Todor Manojlović (1883—1968)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Todor Manojlović (1883—1968)  (Pročitano 14723 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 11, 2010, 09:50:24 pm »

*




TODOR MANOJLOVIĆ
(Veliki Bečkerek, 17.02.1883 — Zrenjanin, 27.03.1968)

Todor Manojlović je rođen 17. februara 1883. godine u tadašnjem Velikom Bečkereku. Književnik, književni i likovni teoretičar, i dramski pisac koji je svojom prvom dramom "Centrifugalni igrač" (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture.

Završio je Filozofski fakultet — odsek istorije umetnosti u Bazelu 1914. godine. Prvi svetski rat ga je zatekao u Italiji. Godine 1916. odlazi na Krf kao dobrovoljac, sarađuje u Srpskim novinama i Zabavniku. Od 1920. do 1924. godine bio je sekretar Opere, zatim bibliotekar Senata i profesor beogradske Umetničke akademije. Sarađivao je sa mnogim književnim listovima i časopisima, uz veoma zapaženu prevodilačku aktivnost.

Odlikovan je, između ostalih nagrada, Palmom Francuske akademije. Napisao je veliki broj pesama, eseja, članaka i kritika koje su obuhvatile sve oblasti umetničkog stvaralaštva. Od drama se izdvajaju: "Centrifugalni igrač", Katinkini snovi, Nahod Simeon, Opčinjeni kralj, San zimske noći, Comedia dell arte. Između dva svetska rata intenzivno je pisao likovne kritike. Sudovi koje je u ovim tekstovima izrekao, povodom izložbi najznačajnijih jugoslovenskih slikara, poslužili su za današnju periodizaciju u likovnoj umetnosti 20. veka. Likovne kritike Todora Manojlovića objavljene su u redakciji Jasne Jovanov, u izdanju Gradske biblioteke Zrenjanin.

Umro je 27. marta 1968. godine u Zrenjaninu. Wikipedia

*  *  *

Najstariji u krugu modernista, Banaćanin Todor Manojlović (1883—1968) uticao je, slično Vinaveru, na mlađe svojom zrelošću i širokim poznavanjem moderne poezije i umetnosti. Dok je Vinaver u tumačenje literature unosio svoju muzičku obrazovanost, Manojlović je bavljenje poezijom, stvaralačko i esejističko, povezao sa stručnim poznavanjem likovnih umetnosti. Njegovu poziciju među mladima možemo odrediti kao umereni modernizam. Po obrazovanju i intelektualnim sklonostima klasicista, Manojlović se zalagao za uravnotežen odnos između tradicije i avangarde, za sintezu klasičnog i modernog, propovedao je estetizam, kult duha, vedrine, vraćanje trajnim, metafizičkim vrednostima umetnosti. Pisao je pesme, eseje, drame, prevodio s raznih jezika, bavio se likovnom i književnom kritikom. Njegove pesme, napisane u slobodnom stihu, suspregnute ali istinske muzikalnosti, pune su sunca i vedrine. On nije kosmički pesnik, privlači ga "samo vedra, svetla čudesa ove naše zemlje", gradovi i zemlje gde je bio ili želeo biti, oni o kojima je tužno sanjario kad ih već nije mogao posetiti.
Rastko

Fotografija: Banaterra
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 11, 2010, 09:55:21 pm »

**
Stihovi Todor Manojlović


HALKIONSKO VEČE

Neko koga volim
Sada misli na mene;
Neko ko mi je mio
Doći će iznenada,
Pružiće mi ruku
Iznad bedema daljine
I zaborava
I rećiće blisko i toplo:
"Ja sam —"
I beskrajno suro međuvreme
Odsustva, usamljenosti,
(O, dosada tmurih večeri,
Sumor mutnih jutara...)
Isčezava, kao dim
U zlatnom uskliku sunca —
I u našim se rukama spajaju
Dražesno Nekad i uzbuđeno Sada
U čvrstu i bleštavu
Dohvatljivu Stvarnost.

Ko da se vratismo
Iz jednog besmislenog meteža
Sablasti i avetinja...
Blažena večernja vedrina,
Izatkana od rujnog zlata
Sunčevog, i od sećanja,
Razapinje nad nama
Svoj kitnjasti šator,
Sprema nam pir za kojim čeznusmo.

I jedan novi, vazdušniji,
Sjajniji i tamniji stih
Niže se tiho
I tajanstveno
Uz vitku pesmu
Koju smo započeli nekada,
Mladićski vedro,
Pod srećnim jablanima
Očinskih predela.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 11, 2010, 09:56:02 pm »

**
Stihovi Todor Manojlović


LETEĆA ZVEZDA

Jedna zelena zvezda pada
U beskrajnu letnju noć.
Jedna munjevita brazda
Svetlosti seva za njom,
Čarobno, trijumfalno;
Njeno bekstvo je njena pobeda:
Stalna, u roju bezbrojnih
Sestara, čamila je,
Sumorna, neznana;
Zaletom ona se izdvoji
I pade — za tren repatica! —
U samrtni požar slave.


SUSRETI

Sreo sam ga nedavno ponovo:
Slučajno — svejedno sada gde,
I da li u snu ili na javi? —
Prošao je mimo mene
Čineći se nevešt.
Ili me možda zaista nije spazio? —
Mogućno je i to:
Sećam se još dobro i sam
Takvih naših rasejanosti,
Ili utonulosti u misli,
Maštarije, viđenja —
Iz doba kada smo dvojica
Još bili jedno...
A posle, dešava se baš i katkad
Da se i najbolji stari drugovi
Nekako više ne poznaju
Kada im drugarstvo jednom dublje uđe u godine.
Takav je već tok života.
Ipak me je taknulo sumorno
Što me on ne poznaje više
(Svejedno sad da li namerno
Ili nenamerno —)
On koji je poneo sa sobom
Bolji deo moga života
I ja sa zebnjom pomišljam
Da kada se jednom opet sretnemo
Valjda i ja njega više neću poznavati —

I onda će svemu biti kraj.


SUNČANI CVETNI MITROVDAN

Iznenadno, ne u sivom plaštu
Ledene kiše i košave,
Već na sunčanom belom hatu
Zlatnih dizgina,
Dojezdio je danas svetli vitez
Kroz mirisni požar hrizantema.
— Perje fazana, flaminga, karneol,
Topazi, granati, prebela pena
I ustreptala — što preokrenu
Novembar u proleće.

Nad glavom mi lebdi kolut
Zgusnutih sunčanih zraka,
Grimizni plašt mu plamti oko ramena,
Zvekeću bleštave krljušti oklopa,
A srebrno koplje — razarač
Magle i oblaka — seva
Veselo i natačinje
Žuto i crveno lišće u lepršu.
I on progovara veselo, ispravljen,
U jasnom žarkom azuru: "Eto
Pretvorih poznu jesen u proleće,
Htedoh da te začudim
I obradujem, — jer, kao svetitelj,
Ja volim čudesa i radost,
A mrzim sumor, i jesenje kiše i suze.
Ne pali mi sveće mrtvačke, bapske,
Već proslavi radosno ovaj moj dan:
Volimo i mi svetitelji nekad
Koju snažnu vatrenu kapljicu —
Zar nije i sam naš dobri Bog
Pretvorio krv u vino?

Pruži mi jednu punu čašu
Da je sručim ovako u uzengijama,
U slavu hajdučkog rastanka
I budućeg srećnog viđenja..."

I ispi je orno i dade mamuze
Gordome belcu i iščeze
Kao prizrak u cvetnom sunčanom novembru.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 11, 2010, 09:56:36 pm »

*
Stihovi Todor Manojlović


BRAZDA

Svaki od nas povlači, urezuje
(O, sa koliko grča i bola često!)
Po jednu brazdu u duhovni prostor,
Jedan nevidljivi zrak —
Koji će valjda imati da zasija,
da zaplamti jednom kada se rujne i žute ruže
Smiraja survavaju slavno u suton
I na modrom purpuru neba zasvetle jasno
Vasionske tačke bezbrojnih zvezdanih jata
I oštro usplamtele mislene niti;
Ceo jedan čudno izukrštan,
Ispresecan zaslepljiv geometrizam
Što ne može da zrači
U tupom svakidašnjem svetlu.

Na tamnom purpuru noći ognjene brazde
Postaju jasne, odaju svoju tajnu i smisao:
Blistava alemska mreža, u kojoj se hvataju,
Kojom hvatamo i raspoređujemo neumorno
Zvezde, sazvežđa i onaj deo beskrajnosti
Čijim se dahom i plamenom
Napaja i rasvetljuje čarobno
Ovaj naš skučeni turobni život krvi i zemlje.
(...)

Miroslav Lukić NESEBIČAN MUZEJ AntologijaPrimeri bezdane književnosti, 1900—2008,
tragedije ljudskog postojanja i utopija; sfera mistike

Požarevac, 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 11, 2010, 09:57:05 pm »

*

TODOR MANOJLOVIĆ U KRFSKOM ZABAVNIKU 1


Ne može se u priči o srpskoj književnosti pomenuti Krf, a da se ne pomene Sent Andreja. Ono što je bio Krf za vreme Prvog svetskog rata, to je bila Sent Andreja krajem 17. i početkom 18. veka: sklonište za jedan narod. Išli su srpski pisci i južnije i severnije, ali krajnje tačke (i najbolnije) na severu i jugu na koje su "išli" organizovano, kao narod, ipak ostaju Sent Andreja i Krf.

Možda je Sent Andreja, taj, danas "prazan rukav srpske književnosti" (Mihiz) i bolnija — jer, tu imamo RASCEP srpske književnosti. Otkinuo se deo jednog naroda; podelio. Sa druge strane Krf je mesto na kojem su se okupili gotovo svi srpski pisci. Kad kažem gotovo svi srpski pisci onda mislim i na ono nedovršeno putovanje Vladislava Petkovića Disa na Krf, na njegovu želju da bude u prirodnom okruženju — jer, tu se formirala, na neki način, druga moderna. Ili, preciznije, oni pisci koji su priznavali Disa kao preteču. To nedovršeno putovanje ima posebnu simboliku, kao što je ima i jedno zakasnelo putovanje koje se jednostavno moralo dogoditi. Naime, jedan od sigurno najvećih pisaca srpskog naroda, koji je za vreme Prvog svetskog rata sa druge strane, odlazi na Krf tek 1925. godine i tamo piše drugu od svoje tri poeme. Ta "Serbia" Miloša Crnjanskog, jer o njemu je sada reč, kao da ukida onaj rascep koji se dogodio krajem 17. veka; otkinuti deo naroda se, simbolično, upravo na Krfu, vratio matici. Kao da se zacelila rana.

Ovde ću, pak, progovoriti o jednom drugom ukidanju tog rascepa, o bolnom otrežnjenju pisca koji će tek na Krfu pripasti srpskoj književnosti.

Opisaću saradnju Todora Manojlovića u krfskom Zabavniku. Ali, pre te saradnje moram otkriti ključno mesto ovog teksta, naime, moram ukazati na "izgubljenost" Todora Manojlovića, na njegovo lutanje. U pismu napisanom 31. januara 1914. godine,2 vidi se da on ne zna kojoj književnosti pripada. (Istina, pre toga je imao dva objavljena teksta u Letopisu Matice srpske; prikazao je knjigu "Saputnici" Isidore Sekulić i objavio esej o Endreu Adiju.) Dakle, u pomenutom pismu Teodor (ne Todor) Manojlović pita Tihomira Ostojića, urednika Letopisa Matice srpske, šta podrazumeva pod tim "naše beletrističke stvari", kada mu traži tekstove za Letopis. Da li Tihomir Ostojić misli na srpske pisce, prečane ili mađarske pisce. Odgovorio mu je Tihomir Ostojić odmah — odgovorio mu je, to znamo po belešci na Manojlovićevom pismu, već 3. februara; no, koliko mi je poznato taj odgovor nije sačuvan. Po taj odgovor — ko su naši pisci — uputio se sam Todor Manojlović na Krf, u avgustu 1916. godine.

Ali, vratimo se malo unazad. Početak Prvog svetskog rata zatekao je Todora Manojlovića sa tetkom u jednoj banji na švajcarsko-nemačkoj granici. Odmah se vraća u Bazel da bi se posle nekoliko dana prebacio — po nekim izvorima u Bolonju, a po nekim u Firencu. (Možda je najpreciznije napisati da se prebacio u Italiju.) Tek iz Italije, kao dobrovoljac, naš junak uputio se na Krf. Greši, dakle, Predrag Protić3 koji vidi Todora Manojlovića u koloni koja prelazi Albaniju; ali ni Manojlovićev put na Krf nije potpuno bezopasan. O tome nam je ostavio podatke sam pesnik. U triptihu "Sećanje na Krf"4 opisuje svoje putovanje na Krf lađom (i Dis je tako putovao), koja je bila toliko stara da se mornari šale kako štedljivi Nemci na nju neće potrošiti ni šaku baruta. No, u toj pesmi se možda i najbolje otkriva sam pesnik, odnosno njegovo odsustvo od života, ili "ignorisanje stvarnosti" kako je to imenovao Radomir Konstantinović.5 Dok se ostali putnici kartaju na lađi, Todor Manojlović, nesvestan svog položaja, čita Dantea. I tek kad u knjizi naiđe na mesto koje je identično njegovom položaju, on se zapita nad svojom životnom situacijom. Naime, u istoj je poziciji kao i putnik-moreplovac kojeg već prve večeri obuzima setna želja za ostavljenim zavičajem i drugovima... Naš junak je na kratko u poziciji putnika — moreplovca, zaokuplja ga bolećiv sumor, ali veoma brzo (rekao bih racionalno) potiskuje to osećanje — jer, "ja ne napuštam ni zavičaj / Ni drugove — / Ja im se naprotiv baš vraćam / Sa svetske skitnje; / Jer Krf je sada — za sada, / Sve dokle Srbija ne vaskrsne — naš Zavičaj!"

Tu bih sada izdvojio najmanje tri problemske tačke. Prvo, tek čitanje Todora Manojlovića vraća u stvarnost i to je ono što karakteriše njegovu poeziju; stvarnost kao da pripada nekom drugom i do nje stiže posredno — preko literature. Druga stvar koja mi izgleda bitna je ta moć racionalizacije sopstvenog položaja — mada se ta tačka može relativizovati; jer, i to je ono treće što baca drugačije svetlo na ovu priču, jeste činjenica da je sećanje na Krf naknadna slika, nikako pesma nastala u tom trenutku. Pitanje je kako se tada zaista osećao Todor Manojlović, odnosno da li mu je put u Srbiju (koja je tada bila na Krfu) uistinu uteha? Iz naknadne perspektive sve je pregledno, jasno, lako vidljivo: nema neizvesnosti, najpre.

* * *

Krfski Zabavnik se vrlo brzo izborio za profil koji nije napuštao: duži, uvodni tekst (o najaktuelnijoj problematici), potom poezija (zastupljena kvantitativno najviše) i posle toga prozne crtice, često i poveći ogledi (objavljivani u nastavcima), pa politički pregled, književna kritika, bibliografija srpskih knjiga (ili knjiga o Srbiji) objavljenih u Grčkoj, Francuskoj... Pa nekrolozi. Sve je to ubedljivo i ozbiljno rađeno. Pa, što je posebno zanimljivo, prevodi: najpre pisci koji su pisali o Srbiji, te Volter, Tagora (možda i najprisutniji strani pisac)... Prate se i slikarske izložbe. Urednik je Branko Lazarević koji je tu objavio i nekoliko svojih tekstova. Mi ćemo se ovde zadržati na najrevnosnijem saradniku.

Dakle, Todor Manojlović je u krfskom Zabavniku sarađivao kao pesnik, umetnički i književni kritičar, dramski pisac i prevodilac. Od ukupno 19 brojeva krfskog Zabavnika (nulti broj se pojavio 1917, a posle se pojavilo 18 redovnih brojeva), Todor Manojlović je prisutan u 13 brojeva. (Ima ga na svim mestima u listu — u zavisnosti od aktuelnosti priloga.) Ako se prebroje stranice sa njegovim prilozima onda će se lako videti da je od 19 brojeva Todor Manojlović svojim prilozima ispunio gotovo dva broja. (Zabavnik je u početku imao 16 stranica da bi se taj broj stranica kasnije povećavao pa čak i udvostručio.)

Poezijom je Todor Manojlović najravnomernije zastupljen: pesme je objavio u drugom, petom, sedmom, devetom, jedanaestom, dvanaestom, četrnaestom i sedamnaestom broju.6 (U nultom broju ga nema.) Ono što prvo pada u oči jeste da, citiram Radomira Konstantinovića, "niko u ovo krfsko doba nije tako pisao!" Kaže dalje Konstantinović da je u tim svojim pesmama "Manojlović pokušavao da totalno ignoriše stvarnost" i da je na tom ignorisanju pokušavao da zasnuje poeziju vedre radosti, svoj klasicizam i renesansu i sve to usred krvavog ratnog meteža. Jednom rečju, digao se iznad stvarnosti. Da li je tu u pitanju viša kultura Todora Manojlovića? Kad to pitanje postavljam, imam u vidu ono što je Sreten Marić rekao o Andrićevom pisanju za vreme Drugog svetskog rata — da je Andrić jednostavno imao više kulture.

Ili se Todor Manojlović digao iznad stvarnosti tako što u nju nije verovao. Potpuniji odgovor potražićemo kasnije; ali, ako se posmatra samo Manojlovićeva poezija onda izgleda da je Radomir Konstantinović u pravu. Nije jedino u pravu kad suprotstavlja pisanje Todora Manojlovića herojskoj patetici Milutina Bojića. I ovo je naknadno viđenje: ima se u vidu današnji značaj Milutina Bojića. Ključni pesnici krfskog Zabavnika su Dragoljub Filipović i Milosav Jelić. Oni su sa druge strane Manojlovićeve poezije i njegovog, upadljivo drugačijeg, slobodnog stiha. Dva takmaca u desetercu kao da su podelila posao: prvi je opevao junake starih vremena, a drugi nove junake. Mada mi se čini da je mnogo inspirativnija razlika između mladog Rastka Petrovića, koji objavljuje svoje prve stihove potpisane inicijalima R.M.P. i Todora Manojlovića. To razlikovanje i taj nesklad su bitni za traženje kontinuiteta druge moderne. Jer, ne treba zaboraviti reči Miloša Crnjanskog da su posle rata vođe modernizma bili Todor Manojlović i Svetislav Stefanović - obojica saradnici krfskog Zabavnika. Dakle, u tom smeru bi išla kontekstualizacija Manojlovićeve poezije. (U toj priči Milutin Bojić je marginalan.)

Ali, ako se pogleda ukupna saradnja Todora Manojlovića u krfskom Zabavniku — tek sada vidim koliko i ovo ime lista zvuči nestvarno u odnosu na to vreme — videće se da je pogrešna priča o tome da se Todor Manojlović izdigao iznad stvarnosti. On, "građanin sveta", kako je precizno naslovio svoju knjigu o njemu Radovan Popović, na Krfu postaje nacionalista, a u nekim trenucima i žestoki nacionalista. Nije ovo nikakva naknadna optužba upućena iz lagodne pozicije, već jednostavno punija i potpunija slika negoli ona do koje se može doći čitanjem samo njegove poezije.

Već u tekstu "Naša stara i nova umetnost"7 Todor Manojlović piše o duhu nezavisnosti koji odlikuje Srbina; traži nešto što je srpska arhitektura (a pri tom i ovo srpska i ovo arhitektura piše velikim slovom). Naravno, govori o srpskoj arhitekturi koja je nezavisna u odnosu na vizantijsku. Još oštrije će izdvojiti srpsku arhitekturu braneći je, u strahu da se ne utopi u panslavizam: "Bistra i na svoju nezavisnost do krajnosti ljubomorna srpska rasna svest nabrzo uočuje tu opasnost i odmah duva na uzbunu, zove na oružje protiv nje". (Kako bih rado ispravio Manojlovićev tekst. Umesto: "odmah duva na uzbunu", stavio bih "odmah trubi"... Prizvao bih time Gavrila Stefanovića Venclovića: "Ako nepoznat glas truba daje, ko će se na boj pripraviti" — i time se sa Krfa vratio u Sent Andreju i tekstu nikad kraja. Počeo bih i priču o književnom jeziku; Manojlović se, u početku, uistinu rve sa srpskim jezikom.)

U drugom delu tog istog teksta ponovo imamo Manojlovićevo srbovanje - ili žestoku herojsku patetiku. "Kipovi pojedinih naših junaka jesu idealne personifikacije raznih vrlina srpske rase: 'Marko': sila i neukrotima volja za borbom, 'Miloš': vera i beskonačno junačko požrtvovanje, 'Srđa': večita mržnja na neprijatelja koja već pogledom ubija — itd., ali su, u isto doba, i likovi heroja, u strogom, antičkom smislu reči, predmeti jednog nacionalnog kulta ili vere. U 'Pobediocu', za Terazisku česmu, sprovedena je sinteza svih tih momenata."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Januar 09, 2011, 04:05:22 pm »

*
nastavak

Kao što vidimo, posle nešto više od godinu dana od trenutka kada je stigao na Krf, Manojlović više nema onih dilema koje je imao krajem januara 1914. godine i koje je tako otvoreno izneo u pismu Tihomiru Ostojiću. Vrhunac je, ipak, kad Manojlović tumači Meštrovićevu skulpturu "Udovica rata". Kaže da je tu data apoteoza tuge i mučeništva svih srpskih žena i matera. Pazite, Manojlović tu uz ono što je ljudsko stavlja samo ono što je srpsko. To, po njemu, nije "Udovica rata", već srpska udovica rata... (Da li je Manojlović sada u poziciji mađarskog pesnika Rakošija? Naime, čitajući Rakošija na mađarskom, u svoj dnevnik pisan na nemačkom jeziku, zabeležio je naš junak, daleke 1905. godine, nekoliko kratkih rečenica. Konstatuje da je delo bezvredno, da je "prožeto duhom najzlobnijeg šovinizma", i dalje u produžetku: "Tu nema ničeg čisto ljudskog, nego samo najbrutalnije romantike nabijene patriotizmom".8 A videli smo da na Krfu Manojlović često poistovećuje ljudsko i srpsko — spreman ponekad da vidi samo ono srpsko.) Govorio je Svetislav Stefanović o svojoj generaciji koja je u Prvi svetski rat ušla sa pozicija nacionalizma, a u tom ratu je otkrila čoveka. Manojlović, pak, kao građanin sveta, žestoki protivnik svakog nacionalizma, za vreme Prvog svetskog rata otkriva svoje nacionalno biće. I tu negde je specifičnost njegovog položaja.

Već u sedmom broju Manojlović, kao najrevnosniji saradnik, nalazi se na početku Zabavnika. Ovoga puta kao prevodilac. Naslov teksta je "Niče o Nemcima i nemačkoj kulturi".9 Naravno da je ovde prevedeno samo ono što je Niče pisao protiv Nemaca i nemačke kulture. Mi izdvajamo jedino belešku našeg prevodioca u kojoj beleži odakle je šta preveo, sa kakvim teškoćama se sretao; ali u kojoj iznosi i nešto što je lični stav. Kaže da su ovi Ničeovi ispadi protiv Nemaca izgledali preterani i bizarni, "ali danas izgledaju odviše opravdani i strogo objektivni".

(Lukavo je Niče stavljen na početak lista. Šta dalje pisati o Nemcima kad jedan Nemac, koji ih poznaje iznutra, piše to što piše.)

I u sledećem broju Zabavnika10 Manojlović je na počasnom mestu; ali sada dobija još više prostora. Ovoga puta predstavljen nam je kao dramski pisac. U pitanju je "dialog" "Evropa i Nemci"; taj dijalog vode Dragoš, Radomir i Vojislav. Tu, uistinu, sem dijaloga nema ničeg više.

Sada ćemo preći na nešto što je teren nagađanja. Po svoj prilici Todor Manojlović se javlja kroz lik Dragoša. A upravo Dragoš govori reči koje nisu karakteristične za jednog pisca: "Sanjarije i maštanja su tu, zbilja opasna stvar: naročito za borce..." Na primedbu svog druga da će se onda ljudi pretvoriti u mašine za uništavanje, da će izgubiti svoju individualnost, Dragoš surovo odgovara: "tako je". I dalje: "Ne ulepšavajmo stvar, kocka je tako pala da se naše pokolenje mora žrtvovati". (Pazite, sve to piše neko za koga smo konstatovali da u poeziji "ignoriše stvarnost".) Zbog čega Manojlovića poistovećujemo sa likom Dragoša, a ne, na primer, Radomira? Pa zbog toga što Dragoš najviše govori; dijalog je tako koncipiran da se posle Dragoševih reči više nema šta reći, i konačno, Dragoš govori o Nemcima ono što je, na neki način, govorio Niče, a sa čime je Todor Manojlović saglasan. Proročki danas deluju Dragoševe reči da Nemci žele mir samo budućeg rata radi! Čak kaže i kada će taj rat biti: za dvadeset-trideset godina. Ali, sada neće ići na osvetu kakvog poginulog prijatelja Habzburga, "nego na osvetu njinih oceva, izginulih u ovom današnjem ratu..."

Iako je u pitanju dijalog više suprotstavljenih viđenja, uvođenjem ovog lika koji poseduje istinu, kao da se i u ovom dramskom dijalogu (kao i u poeziji) ukida svaki antagonizam; i ove imamo neobičnu "tačku tolerancije" koju je uočio Radomir Konstantinović kad je pisao o Manojlovićevoj poeziji. Ali, uvođenje lika koji govori istinu lako se može pravdati trenutkom kada se taj dramski pokušaj objavljuje. Po ko zna koji put u našoj istoriji za sumnju nije bilo mesta. Ako je i bilo sumnje morala se dobro prikriti.

Pomenuo sam već da Milutin Bojić nije sa druge strane Manojlovićeve poezije, već da su to Dragoljub Filipović i Milosav Jelić. Prema poeziji Milosava Jelića Manojlović se odredio — prikazao je njegovu knjigu "Srbijanski venac". Taj tekst11 je i očekivan i neočekivan; ako imao u vidu Manojlovićevu poeziju onda je neobično što je Jelić u njegovom vidnom polju, ali, ako imamo u vidu Manojlovićev patriotizam izražen u umetničkoj kritici, drami i prevodima, onda taj tekst ne iznenađuje.

Todor Manojlović pitanjem počinje svoj prikaz. "Da li jedan savremeni pesnik može da peva junake i velike historijske događaje u stilu i smislu narodne poezije? Ja bih na ovo pitanje, valjda još pre tri-četiri godine odgovorio negativno". Ali, sada je ponovo postala "mogućna junačka i rodoljubiva pesma koja je u isto vreme i poezija u strogom smislu reči"; kao odličan dokaz za to služi baš "Srbijanski venac" Milosava Jelića. Ističe, istina, Manojlović da su pesme nejednake vrednosti, ali kaže da će te pesme potomci čitati sa istim uzbuđenjem "sa kojim mi čitasmo pre 'Ustanak na dahije'". (Pogrešio je verovatno Manojlović u ovoj proceni — ali vezivanje za "Početak bune protiv dahija" sigurno ima smisla, ako imamo u vidu istovremenost događanja i pevanja.) Istakao je u ovom prikazu Manojlović i naivnost i spontanost tih pesama, koje su, po njemu, kao narodne umotvorine. Reći će još i to da u njima nema ničeg "literarnog"; a u ovom slučaju to znači da nema ničeg veštačkog, neiskrenog, nameštenog, lažnog... Ima li "literature" u krfskoj poeziji Todora Manojlovića?

Već u četrnaestom broju, Manojlović, na primer, objavljuje pesmu sa naslovom "Firence" koja je potpuno van rata; koja je "literatura". U istom broju objavljuje i prvi deo dva nekrologa12 (o Klodu Debisiju i Ferdinandu Hodleru) — primetno je da Todor Manojlović mnogo lakše piše na srpskom jeziku. Tekst se lepo i lako čita i pokazuje izuzetnu obaveštenost našeg pisca.

U sledećem broju dovršio je ta dva nekrologa i objavio još jedan prikaz. Ovoga puta, u rubrici "Umetnički pregled" prikazao je "Izložbu jugoslovenskih umetnika u Ženevi".13 Sazrelo je već i vreme za vrednovanje - izdvaja Manojlović na toj izložbi radove Mirka Račkog.

Poslednji put u Zabavniku javlja se u broju od 15. septembra "Orfičkom pesmom", koja takođe ignoriše stvarnost, koja je "literatura".

Kao da se produbio jaz između njegovih kritičkih i dramskih pokušaja sa jedne i poezije sa druge strane - kao da nije u pitanju isti pisac. Ovo uistinu deluje kao zagonetka.

Tragajući za odgonetkom vraćamo se na početak teksta. Da li je Manojlović, kao i Dis, krenuo na Krf sa rukopisom pesama u torbi i posle te pesme lagano objavljivao? To deluje kao razumno rešenje zagonetke. Sada smo na lepom terenu nagađanja.

Pisac sa malo više mašte bi još jednom vratio tekst na početak. Izmislio bi da je Todor Manojlović svoje krfske pesme napisao u Trstu - pri tom bi čitaoce neprimetno podsetio i na podatak da je Manojlović živeo neko vreme i u Temišvaru. Na taj način bi se najudaljenije tačke srpske književnosti (zapad i istok) spojile sa krajnjim tačkama na severu i jugu, koje smo uveli na početku teksta - i srpska literarna geografija bi tako bila zaokružena u liku Todora Manojlovića.

Ali, ne mari, i ovako je Todor Manojlović mnogo više od običnog pisca — vidimo ga kao simbol pisca koji je krenuo u potragu za svojim narodom. I koji se kući nije vratio bez tog naroda.


__________________

01 Zabavnik je izlazio od 2. aprila 1917. do 15. oktobra 1918. godine, kao dodatak Srpskim novinama. I samim imenom novina htelo se ukazati na vezu između Srpskih novina, koje su pokrenute još 1791. godine u Beču i ovih ratnih koje izlaze na Krfu. Isto tako je i ime literarnog dodatka Zabavnik podsećalo na Zabavnik iz 1813. godine, koji je pokrenuo Dimitrije Frušić.
02 Pismo Todora Manojlovića čuva se u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, inventarski broj 1809. Inače, veći deo tog pisma objavio je Radovan Popović u knjizi "Građanin sveta. Život Todora Manojlovića", Zrenjanin, 2002; ukazujući na "neveštu ćirilicu" našeg pisca i neznatno ulepšavajući pismo - na primer "dali" je ispravio u "da li".
03 Predrag Protić u tekstu "Modernista iz Velikog Bečkereka", (Ulaznica, 1994, broj 138-140, str. 84-90) na strani 85, piše: "Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju i s njom stigao na Krf". To, naravno, nije tačno. Precizniji je Milan Đukanov u tekstu "Roditelji, smrt" (Ulaznica, 1992, broj 131-133, str. 145-148), no, i on na strani 148, pogrešno beleži godinu odlaska na Krf. Nije u pitanju 1917, već 1916. godina.
04 "Sećanje na Krf" Manojlović je objavio u Ulaznici, 1967, broj 1, str. 7-9.
05 Radomir Konstantinović: "Todor Manojlović" u knjizi "Biće i jezik", peta knjiga, Beograd - Novi Sad, 1983, str. 119-160. Svako pominjanje Konstantinovića ima u vidu ovaj tekst.
06 Manojlović je u Zabavniku objavio sledeće pesme: "Apolinski odbles" (broj 2, 15. juni 1917, strana 5); "Pred zoru" (5, 15. septembar 1917, 6); "Oluj" (7, 15. novembar 1917, 4); ciklus "Bogovi" ("Slutnja", "Žrtva", "Zavet") (9, 15. januar 1918, 4-5); "Sumorno proleće" (11, 15. mart 1918, 3); "Odsev" (12, 15. april 1918, 3-4); "Firence" (14, 15. juni 1918, 5) i "Orfička pesma" (17, 15. septembar 1918, 5).
07 Videti broj 4 od 15. avgusta 1917, str. 13-15; drugi deo teksta objavljen je u broju 5 od 15. septembra 1917, str. 13-15.
08 Ulaznica, 1994, broj 138-140, "Iz dnevnika 1905. - Budimpešta". str. 67-75, dnevnička zabeleška od 31. jula 1905, str. 68, preveo Tomislav Bekić.
09 Broj 7, 15. novembar 1917, str. 1-3.
10 Broj 8, 15. decembar 1917, 1-4. I u broju 9 od 15. januara 1918, Manojlović je na početku (1 i 2 strana), naslov teksta "Nova godina - novo doba" sve govori.
11 U broju 12, 15. aprila 1918, str. 18-19, prikazao je Jelićevu knjigu koja se pojavila u Solunu 1917. godine.
12 U broju 14, 15. juna 1918, str.19-21, objavio je prvi deo nekrologa "Klod Debisi" (1862-1918) Ferdinand Hodler (1853-1918)"; drugi deo u broju 15, 15. jula 1918, str. 21-22. Inače, ovo nisu prvi nekrolozi koje je Manojlović objavio u Zabavniku. U broju 10, 17. februara 1917, str. 16, pisao je o Risti Vukanoviću, koji je umro petog januara 1918. godine.
13 Videti broj 15, 15 juli 1918, str. 23.



M i l i v o j   N e n i n | POLJA Časopis za književnost i kulturu | godina XLIX / broj 430 / oktobar-novembar 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Jul 07, 2013, 01:58:35 am »

*

JEDNO UZALUDNO PISMO


Gospodine Pretsedniče,

Tri Vaša saopštenja datirana od 22. V o. g. primio sam danas, 1. VI o. g. Žurim da Vam se javim sa molbom da me izvestite da li bi mi se, sa obzirom na činjenicu da se nalazim u velikoj oskudici sretstava, rok za vraćanje primljenih honorara, u svoti od 700 fed. dinara, S. K. zadruzi, mogao shodno produžiti (dok nabavim potrebni novac) — ? Istom bih Vas još zamolio da mi se od te svote odbije već uplaćena (barem delom — koliko se sećam) članarina za moje, sada poništeno, dobrotvorno članstvo S. K. zadruge — i, najzad, da mi se vrate moji tamo zaostali rukopisi (među kojima i neki koje je još nemačka cenzura odbacila i zabranila bila) — radi čijeg bih Vam prijema kao i eventualno još potrebnih obaveštenja uputio jednog mog opunomoćenog prijatelja.

Zahvaljujući Vam unapred na Vašem trudu, beležim, s poštovanjem

Todor Manojlović
Petrovgrad, 1. V 1945.


. . .


Kopiju Manojlovićevog pisma predsedniku Srpske književne zadruge dobio sam od Predraga Puzića, koji ga je našao tragajući za zaostavštinom Svetislava Stefanovića. Greška u datumu je Manojlovićeva i lako se da zaključiti da je datum kada je pismo napisano 1. jun, a ne 1. maj kao što piše na kraju pisma.

Pismo je pisano ćirilicom, crnim mastilom, a pre nego što je došlo u ruke predsednika Srpske književne zadruge, pročitao ga je "Vojni cenzor br. 4 pri pošti Petrovgrad".

Koncept ovog pisma Todora Manojlovića predsedniku Srpske književne zadruge objavio je Radivoj Šajtinac u knjizi Hajka na Akteona, Zrenjanin, 1997. godine. Pored tog koncepta pisma Šajtinac je objavio i tri hladna, zvanična saopštenja predsednika Srpske književne zadruge Todoru Manojloviću. Sva tri saopštenja napisana su istog dana. Nije daleko od pameti da su sva tri saopštenja mogla biti napisana kao jedno. A smisao ta tri "pisma" je da se Todor Manojlović isključuje iz članstva Srpske književne zadruge i da mora da vrati honorar za dela koja nisu objavljena.

Inače, Todor Manojlović je za vreme rata objavio knjige Ogledi o slikarima 1943. godine (ne znamo ime izdavača) i Ogledi u izdanju Srpske književne zadruge. (No, ta knjiga, koju nismo imali u rukama, pominje se pod nekoliko naslova: Ogledi o književnosti i umetnosti, Ogledi o književnosti, Ogledi o novijoj srpskoj književnosti, Eseji o književnosti... No, honorar koji je trebalo da vrati nije bio vezan za objavljene rukopise. Najpre je dobio novac za predviđeno mesto u Novoj antologiji srpske lirike Svetislava Stefanovića. Naime, pesnici - što danas nije uobičajeno - dobijali su honorar za pesme objavljene u antologijama.1 Todor Manojlović je bio predviđen u trećem tomu, koji se nije pojavio. Pored honorara za pesme dobio je honorar i za nastavak svojih Ogleda. Biće da je knjiga imala opšti naziv: Ogledi o književnosti i umetnosti, pa se posle prvog dela koji je bio o književnosti očekivao ovaj drugi deo o umetnosti.

O sudbini zaostalih rukopisa koje je nemačka cenzura odbila znamo iz knjige Radovana Popovića o životu Todora Manojlovića: Građanin sveta, Zrenjanin, 2002. godine. Radovan Popović pominje rukopis knjige Afirmacije i kaže da je recenzija dr Miodraga Ibrovca bila negativna, međutim u knjizi Svetlane Stipčević Književni arhiv Srpske književne zadruge, Beograd, 1982. godine, za tu Ibrovčevu recenziju piše da je bila pozitivna sa primedbama. Tek, taj rukopis nije štampan. Taj i još neki rukopisi su neposredno posle rata postojali, ali su kasnije, po rečima Svetlane Stipčević, nestali.

Ime opunomoćenog prijatelja ne znamo; ali nagađamo da bi to mogao biti dr Vojin Matić, jer, neposredno po završetku rata, kada je Manojlović proteran iz Beograda, Vojin Matić je bio taj koji je iz Manojlovićevog beogradskog stana pokupio stvari i doneo ih Manojloviću.

Ali, ako ne znamo ime opunomoćenog prijatelja, ime predsednika SKZ znamo: to je, te 1945. godine, Veljko Petrović.

Uzgred, Todor Manojlović je zbog toga što je za vreme Drugog svetskog rata bio član Komesarske uprave SKZ, hapšen i saslušavan... Oduzeta su mu građanska prava — što tada znači život bez bonova i tačkica za osnovne potrepštine. Izdržava ga rođaka Vera Putić. To teško stanje Todora Manojlovića trajalo je nekoliko godina, a posebno je bolno pismo iz 1950. godine upućeno Mladenu Leskovcu2 u kojem kaže da će pisati i Bošku Petroviću - čim nabavi dopisnicu! Tek početkom 1951. godine, zahvaljujući upornosti Mladena Leskovca, menja se život Todora Manojlovića i životne neprilike, kako sam kaže, postaju prilike.

Ali, vratimo se citiranom pismu. Da li je Veljko Petrović pomogao našem junaku? Sada smo već na terenu nagađanja. Kako se proveo Todor Manojlović kada je prvi put zatražio pomoć od Veljka Petrovića? Kada je, kao urednik Letopisa Matice srpske, kome se ljuljalo mesto, 1931. godine tražio podršku od Veljka Petrovića ovaj mu je nije dao. Čak se Veljko Petrović durio što je Manojlović očekivao pomoć. U pismi Vasi Stajiću Veljko piše: "Čujem da me sad opet Toša grdi što ga nisam pomagao; prvo šta sam ja da nešto mogu (ne mogu ja ništa) a drugo šta je to tako dobro radio i, najzad, kad je on meni išta pomogao".3

Milan Jovanović-Stoimirović je ostavio svedočanstvo o "spremnosti" Veljka Petrovića da pomogne. Po Stoimiroviću, Veljko Petrović ide u red onih ljudi za koje bi se moglo reći "Ne daj, Bože, da mi zatreba neka njegova pomoć ili usluga". I dalje govori o Veljku kao o čoveku koji voli da čuva svoj komoditet "čuvajući svoje uticaje i svoje vreme samo za sebe". Ključna Stoimirovićeva rečenica je izuzetno precizna: "Otuda se nikada nije čulo, niti znalo, da je on imao ličnih i prisnih prijatelja..."4

Navodim ovo Stoimirovićevo svedočanstvo imajući u vidu da je u već pominjanoj biografiji Todora Manojlović, Radovan Popović ispod slike Veljka Petrovića ispisao: "odani prijatelj". To uistinu deluje ironično. Mada kad Veljku Petroviću bude potrebna pomoć obratiće se, pokazao je to Radovan Popović, Todoru Manojloviću. Naime, kada je dobio kuću na Dedinju kupovao je stari nameštaj po Vojvodini; pa je tako "iskoristio" i našeg junaka za plaćanje rezervisanog nameštaja.

Da svedemo ovaj tekst: po svemu sudeći predsednik SKZ, Veljko Petrović, teško da je mogao pomoći Todoru Manojloviću, jer, ne samo što nije, po svojoj prirodi, bio spreman da pomaže, već ni objektivne okolnosti - godina je 1945. — to nisu dozvoljavale. No, znamo da su nekim piscima dozvolili da dug vrate u ratama; na drugoj sednici Upravnog odbora SKZ održanoj 24. juna iste godine sekretar Božidar Kovačević je objavio i spisak onih koji su u celosti svoj dug vratili do tog dana, kao i imena onih koji su dug počeli da vraćaju. No, imena Toše Manojlovića u tom spisku nema.


_____________________

1 Danas u vreme zakržljalih autorskih prava deluje nestvarno to da su pesnici bili pitani da li dozvoljavaju da im pesme budu uzete za antologiju. Honorar se podrazumevao. Miletu Jakšića, na primer, su 1935. godine dva izdavača pitala da li dozvoljava da mu pesme budu štampane u Antologiji novije srpske lirike Bogdana Popovića, iako se pre toga pojavilo nekoliko izdanja te antologije.
2 Videti ROMS, inventarski broj: 14476.
3 Videti ROMS, inventarski broj: 8718. Citirano prema knjizi Veljko Petrović: Pisma 1904—1967, Novi Sad, 1997. godine. Priredili: Sonja Bob, Stojan Trećakov i Vladimir Šovljanski.
4 Videti fusnotu broj 3. Naime, Stoimirovićev tekst je uzet kao pogovor Pismima Veljka Petrovića.



M i l i v o j   N e n i n | POLJA Časopis za književnost i kulturu | godina L / broj 432 / mart-april 2005.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 18, 2014, 02:39:35 am »

*



  TODOR MANOJLOVIĆ:
    GRAĐANIN SVETA



U Spomen-zbirci Pavla Beljanskog će u sredu 18. februara biti postavljena izložba Todor Manojlović: građanin sveta, povodom 125 godina od rođenja i 40 godina od smrti jednog od najkompleksnijih stvaralaca u srpskoj kulturi prve polovine 20. veka.
            
Već kao mladi student prava u Budimpešti, Todor Manojlović (Veliki Bečkerek, 1883 — Zrenjanin, 1968) je otkrio da njegova interesovanja naginju više ka poeziji, književnosti, slikarstvu i pozorištu. Studije u Budimpešti, Nađvaradu i Temišvaru provodi u krugovima avangardnih mađarskih umetnika i književnika, a prijateljstvo sa jednim od najvećih mađarskih liričara Endre Adijem imaće velikog uticaja na njegovo kasnije stvaralaštvo i konačnu odluku da se potpuno posveti umetnosti. Studije istorije umetnosti pohađa u Minhenu i Bazelu, a na putovanjima u Italiji vreme provodi u društvu mladih italijanskih umetnika i boema, uključujući vodeće predstavnike futurizma. Nakon Prvog svetskog rata živeo je u Beogradu, Novom Sadu i Zrenjaninu. Kao likovni kritičar, postavio je osnove za periodizaciju srpske umetnosti između dva svetska rata, a u podjednakoj meri se iskazao i kao pesnik, dramki pisac, teoretičar književnosti i prevodilac. U periodu između dva svetska rata bio je sekretar, a potom i član uprave srpskog PEN-kluba, sekretar Matice srpske i profesor istorije umetnosti na Umetničkoj akademiji u Beogradu. Opus koji je nastao tokom više od pola veka stvaralačkog rada u velikoj meri sistematizovan je u ediciji Izabranih dela Todora Manojlovića, a o čuvanju njegovih tekovina brine Fond Todor Manojlović pri Gradskoj narodnoj biblioteci "Žarko Zrenjanin" u Zrenjaninu.  

Slikovita postavka izložbe u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog obuhvata raznovrstan dokumentarni materijal, u kojem dominiraju rukopisi, pisma, isečci iz novina, dokumenti i fotografije, štampani u vidu printova većih formata, koji ilustruju život i delo Todora Manojlovića. Izložbu prati katalog/zbornik, urednice dr Jasne Jovanov, koja je, uz  mr Gorana Živića i Dimitrija Ćurčića, jedan od autora izložbe. Kustos izložbe je Aleksandra Nećakov. Pored Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u realizaciji izložbe učestvovali su i Fond Todora Manojlovića (Gradska narodna biblioteka "Žarko Zrenjanin" iz Zrenjanina), Istorijski arhiv i Narodni muzej Zrenjanina, uz saradnju Narodnog muzeja u Beogradu, Pozorišnog muzeja Srbije, Galerije slika "Sava Šumanović" u Šidu i kolekcionara Danijela Vrške iz Zrenjanina.
Pavle Beljanski museum
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 12, 2016, 04:45:11 am »

*

O RADU FONDA "TODOR MANOJLOVIĆ"

Todor Manojlović (1883—1968) pesnik, dramski pisac, esejista, književni, likovni, pozorišni kritičar i prevodilac, ostavio je za sobom značajnu, ali nedovoljno istraženu zaostavštinu.

Rođeni Bečkerečanin, ali po svom opredeljenju građanin Evrope, bio je u svojevrsnom izgnanstvu u rodnom gradu, poslednjih decenija svog života. Družio se sa Endre Adijem i njegovim krugom, proučavao je renesansu na izvorima, u Firenci, a u isto vreme prisustvovao rađanju italijanskog futurizma, i na osnovu ovih iskustava izrastao u estetu i eruditu renesansnog tipa. Književnim radom bavio se preko pedeset godina. Svojom zrelošću i širinom poznavanja moderne književnosti i umetnosti uticao je na obnovu naše poezije još u vreme Prvog svetskog rata. Prijatelj Stanislava Vinavera, Siba Miličića, Miloša Crnjanskog, svojim pesmama i kritičkim tekstovima učestvovao je u zamahu koji je modernistički pokret dobio u posleratnom Beogradu. U krugu mladih pesnika, nešto stariji Manojlović, važio je za umerenog modernistu, jer se zalagao za uravnoteženi odnos između tradicije i avangarde, za sintezu klasičnog i modernog.

Pojava prve drame Todora Manojlovića Centrifugalni igrač (1930) smatra se početkom moderne srpske drame. Uključivši se aktivno u borbu za afirmaciju modernističke književnosti, Todor Manojlović je postao jedan od njenih teoretičara, pre svega objavljivanjem kritičkih tekstova po časopisima. Kao jedan od urednika Biblioteke Albatros (sa Stanislavom Vinaverom), najvažnije modernističke edicije srpske književnosti dvadesetih godina 20. veka, kasnije i kao sekretar Matice srpske i urednik njenog Letopisa, zalagao se za autonomiju pesničkog čina, za poeziju oslobođenu bilo kakvih dogmi. On pripada malobrojnoj grupi kritičara dvadesetih godina koji su se borili protiv okoštalosti, profesorskih i školskih estetika, protiv pozitivizma, pragmatizma, racionalizma.

Posle povlačenja u Zrenjanin, nakon Drugog svetskog rata, Todor Manojlović nije se sasvim povukao i iz kulturnog života, iako su njegova nastojanja da mu se objavljuju dela uglavom ostala bez odjeka. Stvaralaštvo Todora Manojlovića bilo je predmet istraživanja i tumačenja manje grupe entuzijasta, ljubitelja njegovog dela i prijatelja, a posle njegove smrti, rukopisna građa i ostala zaostavština je delom poklonjena, delom prodata ili izgubljena.

"Devedesetih godina obnovljeno je interesovanje za dela Todora Manojlovića, u čemu je Gradska narodna biblioteka "Žarko Zrenjanin" imala velikog udela. Odlukom o osnivanju, 21. juna 1991. godine, osnovan je Fond "Todor Manojlović", u okviru rada Gradske narodne biblioteke "Žarko Zrenjanin" iz Zrenjanina. Cilj njegovog rada je trajno prikupljanje književne zaostavštine, proučavanje, objavljivanje i popularisanje dela i čuvanje imena Todora Manojlovića. Zadatak Fonda je da književnom delu i imenu Todora Manojlovića obezbedi neprekidno prisustvo u srpskoj kulturi i umetnosti. Već sedamnaest godina, Fond ovaj zadatak ostvaruje podsticanjem izučavanja književnog opusa Todora Manojlovića, objavljvanjem i popularisanjem njegovog dela, prikupljanjem književne zaostavštine, ličnih predmeta i knjiga iz lične biblioteke, prikupljanjem izdanja njegovih dela, pripremanjem bibliografije, organizovanjem književnih promocija i stručnih skupova, priređivanjem izložbi, podsticanjem snimanja emisija o njemu, obeležavanjem mesta i objekata vezanih za Todora Manojlovića i dodeljivanjem Nagrade za moderni umetnički senzibilitet. Nagrada se proglašava na rođendan Todora Manojlovića, 17. februara, a uručuje u toku godine."

"Prvi zadatak Fonda, po njegovom osnivanju, bilo je objavljvanje Izabranih dela Todora Manojlovića. Ustanovljev je Uređivački odbor, koji su činili Mihajlo Pantić, Gojko Tešić, Draško Ređep i Marta Frajnd, a nakon nekoliko godina, uređivanje ovog kapitalnog projekta preuzeo je Upravni odbor Fonda. U okviru Izabranih dela, do sada su objavljene knjige: Poezija (priredio Draško Ređep), Drame (priredila Marta Frajnd), Novi književni sajam (priredio Mihajlo Pantić), Osnove i Razvoj moderne Poezije (priredio Gojko Tešić), Frekve ncijski rečnik Todora Manojlovića (Aleksandar Kostić i Petar Milin), Likovna kritika (priredila Jasna Jovanov), a u pripremi je i knjiga Pozorišna kritika (priređivač Marta Frajnd)."

"Pored ove edicije, pokrenuta je biblioteka Susreti, u kojoj se objavljuju manje poznati ili neobjavljeni tekstovi Todora Manojlovića, kao i dela o njemu. Do sada su objavljene knjige: Todoš u Bečkereku Vojina Matića, Hajka na Akteona Radivoja Šajtinca, Dijalozi ili umetnost razgovora Todora Manojlovića koju je priredila Marta Frajnd, biografija Todora Manojlovića Građanin sveta Radovana Popovića i Slučajna knjiga Milivoja Nenina."

"Svake druge godine Biblioteka objavljuje jednu svesku časopisa Ulaznica koja je posvećena Todoru Manojloviću. Do sada je izašlo pet tematskih svezaka u kojima su svoje priloge dala najpoznatija imena književnosti, umetnosti i kritike, kao i dobitnici Nagrade Fonda. Takođe se objavljuju i tekstovi posvećeni dobitnicima Nagrade Fonda "Todor Manojlović" za moderni umetnički senzibilitet."

"Izrada Frekvencijskog rečnika Todora Manojlovića u okviru projekta Korpus srpskog jezika, od kapitalnog je značaja za kulturu zemlje i dalja naučna istraživanja na polju jezika. Nosioci projekta su Aleksandar Kostić i Petar Milin. U zrenjaninskoj Biblioteci je objavljen ovaj rečnik u štampanom i elektronskom obliku. Inovacija se ogleda u tome da je na osnovu stvorene elektronske baze podataka izvršeno prepoznavanje, razvrstavanje i gramatičko definisanje reči, koje će svakom budućem istraživaču omogućiti brže, preciznije i kvalitetnije jezičko istraživanje. Frekvencijski rečnik Todora Manojlovića je eksperimentalni pokušaj, predstavlja novinu na polju istraživanja jezika i prvi put je objavljen u našoj zemlji."

"Sastavni deo Nagrade za moderni umetnički senzibilitet je i objavljvanje knjige laureata u okviru biblioteke Feniks. Dosadašnji dobitnici su: Miodrag Pavlović za 1992. godinu (Ulazak u Kremonu), Milorad Pavić za 1993. (Leteći hram), Miodrag B. Protić za 1994. (Otmica Evrope), Đorđe Balašević za 1995. (Dodir svile), Dušan Kovačević za 1996. (Sveti Georgije ubiva aždahu), Marina Abramović za 1997, Miroljub Todorović za 1998. (Recept za zapaljenje jetre), Momo Kapor za 1999. (Sarajevske priče), Pavle Ugrinov za 2000. (Stvor-ponor), Jovan Hristić za 2001. (O traganju za pozorištem), Jovica Aćin za 2002. (Duge senke kratkih senki), Vida Ognjenović za 2003. (Putovanje u putopis), Miroslav Josić Višnjić za 2004. (Hiljadu i jedna reč), Radovan Vučković za 2005. (Vojvođanska književna avangarda), Oto Tolnai za 2006. (Pesnik od svinjske masti) i Muharem Pervić za 2007. godinu. Biblioteka Feniks danas sigurno predstavlja potpuni presek onoga što je značajno u književnosti, istoriji književnosti, teatrologiji i kritici kraja prošlog i početka ovog veka, a što spada u korpus modernog senzibiliteta."

"Povodom sto pedeset godina rođenja Todora Manojlovića, 2003. godine, održan je simpozijum u Novom Sadu i Zrenjaninu, u organizaciji Gradske narodne biblioteke "Žarko Zrenjanin", Fonda "Todor Manojlović" iz Zrenjanina i Pozorišnog muzeja iz Novog Sada. Radovi učesnika objavljeni su u zborniku Život i delo Todora Manojlovića, učesnici su posetili njegov grob i otkrivena je spomen-ploča na kući u kojoj je Manojlović živeo."

Pred nama je još jedan jubilej i još jedna ozbiljna prilika za osvrt na život i rad Todora Manojlovića, kao i za osvetljavanje novih činjenica vezanih za njegovo stvaralaštvo iz nekih drugačijih uglova.


Knjigainfo | Оbjavio Dušan Gojkov | 28.03.2009. | Novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: