Dragan Jovanović Danilov (1960)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragan Jovanović Danilov (1960)  (Pročitano 19578 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 07, 2010, 04:58:36 pm »

*




DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV
(Požega, 07.11.1960)

Dragan Jovanović Danilov rođen je 7. novembra 1960. godine u Požegi. Studirao je na Pravnom i Filozofskom fakultetu u Beogradu na grupi za istoriju umetnosti.
 
Knjige pesama: Euharistija (1990), Enigme noći (1991), Pentagram srca (1992), Kuća Bahove muzike (1993), Živi pergament (1994), Evropa pod snegom (1995), Pantokr(e)ator (1997), Glava harfe (s Divnom Vuksanović, 1998), Alkoholi s juga (1999), Koncert za nikog (2001), Homer predgrađa (2003), Gnezdo nad ponorom (2005), Memoari peska (2008) i Moja tačna priviđanja (2010).
 
Romani: Almanah peščanih dina (1996), Ikonostas na kraju sveta (1998) i Otac ledenih brda (2009).
 
Knjiga autopoetičkih eseja: Srce okeana (1999).
 
Njegova poezija izazvala je kritičku recepciju na italijanskom, francuskom, engleskom, bugarskom, rumunskom i slovačkom jeziku. Između ostalih, zastupljena je u antologijama New European poets u izdanju Graywolf Press, Saint Paul, Minnesota, 2008. godine i u antologiji srpske poezije The horse has six legs u prevodu i izboru Čarlsa Simića, objavljenoj na engleskom jeziku, u izdanju Graywolf Press, Minneapolis, 2010. Učestvovao je na brojnim međunarodnim pesničkim festivalima. Održao je više samostalnih književnih večeri i čitanja poezije u Francuskoj.
 
Dobitnik je nagrada: "Brankove", "Zmajeve", "Branko Miljković", "Meša Selimović", Vitalove nagrade "Zlatni suncokret", "Oskar Davičo", nagrade Srpske akademije nauka i umetnosti iz fonda "Branko Ćopić", "Prosvetine", "Stevan Pešić", "Risto Ratković", "Jefimijin vez", "Pesma nad pesmama", "Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića" i "Dimitrije Mitrinović".
 
Dobitnik je i međunarodnih književnih nagrada "Pro creation" i "Velika bazjaška povelja".
 
Knjige pesama prevedene su mu na engleski, francuski, nemački, italijanski, grčki, bugarski, slovački, rumunski i makedonski jezik.
 
Roman Ikonostas na kraju sveta objavljen je na mađarskom jeziku 2006. godine.
 
Danilov je i likovni kritičar i esejista. Autor je monografije o slikaru Vasiliju Dolovačkom. Napisao je preko dve stotine tekstova za kataloge likovnih izložbi. Njegove autorske izložbe "Metafizika crteža" i "Mediteranska ozarenja" održane su u Modernoj galeriji u Valjevu 1999. i u galeriji Doma kulture u Čačku 2002.
 
Otac je kćeri Izabele i Sofije.


Deo teksta preuzet sa: GB "Vladislav Petković Dis" Čačak
Fotografija: Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 05, 2010, 08:36:35 pm »

*




DANILOV, igrač staklenim perlama

Moj ideal u poeziji jeste poetski tekst kao magijsko spiritualizovanje života. Pesma koja će biti živa kao kucanje ljudskog srca. Pesnik u pesmu ulaže čitavu svoju duševnost, a pesma mu kao eho vraća ono što nije ni slutio da postoji. Dobre, žive pesme putuju kroz vreme. Poezija ne zamenjuje život, već ga opovrgava i preobražava. Pisanje poezije nije igra, već ozbiljan izbor i spasonosno zastranjivanje. Prefinjeni oblik saučešća. Ona je tanka nit između želje i smrti. Svaka pesma je jedan oblik oproštaja sa životom. Za mene poezija je najviši stepen pripreme za odlazak sa ovog sveta.


I JOŠ ĆU TI OVO REĆI

I još ću ti ovo reći:
u ovom peru koje držim u ruci je
krilo nekog nepoznatog Boga.
Nisam dao sve.
A On traži sve.

Tekst i fotografija preuzeti iz kataloga: DANILOV, igrač staklenim perlama | Autor izložbe i kataloga mr Marijana Matović | Čačak 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 09, 2010, 05:41:21 pm »

*

DANILOV, igrač staklenim perlama


Zbirka Euharistija Dragana Jovanovića Danilova predstavlja mnogostruko iznenađenje: svojim simbolima, svojim jezikom, svojom poetikom, svojom vrednošću […]
 
Međutim, očito je da je taj pojmovnik u stvari matrica u koju je upisano iskustvo čoveka našeg doba. Mi u ovim pesmama čujemo džez i bluz, čujemo sirenu kola hitne pomoći koja iz užičke Požege jure u užičku bolnicu.
 
Susrećemo se sa pomenom Jana Palaha. Primećujemo, takođe, i Danilovljeve novije lektire — on vrlo jasno ucrtava ono pesničko sazvežđe po kome se na svojoj pesničkoj plovidbi upravlja — tu su, pored Novalisa, Kavafi, Anr Mišo i Paul Celan. Međutim, ovaj pesnik svoja iskustva želi da vidi u perspektivi grčkih saznanja i iskustava, i želi da ih izrazi jezikom antičke simbolike. Tako ovaj mladi pesnik na izvestan način aktuelizuje, osvežava i oživljava jednu pesničku orijentaciju koja je kod nas bila aktuelna i plodotovrna u 19. veku. Danilov, naravno, toj orijentaciji daje novi ukus i sadržaj.

 
Ljubomir Simović


Za mene, poezija Dragana Jovanovića Danilova jeste izuzetno otkriće — estetski savršeno staromodna, Danilovljeva poezija otelovljuje bisere romantičarskog nadahnuća i emocije. Implozivna, okrenuta sintetičnom, integralnom, ona preterano vodi računa o sinestezijskim stapanjima zvukova, boja i mirisa. To je poezija nade za poeziju. Razgovorna intonacija Danilova sjedinjena je sa permanentnim poetiziranjem i očuđavanjem. Kuća Bahove muzike je uspešan produkt nostalgije da se složeno govori o svetu putem jednog poosobljenog mitologizovanja svakodnevnice i njenog pročišćavanja do simbola. Knjiga je to koja ružno i lepo opeva i slavi kao harmoniju. Poezija suptilnog, dekadentskog ressentimenta, čarobna pohvala umetnosti. Pri tom, umetnost nije potisnula prirodu, već ju je progutala, zadržala u sebi.
 
Danilovljeva poezija restauriše ljubav umetnosti prema sebi samoj. Kuća Bahove muzike je knjiga sa kasnoromantičarskim patosom, ali umešno protkana plodovima simbolističke revolucije — od radikalnih gestova avangarde do fantastičkih, metaforičkih čvorova nadrealizma. Danilov je pesnik lampe, ne ogledala, a takvo pevanje je, moguće, najsigurniji i najbezbedniji način da poezija u ovom svetu sebe zaštiti.

 
Jordan Eftimov


Pesnik Dragan Jovasnović Danilov postigao je unutarnju oslobođenost takvog stepena da ona postaje jedno paradoksalno zidanje. Zidanje zgrade haosa. Ponesenost njegove pesničke imaginacije doseže do slika koje se tek trude da se oslone jedna o drugu. Povezuje ih opšti elan verbalnog izlivanja. U njegovim pesmama stvara se dionizijska situacija u kojoj je u prvi mah sve dopušteno. Danilov pesnik nastoji da taj "prvi mah" što više produži. To mu i uspeva: po njegovoj poeziji se ne hvata kora. U Kući Bahove muzike pod barokom se podrazumeva oivičavanje haosa. U naslagama asocijacija naziru se pesničke forme (sonet) i planimetrijske figure (pesme u prozi). U dosadašnjoj poeziji Jovanovića Danilova oseća se jedna razdraganost u kojoj ni euharistija (pričest) nije pokajnička. U njoj nema jasne ideje o prestupu ili grehu, — promiskuitet, pre svega estetski, uzima se kao prirodna posledica naviranja reči iz imaginativno-verbalnog izvora. Jedan fiklosof je uzeo svet kao zbir volje i predstave. U pesničkom svetu Danilova, volja nije ukinuta, ali dominira pesnička predstava-slika. Slike u nizovima skladne pesničke nepravilnosti. Ples pesničkih slika ostaje otvoren, ali logika koja ih nosi ostaje unekliko neopredeljena. I dok je šifra u nekoj podvodnoj senci, ona može da se ponovo primenjuje, bilo u trodelnim ritmovima i u trodelnoj kompoziciji, ili po principu serijalnih nizova, kao što su to činili neki učitelji moderne muzike. Njegove tri knjige, usklađene u Kuću Bahov emuzike, te metode srećno spajaju.
 
Miodrag Pavlović

 
Pred nama je knjiga nemale snage i takvoj snazi srazmernih ambicija; reč je o poeziji koja sa prave strane i na pravi način prilazi fenomenu drame ljudskog postojanja, u višestrukosti njenog odražavanja/izražavanja u svakidašnjici. Pri tom, o poeziji koja zazire od patetike i napadnog gesta i koja negaciji pretpostavlja afirmaciju sveta, kroz nenametljivo insistiranje na jednoj humanističkoj solidarnosti. Danilov nam nudi liriku izrazito modernog senzibiliteta, u srećnom savez sa vrednostima jedne svesno birane i asimilisane tradicije.
 
Knjigu Kuća bahove muzike možemo bez zazora čitati kao delo u kontekstu struje lirske refleksivnosti, inače vrlo jake u srpskoj poeziji; ali delo ostvareno u izrazito modernom (postmodernom?) ključu. Danilovljevo saopštenje crpe snagu iz jedne iskonske liričnosti, koja se izražava kroz osobene i sveže slike i asocijacije.
 
Oporost i nežnost dovode se u ravnotežu u jednom kontrolisanom procesu zgušnjavanja iskaza. A iza svega stoji, nenametljivo, i jedna nemala pesnička (i opšta) kultura. Celina knjige ispevana je, uobličena je u jednom jedinstvenom i harmonijski razuđenom tonalitetu — a u uravnoteženom osciliranju jezika između jednostavnog, gotovo proznog, govora i slikovitih, obasjanih saopštenja.


Ivan V. Lalić


...No, ma koliko nam sugerisali pesnikovu otvorenost za simbolistički tip pesničke tradicije, stihovi iz Kuće Bahove muzike idu i dalje i dublje, obnavljajući prastaro načelo da svako lirsko "pevanjenije ništa drugo do večno simbolizovanje", kako to kaže Šlegel. I tu smo, čini se, kod suštastvene karakteristike Danilovljevih stihova. Oni su, bez sumnje, stihovi ovog, našeg vremena, ne samo po civlizacijskim artefaktima koji se u njima katalogizuju, već najpre po vrsti osećajnosti, lakoj i senzualnoj miksturi svega onoga što poetski subjekt živi, gleda, čita i oseća (meka, putena, nabokovljevska erotičnost, dečačka naivnost koja pulsira ispod obrazina erudicije, sita praznina sijeste, gusta dosada života u malim provincijskim gradovima, razgovor sa stanovnicima biblioteke itd.). Ti stihovi su, međutim, i prebiranje po vremenu koje prethodi svesti, intuitivno tumaranje počelom i davno zgaslim dobom živih bogova, i zato ih čitam kao pesnikovo prasećanje, kao nadoknadu za molitvu, koju smo izgubili negde u vrtlozima, u crnim rupama istorije... Kuća Bahove muzike, za razliku od svojih prethodnica, ima, međutim, jedan višak ira cionalnosti, ona otvara jednu ontološku belinu, koja dolazi posle apsolviranog iskustva predmetnog sveta; to je nevinost posle proživljenog užasa postojanja, nagoveštaj čedne smrti... Danilovljeva pesma iz Kuće Bahove muzike neka je vrsta emotivnog skladišta u kome se čuvaju reči — otisci doživljenih ili slućenih duhovnih zona, asocijativne ogrlice, retke, guste uljane slike stanja, fotografije prošlosti i sadašnjosti; nešto pesničke bižuterije i ostale poetske dragocenosti. Pesma teče dinamično i lako, ona ima govorni kvalitet fraze, ali negde, u jednom trenutku, u jednoj tački, čije mesto je u tekstu nepredvidljivo ali sasvim izvesno, ta se pesma prelama i pesnički dah se preusmerava u nekom drugom, neočekivanom pravcu. To skretanje u iracionalno, u neodgonetnuto, to je mala implozija, tren u kojem se zaustavljaju vreme i reč. Tako uzdignuta na viši, atemporalni, statični nivo večnosti, pesma dobija snagu molitve. Tim detaljem, tom razlikujućom osobinom Danilovljeva poezija osvja jedan opšti kvalitet više za savremenu srpsku poeziju.
 
Mihajlo Pantić


Danilov poseže za bogatim i raskošnim rečnikom, birajući reči i po podatnosti zvuka i lepote. Svetkovina zvučanja podseća na zaboravljenu lepotu reči, lepotu lirike i time na poverenje u njihov smisao. Ražarenost Danilovljevog stiha jeste uzbudljivost njegove energije koja se iz same sebe pokreće. Eros, radost i lepota pevanja. Osobena varijanta stražilovske linije, dionizijsko načelo Branka Radičevića i Miloša Crnjanskog, obnovljeno je u Kući Bahove muzike... Ne samo po program skom tekstu postavljenom na kraju knjige, Danilov može da podseti na Rastka Petrovića. Tu su još opsežni oblici, duga pesnička sintaksa, donekle i način upotrebe rime i zatim opčinjenost solarnim, ali i materijom, rađanjem, telesnošću, fiziološkim, vibracijama i pulsacijama večnog života. Ali, Rastko Petrović iz njega gradi viziju iskonskog kao transcedentnog, dok je Danilovljeva vizija od drugačije, liričnije vrste. Prožimajući suprotnosti postojanja u procesu lirizacije, on izvodi do kristalnih, bestelesnih stilizacija botičelijevskog i rafaelovskog tipa. Do uzdržane, nematerijalne renesansne lepote koja raskoš baroknog obilja sažima u simboličan prostor magijskog lirizma.
 
Dušica Potić


Ekstatičnu autorsku sintezu potpuno različitih pesničkih tradicija, poetiku "nervoznih palimpsesta" i "barokne ostrašćenosti" D. J. Danilova (1960) smenila je, posebno od zbirke Alkoholi s juga (1999) jedna drugačija, svedenija, a ništa manje autentična poetska retorika. Osluškivanje i uranjanje u sebe i iskustveni svet, i u najnovijem rukopisu "Koncert za nikog" simbolički se odvija kroz topos tela kao zasebnog kosmogonijskog sistema, a ono je, kako pesnik kaže "bilo unakaženo ili obogotvoreno suštinska tema poezije". Tokom četiri ciklusa zbirke, telo je podsticaj za egzistencijalna suočavanja sa vlastitom ranjivošću, strepnjom i strahom od nemosti i smrti, ali i čudesni protočnik strasti, nežnosti i ljubavi u svim njenim vidovima. Za Danilova je upravo erotika u senci prolaznosti uvek zaloga svetosti i trag Božanskog, nešto što izmiće strogoj kontroli racionalnih mentalnih stega, a u naizgled svakodnevnim postupcima pesnik svagda intuitivno nazire poredak višeg, metafizičkog reda, samotničku težnju za beskrajnim mediteranskim i sumatraističkim predelima. Stoga je i pisanje poezije čin samogovora koji spontano bukne, "kao bolest", osvetljavajući sugestivnim slikama svoj put ka silasku u pismo.
 
Bojana Stojanović-Pantović


Iz pozicije širokog, promišljenog i osetljivog suočavanja sa savremenim svetom, pesnik Dragan Jovanović Danilov stvara uzbudljivu pesničku knjigu koja imponuje i svojim ukupnim smislom i nizom pojedinih pesama, od kojih neke vraćaju narušeno poverenje u moć reči i ozbiljnost cele pesnikove generacije. Krećući se širokim transverzalama mitova, istorije poezije i vlastitog doba, D. J. Danilov ima čega da se seća i zna da stvori pesničku sliku koja je ubedljiva i uzbuđujuća. Homer predgrađa vraća poverenje u smisao pisanja i čitanja stihova.
 
Vasa Pavković
 

Danilov je jedan od najistaknutijih srpskih pesnika poslednjih decenija. Njegova pesnička mitologija suočava nas sa likovima privida na kojima je sazdan naš život. Niko tako ubedljivo u lirskim i barokiziranim slikama i iskazima nije zaranjao u regije jednog napuštenog i razgrađenog sveta u kome se poezija povlači po njegovim tamnim rubovima, u titrajima bića i ništavila, u zvukovima bezrazložnosti koji se nad postojanjem nadvijaju kao jedinstveni i neporecivi znakovi. U Danilovljevoj ozvučenoj i sugestivnoj slikovnosti koja peva uronjena u "stid postojanja", ikona Homera se rastvara u gestovima sićušnosti — "palog iz Božijeg naručja" u svet u kome se "tuga vidi kao boja". Poezija koja svedoči i netremice bez oprosti upija izgubljenu dušu sveta.
 
Jovan Zivlak


Treba reći da u savremenom srpskom pesništvu, jedva preglednom, nema previše tako zanetih, tako grozničavo opsednutih osluškivača onih podzemnih jezičkih i nadjezičkih strujanja koja svet drže na kakvom-takvom okupu. Naprotiv, ima ih svega nekoliko, a jedan od njih je Dragan Jovanović Danilov, pesnik koji u svojim pesmama naporedo slika i pripoveda, seća se i imaginira, svedoči i prafrazira... Danilov je sa razlogom, i sa dobrim pokrićem u nizu izvanrednih pesama, na glasu kao pesnik-prenosilac čulnih, plotskih, neizostavno melanholičkih raspoloženja, onaj ko u prizoru svakodnevice uočava prisustvo višnjih sadržaja, kako je već u pravoj poeziji neminovno, a uvek na onoj strani koja, nasuprot trošnosti i prolaznosti, afirmiše život u njegovom sadašnjem trenutku. Za njegovu buduću "ličnu antologiju", kako je govorio veliki melanholik Miloš Crnjanski, Danilov je u knjizi "Gnezdo nad ponorom" prigotovio niz, bolje bi bilo reći ciklus novih, antologijskih pesama. Izdvojio bih "Sveto mesto", "Pesmu za mog oca i pastrmku", "Okrugli, mali grad", "Bolničarke", "Operske dive", "Mlade, gnevne pesnike" i naravno, naslovnu pesmu knjige "Gnezdo nad ponorom".
 
Mihajlo Pantić


Dragan Jovanović Danilov pretežnu meru poetičke osobenosti u odnosu na pesničku okolinu zasniva na unekoliko izdvojenoj poziciji pesničkog subjekta, izmaknutog iz presne svakidašnjice u samosazdane prostore u kojima vladaju imaginativno, estetsko i čulno. Danilov je pesnik koji odbija da prihvati da je civlizacija knjige izgubila primat, i da je produhovljeni doživljaj sebe i stvari oko sebe stav koji ne pripada pojedinstvu našeg doba ekranske i potrošačke kulture. Otuda i odlike koje su i dosad redovno i uopšteno krštavane kao barokne: prisno sadejstvo zvučnih i likovnih elemenata pesničkog govora, sklonost ka neobičnom i nenadnim obrtima, spajanje udaljenih stvarnosnih nivoa, povišenost tona koji sadržava, naizmence, lirski patos, ironiju i autoironiju, ponegde i fine humorne oduške. Glas produbljene zrelosti čujemo i razumevamo u Danilovljevim pesmama u kojim pokreće neiscrpna pitanja pesničke i ljudske samoartikulacije, govora i tišine, dok pesnik u deonicama erotičkih podsticaja obnavlja prepoznatljiv, mestimice preciozan i verbalno razbokoren autorski rukopis po kojem ga odranije prepoznajemo.
 
Dragan Hamović


Poema "Vino sa vulkana" ponajviše u "Memoarima peska" podseća na onog Danilova iz trilogije započete "Kućom Bahove muzike" (1993) i nastavljene "Živim pergamentom" (1994) i "Evropom pod snegom" (1995), na pesnika koji povišenim himničkim tonom slavi svet i njegove erotske i estetske sile, a samoj poeziji nastoji da povrati auru njene nekadašnje sakralne snage. Iracionalnost Danilovljeve poezije nije od one tamne, tanatičke, neki put čak demonske, u naličje postojanja zagledane iracionalnosti u čijem znaku protiče pretežniji deo modernog srpskog pesništva. Takvoj poeziji Danilov je očigledni antipod, možda manje zato što tako svesno hoće, a više zato što ga tako usmerava ustrojstvo njegove (pesničke) ličnosti.
 
Saša Radojčić


Uzbudljiva priča u koju staje ceo 20. vek i u kojoj se ukazuju najrazličitija iskustva modernog čoveka, od poslednje noći na brodu "Titanik" do kolekcionarskih strasti čudaka i posvećenika, od rata u Vijetnamu do rata u Bosni, od Venecije na prelazu iz 19. u 20. vek do avanturističkih otkrića modernih gradova, od čudsne biblioteke na Islandu do grada Lodeva u Francuskoj u kojoj glavni junak otkriva svog davno izgubljenog brata.
 
U ovom odlično pisanom i komponovanom romanu sve vreme dominira priča koja u sebi okuplja uspone i udese, nove i stare mitove modernog čoveka, kao i njegova raznolika saznanja. Otac ledenih brda predstavlja neposredan susret sa činjenicama stvarnosti, sa autentičnim i proživljenim iskustvom. Otuda ovaj roman pleni svojom retkom snagom i kada govori o Srbiji devedesetih, i kada svedoči o ratovima u drugoj polovini 20. veka, i kada pripoveda o umetničkim i javnim istorijama modernog doba, i kada nas vodi, zajedno s Danilom Medakovićem, jedinim Srbinom koji je plovio na "Titaniku", prema prizorima ispunjenog i vitalnog života.


Gojko Božović


Jedan od najdoslednijih i stilski majstorski urađenih romana rad je pesnika Dragana Jovanovića Danilova. Reč je o knjizi Otac ledenih brda. Vraćajući se klasičnoj tradiciji pripovedanja i vanvremenim problemima umetnosti, Danilov je stvorio ne samo svoj najuspeliji roman nego i jednu od knjiga koja će nadživeti ovu godinu.

Vasa Pavković


Srce okeana je, bez sumnje, jedna od najboljih i najoriginalnijih autopoetičkih knjiga u savremenoj srpskoj literaturi. Nastajala je promišljanjem stvaralačkih iskustava i kulturnih okvira na kojima je sazdana (i na kojima se vrednosno potvrdila) pesnička trilogija Kuća Bahove muzike. Po tekstualnosti, po semantici, po značenju, po integralnosti, ovi eseji stoje nadomak pesništva (Danilovljevog!), a možda su se s pesništvom već pomešali i stvorili osoben duhovno-književni entitet.
 
(Iz recenzije Čedomira Mirkovića)

Tekst preuzet iz kataloga: DANILOV, igrač staklenim perlama | Autor izložbe i kataloga mr Marijana Matović | Čačak 2012
Sačuvana
Admin
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4



« Odgovor #3 poslato: Decembar 23, 2010, 09:00:45 pm »

*
Stihovi Dragan Jovanović Danilov


BLUZ BESNOG PSA
 
Ima neko žuto cveće.
na Kalemegdanu.
Ima neka crkva u kojoj
pada kiša i veje sneg.
Ima neki čovek što lupa
kašičicom po tacni.
Ima neko dete iz jajeta
i žena što ga je snela.
Ima neko zlatno cveće
što ga je sanjao slepac
dok se u majćinom trbuhu
molio samom sebi.


APAURIN
 
Zovem se Apaurin.
Juče sam se zvao Spokojstvo,
ali, danas sam, naprosto, Apaurin,
crno na belom, eto tako stoje stvari,
dotle sam dogurao.
 
Vrtoglavica je gondola
na kojoj sam doplovio do tebe,
devojčice podbulih očiju,
što si ostavljena i osamljena
na svojoj mansardi kao flauta.
 
Slobodno mi se podaj, draga moja,
poveri mi svoj pakao,
isplači tišinu svog nemog filma —
kako je dobro što postojim
na ovom svetu, na tvom spiralnom
jeziku, na sedmom nebu, u tužnom
klupku uzroka i posledica.
 
Jednostavno, mi živimo u životu,
u nevečnosti. Nema tu neke velike
mudrosti. Nema tu ničeg za epopeju.


LICE

Nepotopljiv brod je
lice ljudsko.
 
Kad ti čitam pesme,
ja ih zapravo pišem.
 
Ti me neko vreme slušaš,
a onda odlaziš ostavljajući me
samog da besedim s tvojom
otsutnošću.
 
Brzinom glečera
tonem ka dnu snova,
tamo gde počinje stvarnost.
 
Taj pusti noćni trg i ja
više smo nego obični
prijatelji.
 
Ne znam koliko ću još
ovuda hodati, ali znam da nikada
neću imati drugo lice.


ČAŠA VINA NA STOLU
 
Ova slučajna prolaznica
našminkana kao u doba faraona,
čini da shvatim da svet nije
onakav kakav je do maločas bio.
 
Ti si, moguće, ta prolaznica
i ja te posmatram kao kakvu lepu oluju.
 
Sve što mi želiš poveriti,
poveri mi golih dojki, pred ovom
čašom vina na stolu.
 
Glas je utočište kao ni jedno drugo.
Dokaz da su iz tvog tela isplovili
brodovi.
 
U tmini jasnije čujem kako huči
talas na ulici, dok mir je
na pučini morskoj.
 
Sa tobom, vino obnavlja ozarenost svetom.
Onostrani svet, to je zapravo ovaj svet.
To smo mi i ova čaša vina na stolu.


DLANOVI
 
Tvoji dugi, tanki prsti
rođeni iz ljubavi harfe i vode,
uvek me dodiruju prvi put.
 
Tvoji prsti na čijim vrhovima
su još neizgovorene reči,
nikad ne borave na jednom mestu,
već se zajedno sa vetrom sele.
 
Tvoji topli dlanovi
u času kad dogoreva dan —
koliko nepromišljene hrabrosti
ima u njima?
 
Vi ne umete da vodite laku
konverzaciju: u velikim dubinama,
u krhkim nadama prebivate.
 
Vi ste jedino mesto na kome je
povest još uvek topla.
 
Zbog dodira koji poniru u sudbinu.
Zbog suviše malo ljubavi.
Zato i postojite, dlanovi.


POSLE KRAJA PESME
 
Posle kraja pesme, sneg sipa
na pećinsko moje lice.
 
Atlantida je zapravo nežnost
potopljena u telu i to dobro zna pustinja
tišine morske.
 
Sadašnjost je negde drugde,
a zabava iznutra, u prošlosti,
tom potkrovlju uz koje raste
slatka viljamovka.
 
Ja sam, moguće, uvek tragao za ženom
koja će sa mnom biti prisna kao sa
vlastitim dojkama, kad ostane sama,
kraj prozora, dok napolju promiče sneg.
 
Ova trešnja kao da je na tebi probeharala.
Mislim na tvoje telo čije se
pokretno cvetanje u grob jedino
može poneti.
 
Najviše se razdvajamo u zagrljaju.
Izgubili smo se, do đavola,
u svakodnevnici, mada ona
sasvim pouzdano zna gde smo.


PESNIK EKSTAZE Hteo ne hteo, pesnik kroz poeziju eksponira i teatralizuje svoju intimu i tako savlađuje haos, koji uvek prethodi obnovi i povratku reda. Pesnik Danilov proglasio se Homerom predgrađa. On se iz haosa spustio u predgrađe i tamo pronašao novi polet za pesništvo. Pisanje pesama za njega oblik je ekstaze. Grčka reč ek-stazis, podsetiću, znači — "stajati izvan". Poezija ne može menjati svet, ali može da, kao u slučaju Dragana Jovanovića Danilova, kroz silovitu senzualnost otkrije novi svet.
 
Iv Bonfoa
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Avgust 23, 2012, 01:14:45 am »

**

POSEBAN OBOL PROFETSKOG

(Ili kako čitati Danilova)

I
 
Dragan Jovanović Danilov je, nesumnjivo najtalentovaniji i najoriginalniji pesnik koji se pojavio u poslednjoj deceniji ovog veka na srpskoj književnoj sceni. Njegova ambiciozna (na početku, činilo se i ponešto pretenciozno i prepotentno zamišljena) pesnička trilogija "Kuća Bahove muzike", sada, kada je okončana i njegovom, po mom uverenju najzrelijom pesničkom zbirkom "Evropa pod snegom", imponuje spojem lepe književne kulture i nadmoćne pesničke inteligencije, gorljive slovenske furije i gotovo germanske posvećenosti i istrajnosti. Kod Danilova, koji zna da su u nežnosti i nevinosti strahovite žive sile, primećujem neobičnu transformaciju lirskog i refleksivno, senzualnog u konkretno, supralirskog u filozofsko, što njegovoj poeziji pribavlja obol celovitosti, do koje ovaj pesnik naročito drži. Nalazeći se na dijametralno suprotnoj poziciji od jednog Vaska Pope, Danilov, sklon baroknom nanosu, "preciznom rasipanju" (kako on to sam kaže) nije se lišio svih onih rekvizita koji poeziji stoje na rasiolaganju, nego ih je u svojoj narcističkoj lirici sve strastveno prigrlio, otvarajući u srpskoj poeziji na originalan način polje imaginacije ka baroknom i fantastičnom i dalje, ka čistoj, sublimnoj lepoti srpskog jezika. Po svojoj kulturi i obilatim darovima, on je u srpskoj poeziji naslednik Rastka Petrovića, Crnjanskog i Miljkovića. Već na samom početku svoje objave, narcisoidno se proglašavajući Pantokr(e)atorom, Danilov je imao dovoljno drskosti i hrabrosti da pokuša da bude sličan kakvom mladom Bogu. I ta "opsena svemoći" daje njegovoj pesničkoj misiji poseban obol profetskog. Zato nas njegova poezija svojim lirskim, muzičkim i refleksivnim pulsiranjima osvaja pre nego što se uopšte upitamo kako je sve to napravljeno. Već sada je evidentno da je Danilov svojim otkrićima u jeziku suštinski obogatio srpsku semantiku. U srpskom pesništvu kraja veka, poetska trilogija "Kuća Bahove muzike" je redak plod, kovčeg s dragocenim blagom.

 
Petar Džadžić


II
 
Za mene, poezija Dragana Jovanovića Danilova je izuzetno otkriće — estetski savršeno staromodna, Danilovljeva poezija otelovljuje bisere romantičarskog nadahnuća i emocije. Implozivna, okrenuta sintetičnom, integralnom, ona preterano vodi računa o sinestezijskim stapanjima zvukova, boja i mirisa. To je poezija nade za poeziju. Razgovorna intonacija Danilova sjedinjena je sa permanentnim poetiziranjem i očuđavanjem. "Kuća Bahove muzike" je uspešan produkt nostalgije da se složeno govori o svetu putem jednog poosobljenog mitologiziranja svakodnevnice i njenog pročišćavanja do simbola. Knjiga je to koja ružno i lepo opeva i slavi kao harmoniju. Poezija suptilnog, dekadentskog ressentimenta, čarobna pohvala umetnosti. Pri tom, umetnost nije potisnula prirodu, već je progutala, zadržala u sebi.
 
Danilovljeva poezija restauriše ljubav umetnosti prema sebi samoj. "Kuća Bahove muzike" je knjiga sa kasnoromantičarskim patosom, ali umešno protkana plodovima simbolističke revolucije — od radikalnih gestova avangarde do fantastičkih, metaforičkih čvorova nadrealizma.
 
Danilov je pesnik lampe, ne ogledala, a takvo pevanje je, moguće, najsigurniji i najbezbedniji način da poezija u ovom svetu zaštiti sebe.

 
Jordan Eftimov (urednik časopisa "Literaturen vestnik" u Sofiji, preveo s bugarskog: Mile Vasov)
 

III
 
Sažet istorijat pjesništva nije ništa drugo do eho vječitog žala da su sve priče odavno ispričane. Nebrojena svjedočanstva idu u prilog vjerodostojnosti ovakve teze. Najstarije datira nekoliko hiljada godina prije Hrista i pripisano je pjesniku koji pripada tradiciji nazvanoj sumerska. Svi oni koje ovaj svemoćni žal nije odveo u šutnju, mrak i ludilo suočili su se sa patosom i banalnošću. Tragajući izvan utabanih staza što je izbor odabranih i nesklonih ovakvim pojavnim oblicima pjesništva, sličan Adamu koji je nastanjen u svijetu gdje stvari nemaju svog imena, Danilov materiju jezika koristi sa svim njenim magijskim svojstvima, prepoznajući u sposobnosti transparencije jezika suštinu poezije.
 
Samim tim rekonstrukcija poetike Dragana Jovanovića Danilova, zapravo pokušaj rekonstrukcije, predstavlja dešifrovanje jednog po obimu i višeznačnosti veličanstvenog pokušaja da se odgonetnu značenja nečitljive rune svijeta. Žalosno udvajanje, dakle, djela koje prepoznajemo kao osluškivanje bića na ravni kontinuirane razlike između bića i bivstvovanja.
 
Kako čitati Danilova?
 
Slijedeći uputstvo za upotrebu, naznačeno u knjizi "Kuća Bahove muzike", čitati dakle po onom Kitsovom savjetu  — uzimati ih jednu po jednu, s vremena na vreme, prema potrebi i puštati da se rastvore u umu.
 
Doživljaj koji uslijedi možete okarakterisati kao prodor u kristalno prozračnu prazninu obespokojenog jastva posredstvom poezije, najnevinije od svih igara (po Hajdegeru), poezije utemeljene na pravilima nesputane improvizacije, odsustvu pravila, dakle. To je najbolji dokaz da ovaj pjesnik valjano odgovara na zahtjeve koje pred njega postavlja suština pjesništva.
 
Knjige Dragana Jovanovića Danilova, to je makar moje lično iskustvo po osnovu čitanja "Enigme noći", "Pentagrama srca" i već navedene knjige "Kuća Bahove muzike", daju se, izreći ću sada gotovo bogohulnu tvrdnju, biološki doživjeti. Ako je proza djevojka koja je diplomirala, a poezija ruka kraljeve kćeri, ovaj posvećenik u tajne pjesničkog iluma mora da je njen izabranik.
 
Pjesnik je u pogovoru za knjigu "Kuća Bahove muzike", napisao: "Sudbina svake lepote je da se otrca i tu nema leka". Sama činjenica da je autor toga svjestan otvara prostor za nove svjetove iza onostranog. U igri smrti sa neizrecivim i apsolutom lijepog, u igri ogledala sa tek ponekim odsjajem koga pjesnik brižljivo propušta, ispoljava se pjesnički iskaz formalno strukturiran na granici proze.
 
Uhvatiti svijet u pokretu, a potom klesati do samog obesmišljavanja u geto, suštastvo ili ništa: "biti torpedo / probušiti nebo svetske poezije". Autor svjestan samstva kao akta stvaranja, suprostavlja ga ovom hladnom vremenu otuđenosti praveći pandan: "Otišli smo predaleko / I sveće bi se pogasile od ovolike samoće", (Otišli smo predaleko).
 
Izrazito lirska crta Dragana Jovanovića Danilova predstavlja, moglo bi se reći, završetak, poslednji biser u kruni novije srpske poezije čiji je najjasniji predstavnik Miloš Crnjanski. Može li se za Dragana Jovanovića Danilova reći da je posmodernista? Prije bi se moglo reći da je Danilov posmoderna posmoderne.

 
Vlatko Simunović


SVITAK | književne novine
Godina IV | Zima — proleće | 1996/97 | Broj 12—13
Osnivač i odgovorni urednik:
Milijan Despotović
Požega
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Septembar 09, 2012, 01:34:13 pm »

**

VAVILONSKA KULA DRAGANA JOVANOVIĆA DANILOVA


Taj slatkiš neodoljivo podseća na ojedenu morsku obalu — to što u jednom slučaju nastaje kroz metamorfozu i gomilanje, u drugom je jednostavno deo elementarnog oduzimanja. Iskrivljen a divan rezultat u oba slučaja prouzrokuje jednako snažan prizor, odvajanje svesti od jednostavnih stvari.
 
Poezija Dragana Jovanovića Danilova je tipičan produkt jednog postkonceptualističkog vremena u književnosti. Ona osvećuje i uznosi sva traganja za jednom panestetizacijom i divinizacijom sveta. To je nekakav tip neoromantizma koji podrazumeva, kao što je u avangardi bivalo, smešu jezika, a najčešće pojednostavljenje i ogoljenje do krajnje prefinjenosti i čistote poetske forme, ali lirski etos ostaje larpuralistički. Danilova ne opseda želja da se bavi socijalnom kritikom, niti pak kritikom jezičkog proizvoda. Od kraja avangarde postoji težnja da se grade novi, jezički svetovi — uzorci. To je šizofreni uticaj.
 
U jednom razgovoru Danilov s pravom kaže: "Već duže vremena, pisanje je za mene jedan permanentan tonus. Budni bitak majka je poezije. Pesnik je onaj ko prebiva u srcu budnosti. Mene zanima "grozničavi život samo s poezijom" (Kits) zanima me tekst koji će biti nešto živo, živi tekst, živi pergament. Krajnja priroda sveta jeste poetski um. Verujem u besmrtnost poetskog uma, u strast u jeziku kao vrstu jedne više trezvenosti. Bez strasti u jeziku, bez svog entiteta, pesnik je anoniman, efemeran. Ja sam pesnik možda zato što se stalno potresam. Ne verujem mnogo u poeziju zdravog razuma i razboritosti. Svi smo mi manje-više mesečari i ne treba da se trudimo da bežimo od svoje lunatičke prirode, jer je ona, paradoksalno, naša najveća budnost. Biti pesnik, to znači biti nepotkupljiv, pobožan i zaljubljen u jezik. Jer, poezijaje sveti balast u jeziku — hiljadu je tu skulptura. No, iako sam se potpuno posvetio čitanju i pisanju, što se kaže, od jutra do mraka, priznajem da o tome što pišem znam vrlo malo, gotovo ništa". Kod Danilova, dakle, reč je o poeziji koja je prepuštena jeziku da je vodi. A to je tipičan primer za poeziju koja nastaje posle Džojsa i hajdegerijanstva.
 
Ogromna snaga pisane reči, kojoj bi ime Danilova moglo da bude neka vrsta amblema, ispoljava se u šizofrenosti, u njegovoj rizomatičnosti, u manijakalnom spajanju. Ili, kako sam kaže pesnik: "Ja sam i Boreale i Australe, jer kod mene ima i borova Severa i slatkih smokvi Juga".
 
Razumljivije je zašto Danilov citira Celana, lako bi moglo da se predpostavi da on veoma uvažava Jejtsa. Zato što i on opstojava u prostoru toga modela i obitava u predstavi takve književnosti. Njemu odgovara misterijalnost umetnosti, on stremi ka baroknoj celovitosti sveta. A ona jeste iskrivljena i zasniva se na različitim principima, ona je unutarnje protivurečna. Ali ipak, ona sažima sve. Ona sintetizuje. Ona obavezuje volju da bude harmonična. Harmonija je čvrsto spojena sa neprestanim da bude harmonična. Harmonija je čvrsto spojena sa neprestanim stvaranjem haosa, pletivo prelepe saglasnosti nastaje istovremeno sa entropičnim razbijanjem smisla, građenje jedino opstojava sa rušenjem. Ali, za Danilova misija pesnika je naprosto da poseduje celu viziju, panopsis, panritmiju. Kao Bog, da se brine i nadgleda sve u jeziku. Učenje o poeziji koje i Danilov deli, razumemo na fonu savremene mistike. Zato nije nimalo čudno što je Danilov među najčitanijim pesnicima u Srbiji. On se izražava široko i s ljubavlju. I sam potvrđuje to nastojanje: "Rolan Bart je potpuno u pravu — govoriti znači ljubiti. Moj ideal je da čitalac ispija tekst kao što ljubavnici ispijaju reči iz voljenih usta".
 
Za Danilova poezija nije ništa drugo sem bluza, krvarenje jezika kao srca. Eto zašto Danilov voli Šuberta, nežnog, melodičnog, romantičnog, madrigalnog, lakog, nedodirljivog Šuberta, kao i crne pevačice bluza: Besi Smit, Sar Von, Zelu Džekson Prajs. Ali, više od svih on voli Dženis Džoplin i Ružu vetrova. Za Danilova, idealna pesma je "Pesma nad pesmama". Njegovo uverenje jeste u tome da se poezija uvek vraća nasleđu romantičara, romantici, ili bolje, transromantici. Poezija sledi logiku srca i logiku mita. No jednom, Danilov je izrazito stremljenje da dosegne sve tanane strune ljudskog srca. On je doslovno obuzet onim romantičnim idealom knjige koja će biti jedno "totalno pozorište". Za njega je poezija jedna apstraktna kartografija, san o izgubljenom Raju. Za njega je poezija, razume se, religija. On često govori kao omađijan, začaran, govori sa žarom mesije. Ne kao sveštenik, ne kao učitelj, već kao medijator prenosilac koji vaspostavlja vezu među svetovima. Zato se kod njega u autopoetičkim esejima tako često sreću pojmovi iz savremene mistike. On kaže da "poetski tekstovi i treba da budu spiralne kule, vatrene piramide, sveti koitusi apstraktnog i konkretiog u jeziku." Njegovo uverenje je da se istinska pesma, kao i kristal nalazi na granici između živog i mrtvog. A na pitanje od koga je učio pesnik sem od drugih pesnika, sakralnih svetionika, Danilov odgovara: "Pesnik uči od Ahranđela Mihajla i Varila, čuvara svih misterija sveta". U tom smislu logično je da se njegova poezija ne sviđa asketama ni onim strogim konceptualistima koji veruju u modernistički etos. Za njih je Danilovljeva poezija isuviše složena, mnogotematska i višeslojna, preterano poetizujuća, čak pretenciozna. Pored ironičnih pastiša, pored šokirajućih leksičkih spojeva, oni će videti tehniku modernističkog nasleđa, ali ne i analizu i kritički duh prema samom jezičkom proizvodu.
 
O knjigama Dragana Jovanovića Danilova vode se u Srbiji već sedam-osam godina protivurečni i jetki razgovori. Neke od njegovih knjiga doživele su više izdanja, a zbirka "Kuća Bahove muzike" svrstana je među petnaest najznačajnijih pesničkih knjiga koje su se pojavile u Srbiji od drugog svetskog rata. Velika buka i bes, oštri i odričući kritički tekstovi, samo su izdigli i potvrdili autorovo lirsko ja, koje postojano opstojava u vidu jakog subjekta, u delu ovog stvaraoca.
 
Za mene, poezija Dragana Jovanovića Danilova je izuzetno otkriće. Estetski savršeno staromodna, Danilovljeva poezija otelovljuje bisere romantičarskog nadahnuća i emocije. Implozivna, okrenuta sintetičnom, integralnom, ona preterano vodi računa o sinestezijskim stapanjima zvukova, boja i mirisa. To je poezija nade za poeziju. Razgovorna intonacija Danilova sjedinjena je sa permanentnim poetiziranjem i očuđavanjem. "Kuća Bahove muzike" je uspešan produkt nostalgije da se složeno govori o svetu putem jednog poosobljenog mitologiziranja svakodnevice i njenog pročišćavanja do simbola. Knjiga je ta koja ružno i lepo opeva i slavi kao harmoniju. Poezija suptilnog, dekadentskog ressentimenta, čarobna pohvala umetnosti prema sebi samoj. "Kuća Bahove muzike" je knjiga sa kasnoromantičarskim patosom, ali umešno protkana plodovima simbolističke revolucije — od radikalnih gestova avangarde do fantastičnih, metaforičkih čvorova nadrealizma. Danilov je pesnik lampe, ne ogledala, a takvo pevanje je, moguće, najsigurniji i najbezbedniji način da poezija u ovom svetu zaštiti sebe.
 
"Kuća Bahove muzike" jeste antologijska knjiga. Jedan zaokružen i vanredno uobličen projekat samopredstavljanja. Danilov je tu stvaralački izrazio mnogo zanimljivih tema na polzu svoje izvanserijske darovitosti i izgradio jednu čudesnu knjigu koja zrači. "Kuća Bahove muzike" postoji na srpskom jeziku, ali u jednom harmoničnijem smislu ona je prenosna knjiga, jer prenosi Danilovljevu poetsku proizvodnju na jedan razumljiviji, moralniji, manje idiosikratičan jezik. Mada je to jedva moguće kod pesnika kao što je on. Bilo kako bilo, u "Kući Bahove muzike" prepoznajemo izuzetan potencijal jednog mladog srpskog pesnika (rođenog sedmog novembra 1960) sposoban da i u jednom širem, evropskom kontekstu gradi nove poetske kosmogonije.

 
Jordan Eftimov (Bugarska)
Sa bugarskog preveo: Zoran Vučić

Jordan Eftimov je bugarski književni kritičar mlađe generacije, profesor na filološkom fakultetu, univerziteta u Sofiji.

SVITAK | književne novine
Godina IV | Jesen — Zima | 1997 | Broj 15
Osnivač i odgovorni urednik:
Milijan Despotović
Požega
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Septembar 10, 2012, 10:54:13 pm »

*
DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV


POHVALA ŽIVOTU I POEZIJI

Na srpsku pesničku scenu, kao iz katapulta, doleteo je, pre nekoliko godina, retko nov i darovit pesnik, Dragan Jovanović Danilov. Ustalasao je i, poput Mojsija, jednim potezom, razdelio pučinu i otvorio novu stazu na bleštavo sakralnoj pesničkoj pozornici.
 
Dežurna kritika, najblaže rečeno, nije baš oduševljeno dočekala Danilovljev Živi pergament, ma koliko je ovog pesnika pratila prethodnih godina kao svoju zvezdu. Kao da se zasitila snage ovog talentovanog pesnika koji svake godine štampa novi rukopis, i to sa natprosečno velikim brojem pesničkih tekstova. Osim dva svečana govora (J. Vukanović i D. Ređep) prilikom dodele nagrade Meša Selimović i nadahnutog teksta Z. M. Mandića, dosad objavljeni kritički tekstovi, u suštini, osporavaju ili dovode u pitanje vrednosti najnovijeg Danilovljevog dela, ali, zapravo, i sami sebe, jer su povodom ranijih, poetički istorodnih knjiga ovog autora, ispoljavali uglavnom ushite.

Šta je posredi? Kako je moguće da je poezija Dragana Jovanovića Danilova odjednom nečitljiva, slepi lavirint, rasuto glagoljanje (J. Janković), da su stihovi apsurdni, alogični, dosta nejasni (V. Pavković) i da pesniku nedostaje stvaralačka disciplina (D. Potić)?

Sa ovim, čini nam se, na brzinu izrečenim negativnim opaskama mogli bismo se i složiti kada ne bi posredi bio vanserijski pesnik čiji raskošni talenat ne priznaje generacijske podele i afinitete. Naime, pesničko obilje i svetkovina jezika tipa perpetum mobile, koji kipi i razliva se izvan knjige, nije ništa drugo nego pesničko čudo različito od svega na srpskoj pesničkoj pozornici u poslednjih deset i više godina. Već takva jedna pojava traži da joj se pažljivo priđe i da se, pri tom, odbace sve, ritualima sivog književnog života, stečene navike i pravila, a u ambijentu gde tuce autora jedne generacije liče kao jaje jajetu.
 
Poetički gledano, ni jedan srpski pesnik, posle Branka Miljkovića, nije u tolikoj meri zapahnut zdravim uticajima francuske poezije s kraja prošlog i početka ovoga veka, a da je, pri tom, stvorio svoj pečat u srpskom jeziku. Konkretno, klodelovsko ogledalo D. J. Danilova predstavlja delikatne ukrštaje dekadentnih rojeva slika i nizova sazvučja i mirisa što opijaju vrtoglavicom iz svih mogućih sfera i pravaca. Ova poezija je izvor svih čulnih senzacija koje čitalac, suočen sa nesvakidašnjim bedekerom kroz svet umetničkih lepota, može da oseti i primi. Danilovljev jezik istkan je od najsuptilnijih duhovnih čestica i kapi, gde svaka reč, u preobilju uznesenih krasota i stanja, filigranski je brušena i podešena u živom vitražu fascinantnih slika.
 
U Živom pergamentu udivljuje spoznaja da ni jedna pesma nije pisana bez istinskog poriva, bez vatre inspiracije koju pesnik volšebno razbuktava i — kontroliše! Ta superiorna, i višim zakonima udešena, kontrola pesničkog teksta, u stvari, epicentar je tajne koja se zove Danilov. Cela knjiga je pohvala životu i poeziji, slava jezika, vanvremenski svetski bol uzidan u stvaralačkim užicima i spektakularnim paradama pesničkog JA. Erotični miris ozona izbija iz svakog lirskog teksta i neka nova rasprava o suštinama vodi se u ovoj knjizi.

Živi pergament sačinjen je na principu peščanog sata, ali tako da pesakreči privremeno otiču spiralnim rukavcima. Knjiga se može čitati i skraja, kao i spreda, ne bilo kojim redom. Treba biti dovoljno spokojan i blažen pa sačekati da pesakreči iscure iz gornje u donju kupu. Preporučljivo je celu napravu promatrati odozgo, a ne sa strane. Odozgo — da bi se osetile spiralne gipkosti i nijanse svakog stiha. Jer, ova knjiga je čulna simetrija koja se preliva i sastavlja poput duginih boja. Nije slučajno da knjiga počinje i završava pesmama od po 220 stihova. Po jednom predanju, broj 220 znači vrlo dugo. Taj broj ima skriveno žrtveno i posvetno značenje.
 
Teško je ovoj knjizi bilo šta prigovoriti. Naime, ona je odlična, a ako se uzme da tek predstavlja drugi (središnji) deo jedne trilogije, onda se može doslovce kazati da Živi pergament (zajedno sa preostalim celinama trilogije) predstavlja i znači neponovljiv pesnički projekat nad kojim će tek da iskapaju u sreći kritičari i čitaoci. Ipak, jedna dobronamerna zamerka mora biti upućena autoru na planu zanata. U delu knjige koji obuhvata dvadeset pet soneta izneveravana je, bolje reći, nije poštovana metrička struktura stihova. Tako se, na primer, u katrenima ili, pak, tercetima, svejedno, komešaju jedanaesterci, deseterci, dvanaesterci ili, pak, trinaesterci. To sonet, po svojoj definiciji, ne podnosi, jer on je zvono koje živi, diše i odjekuje od slogomerne discipline. Zatim, svi soneti su ispisani u jednoj shemi rimovanja: abab — cdcd — efg — efg. Nigde soneta obgrljenih duplih rima koje ovu carsku formu čine onim što jeste.
 
Izuzmu li se ove zanatske nedoslednosti u jednom delu knjige, pred nama blista pesničko štivo neulovljivih žanrovskih mogućnosti kojima, na lirskoj lepezi, nema kraja. Kao posle jake jutarnje magle, otvaraju se neverovatni prizori i sekvence obasjani najgorljivijim strastima pesničke genijalnosti. Danilov jarosno upija i usrkuje sokove života i jezika pa u gejzirskim mlazevima stihova pokazuje bravurozne piruete duha i demistifikuje postmodernističke priče o tome šta je patetika. Ono od čega polutalenti (i loše savetovani početnici — i ne samo oni) beže, Danilov uzima u ogromnim količinama, prerađuje u svojoj poetici i dobija čistu umetnost. Tako, na primer, on često koristi uzvike: oh(!) i o(!). Ne libi se ni da često upotrebi uzvičnik; Oh, mladice loze... o, nesnosna harmonijo sudbina... oh, dvostruki dahu Boga... o, makovi! Ovom pesniku su stalno pri ruci i deminutivi. Oni su sićani, ali moćni zglobovi velikih poetskih zahvata: Bobice smeha, snena maglica, zlatne makazice leta... Ističemo da ovaj pesnik prirodno, kao što diše, upotrebljava reči: ljubav, duša, Bog, srce, suza itd... To je vokabular nad kojim se, inače, poput dece kad vide obnažen ljubavni par, klibere i meškolje netalentovani i slučajni prolaznici niz pesničku aleju.

Dragan Jovanović Danilov je melem i dinamit na plesnivo hladnoj pesničkoj sceni. S jedne strane, doneo je i napravio mentolski čistu promaju i oživeo usahlo lice savremene poezije, a s druge, razneo u paramparčad književne maze, snobove i neurastenike kojima leva ruka desnoj dodaje mlevenu crkotinu već napisanog i opevanog sveta.


Nenad Grujičić "Ples u negvama" (eseji i kritike) | Prosveta, Beograd, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Septembar 21, 2012, 02:39:53 am »

*
Stihovi Dragan Jovanović Danilov
(iz "Letopisa Matice srpske", januar-februar 2005)


GRAĐANIN ORAO

Orla sam mladog zasadio u mom dvorištu
i sad mogu da besedim kako najbolje znam
sa najmoćnijom pticom nebeskom.

I ja sam sanjao kako ova soba leti iznad
moje glave kao ogromna, poludela ptica.
Gledao sam prema nebu, ali žudnja
za svetlošću me je umorila — više ničim
ne ulepšavam varku kojoj služim.

Ipak, moje pozvanje je da hvalim.
Pustiću ja tebe, građanine orle, da se opet
vineš krilima širokim i mirnim, i sa strvinom
u kandžama, kako i priliči, odmoriš se
u vazdušnom moru od sveg zla što postoji.

Jer, ja sam dečak, a ti surovi kralj.
Noje što preživljava smrt svakog od nas.
Let je tvoje jedino oruđe da saopštiš ono
što se, uostalom, ne može lako saopštiti
samo letom.


O MOĆI PREĆUTKIVANJA

O, sve sam pokušao
da me pronađe poruka u boci.
Ti, prelepa, nepoznata ženo
s kojom razmenih tako vrtoglavo spor
pogled dok prolazih Knez Mihailovom
ulicom, jesmo li mi doista jedan hleb
zamešan rukom neke nepoznate svetlosti?
Ti, pokretna mnogolikosti što si bar
na trenutak razvedrila moj pogled na istoriju,
oprosti mi za tako dug pogled, jer oprostiću
i ja tebi — dabome, oboje smo neopozivo u pravu
izgladnelo, malo pseto željno nežnosti —
ne, nisam ja tebe video, ni ti mene videla nisi,
ništa se zapravo nije dogodilo, ovaj svet je
izvorište opakih glasina i zato je najpoštenije
da u poniznosti svako krene svojoj kući.


POSLEDNJI OD ELEGIČARA

Počinjem pesmu tamo gde bi je neki pesnik
možda završio — zaključak je polazna tačka.
Prerano sazreli arheolog, vilin konjic,
ne čini nikakav poseban napor da nas u svojoj
izaslaničkoj misiji uveri da ništa nije teže
od praznine, da je svet čist i da prljavština
ne postoji; vidim ga, pristojnog i temeljnog
u lebdenju nad čitavom evropskom mišlju posle
Grka — kako samo što ne izgubi ravnotežu nad tim
strmoglavim ambisom, poslednji od elegičara?
Neizlečivost je iznova još jednom utemeljena.
Ono što želim je da živi duže od mene.
Kao kurjak uhvaćen u zamci, grizem ranjenu nogu.
Kad bi i mene nosila laka krilca nekog anđela
koga ne umem da imenujem; želja da budem negde
drugde razdražuje me nadnetog nad vlastitom
prazninom koju prva jutarnja svetlost ne tumači,
već je samo čini vidljivom.


MOJE GNEZDO

Ko poznaje ovaj blistavi mir, taj je zasigurno
upućen u ozbiljan filozofski jezik prvih
radosti deteta; ovde dolazim kada želim da budem
sam; u mrzlo jutro nabasao sam na milu vodenu
buku; vetar je blago hujio kroz jele, stresao sa
zimzelena suv sneg, spremao se da podigne optužbe.
Svetlucahu preko rubova kamenja krhke kaskade,
a kad bi pastrmka blesnula u plićaku i moje bi
telo zadrhtalo kao životinja pogođena strelom.
Kako mi je samo bliska ta neuhvatljiva devojčura
iz svetlucavih matica; jednako kao i nemi svet
pod ledom što se, u slepom lebdenju, još nije
rasplamsao u život; i kako mi bejahu odvratni
debeli, masni pacovi što istrčavali su iz vrbaka
i naplavljenog drvlja; nije da nisam pomislio,
ljigave beštije, da li Tvorac peva i u vašem obliku?
Ono što sada želim je da napustite ovu peščanu
dragu gde voda uvlači svoje slatke jezike
u pukotine stena, tiho, bez šuma;
bliska mi je ta mirna radost, nalik dahu deteta.
Došao sam ovamo kraj šljunkovite obale, da uz legla
malih ptica i grane utonule u mulj ćutim kao u
negdašnjem okrilju; da objavim svetu —
sad više ništa ne želim i zato sam smiren.

Metafora
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 11, 2012, 01:06:44 am »

 *
 Stihovi Dragan Jovanović Danilov
 Čuvar beležnice *


 PESMA O BRAČNIM PAROVIMA
 IZ PROHLADNIH SEVERNIH ZEMALJA


 Sasušeni starci i starice
 koje je zahvatila neumitna jesen,
 još uvek zaljubljeni bračni parovi iz
 prohladnih severnih zemalja, drže se
 za koščate ruke i obilaze Beograd.
 Nesumnjivo, pošteno su odradili svoj
 radni vek, već su izživeli svoje živote,
 godine su brzo prošle i sve što će im se
 u danima koji slede dogoditi, čist je dar.
 Dokoni, verovatno bogati, a možda i
 pobožni, sa iznenađujućim ponosom
 idu s jedne destinacije na drugu,
 a ja se ne mogu oteti utisku da oni zapravo
 ne idu nikuda. Obasjani prolećnim suncem,
 žure se da snime sve znamenitosti grada.
 Vide ono što gledaju, gledaju ono što ne vide.
 Ništa za njih nije tako dovoljno nezanimljivo
 da se ne bi moglo posetiti i fotografisati.
 Smirene iznutra, potpuno neuzrujane,
 onako mušmulasto-zgužvanih lica,
 zamišljam te postarije evropske bračne parove
 pred Keopsovom piramidom i grobnicama
 što otimaju čoveka od prolaznosti.
 Ti ljudi očigledno znaju svoju meru i kao
 graditelji iz faraonskih vremena zasigurno
 nisu gradili ono što nisu mogli dovršiti.
 Dok mi, odlazeći prema Kalemegdanu,
 lagano izlaze iz vidokruga, svraćam pogled
 na jedan drugi beogradski prizor: napokon,
 kraj fontane tu su i nezasitni golubovi –
 uz klepet krila otimaju se o mrvice.
 Mali, pernati zlikovci ne mogu znati da su im
 te mrvice ostavili zaljubljeni bračni parovi
 iz prohladnih severnih zemalja, što nastavljaju
 da žive u tužnoj pesmi koju sam napisao
 u ovaj zimski sumrak, neraspoložen,
 depresivan, sklon samoubistvu.

 
 DAVNO IZGOVORENE REČI

 Ne govorim rečima već ćutanjem
 za koje mi je potreban odjek.

 Ogledalo je moj sagovornik
 zastrašujuće ćutljiv, a moja obaveštenost
 toliko savršena da odmah zaboravljam
 šta se maločas dogodilo i koja je rečenica
 napustila moja usta.

 Ali, naše se davno izgovorene reči
 nama vraćaju iz dubokih klanaca,
 sa planinskih vrhova prekrivenih snegom,
 iz predela koji su postali nenastanjivi
 i, dabome, iz šumnog gradskog vrenja,
 užasnute saznanjem da još uvek postojimo
 u nekom kutku grada.

 Naše nas davno izgovorene reči posećuju
 svake noći, izranjajući iz tamnih bezdana,
 hoteći da nas venčaju sa nama samima.

 Ali mi ne možemo čuti ono što smo izrekli,
 niti znati zašto smo još uvek ovde kraj zavese
 koju na poluotvorenom prozoru vetar povija,
 donoseći lišće na kome nikada nećemo
 napisati svete knjige.
 

 DUBINA

 Sve počinje dubinom,
 tim postojanim naličjem sveta,
 magnetom što odbija sunčevo zlato.

 Već u ovom životu, dubina je
 naše duše stvorila za sebe.

 Jesmo duboka bića: skrivamo se
 ispod kože, ispod maski,  ispod
 reči koje smo izgovorili,
 ili prećutali.

 Jezik je voda skupljena iza masivne
 brane za elektranu — svakodnevno
 ronim u toj vodi; kad vazduh postane
 ređi, odatle odlazim, još više ranjen,
 tamo gde već jesam.

 Ako se zemlja zatrese, to zapravo
 ja sanjam u bezdanu gde sam nemi očaj
 sakrio od drugih i od sebe.

 Moje je boravište u dubini, tamo gde
 se bol može osetiti samo kroz jezik.
 Iz tog tamnog rečnika u kome se
 ne vidi ništa, osećam još jedino
 toplinu tvog pogleda koji se
 seli u govor.

 
 KAD VELIKE DUŠE ODLAZE

 Ovaj dan slepo pokušava da izađe iz svoje
 teskobe, iz oblika koji mu je dat.
 Ovo ćutanje razapinje.
 Kao vetar koji najednom promeni pravac,
 dolazi vreme u kome više neće biti moguće
 izmeriti nadu; jer velike duše će otići,
 a na drugom kraju sveta neće se roditi nove.

 Kad velike duše odlaze to je kao kad
 u gustoj šumi padaju oborena stabla;
 mogao bi ovo biti kraj sveta, pomislio bi,
 jer njihov izdisaj prouzrokuje lavine i odrone.
 Duše koje su nas grejale i koje smo voleli,
 gde sad obitavaju? Kad bi nas na trenutak
 mogle posetiti, znam da bi naša lica pokrila
 sablasnim pismima od neizgovorenih reči.

 Kad velike duše umiru, one onda huje kroz nas,
 kao vetar — tako se sa nama opraštaju, a mi im
 ne možemo kazati ko smo dok ne otvorimo srca
 u gluvu noć u kojoj se šumor lišća pretače
 u hučanje koga čak ni mrtvi ne poznaju.
 Kada odu velike duše, kada se kao talas
 vrate moru i sve tmine nama rasvetle,
 lišće će zatreperiti i izgovoriti reči
 koje se ne zaboravljaju; i obistiniće se sve.

 Jer, laž je da mrtva usta ne govore: mrtvi
 ne prestaju da pripovedaju i sami sebe ekshumiraju —
 na ovoj litici gde vetar povija borove nadnete
 nad ponorom, čujem njihove glasove.
 Oni će nas izmeriti svojim pamćenjem
 i vratiti razložnom odgovoru.
 Pahulje će vejati odozgo zato da imenuju
 šta je belo a šta ne; sa izrečenom kaznom
 svitanje će nas izmiriti, a mi ćemo sačekati
 svemoćni dan da nastavi priču bez topline.

 
 GAVRAN I JA

 Tog gavrana na ledini,
 ja sam tu smestio.

 Ja sam ga ukadrirao,
 naslikao i nahranio
 svojim pamćenjem.

 Zauzvrat, on mene greje
 sunčanim telom.

 Hrabri me da opišem
 rečima svet koji mene
 opisuje iznutra.

 Lako je gavranu —
 harizmatičan upravo zato
 što se ne trudi da to postane,
 on ne mora pisati.

 Tako savršenom, njemu je
 dovoljno da mene posmatra
 kako pišem.
 

 ČUVAR BELEŽNICE

 I ova će beležnica jednom postati arhiv
 peščanih dina, dnevnik umnoženih hlebova.
 I ovo telo napušten rudnik nastanjen
 noćnim pticama, nečujnim i tamnim kao voda.
 Ovaj mali, okrugli grad biće bez mene
 i klupa u parku gde sam kao dečak čitao Remboa.
 Tvoj dlan lagašan kao vrapčić, mirisi
 što luduju u krošnji jorgovana —
 sve će to ostati bez mene, jednom.
 Moja duboka soba i antikvarnica u kojoj
 sam danima prekopavao po starim knjigama.
 I ova lampa pod kojom sam čitao kao monah,
 nekoj će drugoj duši osvetljavati stranice knjige.
 Kao sova u svojoj duplji, prodavac će i dalje
 čamiti u kiosku gde sam kupovao novine.
 Penzioneri će slagati domine ispred
 sodadžijske radnje, iz golubarnika će se
 dizati letači, a ja ću nastaviti
 da kucam u srcima mojih kćeri, hodaću
 svetom njihovim savršenim telima i gledati
 velike gradove njihovim vidom,
 pod budnim okom nekog uplakanog svedoka.
 U plaču, duša, gošća u stihiji, pretvara se
 u lestvice što vode ka nebu.
 U ovom pustom predelu, zora je već tako
 stara; gavrani dole na ledini ispod mog
 prozora, to znaju — oni su jak, crn narod
 koji još nije potrošio svoju povest.
 Vratio sam se iz praha, bogatiji za
 još jednu odiseju odustajanja.
 Kasarna je prazna, a neki glas vrši prozivku.

* Ovaj izbor sačinio je pesnik. Pesma o bračnim parovima iz prohladnih severnih zemalja  ranije nije objavljivana, dok je ostatak pesama iz izbora deo zbirke Memoari peska (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2008.) [prim. urednika]

AGON časopis za poeziju | Broj 01 | januar-februar 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Novembar 19, 2012, 01:43:04 am »

*
Stihovi Dragan Jovanović Danilov


NAŠA AGORA

A onda su se pojavila moja tačna priviđenja.
Ja sam arheolog koji ne zna zašto kopa.
Probudio sam se u čekaonici železničke stanice.
U pet sati ujutru, kad svitanje razgrće tamu
i budi ruže u prozorima, ova čekaonica je
naša agora, grčko naše sastajalište gde svako
besedi svojim priviđenjima.
Žene su nam ovde svima zajedničke.
Na klupama polegla su tela beskućnika.
Iz memljivog bifea izlazi lupež i, lica mrkog
kao konjak, pilji u začudne putnike.
Ciganka, prekomerno mlada, izvadila je iz košulje
dojku, šiljatu kao kruška i dete sad sisa,
sve dok ne utone u san.
Bolno je poznanstvo sa ogledalom u staničnom
zahodu; ovo je ogledalo ispred koga nema nikoga.
Nijedan putnik nije nigde stigao, ni skrivač se
nigde nije sakrio; godine u kojima je izgledalo
da postojimo korenje su koje svako može iščupati.
Nije ostalo ništa što bi se moglo staviti na vagu.
Ova čekaonica je naša agora i dom naš,
a i dom je mesto izgnanstva na kome se seta,
kao ravnica, širi do konačnog nedostajanja.
Ništa ne može ugušiti neizbežne reči,
jer one su nečujne i uporne kao vreme.
Zašto su baš ovde morale biti neizgovorene?


SPALJIVANJE RUKOPISA

Pesnik, kao i gavran, rađa se već star!
Sto mi je godina i vreme je
da u spokojnoj ovoj žurbi spalim
rukopise koji su bili deo mog tela.
Ne može se u ruci držati reč.
Niti napolju treba da ostane ono
što potiče iznutra. Osvetlio sam svoje tamnice.
Dugo sam drhtao i činio da drugi drhte.
Sada se vraćam svojim stopama u snegu
da izbrišem tragove prolaza.
Spaljujem pesme kao varke
koje svetlucaju da bi me podsetile na sebe.
Nikog ne zanima ničiji bol, eto,
zato sam sebi priredio zabavu.
Veliki mir okružuje ovu vatru. Gore pesme
kao izaslanici koje uvek šalje neko drugi.
Gore najlepše moguće reči, da više ne bude tragova.
Nedovršen je svaki pokušaj.
Na koga se ovaj zid srušio?
Ni poslednje želje pred pogubljenje nemam.
Spaljujem sve rukopise osim ovog.
Ko me u ovom trenutku ne vidi,
taj me nikada nije video.

Alma Književni pregled broj 5 kotobar 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Novembar 19, 2012, 10:52:36 am »

 *
 Stihovi Dragan Jovanović Danilov


 PRIRODA ŠKORPIJE,
 PRIRODA PISANJA


 Violončelo se davi sred mrtvih ruža.
 Dani su mirna noga čaplje u azuru —
 brzo prolaze i ne ostavljaju za sobom potpis.
 Samoća istetovirana na dnu bunara
 nežno me podiže. Nema Ona ime, nema
 i njene ruke svetlije su od senki.
 Poezija je pčelica, zlatna i lepa.
 Kada me ubode, na otok metnem hladno
 sečivo noža i bude mi dobro. Preživim
 svoju smrt i podelim je sa vlastelom
 belih rada i lala.
 A tekstovi bujaju poput vespi na ulicama

 Rima. Pesnici su meni potrebni
 kao izumrle čeze, kao palme, uostalom.
 To je tako.
 Ako to dovoljno čvrsto želiš,
 svet najednom može postati ikona,
 kavez za ptice, dabome i polje bulki,
 krv sama za sebe.


 SKASKA O SAMOUBICAMA

 Sve je pročitano
 i pre nego što je napisano:
 pre Bogova, samoubice su već bile tu!
 Kako su samo smerni ti preci beskraja,
 ništa na silu ne čine,
 kao kad se ruše mostovi
 u neskrivenu svetlost padaju,
 teško da će to razumeti mudraci.
 Poput orgazma i samoubijanje
 najproračunatiji je čin u vasioni.
 Razumem samoubice, iako su, moguće,
 krivo postavili stvar:
 kao bivše, besne ljubavnice, oni odlaze,
 ostavljajući nas među sablasnim
 glasovima.

 Opalo lišće
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Novembar 19, 2012, 11:13:32 am »

**
Stihovi Dragan Jovanović Danilov


U RUŽINOM OGLEDALU

Moja nerođena kćer i ja
šetamo po gradu,
šuškamo sandalama
po opalim lipinim grančicama,
držim je za levu ruku,
ona u desnoj nosi "Pentagram srca".
 
Dragi Bože,
u ovaj jutarnji čas
svi moji protekli dani su buter,
moj život je tako mirna,
neoklasicistička kap vode na bokvici,
mak, makovnjača, ambrozija —
sve su to tople reči,
male, crne domine tišine.
 
A ja sam zapravo pesnik bez dece
i dopada mi se da sedim ovde
za stolom kraj sodadžijske radnje,
ispijam klaker i grickam
slatku orasnicu podneva,
čekajući da naiđe neki sveti profil
koji ću da oženim.
 
1992.


KO ME TO DOZIVA

Ko me to doziva, čiji glas,
u preranom jutru jabukova cveta,
zanetog konjima što se u kas
gube ko neugašenih želja strast,
tik uz bok detinjeg kreveta?

Ko me to traži dok čili život
ostarelih labudova pred vodenim grobom,
a ozebla se koža od studi ježi?
Željeni, s koje sam strane sam sa sobom
i šta je lane nateralo da beži?
 
Kome sam potreban
samotan ko divljač pritajena u logu
dok sanjam usnuo pod pokrivačem u seni,
tek, oči mrtvog oca vraćaju me Bogu,
motre me iz jedne daljine koja je u meni.
 

KRAJ DANA
 
Sa brezama sutonjim, ozvezdana lica,
zadrhtim kad seljak volove u jarmu
ošine i pljune, bludim ispod božjih trepavica,
lavirintom reči pletem svoju karmu.
 
Blagi kerubini i anđeli bistrine
sveudilj rasprše maslačak iz pogleda dece,
miomirom tamjana duša se umirućeg vine
ko nad vodom čamnom ptice-bešćutnice.
 
Neverni vali bolesni od sklada, dok sinovi bludi
ne odnesu ono neprevaziđeno kojim se trujem,
zamru srokovi zrikavaca, ostane tek titraj,
 
kad zamiri pupoljak — rujni vršak grudi
i mlada put devičja što oboji rujem
tugu peščanika, predvečernji smiraj.
 

O MOĆI PREĆUTKIVANJA
 
O, sve sam pokušao
da me pronađe poruka u boci.
Ti, prelepa, nepoznata ženo
s kojom razmenih tako vrtoglavo spor
pogled dok prolazih Knez Mihailovom
ulicom, jesmo li mi doista jedan hleb
zamešan rukom neke nepoznate svetlosti?
Ti, pokretna mnogolikosti što si bar
na trenutak razvedrila moj pogled na istoriju,
oprosti mi za tako dug pogled, jer oprostiću
i ja tebi — dabome, oboje smo neopozivo u pravu
izgladnelo, malo pseto željno nežnosti —
ne, nisam ja tebe video, ni ti mene videla nisi,
ništa se zapravo nije dogodilo, ovaj svet je
izvorište opakih glasina i zato je najpoštenije
da u poniznosti svako krene svojoj kući.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Novembar 19, 2012, 11:13:42 am »

*
DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV


SKROVIŠTA I PONORI JEDNOG SVETA

Prilazeći pesništvu Dragana Jovanovića Danilova, čitaoca u prvom redu pogađa čulnost, telesnost stranice. To je reljefna poezija, gotovo izvajana, koja ističe opipljive predmete i ukazuje na isto tako konkrene ponore. Reč je o čvrstoj poeziji, u kojoj i glas pesnika kao da je vezan za ritam samouverenog pripovedanja, koje staloženo imenuje sve što se može imenovati, ukazuje na ono šo ne ume da imenuje: mračnu nerazumljivost, strah koji niko ne vidi, lagume, bezdane.
 
Danilovljev pesnički izraz smešten je na razmeđi pripovedanja i razmišljanja. Međutim, ova tačka ravnoteže nije okrenuta gnomi, filozofskom pesnikovanju. Ona je pre posvećena drugačijoj vrsti istraživanja, koje se ne tiče ni ideja, ni apstrakcija, već beleži posebne i naročite kretnje (gotovo "životinjske", reklo bi se, brze i instinktivne) osećaja i misli, iznalazeći nove kombinacije i uglove koje valja vratiti u vidu reči, narativnih ritmovanih stihova sa dubokim cezurama.
 
Jedini element blizak izreci, "Najvažnije je ono što ostane posle gozbe", postavljen je, naime, ironično, na samom početku pesme Mladi, gnevni pesnici, koja, između ostalog, jeste zanimljiva po tome što povezuje kulturnu istoriju sa prirodnom istorijom: mladi, gnevni pesnici ne predstavljaju specifičnu istorijsku epizodu, nalik na angry, young men, već cikličnu rečenicu u prirodnoj perspektivi rasta i razvoja generacija. Onaj koji "izlazi" iz igre smenjivanja očeva i sinova jeste onaj koji ostaje nakon gozbe, odbacujući na taj način kratkotrajnost istorije radi trajanja kroz generacije, u fosilizovanom, bezistorijskom obliku, poput egipćanskog skarabeja sačuvanog u ćilibaru.
 
Nacrt cikličnosti koja se nazire, poput filigrana, u Danilovljevim tekstovima, jeste najdirektnije nadovezivanje na Homera predgrađa. Odnos između prošlosti i sadašnjosti u svetu sazdanom od posledica, a ne od uzroka (takav svet je, stoga, teško tumačiti) nužno ponovo otkriva, iz vremena pripovesti, vreme prirode, a samo se pripovedanje razvija u žestini i besu; znakove tog pripovedanja čitalac nije uvek u stanju da prepozna na telu i na predmetima. To je epska forma u minijaturi, koja kreće sa oboda, iz mračnih, strašnih kutaka pustih ulica, s ciljem da ponovo pripoveda o čoveku i o njegovim pričama. Strah je, zapravo, u prvom redu strah od  nerazumevanja, od nesposobnosti da čovek bude u stanju da ume da kaže, strah da neće pronaći fizičku i telesnu vezu sa slikom.
 
Utisku da smo pred epom iz predgrađa doprinosi, uz to, i ritam kazivanja, splet veza sa klasičnim ili bajkovitim temama, osećanje gotovo zaleđene istoričnosti koje izvire iz pesama i koje ih odvaja od protoka sadašnjosti, od periferijske, haotične, unižene i uništene, "odrasle" sadašnjosti.
 
Gledati ovaj svet znači skloniti pogled sa njega. Da bi se preživelo, jedino moguće sredstvo jeste iskustvo života (i zato se, prethodno, pominjalo iskustveno, a ne saznajno), nagomilano postojanje. Kada ni to nije dovoljno, slika gnezda, skloništa i sobe, govori sama po sebi.
 
Dete protiv odraslog, sklonište ili ognjište protiv spoljnog sveta: a spoljni svet, shvaćen kao hrpa starih (ustajalih?) znakova, posledica i neizmenljivih razmera nalazi se svuda, on je šuma, pustinja, predgrađe, smetlište, koža umornog tela, pa i, ponekad, tajnovito ostrvo srca.

 
Valentina Tinači (Sa italijanskog preveo Saša Moderc)
(Predgovor za knjigu Omero di periferia, Passages, Milano, 2003)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Novembar 19, 2012, 11:45:57 am »

*
DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV
 

ILUZIJA JE DA VREME PROTIČE

"Moji radovi imaju pokriće u neznanju, izgubljenosti, pitanjima bez odgovora, u sumnji i žudnji", kaže poznati pesnik, autor "Kuće Bahove muzike"

Jedan od najambicioznijih i najsloženijih poetskih projekata kod nas — pesnička trilogija "Kuća Bahove muzike" Dragana Jovanovića Danilova pojavila se nedavno u izdanju "Prosvete". U ovoj trilogiji koju sačinjavaju tri zbirke pesama, nagrađivane mnogim književnim nagradama, ostvaren je koncept integralističkog pesništva, a Danilov se potvrdio kao jedna od najmarkantnijih pesničkih ličnosti.

Interesantno je da su se u srpskoj posleratnoj poeziji značajni pesnici pojavljivali nekako u dvojkama: Popa i Pavlović, Lalić i Radović, Bećković i Simović, Petrović i Zivlak, Tadić i Tešić. Prošle godine pojavila se knjiga "Reči i senke" Tihomira Brajovića u kojoj dominantno mesto u srpskoj poeziji s kraja veka dobijate vi i Vojislav Karanović. Kako to komentarišete?

Bilo bi suviše luksuzno i neukusno da komentarišem vašu konstataciju, tim pre što među pesničkim dvojkama koje ste markirali nisu pomenuti mnogi značajni srpski pesnici, a to nije pošteno. Tek, ja se ne bavim svojom veličinom i mestom u srpskoj poeziji. Neka se smisaonim preciziranjem moga pisanja bave kritičari osveštenog viđenja poezije. Takvih kritičara je danas malo, ali ih ima. Meni je dovoljno što pišem, što se o mojim knjigama piše, što me prevode i što imam čitaoce koji kupuju moje knjige. A moje knjige su primljene. "Kuća Bahove muzike" naročito. Takođe, i "Pantokreator".

Tihomir Brajović je načinio pametnu knjigu-antologiju pet pesnika "kraja veka" sa uzbuđujuće preciznim predgovorom. Vrednost i hrabrost Brajovićeve knjige vidim najpre u tome što on svojim strogim izborom i esejom-predgovorom afirmiše nove autentične vrednosti u srpskoj poeziji kraja veka, ali bez radikalnog prevrednovanja, dakle, ne odnoseći se antitetički prema poeziji njihovih prethodnika. Izgleda da je za sada tek Bogdan A. Popović markirao vrednost ove knjige. Uveren sam da će njen značaj biti vidljiv tek kad prođe izvesno vreme. Rekli ste da se u "Kući Bahove muzike" bavite ljudskim licem?

Vidite, Kazimir Maljevič je celokupnu modernu umetnost doveo u pitanje. Njegovo dubinsko poniranje i sozercovanje ruskog ikonopisa suštinski je oblikovalo njegovo filozofsko i likovno iskustvo. Retko ko je video poslednju fazu njegovog rada, retko ko poznaje suštinu Maljevičevog bavljenja. Interesantno, on je na kraju rituala slikao konvencionalno, 1933. godine slika sebe u odori renesansnog mislioca. Ili, uzmite njegov autoportret gde se on potpisao crnim kvadratom... I posle avanture bespredmetnosti i tog autoportreta on je stao. Morao je stati. A stao je zato što dalje nije mogao da reši problem ljudskog lica. Nešto dalje od njega otišao je Aleksej fon Javljenski, slikajući svoje stilizovane portrete.

Mene su, inače, oduvek fascinirali umetnici koji su se bavili ljudskim licem. Naročito su me očarali zografi, srednjovekovni slikari fresaka, to koliko su oni radili na pripremi podloge, zida, da bi tek preko te podloge došlo ljudsko lice. Verujem da sam svojim knjigama pripremio podlogu koja mi je omogućila da se u zbirkama "Kuća Bahove muzike" i "Pantokreator" pozabavim ljudskim licem. I božanskim licem, naravno. Mi se u tom božanskom licu uvremenjavamo. A puka je iluzija da vreme protiče. Ono se, naprosto, zbiva i to odjednom u svim, čak i najskrivenijim kucima vasione.

U "Kući Bahove muzike" tri autohtone zbirke podređene su međusobnoj saglasnosti i zajedničkom okviru. Vi naročitu pažnju posvećujete formi svojih knjiga?

Kult poezije jeste, po meni, kult forme. S tim što se sadržaj i forma ne isključuju, već upućuju jedno na drugo. Sadržaj i forma povezani su iznutra i njihov smisao jeste da jedno drugo što bolje osvetle, da u simbiotičkoj združenosti jedno drugo preosveštaju. Forma je za mene pontonski most koji omogućava da pređem preko ambisa vrtoglavice subjektiviteta na drugu stranu. Formu, dakle, proizvodi unutrašnja sila kreacije. Stoga je besmisleno formu tražiti drugde do u sebi samom.

Svoju prvu zbirku pesama objavili ste u tridesetoj godini, a onda ste svake godine objavljivali po jednu knjigu. Imponuje vaš žestok ritam objavljivanja knjiga, vaša gorljiva posvećenost poeziji.

Za mene je ritam pisanja i objavljivanja knjiga ritam kucanja ljudskog srca, a poezija jedina autentična jeres. Put u poeziju put je u očišćujući i oslobađajući diskontinuitet. Poezija je nepredvidiva kao i mistično iskustvo. A nepredvidivost je blagost kreativnosti. Nepredvidivost dolazi iz onog Artoovog "besnila postojanja", dakle iz iskustva egzistencije. Nema poezije bez ezoterije samoće i iskrenosti predavanja tekstu. U samom jezgru mog koita sa tekstom, moguće, nahodi se nostalgija sakralnosti, žudnja za izgubljenom nevinošću i nedužnošću reči. Verujem da moja poezija dolazi iz jedne intuitivne spoznaje religije, muzike i seksa, i to na način koga ja uopšte nisam ni svestan. Jer, religija, muzika i seks spajaju se u nešto jedinstveno i neponovljivo. Moji radovi imaju pokriće u neznanju, izgubljenosti, pitanjima bez odgovora, u sumnji i žudnji. A gde se susretnu skepsa i žudnja, tu se javlja mistika — veli Niče.

Pojedini kritičari smatraju da ste vi, posle Pope i Milutina Petrovića, napravili nov značajan prevrat, ponovo se vraćajući "magijskom lirizmu pevanja".

Mogu da kažem da su moji tekstovi nastajali pletenjem iz zadovoljstva. Nastojao sam da u staromodne hijerarhijske strukture teksta ubacim malo spektakularne dinamike, malo Afrike. Jer, poetski tekst u kome nema dovoljno Afrike (a to malo Afrike nije ništa drugo do "eros prekoračenja") nema razloga da postoji na ovom svetu. Za mene je poetski tekst, pre svega, panrealistična svečanost smisla i raznovrsnih mogućnosti oblika, transparentan prostor između haosa i stazisa, u kome je kroz tajanstvene transmisije energija sve otvoreno prema neuhvatljivom i neimenljivom.

Da li to znači da vi na jedan poosobljen način obnavljate u srpskoj poeziji romantičarski uzor pevanja?

Lepota jednog poetskog pisma jeste u njegovoj transsubjektivnosti i transromantičnosti. Ne razumem pesnika koji nije romantičan, čulan, koji nema one kreativne, dečačke nestašnosti. A čulnost jeste estetska kategorija, estetska vrednost. Ja, naravno, ovde ne govorim o pukom, naivnom, sentimentalnom i praktičnom romantizmu, već o onom romantizmu koji je pobuna (biti romantičan, to zapravo znači biti pobunjen), polemika i kritika usmerena protiv literarnog akademizma i filozofskog intelektualizma, protiv ledene gnoseologije nauke. A u samom prisnom suštastvu liričnosti nalazi se intuitivnost, invokacija, molitva, blagodarenje, miris.

Čini mi se da ste, negde, napisali kako tekstove bliskih pesnika pamtite prevashodno po njihovim mirisima?

Verlen ima lak, fluidan miris, zračan, Lotreamon je težak, tenebrozan, zasićen, jakog, gustog ekstrakta. Sen Džon Pers, takođe. Ono što ostaje u poeziji jeste čulnost, emocija. Jer, šta je lirika drugo do povratak u prisnost čuvstva. Biti apsolutno romantičan i liričan, to nikako ne znači biti nekakav slatkopojac, nekakav zašećereni De Mise, već pisati sa svim onim što nosimo u sebi, pisati svom svojom duševnošću, inteligencijom, agonijom i požudom.

Kakva je to poezija koja ne zna za toplinu ljudskog srca, koja nema u sebi one božanske iskre, poezija koja se, zaboga, poštuje i uvažava, a koja magnetski ne privlači i ne uzbuđuje?

Tek ako reči postanu ponovo spremne na neviđene transromantične pustolovine možemo od ove ere mlakonja i osrednjosti načiniti ponovo tigrovsku epohu poezije. Romantizam, lirizam i nežnost, paradoksalno, odaju jedan imanentno muški karakter, majestetičnost, ekstatičnost, religioznost. Romantizam, napose, i jeste pitanje religioznosti. A blagodareći religioznosti i zahvaljivanju, ono što nismo u stanju da imenujemo, najednom zablista pred našim pogledom. Jer, jedino u poeziji je sveznanje, pansofizam. Moj ideal jeste poetski tekst koji će biti živ kao kucanje ljudskog srca. Nikada neću prestati da mislim o tekstu živom kao kucanje ljudskog srca.

Nedavno ste najavili i knjigu eseja o poeziji "Harfa u Vavilonu". O čemu je, zapravo, reč?

U pitanju je jedna religiozna, autopoetička knjiga. Govoreći o poeziji, ja u stvari govorim o svojoj religiji. Hteo to ili ne, pesnik se nalazi u permanentnom procesu otvaranja, eksteriorizacije. Mnogo razmišljam o poeziji i o onome što pišem. U "Harfi u Vavilonu" bavim se mojim opsesivnim temama: kultom čitanja poezije, fenomenom palimpsesta, barokne veroispovesti, originalnosti... No, ja ne zagovaram nikakav poetski manifest, niti mi je cilj da razvijam neku svoju strogu poetsku teodikeju, jer znam da je svaki sistem u osnovi konstrukcija i na kraju manipulacija, ali držim do važnosti poetske osveštenosti. Dobro mi je poznata lomnost svakog razmišljanja o poeziji i umetnosti, ali sam isto tako duboko svestan onog nauka T. S. Eliota da je važno da umetnik bude visoko obrazovan u svojoj umetnosti. U mojim autopoetičkim esejima, dakle, valja videti iluminiran dnevnik mojih razmišljanja i autopoetičkih refleksija o poeziji, o tome šta bi, po meni, trebalo da bude poezija danas.

Bilo je i osporavanja vaše poezije?

Sasvim je razumljivo da, kada se jedna vrednost etablira i kanonizuje, dođe do njenog osporavanja. Kao što bez ikonoboraca, osionih neprijatelja slika, ne bi bilo svetlosti i slave ikone, tako i bez ružitelja i zavidnika ne bi bilo slave i veličine pesnika i poezije. A kad kažem slava, ja ovde mislim na onu samotnu, metafizičku slavu koja postoji tamo daleko, u zvezdanim magnitudama. Daleko od toga da je žudnja za takvim sideralnim boravištima izraz oholosti i taštine. Ona je pre znak užasavanja pred ovozemaljskim ništavilom. Jedino valjano pribežište danas jeste povući se iz dnevne, suviše direktne, frontalne polemike kao feljtonske pomame rečnika ulice i političkih konotacija i platforme mržnje i agresivne borbe petlova u areni, pobeći od negativnih emocija i povređivanja drugog.

Složićete se da ni ćutanje nije rešenje?

Na gnev što dolazi iz "usta bezumnijeh" i terorističkih literarnih bandi najbolje je blago, razložno, ali estetski zaoštreno odgovoriti, jer blag, razborit odgovor utišava gnev i jača dušu. Već je davno rečeno da nema plemenitog gneva. Gnev se, na kraju, uvek okreće protiv gnevnika. Tek, ja nemam razloga da se stidim svojih knjiga te da pred njima, kritičarima i svojim čitaocima nosim smokvin list.

 
Autor: Zvonko Prijović | NIN 06-08-98; Strana: 40
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Novembar 19, 2012, 12:25:05 pm »

*
DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV:


POEZIJA SE DOBRO DRŽI

Pesnik Dragan Jovanović Danilov dobitnik nagrade "Vasko Popa" za knjigu godine. Ne verujem da čovek može spoznati sebe i svet

KAO pesnika zanimaju me tamna mesta, skrajnute teme o kojima je malo pisano, rubovi koji se gube u zaboravu i zaboravljanju. Samo to je za mene sada dostojno pažljivog i tačnog pogleda pesnika — kaže za "Novosti" Dragan Jovanović Danilov, dobitnik ovogodišnje pesničke nagrade "Vasko Popa" za knjigu godine, pod imenom "Moja tačna priviđenja" (izdavač "Arhipelag").
 
Kažete da su opsene i priviđenja jedino što pouzdano možemo znati o svetu. Gde su nam onda uporišta?

Mogao bih reći da su moje knjige moj jedini verodostojni zdravstveni karton u kome se sve vidi. Međutim, ja ne verujem u ono "spoznaj samog sebe u praskozorje sveta". Ne verujem u to da čovek može spoznati sebe i svet — jer čovek je nedovršen kao i svet. Vidljivi svet je takođe i ogromna optička varka. Život nas neprekidno stavlja pred tajne. Zato je ono nepoznato i neistraženo naše jedino uporište. Ja sam pesnik. Najviše pouzdanja pronalazim u nekom nejasnom svetlucanju. Poezija dolazi iz dubine koja je neosvetljena. Postoji, dakle, samo to nejasno svetlucanje. U poeziji je jedino pouzdano ono što slutnja dokuči.

Pišete da svakog novog jutra moramo ponovo prihvatiti svet, i to počev od haosa. Zašto?
 
Uzmite, recimo, grčku mitologiju, koja je moj neiscrpni izvor. Ta grčka mitologija nije ništa drugo do haos, nebuloza koju su Grci doveli u savršeni red. Mi živimo u haosu jednog sveta koji samo što se nije urušio u sebe. Pisac mora da taj haos dobro premeri, da u njega unese tačnost i ubrizga upućenost na smisao višeg reda.
 
Da li je svakodnevica postala mračna, jer pišete da nikog ne zanima ničiji bol?
 
Nemojmo zaboraviti da je Evropa pored tradicije i kulture nasledila i fantome slepih, destruktivnih sila. Srbija danas ostavlja turoban utisak. Ljude je ophrvalo stanje umora, tromosti i dodijalosti. Naše osiromašeno građanstvo srednje klase čine ozlojeđeni ljudi koji su, kao ostaci jednog raspadnutog i rastrojenog sveta koji nije uspeo da se konsoliduje, izgubili svoju vitalnost. Pojam demokratije, tolerancije i saosećanja s drugima, danas je sramno dekonstruisan. Međutim, nikakav demokratski, socijalistički, ili bilo koji prostak druge fele ne može uništiti duhovnu aristokratiju, jer aristokratizam je načelo koje se kalilo kroz vreme i koje postoji duboko u ljudskom biću.
 
Mislite li da u našim životima vrednosti nisu na mestu na kome su nekad bile?
 
Ako u jednoj kulturi nema ničeg stabilnog i pouzdanog, ako nema istinskog sjaja fundamenta, ako nema Svete knjige, onda je takva kultura osuđena na bezglavost i iživljavanje varvarstva. Srpska savremena književnost je danas u punom previranju. Poezija se tu veoma dobro drži. Mislim da je poezija najvitalniji deo srpske književnosti danas. Imamo odličnih pisaca priča, ali, mi danas nemamo roman koji uzbuđuje uzvišenim pobudama svoje arhitekture, veličinom i ostvarenjem zamisli, te temperaturom epohe. Sve je to žalosna priča današnjeg doba utonulog u skribomaniju i osrednjost. Već dugo u srpskoj književnosti nisam pročitao uzvišen, dirljiv i nezaboravan roman. Posle romana Andrića, Crnjanskog, Selimovića, Desnice, Pekića, Mihailovića, Kiša i Pavića, danas se u srpskoj književnosti oseća potreba za jednom drugačijom romanesknom arhitekturom i organizacijom.

Knjige pesama se slabo kupuju. Mislite li da ljudi sve manje razumeju i osećaju poeziju, ili se poezija previše zatvorila?
 
Poplava novoštampanih knjiga i suhomesnatih bestseler-polufabrikata zapadne hit produkcije prava je pošast i pouzdan znak raspadanja jednog sveta koji knjige konzumira kao brzu hranu i više ne zna šta je punokrvna književnost. Racionalna i tehnološka misao potisnula je magijsku misao. Danas se zaboravilo da je umetnost alhemijska delatnost i da je pesma prostor bića. Nažalost, današnju poeziju isuviše zatrovanu ironičnim otklonima, sve manje nadahnjuju lepota i mistična strast. Zato je poezija danas i izgubila čitaoce. Ona svuda u svetu opstoji u malim, posvećenim ezoteričnim krugovima. Ona je namenjena "ogromnoj manjini". I mislim da tako i treba da ostane. To je za poeziju dobro.
 
Šta kritiku i publiku posebno dira u vašim pesmama?
 
Možda to što je u njima sve tako nemaskirano i ranjivo. Za mene je pisanje poezije ledeno beleženje onoga što je u svojoj biti vatra. Poezija po prirodi stvari mora da bude erotična, kao muzika. Smatram da je apsolutna sumnja u svet pogubna jednako kao i militantni optimizam. Mislim da živu, veliku poeziju može dati samo spoj Orfeja (pesničkog nagona) i Pitagore (dubinske, matematičke simetrije). U zbirci "Moja tačna priviđenja", nastojao sam da unesem tačnost u tajne stvari, jasnost u priviđenja. Moj cilj jeste da jasnim i trezvenim pogledom vidim stvaran svet oko sebe.



PLEMIĆ POEZIJE
Šta volite u poeziji Vaska Pope?
Najpre to što sa malo reči postiže maksimalnu ekspresiju i što je jednu duboku sveobuhvatnost uspeo da izrazi na način doveden do helenističke strogosti. Uostalom, plemić uvek radi na sažetosti. Popa je poeziju očistio od njene vekovne mahovine, jednako kao što je rumunski vajar Konstantin Brankuši očistio skulpturu od svega suvišnog. Nadovezujući se na Nastasijevićevu i Rastkovu zlatnu nit, Popa je napisao inovativne pesme i poeziju iznova vratio njenom mitsko-magijskom poreklu.

JEZIK ĆUTANJA
Pominjete ćutanje kao poseban jezik. Kako poezija osposobljava tišinu za govor i hvata neizgovorene reči?
Mene u poeziji veoma zanima dijalektika sećanja i zaboravljanja, izgovorenog i prećutanog. To kako poezija osposobljava tišinu za govor i hvata neizgovorene reči, za mene je velika tajna. Vrlo malo znam o tome, gotovo ništa. To je daleko iznad sfere mog razabiranja.


Bane Đorđević | 04.07.2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Novembar 19, 2012, 01:38:11 pm »

*
DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV:


MOJE SU PESME NADIDEOLOŠKE

Beograd — Draganu Jovanoviću Danilovu, jednom od najplodnijih srpskih pesnika, pored niza domaćih i međunarodnih priznanja, večeras će biti uručena Disova nagrada za 2012. godinu. O paraleli između njegove i Disove poezije, pesništvu i budućim danima, u intervjuu za "Pravdu" govori Dragan Jovanović Danilov.

S obzirom na to da ste dobili Disovu nagradu, možete li da povučete paralelu između vaše i Disove poezije?
 
Kao pesnik i ja sam se poput Disa razvijao u atmosferi prihvatanja i slavljenja, ali i žestokog otporavanja. Kao i Disa, mene u poeziji veoma zanima dijalektika izgovorenog i prećutanog. To kako poezija osposobljava tišinu za govor i hvata neizgovorene reči. Disove najbolje pesme su pre izdahnute nego napisane. On je čitav svoj život proživeo s bremenom svojih tačnih priviđenja. Zato njegove pesme imaju u sebi i oko sebe auru nečeg magnovenog, lelujavog, nadpojamnog. Njegova halucinantna otkrovenja i egzistencijalne kobi putuju kroz vreme. To je velika Disova zaostavština.
 
Disova nagrada je retko priznanje u Srbiji koje na vrlo ozbiljan način i dugoročno promoviše laureata. Koliko vam znači takva promocija vas i vašeg dela?
 
Sve domaće i inostrane nagrade koje sam do sada dobio, razumem kao posledicu mog posvećenog bavljenja pesništvom. Po prirodi stvari, svakom čoveku gode pohvale, jer one neumesno nadimaju naše samopoštovanje i jačaju našu smešnu ubeđenost da smo važni i da večnost, svakako, mora računati sa nama. Ali, nagrade takođe mogu da grozno socijalizuju pisce, čineći od njih, bajagi, dostojanstvene ličnosti. No, kako su samo ništavne naše pobede i kako nas jedino preosveštavaju naši porazi! Uostalom, nisu pesnici samo tu da primaju darove, već i da sami darivaju.
 
Koliko je teško u današnje vreme biti pesnik?
 
Svima nama koji danas pišemo poeziju preti opasnost da budemo zatrpani vavilonskim peskom poezije koja je napisana pre nas. Nije lako biti neprekidno eksponiran. Kada završim jednu knjigu pesama osećam se zahvalan, oslobođen, ganut, iscrpljen i treba mi dug odmor. Jer, ja se dajem ceo, potpuno. Jezik je droga, vrlo opasna, s tim ne treba da se igra onaj ko nije pripremljen. Tu se, kao i u ljubavi, opijaš, ulaziš u slast, u velike dubine. Uzbuđuje me sam čin pisanja dok traje. Uzbudljivo je kad pesma zadobija oblik. Svaka nova knjiga jeste novo progledavanje, potvrda o granicama sopstvene izdržljivosti.
 
Sa novim rezultatima izbora koje smo upravo preživeli, očekujete li neki boljitak na polju umetnosti?
 
Mi živimo u vremenu fanatizma političke filozofije. Politika je, najčešće, veština magijskog manipulisanja kojim se u ljudski mozak, stalnim verbalnim ponavljanjima, ubrizgavaju "istine" u koje se fanatično mora verovati. Srbi su danas postali narod duboko zabasao u hipnotičko stanje verujućeg fanatizma. Izgubili smo kao narod moć samoanalize i zato smo savršeni medijum za obmane i oblikovanja od strane ucenjivačkih evropskih i naših političkih magija koje deluju pod plaštom principa čovekoljublja, humanizma i brige za spasenje čovečanstva, a koje, naravno, traže neopozivo verništvo. Ne verujem ni u kakav boljitak već u samosvesno organizovane pojedince. Verujem u svoj rad. Moje knjige pesama stoje sasvim za sebe. One su nadideološke. One ne korespondiraju sa tekućim ideološkim i političkim strategijama, ali oslikavaju jedan magijsko-religijski stav.

 

BEZGLAVA KULTURA
Ako u jednoj kulturi nema ničeg stabilnog i pouzdanog, ako nema istinskog sjaja fundamenta, ako nema Svete knjige, onda je takva kultura osuđena na bezglavost. Srpska savremena književnost je danas u punom previranju. Poezija se tu veoma dobro drži. Mislim da je poezija najvitalniji deo srpske književnosti danas. Imamo odličnih pisaca priča. Ali, mi danas nemamo roman koji uzbuđuje uzvišenim pobudama svoje arhitekture, veličinom i ostvarenjem zamisli, te temperaturom epohe. Sve je to žalosna priča današnjeg doba utonulog u skribomaniju i osrednjost. Već dugo u srpskoj književnosti nisam pročitao uzvišen, dirljiv i nezaboravan roman. Posle romana Andrića, Crnjanskog, Selimovića, Desnice, Pekića, Mihailovića i Pavića, danas u srpskoj prozi, na žalost, nema verodostojnog znaka vesništva, kaže Dragan Jovanović Danilov.
...

Dragana Đokić | 01.06.2012. | Pravda
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Novembar 19, 2012, 02:47:47 pm »

*
DANILOV:


PIŠEM ONO ŠTO OSEĆAM

Dobitnik Disove nagrade za pesnički opus govori za "Novosti": "Vizuelni svet je za mene jedan neiscrpni, božanstveni rečnik"





ČESTO mi dođe da kažem: umorio sam se od pisanja i čitanja, dosta mi je više Danilova, ne podnosim tog tipa, ide mi na nerve, hoću da budem neko drugi. Najispunjeniji sam na Bajlonijevoj pijaci. Volim da osluškujem hranljive, ukusne rečenice koje ljudi oko mene izgovaraju. Bajlonijeva pijaca je kazan koji se preliva, Dionisovo pozorište, mesto svekolikog kostimiranja gde vladaju posebni zakoni i regule, scena sa mnogo naturščika koji savršeno igraju sami sebe. Ovde se može uživati u nepredvidivostima vidljivog sveta, jer, ovde sve vri u nekakvoj slepoj uzbunjenosti, sve navire kao iz nepresušnog zdenca.

Priča ovako za "Novosti" pesnik Dragan Jovanović Danilov, ovogodišnji dobitnik Disove nagrade za životno pesničko delo, koje dodeljuje Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" iz Čačka, u okviru manifestacije "Disovo proleće".
 
Žiri je ocenio da je vaša poezija svojom svetlom simbolikom, prepoznata kao antipod preovlađujućim tonovima srpske pesničke tradicije.

Ta ocena se, pre svega, odnosi na moju knjigu "Kuća Bahove muzike" koja je, hteo ja to ili ne, promenila neka pravila. Tu sam ja utopijski hedonista, glorifikator radosti života, a upravo u to vreme kada sam radio na knjizi, bio sam očajan i užasno se loše osećao. Ali, taj očaj u vremenu istorijske šizofrenije u Srbiji, pretvorio sam u žudnju za radošću. Pokušao sam da izrazim cvetanje bića, nešto što pulsira i zagreva. Ima u toj knjizi puno Afrike i napasti barokne ostrašćenosti. "Kuća Bahove muzike" je knjiga moje pesničke nezrelosti, veliki pesnički striptiz, neka vrsta balkanskog fada koji je potpuno razbio lažne hermetičare.

A za šta se, danas, kao pesnik, radije odlučujete: za poverenje u čoveka, svet ili za razočaranje?
 
Sada sam daleko od estetike iz svoje mladosti. Moje pesme sada imaju više rezonancu prema aktualnom, životnom realitetu. Sada mi je najvažnija telesna stvarnost pesme. Naprosto, pišem ono što živim i sanjam. Malo toga izmišljam. Kao i slikari iz dobrih starih vremena slikam po modelima koje je izmislio Svemogući. Zanimaju me podrumi, bunari, golubarnici, gavrani, mačke iz predgrađa... Oduvek me privlačilo da otkrijem metafizičku dubinu i dramski konflikt u običnim zbivanjima.
 
Pišete li poeziju lako i brzo ili pesme prolaze kroz razne verzije?
 
Živim u neprekidnoj, izgarajućoj groznici pisanja i čitanja. Uvek pravim više verzija i odabiram najbolju. Pišem penkalom, volim osećaj kad se mastilo suši posle svake napisane rečenice. Pisanje poezije je rukotvorno delo, kao, recimo, kad se tka. Onda tekst prekucavam na pisaćoj mašini što je za mene uzbudljiv, erotičan proces. Čarls Bukovski to poredi sa štektanjem mitraljeza.
 
Slažete li se da u našem dobu filmska umetnost zadovoljava sve čovekove potrebe za poetskim slikama i značenjima?
 
Vizuelni svet je za mene jedan neiscrpni, božanstveni rečnik. Moj cilj je da tu nevidljivu dramaturgiju prizor iz svakidašnjice poetski uobličim i pokažem njihovu skrivenu draž. Zato nije slučajno da me i danas uzbuđuju filmovi Roberta Roselinija, Vitorija de Sike, Lukina Viskontija. Oni predočavaju postojanje malih ljudi iz predgrađa i gradova, fiksiraju obične prizore iza kojih naslućujemo dubine i složenosti jednog vremena i načina na koji se to vreme odražavalo na njihove živote. Moje pesme su, pak, sačinjene od slika-kadrova snimljenih u stvarnim beogradskim prostorima, i oživljene jednim imanentno poetskim vizuelnim dinamizmom. Kod mene je prizor gotovo slikarski komponovan. Ali, ja danas ne volim da gledam filmove, dosadni su mi. Pozorište je neuporedivo uzbudljivije i bliže poeziji. Tu glumcu kuca srce i on igra samo za tebe. Pa, ako je život san, onda je pozorište, kao i poezija, san u snu.



SIJA POPUT ZVEZDE
Ima li Dis važno mesto na vašoj pesničkoj top-listi?
Dis je za mene halucinacija o drevnom potopu, o nedoglednim vodenim provalijama koje gutaju ljude i svetove koji kasnije iz dubina ponovo izranjaju. Dis je lep, sija poput zvezde.


Bane Đorđević | 08.03.2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Novembar 12, 2016, 05:18:54 am »

*

Dragan Jovanović Danilov: VRTLOG IZMEĐU ZEMLJE I NEBA

Pesnik o novoj knjizi pesama "Simetrija vrtloga". Kad svet prestane da zaslepljuje, nisi više pisac  

Da nema vrtloga ne bi bilo ni oblika. Oblik jedino može nastati iz vrtloga, iz prvobitnog haosa. Bilo da su tamni ili svetli, vrtlozima upravlja vrlo precizna simetrija. Otuda kad pišem nastojim da unesem tačnost u nejasne stvari ― kaže za "Novosti" Dragan Jovanović Danilov o knjizi pesama "Simetrija vrtloga", koju je objavio Kulturni centar Novog Sada.

Pesme iz ove zbirke, po autorovim rečima, bave se izgubljenim utopijama, ispražnjenim značenjima, religioznom upitanošću, našim neurotičnim identitetima i ponajpre odnosom izgovorenog i prećutanog.

Ćutanje je jezik sa najvećim obuhvatom. Ljudska je priroda ambivalentna ― mi smo rastrzani između tišine i govora, tela i duha, sebe i drugog, strasti i sklada. Otuda život sagledavam kao vrtlog ― kaže pesnik.

Već na početku knjige kažete da ne radite s rečima, da se od njih čistite?

Najvažnije je ostvariti napetost između pripovedanja i prikrivanja, između izgovorenog i neizgovorenog. U nekoliko poslednjih knjiga morao sam da postavim okvire mojoj verbalnoj nabujalosti, a da pesme, opet, ne budu uglačane i estetski ispolirane. Uvek sam u procesu samopročišćavanja. Dobar ukus vremenom postaje zamoran. Zato u staromodne hijerarhijske strukture valja ubaciti malo Afrike, eros prekoračenja. Pesnik, zapravo, i ne radi s rečima, već sa od njih čisti i uništava ih kao gubare, kako to već neko reče.

U kojoj meri je naša poezija slika svakodnevice?

Savremena srpska poezija okrenuta je presnom životu. Pesnik mora da vidi stvarnost kako bi pronašao sebe. Svakom čoveku dođe čas kada se suoči sa sopstvenom čamotinjom i besmislom, a to su biološke situacije. Lično, nastojim da neurotizujem svog čitaoca, da mu pružim otrovnu utehu. Pisanje je način da se otvori naša najdublja subjektivnost i glad instinkta. Pesma pokazuje da se ne možemo odbraniti od snova, košmara, osamljenosti i erotskih halucinacija. Poezija mora da bude dramatična, da nosi potencijal vrtloga. Pesma treba da odaje egzistencijalnu potresenost. Poezija koja nije dramatična i okrenuta stvarnosti je neodgovorna.

U kakvo doba živimo, dokle je stigao ljudski rod?

U mnogim domenima ljudskog života dvadeseti vek se pokazao kao vek destrukcije. Racionalna, tehnološka i digitalna misao potisnuli su magijsku misao. Mi danas živimo sablasnu agoniju jednog dotrajalog i iscrpljenog sveta! Ovo čak nije ni doba dekadencije već vreme u kome se jasno pokazuje u kojoj meri su praiskonski izvori iscrpljeni.

Šta nas štiti od stvarnosti?

Ništa nas ne može zaštititi od stvarnosti. A književnost koja se odrekne egzistencijalnog, nužno poprima obol ideološkog i tako se lišava autentičnosti. Apstrakcija ne postoji! Sve je na ovom svetu svakodnevno, stvarno i bolno konkretno. Mi živimo između zemlje i neba i bilo na koju stranu da se okrenemo vidimo svakodnevicu i konkretne prizore koji nam omogućavaju da dubinski sagledamo svoj identitet. Zaslepljenost i trezvenost u osnovi su svakog ozbiljnog stvaranja. Kad svet prestane da te zaslepljuje onda, definitivno, prestaješ da budeš pisac.


SJAJ U OČIMA BEOGRADA

Kako živi današnji Beograd koji je čest motiv u vašoj poeziji i prozi?

Beograd za mene nije puka kulisa, dekor, već hranljiva materica pesama i romana. Poznajem stvarnost i osećam erogenitet, istorijsku i kulturnu sedimentaciju Beograda. Beograd je grad u kome su sedimentirani mnogobrojni identiteti. Svako sam za sebe pravi svoj Beograd. Volim što Beograd nije naparfimisan i preciozan, upakovan i uglancan kao, recimo, Cirih. Beograd, naprosto nije ni koketan ni hladan, već ima prirodnost i neusiljenost, patinu i šarm. Ne treba zaboraviti da je Beograd žižna tačka jednog sudbonosnog podneblja. Uprkos svemu, to je najveće balkansko sabiralište ideja, sočivo koje uveličava jedinstvo raznolikosti i raznolikost jedinstva. Da bi grad bio vedar, potreban mu je sajam, pijaca, bazar, pozorište, ritual koji će ga oživeti i izbaviti od čamotinje. Zato volim Bajlonijevu pijacu i Kalenić, a posebno nepregledni zemunski buvljak nedeljom od 4 do 9 sati ujutru. Ja tu pripadam. Po beogradskim pijacama ostavio sam pola svoga srca. Kako sirotinjski živi Beograd danas najbolje se može videti upravo na beogradskim pijacama. Ne može se živeti bez sjaja u očima. Sjaj u očima, to se jedino ne može krivotvoriti.


PODRHTAVANJE
Šta nam ukazujete stihom da "nema granica između zvezda i slova"?
Na to da svako od nas mora pronaći način da se uklopi u božanski sklad. Danas u poeziji ima mnogo vrsnih zanatlija, animatora, kopista i dekera koji mogu sve osim onog najvažnijeg i presudnog - da u reči prenesu sudbonosni titraj srca, onaj drhtaj koji pesmu puni životom organske, samosvojne rukotvorine. Jer, reči su telesne. Forma mora biti nastanjena telom. Od svog tela i od svog glasa ne može se pobeći. Pesme se ne mogu pisati sa aritmetičkom strategijom. Pesma, to nije uvežbano opštenje diplomata. Mislim da oštrina i jasnoća ne mogu biti vrline poezije. Pesmi je potrebno izvesno podzemno podrhtavanje, igra ogledala, zvezda, slova i halucinantnih geografija.

Branislav Đorđević | 08.01.2015. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: