Ljubivoje Ršumović (1939)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubivoje Ršumović (1939)  (Pročitano 31828 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« poslato: Decembar 26, 2010, 08:12:48 pm »

**

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ




Ljubivoje Ršumović rođen je 3. VII 1939. godine u zlatiborskom selu Ljubišu. Osnovnu i Srednju školu učio je u Ljubišu, Gostilju, Čajetini i Titovom Užicu. Godine 1963. diplomirao je na Odseku komparativne književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu.

Prve pesme objavio je 1957. godine u užičkim "Vestima" i "Književnim novinama". Prvu knjigu Tandara mandara objavio je 1966. Zatim slede knjige: Pričanka (1967), Ma šta mi reče (1970), Još nam samo ale fale (1973), Nevidljiva ptica (1974), Domovina se brani lepotom (1975), Koš (1975), i Vesti iz nesvesti (1976). Objavio je i dve knjige poezije koje nisu namenjene deci: Zov tetreba (1.977) i Uspon vrtovima (1977).

Autor je mnogobrojnih radio-televizijskih emisija. Najpoznatije su mu serije za decu Hiljadu zašto i Hajde da rastemo.

Dobitnik je nagrada "Neven" (1970), "Mlado pokolenje" (1970), "Brankove nagrade" za prvu knjigu poezije (1971) i Nagrade Zmajevih dečjih igara (1971).

Živi u Beogradu. Radi kao urednik u Televiziji.


Milovan Danojlić, 1991




"Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno.
Od Zmaja do Ršumovića.
Novi počinje od Ršumovića,
a završiće se pesnicima koji još nisu rođeni"
,

napisao je Duško Radović u Antologiji srpske poezije za decu.



[postavljeno 29.08.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 08:13:16 pm »

**

RIME LJUBIVOJA RŠUMOVIĆA

I

Ršumovićeva (Lj. Ršumović, 1939) poezija naglo je osvojila najšire čitalačke slojeve. Njegove pesme ponavljaju deca po zabavištima, uče ih dečaci i devojčice školskog uzrasta, recituju ih odrasli svih ukusa i zanimanja. Takvu popularnost nije doživeo nijedan naš posleratni pesnik. Jedan od uzroka te snažne ekspanzije jedne pesničke reči treba videti i u prodornosti televizije, preko koje su ove pesme, u privlačnoj muzičkoj obradi, prvi put bile ponuđene širem slušalaštvu. Lakoća i sigurnost njegovog stiha pleni i staro i mlado. Te se pesme daju bez otpora, bez ostatka: u svakom razgovoru, u svakoj prilici, mogu se navoditi; čitaoci su već počeli u najraznovrsnijim situacijama da izgovaraju pojedine stihove i strofe. Biće da su ove pesme pale na zahvalno tle, ili, još tačnije, da ovaj pesnik zadovoljava laku, stalnu, svakodnevnu potrebu duha za poetskom igrom sa rečima i sa stvarima. Ta je potreba toliko u nama, da neke pesničke replike i obrte izbacujemo usput, nehotice, sa punom svešću o beznačajnosti svoje igre. Sklonost duha ka dobro rimovanim replikama, ka hitrim i efektnim formulacijama, ka smelim verbalnim asocijacijama, obično se podvodi pod stihoklepstvo, što uglavnom i jeste. Ršumović se nije libio da stihoklepačku naviku podigne do stila, do stava, do odnosa prema svetu. Zato je, čini se, i naišao na tako nepodeljen prijem; postao je popularan pesnik u dobrom značenju te reči, posvećujući jedan nepriznat a široko rasprostranjen ukus. On je pohvatao neke reči, neke parove reči, skladove, rime i verbalne varnice koji se poodavno vrte oko nas, lebde u vazduhu, i koji se, baš zbog te svudaprisutnosti, i nisu smatrali pesnički upotrebljivim. Ršumović je neposredno izišao iz kolektivnog smisla za poetsku doskočicu, za rimovanu piruetu podsetivši nas, još jednom, da u prezrenim i odbačenim postupcima postoje plodne mogućnosti iskazivanja kojih često nismo ni svesni, i da, u svakom pesniku, na jednom ili na drugom nivou ceo narod ispituje i potvrđuje zračeću energiju reči.

II
 
Ovaj pesnik je nov po nečemu što se u pesničkom korišćenju jezika odavno ne smatra značajnim, čega se bolji ukus i sluh klone: on je strasnik pune verbalne sonornosti i savršeno podudarnih rima. Izbegavanje jakih, zvučnih rima počelo je kod nas još s prvim talasom međuratnog modernizma, da bi potrajalo kroz ceo noviji period razvoja poezije. Prejaka rima još uvek nam izaziva preterani, prostački efekat, liči na površni, neukusni ukras; dekoncentriše nas; razbija duhovnu ozbiljnost i usredsređenost. Moderni ruski pesnici koji su, preko prevodilaca, i na nas uticali, takođe se drže krnjih, razrokih, nepotpunih rima — kao da se na taj način jače sugerišu smernost, spontanost i dobra lirska nemoć. Žestoka rima udara kao čekić u glavu; njome pesnik isuviše uspešno vlada odnosima u svetu da bismo mogli da mu se prepuštamo do kraja. Pesma se pretvara u zvučnu razglednicu, bez senke neizrecivog bez preliva. U rimu se sliva, na nju se prebacuje veliki deo smisla i sadržaja. Ali i bez te opasnosti, koja je naročito vidljiva kod osrednjih stvaralaca, u samoj preglasnosti jakih, apsolutnih rima ima neke drskosti, nečednosti, trijumfalnog slađenja i naslađivanja — pa je finiji liričar, zbog svega toga, prema dobroj rimi razumlivo obazriv.

Ali uza sve to, magija slikova i dalje je neodoliva; odbacivane od pisane poezije, rime su počele da se množe u govoru, da se uvlače u idiome, u parole, u reklame, u popevke'. I, još jednom, dečja poezija je odigrala svoju danas već nezamenljivu ulogu: Ršumović je u nju uneo prejaku rimu. Iz brojnih zvučnih podudarnosti nastao je svet jedne poezije, ta poezija.

Ima neke nepromišljene, goleme radosti u načinu na koji Ršumović upotrebljava te, takve, najzvučnije rime. "Prirodne" spojeve i dodire reči on prima kao blagodat s neba, kao radosne sugestije, kao gotov materijal koji se pesniku sam od sebe nudi, i trebalo bi biti samoubilački raspoložen pa ga odbaciti. Parodičnost i slobodan polet imaginacije omogućile su jakim rimama da dođu u pogodan kontekst, da se izgubi nešto od njihove težine, i da se, kroz igru rečima, dođe do pesničke igre. Ovako stvoren svet čini se postojan i celovit. Sve može biti dokaz za veliko jedinstvo (ili nejedinstvo) sveta; svaka metoda, ako se dosledno upotrebljava, otkriće nam čitav sistem veza svega sa svim; zvučni afiniteti među rečima nisu, u tom smislu, najgori putokazi. Oni su "slučajni" i nevredni pažnje samo sa jalovog racionalnog stanovišta. U pesničkoj igri, pak, rime utvrđuju veze između pojmova, slika i značenja sa uverljivošću koja je ravna bilo kojoj drugoj saznajnoj ili logičkoj operaciji.

Dugo prenebregavani, odnosi između nekih zvučnih i potpuno podudarnih reči otkrili su se u svim njihovim mnogoznačnostima, dali nam se na prvi pogled, u distisima, gde rima pomamno i nezasitno doziva rimu, i gde stih neprestano traži i nalazi zadovoljenje u zvučnoj eksploziji koja ga zaokružuje, ispunjava, i poništava, sve u isti mah. Samo su u dečjim pesmama, tj. u pesmama koje ne pate ni od kakvih predrasuda, ovakvi slikovi, danas, mogli da blesnu poetski i nevino: grip-džip, dugačak — Mačak, štipnu—pipnu, zucnu -kucnu, kaza - smaza, kralju — pralju, doba - groba, princeza — reza, vode — ode, zbrci — brci, dremao— spremao, đipio —zgipio, straže — kaže, telefonira — slonira, stvorila — gorila, slutili — zaljutili, Petar - tapetar , vetar — metar, avione — luftbalone — salone – pantalone , stila — krokodila –tila – mastila , dara – kvara – nara , odmara , roze –poze , poza- nervoza , olovku –mišolovku , čamac – mamac , smejalice – grejalice , šator – mator – navigator – radijator , ludaka – budaka , probali – obali , ledine – sredine , planove – dlanove , kuda i kamo – budakamo , pučini – učini , Osla – posla , Brisla – smisla , misle – kapisle , dušicu – mušicu , Kosta – mosta , Slovac – lovac , kerove – zverove , jelen – zelen , novac – lovac , leska – peska , družine – užine , nikom – kikom , Apate - čapate , kokte – nokte , Grčka – brčka , zna se – prase , popne – opne , tatinom – batinom , odnose – podnose , ruga – druga , letu – dijetu , gorak – čvorak , čičak – različak , boluje – školuje , cvikere – klikere , lađu – nađu , pliski – viski , dobar – sobar , dojma – pojma , jačaj – značaj , organizam – mehanizam , pomorac – dvorac , hrabar – dabar , zdravlje – kravlje , vakat – lakat , plakat – sakat , šuster – luster , džokej – okej , puter – skuter , čavče – mravče , registar – bistar , Skoplja – koplja , Slankamena – ramena , Siska – diska , Fruške – kruške , farsa – Marsa , klekinje – mekinje , srebra – rebra , Čente – momente , školjka Pupoljka , tragu — ragu, kaputu — na putu, đavoli- zavoli, kućica — Vučića, bačve - Mačve, itd.
 
III
 
Pogleda li se pažljivije navedeni spisak, lako će se uočiti smelost sa kojom Ršumović koristi "nepesničke" reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje, i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima; samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran; Ršumović je iskoristio taj trenutak.

Prejake rime najčešće su i nosioci značenja: muzički i smisaoni naglasak kod Ršumovića se poklapaju. Sve je podređeno rimi; zbog nje pesnik često izvitoperi morfologiju, pomuti sintaksu, ili počini kakav drugi prekršaj:

Osramotim karabina
Kao strina
Upropastim svakog metka
Kao tetka,


ili, na drugom mestu:

Da l žirafa obožava žira
Da li majmun harmoniku svira
,

ili, takođe zbog rime, sklepa smešnu, efektnu

KO JE
Pita beli slon
KO JE
Pita telefon
I tako u beskrajon.


IV
 
Zvučnost rima, i potpuna otvorenost prema svim rečima, a naročito onim rečima koje nemaju najbolju reputaciju u poeziji, dva su načela na kojima je zasnovana Ršumovićeva dečja pesma. Samo postojanje neke rime, njen puki blesak, za Ršumovića je znak da je u jeziku nešto sazrelo, daje povod za pesmu pripremljen, i da treba poći za tom naznakom — smisao će se, sam od sebe, naknadno ustanoviti, organizovati. Sve je povezano, svemu je koren jedan i isti: u poeziji reči oživljavaju uspostavljanjem veza, premošćivanjem vremenskih i prostornih bezdana, a slik je tačka u kojoj se linije smisla na najblistaviji način seku i upotpunjavaju. Pojmovi, prizori, iskustva i slike potvrđuju se, međusobno otkrivaju, bogate, usklađuju.

Sve se to čini u samozaboravu, u zanosu igre. Elementi igre su reči; značenja dolaze kao rezultat njihovog slobodnog dodirivanja. Sve ostalo je u drugom planu, a naročito „osećanja”; ona su skrivena, potisnuta, da se pesma ne bi uzaludno gušila, da im ne bi robovala. Razume se, u igri sa rečima dolazi i do odblesaka stvarnosti: izranjaju, zajedno sa rečima, vrlo prepoznatljive situacije, portreti, zbivanja... Ostaje, međutim, uvek ona lagodna nota igre i razdrešenosti. I kada govori o svakodnevnim zbivanjima u životu i svetu, pesma je odvojena, slobodna, svoja, ironična, bez posebnih obaveza prema tom svetu:

Bila devojka Mara
Kći Sime obućara
Imala bluzu roze
I dve čarobne poze
     Za slikanje


U toj igri pesnik, povremeno, osvaja mudrost, onu mudrost kojoj se, odveć vezani za stvarni svet, nikada ne možemo približiti. U predahu igre, zamišljen kao i svaki za trenutak klonuli igrač, pesnik izgovara svoju setu, kojom se, donekle, razjašnjava i njegov odnos prema poeziji uopšte, i razlozi njegovog opredeljenja, njegove ironične vizije sveta, te naročitog, izdvojenog odnosa prema pesničkoj umetnosti:

Kad bi čovek znao
Za sve što ga čeka

Ne bi se ni rađo
U vidu čoveka
Već bi bio ptica
Ili vredna pčela
Ili samo bagrem
Negde na kraj sela.


Poezija sama sebi nameće mnoga ograničenja i zabrane, da bi živela zdravije i časnije; dečjim pesnicima se, ponekad, dozvoljava da te zabrane prekrše.


Milovan Danojlić
NAIVNA PESMA ogledi i zapisi o dečjoj književnosti
Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 08:16:00 pm »

*
SJAJ NA PRAGU
Ljubivoje Ršumović


MOJ OTAC

Moj otac nije samo srednje slovo
Nego i srednje srce
I srednji bol

Kada o sebi prica
Cicijasi
Pusta da se nasladjuje
I pretpostavlja

Kada cuti
Bogato cuti

Moj otac zivi u kuci bez avlije
Svako moze doci i otici
Kad zazeli
Doneti i odneti savet

Moj otac svaciju slusa
Ali svoju svidja
Nema uzrecica
I nikome se ne izvinjava

Sve sto za sest dana uradi
Sedmog se u praznik pretvara

Moj otac nije samo srednje slovo
Izmedju mene i porekla
Nego i srednji bol
Sunce na zalasku


PRVA

Moj si ali ko zna ci ces biti
Kud ti krenes tu i tvoja muka
Mlin kad melje i misevi siti
Za nekim i kukavica kuka

Rijec reze grdje od satare
Crnjeg druga od duga ti nema
Ne daj pare na bjes i gitare
Majka dusi namjesto melema

Nemoj da te lakoca povede
Brez borbe ti nema ni pobjede
I sloboda za ljudima zudi

Boj se onog ko ti povladjuje
Car kad prne najdalje se cuje
Ili ljudski il bjezi iz ljudi


DRUGA

Ili ljudski ili bjezi iz ljudi
Ili gledaj il slijepca vadaj
Tesko kapi kad glava poludi
Zlo pocini pa se zlu i nadaj

Krivca nema kad se krivda desi
Zasto nisi ucio za popa
Glaj koji si pamti odakle si
I Ljubis je svijet i Evropa

Put putuje a putnik se vraca
Blago kuci koju grade braca
Jak umije biti i ljubiti

Ispod zemlje koren cuva krosnju
Ko rasipa brzo ce u prosnju
Lasno steci lasnje izgubiti


TRECA

Lasno steci lasnje izgubiti
Ulivodi ne daj u dvoriste
Vatru vatrom ne mores ubiti
Radin ima a neradin iste

Nije djedo bijel sto je zima
Lukav coban vodi a ne tera
I batina dva porupca ima
Idi kisom nisi od secera

Tudja ruka ledja ne pocesa
Utisani kad se zakomesa
Ne daj srcu daleko iz grudi

I drvo bi otislo da more
Od najgoreg ima joste gore
Eno krsa ako sta zagudi



Kako je Ljubivoje Ršumović postao pisac?

— To se dogodilo tako što sam se ja zaista prvo fascinirao knjigom kao predmetom. Moj deda Stevan Simović je imao knjigu "Narodni lekar" u kojoj me je fascinirala slika trudne žene. Podigne se jedan list, vidi se stomak, podigne se drugi list, vidi se beba, zatim bebini organi. Bila je to za mene zapravo knjiga slikovnica. Inače, ja sam naučio da čitam još pre nego što sam pošao u školu. Počeo sam da čitam pesme od Zmaja Jove koje mi je majka čitala i recitovala, a negde u trećem razredu sam napisao svoju prvu pesmu. Pisao sam pesme koje su imale pre svega za cilj da nasmeju moje drugare. Moja učiteljica je tu videla moj talenat za pisanje, nije me grdila, nije me kaznila za te moje male bezobrazluke, nego me je podučila da ako želim da pišem da se ugledam na Zmaja, koji, kako je ona rekla, nigde ne upotrebljava te reči. Rekla mi je, pošto živim na divnoj zlatnoj planini, da napišem jednu pesmu o Zlatiboru. Ja sam to i učinio, a učiteljica je tu pesmu odmah poslala u novine. Posle nekoliko dana stigla je i moja prva književna nagrada, paketić u kome je bila jedna obična olovka sa gumicom, koja dotle nije postojala na Zlatiboru.

— Mnogo godina kasnije, pričajući Dušku Radoviću za taj događaj, on mi je rekao da je upravo on bio taj ko je tu olovku spakovao i poslao je tom đačetu sa Zlatibora, jer je u to vreme radio u tim novinama i izborio se da svoj toj deci koja šalju radove pošalju po jedan takav poklon.
 
Što bi Crnjanski rekao, komendijant slučaj, moj veliki prijatelj i kolega Duško Radović doprineo je mojoj odluci da postanem pisac, jer posle te nagrade nije bilo šanse da odustanem.


Mila Milosavljević (Glas javnosti — 2008)

~
 
Od svega što ste napisali (pesama, knjiga, drama...) šta je to što najviše liči na vas, što je najviše Ljubivoje Ršumović?

— Verovatno je to knjiga "Sjaj na pragu", objavljena osamdeset i neke u Srpskoj književnoj zadruzi. Prisećao sam se saveta koje je otac davao meni i bratu, a imao je običaj da govori u poslovicama i u desetercu, tako da je ceo sonetni venac od toga sačinjen. Nisu one poznate narodne umotvorine, već očeve, majčine i moje. Tako i počinje: "Moj si ali ko zna čiji ćeš biti, ili ljudski il' bježi iz ljudi, lasno steći, lašnje sagubiti, evo krša ako šta zagudi..."

Tatjana Nježić (Blic 23.01.2007)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 08:16:31 pm »

*
Stihovi Ljubivoje Ršumović


DETE

Dete nije dete
Igračka za strine i tete
Dete je dete
Da ga volite i razumete

Nećete mi verovati
I veliki pesnik Gete
Nekada je bio beba
I veoma nemirno dete

Brkati hajduk Veljko
Što je zlotvoru prašio pete
U početku je sisao palac
I bio nemoguće dete

Junaci kosmosa
Što lete na druge planete
Prvo su sedeli na nošama
A posle su seli u rakete

Dete nije dete
Igračka za strine i tete
Dete je dete
Da ga volite i razumete



DECA SU UKRAS SVETA

Nema sveta ni planete
Gde ne može stići dete
Jer sve dečje staze vode
Od igre do slobode

Cveće je ukras bašte
Leptir je ukras cveta
A deca puna mašte
Deca su
Ukras sveta

Lepe pesme tihe tajne
Sve ljubavi važne sjajne
Neka planu nek' se rode
Od igre do slobode

Cveće je ukras bašte
Leptir je ukras cveta
A deca puna mašte
Deca su
Ukras sveta



DECA MOGU DA POLETE

Deca mogu da polete
treba samo da se sete
treba samo da požele
da zamahnu da se vinu
kao ptice nežne bele
ka zvezdama u visinu

Da zamisle
da se sete
kuda žele
da polete

Deca mogu preko neba
na krilima lepih želja
odlučiti samo treba
setiti se prijatelja
osetiti radost šta je
radost deci krila daje

Da zamisle
da se sete
kuda žele
da polete
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 08:17:06 pm »

*
Stihovi Ljubivoje Ršumović


VUK I OVCA

Čini mi se vekovima
vuk sa ovcom nešto ima

Kad je vidi kako pase
vuk naprosto ne zna za se

Ovca kad mu vidi oči
ni da bekne ni da skoči

Ovca ne sme da se brani
vuk se njenim strahom hrani

Ne razumem te odnose
ni zašto se ne podnose



TELEFONIJADA

Na širokom carskom drumu
Što preseca prašumu
Sreli su se beli slon
I jedan crni telefon

HALO reče beli slon
HALO reče telefon
KO JE pita beli slon
KO JE pita telefon

I tako u beskrajon

Ni komandir šumske straže
Nije znao da nam kaže
Da l' slon telefonira
Il' telefon slonira
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 08:17:33 pm »

**

POGOVOR

Nekad je u gotovo svakom našem selu živeo po jedan seljak sklon govorenju u stihovima. On bi i na obična pitanja davao slikovane odgovore: prosto nije umeo da odoli izazovu, nije hteo da propusti priliku. Takvim ljudima jezik, izgleda, liči na zvučnu košnicu u kojoj reči, poput pčela, milozvučno bruje, tražeći pri tom samo kako da se spare, povežu, jedna s drugom odrimuju. Uvereni su da svaka reč sanja jak i zvučan slik, da u svojoj rimi uživa onako kao što lepa devojka uživa u ogledalu. Pesnik bi, po ovom shvatanju, bio neko ko rečima olakšava tu vrstu zvučnog spajanja i odslikavanja.

Ljubivoje Ršumović, naš najomiljeniji dečji pesnik, ispričao mi je jednom da je i u njegovom rodnom selu Ljubišu postojao onakav, stihovanju neizlečivo sklon seljak. Zvao se Vasilije. Taj Vasilije je na Ršumovića izvršio prvi, presudni uticaj. Poveden njegovim zavodljivim primerom, bistri zlatiborski dečak je počeo kovati zvučne, razigrane, smešne stihove, koji su se, prema našim današnjim merilima, mogli svrstati jedino u dečju poeziju. Narodnu tradiciju klepanja stihova Ršumović je brzo podigao do zanatskog savršenstva, ukrstivši je sa modernom sklonošću ka lepim besmislicama, i potvrdivši, tako, životvornost narodnog poigravanja jezikom. Zahvaljujući uticajnosti televizijskih emisija, Ršumovićeve pesme su prodrle u najšire slojeve čitalaca i slušalaca, kako najmlađih, tako i onih starijih. Kao u davna vremena, pesma je, ponovo, počela da se peva. Treće izdanje zbirke Ma šta mi reče prodavano je sa gramofonskom pločom. Čitav jedan naraštaj dece, a s njima i mladih roditelja, pevao je, oko 1970 godine, songove Čini mi se vekovima, i onaj drugi koji je počinjao rečima Vuče, vuče, bubo lenja.

Sadržaj Ršumovićeve pesme najčešće izrasta iz kakvog slučajnog povoda. Pesma je sklop niza pojedinosti koje se nalaze, povezuju i osmišljavaju silom različitih, lepih i neočekivanih slučajnosti. Najveći prevrat što ga je ovaj pesnik izveo svakako je u upotrebi tzv. nepesničkih reči, stranih reči (varvarizama), kao i svakodnevnih govornih obrta, šatrovačkih izraza i familijarizama. To su izrazi poput ovih: Lepa na momente, original morska plavet, to je deveti padež, nemoj da zevaš, ko ti šmirgla uši, tu mi sinu lampa stona, piti batine. . .

Jednostavna i upečatljiva muzikalnost, koja je navela kompozitore na obrađivanje ovih pesama, kadikad se uzdiže do složenijih sazvučja, kao, npr., u završnim delovima strofa pesme Ja razumem loviti jastrebe.

Poučnost je takođe osavremenjena, drukčija, nova. Čovekov je zadatak da se bori za život i za opstanak, da ne poklekne pred jačim. Za dete je glavno da što pre odraste, da dobro jede, te da se, snažno i zdravo, odupre nevoljama koje ga u životu čekaju. Duh opiranja prirodno prelazi u širu solidarnost, u rodoljublje (Domovina se brani lepotom).

Lakoća klepanja stihova razvila se u jednu od boljih vrlina nove dečje poezije, u slobodnu igru svu od maštovitosti, pošalica, a, ponekad, i zrele mudrosti (Iza prvog ugla). Jednu od navika modernog pesništva — izostavljanje interpunkcije — Ršumović je takođe srećno povezao sa zaveštanjem svog zemljaka Vasilija. Ni on, da je svoje stihove zapisivao, jamačno ne bi stavljao zareze i tačke. Kad se govori i kad se peva, pesma bez interpunkcije može.

Puna neočekivanih i prijatnih iznenađenja, glasna, duhovita i drska, Ršumovićeva dečja poezija je jedan od vidova prilagođavanja narodnog stvaralačkog duha modernom vremenu.


Milovan Danojlić




Ljubivoje Ršumović
Hajde da rastemo
Nolit • Beograd
1991


[postavljeno 29.08.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 08:18:04 pm »

*
Stihovi Ljubivoje Ršumović


UZEO SAM HARTIJU I OLOVKU

Uzeo sam hartiju i olovku
I nacrtao mišolovku
U mišolovci parče sira
I još jedno parče sira
Da miš može da bira

Oko sira sam nacrtao čamac
U čamcu upalio sveću
Da miš bolje vidi mamac
Da ne kaže NEĆU

Ali čim sam nacrtao miša
Počela je da pada kiša

Celu je hartiju skvasila
Sveću ugasila
I nije se skrasila
Dok miša nije spasila



MIŠ JE DOBIO GRIP
   
Miš je dobio grip
Pa je seo u džip
I prevalio put dugačak
Da ga pregleda doktor Mačak

Doktor pacijenta štipnu
Pacijent nešto zucnu
Doktor mu leđa pipnu
Zatim ga u čelo kucnu

SA MOJE TAČKE GLEDIŠTA
NIJE TI NIŠTA

To kaza
Pa ga smaza



PONAŠAM SE POPUT PAŠE

Ponašam se poput paše
Svi se samo mene plaše
Dosta mi je ove slave
Priznanja će da me smlave

To miš reče ispred mačke
Pa pobeže naglavačke
Dosta mi je veličine
I svega što hrabri čine

Hoću malo da se bojim
Da osetim da postojim
Reče mačka ispred kera
Pa pobeže u dva smera

Šta mi treba da se prsim
Drugima račune mrsim
Hoću straha da me drma
Da se tresem iza grma

To pas reče ispred lava
Pa odmagli ko mećava

Pogledajte ovo lice
To je lice kukavice
Poručite svima našim
Rešio sam da se plašim

To lav reče ispred lovca
Sav pokunjen kao ovca
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 08:18:28 pm »

*
Stihovi Ljubivoje Ršumović


BABAROGA

Ima jedna pećina stroga
U kojoj živi baba Roga

A ja sam valjda razumete
Jedno veoma hrabro dete

Pa sam rešio upravo stoga
Da joj pokažem njenog boga

Ali valjda znate i sami
Baba Roga se krije u tami

Nosim joj limun, nudim joj krušku
Al' ona ni da pokaže njušku

Da li postoji il' ne postoji
Uglavnom, ona se mene boji.



DESET LJUTIH GUSARA

Deset ljutih gusara
Došlo u moj krevet
Jedan pao s kreveta
Ostalo ih devet

Devet ljutih gusara
Još ne znaju ko sam
Jednog sam uspavao
Ostalo ih osam

Osam ljutih gusara
Ja ih oštro gledam
Jedan pao u nesvest
Ostalo ih sedam

Sedam ljutih gusara
Pobeglo na brest
Jedan pao na glavu
Ostalo ih šest

Šest ljutih gusara
Zbrisalo u svet
Jedan se izgubio
Ostalo ih pet

Pet ljutih gusara
Lete ko leptiri
Jedan pao u bunar
Ostalo ih četiri

Gle četiri gusara
Bes u njima vri
Jedan puko od muke
Ostalo ih tri

Tri ljuta gusara
A protiv njih ja
Jednog sam zviznuo
Ostala su dva

Dva ljuta gusara
A pogled im ledan
Jedan se okliznuo
Još ostao jedan

Jedan ljuti gusar
Postao je medan
Prosto se istopio
Ostao nijedan

U svakom pogledu
Prošla me je strava
Sad je sve u redu
Može da se spava
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 08:18:55 pm »

**

RAZGOVOR O PESMAMA

Mnoge od pesama Ljubivoja Ršumovića ste, sigurno, već upoznali u dečjim listovima, časopisima ili u njegovim knjigama. Za neke od njih su kompozitori napisali melodije koje se mogu čuti na radiju i televiziji. To što nas njima stalno privlači je ona humorna strana kojom pesnik često saopštava i veoma ozbiljne poruke. Čika Jova Zmaj bi za njegove pesme rekao da su "šalozbiljne".

Zapazili ste i to da se on igra rečima, kao i da često koristi reči za koje kažemo da nisu književne. On to čini da bi vas zabavio, ali i da se našali na račun onih koji ih koriste u svakodnevnom razgovoru.

Cela zbirka je podeljena na tematske cikluse, pa se tako lakše mogu sagledati teme o kojima pesnik govori.

U prvom ciklusu Hajde da rastemo on vam na šalliv način saopštava neke istine o tome kako da postanete zdravi i snažni, kako da negujete duh i telo — kako da porastete.

Pronađite pesmu Jedna mamina dama, pa kažite kako se ova devojčica "izlečila" od dosade.

Pročitajte pesmu Dete i objasnite pesnikovu poruku.

Za pesmu Babaroga kompozitor Zoran Rambosek je napisao melodiju. Zamolite učitelja ili nastavnika muzike da vas nauče da je pevate. Isto tako postoje kompozicije i za pesme: Telefonijada, Miš je dobio grip, Vuče, vuče, bubo lenja i druge koje nije teško naučiti.

Pesnik voli da se igra, pa i vas poziva u igru, ali ne propušta da vas ponečemu nauči.

Da li se i vi nekada ponašate kao junaci iz pesme Ponašam se poput paše? Pročitajte je ponovo i izvucite zaključak.

U školi vas uče da poštujete znake interpunkcije. Ove pesme, kao što vidite, nemaju nijednu tačku, zarez ili neki drugi znak. To je pesnička sloboda, ali ove pesme su takve da se po smislu može osetiti gde bi trebalo da stoji koji znak. Primera radi prepišite pesmu Bio jednom jedan vuk i stavite znake interpunkcije tamo gde smatrate da treba. Kad to uradite, proverite da li ste pravilno postupili.

Svakako ste čuli za zemlju Dembeliju. O njoj se govori u bajkama, ali i u jednom ciklusu ove zbirke u kome vas pesnik poziva da pevate. Razmislite, pa kažite šta vam pesnik poručuje pesmom Song o Dembeliji?

Verujem da ste zapazili da je pesma Song iz samoće jedna od najlepših. Razmislite o ovim stihovima:

Druženjem se sreća stvara
Ne može se
Bez drugara


Sve ono što vas okružuje, svakako, nečemu služi. Ako se još jednom vratite na pesmu Dugme služi kaputu i sami ćete smisliti, ako ne pesmu, a ono sastav o tome čemu vam sve služe stvari koje upotrebljavate.

U ciklusu Hajde da volimo našli ste i pesmu Au što je škola zgodna. Da li i vama škola pomaže da lečite lenost i samoću? Lepo bi bilo da napišete sastav u kome ćete opisati šta za vas predstavlja škola. Naučite pesmu napamet.

Čovekova mašta kao da ne zna za granice. Pesme iz ciklusa Hajde da sanjamo pozivaju vas da i vi maštate o onome što još niste doživeli — o onome što biste želeli da doživite.

Pesmama iz ciklusa Hajdemo u svet pesnik vas vodi u daleke predele i mesta da bi vas opet vratio tu gde se najlep živi — u zavičaj, u domovinu.

Pesma Domovina se brani lepotom spada među najlepše pesme Ljubivoja Ršumovića. Za ovakve pesme kažemo da pripadaju rodoljubivoj poeziji. Vi danas živte slobodno i nema potrebe da se za slobdu domovine borite s puškom u ruci, a domovinu i u slobodi treba čuvati braniti od svega što nije lepo i dobro. Treba čuvati njene reke, šume — njen biljni i životinjski svet, nju treba voleti kao što majka voli vas.

Objasnite kako ste shvatili ove stihove:

Domovina se brani lepotom
I čašću i znanjem
Domovina se brani životom
I lepim vaspitanjem.


Zora Medinac


Ljubivoje Ršumović
Hajde da rastemo
Nolit • Beograd
1991


[postavljeno 29.08.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #9 poslato: Decembar 26, 2010, 08:19:20 pm »

*
Stihovi Ljubivoje Ršumović


SONG O DEMBELIJI

Sreo sam jednog deliju
Traži zemlju Dembeliju

Putuje noćima i danima
Menja vozove i lađe
I ništa ga drugo ne zanima
Sem da Dembeliju nađe

Al niko ne zna gde li je
Put do zemlje Dembelije

Sreo sam ponovo deliju
Traži zemlju Dembeliju

Teme mu već osedelo
I lice od stida krije
Ništa mu nije vredelo
Dembeliju našao nije

Kad razmisliš malo zrelije
Nema zemlje Dembelije



IŠLI SMO U AFRIKU

Išli smo u Afriku
Da sadimo papriku
Znate onu žutu
Finu ali ljutu

Jednogrba kamila
Začas se pomamila

Odmah se tu stvorila
I debela gorila

Onaj majmun sa grane
Misli to su banane

I zebra je videla
Jako joj se svidela

Grize gladni papagaj
Misli neko voće fraj

Videli smo žirafu
Misli meze uz kafu

Ni reč nisu kazali
Sve su začas smazali

Ništa nisu slutili
Pa su se zaljutili

Sad kuka pola Afrike
Zbog banatske paprike
Znate one žute
Fine ali ljute



BRAĆU NE DONOSE RODE

Jednog dana rešio moj tata
Za rođendan da mi kupi brata

Pitao je u dućanu
Gde prodaju suvu hranu
I kupus iz Srema
Al' rekli su mu nema

Tražio je u Banatu
I u jednom internatu
Obišao Crnu Goru
Ronio po plavom moru
Posetio one vode
Što somove proizvode
Gde se šaran sprema
Al' rekli su mu nema

Onda jednog lepog dana
Dođe mama nasmejana
Pravo iz porodilišta
Kao da to nije ništa
I reče sa vrata
Donosim ti brata

A tata

A tata zborit ode
Dosta je bilo bajke
Braću ne donose rode
Već ih rađaju majke
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #10 poslato: Decembar 26, 2010, 08:19:44 pm »

*
Stihovi Ljubivoje Ršumović


ČISTA PESMA

On je dobar do te mere
Da se svako veče pere

Jede štrudle pije kokte
I redovno secka nokte

Za njeg nema veće kazne
Nego kad su česme prazne

Kad vidite da se puši
Znajte to on riba uši

Svi ga vole svi ga ljube
On uporno pere zube

Može puknut cela Grčka
On ne haje dok se brčka

A ko

A ko zna se
Jedno nenormalno prase



VUČE VUČE BUBO LENJA

Neko pliva u Savi
Neko radi u Rumi
Neko šeta u travi
A vuk živi u šumi

U školi ga ne vide
Nema ni maturu
U muzeje ne ide
Prezire kulturu

Vuče vuče bubo lenja
Šta će reći pokolenja
Vodio si život buran
Pa ostao nekulturan

Usta su mu snažna
Duša mu je drumska
Obećanja lažna
A ćud mu je šumska

Uvek oštro reži
Uvek budan leži
Čak i kada beži
Ka zverstvima teži

Vuče vuče bubo lenja
Šta će reći pokolenja
Vodio si život buran
Pa ostao nekulturan



GOSPODIN VIDOJE STANIĆ

Gospodin Vidoje Stanić
Spazio psa na stogu
Odmah uzeo motku
I psu prebio nogu

Gospođa Jagoda Stanić
Povikala je POBOGU
Gospodin Vidoje Stanić
Rekao je ŠTA MOGU

Gospodin Vidoje Stanić
Spazio svraku na stogu
Odmah uzeo pušku
I svraki prebio nogu

Gospođa Jagoda Stanić
Povikala je POBOGU
Gospodin Vidoje Stanić
Rekao je ŠTA MOGU

ONI BI POJELI JAJE
IZ KOGA BI POSTALO PILE
OD KOGA BI POSTALA KOKOŠKA
A KOKOŠKE SU MENI MILE

Gospođa Jagoda Stanić
Rasplete kosu plavu
Zgrabi dotično jaje
I razbi ga Vidoju o glavu
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #11 poslato: Decembar 26, 2010, 08:23:53 pm »

*
Stihovi Ljubivoje Ršumović


LAKO JE PRUTU

Lako je prutu da se sokoli
Dok bije decu njega ne boli

Nije mi žao kad neki trut
Za svoje zasluge dobije prut

Nije mi žao kad pekmez kevin
Dobije prutom makar i nevin

Nije mi žao ni kad na mene
Armija pruća drenovog krene

Ali ne mogu da prebolim
Tata me bije a ja ga volim



GENERALE SILO LJUTA

Generale silo ljuta
Kad ti bude dosta rata
Svrati kući dva minuta
Da svom sinu budeš tata

Oj frizerko vešta zverko
Znam da kosa nije slama
Ipak idi šetaj s kćerkom
Ceo dan joj budi mama

Direktore lepi stvore
Okani se referata
Hajde kući pod prozore
Budi svojoj deci tata

Svet će malo da pričeka
I s frizurom i sa ratom
Dok se jedna sretna kćerka
Naigra sa svojim tatom



SONG IZ SAMOĆE

Sam kada sediš
U školskoj klupi
Neka se tuga u tebi skupi
Kome da kažeš
Šta te to muči
Kad jedan žuri a drugi uči

Istina je ovo stara
Dosadno je bez drugara
Druženjem se sreća stvara
Ne može se
Bez drugara

Sam kada stojiš
Noću na straži
Pogled ti luta i druga traži
A drug ti zvezda
Što nebo kiti
U jatu zvezda sama ko i ti

Istina je ovo stara
Dosadno je bez drugara
Druženjem se sreća stvara
Ne može se Bez drugara



SONG O USPOMENI

Ono kad smo se zbog cura bili
Ono kad su padala carstva
Ono kad smo poljupce krili
Ono beše vreme drugarstva

Protiče reka
Ostaje pena
U dnu čoveka
Uspomena

Ono kada smo derali klupe
Ono kada su pljuštale šljage
One brige naivne i glupe
ono behu godine drage

Protiče reka
Ostaje pena
U dnu čoveka
Uspomena



DUGME SLUŽI KAPUTU

Dugme služi kaputu
Asfalt služi na putu
Drug da se druži
Sunce da kruži
Sve nečemu služi

Čamac da se rekom plovi
Mamac da se riba lovi
Pesma da se lepo peva
Munja da kroz oblak seva
Molba da se nešto moli
A majka je da se voli
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #12 poslato: Decembar 26, 2010, 08:31:17 pm »

*
Stihovi Ljubivoje Ršumović


U ZASEDI IZA PETNAESTE

Nije rano da saznamo sami
Šta je ono lepo što nas mami
Što nas tajno čeka pored ceste
U zasedi iza petnaeste

Kad osetiš da ti srce lupa
Kao neka vodenica glupa
Šta je ne znam ali nešto jeste
U zasedi iza petnaeste

Pa se oči nađu na mukama
Zaboraviš kuda sa rukama
Nigde mira da se noge smeste
U zasedi iza petnaeste

Nikad nije rano da se sazna
Da je prva ljubav neprolazna
Ljubav čeka požurite gde ste
U zasedi iza petnaeste



LEPA KATA

Bila jednom jedna Kata
U Perlezu blizu Čente
Lepa kao sa plakata
Pa i lepša na momente

Imala je oči plave
Original morska plavet
Nosaše ih posred glave
Tako da ti stane pamet

Imala je lepa Kata
Uz lepotu sto dukata
Pa je bila tatamata
Za sve momke iz Banata



DVA AKREPA
 
Dva akrepa, ni gluva ni slepa,
podjednako i ružna i lepa,
srela su se pre nedelju dana
u ulici Ljutice Bogdana.

Sve je pošlo neslućenim tokom:
muški akrep kresnuo je okom,
akrepica simpatiju vrnu —
spusti pogled u zemljicu crnu.

Za minutu ili nešto više
njih se dvoje ludo zaljubiše.
Zbunjen sam k'o pile u kučini — 
šta je ljubav kadra da učini!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #13 poslato: Decembar 26, 2010, 08:31:50 pm »

*
Stihovi Ljubivoje Ršumović


AU ŠTO JE ŠKOLA ZGODNA

Au što je škola zgodna
Leči lenjost i samoću
K'o da mi je kuća rodna
Šteta što ne radi noću

Kad nisam u svojoj školi
Mene moja duša boli
Nema one družine
Da delimo užine

Au što je škola sjajna
U klupama par do para
Svaki šapat svaka tajna
Jednu novu ljubav stvara

Kad nisam u svojoj školi
Mene moja duša boli
Nema one s kikom
Koju ne dam nikom



IZA PRVOG UGLA
 
Iza prvog ugla
Neki đavo čuči
Neka muka čeka
Da čoveka muči

Iza prve gore
Pa u drugoj gori
Čeka neka mora
Da čoveka mori

Na životnom putu
Pa iza krivine
Čeka neka briga
Da čoveka brine

Tamo gde u travi
Cveta ljutić žuti
Čeka neka ljutnja
Da čoveka ljuti

Kad bi čovek znao
Za sve što ga čeka
Ne bi se ni rađao
U liku čoveka

Već bi bio ptica
Ili vredna pčela
Ili samo bagrem
Negde nakraj sela



DOMOVINA SE BRANI LEPOTOM

Domovina se brani rekom
I ribom u vodi
I visokom tankom smrekom
Što raste u slobodi

Domovina se brani cvetom
I pčelom na cvetu
Makom i suncokretom
I pticom u letu

Domovina se brani knjigom
I pesmom o nebu
Sestrinom suzom majčinom brigom
I onim brašnom u hlebu

Domovina se brani lepotom
I čašću i znanjem
Domovina se brani životom
I lepim vaspitanjem



"Lakše je napisati 30 pesama za odrasle, nego jednu za decu"

"Dečja književnost trenutno možda jeste gurnuta u zapećak, zato što se gube vrednosne skale. Literatura za decu je vrednovana manje i drugačije nego druga literatura. Oni ljudi koji odlučuju o tome, ne razumeju šta znači raditi za decu i koliko je to značajno i važno, teško i odgovorno. Ja bih mogao dnevno da pišem i po 30 pesama za 'odrasle', a ako našaram jednu za decu, presrećan sam", kaže Ršumović ističući da svaka pesma za najmlađe mora imati priču, humor, pedagošku poruku, detalje po kojima se dete prepoznaje u njoj i svoj interes bez obzira koliko je radoznalo.

"Duško Radović je rekao da za decu treba pisati kao i za odrasle, samo mnogo bolje. Moja nova knjiga 'Tri čvora na trepavici' sadržavaće priče, pesme i moje crteža iz perioda od pre više od 55 godina, projekte koje sam kao mali smišljao i crtao, recimo tobogan za odlazak u školu ili kišobran za pet đaka", istakao je Ršumović.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #14 poslato: Decembar 26, 2010, 08:33:19 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #15 poslato: Decembar 26, 2010, 08:35:54 pm »

*
Stihovi Ljubivoje Ršumović


ZDRAVICA NARODU SRPSKOM

Narode, neka ti zdravica ova
Bude umesto blagoslova

Što god radio deca ti se rađala

I kada pevao i kada snevao
I kada mukama odolevao
Deca ti se rađala

I kada ratio i kada patio
I kada pamtio pa vratio
Deca ti se rađala

Nije bogat ko ima volova
Već kćeri i sinova
Nije silan ko ima pušaka
Već kolevki

Nek ljubav nadjača
Nek ne bude plača
Osim dečijeg

I kada učio i kad se mučio
I kada svetu tajnu dokučio
Deca ti se rađala

Silni nek se svađaju
Slabi pogađaju
A tebi nek se rađaju

I kada ljubio
I kad ogrubio
I kada glavu s ramena gubio
Deca ti se rađala

A daće bog da rodi zob
I uzri klas pa da bude
I za konje i za nas

I kada sveca slavio
I kada školu pravio
I kad se u čudu čudom bavio
Deca ti se rađala
Narode srpski!
AMIN!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #16 poslato: Decembar 26, 2010, 08:49:42 pm »

*
JUBILEJI: LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ


MOJA PAHULJA U ČAĐAVOM GRADU

Ovim stihom je naš slavni pesnik osvojio suprugu Natašu. Prvu pesmu je objavio pre tačno pet decenija. Tim povodom se za naš list prisetio svog detinjstva i prvih pesničkih koraka, podizanja svojih sinova, pričao nam o tome kako se igra sa unucima, zbog čega sve više voli rodni Zlatibor i kako pravi lekovite trave za teške boljke

Ne postoji tačna statistika o broju pesama koje je napisao. Ljubivoje je sam računao, po sećanju. Ispada da ih je za svojih 68 godina napisao oko petnaest hiljada.

Više ih ne pišem po dvadeset dnevno kao nekada. Ne može svaka pesma da zasluži čast da se nađe u knjizi. Ja nisam uništavao svoje neobjavljene pesme i imam nameru da ih objavim u knjizi "Pesme koje sam pisao dok nisam bio pesnik".

Ne, ne čuva tone ceduljica i papirića, ni u svom beogradskom stanu, ni u vikendici u Baćevcima ni u kući na Zlatiboru koju upravo dovršava.

U to vreme sam ja dosta pomno prekucavao svoje pesme, pravio čitave knjige u koje sam lepio pesme. Imam ih i danas. Sve te pesme mogu da potpišem svestan da su one pubertetske, početničke, pisane u uzavrelo mladalačko doba.

Oko dve hiljade pesama je objavljeno u gotovo sedamdeset knjiga. Većinu ih autor zna napamet, ali...

Dogodi se da imam tri susreta sa decom u toku dana. Prvi susret bude najsvežiji i najlepši. Na drugom opadne malo pažnja i koncetracija. Na trećem se dogodi da neku pesmu i zaboravim, ali imam sreću da te moje pesme deca uglavnom znaju. Onda mi deca počnu šaputati i uvek ispadne dobro.

Marina i Aleksa, njegovi unuci od najstarijeg sina Branka (40) znaju dedine pesme, vole ih, ali ne i da se hvale time što je heroj miliona mališana baš njihov deda.

Odavno su Ršumovićeve pesme našle svoje mesto u školskim lektirama i čitankama.

"Domovina se brani lepotom" je godinama bila odmah iza Titove sliku u bukvaru, kaže autor.

Kao najpoznatije pesme iz cele karijere i sam Ljubivoje, deca i roditelji bi se složili, izdvaja "Deca su ukras sveta" ("to je postala neka vrsta dečje himne").

Naravno, znaju svi i "Vuče, vuče bubo lenja", "Ima jedna pećina stroga u kojoj živi Babaroga". Odraslima se dopada i citiraju je — "Dete". U njoj ja kažem da što pre dete smatraš čovekom ono će to i postati a drugo, da dete nije igračka za strine i tete, dete je dete da ga volite i razumete. Svi roditelji padaju na volite ali ja sam se dugo kolebao da li da tu reč upotrebim. Jer, to je pleonazam: svi vole svoje dete, ali ovo "razumete" je posebno. Da ga volite razumno, da ga ne ugušite svojom ljubavlju. Vole i pesmu "Beli paketi".



ZLATIBOR ME ODRŽAVA U ŽIVOTU

Milion i po prodatih knjiga... tu negde. Da li može sa toliko knjiga pisac da bude milijarder? Gde su Ršumoviću jahta i račun u stranoj banci?

Iskreno, ja sam pristojno živeo. Mada sad, kao penzioner, teško mogu reći da pristojno živim od onoga što sam radio i što radim. Imao sam sreću da budem zaposlen u televiziji i da sve što radim kao pesnik odmah bude emitovano, da odmah postane popularno i to donosi neki prihod. U odnosu na svet, on je skroman. Poslednjih petnaestak godina izdavači gotovo ne plaćaju nikakve honorare. Sada uglavnom koristim minuli rad da sebe i porodicu održavan u nekom pristojnom životu.

Pesmama i sećanjima je prilično vezan za Zlatibor. Selo Ljubiš u kome je Ršumović rođen 1939. mnogo se promenilo od tada.

Onda je tamo bilo naroda a sada ga nema. Ostale su kuće, stare, trošne i rušne. Sada pravim tamo jednu brvnaru jer rodna kuća u kojoj sam rođen pripala je bratu a ja na istom placu pravim tu kolibu gde mogu da odem da se odmorim dok još imam snage.



Ljubivoje i brat Milivoje sa roditeljima i rođacima

Zlatibor mi vraća snagu, veru u život i sama ta želja da odem tamo održava me u vitalnosti pa i, grubo rečeno, u životu. Dok je zemljoradnička zadruga napredovala izgrađeni su putevi, jedan motel, ribnjak...Privatnici koji su to kupili pokušavaju da održe selo u životu, zapošljavaju mlade ljude koji su doduše u četrdesetim godinama a neoženjeni. I nema šanse da se ožene jer devojaka nema. One neće više da žive u selu, hoće po svaku cenu u grad iako sada život u selu sa svom tom mehanizacijom može da bude lagodniji nego u gradu. U Ljubišu je teško sada videti stado ovaca ili tri krave u jednoj štali. Ima par stotina ljudi, možda. U tom selu je rođen i moj otac i deda i pradeda, oni su tu od 18. veka.

Istorija njegove porodice je i istorija prezimena Ršumović koje je tada nastalo.

Moji preci su došli su kao Okiljevići iz Hercegovine, iz okoline Gacka. Ršumovići su postali tek na Zlatiboru. Oni su pobegli odatle, klasična priča, Turci su ih ganjali. Prihvatili su ih neki Uzeljevići u selu Negbini. Turci su ih tražili a ovi Uzeljevići su ih pitali:" Šta su vam uradili kad ih toliko tražite"? Napravili su nam ršum u porodici, odgovoriše. Tražili su osvetu. Da ne bi više pominjali to prezime ova porodica domaćina počne da ih zove Ršumi, daju im kolibu blizu šume da mogu brzo da zbrišu ako Turci naiđu. Kasnije su se nastanili u Ljubišu, uzeli slavu Svetog Jovana dok su ranije slavili Svetog Stefana. Njihovi potomci su se već prezivali Ršumovići.

U to vreme nije bilo struje. Deca su imala svoje igrarije.
 
Igrali smo školice, ali i gudže — to je hokej na travi na ljubiški način. Sami smo tesali loptu od bukovog čvora i sami pravili palice i na dva golića ganjali loptu i odlazili kući sa isprebijanim nogama. Tada nije bilo struje. Igrali smo klisa, fote, krajcarice sa dugmićima, jer nismo imali novac. Kaputi i mantili su stradali pa smo dobijali batine od roditelja. Nije bilo lako nabaviti dugmad, moralo je da se ide u Užice, Požegu za to.

Bio je suviše mali da bi zapamtio rat.

Ali, kad se setim tog vremena, osetim ukus i miris konzerviranog mesa. Ili, kad sada kupim paštetu pa je otvorim, odmah mi misli odu u to doba, na neke vojnike sa puškama u soškama ispod naše kruške u dvorištu, sede ručaju pa daju i nama deci konzerve sa tim mesom da jedemo. To su bili Italijani, odnekud na Zlatiboru, A bilo je i četnika i partizana koji su dolazili u našu kuću. I Bugara.

A kada se seti svog i pogleda detinjstvo svojih sinova i unučadi, najčešće pomisli: "Blago meni"!

Mi na selu nismo bili deca-kućni ljubimci nego ljudi, samo mali. U gradu, na žalost, mi rađamo kućne ljubimce i to je velika razlika. Dete se u selu rađa kao čovek, ličnost i dobija zadatek koji odgovaraju njegovom uzrastu. Sa devet, deset godina i brat i ja smo dobijali dva kosišta i dve male kose: otac nas je učio da kosimo. Nekoliko godina kasnije smo barabar sa ocem kosili livadu. Gradska deca dobijaju možda ono što njima treba, ne znam. Možda sam malo zastareo...Oni su srećni u tom odrastanju, ali razmišljam da li bi Aleksa koju ima četrnaest godina mogao da devojčici u koju je zaljubljen napiše sonetni venac koji sam ja napisao u tim godinama mojoj prvoj ljubavi Oliveri Sekulić? I takvim stihovima koje ja i danas mogu da potpišem.

Nije valjda da Ršum stvarno misli da bi Aleksina devojčica više volela te stihove ili disk sa najnovijom pop muzikom skinutom sa Interneta?

Sve je okej, moguće — zamišljeno klimnu glavom slavni pesnik koji se kao dete plašio babaroga i vukova dok njegovi potomci, kaže, nemaju nikakav strah: - Osećaju se bezbednim, okruženim roditeljskom pažnjom mnogo većom nego što smo mi bili. Mi smo bili dobrim delom prepušteni sami sebi. Dobijali smo nužni deo brige i staranja koja deci pripadaju.

Prva pesma koju je Ljubivoje napisao bila je posvećena planini na kojoj je odrastao. Sklepao je i ranije neke šaljivo-bezobrazne stihove o svom školskom drugu Savi, ali se učiteljici to nije dopalo. Onda je smislio: "Zlatibore, ti si zlato, ja te volim zato". To je bilo dobro za učiteljicu. Bodrila ga je da nastavi dalje.

Tek kasnije sam napisao "Pao je sneg i pokrio breg, i planina cela postala je bela". Te pesme čuvam. Moj otac je radio u opštini i ja sam posle škole išao kod njega da bi se zajedno vraćali kući, tih šest kilometara. Rano sam naučio da kucam na njegovoj mašini.

Bilo čudno da dečak na selu toliko voli poeziju.

Toliko da me je majka počela zvati Teslom. Recimo, kaže bratu Milivoju da joj nešto donese a on se buni "što uvek ja, što Ljube ne ide"? A majka kaže:"Ma pusti Teslu, vidiš da samo bulji u neke knjige i sveske"! Jesam malo smetao u toj svakodnevnoj kućnoj podeli rada. Ali, imao sam alibi jer sam bio bolešljiv. Imao sam zapalenje pluća u četvrtoj godini. Moj deda Stevan, koji je bio lekar-travar, me je na neki način hendikepirao jer je rekao majci: ako hoćeš da sačuvaš Ljubivoju pluća moraš mu napraviti jednu benkicu, majicu, potpiti je u kozji loj i dati mu da to stalno nosi, i zimi i leti, noću i danju. Ja sam to nosio a pošto se posle tri četiri dana to usmrdi, svi su bežali od mene. Bio sam silom prilika usamljen, okrenut sebi. Tad sam izmislio svog dvojnika Tomislava koji je u mom detinjstvu bio dosta realan i sa kojim sam ja razgovarao.

Patološki sam voleo knjigu, i kao predmet i kao sagovornika.



O BATINAMA SVE NAJGORE

Rano je shvatio da više nije dete, u 11. godini, kada je morao da ode iz Ljubiša u Čajetinu na dalje školovanje. Pa onda u Užice...

Otac po nekome poruči da dođem za vikend. Od Čajetine do Ljubiša ima oko 30 kilometara. Pa to peške onda preći da bi se otac savetovao sa mnom i bratom da bi prodao konje i volove. Neće kao sam da odluči. To je bila jedna lepa pedagoška doktrina, da nas učini odgovornima iako je on znao da će prodati volove. Tad sam shvatio da sam važan jer ja odlučujem šta će da se proda, kupi...

U Beograd je došao na školovanje jer su roditelji bili zacrtali da njega i brata školuju "kako se ne bi mučili poput njih". Selo mu je nedostajalo ali se brzo snašao. Studirao je književnost, leti utovarao cement, objavljivao pesme i vrlo brzo se upoznao sa legendarnim Duškom Radovićem koji ga je uveo u Radio Beograd. Tu se prvi put zaposlio. U Beogradu je upoznao i svoju ženu Natašu. Osvojio je stihovima, naravno.

Ja sam već kao gimnazijalac bio pesnik, objavljivao ih u beogradskim "Književnim novinama", 1957. godine. I njoj sam napisao sonetni venac koji je kasnije štampan.

Pesma se zove "Suncokret protiv sveta". Sve joj se dopalo ali najviše jedan stih: "Pripremi se, idemo u kino, gledaćemo neku limunadu. Obuci se da izgledaš fino, pahuljice u čađavom gradu". Mislim da je ta "pahuljica u čađavom gradu" oborila s nogu.





Nataša i Ljubivoje su dobili tri sina. Posle Branka su došli Mihailo, koji se bavi slikarstvom i dizajnom, i Vuk koji je krenuo (delimično) tatinim putem. On je dramaturg.

Sinovi su umeli da tati postave pitanja na koja nije znao odgovore?

Naravno, tada bi ih upućivao na rečnike i enciklopedije. Seks? Nataša me je spasila. Jednom sam se vratio sa puta i vidim — sve znaju. Mama nam je objasnila, rekoše.

Znali su i da se naljute na tatu.

Uglavnom zbog mojih priča o detinjstvu koje im liče na bajke. Ne veruju u to. A ja se držim Vladete Jerotića koji je rekao da kad čovek ostari, njegovo sećanje na detinjstvo postaje mitsko i bajkovito i više nije važno da li je istinito ili nije. A moji sinovi su uvek voleli istinu.

Otkako je pre nekoliko godina sa mesta upravnika pozorišta "Boško Buha" otišao u penziju, Ljubivoje voli da provodi vreme na Zlatiboru gde gradi brvnaru za sebe i decu ali i u vikendici u Baćevcima. Pravi predmete od drveta, od kašika do daski za vece šolje. Neko vreme se bavio i umetničkom fotografijom, imao izložbe. Sada piše dnevnik. Skuplja lekovite travke i pravi čajeve. A najviše odmara. Nama je otkrio neke svoje recepte za čajeve.

Za one koji imaju povišen šećer a još ne primaju insulin, dobro je da nađu divlju krušku, odseku grančicu, oljušte koru i od nje skuvaju čaj. Piju dok ne spuste nivo šećera u krvi. Najčešće se sasvim izleči šećer. Divlja kruška se ne sadi, sama niče i samo je ona dobra za čaj, ne domaća. Proverio sam lek. Verujte, nadobijao se viskija i francuskih konjaka od onih koje je taj čaj izlečio. Zatim, cikorija ili ženetrga. To je vrsta korova koja svuda raste. Načupa se koren, može i listovi, za ženske tegobe u stomaku a čajevi od korena vrlo brzo regenerišu jetru. Treći lek... svaka kuća bi trebalo da ima biljku gavez i mast od nje. Taj korov je čudotvorna biljka za lečenje rana, hemoroida... sadrži alantoin, supstancu koja popravlja oštećene ćelije tkiva i stvara nove.

Ima Ršum i recepte za vaspitanje dece. Njih desetak. Manje-više ih je objavio u svojim knjigama. Najbolje su opisani u "Bukvaru dečjih prava", još jednom njegovom čuvenom delu. Ipak, pitamo ga šta misli o batinama?

Sve najgore, njima se nikada ništa nije moglo postići.

Otkud onda izreka o batini iz raja izašloj?

Jedno vreme je u Srbiji postojao običaj "subota-bubota" koji je Vuk Karadžić objasnio: svake subote su roditelji tukli decu bez obzira da li su nešto skrivila. Ako nisu, onda preventivno jer će sigurno nešto skriviti. Od te tučene dece postajali su hajduci i uskoci koji su u to vreme bili potrebni, tako ostrašćeni bojovnici koji žele da se svete za batione, ali ne roditeljima nego neprijatelju, Turcima. Oni su opevani u junačkim pesmama. Kome su danas potrebni junaci?

  
Srđan Jokanović | Ilustrovana politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #17 poslato: Decembar 26, 2010, 08:55:15 pm »

*
LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ


PISAO SAM ZA SEBE




Ljubivoje Ršumović napisao je 68 knjiga, tačno koliko ima i godina života. Ne prestaje da stvara jer kaže da se kroz vreme uvek kretao brzo. U mladosti je postao majstor karatea i kao rođeni pacifista tu ideju danas pretače isključivo u pisane reči

Poput mnogih stvaralaca koji svako svoje delo smatraju neodvojivim delom bića, i Ljubivoje Ršumović pamti sve što je napisao još u mladosti. Ako već treba da se opredeli, kaže da mu je najmilija knjiga Sjaj na pragu koja nije pisana za decu, ali jeste indirektno namenjena njima. U njoj je kroz dva sonetna venca preneo pouke ponete iz roditeljskog doma. Prvi, ispisan ijekavicom, zove se Kuća i posvećen je piščevim roditeljima Milesi i Mihajlu. Savete je transponovao u 15 soneta ali u obliku poslovica.

Tako i počinje: "Moj si, ali ko zna čiji ćeš biti, ili ljudski il' bježi iz ljudi, lasno steći, lašnje je sagubiti, eno krša ako šta zagudi". Mnoge od ovih poslovica pesnički sam uobličio, ali s rečenicom "Moj si, al' ko zna čiji ćeš biti" otac je mene i brata ispratio u svet. Drugi sonetni venac zove se Braća i posvećen je Branku, Mihajlu i Vuku. On predstavlja moj napor da to što sam dobio od roditelja transponujem u nešto modernije i prenesem ga svojim sinovima.
 
JUNAČKE PESME ZA ODRASTANJE
 
Prilagođavanje savremenim tokovima ne isključuju uvek stare vrednosti. Naprotiv. Pisac veruje da neke imaju neprolaznu, univerzalnu vrednost.

Lično mislim da bi jedan od vaspitnih metoda srpskoj deci moralo da bude svakodnevno čitanje po jedne narodne junačke pesme. Nije važno koje. Može to da bude Početak bune protiv dahija, Banović Strahinja, Bitka na Mišaru. Svejedno. U svakoj od njih ima po nešto što će ostati u deci. Ona ih neće biti svesna, ali će se u njima zadržati kao kodeks, kao neki bonton. Uostalom, odrastanje se odvija kroz prepoznavanje. U životu koji nikad nije lirski, uvek je epski, prepoznaće tu situaciju. Ponašaće se instiktivno onako kako ih je nekad ta pesma podučila. I biće okej.

Za decu je stvarao empirijski, ali ne na osnovu onoga što je saznao kao roditelj već po onome što je upamtio kao dete, iz odnosa koji su prema njemu imali njegovi roditelji dok je bio u rodnom Ljubišu.
 
Ono što je govorio Džon Lok pre blizu trista godina, ono što je govorila, pisala i radila Marija Montesori, ono što su zaključili pedagozi kroz istoriju, sve to je sadržano u našem patrijarhalnom vaspitanju i u našoj narodnoj poeziji. Ja sam od malih nogu slušao dedu Stevana koji je u kući pevao uz gusle. Naša narodna poezija je, u stvari, jedan nepresušan kodeks vaspitnih, obrazovnih normi koje su se na volšeban način učitale u moj mali kompjuter u glavi i ostale tu za sva vremena.
 
SINOVI KAO INSPIRACIJA
 
Već antologijska serija "Fazoni i fore" uskoro će dobiti 15 novih epizoda. Njegovi sinovi, koji su pre 20 godina "kumovali" ovom nazivu, smislili su i da Raša Popov bude pripovedač. Posle toliko godina, Ršum kaže da je ovaj projekat napravljen tako da može da traje decenijama. Deca rastu i smenjuju ih neki novi klinci, ali ono što su rado gledali mališani pre, prihvatljivo je i novim generacijama. Cela ideja rodila se, ne slučajno, iz njihove porodične igre.

U to vreme "izdavali" smo "Kućne novine", najozbiljnije se bavili novinarskim poslom. Jedan od mojih sinova bio je politički komentator, jedan je bio zadužen za kulturu, treći za zabavu. Imali smo i dopisnike iz komšiluka, iz zavičaja, goste u svakom broju. Ja sam bio supervizor i, recimo, urednik. Iz tog duha rodila se i serija "Fazoni i fore" jer su mi sinovi pomagali sa svojim "provalama," a one su se našle i u velikom delu moje poezije.
 
Sinove su smenila njihova deca koja danas dedi "sufliraju" na scenariju. Ršum s ponosom kaže da je objavio knjigu Aleksine poezije. On danas ima 15 godina i već uveliko trenira košarku. Za razliku od svog unuka, Ršum se svojevremeno opredelio za karate.
 
To je tad bilo novo, provokativno, bilo je blisko mom načinu razmišljanja, mom pacifističkom, pomiriteljskom stavu u životu. Karate jeste borilačka veština, ali uglavnom orijentisana na samoodbranu i, što je glavno, na prevenciju konflikata. Nekoliko puta mi se dogodilo da sam ljude koji krenu na mene morao da upozorim da sam majstor karatea. Oni onda stanu.
 
Za Bukvar dečjih prava Ršumović je '96. godine primio u Bolonji Unicefovu nagradu. S posebnim ponosom govori o ovom odličju jer je ono potvrdilo da se oduvek bavio onim što je trend u svetu.
 
VREME STOJI A MI PROLAZIMO
 
Do sada je objavio 68 knjiga, snimio na stotine emisija za decu, 15 godina proveo na čelu pozorišta "Boško Buha". Uz to odgajao tri sina, a vreme je ograničeno i ne ide baš svima na ruku.

Vreme, u stvari, stoji, a mi prolazimo. Neki kroz njega prolaze brzo, neki polako, neki idu na četiri točka, neki leže na otomanu pa tako prolaze. Neko čita novine, gubi vreme gledajući televiziju, pa mu vreme stoji. Sve je u organizaciji. Skoro sam renovirao stan i pronašao neke svoje rokovnike od pre trideset godina. Kada sam video sva ta imena, sastanke koje sam imao, stvari koje sam trebao da uradim, shvatio sam šta je vreme. Vremena ima dosta. Moj otac je imao običaj da kaže — Nije posao zec pa da pobjegne u šumu. Hteo je da kaže da ne treba navrat-nanos raditi neki posao. Posao je tu da se uradi.
 
BOGASTVO U BIBLIOTECI
 
Ršumović je jedan od retkih pisaca čije su knjige štampane u više od milion i tri stotine hiljada primeraka. Reklo bi se da je bogat čovek. Za svoju najveću vrednost ovaj pisac smatra to što mu se dela nalaze u mnogim bibliotekama.

Lično, za mene najveća vrednost je svest da to što radim ostaje negde iza mene, kao vlasništvo srpskog naroda. U Čakovcu je 1989. godine izdavačka kuća "Zrinski" štampala sedam mojih knjiga po 20.000 primeraka. Znači, 140.000 mojih knjiga ostalo je u Hrvatskoj. Kada sam poslednji put išao u Rovinj na letovanje, 1991. godine, svratio sam u "Zrinski" da uzmem još neki komplet jer sam ih bio ispoklanjao prijateljima. Direktor mi je rekao — Ršume, nema više nijedne tvoje knjige. Proveravao sam malo, nigde nisu spaljivane iako je na svakoj od njih stajao i faksimil mojih pesama iz detinjstva koje sam kucao na ćaletovoj ćiriličnoj mašini. Pitao sam i aktuelnog hrvatskog ministra kulture, koji je inače moj prijatelj i izdavač jedne moje knjige u Zagrebu, a on mi je odgovorio — Ršume, budi siguran da tvoje knjige nigde nisu spaljivane ili bacane. Ostale su u bibliotekama. Eto, to je za mene bogatstvo.

 
Autor: Zorica Marković | Stil magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #18 poslato: Decembar 26, 2010, 08:56:48 pm »

*
KULTURNA PANORAMA


LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ

Najbolje književno delo za decu i mlade na srpskom jeziku u 2007. godini je knjiga "Tri čvora na trepavici" Ljubivoja Ršumovića. Više o tome u KULTURNOJ PANORAMI koju je pripremio Slobodan Živanović.

Knjiga "Tri čvora na trepavici" — kako nam govori i njen podnaslov "Sećanje na krilato detinjstvo" — sadrži autobiografske zapise pesnika, prozaiste, dečijeg i dramskog pisca Ljubivoja Ršumovića. U njoj se, kako objašnjava autor, nalaze priče, pesme, crteži iz perioda od pre više od 55 godina i projekti koje je kao mali smišljao — npr. tobogan za odlazak u školu ili kišobran za petoro đaka. Taj svojevrsni spomenar Ršumovića, ovih dana, nagrađen je novoustanovljenom  književnom nagradom "Duško Radović" za najbolju knjigu za decu u 2007. godini. To priznanje je ustanovila Nacionalna kancelarija Srbije Međunarodnog centra knjige za mlade (International Board on Books for Young), a nagrađeno Ršumovićevo delo biće prosleđeno žiriju za najprestižniju književnu nagradu za decu u svetu "Astrid Lindgren", poznatiju kao "Dečiji Nobel". Na svečanosti dodele nagrade u Beogradu, Ljubivoju Ršumoviću je uručena i titula SARADNIK SUNCA. "Počastvovan sam što dobijam nagradu koja nosi ime Duška Radovića, jer je on bio moj učitelj u književnosti. Osim toga, i ova lenta SARADNIK SUNCA potiče od Duškove misli da dečju književnost treba pisati jednostavno i lepo, onako kako bi to radio jedan saradnik Sunca" — izjavio je Ršumović tom prilikom.

Knjiga "Tri čvora na trepavici" osvojila je i nagradu na konkursu magazina "Politikin zabavnik" za književnost namenjenu mladima za 2007. godinu. Žiri koji je ocenjivao 43 knjige prijavljene na konkurs, jednoglasno je zaključio da je Ršumović majstor i klasik stiha, koji je svoje majstorstvo pokazao i u proznom iskazu. Članovi žirija saglasili su se da je knjiga neka vrsta mozaičkog romana puna mudrosti. U obrazloženju odluke, predsednica žirija, Gorica Popović je istakla i da to delo govori o tome kako se široko otvorenim očima putuje kroz život i svet u kome su velike stvari samo naizigled male.

Ršumović napominje da je naziv "Tri čvora na trepavici" preuzeo od u svetu proslavljenog naučnika srpskog porekla Nikole Tesle, kome je i posvetio ovu knjigu. "On je — podseća Ršumović — verovao da sve svoje sposobnosti duguje majci Đuki, za koju je, kada je imala 60 godina, napisao da je bila tako vešta da je mogla rukama tri čvora da veže na trepavici".

Ljubivoje Ršumović rođen je 1939. godine. Prvu pesmu napisao je u trećem razredu osnovne škole, a svoju poeziju počeo da objavljuje kao gimnazijalac. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na odseku komparativne književnosti. Do sada je napisao 68 knjiga, izdatim u ukupnom tiražu od blizu milion i 400.000 primeraka. Najpoznatije  su mu knjige pesama "Ma šta mi reče" i "Još nam samo ale fale", koje su obeležile detinjstvo nekoliko generacija dece. Ršumović je za svoj rad nagrađivan brojnim domaćim i međunarodnim priznanjima, pa i UNESCO-vom nagradom za mir i toleranciju, koju je dobio za "Bukvar dečijih prava". Ljubivoje Ršumović je i autor popularnih televizijskih emisija i serijala za decu.


Glas Srbije | 31. januar 2008
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Na mreži Na mreži

Poruke: 5742



« Odgovor #19 poslato: Januar 25, 2011, 11:16:50 pm »

*
Razgovor nedelje: Ljubivoje Ršumović


SEĆANJE NA KRILATO DETINJSTVO

Svakog čoveka vuče zavičaj. To je nešto iskonsko. Vladeta Jerotić tvrdi da kada se stariji čovek seća svoga detinjstva više nije važno da li je nešto verodostojno — sve je istina. Ako se sećamo detinjstva kao bajke, kao mitologije, to je ta istina, kaže poznati pesnik





Ljubivoje Ršumović, jedan od naših najpoznatijih pesnika za decu, uspešno je započeo i 2008. godinu. Ršumović je 29. dobitnik nagrade "Politikinog Zabavnika" za najbolju knjigu za mlade, objavljenu u prethodnoj godini. Priznanje mu je pripalo za autobiografsku zbirku priča "Tri čvora na trepavici" koju je objavio povodom 50. godišnjice književnog rada.

Nekako u isto vreme, i za istu knjigu, Ršumoviću je uručena i novoustanovljena nagrada "Duško Radović" za najbolje delo za decu u 2007. godini, koju dodeljuje Nacionalna kancelarija za dečju književnost.

Svoju prvu pesmu "Sava bukova glava" Ljubivoje Ršumović napisao je u trećem razredu osnovne škole. Najpoznatije knjige stihova s kojima rastu brojne generacije dece, između ostalih su i "Ma šta mi reče", "Još nam samo ale fale", "Vesti iz nesvesti"... Ršumović je i autor Bukvara dečijih prava, napisao je, režirao i snimio preko šest stotina televizijskih emisija...

Knjiga "Tri čvora na trepavici" donela Vam je u januaru dva priznanja. Šta Vas je podstaklo da je napišete?

Takvu vrstu autobiografske knjige o detinjstvu, ili sećanje na krilato detinjstvo kako sam u podnaslovu nazvao knjigu "Tri čvora na trepavici", trebalo bi da nam podari svaki umetnik. Književnik, pisac, pesnik da napiše knjigu, filmski stvaralac snimi film, kao što je Kusturica snimio ostvarenja "Sjećaš li se Doli Bel" ili "Otac na službenom putu". Da se na taj način svaki umetnik oduži svom detinjstvu, jer detinjstvo je otac čovekove ličnosti, da citiram Frojda. U svojim razgovorima koje vodi u Porodici bistrih potoka dr Vladeta Jerotić stalno to ponavlja — da, u stvari, dete treba početi vaspitavati još dok je u majčinom stomaku, da majka mora da razgovara sa svojim detetom, da taj kontakt mora da počne od začeća pa do, Jerotić tvrdi, treće godine, neki do devete, desete… Ja mislim do 15. godine. Da taj prelaz iz dečijih snova i mašte u neki stvarni život, takođe, treba da pokrije porodična briga, lepi odnos, komunikacija, razumevanje.

Pred kraj prošle godine objavljena je i zbirka ličnih sećanja, pesama, priča, anegdota, fotografija... "Ršumdani" u čast 50 godina Vašeg umetničkog rada. Kako je nastala?

"Ršumdane" je uradila "Moba", okupljena u izdavačkoj kući "Prvo slovo". Moba je u srpskoj tradiciji a znači okupljanje ljudi da urade ono što ne može čovek sam. Oni su odabrali fotografije, od tekstova napravili kolažnu knjigu, od mojih hobija napravili rubriku... Moj hobi je fotografija, pa sam ljude s kojima sam se družio fotografisao i pravio portrete. Imao sam već nekoliko izložbi pod naslovom "Ljudi koje srećom srećem".

Intimno ste, ipak, najviše vezani za knjigu "Sjaj na pragu". Zašto?

To je, opet, jedna vrsta vraćanja duga. Ne toliko detinjstvu koliko roditeljima, zavičaju, ljudima, Zlatiboru koji je moj drugi zavičaj, moja druga otadžbina, tom jeziku (ijekavici) koji se tamo čuje i koji me je formirao, ali koji se danas sve manje koristi. Knjiga "Sjaj na pragu" je vraćanje duga mom dedi Stevanu Simoviću i njegovom bratu Božu Simoviću, koji su svirali uz gusle. Tako sam, od prve svesti da nešto treba slušati, slušao njih dvojicu kako pevaju narodne junačke pesme.

Sonetni venac "Kuća" posvetio sam roditeljima Mihailu i Milesi. Savete koje sam dobijao od roditelja, dede i bake, iz narodnih junačkih pesama, puni su moralnih normi, etičkih kodeksa. Oni su čitav jedan bonton koji bi, po mom mišljenju, trebalo prenositi deci. Danas deca ne vole gusle, ali treba naći novi način da im se to govori. Da im se recituje; ne moraju deca odmah da razumeju šta je poruka pesme, recimo "Banović Strahinja", ali je dobro da im sve to negde ostane u svesti. Odrastanje se odvija kroz prepoznavanje. Oni će jednoga dana prepoznati šta ta pesma znači i šta je to lepo što oni treba iz te pesme da prihvate i kako da se ponašaju.

Drugi sonetni venac u knjizi "Sjaj na pragu" je posvećen mojim sinovima. Ono što sam dobio od svojih roditelja i što je iskazano u sada malo arhaičnom jeziku, znači ijekavicom i u obliku poslovica, deseterca, pokušao sam da prenesem svojim sinovima, ali u modernoj formi, jezikom kojim oni danas govore.

Vaša neiscrpna inspiracija je Zlatibor, rodno selo Ljubiš. Vaše priče iz detinjstva liče na bajke.

To je ono što Frojd nije rekao, a što je dosta važno. Tamo gde sam formiran kao ličnost, tamo me i danas emocija vuče, svestan sam toga. Svakog čoveka vuku detinjstvo i zavičaj, tamo gde je proveo detinjstvo želi i da završi. To sam video i u kaubojskim filmovima. Kauboja neko pogodi metkom i on onako puzeći ide ka svom ranču i tamo umire. To je nešto iskonsko. Vladeta Jerotić tvrdi da kada se stariji čovek seća svoga detinjstva više nije važno da li je nešto verodostojno — sve je istina. Ako se sećamo detinjstva kao bajke, kao mitologije, to je ta istina.

Meru Vaše slave postavljaju deca koja Vam šapuću stihove kada ih zaboravite. Kažu da je najteže pisati za decu. Delite li to mišljenje?

Teško jeste, ali čovek profesionalac, ako se bavi pisanjem za decu onoliko dugo koliko se ja bavim, ne može reći da je teško. Dovoljno sam ovladao zanatom da mogu to da radim lagodno. Drugo, to radim iz zadovoljstva pa onda to ne mogu nazvati mukom ni teškoćom. To je neka vrsta privilegije, jer mi koji radimo za decu smo privilegovani. Deca odmah uče ono što im se sviđa, znaju pesme napamet, od obdaništa, preko škole. Imam slučajeve da mi mlade bake prilaze i kažu da su i one kao deca čitale i volele moje pesme, a sada ih čitaju svojim unucima.

I suprugu Natašu osvojili ste stihom "Bela pahulja u čađavom gradu"?

Kada smo počeli da se zabavljamo, i kada je to bilo važno, napisao sam sonetni venac. To je bila, takođe, narudžbina, ali jedne emocije koja je univerzalna i koja je velika. Postoji i ta vrsta narudžbine.

Postoji li podatak koliko ste do sada pesama napisali, odnosno objavili?

Teško da postoji. Često me deca pitaju koliko sam pesama napisao. Jednog dana sam seo i sabirao. Ispalo je da sam napisao više od 15.000 pesama, u knjigama se nalazi između 3.000 i 4.000. Nije svaka pesma vredna da se nađe u knjizi, postoji vežba, nešto nije dovoljno kvalitetno, pa se baci ili prepravi, kasnije koristi u nekim prilikama.

Da li će se neke od tih pesama naći u zbirci koju najavljujete "Pesme koje sam pisao dok nisam bio pesnik"?

To je nova ideja. Pitali su me urednici u "Prosveti" šta bih novo mogao da im ponudim. Predložio sam im da napravim kritički izbor od onih pesama koje sam pisao dok nisam bio pesnik, a koje vredi štampati danas.

Koliki je uticaj na Vašu karijeru imalo druženje s Duškom Radovićem?

Utoliko mi je draža nagrada Nacionalne kancelarije za decu i mlade koju sam dobio posle nagrade "Politikinog Zabavnika", jer su joj dali ime "Duško Radović". Tako sam postao saradnik Sunca, to je Duškova sintagma. On je napisao da vedro misliti i vedro pisati, dakle jasno, razgovetno, dobrim jezikom, znači biti saradnik Sunca. Duško Radović je pored mojih roditelja, dede i bake, učiteljice Milice Vođević, pored Branka Ćopića koga sam prvo počeo da čitam, odredio moj stvaralački put jer je neke daleke, šezdesete godine podržao moj put tako što me je prihvatio, primio, zaposlio u Radio Beogradu, kasnije u Televiziji, u redakciji časopisa "Poletarac".

Tih 15-20 godina koliko mi je Duško Radović bio ne samo urednik, već i prijatelj i drugi otac u Beogradu, za mene je vrlo značajno, to veoma cenim i ne mogu da zaboravim.

Bili ste 15 godina upravnik pozorišta "Boška Buha". Ko je kome pomogao: upravnik pesniku ili pesnik upravniku?

Nema velike dileme. Ako je pesnik upravnik, onda pesnik pomaže upravniku. Sada pričam koliko je upravnik pomogao pesniku, mislim da je pomogao mnogo. Uostalom, život pomaže pesniku, sve što se čoveku događa, sve što čovek sanja, sve je to materijal za ono što stvara. Jedino onaj ko pokušava da pesmu, priču ili roman isisa iz malog prsta a ne iz života, mislim da mora da promaši. Onaj ko život propušta kroz sebe i transponuje ga, oneobiči ga, učini ga zanimljivim po formuli Volterovoj, da je dozvoljena svaka vrsta literature osim dosadne, taj će morati da uspe.

A Vaša posvećenost travarstvu?

To je u genima. Pomalo sam mitoman i u velikoj meri ekolog. Majka je nastavila tu porodičnu liniju travarstva, a i deda je uticao da se posvetim travama. Za apsolutnu sam saradnju čoveka s prirodom, s biljkama, sa životinjama i obratno. Neke životinje ne vole ili neće da sarađuju s čovekom. To je njihovo legitimno pravo: da ga ujedu ako im se ne sviđa ili ih uplaši. Mislim da je čovek onaj koji kvari tu saradnju. S biljkama je to mnogo bezazlenije, ali ni biljke neće da sarađuju s čovekom koji im loše misli, a hoće da kažu onome ko je dobronameran od čega su lek. Travarstvom se bavim malo instinktivno, malo u samoodbrani, malo koristoljubivo jer meni lično koristi. Pijem čaj od kore divlje kruške da ne bi šećer nadvladao u organizmu, jer volim slatkiše. U svom dvorištu imam dve divlje kruške, odsečem grančicu, oljuštim koru i to je to. Zanimljivo da se u mojoj avliji uvek nađe lekovita biljka koja mi je potrebna. Jedno vreme imao sam probleme s plućima i razmišljao sam gde da nađem oman i, onda, primetim da u mom dvorištu rastu tri struka omana! Tako se dogodilo i gavezom, poručivao sam ga iz Požege od rođake, ona mi ga je slala, dok jednog dan nisam video da u mom dvorištu raste i cveta gavez.


SPORT I KNJIGA

Autor ste i himne Crvene zvezde "Sve što smo želeli, sve što smo hteli…" Sport je još jedna stranica Vašeg života…

Sport je još jedna disciplina kojom sam se aktivno bavio. Osnivač sam Karate kluba Crvena zvezda i prvi predsednik Karate saveza Srbije… Mogu da kažem da mi je sport, karate, druženje sa sportistima pomoglo u stvaralaštvu, čak sam i knjigu "Koš" napisao u saradnji s Ducijem Simonovićem, košarkašem, i Dušanom Petričićem, ilustratorom.


Borka Trebješanin | 03.02.2008 | Politika
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: