Gavrilo Stefanović Venclović (1680?—1749?)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE « Predstavnici baroka i klasicizma  « Gavrilo Stefanović Venclović (1680?—1749?)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Gavrilo Stefanović Venclović (1680?—1749?)  (Pročitano 12504 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« poslato: Decembar 26, 2010, 05:47:58 pm »

*

Jovan Deretić: Kratka istorija srpske književnosti III


OD STARE KA NOVOJ KNJIŽEVNOSTI


Barokne tendencije

Među književnim poslenicima ove epohe izdvaja se skupina pisaca poznata pod imenom Račani. Oni deluju u poslednjim decenijama 17. i u prvim decenijama 18. veka, najpre u manastiru Rači na Drini, a posle velike seobe, na Fruškoj gori, gde su dobili manastir Beočin, zatim u Sent-Andreji i drugim srpskim naseobinama na severu. Izgleda da je rodonačelnik škole bio Kiprijan, kasnije "opšti duhovnik" u Sent-Andreji, gde je osnovao školu. Napisao je Stihiru knez Lazaru, koja ulazi u sastav Srbljaka. Drugi jedan Račanin, Jerotej, dao je prvi naš potpuni putopis, Putašastvije k gradu Jerusalimu (1721), zanimljiv po folklornim legendama iz naših krajeva, po putničkim zgodama i nezgodama i, naročito, po narodnom jeziku kojim je napisan.

Poslednji i najznačajniji među Račanima jeste Gavril Stefanović Venclović. Kao propovednik i pisac delovao je u prvoj polovini 18. veka po severnim srpskim naseobinama u Ugarskoj; u Komoranu, Đuru i Sent-Andreji, gde je, izgleda, najduže živeo. U onovremenim zapisima njegovo ime pojavljuje se prvi put 1711, a poslednji put 1747, kada je bio u dubokoj starosti. Venclović je ostavio dvadesetak rukopisnih zbornika, od kojih je polovina na srpskoslovenskom a polovina na narodnom jeziku. Zbornici na narodnom jeziku, nastali u periodu 1732-1746, sadrže prevode besednika istočne crkve od Jovana Zlatoustog do ruskih i ukrajinskih propovednika 17. veka, a zatim žitija i druge narativne sastave. Svoje opredeljenje za narodni jezik Venclović, slično Dositeju, obrazlaže prosvetiteljski; on piše "srpskoprostim jezikom" — "na službu seljanom neknjiževnim". Njegov narodni jezik pokazuje izvanrednu gipkost podjednako je podoban da izrazi konkretne predmete i apstraktne sadržaje. Kao nijedan pisac pre njega, Venclović se spušta u čulno, materijalno, bavi se pitanjima iz praktičnog života, neprestano komunicira sa svojim neobrazovanim slušaocima jezikom i stilom koji je njima blizak. No, s druge strane, kod njega imamo sasvim suprotne težnje; uzlete u spiritualno, metafizičko, opise prirodnih pojava, istorijske i kosmičke vizije, čiji izraz teži k svečanom, retoričkom, ritmičkom i poetski bogato ukrašenom govoru. Uz srednjovekovnu tradiciju, kod njega se oseća snažan uticaj barokne omilitike koji se ogleda u težnji k čulnoj konkretizaciji apstraktnog, u gomilanju reči istog ili sličnog značenja, u discordia concors (objedinjujući kontrasti) u kojima se spaja nespojivo.

Venclović je pisac kojim se završava stara srpska književnost, a mogao je biti prvi pisac nove književnosti. Njegovo delo, po rečima Stojana Novakovića, pokazuje "kako bi se prema starome, srpskoslovenskom književnom jeziku (da nije bilo prekida) srpski narodni književni jezik razvijao". Sticajem istorijskih prilika, ono je ostalo nepoznato i bez ikakva uticaja na dalje tokove srpske književnosti.


Ruskoslovensko doba

U vreme kada je Venclović sastavljao svoje zbornike na narodnom jeziku, u srpskoj književnosti izvršen je preokret s dalekosežnim posledicama: napušten je stari, srpskoslovenski, a na njegovo mesto u crkvenu službu, škole i knjige uvedena je ruska varijanta crkvenoslovenskog, odnosno ruskoslovenski jezik, kako se ta varijanta naziva u nauci. Razlozi tog preokreta istorijski su lako objašnjivi. Srbi su prešli iz Turske potpuno nepripremljeni za život u jednoj kulturno razvijenijoj a njima neprijateljski nastrojenoj sredini, bili su bez škola i učitelja, bez knjiga i štamparija. Svi pokušaji crkvenih poglavara da osnuju srpsku štampariju nailazili su na odlučan otpor državnih vlasti. U takvim okolnostima oni se okreću "jednovernoj" i "jednojezičkoj" Rusiji, s kojom nisu prestajale kulturne veze kroz ceo srednji vek, a u turskim vremenima još su ojačale. Prve regularne škole kod nas osnovaće ruski učitelji Maksim Suvorov (1727) i Emanuel Kozačinski s grupom studenata Kijevske duhovne akademije (1733—1739), a po ugledu na njih osnivaće se i druge srpske škole sve do 70-ih godina. U njima se učilo iz ruskih udžbenika i na ruskoslovenskom jeziku. Taj jezik se u srpskoj upotrebi mešao s elementima narodnog govora, postepeno se srbizirao, dajući tzv. slavenoserbski jezik, ali on je sve do Dositeja sačuvao svoje izrazito ruskoslovensko obeležje. Uz ruskoslovenski, u ređim slučajevima upotrebljavan je i narodni jezik.
Rastko.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 05:51:10 pm »

*

GAVRIL STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ


Gavril Stefanović Venclović (od oca Stefana, otud Stefanović, a na grčkom Stefan znači venac, pa otud Venclović) je bio sveštenik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVIII veku. Godine 1690. iz Srema prešao je u Sent Andreju, gde je pohađao ikonopisačku i književnu školu kaluđera Kiprijana Račanina (po Manastiru Rači). Manastir Rača, kraj Drine, bio je skoro jedini preostali rasadnik srpske pismenosti. Kada su i njega Turci spalili 1688. godine, Kiprijan sa velikim brojem rukopisa presao u Ugarsku. Kada je Gavril 1717. godine završio školu, živeo je kao putujući crkveni besednik (što je u ono doba bilo jedno od zanimanja) po srpskim naseljima u gornjem Podunavlju, u gradovima Sent Andreji, Đeru, Komoranu i Ostrogonu (u današnjoj Mađarskoj).

Za Gavrila Stefanovića Venclovića se slabo zna. Još manje se zna da je on u srpsku azbuku uveo slova ć, đ i , i radio na popravci pravopisa dobrih stotinu godina pre Vuka, pa je tako bio preteča i Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića. Skoro da se ne zna da je Gavril za sobom ostavio 20 hiljada stranica rukopisa od kojih je 7 hiljada na slaveno-serbskom, a 9 hiljada na narodnom srpskom jeziku. Kako su najveći deo njegove pastve činili graničari — šajkaši i njihove porodice, počeo je da zapisuje svoje propovedi onako kako ih je i govorio. Tako su nastale zbirke njegovih propovedi "Mač duhovni" od kojih su sačuvane dve, od ukupno tri knjige.

Gavril Stefanović Venclović je veoma zanimljiva ličnost. On je, u svojim propovedima, preračunavao rimski novac o kom se govori u Svetom pismu u novac njegovog vremena, objašnjavao je kako su izgledale posude koje su se koristile u Palestini, davao je analizu korena reči, objašnjavao je jevrejsko računanje vremena u jednom danu, jevrejske dužinske mere i drugo. U Venclovićevim propovedima jezik je veoma blizak narodnom, on uvodi i turcizme i razne druge tuđice...

Značaj Venclovićev ogleda se i u mnogim pitanjima koja on razmatra u svojim nedeljnim propovedima, a koja su bila neprimerena njegovom vremenu:

1. Kritički odnos prema kaluđerima;
2. Nepotrebnost praznih crkava;
3. Važnije je pomoći nego prazno bogomoljstvo;
4. Lične vrednosti čoveka iznad su naslednih privilegija plemstva;
5. Trezven stav u odnosu na položaj žene u društvu;
6. Tragične posledice narodnog primitivizma i neznanja;
7. Značaj prosvećivanja — i za spasavanje duša, ali i racionalan odnos prema stvarnim životnim potrebama;
8. Propovedi sa pohvalama radu; kao i
9. Napadanje sujeverja, vračanja i održavanja ružnih pogrebnih običaja (daća).

Za svoj rad on je 1732. godine napisao da je "pisao srbsko prostim jezikom na službu seljakom neknjiževnom...", što je, zapravo, parafraza apostola Pavla. Venclović je verovao da se širućem jezuitizmu toga doba može suprotstaviti samo prosvećivanjem naroda.

"To je pitanje dobilo značaj zbog širenja ruskih štampanih izdanja, a i zbog popularizacije jevanđelske nauke s predikaonice, u okviru borbe pravoslavnih Srba protiv unijaćenja i poturanja unijatskih knjiga štampanih na rusko-slovenskom."

U njegovim propovedima postoji nekoliko ciklusa, od kojih su najzanimljiviji oni u kojima su propovedi zapravo slobodno prepričani događaji iz Svetoga pisma. Tako postoje propovedi:


  • Priča o Davidovom grehu;
  • David i Saul;
  • Priča o prekrasnom Josifu;
  • Šarena riza Aharova;
  • Milosrdni Samarjanin;
  • Šetači po moru;
  • Kladenac Jakovljev (u kojem on čini spoj Staroga i Novoga zaveta);
  • Besovi Hristu govore;
  • Priča o Sejaču;
  • Danil;
  • Vojska vazdušna;
  • Mojseov (Mojsijev) štap;
  • Mana s neba, Zmija od tuča;
  • Jonatanov med;
  • Avesalom dugokosi, Gedeonove testije;
  • Kći Irodijadina itd.

 
Veoma je važno reći da je Venclović, za potrebe svojih propovedi, prevodio Sveto pismo na narodni jezik. Tako je nastao obimniji deo njegove zaostavštine, koji se datira u pariod od 1732. do 1746. godine. Očigledno je da Venclovićev stil i jezik u propovedima ima svoje poreklo i da je to, u pravom smislu reči, biblijski stil.

Više od sto godina pre Vuka Karadžića i Đure Daničića, Venclović je prevodio — parafrazirao, odnosno na narodni jezik prevodio i prepričavao biblijske tekstove, i koristio ih kao potku za svoje propovedi.

"U Venclovićevom obimnom delu nalazi se, u stvari jedan slobodan, ali vanredno pesnički i uspeo prevod gotovo cele Biblije , i kada bi se ti odlomci rasuti u vidu citata i parafraza skupili i sistematizovali, mi bismo shvatili da smo imali jedan klasičan prevod Svetog pisma stotinu i više godina pre pojave Vukovog i Daničićevog, a na istom umetničkom nivou. I to na jeziku tačnom i gotovo isto tako čistom kao što je bio jezik dvojice naših klasičnih prevodilaca Biblije..."

Pogledajmo naporedo dva stiha iz Isaije 5, 1.2 u prevodu Venclovića i Daničića:

Venclović (oko 1740. godine)
"Vinograd obljubljenomu bi posađen na brdu, na lepome videlu mestu. Vrlo ga - veli Gospod - s plotom i s koljem obgradih. Dobru po izboru lozu u njemu posadih..."

Daničić (oko 1860. godine)
"Dragi moj ima vinograd na rodnu brdašcu. I ogradi ga i otrijebi iz njega kamenje. I nasadi ga plemenitom lozom..."
ili, iz Novoga zaveta, Druga Petrova 2, 9.10:

Venclović (oko 1740. g.)
"Zna, reče, Gospod blagočastive ot napasti oslobođivati, a nepravednike po sudnjomu dnu u muki večnoj čuvati, a najotviše one kojino se sve za tim daju, i skrnave se u telesnoj želji bludno..."

Karadžić (oko 1840. g.)
"Zna Gospod pobožne izbavljati od napasti, a nepravednike mučeći čuvati za dan sudni; a osobito one koji idu za tjelesnijem željama nečistote..."

Kako kaže prof. Vladimir Mošin u svojoj studiji o Vukovom prevodu Novoga zaveta, poređenje Venclovićevog i Vukovog prevoda u većini slučajeva pokazuje tačnost smisla u sličnim rečenicama uz više-manje različit red reči. "Pored sve neustaljenosti u pravopisu, nesigurnosti u oblicima i šarenila u rečniku, zadivljuje Venclovićeva smelost i sloboda u odnosu na primenu kasnijeg Vukovog načela - ne prevoditi reči nego smisao."

Venclović je autor i prve srpske drame, odnosno drame na srpskom jeziku. To je sakralna, blagoveštanska drama o razgovoru arhanđela Gavrila i devojke Marije: "Udvorenje arhangela Gavrila devojci Mariji", nastala 1743. godine.

Sav Gavrilov individualni rad kao i delovanje drugih sveštenika (Rajić) na kraju XVIII veka, govore kako je već tada uveliko bila sazrela potreba za prevodom Svetoga pisma na srpski narodni jezik. Bilo je i drugih pokušaja u tom pravcu. Godine 1794, u srpskim novinama štampanim u Beču "Slavjanoserpskim Vjedomostima" — Sreten (Stefan ?) Novaković, izdavač Dositejevih i Rajićevih knjiga objavio je da se radi na srpskom prevodu Svetoga pisma i da će ga štampati do kraja godine. Taj prevod se nikada nije pojavio, a pretpostavlja se da je motiv zašto je hteo da ga objavi, bila borba protiv unijaćenja Srba. Prevođenje Svetoga pisma na srpski jezik imalo je za Srbe u tadašnjoj Austriji isti značaj kao što je imalo protestantsko prevođenje Biblije na narodni jezik. Verovatno da je to jedan od osnovnih razloga zašto su austrijske vlasti ideju sprečavale, pa je Novaković, već 1796. godine, bio prinuđen da svoju štampariju proda univerzitetu u Budimpešti.

"Obe ove činjenice — popularizacija Svetoga pisma u propovedima Gavrila Venclovića, vatrenog borca protiv Unije, i Novakovićeva namera da izda prevod Biblije — upućuju na poseban značaj tog pitanja u okviru borbe srpskog naroda protiv unijaćenja."
Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 06:44:34 pm »

*

GAVRILO STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ


Gavrilo Venclović, "sirječ Stefanov sin", "mnogogrešni i hudši v Hristijaneh ubogi svjašteni inok Gavril", kako se sam nazivao, bio je najbolji i najplodniji učenik Kiprijana Račanina i najkarakterističniji predstavnik srpskoslovenske škole.

I on sebe naziva "hudim", "skudoumnim" i "nedostojnim", i izbegava svaku priliku da govori o sebi. O njegovom poreklu, zbog njegovog tuđinskog prezimena, mogu se činiti samo pretpostavke.8 Zna se da je bio jeromonah, da je jedno vreme živeo u Sentandreji i bio u školi Kiprijana Račanina; da je oko 1736. bio kapelan u Đuru i da je 1739, u doba verskih gonjenja, došao kao "slavni propovednik" među srpske šajkaše u Komoranu.9 Još 1735. u jednom zapisu veli o sebi da je "v starosti". Od 1747. gubi mu se trag.

On je bio pre svega vešt i vredan prepisač crkvenih knjiga i od njega je ostao veliki broj prepisa. Sem toga bio je dobar crtač i ilustrovao je svoje prepise, i misli se da je radio i neke ikonostase. Bio je možda najobrazovaniji srpski kaluđer svoga vremena, znao je ruski i poljski, i prevodio je sa tih jezika. Njegov rad pada u doba od 1716. do 1747, i od njega je sačuvano trinaest manjih i većih rukopisa, prepisa raznih crkvenih zbornika i "dušespasitelnih" knjiga i prevoda iz ruskog i poljskog. On je upoznat sa suvremenom ruskom teologijom, i naročito ceni i prevodi Lazara Baranoviča, černigovskog arhiepiskopa iz XVII veka i plodnog ruskog bogoslovskog pisca i polemičara protiv katolika. Venclović je preveo njegovo veliko delo Мечъ духовный (1666) i nekoliko njegovih crkvenih beseda.10 Među ostalim stvarima preveo je sa poljskog i jedno delo svetovnog sadržaja: Istorіa Barona Cesara, gardinala rimskago.11

Venclović jasno pokazuje kako je ruska teološka književnost počela da utiče na Srbe, ali on je naročito značajan zbog jezika kojim je svoja dela pisao. Upravo, on ima dva jezika kojima piše. Kada piše knjige za crkvenu upotrebu, naročito kada prevodi sa ruskoga knjige crkvene učenosti, on piše srpskoslovenskim jezikom. Ali kada piše za narod, naročito kada sastavlja besede, on se služi čistim i lepim narodnim jezikom. Kada se bogu moli, veli on na jednom mestu, valja pisati "po knjižnomu"; kada se obraća narodu, onda "po prostomu". Kada dolazi u dodir sa prostim narodom, sa svojim "kmetovima i kmetovskim sinovima", sa komoranskim šajkašima, on ne govori "knjiški skriveno", no "prostim dijalektom", "na serbski jezik radi razumenija prostim človekom", "na prosto urazumitljnoje znanije srbskoje za seljane i proste ljude". I značajno je da je on tim jezikom pisao naročito posle 1740, kada je kod Srba stao preovlađivati ruskoslovenski jezik. Njegove besede odlikuju se čistim, jedrim, živopisnim narodnim jezikom, pravom narodnom sintaksom, obilnim narodnim rečnikom, figurama iz narodnoga stila, pokazuju veliko poznavanje narodnoga života i potreba, tako da imaju i izvesne besedničke vrednosti.

Kod Gavrila Stefanovića Venclovića može da se vidi nekoliko stvari: i početak uticaja ruske teologije na srpske pisce, i podizanje obrazovanja naših starih kaluđera, i jačina tradicije srpskoslovenske književnosti. To je u celoj srpskoj književnosti prvi pisac koji je za narod počeo pisati čistim srpskim jezikom. Kako njegova dela nisu bila štampana, to nisu mogla biti od neposrednog uticaja na dali razvitak srpske književnosti, ali ona dobro pokazuju "kako bi se prema starome srpskoslovenskom književnom jeziku (da nije bilo prekida) srpski narodni književni jezik razvijao" (Stojan Novaković).


Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 06:46:27 pm »

**

GAVRIL STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ


Gavril Stefanović Venclović (oko 1680—1749?), zauzima granicno mesto na razmeci epoha: sa njim se zavrsila jedna epoha u razvoju srpske knjizevnosti, ali sa njim, bar u nagovestajima, zapocinje nova epoha koja se preko baroknih tencencija krece ka prosvecenosti. Poreklom je negde iz Srema; kretanje srpskog zivlja pred turskom vlascu odvelo je Gavrila na sever, sve do Sent-Andreje. Delovao je medju Srbima u Ugarskoj (Komoran, Djur, Sent-Andreja), ali mu se trag gubi u "tami vremena". Smatrao je sebe Drinjaninom, dakle doseljenikom iz krajeva oko Drine, cesto se potpisivao sa "Racanin", formirao se kao licnost i pisac u krugu racanskih kaludjera, ucitelj mu je bio Kiprijan Racanin.

Bio je vrlo obrazovan covek pa je njegova delatnost, shodno vremenu u kome je ziveo i pozivu kome se posvetio, obuhvatala veliki broj poslova: prevodilac, ikonopisac, besednik, pesnik, prozni pisac, enciklopedist, dramski pisac (tvorac drame na srskom jeziku), zapisivac narodnih poslovica i izreka. Po shvatanjima je racionalist; slavi knjigu, znanje, enciklopedizam; kritikuje neznanjesujeverje i rdjave navike zemljaka. Mnogo je pisao — najplodniji je pisac svoga vremena: svakodnevno je pisao pre svega za potrebe svojih propovedi; njegova su se dela ostvarivala najvise usmenim putem; malo dela je stampano; u rukopisu je ostao ogroman materijal od 20.000 stranica. Deo tog materijala priredio je i objavljivao pod naslovom Crni bivo u srcu najbolji poznavalac venclovicevog dela Milorad Pavic.

Venclovic je bio svesteno lice, poziv mu je odredjivao sadrzinu. Njemu je kao stvaraocu ostajalo da odredi kako ce izraziti neke vec poznate sadrzine da bi one vec bile jasne i razumljive pastvi. Da bi mogao da utice na svoju pravoslavnu pastvu, a cilj mu je bio njeno prosvecivanje, pisao je propovedi na narodnom jeziku i obogacivao ih narodnim poslovicama i izrekama kako bi ga slusaoci bolje razumeli. On vodi racuna o auditorijumu pa svaku besedu prilagodjava slusaocima, odnosno njihovom kulturnom nivou.Propovedi je obogacivao crkvenim pesmama ali i pesmama koje je sam sastavljao. Glavne teme propovedi ili pesama bile su: prividnost zemaljskog zivota, tastina, prolaznost, smrt, moc bozanskog. Najomiljeniji oblici su molitva, legenda, apoteza i himna.

Komponovanjem, jezikom i stilom Venclovic zapocinje barokne tendencije u knjizevnosti na srpskom jeziku. Vodi racuna o stilskom bogastvu i o ostvarivanju stilsko-besednickih efekata: aliteracije, ponavljanja, anafore, paralelizmi, poredjenja, metafore, paradoks, oksimoron, hiperbola. Realizacija beseda pracena je retorskom i deklamatorskom dikcijom — to sve treba da doprinese da se beseda ne primi samo razumom nego i srcem.

Igre recima su omiljeno stilsko sredstvo: to su duga ponavljanja razlicitih oblika iste reci, gomilanje reci koje oznacavaju svetlost ili mrak itd:

Da se od nas pohvali
svakog hvaljena,
kano vrlo prehvaljena,
sasma slatkohvaljenim hvalami.

*
Svetli svetlo
vise snaga probeljeni,
ko mleko sosireni,
vise od dijamanta kamena prozracni...

*
Tajnik tajnika pronadje
i bozje zatajene tajne
k sebi primite dva potajna
ucenika mu.


Baroknost se nije manifestovala samo na jezickom-stilskom planu. Rukopisi su raskosno ukraseni inicijalima, iluminacijama, vinjetama, slikama, grbovima. Stampane knjige toga doba karakterise raskosna graficka oprema.

Izbor Vencelovicevih tekstova, koji je unet u Citanku, dobro reprezentuje tematsko bogastvo Venceloviceve proze i poezije. Istovremeno, njihova sadrzina ukazuje na namenu: u svima je sadrzano saznanje i pouka - saznanje i pouka namenjeni su njegovoj pastvi koja nije imala prilike da se skoluje i da nauci jer skola nije bilo. Sebi je postavio zadatak da pazljivo priprema besede sa raznovrsnim i uvek novim temama, da ih pise i izlaze na narodnom jeziku, da ih ucini prijemcivim i razumljivim unosenjem narodnih poslovica, izreka i idioma dobro poznatih svakom coveku iz naroda.

RAZLIKE BESEDE: Venclovic ukazuje na "razlike besede" koje coveku namecu ("pivaju ti k jeziku"), medju kojima ima zlih i dobrih. mnostvo reci kojima covek raspolaze i koje mu se u jednom trenutku nude, slikovito su predocene kao mnostvo razlicitih riba u mrezi, medju kojima se nadje i uhvacena zmija:

Zmiju uhvacenu s ribom
ispljuj je napolje iz sebe,
a dobre besede izberi,
te ih drzi sebi
u barci tvojih usti.


Medju brojnim recima ima ruznih reci, zlih, uvredljivih, neprijatnih i neljudskih. Takve reci-zmije treba ispljunuti a zadrzati samo dobre reci kao veliko blago. Pesnik vrlo slikovito svojim slusaocima ukazuje na dvojstvo u coveku, na dobro i zlo u njemu. Veruje i zeli da uveri slusaoce da je u svakom coveku dobro jace od zla, ali da covek ipak treba budno da motri na kapiju svojih usta i spreci glas bilo kakve ruzne ili zle besede. Rec i beseda su ovde izjednaceni — ruzna ili zla beseda je jos gora.


Staniša Veličković
Interpretacije

[postavljeno 09.10.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 06:47:28 pm »

**
Stihovi Gavril Stefanović Venclović


PUT

Dosta i dosta takvih ima
sto sirokim putem putuju svoj zivot,
ama uska vrata i tesni put je
kojino uvodi ljude u zivot,
i malo je koji ga nahode.


*

ZEMLJA SI...

A zemlja si,
Ne voda ni žustro vino,
Ne po mnogu vremenu
Opet ti je povratak
U zemlju.


*

MORE

Ka i more što nekad vrlo se s bukom diže
I s talasom o bregove bije,
Pak i opet se natrag u sebe
I skutava tišeći se, —
Tako je i čovečasko srdce
Podizato na žalost, na što li drugo,
Srdenje, smeh li.

Sećanjem se goreg,
boljeg li snahoda poslednja,
Ja l' se više cveli,
Il' se boljma onome veseli,
A za prvašnje što, ništa i ne mari.


*

CRNI BIVO U SRCU

Veliki se to djavo,
kao crni bivo u srdcu gnezdi.

Evo sam to vidim
da neki drugi zavicaj zlocest,
u mome telu vojuje
suproc moga umlja.
I koji je taj drugi,
posnazniji zakon
od bozija zakona?
Jest i vrlo posnaznija
covecja zelja i zla cud,
kojano nit se koga boja boji,
ni mora, ni duge bolseti
i zle nesrece,
ni same vecne muke.


*

Plivaju ti k jeziku razlike besede
ka na lovu u mrezu
razlikoga roda ribe;
zle i dobre.
I gledaj sad sto da cinis...
Zmiju uhvacenu s ribom
ispljuj je napolje iz sebe,
a dobre besede izberi,
te ih drzi sebi
u barci tvojih usti.


*

ZA SVOJ ROD I PRIJATELJE

Za nase starije, za cara i gospodu mu,
za svoje spahije, za vojistane
i poglavare njihove, za knezove svoje i birove
za svoj rod i prijatelje,
mobe i prosnje na dobro im
za njih Gospodu bogu usrdo valja
donositi nase.
Jerno njino u miru boravljenje
i sloboda,
nas od zla zaklanja,
i brigu nam s nase glave skida,
mirost daje...

Svesrdo se za sve te ljude
po podretlu i po redu
vise iskazate molitve —
kako za hriscane, tako i za inoverce —
o zivotu, o zdravlju, o spasenju,
za srecu im i bericet,
o mirnome boravljenju,
na vojski sacuvanu i nadbijanju
nase neprijatelje,
kojino istu da nas pogaze
i nase dobro s jagmom razvuku!



Crni bivo u srcu. Tema ove pesme je podvojenost u čoveku, borba sa samim sobom, razapetost između svetlog i tamnog u sebi, između dobra i zla, između tela (telesnog) i duše (duhovnog). Tema koja će sto pedeset godina posle Venclovića postati glavna tema moderne proze XX veka.

Ovu pesmu ne treba shvatiti u pesimistickom smislu: Venclovicu pesimizam nije svojstven. Iako govori i peva o prolaznosti, nestajanji i smrti, on peva i o neprekidnom obnavljanju — umire se, ali se i radja. Ovde on peva o zlu, velikom zlu koje se ne boji ni jedne kazne. Ali on peva o svesti da takvo zlo postoji, peva o sukobu dobra i zla u coveku (dakle borba se vodi, sa zlom se ne miri), kazne koje se pominju u poslednjim stihovima predstavljaju osvescenje i otreznjenje, razresenje  unutrasnjih dilema, sagledavanje pravoga puta. Uostalom, Vencloviceve propovedi nisu zelele da zastrasuju, nego da ukazu na postojanje zla i na puteve izbavljenja od njega. Venclovica uvek vodi plemenita humanisticka ideja da ljudima treba pomoci kako bi sagledali sebe i svoj put ka moralnoj cistoti.

Staniša Veličković

Objašnjenje: Crni bivo u srcu — zbornik Vinclovićevih književnih tekstova koje je priredio Milorad Pavić (Prosveta, Beograd, 1966). U njemu su poetski odlomci iz beseda grafički predstavljeni u stihovima, kao posebno naslovljene pesme.

[postavljeno 10.10.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 06:48:05 pm »

**
Stihovi Gavril Stefanović Venclović


SRCE ZARASLO TRNJEM

Ja se tobože nadah i čekah
moj vinograd da iznese grožđe,
a međer, po njemu je trnje!
Ama zato izvestiću vam
što ću ja učiniti tome mome vinogradu:
razbaciću mi oko njega obgradu,
soboriću duvar, ostaviću ga pusta,
neobrezana ni opkopana;
neka da svašto po njemu gazi i tre ga:
što u njemu ko što nađe,
neka grabi i raznosi!


*

SMRT I ŽIVOT U JEZIKU STOJI

Koliko je maečak oganj,
a kolike li velike stvari požiže;
tako i čovečiji jezik —
mala je vešt u nami,
a vrlo golemo zlo čini.

Otvoren je grob njino grlo;
sa svoji jezici lagahu,
sudi im za to, bože!
kroštono je aspidski jad
pod njinim ustnami!

I na me su šaptali svi moji vrazi
i na zlo su mi mislili.
Zlečestu reč na me izneše.
Ama koji me god to oblaguju,
da se sami obuku u zao glas
i kano haljinom gornjom
tako da se obgrnu sami
sa svojom sramotom.

Izbavi moju dušu
od nepravednih usta
i od tuđina poštedi svoga raba
da bi neporočan ostao;
i pritočnik muž skorojezičan,
skoro pada u zlo
i smrt i život u jeziku stoji!


*

MOLITVA PROTIV TURAKA

U ovih sadanjih zlih vremena
smetenici u veri i u zakonu
dosađujući hristjanskoj crkvi,
i varvari Turci,
svoje bezumno gospodstvo
pečate znakom Meseca.
Premudra i mužastavna ženo,
svagdašna devo,
da bude ta luna, njino znamenje,
pod tvojim nogami,
i satri rogove
Toj varvarskoj luni,
kakono si satrla glavu
pregrdomu kaganu,
što je bio veliko digao svoje rogove
na krstne rogove,
i povisi rog hristjanski,
povisi tvoju silu i našu,
i kako si pređe
u moru vrejuštomu
jeziki iz oblaka gorućom kamenom krupom
potopila,
tako i sade proli
gnjev sina tvoga i tvoj
na jezike koji te ne poznaju
ni počituju!


*

MOLITVA ZA SPSKU ZEMLJU

I u ovih ljutih vremeni ratnih
ovo sade neka bude naše moljenje.
Izbavi me od krvi, Bože,
Bože moga spasenja,
na krov koji imamo,
razve tvoj, Bogorodice, pokrov.
Krvotočiva ona žena
kad se je prikojasila
za skut sina tvoga,
i taki prestade joj teći krv od nje.
Tako i kade se dokosne
naša krvoprolitna zemlja
tvome omoforu,
taki će na njoj prestati
svako krvoprolivanje.
Otrti ćeš i obrisati
kaše krvave suze
s tvojim omoforom!



*

POHVALA SVETIM OCIMA SRPSKIM

I kako mi, s kojim naricanjem
da ih pohvalimo?
— Oni su tropesanci crkovni;
kako obmilovaše svetu trojicu,
tako pak i njih s počitovanjem trojicu
obželi sav hristjanski narod;
tako i ove naše srpske
prosvetitelje nam prve,
i mi smo ih po dužnosti
s počitovanjem milovati:
trojicu svetitelja:
Savu, Arsenija i Maksima.
I ova nam tri naša sveta kralja:
Simeona prvoga, Vladisava
i Stefana Dečanskoga s Urošem Poslednjim
kano ocem dece dobre
i sinovom svojim srpskim.


[postavljeno 19.10.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 06:48:43 pm »

**
Gavril Stefanović Venclović


O KNJIGAMA I NAUCI

Može i to koji govoriti da ne zna što se čati u crkvi. Zanovetaš sobom a ne stojiš mirno slušati s razumom, a da kako bi se mogao o kom čatanju doviti što je?... Nego i koji vas zna knjigu a i ima je kod svoje mu kuće, dosta put voli uzalud sediti doma ili zuriti na sokaku nego li da uzme u ruke knjižicu te šnjome se razgovara. Ama ako ima koju knjigu, on je zatvori u sanduk ili za policu je baci, kako neće videti beloga sveta (ni on Božija lica), da ni njemu ni drugom ne fajdiše! A da bi nas s druge strane ko zapitao imamo li knjiga, kakve li knjige imamo, to bi ostao blekan; ni imena kojoj knjizi ne bi znao kazati, a kamoli iz koje knjige da bi što izvestio. Sasma smo se zaneli s pameću za tu svetsku grižu, a duše se svoje otpadili. Da kad nejmate kad doma što pročatavati, to bar nedeljom i svecem malo zabav'te se u crkvi i poslušajte mučeći vam, što se ovde propoveda, što li se kazuje, koliko god o Svetom pismu doznajte se. Ako li koji ne može mirovati ni pomučati, bolje brate, sestro li, išetaj se napolje da drugim, koji bi slušali, ne činiš kvara...


* * *

POHVALA KNJIZI

Kojino rude i majdane kopaju tako smatraju i posluju dokle god nahode i malo zlatne žice, ne ostaljaju, nego durma raskopavaju u dobinu i traže ima li jošte što dogod do jedne mrve sve ne povade, i tako se već mahnu, te drugu pak iznova započinju. I ovo skazivanja također povratno je i otkada je započeto, gde li je izostalo, odonud opet da to preuzmemo sasukivati; kraj s krajem da se sastalja i jednako se pruža. Ta ako ćemo što na to reći moglo se je i jednim dnom sve vam po redu iščatiti ova pritča.

Ama zato ostavismo i nadanje jedno; i meni bi se dodijalo mnogo besedeći, i vi biste oguglali slušajući, te ni biste marili ni pak što upantili. Zato jedno presekosmo a drugo započesmo da i ono zdržite i po odmoru opet sećate se veštije vam primati razgovor za vašu hvajdu.

Jerno tako i mati mila k deci kad svoje dijete odbija od sise i uči ga hranu jesti, isto po malo ga napre kašičicom zalaže, a ne mnogo taki daje, zašto da ga prvi mah mnogo zaspe, ništa mu to ne hvajdiše krome što pljujući mu natrag kvari i mrla svoje prsi i haljinice. Ako li ga pomalo i tiho zalaže, to ono s voljom i milo prima te raste po malo i goji se. Zato i mi vama ovoga učenja navalom ne nazdravismo jednim mahom s golemom prevršnom čašom, da se i vi ne zagušite, te piće prospete i čašom o zemlju krhnete, pak napolje psujući izpoutičete bez obzira, nego na više dana to razgodismo te među tim dnevi da biste od mnogog vam stajanja prepočinuli i zastajalo bi vam se prvašnje učenje u glavi, da se zgusne i na pameti otvrdne. Zato često i spominje vam se dokazujući što će se o čemu li u napredak izgovarati, (da biste) ne sa slabim i studenim srdcem nego s vrućim i bistroumljem primali svakad, a međutim, dotle rokom kod kuće vam boravljeći kojino zna i ima koju knjižicu, razčatavali je a ne uzalud sedili, ni po sokaci zurili i razgledali ko put hodi što li čini, ne ženskih nevaljalih beseda proiznosili. Znate da je to grehota! Ako poslednjim dnom nemate kad, to bar nedeljom i svetcem zabaljajte se u knjižnom učenju i čatanju a ne čekajte svoje smrti provodeći vam dni i godine u zalud... I so tom ivtirom i manom vi se ne odpirite govoreći vam: — "Imamo mi drugoga dosta svakojaka posla, starosti i svoje nam brige na glavi!" Taj veli: "Ja sam sudac, knez, birov, eškut, polugar, vucibatina, griža mi je s varoški seoski li poslovi!" A onaj pak: "Ja sam trgovac zanadžija li, orač, kopač, vojnik, herak, petak li bio, ženu, decu imam, mnogu kućnju čeljad, stoku, milkove i dosta mi je belaja na vratu. A nisam pop ni kaluđer, svetski sam čovek, nije meni do pisma i čatanja, nit je to moj posao, nego kaluđerski i popovski, đački — kojino ne imadu drugog posla; na to su se predali te im je sotoga njihov život, hrana i brana, odeća i obuća; druge brige ni starosti ne imadu sobom! A nas je to prošlo i otišlo, ne možemo se o knjiga baviti ni ih imamo kad čatiti."

Pogubne su to i neslane reči. Ta o, dekančino, što to govoriš čoveče božji? Da nije tvoj posao o pismu učiti se! A komu li više i valja učenu biti kako tebi?... Tuštenu starost i brigu imaš te dosta put ka nesvestan hodiš — ja tko da ti bude u tom razgovor i potešivanje ako ne knjižno svetovanje i nauk, da si o svemu hitlen, vešt, mudar i osvestan, sam ti i tvoja ti čeljad jednako? Niti je u manastiru toliko mnogo učenje za potrebu koliko je tebi, kojino na tuštene dušepagubne mamce dolaziš i u mnoge zamke se prepinješ, a kaluđeri se u pustinji bave, u bogomoljstvu pod igumnovim su zaptom, našto im je mnogo učenje? Toliko se ne mešaju s ljudskom grajom; vama više pozor na sebe vanja imati jerno vi u ovom svetu tako ka u morskoj pučini gnjurajući se plivate mnogo u svačem zgrešujete. Zato i svakad čestoga iz pisma valja vam držati se potešna razgovora. Kaluđeri su podaleko od razboja; toliko ih ne sustižu bojne strele da su ranjavi, a ti brate udilj si na ratu i na braniku stojiš; često se i raniš, više ti i leka privijati valja. Jerno, žena te draži i na zlo podbada, sin i kći te briži, sluga, sluškinja, momak jedi, vrag naskače, konšija nemiri, drug zavidi, ortak neveri i zanosi, dostaput i sudac preti i globi, šteta, siromaštvo derti, izgubljenje plaši, pomor na plač privodi, lep, bogat život na veliko držanje dme, zloboravljenje grize. To k tome mnoga mućnja i smućnja, garez, vada, prerečivanje, tuga, briga, slavljenje, tafra, dika, cifrasto nošenje, u nos duhanje, prkosi, nemirost, želja svetska i beda tuštena svega te opkolila. Strele vražje su to tuštene, a ne znaš otkud te streljaju, te ako bi kako bilo valja ti poginuti s dušom, ako od pisma ka tome ne uzimaš dobra štita ni zaklona. I zaradi toga svakad se valja svakom vam s pismom vrlo oružati i orliti se suproć duševnih dušmana. Saznaj — reče — jer sred zamki hodiš; po ulica, po pazari, po bircauzi, gde se mnogo štošta zala peri, svud se ti tuda nameraš kudno se i telesno razždizanje spori, najviše tima koji u dućani se nahode i na sokak svakad zvire i lep pogled oči jazvi, srdcem se smuća, mazne i pogane besede kurvarske slušanje, mnogo dobi kožu ježi; dostaput jedan ženski glas sladak celu snagu čoveču svu raslabi i iz pameti ga izvede... Vi i u crkvu i na samo strašno pričeštenije kad idete, pre i posle sa ženami smijete se i šalite i za ruke željom stiskujete pohotljivo na obraz im gledate, pak ništa je to, je li? A kamo vam tanci i šnjima vrteži? Koliko put putem prohodeći s pogleda. s mirisa eda ti, liše obadvoje mlada struka, ne zatrepti li ti srdce i mnogo dobi ostane ti na misli? S jednim pogledom siromaše, zarobljen si ostao!...

Ne znate li ove zanadžije, kujundžije, kazandžije, kovače, kolare, ako bi koji majstori da mu bili, imajući ceo sav svoj halat čim no svoju majstoriju provode: kade čim oskudi i osiromaši ako bi mu i hleba u kući nestalo, hoće li on prodati od onoga majstorskoga mu halata štogod da se sotim zahrani? Čini mi se da neće. Voli u zajam iskati ili čim drugim što zaraditi da dan-dva pretavori se dok mu opet posao u ruke dođe otkud, nego li i najmanje koje sećivo da mu nestane. Zašto, da što od onoga proda, čim bi već poslovao i živio bi se posle? Zašto, dokle zanata se drži i sav svoj sersam ima k njemu, dotle i hlebac ima, može i zajmom naći, a kad se toga pometne, i o drugom ne zna raditi, ni se ima čim okretati — go prosjak ostaje! Ako bi mu što i uzajmio, vele ljudi, bezevija je k bitanga. neće da radi ni da posluje, zato je spao te ništa nejma. A dokle je halat, dotle i zanat je na mestu. Tome se i nama držati vala; kako što su orudija kovačem nakovalj, čekič i klešta i ostalo po tome, tako je i naše majstorije halat apostolska proročaske knjige i svaka bogodana pisma za našu hvajdu koristnu. Te kako oni s onim sastaljaju i prave svoje drangolije tako i mi s ovim naše duše popraljamo i razvraćeno sastaljamo, matoro ponavljamo, krivo ispraljamo, sakato pripojavamo, pomrljato gleđešemo. I oni eto dotle svoju majstoriju kazuju odašto što prave da ono na duzen zdravo i celo iz ruke im izađe na videlo. Ama materiju prevrnuti na drugu stvar ne mogu: da učine od abe čohu, ni od sukna svilu, ili od gvožđa srebro, zlato li, nego isto naliku promenjuju, štono se veli: od jake kaput, od rukava čakšire, tozluke li, i s kosprde ražanj, i tim prilična. Al' u našem zanatu nije tako. Na bolje i lepše se prevrće. Dosta put može se spraviti od obojka diba, od strune skupa čoha, iz drvene čuture zlatan kondir. Po svedodžbi apostola Pavla, štono veli, u bojarskom domu nije teke samo posuđe zlatno i srebrno sve, nego i svakojaki se sudova onde nahodi: bakrenih, zemljanih i drvenih, a ako li tko sebe lepo iz toga očisti i ispere, može biti sasud i za čast posvećen za svaku lepu potrebu i gotov, hubav za svako prihvatanje svome gospodaru.

Ne da ne radimo o dobaljanju svakojakih knjiga eda bi ne dopali bez njih smrtnih rana. Ne zlato ni srebro da kod sebe tutoljimo i krijemo, biser i kamenje, nego mnoge knjige da skupljamo! Blago što se više množi to više pakosti skonatoriocu, a knjige duhovne, stičući ih, golemu hvajdu donose u njih privirdžiji. Kano gde stoji careva bojna municija ako i niko ne obrće šnjome, opet veliku imadu o sebi slobodu i tvrdo obstojanje koji unutra borave, niti koja haramija, zlotvor li i hrsus, smi blizu doći da prokopa bedena. Tako i gde se god u kom domu nahode mnoge knjige, izmiče, i beži odonud svako đavolsko dejstvo i mačtanje, svaka prividna havet kloni se, ne smi nasrtati na kućane i vrlo s dobrim razgovorom se svi živu mirno i pošteno boravljeći. I samo isto na knjige zgledanje zausteže čoveka od greha. Ako i na putu u kom zaboravku drznemo štogod nevaljalo učiniti, vrativši se doma glednemo na knjige, taki se osudimo i u sebi se stresemo te se ustručamo više zatratati u onakve zlokobice.


[postavljeno 21.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 06:49:14 pm »

**
Gavril Stefanović Venclović


SREBRNI MAJDAN


INOROG

Taj, što se zver indijski zove inorog, rog mu je lekovit. Takvu u sebi svoju silu ima, te od gorke vode slatku čini.

Tamo, među morami, po arapskomu vilajetu, imadu zločeste i gorke vode i nisu za piće. Skupe se gde na koju vodu šumska žedna zverad, — piti ne mogu; valja im čekati dok ne dođe inorog. Kad on stigne, ta i zamoči držeći mu rog u vodi, taki lepo pitku vodu, još lekovitu je učini, te se sva zverad izokola napiju. A kad rog digne i ode, voda ostane ka i bila: nevaljala, gorka.


MOŠTI LAZAREVE

Posle, po dugom vremenu, za grčkoga carstva, kroz neko priviđivanje, premudri car Lav, prenese mu odonud častne mošti u Carigrad. Sazida na njegovo ime lepu crkvu, i s desne strane suproć oltara, u duvaru načini mu mesto. Vrlo skupo ukrasi mu ćivot i tamo ga pošteno položi stajati mu. Vrlo lepa mirizma iz ćivota mu, piše se, da izlazi. I može biti da i dosad onde stoji, kako ovde za njega se piše. Ako ga ne uzbudu odneli kud Rimljani kad su harali Carigrad, i mnoge su svece i svete stvari pokupili po istočnoj zemlji, te ih u svoju zapadnju zemlju kojekud razneli, gdeno i do danas prebivaju.


O TURCIMA

So tim i Turkom okrajanje postade, od Ismaila, oca njihovo taj adet. Jerno Ismail sin je bio Avramov od sluškinje mu robinje Avgare. Zarad toga se u pismu Turci prozivlju Ismailti i Agareni, a po Avramu oni su židovska braća rodom, te po onoj od Boga onda Avramu izdatoj zapovedi, i oboji se režu.

***

O SEBIČNOSTI

Nisu nam jedno svi ljudi. Mnogo obaška se držeći i ovi na vedrini zlopate, a drugi u kamenitih visokih šarenih i nacifrastih kuća dvostrukih i trostrukih polata s mnogim pregradama i više praznim bez čoveka, te u jednih boravimo a druge nove pravimo i što nam nije po ćudi pak sobaramo i drugojače potafralije pravimo — a kome, kako li, ni(t će) biti rodu a ni prijateljem našim, nego li nekim tuđinom i neznancem. A da bi i takvim ostalo nek bi i to bilo; ama izostati će doposle nekim zlotvorom i dušmanom našim, i to nam je dobra podužbina! Neka da druga braća ti napolju mrznu i cokoću zubi odrpani u zločestih ritetina a jošte i toga slabo na sebi imajući, a mi da se bašimo u mekoti sami preoblačeći se u novo ruho, lepše od lepšega, sa srebrom i zlatom nacifrano, skupom kožom podstaljeno, a sa siromasi da se podrugujemo i šegamo im se više nego što ih poštujemo.—

~

Bezbožnici nepožaoni kad im se što umnoži i svrha prispori, nejma ušto ni sabrati, ne može k mnogom prispeti, voli da mu tamo u polju sve sagnjije i stopi se, nego li neimuće da bi pokanio neka onaj višak sirota i udovice da bi sebi sabrale štono je Bog zapovedio da tako bude: obirak, zaboravak li žitu, voću, vinogradu da ne čini domaćin: neka ono ostaje nejačim a što još iz toga preteče da bude poljskim pticami i ostaloj životinji.

Ama domaćin vrlo merka i sluša hoće li mu putnik kad prohodeći skinuti s drveta koju voćku da ga dovreba te izbije, ruži, psuje i oglobi toliko što ono stotinom nije onoliko vrsno. Haj, haj unutričino, šupljan, dušman svome napretku i dugom životu! Prohodeći siromaš željni, nevoljni, bolestljivi, gledeći im žalostivo božji ganiluk nasporen, ne smi se blizu ni prikučiti a kamoli da se čim zasladi; jednako čezne kanda ništa nije rodilo, novca nejma da kupi, tuži i uzdiše do Boga. Videći to Bog sažali se, napušta pred berbu svaku havet, bube, muhe, crve, gusenice, krupu, zlo vreme, — satre i pogubi i ubah malo ostavi što zločesto kad nema njegovim ljudma, siromaši!


DVOKOLICA PRAVDE I GREHA

Mnogi imadu adet izgovarati: "Brate komu je dobro ovoga sveta i tamo će mu dobro biti. Komu je ovde zlo, tamo još nagore ide. Bogat ovde i tamo, a siromah ovde i tamo, muka ovde a muka i tamo." Iz dobra u dobro, iza zla u gore zlo dopasti ta to bi bila čoveku dva poštenja, komu pak dve muke, štono ni po pravici ne može dvostruko biti, nego jedno; tamo ili ovde i dobro i zlo. Da što vi to osvem pisma mudrujete i o sebi iz svoje vam glave besedite, mnogi OD vas, te takve nevaljale svuda besede razno siti po pijarci i po trgovinama u svome dobijanju što ste ih pokupili i dostali od igračica na svir nji po mehana i po zurnica?

Dede spravi sebi u pameti dvokolice, te upregni da je vuku pravdu svoju i diku ti, i greh tvoj sa sklonjivanjem hudim, — i videćeš grešnu dvokolicu da pretiče svu pravicu; ne od svoje snage nego od brze jačine druga ti nisko gledanja svoga ukora, a onu pak natrag ostajuću, jedva se vukući ne zarad slabinje pravde, nego li izarad teška na koli tovara, grdinje, dmenja i veličana svoga ti.


O ŽENAMA I DEVOJKAMA

Devojka kad je za koga već prstenovana, vrlo se boji zla glasa na nju da što ne izađe. U svome domu sedi, na daleko ne hodi, po sokaci ne zuri, s momcima se ne smi šaliti ni smejati, il' se kome rugati, nego i od pogleda se čuva do ono dobi dok se s mužem sastane i venča se. A to se i samo zna, jer kad se žena s mužem združi, onda jezik pruži! Ama dotle od svašta strepi te ne smi ni svoga zuba pomoliti. A za koje veliko poštenje muževlje? Eda li se svaka u koje veliko dobro, neko golemo blago i miraze ili koje kraljstvo dugoletno uvaljuje? Mnoga i svoga joj muža vala da hrani, jošte bijena i korena, pretucana i progonjena; niti ima koga posletka dobra, ili na što verna pouzdanja. Pak mu toliko govi i poštenje mu nosi!


[postavljeno 22.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 06:50:32 pm »

*

GAVRIL STEFANOVIĆ — VENCLOVIĆ


Najverniji sledbenik pripadnika račanske škole jeste Gavrilo Stefanović — Venclović. O sebi je rado govorio kao učeniku "bivšago v Sent Andreje opšteg duhovnika Kiprijana Račanina". Živeo je u Sent Andreji, a potom delovao u Đuru i Komoranu. I kod njega, kao i kod njegovog učitelja Kiprijana, prisutna je pažnja prema štovanju srpskih svetitelja. Pisao je Žitije Svete Petke 1732. i despota Maksima (oko 1734). Dao je svoju verziju ovog žitija, koja predstavlja jedan korak ka modernoj istoriografiji, a u okviru stare književnosti delo je nastalo na narodnom jeziku. Samo u jednom svom zborniku priredio je pravu antologiju tekstova posvećenih Srbima svetiteljima: arhiepiskopu Arseniju, Stefanu Dečanskom, Svetom Savi, episkopu Maksimu, Majki Angelini, kralju Milutinu, knezu Lazaru... Delimično su poznati i njegovi planovi: "Rad bih i Svetom Savi i Simeonu primetnuti poučenije u savkupljenim, k inim svetima, a ne znam im poreklo, ni koliko su let koji živeli, kojego se goda prestavio, od koliko je let koji u inočestvo unišao i arhijerejstvo, a bez toga se ne može sprilikovati slovo...".

U drugoj deceniji 18. veka Venclović je u Đuru. Tad se morao baviti i gradnjom hrama u ovom mestu. Opština je siromašna pa se on 1715. obraća za pomoć karlovačkom Mitropolitu Vikentiju Popoviću i u ime sveštenika malih i velikih moli za pomoć: "Preteglo siromaštvo i nužda paki nam se rondosala Crkva. Duvar trošan a tavan istrunuo, te pao dole sav te smo započeli paki da bi Bog dao da obnovimo. I siromasi smo i malo nas je a majstori skupi. Što smo imali do polak posla sve smo potrošili...." U isto vreme on se bavi i prepisivanjem knjiga. Pored toga, on i prevodi. Uz ostalo, tu je i prevod skoro celog Svetog pisma, sto godina pre Vuka Karadžića.

Autori su zadovoljni njegovim prevodima biblijskih tekstova, ali ne i prenosima stranih pisaca, jer je prevodio "reč po reč, i rečenicu po rečenicu - ropski, tako da mu je prevod nejasan i pokašto nema smisla. Po svemu se čini da on nije mnoga mesta ni razumeo u originalu".

Za razliku od ostalih Račana, čiji rad se svodi uglavnom na prepisivanje, Venclović se trudi da se iskaže prvenstveno kao pisac, a tek onda prepisivač. Uz to, prihvaćen je kao antologičar, prevodilac, pesnik, naučnik-enciklopedista i estetičar. Ocenjen je i kao besednik sa "sabljom u jeziku". Iza sebe je ostavio oko dvadeset hiljada rukom pisanih strana. "Gotovo sve crkvene knjige, od Budima do Sent Andreje, od Gavrila su, čiji rad se prostire od 1716—1747. godine, a možda su i mnoge stare ikonice u Požarevačkoj, Ćiprovačkoj, Preobraženjskoj i Opovačkoj crkvi od njega".


SRBSKO-PROSTI JEZIK

Deo te zaostavštine nalazi se u Sent Andreji, za koju je ostao vezan celog života. Nije se zadovoljavao da ostane "zanatlija". Bio je samouk, ali je neprestano učio. Njegova delatnost je spoj truda, dara i, nažalost, malog uspeha. Nije uspeo da se uklopi u život okoline, već ostaje u samoći koju teško podnosi. Njegovi spisi uglavnom ostaju u onakvom stanju kako su izašli ih njegovih ruku, sa vlatima kukuruza od njega ostavljenim - tako ovi zbornici postaju na izvestan način i herbarijum — Venclović se zalaže za korišćenje narodnog jezika. "Srbsko-prostim jezikom... za službu seljano neknjiževnim... na prostom i urazumitelnom znanije srpskoje za seljane i proste ljude." Ovakav stav je i pravdao. "Ne u magli i kroz oblak učiti i govoriti neveštim pismom, nego prosto im se jezikom njihovim obraćati, tako da sve razumljivo ljudima bude." Pri svom radu, Venclović unosi i izreke "koje predstavljaju jedva nešto izmenjene, ili čak, u celini verno zabeležene narodne poslovice".

Teško je pomiriti ono što Venclović u pismima govori o svojoj popularnosti, kako tamo gde on propoveda, pored njegovih parohijana Srba i Grka, dolazi "Šokac, Madžar, Švaba, Nemac, Španjor..." i činjenicu što takav talenat život provodi na periferiji srpskih prostora gde se bori sa oskudicom jer je tu malo vernika. Kako se desilo da za njega nije bilo mesta južnije u kompaktnijim srpskim sredinama ili u samoj Sent Andreji u kojoj rado boravi i koje se redovno seća. O Sent Andreji se ne može govoriti bez pomena Venclovića, a u njoj za njega nema mesta. "Sve sam lani ožidavao da ćete me odavud promeniti i kad već sustiže zima (kao i sada što sustizuje) ta priznah da mi nije puta". Iako sebe smatra Sentandrejcem, utisak je da Sent Andreja više živi u njemu, nego on u njoj. Zna se da se sklanja u ovo svoje omiljeno mesto u dva maha - tokom autrijsko-turskih ratova 1716. i 1737. godine. I boravak tokom 1717. u voljenoj Sent Andreji koristio je za stvaranje i o tome ostavlja zapis na mineju za mart-april "spisa mali đakon Gavril u Sveti Andreja više Budima".

Oskudica ga prati celog života. Danas je teško uživeti se u ondašnje uslove preživljavanja, kad se spor vodi između jednotrećinskog i dvotrećinskog vlasnika knjige. A onda, dolaze i dalje teškoće. "Pisah si zelo skudo... i bez mesta v nuždih domeh. V oskudemi telesnih potreb..."


NEUMOLJIVI MORALNI SUDIJA

Njegove propovedi odaju darovitog autora, koji dobro zapaža, te se stoga mogu primeniti i na druge periode van njegovog i ubrajaju se u najbolja dela celog srpskog besedništva, jer se odlikuju "čistim, tečnim, narodnim jezikom... obrtima i figurama iz narodnog pričanja, pokazuju stvarno i veliko poznavanje narodnog života, razumevanje narodnih potreba, ozbiljno shvatanje pastirske dužnosti...". Utisak je da mu osnovno polazište nije dobro, jer više prekoreva nego što podstiče i oduševljava. Umeo je da nastupi kao "neumoljivi moralni sudija, ali u isto vreme i lekar". Među slušaocima tih propovedi lako se može neko osetiti prozvanim i tako postati neprijatelj. "Vi, koji se po grehu valjate, kradete, lažete, opijate se, jedan na drugoga mrzite... hoćete da imate a ne radite!" Jedan od njegovih sukoba rešavao je lično karlovački Mitropolit.

Tako Venclović više odbija ljude od sebe nego što ih je privlačio, što bi bilo prirodno za čoveka takvog zvanja i znanja. Socijalni sastav njegovih malobrojnih parohijana ipak nije bio takav da ne bi mogli svom duhovniku da obezbede pristojan život. Nekad je dočekivan sa radošću, "v leto 1730. dođe jeromonah Gavrilo Stefanović, slavni propovednik iz Sent Andreje". Potom, razočaranje kao da je bivalo obostrano. Ovo je utoliko teže shvatiti kad se sagleda njegovo revnovanje za očuvanje Pravoslavlja, u čemu ga sprečavaju latinske vlasti, te ne dozvoljavaju susret sa Srbima osuđenim na najtežu kaznu. "Ovo je vrlo opasan posao, da koji hrišćanin dopadne tamnice, to već i dušom da propadne."

Ipak, pokazuje više takta i spretnosti od svog nadležnog arhijereja budimskog Episkopa Vasilija Dimitrijevića, koji postojeće nesporazume želi da razreši primenom strogih kazni. Tad Venclović nastupa smirujuće u oba pravca, jer se plaši neodmerene reakcije, pošto se "od zla za inat i u drugu veru prelazi".

Uz ono što mu pripada kao duhovniku, i obavljanje pisarskog zanata moglo mu je biti od koristi. Pored toga, i sam je bio svestan vrednosti zanata i o tome govorio "vrlo je dobro da ima svaki čovek bar štogod znanja u svojih ruku, štono se veli: zanat, kanat; te, ako mu svega nestane, opet se može malo obživiti gde god uzbude sa svojim zanatom".


ZBORNICI

Deo svojih spisa sabira u zbornike, na čijem formiranju nekad radi i po više godina. Tako je knjiga, koja je docnije dospela u Moskvu, početa 1711, a dovršena 1716. godine. Naslovi najpoznatijih Venclovićevih zbornika su: "Razglagolnik istinskog života"; "Presađenica"; "Mač duhovni"; "Razlučenije sloves poučiteljnih"; "Velikopostnik". Dela su mu ostala u rukopisu i po tome on nije usamljen. I profesor novosadske bogoslovije, Dionisije Novaković, poznat i cenjen od savremenika po učenosti, a potom je bio i budimski episkop, većinu svojih dela ostavlja neobjavljenim. Njegova dela i prepisi samo delimično su sačuvani. Većina njih u Beograd stiže zaslugom Gavrila Vitkovića. "Na ovom putu nabavio sam još i drugih šest zbornika koje je napisao jeromonah Gavrilo, koje sam radi dopune onih četiri zbornika što sam prošle 1870. godine pronašao i sobom doneo... da bi učeno društvo u svojoj biblioteci imalo svekolika dela Gavrilova koja su važna što su napisana u prvoj polovini prošlog veka, na čisto srpskog jeziku."

Želja mu je bila da bar skonča blizu Sent Andreje. "Tamo blizu sela Pomaza kod vode što je zovu Sulejmanovac da bi kelicu konačnu spravio". Tu bi živeo "kano remeta". Bilo je to onda kad je osetio nemoć jer "koji je mlad i uzda se mnogom životu može boraviti na nuriji".


Živorad Janković | Pravoslavlje.spc
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #9 poslato: Decembar 26, 2010, 06:51:20 pm »

*

GAVRILO STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ


Najsnažnija ličnost koja je delovala u duhovnom životu Gornje Zemlje i među Komorancima, prvom polovinom XVIII veka, bio je Gavrilo Stefanović Venclović.

Gavrilo Stefanović Venclović je najkarakterističniji predstavnik srpsko-slovenske književnosti prve polovine XVIII veka. Pripadao je učenicima Kiprijana Račanina, iz čuvene Račanske škole.

Pre Velike seobe Srba 1690. godine, manastir Rača na Drini bio je jedan od retkih rasadnika pismenosti u srpskom narodu. Kaluđeri su se posebno bavili prepisivanjem crkvenih knjiga. Pošto je 1688. u vreme ustanka srpskog naroda manastirska crkva od turaka "ognjem sagorela", manastirska bratija je u Ugarsku prešla 1690. godine. Živeli su najpre u Sentandreji, a potom u manastiru Beočinu. I ovde su se bavili prepisivanjem obrednih knjiga za potrebe srpske crkve. Rodonačelnik Račanske škole bio je jeromonah Kiprijan. Da bi što uspešnije ostvario svoju misiju, oko sebe je u Sent-Andreji okupio izvestan broj pismenijih kaluđera i otpočeo da sa njima radi "v velikej buri i metežu".

Među Kiprijanovim učenicima posebno se isticao mladi Gavrilo Stefanović Venclović.

Došao je u vreme Velike seobe. Pouzdano se zna da je bio kao jeromonah u Sentandreji 1736. godine. U Đuru je kao kaplan delovao od 1736. do 1739. godine, da bi tada došao u Komoran i ovde ostao narednu deceniju, kada mu se gube tragovi. Možda je, zajedno sa svojim vernicima posle ukidanja šajkaškog staleža u Gornjoj Zemlji, otišao na jug, u Bačku, na ušće Tise u Dunav.

Bilo je to vreme velikih verskih progona Srba. Kao propovednik srpskih šajkaša, sa oduševljenjem je dočekan u Komoranu. Komoranski Protokol je zapisao: "Dođe jeromonah Gavrilo Stefanović, slavni propovednik iz Sent Andreje." Za njega je Jovan Skerlić rekao da je "imao više crkvenoga obrazovanja no i jedan crkveni čovek među Srbima onoga vremena".

Njegov opus, pored ostalog, sadrži prepise crkvenih knjiga, kao i prevode, pre svega, ruskih autora. Od posebnog značaja za delovanje među Srbima u Komoranu bili su tekstovi Lazara Baranoviča, černigovskoga arhiepiskopa, koji je drugom polovinom XVII veka, u doba velikih verskih sukoba, smatran za velikog besednika i teologa ruske crkve. Naročito se istakao kao polemičar sa katoličkim bogoslovima i kao teorijski branitelj pravoslavlja. Njegove besede i polemički spisi Vencloviću su se učinili pogodnim za srpski narod, koji je u novoj domovini bio izložen opasnostima od unijaćenja i katolicizma.

Kada je reč o delovanju među vernicima, mora se imati u vidu i jezik Gavrila Venclovića. Radove za crkvenu upotrebu piše srpskoslovenskim jezikom, u duhu sa crkvenim tradicijama. Kada, međutim, piše za narod, posebno kada kao propovednik sastavlja besede, on se služi narodnim jezikom, pozivajući se na Bibliju. I sam Bog, govorio je on, rekao je Mojseju da sabere ljude i da im govori tako da mogu razumeti i sinove svoje naučiti. Od toga nije odustao ni kada je četrdesetih godina XVIII veka prevladao ruskoslovenski jezik.

Od književnog i kulturnog značaja bile su crkvene besede Venclovića. Od 1739. bio je kapelan srpskim šajkašima u "slavnom gradu Komoranu". Njegove besede sa crkvene propovednice odlikuju se čistim i tečnim narodnim jezikom. One pokazuju dobro poznavanje narodnog života, razumevanje narodnih potreba, ozbiljno shvatanje pastirske dužnosti. Njegove propovedi se ubrajaju u vrhunska dela srpskog crkvenog besedništva. Za njega je Skerlić rekao: "U inteligentnoj ljubavi za prost narod, u racionalnoj ideji da za narod treba pisati narodnim jezikom, on je preteča Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića, i za čitavo pola veka on stoji pred svojim mračnim dobom... I kada se čita njegova lepa i jasna proza, pisana na živom, prirodnom i čistom jeziku, oseća se koliki je veliki nazadak bio uzimanje mrtvoga i hibridnog rusko-slovenskog jezika za književni jezik srpski".

Besede Venclovića u komoranskoj srpskoj pravoslavnoj crkvi slušao je mladi Jovan Rajić, koji je od 1744. godine pohađao Latinsku školu u ovom gradu, koju su vodili jezuiti. Da bi se spasao od jezuita koji su hteli da ga pokatoliče, "otide u protestantsku školu u Šopronj". To navodi i Jovan Skerlić kada piše o tom periodu života velikana naše kulture. Životni put je ovog mladog čoveka, žednog znanja, odveo sa panonskih prostora u Kijev, u Duhovnu akademiju".
Rastko.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #10 poslato: Decembar 26, 2010, 06:51:55 pm »

**

GAVRIL STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ


Sve što o Gavrilu Vencloviću danas umemo da kažemo, odigralo se između 1711. i 1747. godine. Te prve godine izronio je iz mraka ranog XVIII veka; one druge godine na isti način nestao je u tami vremena. Tačnije, njegov život protekao je omeđen seobama Srba. Započeo je u atmosferi Velike seobe pod Arsenijom Čarnojevićem 1690, dostigao je zrelost u trenutku kada je došlo do seobe Srba s turske na austrijsku teritoriju pod Arsenom Jovanovićem Sakabentom 1737. godine, a ugasio se negde u nemirima i velikim promenama na austrijskoj granici, koje su dovele do iseljavanja Srba u Rusiju sredinom XVIII veka.

Blizu dvadeset hiljada strana Venclovićevih spisa ostalo je do danas u rukopisu. Ta tajanstvena barokna ličnost, besednik, erudita, prevodilac, pesnik, antologičar, esejist, ikonopisac i tvorac drame na srpskom jeziku, barokni enciklopedist i racionalist koji je u svojim rukopisima sproveo sto godina pre Vuka jednu jezičku i jednu pravopisnu reformu, ostao je do danas nepoznat čitalackoj publici za koju je pisao. Njegovi dragoceni rukopisi, koje je sam iluminisao, pisani su na jednom neobično lepom narodnom jeziku u ranom XVIII veku, kada se književnost na srpsko-slovenskom uklanjala pred školskim obrascima koje su donosili ruski učitelji. Venclović je u svojim spisima ostavio čitavu jednu književnost nanovo stvorenu, jedan vilinski svet legendi i čuda, svet na granici svetova, Istoka i Zapada, sa svim njegovim gladima, radovima, seobama, opsadama i danas već zaboravljenim običajima.

U Vencloviću smo prvi put dobili jednog pesnika, estetičara, antologičara, besednika, proznog i dramskog pisca koji je pisao na čistom srpskom jeziku. Ako za velike pisce vredi što i za najveće, onda bismo za Venclovića ponovili ono što je rečeno o jednom od najvećih: "njega nikada neće shvatiti onaj koji, svesno ili ne, zadržava zastarelo umetničko učenje originalnih genija".

U Venclovićevom radu, uostalom, nije ni bilo mesta i vremena za originalnost u našem današnjem shvatanju reči; on za sobom nije ostavio jedno književno delo, nego nanovo stvorenu čitavu jednu književnost. U tom smislu on je bio potpuna autohtona, specificno naša pojava i mesto mu je uz Ćirila i Metodija, uz Savu Nemanjića i druge tvorce srpske recenzije, ali ne u jednom uskom filoloskom značenju reči, pod kojim još uvek nismo dovoljno spremni da sagledamo sve ono što jedna široka kulturna reforma podrazumeva.


Milorad Pavić

[postavljeno 30.03.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: