrašnost ovako razgolitio, duboko je osetio "prljavu sudbinu svih ukletih pesnika". Hoće li se krvavi odblesci života svideti nekome ili ne, to on ne zna. Pa ipak, priroda se pobrinula da mu nađe poklonike i nepijatelje. A biti napadan od onih koji nisu u stanju da shvate gibanja duše, zaista je najteži bol koji se može naneti. Otuda, ima mnogih koji čuvaju svoje emocije duboko u sebi, hrane se njima i uživaju u njima. Ovo je shvatanje, i ako dovoljno usko, opravdano. I Drainac, otkrivši se sav, misli tako:
 
Bednici, ja najbolje znam koliko sam sebe kaznio!
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —
Još dok nisi saopštavao sve ove mračne stvari čovek si bio,
Danas? uzmi ogledalo! — O licemeru svetiteljskog lika,
Zašto ne prođe kroz život i svet kao dijamantski meteor
Bez traga i krika?
(Bilten mentalnog stanja jednog pesnika, str. 33.)
 
Ali, i pored toga, treba pisati. Svaki koji ima nešto da kaže treba da piše, rekao je jednom, od prilike tako, Bogdan Popović. Ono što danas ljudi preziru potomci će možda saosećati. Čoveka treba dati sveg čovečanstvu, makar ga ono, jednog dana, i pregazilo; biće ipak skromna etapa u neprekidnoj evoluciji. Istina, on neće nikad izraziti sve što je u njemu. Ima uvek po neki deo emocije, često i njena srž, koja ostaje duboko zatrpan u nama. To je ono, kako je to već jednom B. Novaković podvukao, što su S. Pridom, Meterlink, V. Nazor i J. Tufegdžić konstatovali i što je Drainac lepo izrazio:
 
Nikad mi nija uspelo da napišem roman iz svoga života.
Sa toliko avantura u vetar rasturam misli kroz snove;
(Bilten., str. 33.)

 
To treba razumeti i poštovati kod svakog čoveka.
 
R. Drainac ima svoj način izražavanja i, on je dostojan zasebnih ispitivanja. Šopenhauer je u Geniju rekao da su metar i rima okovi, ali u isto vreme i ogrtač u koji se pesnik uvija i ispod koga mu je dato da govori onako kako drugi ne mogu. Međutim, izgleda da je g. M. V. Bogdanović imao više prava kada je pisao da se u kalupima mogu izdržavati nekoliko vrsta, ali da nije moguće sve saopštiti. — Kod Draiica je, pre svega, — pomenimo njegove osobine u ovom pogledu ukratko, posle dosta opširne analize i obilja citata u kojima je čitalac mogao i sam da ih konstatuje — sve, krepko, muško: njegove su reči jake, krte i zvone kao planine. Metafore, koje je prvi uneo, tako su sveže i sočne da se urezuju u svesti kao etikete. On upotrebljava veliku množinu dosad nepoznatih reči u poeziji; one su skoro sve na svome mestu. On je "modernizovao", ako bi se smelo tako reći, poeziju, a neke su šta više i poetičnije no stare. Njegov stih je nobično mek, bolećiv kadkad, slovenski; on daje više atmosferu no što izaziva utisak; u njemu ima često prečišćene lirike. Kada, na primer, u pesmi Bandit ili Pesnik čitate onaj vrlo potresan stih:
 
Postoji, postoji! ljubljeni ostrvo Samoa i Melanezijski Arhipelag!
 
ili
 
O srce moje! o živote! —
Reci, druže, beše li pesnik ili obični pirat taj Drainac Rade?
 
ja se plašim da ovi stihovi izdvojeni iz celine ne daju dovoljno jaku impresiju — vi se ne možete odupreti nežnom čaru koji nas obuzima. A tako je i u mnogim drugim pesmama naročito u onim dvema, nesumnjivo najboljim u ovoj zbirci, u Okeaniji i Povratku, koje bi vredelo čitati svakoga dana po nekoliko puta.
 
Kao u svima stvarima i u poeziji grešiti je glagol koji ide uz veliki plodan rad, prema rečima g. Branka Lazarevića. Drainac je veoma banalan. On se često spušta do najnižih stepenica života i izjednačuje sa uličnim ljudima. Možda to dolazi od njegove vagabundske prirode? Ili je to posledica ličnog priznanja:

Ceo život mi je bio đubrište pod maskom poezije i lirizma.
(Meditacije bez komentara, str. 20.)

 
U svakom slučaju, Drainčeva zbirka je potvrdila onu staru istinu da je odlika dobrih pesnika, kao i dobrih pisaca, da svaki njihov stih izazove čitavu asocijacjiu pozitivnih ideja. U tome je, mislim, i uzrok onoj maloj uzbuni koju je ova zbirka prouzrokovala u savremenoj književnosti.

 
Slobodan A. Jovanović
Objavljeno u mesečnom časopisu "Književni polet", 1. februar 1929. god.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 03:38:30 pm »

*
Stihovi Rade Drainac





***

Opašće lišće po trgovima i novine će oglasiti jesen.
Pored afiša ili u čađavom kafanskom kutu
Gledaćeš moju dugu senku u blatu oktobarske tame
I bolno ćeš stiskat male ruke u zimskom kaputu.

Grad je krematorij za nevine duše.
Fabrike mi mute san u svaki božji dan.
Ja sam bolesnik koji s večeri na prag seda
I svoje proleterske izgubljene ljubavi
Kroz crna platna gleda.
Ja sam samotni jelen s mesecom na rogu i zvezdama na bradi.
O male detinje ruke s cigaretom u Siti baru!
Nebo mi je mnogo puta mračilo platna duše
Ja sam ekscentrik što kurtizanke
U kišne večeri ljubi.

Pogođen sam u mozak bolom obale havanske
Kad se setim da arije rodne tužno
Pevuše kroz gore.
Tada:
Ceo se mrtvo izdužim u senku koruškoga luga
U nevine aprilske zore.
S nebom se moja čežnja sliva u pomračne dane.
Aj, uvek kasno u noć
"Oj Moravo moje selo ravno"
Jeca tužni boem u dnu pijane kafane.



NAŠA LJUBAV

Noć me ta u mladosti stiže,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet… izvan te kobne žene

U mojoj duši nema mesta za drugu.
Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,

Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.
Ne znam više da li je to ljubav,

Ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav

O rečni brzak.



METEORI TUGE

Sutra jesenjim šinama sa čežnjom mrtvom za
ljubav i stihove
Opet ću poći umoran od sudbine i gladan kao pas!

Teturajući gradovima i vremenom
Pozdraviću svaku zoru što bedu otkucava u beo
mesec kao u stari gong.

Tako tužan životopis da se stvori,
Jadni moj pesniče,
Danas kad krv tvoja umesto tebe govori!

Oh, kako je simbolično moj život označen
truležima tuberkoloznog novembra!
Zvukom sa staroga klavsena boli me ta senka
skitničke mladosti moje,
U meni nedostižna tuga peva nevinom belinom
snežnoga decembra.
U jutro kad izdahnem sa čime ću se besmrtno vezati?
Ne valjda sa poezijom jednoga neurastenika kao
gradske svetiljke zanihane na mrazu?

Kad ovako mislim život mi biva neprohodna šuma
iz koje srce moje laje kao farmerski pas
iz stepe na mesec žut...

Odista! toliko modrih zvezda na bolnim zavesama
osamljene noći...
Čegarski život ulazi u mrak kao crni voz u beskonačni tunel!

Druže, čujete li me?
Umire jedno dete: —
Noćas, raskošno, u daleki okean padaju blistavi meteori
Sa moje životne komete.



RODNI BREG

Na peskovitoj padini nišu se tuje;
Pod njima bujni mravinjaci,
Često, ovuda, nečujni koraci
Gluvih noći do kolena gaze,
A koji put, kad dunu oluje,
Zelenom dolinom, sve do planinskog ždrela,
Glas neke kobne ptice zoru pomračuje.

Neki krupan, crveni cvet
Raste ispod mrkih senika,
Kao kandila šumskom bogu.
Sa tog sam brega, davno, odlutao u svet,
Te ne znam dal i još u kojoj brezi
živi slika
Mog prozeblog detinjstva,
Svetačkih i bosih nogu?...



KLASIČNE STROFE

Bio bi mi potreban razmak od sto leta
Da saznam kakvim sam strahotama savremenik bio.
Šta je propast Mikene pod kojom limun cveta,
Pad Troje i rušenje Pergama,
Iza čijih se zidina krvavi Danajac krio?
Ne prokunite me ako me vidite sama
Gde hodam daleko od ljudi
Drumovima uz koje glogovi procvetaše!
I neka vas ništa ne začudi
Vidite li me zagledanost u zvezdano nebo
S ove crne zemlje naše!

O bolje, bolje uopšte da se nisam rodio
Pre no što svetom minu zli vetrovi ljudske krvi!
Bio bih tako srećnik prvi
Koji se od svoje sudbine sakrio
U vatrenu volju bogova koji se javljaju samo
Kad žele do u beskraj da otkriju svoja čuda.
Ali ko zna od nas zašto se rađamo i kuda lutamo.
U najvećem bolu sveta, nemi kao Buda?



KRVAVI KRUG SLOBODE
(Odlomak)

Kad prispeš na Jug, videćeš gavrane kako kruže
Vidicima sivim
I u sutonima jezivim
Krečane iz kojih ustaju mrtvi,
Da poljima pustim prosipaju ruže.

To su groblja pomrlih od kolere!
Sve mladić do mladića leži,
Hiljadama života puste himere; —
U nakrivljenim krstačama vetar srdžbe reži.

Tada ćeš shvatiti zašto za mirom i slobodom
Žudimo tako!
I koliko grobova razvejasmo pod nebesnim svodom
Za te večne ideale!
Zato kad mineš tom stranom južnom,
Neka te ne uzbude senke kao vrbe pale
Po zemlji našoj, velikoj i tužnoj.

I ne gledaj više gavrane kako kruže
Vidicima sivim
I u sutonima jezivim
Krečane iz kojih ustaju mrtvi,
Da poljima pustim prosipaju ruže.


1913.


INTERMECO

Ja kažem san,
Vi kažete sloboda;
Jedno i drugo je Tihi okean
I pena iza parobroda.

Samo hlebovi na svetu
Ne kriju lice iza paravana;
sve drugo je — ptice u letu
I lišće sa grana.



EROTIKON
 
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.
Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
 
***
U aprilske noći ja sam mesečar pijani
od meseca punog duša mi se žuti
u čežnju cvetova rani.
A kad usnim
plašim se da me ne sahrani
vizija neke žene i tamni sobni kuti.
... Čudni su aprilski dani…
Izgubio sam pojam vremena na plavom krugu neba,
na dlanu bore ocrtavaju pređene puteve.
na ogledalu spazih jesen i lišće u jezeru očiju.
Ne plačem:
oko mene šume besmrtne strofe ljubavi.
Još jednu pesmu,
mala rađajuća ptica sutra će me natpevati
i ja ću utonuti u crne šume prolaznosti…



"Autentični boem, prećutkivan, jer nije mogao biti uklopljen u komunistički kliše književno-političke politike, odmah posle II velikog rata. Ne baveći se formom toliko koliko drugi pesnici njegovog doba, tražeći stalno u okviru jednog i sličnog on je bio uveren da je nepatvoren pesnički govor važniji od forme i to mu je u onim najsrećnijim trenucima polazilo za rukom.

Njegova anakreontska strofa, kada je koristi, sa naglim ritmičkim rezom u četvrtom stihu, čini ga neponovljivim u našoj lirici. Ipak, revalorizaciju njegove lirike tek očekujemo, a time i naš kraj, satisfakciju, što je "iznedrio" jednu ovakvu ličnost".  Jovica Letić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 03:42:38 pm »

*
Stihovi Rade Drainac


PISMO

Živ sam i zdrav,
Samo stanujem visoko.
Kroz krov stakleno oko
Gleda na Dunav.

Voda je pepeljasto-siva,
U podne od oblaka polilej,
U suton lađa se u vrbak skriva
Što iz Bakua za Nirnberg nosi petrolej.

Inače... jesenje boje u spektru dana,
A uveče krupna, zvezdana slova:
Noć je kao rana,
Noć je Ana Pavlova.

Koji put okno zatresu kiše
Kao bezbroj žutih leptira,
Tada na krovu džin neki počne da diše
I oluja na oluku zasvira.

Glavno je da sam živ i zdrav,
Mada stanujem visoko.
Samo jedno: ko reče da je Dunav plav
Kao kravlje oko?...


OTROVAN SAN

Bejah tada admiral
Među katarkama na kojima bukti po jedan meteor,
Imađah samo jedan šal,
Cipele stare
I pod skutom paket sanja,
A južni vetrovi, k'o španske gitare,
Obmotavahu moja putovanja.

O to čudno i ludo detinjstvo moje,
I te ieustrašive oči zanesene!
Ta spazma i nadzemaljske boje,
Što mi u svakoj luci, na krilu,
Doneše žene!

Često mislim na jedan balkon ispod tamarisa,
Pod kojim se u fosfornom snu ljulja luka,
Sa kog mi punu šaku mirisa
I zvezda baci jedna bela ruka.

Te ne znam da li je to java bila,
Ili se pijanom morskom vuku
Pričinilo da umoran albatros, opuštenih krila,
Spava na mesečevom luku.


SNEG

Ima dana kada pada belo inje,
Bezbrojne oči gledaju u mene;
Ko kerovi tragom krvave životinje,
Zalaju iz mraka moje uspomene.

Zasvetle prozori na krčmi u praskozorje,
Ispod smrzlog granja,
Zaplaču violine kao borje
I do suza me zabole tada moja tužna bekrijanja.

Ima dana kada pada belo inje.
Kao stari dub se zaklatim
I neki glas me preklinje
Opet nekud da se vratim.

O, kome sam ja to potreban, — zapitam se tada? —
I oči mi se zažare starim snima.
 Ej, velim, neka, neka!
To sneg samo pada
Za mojim tragovima.


VARLJIVO PROLEĆE

Za jednu noć crna konjica drveća
Odgalopira u nepoznati kraj
I laste na krilima proleća
Doneše maj.

Sva šuma postade zelena
I raspevana;
Na prozorima bela pena
Svetlog dana.

A kad videh kako se ogleda
U modroj reci šumni drvored,
Nagnuh glavu i ja.
Iz vode čovek, umoran i sed,
Osmehnu se na me,
Tužnog pogleda.


ČOVEK PEVA I

Ogromnu i tešku, vukao sam zemljom svoju senku.
O nije to ništa!
Svi ljudi koracima ispisuju istu poeziju.
To su odsečena stabla koja putuju drumovima,
u kojima crvi riju:
crvi gladi,
crvi ljubavi
i neki crvi plavi
koje nazivaju našim snima.

Sećam se samo kako su kapale streje
i kako se crvena lopta sunca
nad posnom zemljom smeje.
Sećam se samo nekih bura,
oblaka koji žvaću trave,
sivih aprila kao zgura,
dedinih brkova i žablje babine glave.

A najviše pamtim svoje prozeble noge,
koje me i sada na srcu bole,
i jedan mlin koji je lajao kao svraka
ispod jedne suve topole.

Sve drugo je strujanje nekih tišina kao zelene marame
kojima deca vratove zavijaju kad dođe zima.
Zatim sam otišao putem pod kućom,
promenivši u svetu svoje pravo ime.

Otada detinjstvo moje liči na prozeblu večernju zvezdu
koju oko jedva nazire
i negde daleko, pod surom planinom,
na nemirni potok koji u zemlju uvire.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 03:42:59 pm »

**

DRAINČEVE KNJIŽEVNE BORBE


Kada se pročita kritički i polemički tekstovi, Rada Drainca, ima se, ne znam da.., li grešim, dvostruk, u svakom slučaju protivrečan utisak, da on ne piše samo zato da bi izrazio svoje mišljenje i stavove o poeziji već i da bi pokrenuo polemiku, uzburkao duhove, pa i izazvao skandal; uslovno rečeno, čas je postupao kao kritičar a čas, opet, kao novinar i feljtonist kome je osnovna namera da u književnosti čisti vredno od nevrednog i zrno od kukolja a takođe i da štiti književnost od onih pisaca koji je svojim vanknjiževnim tendencijama ugrožavaju ili koji u njoj deluju kao zalutali ali i nedobronamerni stranci. U tzv. socijalnoj literaturi Drainac je video najveću opasnost po književnost a u nihilističkoj kritici jednu, štetnu delatnost; od prve se odlučno ogradio i, člankom Odričem se takve literature a drugu je pronašao u radu i aktivnosti Velibora Gligarića. Međutim, i sam je znao preterivati u osudi onih koji su mu izgledali nedovoljno usklađeni i sa misijom poezije uopšte i sa njegovim sopstvenim shvatanjem poezije koje je nagovestio ali, naravno, nije sistematski izložio u napisima koji imaju izvesnu teorijsku vrednost. Neke od tih napisa izabrao je Marko Nedić da predstavi Drainca kao kritičara u monumentalnoj hrestomatiji koju su pod zajedničkim naslovom Srpska književna kritika izdali Institut za književnost i umetnost u Beogradu i Matica srpska.
 
Međutim, pre nego što bi ukratko eksplirao Drainčeve književne ideje izložene u tim člancima, esejima i ne retko polemičkim istupima, otvorio bih zagradu radi jedne napomene. Naime, Drainac je jedan od onih značajnijih srpskih pesnika koji su, ma koliko to zvučalo čudno, bačeni u stranu i koji naročito posle rata nisu rado, u svakom slučaju nisu previše izdavani; posebno je ostao u senci celokupan Drainčev opus, u prvom redu njegov nezaobilazni i svakako vrlo karakterističan udeo u međuratnom književnom životu. Tome treba tražiti uzroka, između ostalog, u odnosu prema Draincu od strane tzv. naprednih književnika, ali baš ta činjenica ukazuje na značaj Drainca jer se bez poznavanja te vrste njegove delatnosti ne mogu razaznati niti protumačiti u celini oni savremeni književni tokovi, veoma razuđeni i po mnogo čemu zanimljivi iako ne previše u estetskom i književnoteorijskom smislu značajni i podsticajni; želim reći da je potcenjivanjem tog Drainčevog, učešća bitno osiromašena predstava o književnom životu između dva rata, o toj književnosti bogatoj i pravim književnim veličinama i raznovrsnim i dinamičnim previranjima i polemikama koje svedoče o pluralizmu književnih stremljenja i poetika, ali i o raznolikosti tumačenja odnosa između literature i stvarnosti, estetike i ideologije, stvaralaštva i politike. Poznavanje Drainčeve poezije i njeno tumačenje može doprineti njegovom situiranju u tokove srpske poezije, pri čemu će se videti da on spada u gornji deo pesničke hijerarhije, ali traganje za Drainčevim kritičkim, esejističkim i polemičkim tekstovima, ispitivanje ideologije i poetike njegovih pogleda i književnih stavova izraženih u tim često nesistematski i nekoherentno pisanim tekstovima sa tako izraženom težnjom da provociraju i brane dostojanstvo književnosti i pesničkog stvaranja izgleda mi neophodno da bi se stekla potpunija slika o jednom razdoblju srpske književnosti koje nije dobilo adekvatno tumačenje, uglavnom rekao bih iz vanknjiževnih i političkoideoloških razloga; o tom razdoblju pisali su uglavnom učesnici čiji, jednostavno rečeno, interes nije dozvoljavao iole objektivnije tumačenje; ne samo estetika, politika i ideologija su razdvajale nadrealiste od pripadnika tzv. socijalne ili građanske literature; Crnjanski i Vinaver nisu mogli pristati na ambivalentan stav nadrealista prema ranom posleratnom modernizmu koji su oni zastupali; Krleža je bio po strani od nadrealizma, nije mogao podnositi prizmenost tzv. socijalne literature ali se morao osloniti na Marka Ristića i jednog Milana Bogdanovića koji su, svako na svoj način, ispovedali odbojnost prema građanskoj literaturi i kapitalističkom svetu. Sam Drainac zauzimao je neku vrstu neutralnog stava, negirajući u potpunosti socijalnu literaturu i odbacujući parnasovsku poeziju Dučića i Rakića i estetiku Bogdana Popovića, istovremeno provocirajući različite čarke i propagirajući poeziju čas preko hipnizma čas preko manifesta, sejući kroz svoje feljtone i novinske članke misli koje čas očaravaju lucidnošću čas, opet, razočaravaju plitkošću i banalnošću."
 
Nedostaje bar širi izbor Drainčevog pesničkog, esejističkog, kritičarskog, publicističkog; i memoarskog opusa, kao i potpuna bibliografija njegovih napisa, ako se već ne može doći do izdanja celokupnih njegovih dela /mnogi će reći da puno toga što je napisao i ne vredi preštampavanja/ Međutim, ako čak i u poeziji a posebno prozi ima mnogo korova i trunja, pa u estetskom smislu ne predstavlja opus od izuzetnog značaja, kulturnoistorijska zanimljivost Drainčevih spisa neosporna je. Odzivi o Drainčevim spisima i poduhvatima takođe su od nesumnjivog značaja — napadao je i bivao napadnut sa svih strana, pa rasprava o Draincu sa estetskog, kultulturloškog sociološkog i književnoteorijskog gledišta može biti dragocena kao dokumenat i tumačenje čitave jedne književne epohe od dvadesetak godina. Ta epoha, kao što rekoh, bogata je književnicima ranga Crnjanskog, Andrića, Momčila Nastasijevića, Rastka Petrovića, Milana Kašanina, Stanislava Vinavera, Isidore Sekulić i dr. ali i pojavama i tendencijama književnim i književno-političkim koje je čine dragocenom kao deo srpske kulturne baštine i zanimnjivom za proučavanje, pri čemu će se naići na prave bisere u likovima Stanislava Krakova, Dragiše Vasića. Grigorija Božovića i dr. Posebno će biti prijatno govoriti o modernizmu jednog Krakova koga je naša krtika i književna istorija potpuno zanemarila a tek nedavno otkrio Gojko Tešić. Krakov je, kao i mnogi drugi bio žrtva Političkih kombinacija ali to je već druga tema.
 
Da bismo objasnili, hteo sam reći da bismo se približili razumevanju pesnika Drainca, jer je ono prvo faktički nemogućno, moramo imati na umu da taj pesnik nije bio samo pesnik, i, što je možda važnije, nije ni želeo da bude samo pesnik; na njegovu poeziju valja gledati iz perspektive te činjenice, pa uzeti u obzir da je bio novinar, polemičar, kritičar, esejista, boem, a uza sve to javna ličnost koja se upinjala po svaku cenu i po svom pozivu novinara, da bude ukorenjena u svakodnevicu, da bude faktor javnog života, da nešto znači u njemu i to pre svega kao negator, kao oštro pero, kao neko ko kaže ne konvencijama; kada je reč o Drainčevoj ličnosti mora se imati u vidu njegovo poreklo i njegov razvoj: on je ostao čovek negde na sredini između duboke balkanske provincije, gde je rođen i za koju je genetski bio vezan, i tadašnje kulturne prestonice sveta Pariza; to znači da je bio dobro zadojen mlekom zavičaja i u neku ruku predodređen, svojim poreklom a da, oprljen svetlostima prestonice sveta i duhom negacije spoljašnjih oznaka tog sveta koji je označen buržoaski i licemeran, Drainac na svoju nesreću nije stekao svetsko obrazovanje kojim bi oplemenio svoje zavičajne izvore ne istiskujući ih, potpuno iz sebe, što će reći da nije osvojio put, kojim je uspešno prošao recimo Dučić, nije postao Evropljanin kao Andrić, kulturna svest nije postala njegova svojina kako se to desilo sa Bogdanom Popovićem; jednom rečju, Drainac je bez obzira na svoju prirodnu visprenost i pesnički dar ostao neka vrsta antiteze onome što je Bogdan Popović isticao kao potrebu — da se stvori i sledi jedan kulturni obrazac koji nas vodi u Evropu. Pesnik po vokaciji, Drainac je buntovnik po temperamentu i rušitelj konvencija i boem po svom životnom stilu. Jedan od onih na koje se bio obrušio svom snagom svog nemirnog buntovničkog temperamenta vođenog impulsom a ne promišljenim kulturnim stavom jednog Dučića, koji je svoju kritiku stare poetike obrazlagao ostajući u sferi književnosti i teorije, bio je Tin Ujević; odgovarajući Draincu, u jednoj od onih žučnih polemika koje su bile koliko duge toliko i noproduktivne jer su zalazile u ličnu sferu napuštajući principijelni teren, Ujević je upotrebio reč drainizam da bi okarakterisao našu međuratnu kulturnu situaciju i žigosao jednu negativnu pojavu u njoj, pojavu koju bih nazvao buntarstvom na neadekvatan način; to buntarstvo je zapravo kritika koja možda polazi od pravog povoda ali vrlo brzo sklizne u lične vode i teži ka nadmudrivanju, pa i ponižavanju neistomišljenika a ne raspravljajući o temi, problemu i samoj književnosti. Ujević, međutim, i sam ponet emocijom i gnevom prema svom oponentu, nalazi da je drainizam "zamjena sredstava sa svrhom, vječna konfuzija radova, ulagivanje publici šarlatanskim protestom, odnemarivanja alata i zanata, ispunjenost sobom, patološka degeneracija romantike". Ujević dodaje da Drainac "nije stvorio" drainizam ali je — "njegova tipična manifestacija" i, nema sumnje, u njegovoj karakterizaciji drainizma ima ponešto od Drainčeva stila i osobenosti; drainizma ima svuda, nastavlja Ujević, jer je to svetska pojava tačnije "negacija duha znanosti, a u umjetnosti neprijatelj savjesti i intezivnoga stvaranja u svrhu produbljenja"; U Drainca se ispoljava "nesolidnost borbena" i "nastup u ime odsustne ideje", istovremeno želeći "da bude genijalan gazeći propise razuma u običnom životu". Sve to začinjeno je — snobizmom.
 
Polemika sa Ujevićem, koju je Drainac poveo više zaveden svojim buntovničkim temperamentom nego stvarnim estetskim razlozima, nije jedina koju je on vodio, i u kojoj se ispoljava njegova ličnost i životni stil nego estetički stav; i sam naginjući levičarskim idejama, Drainac je stupio u nepomirljiv okršaj, koji je dobijao oblike borbe na život i smrt, sa predstavnicima tzv. socijalne literature", ali, ipak, uza sve mistifikacije i manifestacije, kojima je pribegavao, Drainac je pre svega i najviše pesnik. Kakav, treba videti na osnovu svih pojedinosti i faktora koji čine slučaj Drainac odnosno pripadaju pojmu drainizma koji se i pored svoje efektnosti kojom je plasiran od strane Tina Ujevića, nije održao — da li zato što sadržaju tog pojma sam Drainac nije mogao dati puno opravdanje?
 
Pored pomenutog sukoba sa Ujevićim, Drainac će člankom protiv Velibora Gligorića otvoriti, da tako kažem, front borbe prsa u prsa protiv socijalne literature koji će potrajati čitavu deceniju; Drainac će zadavati i primati udarce od kojih će onaj od Đorđa Jovanovića neposredno pred drugi svetski rat biti najkarakterističniji za stav "levih" pisaca prema njemu. I posleratna kritika, bolje reći sudbina Drainca umnogome će biti obeležena tvrdnjama koje je izneo Đorđe Jovanović; Drainac u prvim posleratnim godinama, sve do 1960. neće biti izdavan a ni posle toga se izdavači neće otimati o njegove pesme (o proznim radovima i esejističkim i kritičkim tekstovima i da ne govorim). Iz kojih razloga će Drainac ostati po strani od pravog interesovanja ostaje fenomen koji treba proučiti.
 
Drainac je, naime odlično osetio značenje slučaja Gligorić i pogubnost njegova delovanja po literaturu uopšte. On tako i naziva svoj napis — Slučaj Velibora Gligorića; stvar predstavlja tako kao da je reč o nekom ko voli i nekom ko mrzi poeziju, duhovno stvaralaštvo i stvaraoce; prama Draincu on sam je neko ko je sav s sferama poezije i njenih poštovalaca — što je obična konstatacija a ne sud vrednosti — dok je Gligorić na drugoj strani, na strani mrzitelja poezije, Drainac veli da je Gligorić "obarao i izvrtao svaku vrednost i kad je pokušavao da paktira sa levičarima" a pri svemu tome "njegov način gledanja na vreme, na literaturu, na novo doba" lišen je svakog sistema. Za deset godina, podvlači Drainac, on nije našao ni jednu vrednost u našoj literaturi; ništa nije moglo da zadovolji ni njegov "gurmanluk" ni — ovde Drainac pronalazi pravu reč — ni "njegovu destruktivnu i neopravdanu mržnju".
 
Drainac naziva Gligorića provincijskim političarem i demagogom koji "večito ćuti, krije svoje namere kao zmija noge, i iz mraka u stanju je da zaprepasti čoveka svojim ćorcima, koji su više bačeni radi lične odbrane, nego da nekoga ubiju ili osakate". Šta je zapravo Gligorić u našoj literaturi? Po Draincu, on već deset godina "luta od g. Slobodana Jovanovića do Stridberga, od Dragiše Vasića do Krleže" i za svih tih deset godina je za njega problem Skerlić; on, nastavnja Drainac, ne nalazi vrednosti "ni kod Matoša, ni kod Disa, ni kod Ujevića" pa se čovek pita "da li je odista beznačajna i sitna ta literatura, koju stvaraju malo napunjenije glave knjigama nego što je glava Velibora Gligorića", tog literarnog kopca "kome ni jedeno lirsko pile nije zasitilo stomak". Taj negatorski stav Draincu nije razumljiv, jer ide do grozničave mržnje, koja je zato , neobjašnjiva što nije izrečena u ime odbrane "nekog stava, neke teze, nekog programa ili literarne škole"; zato, pita se Drainac, "kako da se objasne rušilačke namere Gligorića, čiju mržnju nije podmirila ni najveća strast pamfletizma". Drainac ističe Gligorićevu nemoć da pronađe literarnu vrednost jer ono što on piše "to je samo bedna neznatna kronologija koja ne zadire u literaturu koliko u život". Gligorić ne zna da je "neumesno ulaziti u život kad je u pitanju nečija literatura". U pitanju je samo vredan đak koji se igra literaturom; ta je kritika probitačna, pisana sa zadnjom namerom i "isključivo radi jedne duhovne pohote". Gligorić je, zaključuje Drainac svoj opšti pogled na kritičarsku praksu ovog pisca, "za jugoslovensku literaturu ostao razočarani kritik, kome nije bilo dosta mržnje ni potcenjivanja, čije su kritike prošle neopaženo kao što su i došle" pa "za lični život Velibora Gligorića to može da bude problem tragedije, a za literaturu njegova razmatranja ostaju u znaku nedonoščadi". Povodom Gligorićeve brošure Mistika i mistifikatori Drainac primećuje da je to "obično prepričavanje, pakosna mistifikacija, uvredljivo osvrtanje na život" i da ju je pisao „"ovek koga je ujeo škorpijon ili pobesnelo pseto"; u njoj Drainac nalazi "jedno more jeda, zavisti" i jednu tiradu "ironije, neobazrivosti, izmišljotina" što "spada pod delokrug sudskih rasprava a ne objektivne kritike". Uopšte, kaže Drainac kroz sve njegove brošurice provejavaju bezidejnost i pakost pa "čovek ima osećaj da pisac uvek želi nekome da se osveti". Članak protiv Gligorića Drainac završava napomenom da je smatrao dužnošću, da, svoje mišljenje o njegovom zatrovanom i besmislenom književnom radu" — obelodani i potpiše.
 
Sama činjenica da se Drainac poduhvatio ovakog zadatka, izaziva pažnju — negator i buntovnik ustaje veoma oštro protiv drugoga negatora, ali i otvara put za razmišljanje o prirodi negatorstva Drainca, o razlici među njima, o psihologiji negacije kao fenomena koliko estetskog i književnog, toliko i sociološkog i etičkog na primeru ova dva buntovnika i negatora. Svoju negaciju Drainac, bar prema intencijama koje su manje više vidljive iz njegovih tekstova i na koje i on sam ukazuje, zasniva na ljubavi i privrženosti poeziji i stvaralaštvu dok — bar prema onome što kaže u svom tekstu o Gligoriću — negacija i buntovništvo pisca brošure Mistika i mistifikatori proizlaze iz mržnje prema poeziji i negaciji stvaralaštva kao takvog, kao i iz zavisti jednog nedoraslog literate prema pravim stvaraocima.
 
Razume se, ovaj zaključak treba proveriti. Kakva je zapravo bila književna publicistika Velibora Gligorića i koje su njegove intencije? Kažem književna publicistika jer tekstovi Gligorićevi zaista variraju između kritike / jer se bave bar na prvi pogled književnim temama i piscima/ i feljtonistike i publicistike koja uzima za predmet svoje pažnje samo negativne strane jedne književne pojave ili jedne ne književne ličnosti; to nije duh koji kaže "ne" sumnjivim vrednostima već uošte ne želi da otkrije vrednosti naročito u delu onih neistomišljenika koje smatra političkim i ideološkim a ne estetskim protivnicima.
 
Međutim, nije Drainac samo prokomentarisao i izložio osudi slučaj patološke mržnje prema književnosti i književnim stvaraocima kod Velibora Gligorića; on je odbacio i — koristoljubivo levičarstvo. To će i biti razlog za žestoke napade kojima će Drainac biti izložen od strane pripadnika tzv. socijalne literature, a vrhunac te bezmalo kampanje protiv ovog, pisca biće tekst Đorđa Jovanovića. Drainac se osvrće na Gligorića još jednom u članku pod rečitim naslovom Odričem se takve literature 1930. godine sa drastičnijim podnaslovom u kome zapravo citira latinsku poslovicu "Znam jedno: kad se čovek s gadom bori, ma ga i pobedio, uvek ostaje uprljan." Tako se on određuje i prema tzv. levoj literaturi i povodom nje izjavljuje da se odriče literature uopšte.


Nikolaj Timčenko

SVITAK | književne novine | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Proleće 1996 | Broj 9. | Godina III  | Požega
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 03:57:53 pm »

**














Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 04:05:19 pm »

**

PESNIK SNA I DEKONCENTRACIJE


Kao i o drugim našim međuratnim piscima, o Draincu se u kritici ustalila izvesna predstava, lako prepoznatljiva naročito u književnoistorijskim priručnicima i pregledima. Ali kao što je kod nekih od njih ta predstava uveliko izmenjena — ponegde i u ponečem čak potpuno promenjena — čim su se njihova dela počela pažljivo ispitivati, tako verujemo da će se i slika o Radu Draincu primetno izmeniti posle bližeg proučavanja, za šta nam izvanrednu priliku daje izlazak njegovih Dela, I—X, u izdanju beogradskog Zavoda za udžbenike. Priređivač Gojko Tešić postarao se da ona budu potpuna koliko god je to moguće u ovome času. Uvid u sve, u periodici razasute, Drainčeve spise dosad nije bio moguć. Sada se, kao na dlanu, nude svima nama da na njih bacamo nov analitički pogled, određujući im u isti mah vrednost i mesto u sklopu modernog srpskog pesništva.

Kazali smo pesništva zato što — i to je prvo i najopštije zapažanje — sabrana dela ne dovode u sumnju, nego potvrđuju da je Drainac pre svega i iznad svega pesnik. Ako za ostale njegove spise, kojih ima nesravnjeno više no što se mislilo, i ne kažemo da su podređeni pesmama, oni su svejedno, bar za nas, licem okrenuti prema njima: pomažu nam da bolje shvatimo pesnika i jasnije rasvetlimo njegovu poeziju. I da se ne bismo upuštali u uopšteno razmatranje, koje je po pravilu od male koristi, odmah ćemo izvesti konkretan primer da od njega započnem analizu. Čini nam se, najpre, da nije teško složiti se da je od jedanaest Drainčevih pesničkih knjiga najvažnija Bandit ili pesnik, iz 1928. godine. Knjiga je naslovljena po uvodnoj i, dobrim delom, programskoj pesmi. A od četiri njena dela drugi se završava stihovima:

          Pusti, podlače! još jedna neurastenična mera natapa moje lice
          U bolnu grimasu eurazijskih egzaltacija...


Šta su "eurazijske egzaltacije"? Na šta se tačno ili bar približno tačno misli kad se kaže "eurazijsko"? A možda ga je pesnik tek tako, mimogred pomenuo, uključivši ga u mrežu veoma slobodnih asocijacija, od kojih je inače njegova pesma i satkana?

Odgovor nam ne daje ni pesma, ni cela knjiga pesama, nego tek jedan zatureni a sada ponovno objavljen članak, napisan 1930. godine za Pravdinu anketu "Zašto se naša knjiga ne čita?" Mesto koje nas zanima glasi: "Tu leži kriza naše knjige. U rasnosti, u osećanju naše sredine, našega mentaliteta, naše evrazijske psihologije i južnoslovenske egzaltacije." Nisu se, dakle, "eurazijske egzaltacije" slučajno našle u stihovima, nego nas upućuju na evrazijsku teoriju koju su dvadesetih godina, upravo u Beogradu kao i u Sofiji i Parizu, zastupali ruski naučnici u emigraciji, među kojima i istaknuti lingvist N. S. Trubeckoj. I ma šta mi danas mislili o toj teoriji, ona je morala biti bliska Drainčevoj zamisli balkanske kulture, makar time što je odbijala, špenglerovski rečeno, evropsku kulturu na zalasku. I kao što se isticalo da ruska ne sme biti njena kopija ni provincija, nego ulazi u zaseban istočnoevropski i azijski kulturni krug, tako isto i srpska ulazi u zaseban balkanski kulturni krug. Prema tome, balkanizam kao vid književnoga programa nije proizvoljna pesnikova tvorevina, nego je ponikla na srodnome duhovnom tlu kao evrazijstvo, i u najmanju ruku njegov ogranak.

Evroazijstvo se u vezi s Draincem dosad nije ni pominjalo. Ali se kao njegov književni program ne uzima toliko ni kasni balkanizam koliko rani hipnizam, kome se daje približno isto mesto kao sumatraizmu kod Crnjanskog i, recimo, zenitizmu kod Micića. Nezgoda je, međutim, u tome što je Drainac od 1922. do 1939. godine često menjao program i pisao nove manifeste, kao što je pokrenuo više efemernih glasila. U toj se raznolikosti teško razlučuje slučajno od suštinskog, i jedva da se može uspostaviti jedna, u sebi usaglašena, Drainčeva eksplicitna poetika. Ali zato može fragmentarna i mozaična. Na planu poetike promene teku kao u kaleidoskopu. One su, međutim, takve — kao što ćemo imati prilike da vidimo — i u samoj poeziji. Književni manifesti na početku veka obično nisu u sebi teorijski povezani ni koliko slobodno pisan esej. A "Program hipnizma" koji je Drainac objavio 1922. uopšte nema teorijsku podlogu. O tome je koju godinu kasnije i on sam posvedočio u eseju "Pred obnovom srpske književnosti". Najpre kaže: "Suština hipnizma bila je doživljavanje života i stvari uz pomoć ekstatičnog sna. Umetnost dekoncentracije!" A zatim dodaje: "Teorija hipnizma uopšte nije bila teorija. U suštini protivnik svake škole, hipnizam se okrenuo protiv svakog dogmatizma."

Prvo što zapažamo u pesnikovim ranim programskim iskazima ne izgleda nam ni neobično, ni novo, nego, naprotiv, vrlo poznato: oni ponavljaju nesuzdržano poricanje svakog u sebi zatvorenog i razumno objašnjenog poretka. Stoga se nedostatak teorije ističe, a ne skriva. A to je, naravno, lako prepoznatljiva odlika evropske književne avangarde, koja se doslovno obrušavala na sopstvenu, racionalno utemeljenu kulturu, a okretala se ili prema tuđim kulturama, dalekim i nepoznatim, ili prema skrajnutim potisnutim, zanemarenim vidovima kulture. Po tome i Drainčev balkanizam nije u suštini ništa drugo nego pozni izdanak njegovog hipnizma. A za razumevanje same njegove poezije još je značajnije prenošenje težišta sa sabiranja (koje je i etimološki povezano s razboritim, a to znači i razumnim), sa koncentracije, na rasturanje, na dekoncentraciju. Jer to je jedna od važnih, unutarnjih ili, ako hoćete, stilskih odlika njegovih pesama. Najzad, središnje mesto zapravo sve vreme dobija san. Drainac ga pominje u nizu: bergsonovski shvaćena intuicija, san i ekstaza. I dovodi ga izričito u vezu sa nadrealističkim snom ili, tačnije, s mestom i ulogom sna u nadrealizmu. Međutim san, i snovno, u njegovoj poeziji jedva da se može porediti s nadrealističkim. To su različite pojave.

Valja, štaviše, tek ispitati šta uopšte znači san kod Drainca, koja je to vrsta sna, noćnog ili dnevnog, sna na javi, koji se, možda, može podvesti pod bašlarovski shvaćeno sanjarenje. Upravo na ovo poslednje upućuje nas jedan gotovo nepoznat a žanrovski teško odredljiv tekst iz 1927. godine, s naslovom "Rade Drainac na Hipnosu 77" i podnaslovima "Od Pariza do Bombaja" i "Jedna vizija sna". U Drainčevo vreme u umetnosti je postojala veoma raširena sklonost da se prave dinamički predmeti i zamišljaju naprave koje bi nas mogle prenositi u vremenu i prostoru. Njegova letelica Hipnos 77 jedna je od takvih zamišljenih naprava. Ona ostvaruje pesnikov san, koji nije ništa drugo do maštanje o munjevitome kretanju po prostoru i pristizanju u najudaljenije krajeve. U čisto pesničkom, a to znači i utopijskom snu Miloša Crnjanskog, svet je premrežen nevidljivim vezama. U pesničkom snu Rada Drainca on se sam premešta po tome svetu, uz tračak ironijske samosvesti. Odavde proističu dve već na prvi pogled vidljive osobine njegove poezije: neutaživa žeđ za putovanjem i najraskošnija imaginarna topografija u srpskoj književnosti. Treća bi bila autoironija (koja ide sve do groteske) kao naprslina na utopijskim snovnim slikama.

Teško je govoriti o opštim osobinama Drainčeve poezije, jer se ona u dvatri navrata bitno menjala. Ono što važi za jednu razvojnu fazu ne važi ili bar ne važi u istoj meri i za ostale. Jedna promena se, međutim, može uzeti kao korenita, jer se zajedno s poezijom u preimenovanju promenio i sam pesnički subjekt: iz hipostaze Radojka Jovanovića, koji je 1920. i 1921. bio objavio dve zbirke pesama, prešao je u hipostazu Rada Drainca, koji 1922. pokreće Hipnos i naredne godine izdaje zbirku Erotikon. Lična imena su, možda, jedine reči u modernim jezicima koje su sačuvale nešto od prastare mitske semioze. Zato se i sme govoriti o prelasku iz jedne u drugu hipostazu. A to nas upućuje na potpun preokret: kad pesnik odluči da u nove mehove naliva novo vino, pa i sam postaje drugi, novi. I zaista, ovde nam se u čisto pesničkoj ravni pruža prilika da gotovo golim okom posmatramo ono što Stanislav Vinaver dvadesetih godina nije prestajao da tvrdi: da se Dučićev aleksandrinac mora napustiti zato što se njime ništa novo ne moće reći. Tu pesnički govor postaje tautološki.

Razume se da nije posredi puka metrička shema nego i sve što sa njom u prisnoj povezanosti ide: sečenje rečenice na stihove i njen prelazak iz stiha u stih, vođenje sintaksičkointonacionog niza tako da se oblikuje strofična celina, izbor motiva i leksike, zatim tropi i pesničke slike, sve do suženog kruga značenja koja su dopuštena rečima da ih nose. Eto zato nam, na primer, sledeći katren Radojka Jovanovića ne govori ništa, osim što nas dosta vešto vraća u Dučićev pesnički svet:

          A noć tugom tone... tone... večno tone...
          I ritmično struji, k’o šum mekih krila;
          Preko moje duše, sanjive i bone,
          Snova nekog Boga rasiplje se svila


         ("U majske večeri")

Poezija Rada Drainca, za razliku od Radojka Jovanovića, počinje tek od trenutka kad je odustao ne samo od dučićevskog aleksandrinca nego uopšte od tradicionalnosti metričkog stiha, koji je, kod nas, svoju artističku zrelost dosegao početkom veka. Obično se to naziva prelaskom na slobodni stih. Ali nam to malo šta govori. Jer se desilo nešto dublje i važnije, što sada možemo samo ovlaš pomenuti: da, naime, ukidanjem metričkih ograničenja na njihovo ulančavanje, reči ne samo što mogu poneti i veći broj denotativnih kao i konotativnih značenja, a to dekoncentriše stari pesnički svet, nagoveštavajući obrazovanje jednoga drugog i drugačijeg.

Dve knjige lirike obavljene 1923. godine — Erotikon i Voz odlazi — u nagoveštajima i osnovnim obrisima otkrivaju osobiti vid poezije po kome će Drainac postati jedan između nekoliko najvažnijih srpskih pesnika iz dvadesetih godina. Druga knjiga, Voz odlazi, sva je u znaku nesuzdržane žudnje za putovanjem po širokome prostoru, što je — kako je u kritici već primećeno — jedna vrsta evazije iz neposredne stvarnosti. Kratko rečeno, to znači: ja više nisam tu gde jesam, makar i imaginarno. To je san o daljinama, koji je dosta dugo železničku stanicu činio kao magnet privlačnom za pesničku uobrazilju. Ovu pojavu, izvorno, nalazimo, naravno, kod Bleza Sandrara, a kod nas, pre Drainca, kod Rastka Petrovića. Iz prve knjige, Erotikona, osvetlićemo malo bliže samo nekoliko stihova u kojima se prvi put pojavljuju stilske novine, novi pesnički postupci, važni za razumevanje unutarnjeg razvoja Drainčeve poezije, koji je na prvi pogled jedva uhvatljiv.

Najpre evo stiha u kome se prvi put počelo nazirati prisustvo pesnika koji je, po svemu sudeći, presudno uticao na Drainca: "O ta jezovita dubina neba u krugu slova O!" Stihu je pozadinu dao jedan od Sandrarovih "iskrivljenih soneta". Dala ga je, naime, pesma "O pOetikO", gde je sva pažnja usmerena na okruglo slovo O, svuda u rečima grafički istaknuto kao veliko. I iza narednog stiha, toliko karakterističnog za naglašeni Drainčev egotizam, naslućujemo tuđu senku: "Gospođice, otkucajte jednu moju venu na pisaćoj mašini." To je očigledno senka "najvećeg savremenog pesnika", kako ga je jednom sam Drainac nazvao, a što se, uostalom, podudara i sa mišljenjem Romana Jakobsona. U stihu inače postoji jedna apelativna intonacija, retorski podignut ton i jedna, čini se, zloupotrebljena, ako ne i drska metafora: ukrštanje otkucavanja pesme na pisaćoj mašini s pesnikovom venom, kojom otkucava puls. Ali, kako je neko već primetio, u svakoj metafori drema katahreza, tj. mogućnost preterivanja i zloupotrebe metafore, što i samo za sebe u avangardnoj poeziji postaje — evo i kod Drainca — novi i prilično učestali trop. Sada nije teško da u svim pomenutim osobinama, zajedno sa katahrezom, prepoznamo podsticaje koji su dolazili od Vladimira Majakovskog.

Kada se u metafori drugi član poređenja proširuje kao da je u pitanju prvi, za nju se može reći da prelazi u simforu. Slika dobijena u tropičnom obrtanju razvija se kao da je stvarna. Začetak takve pojave nalazimo u stihu: "na stolu leži mrtvi leš tame". A najvažnije je, razume se, što je ovakva vrsta slike u ranijem pesništvu bila sporadična i ustalila se tek u avangardnim pokretima. I uopšte, smelost s kojom se u tropima povezuju pojave iz sve udaljenijih područja, međusobno teško samerljive, samo je jedna između nekoliko  najopštijih osobina moderne poezije. Kao što je poznato, ona je postala neiscrpni izvor pesničkih slika. Samo što se pri tome i sami tropi menjaju, pa stari nazivi više ne podrazumevaju i stare sadržaje. I najzad, u poslednjem stihu koji ćemo navesti pesnik je očigledno pomoću tropa erotskoj strani ela dodao prisenak kosmičkoga, što je u našoj poeziji dvadesetih godina bilo pomalo i pomodno: "Njena dojka otisak vaseljene ima." Sam stih i pesma teško da se mogu uzeti kao uspeli, ali to je samo jedan mali, nevešti začetak, gotovo slučajan, koji će Drainac uspeti da razvije u nekoliko raskošnih slika tek u Banditu ili pesniku. Recimo u ovim stihovima iz pesme "Putovanje":

          To Jermenka oko nagih ramena uvija svileni veo
          Kao da od čaure horizonta otcepljuje plavetnilo
          U sumrak beo.


Zanimljivo je da je Milan Bogdanović, u inače izvrsnoj kritici, tvrdio da u Banditu ili pesniku nema, kako kaže, "kosmičkog sna koji je za neko vreme bio obuhvatio našu poeziju". Ako već ne samog "kosmičkog sna", kod Drainca ipak ima primese kosmičkoga, i to u jednom tako tananom vidu da celoj knjizi daje visoke pesničke valere. Evo još jednog primera: "U oproštajnim pozdravima ostaće otisci zvezda na rukama." Razvoj Drainčeve poezije počev od Erotikona dosegao je svoj apogej u Banditu ili pesniku, jednoj od dvetri najznačajnije pesničke knjige koje su se kod nas pojavile dvadesetih godina. Letimično zadržavanje na nekoliko iz Erotikona istrgnutih stihova samo je ukazalo na začetke koji će prerasti u složenu tvorevinu, složenu po čisto pesničkom postroju, što iziskuje mnogo širu i dužu analizu. Ako bismo, na primer, produžili da razmatramo samo slike s primesom kosmičkog doživljaja, mi bismo se već kod sledećih stihova našli pred nimalo lakim zadatkom:

          Mlečni put u lakovanim cipelama silazi na osamljeni trotoar.
          Pod brezom gde je leto svuklo zelenu košulju.
          U toploj senci zvezdanih kola, kao u sanatorijumu, zaspao sam na travi.


Prvi tome bi se naša analitička mreža morala sve više širiti. Jer, recimo, Mlečni put koji u lakovanim cipelama silazi na trotoar sadrži neobično poređenje, koje od kosmičkog i prirodnog vodi ka veštačkim tvorevinama naše materijalne kulture. I to nije izuzetak, nego čest pesnički postupak, za koji lako nalazimo primere: "ljudi koji prođu liče na automate od kaučuka i gume", "crninom balkanskoga sunca od kaučuka i mraka", "nad kupolom katedrale klati se sunce u bolničkoj košulji", "sve čežnje obesiću o kandelabar jutra jednog", "mesec retušira okean", "zamrljane duševne korekture", "kiša u saksofonu", i najzad "na motociklu u sivoj pelerini prolazi vreme". Dovoljno je sada setiti se da poređenja i tropi kod Miloša Crnjanskog vode iz kulture u prirodu. Kod Drainca je suprotno. Kad pažljivo osmotrimo razvojnu liniju avangardne poezije, kod nas kao i na strani, nije teško zaključiti da postupak Miloša Crnjanskog pripada prvoj, a Rada Drainca drugoj razvojnoj etapi. U izvesnom smislu, Bandit ili pesnik je knjiga koja je na radikalnijem krilu srpske avangardne poezije pri kraju dvadesetih godina zauzela vrh, kao što ga je na početku decenije bilo zauzelo Otkrovenje Rastka Petrovića. Pri tome se i za jednu i za drugu knjigu, kad ih posmatramo sa samoga kraja stoleća, može reći da su od trajne pesničke vrednosti.                     
   
Petković, Novica — SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI Izabrani eseji, članci i razgovori (1999)
Priredio Dragan Hamović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 26, 2010, 04:08:08 pm »

**

PUT OKO SVETA NA OPERACIONOM STOLU


Kad sunce da zvezdama mat, kada se igra vidljivih snova završi, Rade Drainac napušta društvo da nađe krov, opipljiviji od neba, krov pod kojim će prespavati buđenja svojih trzanja. Posle će sa velikom tašnom i dugačkim, kao svetiteljskim, licem projuriti ulicama, postarati se dosta vešto za okrepljenja, a čim zaromori noć on će se, kao fantastičan i pijan admiral, ukotviti pred kojom god hoćete kafanom, samo da u njoj alkohola ima i reči, alkohola i reči. Ne da uspava duh, već da ga pijanstvom od vina i krvave metafizike rascveta u čudan, šaren cvet.

I svuda, svuda on priželjkuje bohemsku atmosferu kafane. Izvrstan beskućnik, nemirno tužan, uvek čezne za odlascima. Čak ni posle Bodlera to nije literatura: Drainčevi stihovi su puni geografije ne radi slike nego zbog toga što je on jedna živa, oslobođena tla, račvasta biljka, sa korenjem na svim ostrvima egzotičnim. U tim žilama teče i krv, krv pesnika vagabunde, svetohulnika, haotičnog nezadovoljnika i drskog patnika. Nemaran ideološki, on je postojan samo kroz svoje stihove. U njegovim pesmama zore se raspadaju leševski već nekoliko godina, bolnice blago leleču, nebo je od lišća; od lišća smrti, a rodne gore čekaju uvek istrzanog pesnika da u svoja balkanska naručja prime jatački njegove psovke i umor.

Drainac je grčevit, idejno i literarno. On zna samo za čvrstinu momenta. Tako: ako ga snimite kroz njegove protivrečnosti i nedoslednosti, njegov će lik u osnovi biti pogrešan, jer je Drainac nehatan prema duhovnom talasu naslućujućeg vremena, na kome on ipak jetko i hrabro pliva. Drainčev duh nema stožerske snage, ali ima sjaj zvezde sa likom idealističkog razbojnika.


Risto Ratković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 26, 2010, 04:12:54 pm »

*
Reč    laureata    Drainčićeve    nagrade


DOLE KLAVIRI, GITARE I MANDOLINE

        
Bilo je očigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv ćiftinskog morala, protiv malograđanske etike i estetike. Na koji način se buni? Na onaj najefikasniji i najrizičniji način: skandalom, provokacijom, šokovima. Sebe je proglasio za "neprijatelja akademija, crkava i muzeja", vikao je: "Dole klaviri, gitare i mandoline"


           
                       Rade Drainac


Prvi neposredniji susret sa Drainčevom poezijom doživeo sam u jesen 1955. godine, kada sam došao na studije u Beograd. Tek tu, u tada veoma bogatim antikvarnicama, mogle su se naći knjige koje se u našim provincijskim zabitima nisu mogle dobiti ni za lek: predratna izdanja Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Momčila Nastasijevića, Rada Drainca. Sećam se da je tada grupa mlađih pesnika, koja se okupljala u čuvenoj "Prešernovoj kleti", s najvećom strašću negovala kult pesnika iz Toplice. Tačnije rečeno, kult takvog tipa pesnika, boema i buntovnika, kakvi su i sami pokušavali da budu. Ja sam tada najviše voleo stihove Crnjanskog, Rastka Petrovića, Remboa, Apolinera. Što znači da sam, čitajući Rastka i Apolinera, bio na putu da otkrijem i Drainca.

Prvi susret sa Drainčevom poezijom morao je biti zbunjujući: u njoj je sve bilo novo i neočekivano. Svaka je pesma bila programska, a pobuna je bila ceo program. Na prvi pogled je bilo očigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv ćiftinskog morala, protiv malograđanske etike i estetike. Na koji način se buni? Na onaj najefikasniji i najrizičniji način: skandalom, provokacijom, šokovima. Sebe je proglasio za "neprijatelja akademija, crkava i muzeja", vikao je: "Dole klaviri, gitare i mandoline". Pisao je da "treba pljunuti u bradu Frojdu i Bergsonu", i da "dinamitom treba razneti ovaj bordel civilizacije" i "konjušnicu kulture". Da to ne bi uradili drugi, sam je sebe proglasio za "pijanca", "kockara", za "ironičara i pljuvača", za "apaša", "poročnog ljubavnika" i "vagabunda". Za svoje društvo je izabrao "strvinara, pesnika, zidara i skupljača krpa", a za svoju publiku proglasio je kočijaše, služavke, portire i konje. Njegov Amor je "pacov u vešernici", njegov "novi Apolon je rumunski džokej", njegova muza je, kako sam kaže, "jedna ordinarna drolja", a svoju liru je napravio "od prazne konzerve sa đubreta". Kao da gleda neki velelepni Sunčev zalazak, ili vrhove Himalaja, ili Keopsovu piramidu, ili neko od svetskih čuda, on oduševljeno uzvikuje: "Kakav realističan izmet na mome tanjiru!" I taman što ste pomislili da ste ono najdrastičnije preturili preko glave, on pred vas iznese nešto još drastičnije:

Bankar debela svinja
Bakalinove bubrege jede iz tanjira.


Njegova poezija je prepuna svega onoga što provocira, vređa, šokira i skandalizuje. On je u poeziju uveo pisoare i javne kuće, a javnosti je predstavio i svoju mansardu, u kojoj "kao jedini portre na zidu visi stari kaput i velurske pantalone", i u kojoj "beli kišobran" njegove "odbegle drage... služi umesto abažura". To što sebe često proglašava za genija ne smeta mu da kaže — možda opet da to ne bi uradili drugi — kako je "izgubio... pola veka u pisanju slabih stihova", da kaže kako je njegova poezija "mlaka kao julske baruštine", i da je ceo njegov život bio "đubrište pod maskom poezije i lirizma". Da li je ovo samokritika ili koketerija? Šta je istina a šta je laž? Šta je lice a šta je maska, šta je šminka? Je li njegova pobuna zaista pobuna ili je samo parada i poza?

Tokom godina, kad god sam se vraćao Drainčevim knjigama, sve upornije mi se nametalo jedno neobično pitanje: ko je Rade Drainac? I, kako su godine prolazile, sve ubedljivijim mi se činio sledeći odgovor: Rade Drainac je književni lik, književni junak, koga je izmislio, stvorio, napisao, Radojko Jovanović iz Trbnja.

Kao što je Fernando Pesoa izmislio pesnike Alvara de Kampuša, ili Alberta Kajera, ili Rikarda Reisa, i umesto njih napisao, i pod njihovim imenima objavio, "njihova" pesnička dela; i kao što je naš slikar Dušan Otašević stvorio slikara Iliju Dimića, čiju je biografiju izmislio Branko Vučićević, a čiji je slikarski opus naslikao sam Otašević, tako je i Radojko Jovanović izmislio i stvorio Rada Drainca: dao mu je ime, lik, karakter, biografiju, pesničko delo, ulogu, poslanje i zadatak. Kakav zadatak? Da se buni, da šokira, da provocira, da skandalizuje, da glumi, da u glumi — kao i u svemu drugom — preteruje, a najčešće, i s najvećim zadovoljstvom, da prelazi granice takozvanog dobrog ukusa. Jednom rečju, zadatak Rada Drainca je bio da radi sve ono što nije mogao da radi Radojko Jovanović, i da bude sve ono što nije mogao da bude Radojko Jovanović. Mogli bismo čak kazati da je Rade Drainac oslobođeni Radojko Jovanović.

Rade Drainac je hrabro i dosledno igrao ulogu koja mu je namenjena. Stavljao je na lice najšokantnije maske, mazao debele slojeve najprovokativnije šminke; tako maskiran pretvarao se u najvećeg putnika i u najkosmopolitskijeg pesnika za koga zna srpska poezija: u njegovim pesmama se dime Pariz i Liverpul, cveta Firenca, iz mora izranjaju Fidži, Samoa, Maršalska ostrva i Melanezijski arhipelag. Drainac se u Sajgonu ili na Novoj Gvineji oseća, navodno, kao kod kuće. Sve to deluje kao veliki vatromet koji se ne gasi, kao džinovska dekoracija i scenografija, koje zasenjuju. Međutim, iza tih zasenjujućih džinovskih panorama pojavljaju se, mnogo dragoceniji, problesci autentične poezije. Tih problesaka možda najviše ima u pesmi pod rečitim naslovom "Kad pesnik bez lažnih stihova u srcu prispe u rodni kraj". U toj dragocenoj pesmi vidimo "vrane na suncokretu", "Mesec u boci rakije", "crne perunike", a pred nas iskrsava i jedan kolosalan "kaluđer pun buva". Neki od ovih stihova možda nagoveštavaju i neke od slika Bože Ilića.

Tokom celog svog života, svakom svojom pesmom, svakim svojim tekstom, Drainac se trudio da nas iznenadi i šokira. Međutim, on će nas najviše iznenaditi onda kad progovori mirno i prirodno, bez poze, afektacije i preterivanja. Na umu imam jednu od njegovih predsmrtnih pesama, pod naslovom "Nirvana":

Šumne noći ko javori sinji
Tamom grobnom leže mi na dlanu.
Bolestan sam mnogo, mnogo.
Jedinu zvezdu u ovoj pustinji,
Vidim svoju ranu.


Ovaj šampion skandala, poze i provokacije odjednom kaže nešto jednostavno: "Bolestan sam mnogo, mnogo". I šokira nas tom jednostavnošću. Kao da su, u suočenju sa smrću, spale sve maske, i kao da je skinuta sva šminka. Ima trenutaka kad pomišljam da je cela Drainčeva poezija, puna buke i besa, egzotike i kosmopolitizma, šmire i afektacije, napisana zato da bi dala težinu ovom jednostavnom stihu, i da bi ga učinila potresnim. Stihovi "Nirvane" ukazuju mi se kao neočekivana poenta celokupne Drainčeve poezije. Ona rana, koja je jedina zvezda, obasjava nam neke nepoznate i zatamnjene predele u Drainčevom pesničkom svetu.


Ljubomir Simović | [objavljeno: 27.09.2008.] | Politika  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Decembar 26, 2010, 04:25:05 pm »

*

MIRIS KRVI I ZNOJA U PESMAMA RADETA DRAINCA


Zaista neobična poezija za ono vreme. Rekao bih čak jeretička. Pisati poeziju kakvu Srbija nije mogla da svari na početku dvadesetih godina prošloga veka, nije bilo uputno a još manje se slagalo sa ptičicama koje cvrkuću, nevinoj ljubavi i naivnom zanosu ondašnjih pesnika. Rade Drainac nije bio predvodnik modernizma u Srbiji. Ne. Rade je bio modernizam. Kada kazem modernizam, mislim Rade Drainac.

Samotnjak, morbidni i božanstveni Rade kleo je vreme u kome je živeo, kleo je sudbinu što se rodio u vreme krvi, opšteg nerazumevanja i konflikata. Biti savremenik strahotama, kako je sam sebe deklarisao Drainac nije lak posao. To je težak i mučan posao, što bi rekao Niče u Zori, to je posao kopača, bušača, podrivača koji živi u tami i ima svetlost samo njemu znanu, čudnu svetlost koja nije za običnu svetinu. Rade je bio plemić duha, aristokrata rušilačke misli, podrivač i bušač samo njemu znanih tunela i laguma.

Rade je imao u sebi jedno fino i suptilno gađenje i otklon naspram ljudi, naspram društva koje ga je užasavalo i izazivalo mu pesničku mučninu i i sabijalo u njemu pesnički destruktivno — oslobodilački naboj. Ta vrsta naboja mu nikada nije nedostajala i ona je suština pesničkog delovanja samotnjaka, kralja umornih i zgađenih senki koje uzalud traže sunce neke nove ničeovske zore koja će ih zagrejati i dati im preko potreban mir i spokoj.

Noćna lutalica, gradski zavodnik, vođen parfemom i mirisom žena, kovao je svoju poeziju na ženskim grudima i među toplim butinama žena. I svaki put sve prazniji i sve hladniji, kao što i sam kaže, davao je ženama ono što nije imao a svaka nova žena je bila i nova obmana, trenutna slast i požuda bez emotivnog zadovoljenja, bez smirivanja.


"Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet
I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal."


Šta bi rekle današnje feministkinje na ovu tvrdnju ili nevladine organizacije za prava žena?

Pesnički prezir prema smrti i sopstvenom trošnom telu, Rade je dobro opisao u pesmi "Epitaf na mome grobu" gde duboko i iskreno ne haje za sebe i za svoju besmrtnost. Čovek trenutka, Rade, kakvim ga je bog ili đavo dao, sposoban je samo za ovozemaljske slasti, za trenutnu egzistenciju ali ne haje za red, običaje, strah od boga, strah od smrti ili nesigurnu budućnost. Pucao je prsluk Radetu za budućnost, on je postojao sada i nikada više, sem ako se bog ne smiluje i ne da mu počasno mesto u raju za pesnike i slične prokletinje što pišu stihove.


"Kad me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe
Ne recite "Bog da prosti!"
Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i pete
U rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti
— Tako će pravedno biti sahranjeno dobro dete."


Rade ne moli za milost. Ne želi za sebe ni milost bogova, ni milost ljudi. Iskren i čestit u svojim strastima (neko bi ih nazvao grehom) on nastavlja i u smrti, onako kako je živeo za života, iskreno i bez kajanja. To ne znači da Rade nije propatio. Samo ko je užasno patio, kome su kako kaže Niče dušu rastakali i mučili, sposoban je za ovakve doživljaje. Samo duša koja je jezivo propatila, sposobna je da bude apsolutno ravnodušna prema svojoj smrti i stradanju trošnog tela koje će završiti među ostalim đubretom, ili otpacima, kako je voleo da se našali Rade.

"Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom"

Da. Rade više nije imao suza ni za sebe ni za druge. Osušio se a Sokrat nekada davno reče da su suve duše najbolje i najmudrije.

Piše: Milan J. Mijatović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Decembar 26, 2010, 04:26:04 pm »

**

SKADARLIJSKI DANI DRAINCA


Buntovan pesnik Rade Drainac (1899—1943), čije je pravo ime glasilo Radojko Jovanović, od savremenika označen kao nemiran duh i večita lutalica, privržen modernim francuskim liričarima a posebno Jesenjinu i Majakovskom, ostvario je značajno ali još nedovoljno proučeno književno delo. Tokom četvrt veka pisanja u stihu i prozi, ovaj tipični, ukleti pesnik, privržen skandalima i protestima protiv svih društvenih pravila i malograđanske poslušnosti, bio je za života od kritike dosta osporavan dok posle smrti hvaljen kao stvaralac koji je delom "nadživeo svoju epohu". Taj nerazdvojni drug kralja skadarlijskih boema Tina Ujevića, ovog nasleđuje po njegovom proterivanju iz Beograda, vodeći, čudan, avanturistički život, koji najbolje simbolišu antologijski stihovi:

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.
Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.


Živeći sirotinjski kao većina pravih boema, povremeno nalazeći "uhlebije" po raznim redakcijama, a većinom bez dinara u džepu, ogorčeni Rade Drainac obilazio je sve beogradske poznatije kafane od Čubure do Skadarlije i ispijajući žestoka pića psovao i vređao na sav glas sve živo na vlasti preteći "giljotinom, otrovom, revolucijom, atentatimaiuzaverama". U to vremesvogotvorenog buntai prkosa, Drainac je jednu svoju zbirku simbolično nazvao Bandit ili pesnik.    

I Drainac je poput Tina iz kafane Moskva svake večeri čim bi se na nebu ukazale zvezde, silazio u Skadarliju, koja ga je oduševljavala svojim umetničkim sedeljkama za stolovima Tri šešira, Dva jelena i Bumskelera. Tu je Drainac najčešće sedeo sa Tinom u društvu prijatelja: Čiča Ilije, Mileta Krpe, M. M. Pešića, Mihaila Petrova, BoškaTokina, Milivoja Živanovića, Stanislava Vinavera, Milana Đokovića, Bože Kovačevića, Nikole Trajkovića, Žike Jovanovića, Siniše Paunovića i drugih. —






Dragoslav Stojković Četkin: Pesnik Drainac kod "Tri šešira"




Pred Narodnim pozorištem u Beogradu:
u prvom redu sede Rade Drainac i Sveta Maksimović,
a stoji Dušan Jerković;
u drugom redu — Janko Tufegčić, Tin Ujević i Siniša Paunović



Izvor: Život boemske Skadarlije,
autor Kosta Dimitrijević
Toplikus, Beograd, 1990.


[Postavljeno 08.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Decembar 26, 2010, 04:27:17 pm »

*
LJUBAVI SRPSKIH PISACA


BOEM I RASPUSNIK
 
RADE Drainac (pravo ime mu je bilo Radojko Jovanović 1899—1943), jedan je od velikih međuratnih pesnika, proznih pisaca i esejista, boem i raspusnik, koji nije krio svoje ljubavne jade. U njegovom autobiografskom ljubavnom romanu glavni junaci su bili Marko Marković i Nela Obrenović, mada je javnost znala da se iza tih imena krije Milica, Cica, lepa Šapčanka (rodom iz Aranđelovca) iz bogataške porodice, nesrećno udata, koja je Drainca srela početkom maja 1928. godine. Pre desetak godina otkrivena su pisma ovoj velikoj pesnikovoj ljubavi.

Drainac, novinar i pesnik, i sam oženjen (nesrećno), prijateljima je u kafani recitovao stihove koje je sročio voljenoj Šapčanki, a svoja pisma voljenoj ženi piše sa uživanjem, bilo da govori o strasti ili patnji: "...Nikada sebi ne oprostih što se ne otrovah one noći kada si ti to želela, sva pripijena uz mene, topla i polugola. Tako bi se večno zadužili makar i u paklu kao oni Danteovi ljubavnici — Paolo i Frančeska de Rimini."

Onda nastavlja: "Možda te interesuje kako živim? Glavno je da ne pijem i da ne idem noću po kafanama. Koji put sa Palivičinijem (Petrom, poznatim vajarom) odem do žMladog Arapinaž na večeru i to je sve... Ljubim te, ljubavi moja i patim, patim užasno..." Često joj je pisao i pisma sa erotskim nabojem: "Daj mi malo nežnosti, malo tvog mirisnog daha! Ja hoću tvoje grudi, tvoje male ruke, tvoje jecanje u poljupcu i tvoje toplo telo. Ja želim da osetim kako ti drhte dojke, kako goriš i sklapaš oči, kako se sva upijaš u mene kao neizlečena rana..."

Pesnik ne krije da je izgubio glavu u ovoj ljubavnoj avanturi. Odlazi u Šabac i, skrivajući se, sastaje se sa voljenom ženom. U jednom od tih odlazaka, Drainac je ozebao i javili su se zdravstveni problemi. Ali i komplikacije sa njegovom ženom koju je napustio, sa Darom Hadži Ristić, "vitkom, lepom i sentimentalnom crnkom" koja je bila poznata u glavnom gradu Makedonije kao gospođa Drainac (sestra Spire Hadži Ristića, predsednika Trgovinsko-industrijske komore u Skoplju i docnijeg senatora). Ona je čak raskinula sa svojom porodicom zbog te udaje.

O tom braku u svojim sećanjima pisao je i veliki Drainčev prijatelj, novinar i publicista Milan Jovanović Stratimirović: "Ne znam kada su se on i ona uzeli, ali sam slušao da ih je na to navela strasna romantična ljubav. Brak se međutim pokazao kao neodrživ. Dara je bila iz tetovske hadžijske porodice, rođena za kuću, decu, za ognjište, a Drainac za kafanu i javni život. Čim je miraz bio pojeden, oni su se razišli, upravo muž je ostavio ženu. Rade je njoj navraćao s vremena na vreme, da se odmori i poneguje, a zatim da opet iščezne. Često, Dara bi mu tom prilikom dala i svoju ušteđevinu, a on bi je ponekad i vređao i tukao. To milo stvorenje, vaspitano u srpsko - turskom duhu, nije se bunilo. Ona je o Draincu govorila samo sa miloštom ('Moj Rade'). Dara Drainac bile je i kućanica, i mudra žena, i dobar čovek, i vrlo simpatična, nežna žena. On se svojoj šabačkoj prijateljici jada: ...Već ne znam šta hoće više od mene ta bolesna žena iz Skoplja! Dovodi me do takvog besnila, da ne znam šta se sa mnom događa. Odmah sam joj napisao da te ostavi na miru ili da ću se gadno obračunati sa svim tim tipovima... "Moja je žena bolesna u ljubavi — i ja znam dokle ide sve to. Lagao sam je u Skoplju pomirenjem, verujući da će uvideti jednom da je naš brak nemoguć. Ali, ona iz dana u dan postaje sve gori pauk i ja ću poludeti ako se toga ne rešim." Ta ljubav je zaboravljena, došle su nove, kao što je najveća bugarska pesnikinja Jelisaveta Bagrjana i mnoge druge. Sem pisanja, pića I ljubakanja, on nije imao nikakve druge strasti: nije se kockao, nije se bavio politikom, nije ništa skupljao nije nikada ništa imao. Sva njegova imovina mogla je da stane u jedan kofer, jer se on ni za šta nije vezivao. Ako bi mu nešto zatrebalo, on je uzimao gde stigne, a ako nije mogao da dođe do toga, stisnuo bi zube i trpio."

Veliki srpski pesnik i ljubitelj žena umro je od tuberkuloze za vreme okupacije. Neki tvrde da je do smrti bio kod neke žene koja ga je nesebično i požrtvovano negovala. Njegovu sahranu zbrinuli su Časlav Nikitović, knjižar Dragi Marković i Drainčev prijatelj Milan Jovanović Stratimirović, koji je u to vreme zapisao: "Idući za Drainčevim kovčegom, ja sam bio više ljut nego žalostan. Izvesno, žalio sam jednog druga i čoveka, ali sam osuđivao jednoga lakomislenog i darovitog pisca, koji je skoro straćio jedan veliki lirski talenat, ne davši od sebe ni deseti deo od onoga što je mogao dati."


Anita Panić | 26.10.2008. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Novembar 17, 2011, 11:45:56 pm »

*

RADE DRAINCA














Bista i rodna kuća R. Drainca u Trbunju
Autor fotografija nepoznat




"Sahranjen je na parceli 38 (grob 509), bez mesta stanovanja, i bez najbližih srodnika na sahrani, kako je napisano u registru umrlih."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Jul 16, 2012, 10:56:37 pm »

*
Sudbinski susret pesnika Liza Bagrjana i Rade Drainac — I & II & III


POSLEDNJE MISLI POSVEĆENE LIZI

Drainac i u samrtnom času misli na ljubav Elisavete Bagrjan

"Glas javnosti" će u narednim brojevima objaviti dokumentarnu novelu "Sudbinski susret", bugarskih književnika Blage Dimitrove i Jordana Vasileva, koja govori o ljubavi dva velika pesnika: Bugarke Elisavete Bagrjane i Srbina Rada Drainca. Ova novela, zabranjena za izdavanje u komunističkoj Bugarskoj 1975. godine, sadrži do sada nepoznate činjenice iz života velikih i neobičnih pesnika.

Jedne večeri nam je profesor Dinekov ispričao ovu storiju, gotovo apsolutno neprimerenu našem antiromantičnom veku:

Bio je decembar 1955. godine. Jedno od periodičnih razvedravanja u odnosima dve susedne zemlje — Bugarske i Jugoslavije. Realizovane su razmene delegacija pisaca. Kod nas dođoše Dušan Kostić i Mirko Božić, a u isto vreme bili smo poslati tamo Emil Markov i ja. Prve laste približavanja posle duge zime neprijateljstava i uzajamnih optužbi. Jugoslovenski pisci su se iskreno radovali "bratimljenju" braće.

Bugarski ambasador u Beogradu je priredio koktel u ambasadi u našu čast. Atmosfera je bila veoma srdačna, intimna.


AMANET I MOLBA

U jednom momentu mi priđe stariji čovek i predstavi se: Jakovljević. Mislim da se tako zvao. Upita me:

— Izvinite, da li dobro poznajete Bagrjanu?
— Da, lično je znam.
— Da li biste joj mogli nešta predati?
— Razume se.

Izdvojili smo se u stranu i on mi poveri sledeće:

— Odavno tražim priliku da ispunim jedno obećanje, koje sam dao svom umirućem prijatelju. Ne znam dali ću nekada imati priliku da posetim Bugarsku i sretnem se sa njom, a treba da joj predam poslednje reči jednog pokojnika. Više od decenije me muči ova teška obaveza nemogućnošću realizacije. Bio sam veoma blizak sa pesnikom Radom Draincem. Godine 1943. bio je teško bolestan, polulegalan. Polako se gasio u jednoj bolnici razjedan tuberkulozom. Pred smrt mi je rekao:

— Ako preživiš nađi načina da predaš Lizi Bagrjani, da su moje poslednje misli bile upućene njoj.

Srpski pisac setno nastavi:

— Umro je na mojim rukama s njenim imenom na usnama. Plašio sam se da mi se nešta ne desi pre nego ispunim njegovu poslednju želju. Sada mogu biti spokojan...

Jedno od nas dvoje je bilo svedok svečanog trenutka kada glasnik iz Beograda uzbuđenim glasom prenese Bagrjani poslednje reči Rada Drainca.

Liza, kao uvek, ostade mirna, ćutljiva. Dugo je gledala u jednu tačku pred sobom, nekako neobično zbunjena.

Nakon nekog vremena, pri jednom od retkih naleta intimnog poveravanja kod nje, ona reče:

— Iznenadilo me je. Prihvatala sam njegova osećanja s nekom spontanom sumnjom: poetske egzaltacije... Otići će i zaboraviti te lične izmišljotine...

Prisećam se njene pesme "Pesnik", pisane u godinama njihovog susreta, 1930—1931.

I uvek takav-nepopravljiv, avanturista i lutalica —
sa široko otvorenim nezasitim očima, odlaziš.
Danima i mesecima bez glasa se gubiš
i vratićeš se opet neke hladne mrazovite zime
da se kuneš, kako me strasno i bezumno voliš.
...Opijen svojim čudesnim rečima,
verujući i sam, povešćeš i sebe i mene
preko pola nadahnutog bezumlja
ka nekakvim nepostojećim seljenjima...
O, reči, neostvarene egzaltacije poete
Koje će sutra, na put krećući, i sam zaboraviti!

Sedmi juli 1968. godine je bio možda najtopliji dan toga leta. Posle noćne bure-munje i kiša pred zoru.

— Danas je početak pravog leta — dočeka nas Liza tog popodneva u vedrom raspoloženju, posle zamornog sunčanja i kupanja. Još od ulaza nas povede ka široko otvorenim vratima balkona.

— Zvala sam mnoge da gledaju. Valjda je još tako!
Jedna crta, deleći more od horizonta do horizonta na dve polovine, svetlu i tamnu, privlači pogled.

Događa se i u životu tako-nekakav iznenadni susret deli sve pređašnje od sadašnjeg, polovi čoveka. U biografiji i u životu Bagrjane postoji više takvih događaja-prekretnica. Ona još gleda prema moru, govoreći bez nostalgije o uspomeni, ali sa pritajenim uzbuđenjem:

"I tada je bio početak leta. Došli smo, Drainac i ja, tu, na more i mislili smo da ostanemo u Varni duže... desetak dana, ali ostali smo samo tri."

Da upališ pogledom, kao večernjača zasjao,
na horizontu beličastu crtu.

Ona poče priču o jednoj od najinteresantnijih ličnosti s kojom je bila bliska. To ime Rade Drainac je nepoznato kod nas, ali za literarnu omladinu Jugoslavije poslednjih decenija ono je barjak. Drainac je ljubimac i primer pesnicima koji se upinju da preobraze stih prema dinamici vremena. Zgasnuo 1943. godine, taj čovek ostavlja svojim životom i svojom smrću zagonetku, a svojim stihom — zaveštanje da se u poeziji mora tragati beskompromisno.


GALANTNI KAVALJER

"Rade Drainac je došao u Sofiju tek otvorenom avionskom linijom Sofija-Beograd, kao dopisnik nekoliko srpskih listova. Upoznali smo se preko zajedničkih prijatelja — pisaca. Na mestu današnje kafane "Bambuka" (Bambus) bila je kafana "Sofija". Furnadžiev i Karalijčev su odlazili tamo. I oni nas upoznaše. Stolova je bilo i na trotoaru. On se često družio sa njima. Voleo je čašicu. Pre podne, uveče — po kafanama. Tanak, sam je govorio, poput hrta. I u bedrima je bio uzan. Nosila su se strukirana odela. Bio je mlad, visok, ali imao je i ono, čisto srpsko — galantan, slobodan, kavaljer.

Među našim piscima se nisam osećala ženom već piscem među piscima, na ravnoj, drugarskoj nozi."



POETSKI SAN OD KRVI I MESA

Lizin ideal muškarca bio je blistavi tuđinac

Početak maja 1930. u Sofiji. Cvetovi rascvetalih kestenova u Gradskom parku su poput upaljenih belih kandelabara (da se poslužim Lizinim omiljenim likom). Ona kreće na sastanak sa svojom nemirnom poetskom sudbinom. Predosećajući neko iznenađenje, obukla je svetle, jarke prolećne boje. I sama je sva prolećna u rumenilu nestrpljenja. Kolege su joj poslale intrigantnu vest, da je u Sofiju doletela retka ptica — jedan pesnik iz daleke, veoma daleke zemlje: susedne Jugoslavije, odakle već desetinama godina niko ne dolazi i kuda niko ne ide.

Garniture stolova i stolica od trske, postavljene na trotoaru pred kafanom "Sofija", preko puta Narodnog pozorišta, oko podneva su pune slobodnih intelektualaca, posmatrača gradske gužve i vreve. Za jednim stolom su pesnici. Čuju se smeh i žustar razgovor u slovenskom žargonu. Furnadžiev odmerava ispod oka, ispitivačkim pogledom, ekspanzivnog srpskog gosta.


UVEK JE KASNILA

Dečko Uzunov meri okom slikara njegovo karakterno mlado lice, ispunjeno besanicama i lutanjima sa voljno isturenom donjom vilicom: dobija se jedna snažna crta od čela do brade, koja odaje neobuzdanu ustremljenost. Angel Karalijčev sa dobronamernim, praštajućim osmehom sluša blagoglagoljiva i logoroična utrkivanja pesnika. Asen Razcvetnikov sa dečjom ljubopitljivošću guta boemsku rečitost i gestove gosta. Kritičar Georgi Canev pomaže uzajamnom razumevanju svojim poznavanjem slovenskih jezika, dobijenim na Sofijskom i Pariskom univerzitetu.

Imaju dovoljno vremena dok ona dođe da ispričaju jedni drugima već obajatile novosti, da čuju prvi imena svoje sabraće s ove i one strane granice, a takođe i da se duže zadrže na tom magnetski privlačnom imenu Bagrjana. Oči lutalice-bandita, kako je sam sebe nazivao u svojim pesmama, planule su nemirnim sjajem.

Naši lukavci, kucajući se s njim, puste po koju bombicu: "žena-oganj", "koliko samo muškaraca ludi za njom", "talenat i ženska neodoljivost" i dolivaju uz konjak višeznačno prećutkivanje ponečeg nagoveštenog, od čega se još više uskovitlava uobrazilja gosta.

On je već sav u iščekivanju, unapred zaljubljen, omamljen čudom njenog postojanja ovde, na Balkanu, gde je žena još sagnuta nad koritom svakodnevice. Zar će zaista videti svoj poetski san od krvi i mesa?

Liza, kao uvek, kasni. Ali zakašnjenje je dobro proračunato kako se ne bi propustio tako štedar i nesebičan dar slučaja. Trenutak je kad već gube nadu da će ona doći, osvrću se, pitaju se zabrinuto gde je, zašto, kako... i odjednom...

Njeno pojavljivanje izaziva efekat sunčevih erupcija. Visoka, tanka figura, koja prosto lebdi a ne hoda. Lice - sasvim neočekivano: očne školjke nagoveštavaju beduinske karavane, izražene jagodice pamte mongolske i tatarske vetrove. Sva živahna, zadihana, od žurbe ili od uzbuđenja, ona pruža gostu lagano ruku, gleda ga pravo u oči svojim poput vina tamnim očima, kako bi ga prvim pogledom opila. Ali sunčev udar se vraća nazad.

"Imao je veoma lepe, velike, svetle oči. Uopšte, moj san je bio istinski sjajan muškarac, "tuđinac, blistavi kan".


VOLEO JE FRANCUSKU

A Dečko Uzunov još i danas pamti:

— Liza je obično mirna, prisebna. Samo sam je jednom video izbačenu iz njenog spokoja, sva usplamtela od ljubavi: bilo je to kad nam je došao onaj Srbin, pesnik Rade Drainac.

"Za mene ipak nije bio toliko interesantan kao muškarac već kao lik pesnika, kakvog tada nije bilo. Pesnika drugačije forme i formacije. On je i u Srbiji bio "bela vrana". Ustvari, ljubavi nije bilo — nije bilo vremena, već jedan poetski uzlet u novi oblik stvaralaštva. Bio je to samo jedan romantični zanos. Kasnije, u razgovoru udvoje, Drainac mi je ispričao svoj život, svoju sudbinu."

A Liza nama onako, kako joj ga je on ispričao: "Rođen je u Šumadiji, u malom gradiću ili selu. Pravo i žurnalistiku je studirao u Beogradu. Išao je u Francusku i bio zaljubljen u nju. Izgleda fakultet nije završio. Kao da nije imao dece. Njegova žena Makedonka nije htela u Beograd. On bi s vremena na vreme skoknuo do Skoplja. Ništa loše nije govorio o svojoj ženi, kako to obično čine muževi, da bi se dodvorili. Imao je skandalozne storije. Neobuzdan, boem, nije ga briga šta će reći ljudi. Noćni život, neuredan, puši i pije noćima."

"Shvatili smo da smo nas dvoje samostalni, nezavisni. Bilo mi je interesantno da sam s njim, ali ne zadugo. Bilo je neke sentimentalne atmosfere, ali ne kao privrženost, tada mi se činila površnom. Nikada nisam mislila o njemu kao o stalnoj vezi. Više je to bilo na poetskoj osnovi, jer smo tu bili interesantni jedno drugom."


DVA DETETA

"Njegove knjige su bile moderne, kod nas neviđene- "Bandit ili pesnik", "Voz odlazi". Njegovi stihovi su ostavili snažan utisak na mene svojim novatorstvom. Stih mu je bio slobodan. Odvažni, čak cinični likovi, i to je bilo čisto srpsko. Čitao mi ih je i ja sam ih čitala."

"Tada je bio sasvim kratko u Sofiji, ali posle je dolazio još dva-tri puta."

U Sofiji ih prate zlobni i podsmešljivi pogledi.

Da nestanu — kuda, kuda? ... Uskaču u tramvaj za Knjaževo. Ne mogu prestati da se dive jedno drugom: dva deteta opijena zanosnom igrom — poezijom. Gusar ugleda krajičkom oka nekakvu birtiju s baštom. Povlači svoju saputnicu za ruku. Iskaču iz tramvaja kad je već u pokretu. Oboje su navikli na takve skokove - iz jednog voza u drugi, s jedne obale na drugu, iz jednog života u drugi.



BANDIT ILI PESNIK

Drainac: "Zasitim li se poezije, ubiću se"

Jednostavni balkanski lokal je dobro poznat i kod nas i u bratskoj zemlji. Stolice i stolovi su napravljeni od letava — ako ne sedaš pažljivo, uštinućeš prste. Bašta je utonula u šarenu senku. Veliko drveće zaštitnički se nadnosi nad stolove. Mrzovoljno rano posle podne. Samo dva-tri gosta, verovatno penzioneri, dremaju na suncu. Upravo za poetsku izdvojenost! Zujanje mušica, ali ko ga čuje? Par je zanesen radošću slobode.

Biraju sto sa strane, ispod raskošne senke. Niko ne žuri da primi narudžbu. Kelner im ne stoji nad glavom da im dosađuje ljubaznošću. Jedan sedi pred vratima lokala i mrzovoljno salvetom razgoni muve sa svog lica. Sanjivo posmatra nove posetioce i procenjuje da oni ne žure!

Sagnuli glave jedno prema drugom, zaneseni do samozaborava, oboje dugo, dok ne smrkne, uzajamno dele nešta važnije od svega na svetu, važnije i od njih samih i od njihove usplamtele bliskosti. Čitaju jedno drugom svoje stihove, objašnjavaju, prevode.


BALKANSKO PROLEĆE

Liza sluša zaluđena drastičnim likovima, strašnim stihom, slobodnim kao muškarac, koji ih je stvorio; stih razliven, bez bregova, poput okeana, koje je autor preplivao uzduž i popreko. Ošamutio ju je drski naslov knjige, a sada je šokira nesputano ispovedanje još u prvim programskim, predugačkim stihovima. Kum knjige u prvoj pesmi — "Bandit ili pesnik"—  pokazuje ono najintimnije:

... Zasitim li se poezije, ubiću se!
... Makar me i ubili u pristaništima kao kleptomana
koji krade krvave košulje okeanskih Zora.
... Užasno je nebo sa mojih prozora...
Ili je još uvek katastrofalna noć zbrisala
sve vidike?
... Ovako... zavijen u komad platna, nosim od stanice
do stanice
Neisplakan bol večitog deteta.
Pa slab sam kad padaju kiše;

Samoubilački se plašim samoće i sebe.
... Zar ne osećaš koliko me lirika razorila?
... U oproštajnim pozdravima ostaće otisci zvezda
na rukama.
... Pozdravilo me proleće balkansko sa svojim
neobuzdanim cvetanjem.
... još jedna neurastenična zora natapa
moje lice
U bolnu grimasu euraziskih egzaltacija...
O da bar nikad nisam trgovao sa mislima i srcem...

Ona posmatra energični ugao njegove vilice, tone u plavi bezdan njegovog pogleda, ispunjenog okeanskim plavetnilom. I razmišlja: njegova poezija odgovara njegovom liku. On je do kraja ličan, introspektivan, a istovremeno s tim misao mu je srušila granice bez ostatka. Samouverenost građanina sveta-pominje "balkansko proleće", kakve samo skokove čini — "bolna grimasa euraziskih egzaltacija". Ovaj čovek menja prirodu pomoću ličnih osećaja.

"Svoje stihove je čitao sasvim tiho. Nije pokazivao osobine galamdžije, kao što je bio neobuzdan u poeziji. Čitao je bez patosa i afektacija, ali naglašeno. To njihov jezik traži-svojom akcentuacijom, svojom muzikalnošću.

Liza ga sluša, zabezeknuta kontrastom između melodičnosti njegovog glasa i oštrine ovih stihova.
Drainac čita, otvorivši sasvim slučajno stranicu sa pesmom "Posmrtni marš". I ona vidi njegov lik u jednom stihu:

...Plav si, plav si, mili, od voda i peizaža
kao mornarska bluza.

Bundžija i nepomirljiv, ona naslućuje da simpatiše socijaliste. I sada potvrđuje to. Pesma "Jutro pesnika" privlači njenu pažnju metaforičnim iskazima i neprikrivenim prezirom prema društvu:

...A gore nad kupolom katedrale klati se sunce
u bolničkoj košulji.

I svi ljudi koji prođu liče na automate
od kaučuka i gume:
Vojska manekena po taktu korača trgovima!
... Ja! koji tako svirepo pljujem na vaš ćiftinski moral!

Pesnik ništa ne taji o sebi i ništa ne krije u stihu. Liza nalazi potvrdu i svoje poetske pozicije.

Možda su se tog majskog popodneva u njoj zametnuli likovi iz ciklusa "Život, za koji sam htela da bude poema". Celog leta će kružiti iznad priviđenja iz ove "višedelne poeme". NJihovi unutrašnji glasovi se dele, čuju se svako u svom pravcu. Liza pokušava da uhvati prolazne asocijacije, magnezijumska osvetljavanja slika iz detinjstva, brutalno progonjene senkom "crnog čoveka" i smrću. Sve će se to preliti u poemu.


NOĆNE MEDITACIJE

U tom trenu glas Rada Drainca dolazi s novim otkrićima. Ona prodire u njegove "Noćne meditacije jednog beskućnika":

...U svetlim noćima vidim koliko je užasno iskrivljena moja senka na zidu.
...I mucanje moga srca znači koliko i lavež pasa...

Kao lavež psa-to poređenje će zasesti u njoj i iste jeseni, kada je pesnik već odavno otišao, ona će ga dozivati stihom, nastaviti njegova razmišljanja, razgovore s njim, pretapajući ga u množinu "moja braća":

U ovom veku betona, mašina i radija,
veku strašnih lomova i ludih traganja,
haosa i nejasnog Sutra,
u toj zemlji-razmeđi Istoka i Zapada,
ciklusu ratova i nesreća, — gde ljudi žive za koru hleba i pedalj zemlje,
šta je naša beskorisna lirika, moja braćo?
— Žalosni lavež pasa-lutalica na mesec...

U njenoj pesmi "SOS" čuje se glas zabrinutosti, koji baca stih kao izazov i prekorno pitanje. Crtica ispred poslednjeg stiha ga pretvara u repliku, u dijalog između dva maštara i svetskih putnika, čija je zajednička sudbina ukotvljena na Balkanu.

Težnja ka nepoznatom je nakupila brdo "signala", koji podsećaju na njega — i lavež i "beskućnik" iz naslova pesme, ovde pridodat uz "psi" time nenamerno opredeljuje sudbinu jadnih stanovnika praktičnog sveta-psi i pesnici, poete.


Pišu: Blaga Dimitrova i Jordan Vasilev
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Decembar 14, 2012, 01:06:12 am »

*
Sudbinski susret pesnika Liza Bagrjana i Rade Drainac —  IV & V & VI


ZAPAD KAO FABRIKA LAŽI

Drainac: Nisam mogao naći sebe u toj izveštačenoj literaturi

Ali to je za budućnost. Sada je on pred njom i od njega dolaze ludi lirski, intelektualni i muški tonovi. Započeo je monolog o poeziji, čiji je početak propustila, skrenuvši na svoj puteljak.

Njegov glas je ponovo tih, ali sa nekom unutrašnjom fleksibilnošću i voljom:

— Priznajem, bio sam netolerantan prema poeziji, negirao sam je, omalovažavao. Poštovao sam više isprazne tlapnje nego sadržajnu liriku. Pokušao sam, možda i uspešno, da demaskiram staru poeziju, da je oslobodim gramatičkih zabluda i sintaksičkih bastilja. Njene tradicionalne okove i okvire zalio sam neograničenom slobodom — radi pobune, ratovanja, gorčine, egzaltacija i nestišljivih maštarija. Ne odvajajući je od života odveo sam je u košmare i prokletstva.

Liza već nazire njegovu slabost prema reči "egzaltacija", njegovu težnju da dovede do kraja osećanje i misao. I to joj se sviđa. Ali ima kod njega bezmernosti, zaslepljenosti, preterane strasti, sa malom dozom samozaljubljenosti. I pre nego što takva misao o njemu ostavi gorak ukus, dolaze sledeće Drainčeve reči, da bi je iznenadile i zapalile u njoj jednu zagonetku:


KNJIŽEVNE SVAĐE

— Posle rata su postojale kod nas prave literarne svađe. Imali smo vremena da se razjasnimo i da se odmetnemo od efemernih ideoloških zaključaka. Nismo uspeli u spasavanju poezije, niti smo pronašli pogodan put za nju. Ona je spavala u pojedinim ličnostima kao nalazišta nafte. Nijedna škola nas ničemu nije naučila. Samo su se nizali principi: metodologija duha!

Ona nije čula slična mišljenja, ne samo sa takvim ekstremizmom već i njihovim neočekivanim pravcem. A zanosni i pokoravajući glas pored nje odlučno nastavlja:

— Konačno sam odbacio sve te verbalne dekore. Makar bio učenik Zapada, ja sam mu okrenuo leđa, kako nije uradio niko od mojih savremenika. Nisam mogao naći sebe u svoj toj literaturi — genijalna fabrika laži, izveštačenosti, stilizovane mudrosti. Morao sam u osami da potražim svoj lik, kako bih mogao da mu smaknem masku. Bilo je i nečeg tragičnog u tom lutanju za senkom sopstvenog života. No ipak sam uspeo naći jednu satisfakciju. Da se povežu život i literatura, da se napravi neraskidiva veza — u tome je misterija svakog unutrašnjeg stvaralaštva.

Umoran od napora da iscedi baš te formule svoje poezije i svoga postojanja, Drainac zaćuti, podiže oči ka spokoju planine, tako blizu ovog prolećnog predvečerja i pruža ruku ka čaši. Lizi je takođe potrebna pauza — da obuhvati lavinu neočekivanih sudova. Oboje nastavljaju razgovor pogledima. Onako kako su sposobni samo ljudi posvećeni jednoj misli, jednom osećaju.

On je nekoliko puta moli da mu čita svoje stihove, ali ona odlaže. Sada on odlučno pruža ruku prema knjizi, pritisnutoj njenim laktom. Liza shvata da je došao pravi trenutak. I ne oseća u sebi strah ili napetost od rivalstva. Pored nje je čovek otvorene duše koja žudi da sazna i razume.

Liza lagano lista i razmišlja — šta bi bilo interesantno za njega? Mora istovremeno da predstavi i sebe i dostignuća bugarske poezije zadnjih deset godina. Odabire pesmu "Interieur". Sigurno će mu se dopasti svojom drskom iskrenošću. Pesmu, pisanu još 1923. godine, čita tihim glasom, ali sa odmerenim akcentima. U njegovom uhu ostaju rime "verno — namerno", "odano zagledana". Ostaju ispovedne ženske, neočekivano otvorene i pokoravajuće karakteristike — "moje žensko lukavstvo", "razbijena i umorna, ponižena i gorko se kajući".

Prema njegovom pogledu, usredsređenom na stihove, ona shvata da je pogodila. Sa osećajem za kontraste u raspoloženju ona bira sledeću pesmu — "Mladost". Iza bolnog krika, ispunjenog mirisom divlje ljubičice, odjednom zvonki talasi stihova u folklornom ritmu i bundžijske intonacije: "Dojadi mi, majko, robinjina sudba u dvorima gospodarskim i s teškim bogatstvom... "

On sluša, oduševljen reskim prelazima i preobražajima žene pored njega. Ne veruje da se tu, na Balkanu, među zaostalim običajima i još zaostalijom umetnosti, rodila takva pesnikinja. Želi da još jednom čuje pesmu "Mladost", pošto mu je razjasnila neke karakteristične reči.

Liza je izbačena iz svog uobičajenog spokojstva, ne znajući da je zaražena njegovim oduševljenjem njenim stihovima, njihovom uzajamnom i munjevitom bliskošću.


PREVODI "PLAVOOKU"

On je već odlučio da prevede pesmu "Plavooka". I pesmu "Ljubav", naravno. Obavezno će ih predložiti ljubiteljima poezije u svojoj domovini.

Dolazi momenat u kome Liza oseća kako je potrebno da promeni lestvicu, da predloži novo iznenađenje. Ne toliko kao raspoloženje, koliko kao profesionalno otkriće. Ono, što je lično za nju neodoljivo u njegovim stihovima. I nakon kraće pauze ona čita pesmu "Moja pesma", naglašavajući blago zatalasani ritam, blizak melodici govornog jezika: Uzmi me, vozaru, u čamac svoj lagani, koji bešumno cepa valove zasmoljene.

On odmah primećuje narušavanje ritma, sinkopske trzaje i pravi munjevita misaona poređenja sa pesnicima iz drugih zemalja. Još jednom predoseća, likujući, koliko je ispravan njegov put rušenja tradicionalnog stiha.



ŽUTI TRAG BOLESTI

Vidljiva bolest je već presudila mladom Draincu

Kraj pesme je početak čitavog lanca njegovih razmišljanja, argumenata — da ubedi i nju i sebe kako idu ka stihu budućnosti.

Zatim ona uzima tanku knjigu njegovih stihova. Žudno hvata zrnca iz nalazišta bogate jezičke žile.

...takvu sam univerzalnu Domovinu sanjao,
ja liliputanac u eksplozivu svetske poezije
Ovde na ovoj kobnoj granici gde mi nepomično stoji
kažiprst na geografskoj karti!

Posle naslova "Ma Boheme" nižu se stihovi o samoći i priviđenjima, kao što je malopre objavio u svojoj "programskoj reči":

... I sat kašlje sa tornja katedrale...
Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi.
... Dani, moji dani, kao lišće razvejani!
Mesec je na krovu na kome u molu cvile telegrafske žice;
... I kao jedini portre na zidu visi stari kaput i
velurske pantalone;
... Druže, Drainče! zatvori prozor na srcu i na mansardi,
Veliko jutro što dolazi sa umrljanom zorom kao
šifonsko platno
Zateći će smrt tvoju kao mrlju prave linije
Koju je podvuklo nadvremensko klatno.

Njen pogled fiksira godinu naznačenu ispod pesme: 1927. Upravo kada je izašla njena prva knjiga. Njegov stih je potpuno oslobođen rima, strofa, zakona poetike, zakona inercije, zadrški, logike. Neobične, nesputane metafore kao da mu pomeraju zidove i čine ga voluminoznijim, razgranatim poput drveta poznanja druge vrste. A možda se upravo tako rađa nova poezija, poezja, koja predoseća promene u ljudskom duhu.

Drainca ne vodi samo instinkt. On osmišljava svoj autorski put, razmišlja glasno o svojoj poetici i Liza sa zadovoljstvom čita te sasvim "naučne" termine u njegovom stihu: "haotična ritmika do paroksizma", "metafore, rime, bezdani — frazeologija obrazovanih", čak i u naslovu "Bilten mentalnog stanja jednog pesnika".

A njegova ispovedanja, ispunila svaku oscilaciju njegovog glasa, preplavljuju je istovremeno drugim raspoloženjima. Nekakvu sestrinsku saosećajnost, nežnost, neobjašnjivu bliskost bude njegovi žestoki i tragični stihovi. Ponegde se nazre i žuti trag bolesti, koja je već presudila njegovom mladom životu:

... jadni moj pesniče,
Danas kad krv tvoja umesto tebe govori!
Oh, kako je simbolično život moj označen truležima
tuberkuloznoga novembra!
... Ujutro kad izdahnem sa čime ću se besmrtno vezati?
... Čergarski život ulazi u mrak kao crni voz u
beskonačni tunel!
Druže, čuješ li me?
Umire jedno dete: —
Noćas, raskošno, u daleki okean padaju blistavi meteori
Sa moje životne komete.

Traženi "drug" se sada odjednom pretvara u: ženski lik i dva tamna oka ispod srpastih veđa. Da, ona ga razume, prihvata njegovo ponosito stradanje, razodenuto pred svima i stidljivo priznajući svoju nemoć i čistotu — "umire jedno dete".

Liza želi da prekine tu opasnu struju pokoravajuće bliskosti i zadaje pitanje, koje joj prvo pada na um:

— Kakav je naslov te pesme?

— "Meteori tuge".

Smrkava se. Krčma počinje da se puni. Oni ništa ne primećuju. Pesnik je već okrenuo sledeću stranicu i nastavlja sa osećajem, koji poseduje samo autor- kako treba ređati osećanja. Sada će Drainac do kraja pojačati to eksplozivno eksponiranje svoje pesničke ličnosti:

... Odrekao sam se svih zakona kao da sam i sam
učestvovao u stvaranju ovoga sveta...
... Lirski klaun pritajen u meni došao je do potpunoga
izražaja tragičnosti...
... O proći ću kroz ovo mračno stoleće neprimećen kao
senka visokog oblaka
Rođen u zemlji gde se o ljubavi govori sa nožem u
ruci, priroda sa manje nedostataka nije mogla
da me stvori!
... Tako bučan život, ustvari tih kao let
prekookeanskih ptica;
Prezirem, prezirem dušu svoju, koja se tako naivno
prodala vremenu...
... Na drumu poezije ove kostur smrti hoda:
Kroz vita njegova rebra, kao harfa na vetru, peva
najdublja groza čovečje duše!
... Toliko sam se razotkrio da stid me ime svoje da
izustim...
... A sada, knjige moje, spavajte otuđene od očiju ljudi!

To je već potpuno nerazumljivo za Lizu. Ona stremi obećanju, sva njena lirika je himna njemu, obećanju. On vidi svoje knjige "otuđene od očiju ljudi". Zapitkuje ga. Sada Drainac ne želi da teoretiše, a možda i trenutak nije sasvim pogodan za analize i propovedanja o alijenaciji. Mrkne, slova se jedva naziru. Pod uticajem kontroverznih želja on pruža suvonjavu ruku prema njenoj mirnoj ruci i sa tek jedva vidljivim osmejkom nagoveštava da upravo sledi objašnjenje:

... Odista, ja pevam na porugu današnjeg
čitavog stoleća,
Na jednoj liri koja je grozno razbijena,
Haotičnom ritmikom do paroksizma, mada to nije
moja volja,
A muza moja? bedni lakoverni druže!
Veruj mi, to je jedna ordinarna drolja...

Liza pokušava da objasni i razume sebe u tom trenutku:

"Oduvek me je privlačio muškarac — stvaralac. Možda je moje unutrašnje stremljenje bilo okrenuto pesniku. Moje nadahnuće je donosio takav tip muškarca. Ne bih se mogla zaustaviti kod drugoga."

I opet se vraća uspomeni na onaj majski dan 1930:

"Pamtim to popodne kao lepo, koje nas je povezalo duhovno. Verovatno je to bilo za vreme njegove druge posete, jer za vreme prve posete smo se upoznali u prolazu. Kada je došao drugi put nikome se nije javljao, samo meni. Tek kasnije se javio prijateljima."

Za veoma kratko vreme on već dva puta preleće bugarsko — jugoslovensku granicu, sa čije obe strane političari čine sve kako bi se održavala stalna napetost, organizujući bezbroj incidenata.



BOEM ZARONJEN U SEBE

Bagrjana: Rade je bio neobičan čovek, izatkan od boemstva bliskog pijanstvu

Ja nisam bila često u njihovom društvu. Oni su vreme provodili uglavnom po kafanama. S njim sam se sretala nasamo. Razgovarali smo o francuskoj poeziji. Voleo je da teoretiše. Gradio je svoj stih kao antipod klasičnom, uobičajenoj metrici. Unosio je huliganske likove. I njegovo je bila lirika, ali drugačije vrste."

Da nije bio tako zanosan, zapazili bismo kod njega malu dozu grandomanije, donekle simpatične u karakteru malih slovenskih naroda.

Posle kraćeg odmeravanja pređenog puta za proteklih godina, Liza glasno razmišlja:

"Mislim da je njegova poezija uticala na mene. Još u "Večna i sveta" i pre susreta sa njim, pokušala sam sa slobodnim stihom-ciklus "Bretanja", ali se sada nekako učvrstio. Uticao je u pogledu forme dok mi njegovi motivi nisu bili bliski. Verovatno se oseća nešta njegovo u atmosferi, duhu — "Život, za koji sam htela da bude poema", a u pesmi "Zvezda mornara" čak se nazire i njegov lik. Kao dopisnik često je putovao u različite zemlje i njegova silueta se nazire kao lutalica.


ŽENA BUDUĆNOSTI

Prisećamo se tih stihova, sakupili svu neobuzdanost njegovih vanjskih iskazivanja. Pesnikinja ih slika u par poteza:

usred vinskih isparenja, vreve i dima, i polomljenih čaša,
usred ludog pocikivanja i pesama, i promuklih pretnji
u nekoj nepoznatoj birtiji piruje do besvesti...

A pri kraju istog dela pojavljuju se i neke tamne "omamljujuće usne" i nagoveštaj nepoznatih ljubavnih doživljaja u dalekim predelima, koje je proživeo ovaj morski vuk. I njegov zagrljaj postaje istovremeno odbojan i neodoljivo privlačan. I u njemu su skrivene, možda, nesvakidašnje naslade.

Ali pesnikinju privlači prvenstveno stih:

"Kod njega su mi bili dragi pojedini likovi, pojedine strofe, a ne cele pesme."

Bagrjana se sada ne zbunjuje kad govori o svojim učiteljima u literaturi, o uticajima.. Teme dosadne za sve bezlične pisce. Iz mnogobrojnih razgovora između kritičara i pesnika je poznato da većina autora ljubomorno krije svoje početničke korake. Poznata je ostrvljenost, kojom je čak i Elin Pelin tragao i uništavao svoja pisma, prve radove, beleške. Stvaralac treba da ima samopouzdanje i svest da je stvorio nešta originalno i da ne može biti optužen za podražavanje nekog našeg ili tuđeg autora.

Svojim stihovima, svojim mislima, svojim ličnostima i ponašanjem oni se snažno međusobno privlače. Za nju je on lik čoveka novih vremena, opsednut brzinom i rastojanjima, nestišljiv, usamljen, gadljiv na prakticizam, pun osećaja odvratnosti prema ovom svetu i istovremeno žudeći za istinskim druženjem. Predodređen epohom da bude otuđen, on prihvata svoju ulogu sa otporom, dramatičnijim kod jednog balkanca, zadojenog patrijarhalnim tradicijama i orijentalskom mrzovoljom. Za njega je Liza prethodnica žene budućnosti — sa verom u sebe i dostojanstvom, sa stvaralačkim zanosom, sa žarkom željom za otkrivanjem novoga i samopotvrđivanjem.

A on sam, taj neobični čovek, izatkan od boemstva, bliskog pijanstvu, zaronjenosti u sebe, nežnih osećanja i brutalnosti izražavanja, od izazovnosti koja graniči sa ciničnim nihilizmom, je privučen celim svojim neobuzdanim bićem tim zanosnim očima bugarske pesnikinje i njenim temperamentnim stihovima.

To je najbolje potvrđeno od njega samog. (Kao da se još tada Drainac pobrinuo da zadovolji našu faktološko-faktografsku glad).

Kratkotrajno zadržavanje u Sofiji se završava krajem maja. Poslednjih dana prestonički listovi saopštavaju:

"Srpske novine "Pravda" od 1. juna o. g. donose tekst Rada Drainca o stvaralaštvu Lize Bagrjane, koju on naziva "najvećom" bugarskom pesnikinjom. "Tekst prati i portret pesnikinje, rad Dečka Uzunova...

Ne podležući uticaju ovog saopštenja, punog prevodilačkim greškama, mi smo već krenuli tim tragom. Nakon brze razmene pisama sa koleginicom iz susedne Jugoslavije dobijamo mikrofilm sa punim tekstom, objavljenim u "Pravdi":

"... Želim da budem tumač poezije Lize Bagrjane, poezije koja šiklja iz života poput gejzera, spontano, neočekivano, kao što san dolazi, kao što neobjašnjivo u proleće procvetaju agave, glicinije i tamne bezmirisne perunike.


METEORSKA ISKRA

To više nije širina, niti kolekcionarstvo pejsaža i površnih impresija. Ova poezija izbija kao vrulja iz neobjašnjivosti upaljenih snova, iz nemirnih damara jedne egzaltirane žene koja pati od hipertrofije srca, kao Žil Laforž! Ova poezija pada na balkansko tlo poput meteorske iskre.

Ništa novo nema u njoj. To možda i nije potrebno. Dovoljno je što nam Bagrjana, na jedan žestok način, predlaže neprevrelo vino svojih životnih snova. Zbog toga se neizbežno tajna života ove čudne pesnikinje pretapa u mozaik njene lirike, ispunjen prekrasnim i neobjašnjivim figurama.

I mada Liza Bagrjana ima na svojoj stalaži Prusta, Pola Valerija, Morana, Bodlera, Laforža i Život Šelija, mada je prolazila Parizom i verovatno čitala Bleza Sandrara, Apolinera i Pola Elijara, ona je ipak pri tom sanjala Domovinu kao umetnik. Ona možda i nije svesna koliko je ta činjenica odvaja od svih onih lutalica, senki priviđenja pri jurnjavi za pomodarstvom, koje traju koliko i sezonski leptiri. "

Drainac sa lakoćom nabraja ova imena, nepoznata našim balkanskim nepoverljivim i zaostalim literaturama. Tek nakon nekoliko desetina godina mladi pisci će čitati francuske pesnike kao otkrovenje i ne pretpostavljajući da ih je jedan pesnik sa Balkana poznavao i kritički prihvatao odmah nakon njihove pojave, ravnopravno kao njihov sabrat a ne njihov učenik i podražavalac.


Pišu: Blaga Dimitrova i Jordan Vasilev
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Oktobar 13, 2016, 01:28:14 am »

*
Sudbinski susret pesnika Liza Bagrjana i Rade Drainac — VII & VIII & IX


BALKANSKI LAKEJI ZAPADNE KULTURE

Bagrijana je čudesan far svetlosti iznad balkanskih planina

Preko njega i njegovog dela oni se priključuju na nove tokove. I ne samo oni, već i njegova bugarska posestrima u bašti restorana sofijskog kvarta Ovča kupelj, koja ih je takođe bila otkrila i upoznala za vreme svog dugog boravka u Parizu.

Neposredni kontakti između pisaca i knjiga različitih zemalja su ozon za svaku književnost i kulturu. Oni ne samo da obogaćuju, preporađaju putem ideja za nova istraživanja, već stvaraju nova merila, više i strože kriterije.

Pošto citira svoj prevod delova iz pesama Bagrjane "Mladost" i "Plavooka", Rade Drainac u svom stilu i pomalo nadmeno presuđuje:

"... Ako se posmatra kao poetska celina, Liza Bagrjana predstavlja najnemirniju žilu savremene bugarske lirike. To nije bunt niti neka posebna modernost. Ova poezija se odlikuje skromnošću forme i čistoćom kondenzovane osećajnosti.

U toj sobi — uska, tamna, niska,
umirem od neizlečivih rana,
jer ja nisam voljena i bliska,
nit čekana, niti zvana.
("Krik")

... Da, Bagrjana govori srdačnim jezikom istine i tople iskrenosti, ne skrivajući ništa. Ta transparentnost, to razodevanje je glavna nit ove nežne, sugestivne poezije.

Možda mi je prababa tamnooka,
u svilenim šalvarama i sa turbanom,
pobegla kad noć je već duboka,
zanesena kakvim strancem, svetlim kanom.
("Potomkinja")

... Takva je pesnička rasa Lize Bagrjane, u kojoj neprestano vri vino krvotoka, u čijim venama šumi Bistrica, žestoka u proleće, a zli vetrovi hrabre srdačnosti i opijenost zabacuju njene kose.

U jednoj zemlji književne bezličnosti, skromnih darova srca, na Balkanu, gde žive lakeji zapadne kulture, ova pesnikinja, koja nam otkriva unutrašnji pejsaž, koja nas bledom ženskom rukom uvodi u taj enterijer, niti posebno ekstravagantan, niti pretrpan suvišnim bogatstvom, je čudesan far svetlosti krvi iznad balkanskih planina i dubrava.

Celokupna njena poezija je prinos razvitku bugarske lirike koju sam dosad upoznao i koja mi uliva puno poverenje.

Drugo lice Lize Bagrjane, one Bagrjane, intimne, tragične, žene i pesnikinje, najbolje se vidi u nekim sonetima, koji deluju poput gnezda ljubavi i stradanja spašenih od vetra...

Ko si ti što si mi na put stao,
što oči moje nesanicom zali,
što osmeh moj sa usana progna?
Da nije možda magija kakva?
Vidim te svuda na starim ikonama,
čujem te u snu svom kasnom:
gledaš me očima pohotnim,
a u glasu ti svaki zvuk je laskav.
Ko si ti što duh moj nemirom pališ —
Mefistofel il' Krstitelj?
("Ljubav")

I evo te na horizontu opet sijaš —
znak moj neizbežni u danima sudbonosnim.
Izađi sada, glasonošo — za rastanak naš,
nad putom i vozom strelovitim...
("Večernjača")

Ovo kratko predstavljanje, ovi, možda, nedovoljni odlomci iz jedne impulsivne poezije, ipak će baciti zraku svetlosti na poeziju Lize Bagrjane.

Pesnikinja, s kojom sam imao čast da se upoznam, da razgovaram, da se sprijateljim, je još uvek u punom razvoju i neću preterati, ja, umišljeni ljubitelj stiha, ako kažem da je to, što je Bagrjana dala, najtipičnije i najspontanije među delima pesnikinja Balkana.

Ja neću zemaljskih sumnji,
nema smrti, rastanka i tuge,
nema prošlosti, pa čak i budućnosti...
("Requiem")

Neka bude tako, danas, kada od srca pružih ruku jednoj istinskoj pesnikinji!
Rade Drainac"

Svaki rođeni pesnik oseća celim svojim bićem da je budućnost njegov saveznik i apeluje na nju. Ali finale Drainčevog teksta sadrži i poziv, upućen nastupajućim danima a ne samo dalekim potomcima, posvećenih umetnosti.

Posle dva preletanja granice u toku jednog meseca i preletanja iznad hladne naježenosti između dve države, mornarska skitnica ovog puta pristaje uz obalu i pravi planove o još jednom jurišu.

Ovog puta otvoreno ljubavnom, bez maske novinarskog zadatka ili kafanske družine.

"Treći put je Drainac došao u Bugarsku specijalno da budemo zajedno na Crnom moru. Pisao mi je kako je sve sredio. Nije nikada bio na Crnom moru i hteo je da smo zajedno."

"I dođe. Kupili smo karte za noćni voz, vagon—. Kasnije, ne obraćajući pažnju, on je napisao reportažu za svoje novine kao da smo bili u jednom kupeu. A zna se da kod nas i dan-danas nema mešovitih kupea."

"Voz je došao u Varnu ujutro. Poznavala sam od prethodnog leta jedan nov hotel, mislim da se zvao "Čajka" (Galeb), blizu obale. Uzeli smo fijaker i pravo tamo. Kako se radilo o predsezoni bili su samo neki česi, strašno bučni. Lupali su vratima i danju i noću. Još nije bilo prepuno."



RADE JE VOLEO KAFANU I VIOLINU

On se, kao pravi Srbin, u njoj osećao kao kod kuće

Stari provincijski hoteli sa po nekoliko soba — sa oronulim fasadama, dvo — ili trospratne zgrade čiji se vlasnici klanjaju ljubazno, ali koji nemaju ni dovoljno sredstava, ni ukusa, ni znanja, da bi se bar malo približili evropskim odmaralištima. Hotelske sobe iz onog vremena: veliki kreveti sa tablama, demode ogledala sa teškim ramovima, lavor i bokal i negde u dnu mračnog hodnika — po jedan toalet na svakom spratu.

"Bio je to garni hotel. Htela sam da bude na samoj obali i da se stalno vidi pučina. Dopalo nam se. Kobajagi sasvim nova zgrada, a ustvari stari tip hotela — izdavanje soba. Domaćini su već imali neke goste. Bila su još dva veća hotela u centru grada — užasno prljavi. A ovo je bila privatna kuća, trospratna. Tražimo kupatilo a domaćica: "Eto mora, šta će ti kupatilo?"Sve ide kao u pesmi. Stvarnost učestvuje samo sa takvim banalnim detaljima kao što su nedostatak kupatila i bučni česi. Ali te stvari se baš i ne primećuju — dvoje poranilih turista su mladi, zajedno su i nad njihovom ljubavlju visi nož granične crte. Ova crnomorska avantura, koju su si priuštili dvoje balkanskih pesnika, je bila krajem istog juna, kada je izašao tekst u beogradskom listu, jer u julu novinari, željni senzacija, već imaju novu žrtvu.


ZOV MORA

"Počela sam mu pokazivati Varnu. Mislim da je poslao par tekstova o njoj."

"Nismo odlazili zajedno na plažu — ja sam išla na žensku, a on na mešovitu. Susretali smo se na ručku u dogovoreno vreme. Uveče smo se šetali, zaustavljali se na obali i dugo posmatrali more."

"Pošto mi je rekao da voli kafane, jedne večeri sam ga povela u jednu. Iznad mosta je bio jedan restoran sa mađarskom ciganskom muzikom. On se, kao Srbin, osećao kao kod kuće-bilo je slično njihovim kafanama. Plesali smo. Imam i jednu pesmu u kojoj pominjem ciganske violine — to je doživljeno te večeri. Prema tadašnjoj modi nosila sam letnji šešir sa širokim obodom, ružičastu haljinu iz Pariza sa crvenim cvetovima, tanka, od krepa sa svilenom postavom. U pauzama plesa opet mi je govorio o poeziji, o francuskim pesnicima, o svojim poetskim stavovima i viđenjima."

Kada smo je jednom upitali o ciklusu "Zov mora", Liza nam je, ne razmišljajući mnogo, kao o nekim drugim delima, objasnila:

"Ideja o njemu (ciklusu) se rodila u Varni, kad sam bila sa Draincem. Prozor je bio poput okvira u kome se videlo more. Razume se, napisala sam ga kasnije, ne tada."

U prvom delu ciklusa se ređaju utisci i osećanja iz tih dana, koje je provela sa njim. Ali nije to osnovno što je uslovilo da dugotalasni stih zazvuči po novom, razliven široko i izvan kalupa strofe. Ne samo ona dva stiha, o "pravougaoniku prozora" kroz koji su dva pogleda uranjala u beskrajni plavi prostor mora, povezuju "Zov mora" sa jednom poetskom uzajamnošću. Čak prema nekim spoljnim obeležjima mogu se otkriti tragovi duhovnog zajedništva u razvitku misaonog napretka. Drugi deo ciklusa je pesma, napisana dve godine ranije, koja je osvojila prvu nagradu na konkursu jednog časopisa iz Varne. Pisano je u strofama od po četiri stiha, prepunih opisa. A u prvom, trećem i četvrtom delu ciklusa žeže letnja vrućina strasti, neutoljene žudnje za novim prostorima u zajednici sa gorkom mišlju o ljudskoj sudbi, o socijalnim nepravdama.

Prvi deo skriva simbol: tiho more, bez bura, "ležala sam na pesku", "ne misleći, ne želeći ništa više", ali odjednom dim broda koji prolazi horizontom "razbi uspavani spokoj", "zari oštar nož u moje srce".

Čežnja za dalekim morima,
za putevima, koji presecaju zemlju uzduž i popreko,
za kontinentima i ostrvima — za svetom —
trun prašine u vaseljeni i večnosti,
ali večnost nedostižna i vaseljena —
tu je za me!

I odjednom — uranjanje u doživljeno, vraćanje stihom ka zadovoljstvima od zajednički sanjanih putovanja, ka planovima neostvarljivim, ali zato dragocenijim u mašti i sećanju.

O, ta jutra! I ti snovi, i ta žeđ,
da si večito mlad, bezbrižan i slobodan.

Njen sagovornik, sa izraženo voljnim profilom na fonu beskrajnog mora, je zaista poput dima parobroda koji prolazi — neuhvatljiv, privlačan, kratkotrajan.


UNUTRAŠNJI KOMPAS

Njegov uticaj se naslućuje u trećem delu ciklusa, završen verovatno u leto sledeće 1931. godine. U onim godinama tiha luka Varne postaje za pesnikinju polazna tačka — "Ja razmišljam o velikim svetskim lukama". Ali spontano, misao uzima kurs ka socijalnoj problematici, daleko od intimne tuge i doživljenog. Očigledno, unutrašnji kompas je pozajmljen od mornara Drainca. I stih i nemir su već drugačiji. Bagrjana je zakoračila u nove prostore:

— i siroti emigranti, i milioneri —
prvi krenuli u novi svet za zlatom,
a drugi da ga rasipaju — u starom.
Na tim brodovima, ko na kakvim kantarima strašnim,
svetska bogatstva balansiraju.
Ja još mislim o onim mladim ljudima,
ispijenim žudnjom i umorom,
u velikim zagušljivim gradovima,
koje tajna strast — more i daljina — zove.
I vrativši se uveče kući
posle fabrika, škola i kancelarija,
oni tajno stare atlase otvaraju
i kreću u mislima ka raznim lukama i stanicama,
ka jarko zelenim ostrvima Okeanije,
ka svim gradovima,
kuda nikada otići neće,
i šapuću, ko zaljubljeni, privlačna imena:
Bombaj, Sidnej, Panama, Montevideo...



BOLAN PROVINCIJSKI KOMPLEKS

Teška prepreka za još zdrave, devičanske duše Bugarina, Srbina i Rumuna (T. Man)

U novim pesmama Bagrjane već se oseća sanjalački i avanturistički duh, večitog saputnika mladosti. Ali postoji i drugi, novi element. Pesnikinja izražava raspoloženja određenog vremena — kraj 20-ih i početak 30-ih godina, kada se već oseća samouverenost zrele nacije, koja želi da se vidi na karti sveta.

Radio i druga tehnička dostignuća dobijaju značajnu ulogu. Avioni sve češće preleću sanjive osoje i doline, bude čežnju za velikim gradovima, za dalekim zemljama. Prabugarska strast za jahanjem doživljava nova preobražaje. I možda upravo u tom periodu m života našeg, a isto tako i drugih balkanskih naroda, zameću se mučne misli o konfrontaciji Balkan — Evropa, provincija — svet.

Taj bolni kompleks, poznat mnogim nacijama, uključujući i Nemce, prema visprenim zapažanjima Tomasa Mana, se javlja teškom preprekom za još uvek zdrave, devičanske duše Bugarina, Srbina, Rumuna. I svaki od njih ga rešava na drugačiji način.

Razgovori sa Draincem su pali na već pripremljeno tlo. Oba sagovornika su osetila sinhrona stremljenja.

I kada se Liza našla sa njim kraj mora, možda se u njoj pokrenuo lanac asocijacija: njegovi stihovi, čitani odskora u Sofiji, njene odavno zapretane strasti za dalekom bregovima, nedostupni ženi u onim godinama, samo more, brodovi, mornari, uzrujanost pred isplovljavanje.

Široko razliveni stihovi oba pesnika sa Balkana kao da su rodbinski, uzajamno slični: nema rima, nema strofa, preovlađuje gotovo prozaično nabrajanje, gomilanje detalja, naziva, termina, tehnicizama. Ali različitosti su značajne i nisu samo sadržane u poetskoj poziciji - sanjalačka i maštovita, ženski prihvatajući privlačnosti sveta kod Bagrjane, odlučno negativistička, sa muškom silinom protiv nepravednosti celokupnog društva kod Drainca.

On je borac protiv socijalnih predrasuda, a naročito protiv pasivnosti. Čak i njihov stih počiva na dva različita unutrašnja sistema. Njegov sledi kapric iskidanih, iznenada nahrupilih likova, metafora, donekle amorfan, fragmentaran, drži ga unutrašnji tok razuma jedne monolitne ličnosti, ličnosti kod koje poezija i tvorac čine jedan živi autoportret.

Njen stih, čak i u najsmelijim samoubilačkim letovima, čuva svoju karakternu strukturnu specifiku, čvrstu arhitektoniku. Još od svojih prvih zrelih dela ona otkriva umeće građenja cele pesme na dramskom čvorištu, umeće vođenja pesme ka kulminaciji i završetku sa iznenadnim, ali dobro složenim akordom. Kod poređenja oba pesnika još jače dolaze do izražaja neponovljive idividualnosti svakog od njih...


Pišu: Blaga Dimitrova i Jordan Vasilev | Preveo: Ivan Ivanov | "Glas javnosti"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #18 poslato: Novembar 04, 2016, 01:48:25 am »

*
Intervju: Ivan Ivanović


PIĆE ISTORIJE

Ko je Rade Drainac? Pesnik, boem i bandit. Toliko jedinstven i poseban da ni Marko Ristić ni Tanasije Mladenović ne znaju da li ga sme čitati komunistička mladež. Tako su ga zaboravili. Beogradski pesnici posle rata tajno su ga čitali, oponašali, poštovali

U gimnaziji je Bodler obavezna lektira. U SFRJ smatrali su da jugoslovenski Bodler — Rade Drainac nije sasvim pouzdan. Srbin sa Juga, ratnik iz I svetskog rata, kralj boemije i Skadarlije, violinista po pariskim kafanama. Čovek bez doma, žene, sva imovina mogla mu je stati u jedan kofer, a sve bogatstvo nosio je u sebi. Bio je bandit ili pesnik. Rasprave su završavale kafanskim pesničenjem. Gradske gospođice na memljivim mansardama. U jednoj pesmi je sasvim jasno napisao: "Upamtite! Približio se veliki dan kada poezija u psiho-fizičkoj hrani sveta preuzima ulogu kalorije." Svet je sve krupnijim koracima gazio u fašizam. Bile su to godine krize. Drainac je pisao, pevao, pio i bio sve veći patriota. Rat se bližio. Mobilisan u Kraljevsku vojsku, teško je prihvatio kapitulaciju. Vratio se u rodni kraj. Trudio se da pomiri sve srpske vojske i podlegao je bolesti '43. godine.

O tako nečem kaže: "Takvu sam univerzalnu Domovinu sanjao, ja liliputanac u eksplozivu svetske poezije, ovde na ovoj kobnoj granici gde mi nepomično stoji kažiprst na geografskoj karti! O drugovi! Već ni u prljav kanal kao pacov ne može da se sakrije ludačka ova ljubav koja me kao nož za pisaći sto prikriva!" Bekstva nema. On je patriota i pesnik, boem i bandit. Toliko jedinstven i poseban da ni Marko Ristić ni Tanasije Mladenović ne znaju da li ga sme čitati komunistička mladež. Tako su ga zaboravili. Beogradski pesnici posle rata tajno su ga čitali, oponašali, poštovali... samo jedna zbirka iz 1974. u izboru Stevana Raičkovića, i to je sve što u antikvarnicama može da se pronađe. Pesnici i postaju veliki pedesetak godina posle svoje smrti. "Pevali smo o svemu, sumrake i kad sviće, ljubav i svet, život i san, Ali moja poslednja pesma biće: Balkan!" Rade Drainac (Radivoje Jovović) će se čitati, jer se zna da je poezija večna.

Pisac Ivan Ivanović, rodom iz istog sela, objavio je nedavno svoj roman o ratnim godinama našeg velikog pesnika "Crni dani Rake Drainca". "Postoje tri razloga za ovaj roman. Prvi, onaj krajnje intimni, zato što sam ja rodom iz Toplice i što sam u literaturu ušao sa Draincem. Kada sam ja bio u gimnaziji 53/54, Drainac je još bio pod velikim embargom. Pesnik za koga smo mi znali i koga smo čitali ilegalno nije bio u lektiri, a mislim da nije ni danas. On za Toplicu mnogo više znači nego za Sombor ili neki drugi kraj. On mnogo znači i za Beograd, zbog boemije, Skadarlije, ali za Toplicu još više. Drugi razlog je taj što kad pišem o Draincu, ja u stvari pišem o sebi. I ja sam iz tog kraja, sudbine su nam slične, mada smo drugačije prirode. On je bio u sukobu sa celim svetom, ja sam čovek koji se povlači iz svih sukoba silom prilika (roman I. I. "Crveni kralj" zabranjen je ranih sedamdesetih, a autor, profesor književnosti, ubrzo je poslat u penziju. Prim. D. M.). Te sudbine su bile jedno potpuno nepriznavanje spolja. Najvažniji razlog za ovu knjigu je moja želja da kroz njega prelomim taj građanski rat u Toplici. A Drainac je tvorac ideja o potrebi jedinstvenog fronta protiv okupatora. Ideje o nacionalnom pomirenju, a građanski rat u II svetskom ratu počeo je u Toplici između četnika Koste Pećanca i partizana.

"VREME": Dok ste pisali ovu priču da li ste uspeli da objasnite tu neodoljivu potrebu Srba da ratuju sami sa sobom?

IVAN IVANOVIĆ: Jedan razlog je sukob koji je počeo u noći 12. na 13. jul kada je ubijen Karađorđević Aleksandar. Tog momenta se Srbija pocepala na dve polutke, i to je do dan danas. Taj sukob karađorđevićevaca i obrenovićevaca je bez sumnje obeležio čitavu istoriju Srbije. Kada je stvorena Jugoslavija, takva kakva je bila, onda je došao jedan nov faktor dotad nepoznat, to su komunisti. Srpski narod je imao teoretičara Svetozara Markovića, a taj prvi komunizam je bio prilično terorijski. A najbolji Svetozarovi prijatelji napravili su radikalnu stranku, Pera Todorović je važniji od Nikole Pašića. Sve to je stvorilo veliki raskol koji je 41. godine buknuo. Režim je formirao čvrsto jezgro, najviše oko Pećanca, s druge strane su došli komunisti sa sasvim drugačijim idejama i građanski rat je, u stvari, bio neminovan.

Istorijska je činjenica da onaj ko hoće da vlada Srbijom mora da dobije podršku juga Srbije: Niš, Leskovac...

Južna Srbija je istorijski, etnički ali politički vrlo potcenjena. Razlog je jednostavan. Južna Srbija sa oslobođenjem od Turaka kasni 74 godine, tačno koliko je i Jugoslavija postojala. To je period koji se u suštini ne može nadoknaditi i ja sam se tim problem bavio u jednom drugom romanu. To je sigurno stvorilo u neku ruku podanički mentalitet. Kada su ti krajevi priključeni matici, imali su veliki kompleks inferiornosti. Zato toliko policajaca, portira, žandara iz tih krajeva. To je bio najlakši način, ako si siromašan, da se dodvoriš vlasti. Da se razumemo, od kada je sveta, sve što se radi radi se uz vlast. Veliki ljudi rade protiv vlasti, ali najveći broj ljudi radi uz vlast. Vlast je i te kako važna, politika je naša sudbina. Tu nema govora, hteli to mi ili ne hteli. Taj mentalitet juga bio je izuzetno povoljan za sve vrste manipulacija. Drugi fenomen je taj Toplički ustanak 1917. To je jedan od najspornijh momenata u srpskoj istoriji.

Toliko je bilo TV drama, predstava o Apisu, Crnoj ruci...

Mislim da je sve to lažno bilo. Ono kako je Toplički ustanak interpretiran bilo je uvek politički. Uvek sa stanovišta žrtve. Nikad sa stanovišta politike. Razumljivo je zašto to kralj Aleksandar nije tumačio na pravi način. Prvo ta zverstva Bugara posle neuspelog ustanka. A taj ustanak se mora porediti sa ustankom 1941. Taj je bio, na neki način, kopija i završio se katastrofom. Ljudi su dobijali debele zatvore; ako je o tome neko pisao, dobijao je po dve-tri godine zatvora. Rezultat Topličkog ustanka bilo je oko 20.000 žrtava. Jugoslavija koja je potom nastala potrudila se da to politički i materijalno iskoristi. Govorila je ne procenjujući ulogu vođa, cilj je bio što veća materijalna odšteta. Na kraju je nije ni dobila.

Stevan Raičković kaže za Drainca da je "majstor kontrasta i dilema". Neosporno je da je kralj Aleksandar bio mason, vođe Topličkog ustanka takođe. Kako to objašnjavate?

Ja to ne mogu da znam. To su možda i pretpostavke. Ja bih to da gledam drugačije. U Topličkom ustanku došlo je do sukoba dve ideje. Jedna je bila državna i njen predstavnik bio je Kosta Pećanac. Kosta je interesantna ličnost; njemu su Arnauti (Albanci sa Kosova) ubili oca i majku kada je imao četiri godine, odrastao je kao siroče. Arnauti su dugo pokušavali da ga uhvate, ali nisu uspeli. Sa deset godina ilegalno je prebačen za Srbiju. Njegova porodica je likvidirana jer nije htela da primi islam, i branila je Dečane. On je rođen u Dečanu, njegovi su čuvali manastir. Bio je sluga u Srbiji, bez školskog obrazovanja, učio je iz bukvara čuvajući goveda i vrlo rano stupio je u dobrovoljce. Poslat je u Makedoniju i tamo je igrao izuzetno veliku ulogu. Bio je jedan od tih četnika ubačenih za srpsku stvar, a Bugari su ubacivali svoje. Od 1897—1910. bio je vodeća figura četnika u Makedoniji. Istorija se zaboravlja, to je vreme posle Berlinskog kongresa 1878. Rusi separatnim Sanstefanskim mirom pokušavaju da smire odnose Srba i Bugara. Tim mirom i Ohrid je bio bugarski. Bizmark je to oborio u Berlinu, tj. Austrija i Nemačka su najzaslužnije što sam ja rođen u Srbiji a ne u Bugarskoj. Revidiran je taj sporazum, ali su i Srbija i Bugarska nastavile "gerilski rat" ubacujući svoje tajne čete na prostor Makedonije. Međutim, kada su došli veliki ratovi, balkanski i svetski, u vojsci je nastao veliki raskol. Na jednoj strani je formirana tajna organizacija "Crna ruka — Ujedinjenje ili smrt", čiji je politički um bio Apis. I jedni i drugi su zaverenici. Druga grupa bila je oko Josifa Kostića i Petra Živkovića tj. "Bela ruka", i to je bila velika borba za Aleksandrovu naklonost. Prestolonaslednik je bio prvo uz Apisa, ali kada je shvatio kolika je to opasnost, počeo je da forsira "Belu ruku". I tako je došlo do Solunskog procesa.

Kada smo se vratili u to vreme, među kraljeve, zašto je, po vašem mišljenju, pravi prestolonaslednik Đorđe, koji je imao mnogo više pameti i talenta nasleđenih od kralja Petra, bio eliminisan kao mentalno oboleo i nepouzdaniji od Aleksandra?

On je bio eliminisan zbog prevelikog radikalizma. Petar je uvek govorio da je njegov pravi sin Đorđe, a ne Aleksandar. Petar je bio veliki avanturista, ali kada je došao u Srbiju za kralja, već je bio star čovek, preveo Stjuarta de Mila, izrazito liberalan čovek koji nije hteo da sagne glavu pred oficirima, već se priklonio ustavnim elementima, vladi, parlamentu... Takav Petar nije odgovarao "Crnoj ruci" koja je bila veoma radikalna, koja je tražila ujedinjenje ili smrt, borbu do kraja i po svaku cenu. U toj podeli, Pećanac staje protiv "Crne ruke". Dokaz su njegova pisma i svedočenja protiv Apisa, napisano '33/34. godine. Pećanac je bio čovek Aleksandrovog režima, a nosilac toga bio je vojvoda Petar Bojović. I on je iz Toplice. Tu je sigurno bilo saradnje. Kosta je u I svetskom ratu bio u policiji i veoma je zaslužan što je taj Gvozdeni puk, ta Moravska divizija II pešadijski puk prošao kroz Albaniju bez žrtava. On je imao izvanredne veze sa Albancima, jedno vreme je bio u albanskoj vladi pre stvaranja Albanije u Staroj Srbiji. To je jedna strana tog ustanka. Na drugoj strani je Kosta Vojinović, koji je član "Crne ruke". Da li je on bio ranjen ili ga je "Crna ruka" ostavila, ne zna se. Uglavnom, ustanak je podignut mimo volje srpske vlade. Pećanac je poslat u Toplicu da ustanak spreči; pokušao je ali nije uspeo. Vojinović je uspeo da oslobodi veliku teritoriju koju je držao oko dve nedelje, to je posle palo kao svi avanturistički pokušaji. Dok o svemu tome čovek piše i seća se, neminovna je veza sa vremenom današnjim i ovim ratnim godinama koje su ponovo izazvale političke raskole u Krajini, Bosni, Slavoniji...

Danas su Srbi u svetu označeni kao "loši momci". Mnogi to pokušavaju da istorijski povežu sa uništavanjem arnautskih sela na Kosovu u vreme kralja Aleksandra, sprečavanjem islamizacije Srba na Sandžaku. Aleksandrovi razlozi bili su odmazda za srpske žrtve tokom povlačenja kroz Albaniju. Današnji sukob na nacionalnom nivou rezultat je kompleksa mladih evropskih nacija koje se nisu državno ostvarile. Mislite li da će Srbi uspeti da priznaju da jesu činili zločine (a ko ih u građanskom ratu pa ne čini?), da nisu bili jedini i da nisu kolovođe?

Ja sam apsolutno protiv zločina, a najviše protiv srpskih. Smatram da na to imam više prava nego neko drugi. Za mene je to moralan stav. Zločin se ne može pravdati. To o čemu vi govorite su dva koncepta, jedan je istorijski i nije teško zastupati srpsku stranu, gledano istorijski. Tu bi realno bili najveći argumenti na srpskoj strani. Drugi argument je taj politički, sadašnji. To više nije onaj odnos snaga. Srbi su napravili, po mom mišljenju, veliku grešku, tj. srpska elita (elita uvek sve određuje), jer je vratila film unazad. Potegla je samo za istorijskim elementom, i to svet nije mogao da prihvati.

Da kažem to drugačije, ne može Srbiju da vodi novokomponovana elita, koja kao srpsku vrednost priznaje samo ruralno, primitivno, plemensko u srpskom biću.

Apsolutno tačno. To i jeste sukob između tradicionalizma i modernizma u suštini. Na jednoj strani je taj seljački elemenat, koji ima istorijsko pamćenje od Filipa Višnjića, pretke; sve to su mu komunisti potisli u prethodnih pedeset godina. Kada je nestalo te Brozove brane, to se dva puta jače vratilo. Kako to već u istoriji biva. Na drugoj strani, jedna nova generacija, izraz urbana ne valja, jeste moderna generacija koja nije htela da ratuje, koja je bila spremna da dezertira. To se prvi put dešava u srpskoj istoriji. Generacija koja je bila spremna samo da beži u emigraciju. Generacija koja je sprečila izvođenje tog novog "velikosrpskog nauma". Ispostavilo se da ta JNA, koja je postala srpska armija, nema vojsku. To je sigurno ogroman sukob koji će tek da se odvija. Ovo su samo njegovi začeci. Hteli ili ne, mi ćemo morati u ne tako dalekoj budućnosti da jednu od ove dve ideje, koje smo na neki način u ovom razgovoru postavili, potisnemo. Mislim da istorijska ideja mora biti potisnuta. Vratimo se Radetu Draincu, on u jednoj pesmi kaže: "Do kolena sam u blatu gazio što se život zove". U drugoj pesmi objašnjava činjenicu da ga književna javnost ne razume: "U dvadesetoj lekari potvrdiše da patim od pseudologije fantastike".

Kako to da Srbi kada ne mogu da razumeju i prate, odmah kažu da je neko lud?

To možda nije samo kod Srba. Drainac je velika protivurečnost. Iako ovo nije roman o njemu to je romansiran njegov život u II svetskom ratu, s jedne strane. On je neškolovan čovek, posle šest razreda gimnazije uz rat i Francusku obustavio je svako dalje školovanje; kasnije je bio boem; obrazovanje kafansko. To je sigurno bio njegov veliki kompleks. Hteo ne hteo, odrastao je na tradiciji. Ogromna je bila tradicija u Toplici, više nego u drugim krajevima. On je imao samo jednog prethodnika, to je Sava Vukomanović, Filip Višnjić Topličkog ustanka. Pevač koji je na licu mesta pevao pesme o Pećancu, Vojnoviću, ali ipak nije imao dar kao Filip. Rade je imao veliku ljubav za svoj kraj, za Toplicu. To je njegova Itaka. Toplica je u srednjem veku bila centar srpske države. Nemanja je prvu svoju državu tu napravio, današnja Kuršumlija bila je tada Bela Crkva. To je sve ušlo u Drainca. On stiže u Beograd koji ga apsolutno ne prihvata. Bio je i ostao strano telo. Svi ti njegovi skandali, sve te njegove tuče, sve je to rezultat toga što je bio tretiran kao došljak, provincijalac... Beograd je u to vreme bio kasaba, i veoma zatvoren grad za sve dođoše. I ako nemate političku liniju iza sebe, gotovi ste. I pisci sa političkim opredeljenjem su uspeli u Beogradu, Rade je u grad došao kao samac. Iza Drainca nije bilo nikog čak ni masona. On se sam probijao. Slična je bila i sudbina Bore Stankovića, svih hrvatskih pesnika iz Skadarlije... Tina Ujevića. Rade je jedino Hrvate veličao; možete misliti koliko mu je to srpska elita zamerila. Tin je bio živa enciklopedija, dominantan čovek od koga je Rade mnogo naučio, jer Tin je znao sve što Rade nije, isti su bili u poeziji i piću. Bilo je to jedno čudnovato prijateljstvo. A Drainac je bio protiv celog sveta. On se tom svetu suprotstavio kao Odisej morskom prostranstvu, svojom Itakom. U ovom slučaju to je Toplica. On se borio zavičajem i zato se 41. godine vraća u zavičaj. Tu počinje moj roman, Drainac je tu dobio priliku da politički utiče. Prvi je on pokušao da izmiri četnike Koste Pećanca i partizane sa Radan planine. Tu Rade počinje da pravi istoriju. Ivan Ivanović će napisati još lepih priča o velikim ljudima Topličkog kraja. Završićemo ovu priču sa željom da Drainac uđe u lektire, a ne da ih tate tajno dodaju deci na čitanje. Čini se bezveznim čitati Bodlera u lošem prevodu, a imati svog autentičnog buntovnika, bandita, pesnika Drainca. "Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu. Pa neka! 15.000.000 građana ove zemlje ako me ne upoznaju po poeziji upamtiće me po skandalu." Ne pamti ga niko sem zaljubljenika u poeziju i onih čije su se dede i babe zgražavale nad njegovim avanturama.


Autor: Dubravka Marković | 09.08.1997. | Vreme
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: