Ljubivoje Ršumović (1939)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubivoje Ršumović (1939)  (Pročitano 60103 puta)
0 članova i 3 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« poslato: Decembar 26, 2010, 08:12:48 pm »

**




LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ
(Ljubiš, 03.07.1939)


Rođen 3. jula 1939. na Zlatiboru, u selu Ljubiš.

Roditelji: otac Mihailo iz Ljubiša, majka Milesa (devojački Simović) iz susednog sela Gostilja.

Krsna slava: Jovanjdan (Ršumovići), Lazarevdan (Simovići)

Poreklo prezimena: Ršumovići su prezime dobili na Zlatiboru, u selu Negbini. Ranije su se prezivali Okiljevići i poreklom su iz Gacka, iz sela Platice. Neki Okiljević, koji je napravio ršum među Turcima, došao je na Zlatibor. Tog Okiljevića, za kojim su tragali Turci, prihvatili su Kuzeljevići, a da ne bi pominjali njegovo prezime počeli su da ga zovu Ršum, pošto su Turci rekli da im je napravio ršum.

Od njega je nastalo prezime Ršumović, a kad se privenčao u Ljubiš, uzeo je ženinu slavu Sveti Jovan. Okiljevići inače slave Svetog Stefana.

O ocu, precima: Otac Mihailo radio u opštini kao sekretar, pa sudija za prekršaje.

Deda i baba po ocu umrli su čim se Ljubivojev otac Mihailo rodio.

"Njegova majka Ivanka je umrla 1918. na porođaju, od španske groznice. Posle tri dana mu je umro i otac Ljubiša, po kojem ja nosim ime, s tim što je moje malo duže pošto je takav bio običaj".

"O mom ocu najviše se brinuo njegov ujak Stojan, koji je bio oficir u bivšoj vojsci. On je zarobljen 1941. u borbi protiv Nemaca na Kosovu. Pričao je da je čuo da je vojska kapitulirala ali da nije hteo da položi oružje. Rat je proveo u zarobljeništvu, a posle je otišao u Čikago. Dobio je neku medalju Džordža Šestog".

Deda Stevan Simović po majci je bio bolničar u Prvom svetskom ratu. Kad se vratio, doneo je nešto medicinskih instrumenata i počeo da leči narod travama i raznim melemima, tako da je važio za veoma uspešnog doktora. Stevša su ga zvali. Imao je velikog uspeha lečeći alternativnom medicinom, tako da su apotekari u Užicu, Čajetini, Ivanjici, kad vide njegov karakterističan rukopis, malo isrivljen, izdavali lekove i bez recepta. Znali su da Stevan zna šta prepisuje, zna šta radi.

U familiji nisam imao nikog od pesnika. A to što sam sačuvao to dete u sebi moram da zahvalim najviše mom dedi Stevanu, koji je imao razumevanja za nas decu, za naše igre, čak nam je i on pokazivao neke igre. Kao da je i on bio stručnjak za razvojnu psihologiju. Toliko je on to sa nama pametno radio.

Biografija: Ljubivoje Ršumović se školovao u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je završio Filološki fakultet, komparativnu književnost. Pod uticajem Duška Radovića počeo je da piše pesme za decu. Radio je na Radio Beogradu, zatim na Televiziji Beograd, gde je bio autor emisija za decu "Hiljadu zašto", "Hajde da rastemo" i "Fazoni i fore".

Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu. Najpoznatiji naslovi: "Ma šta mi reče", "Pričanka", "Pevanka", "Još nam samo ale fale", "Vesti iz nesvesti", "Nevidljiva ptica", "Domovina se brani lepotom", "Sjaj na pragu", "Rošavi anđeo", "Zov tetreba", "Uspon vrtovima", "Pesme uličarke", "Severozapadni krokodil", "Pošto prodaš to što misliš", "Opasan svedok", "Ne vucite me za jezik", "Gujina stena", "Bukvar dečjih prava", "Tri čvora na trepavici", "Tajna ledene pećine" i "Beli paketi".

Autor je tri udžbenika za osnovne škole: "Deca su narod poseban" ― (drugi razred), za izborni predmet Građansko vaspitanje, i "Azbukvar" i "Pismenar" za prvi razred.

Uporedo sa književnim radom bavio se i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba "Crvena Zvezda". Bio je predsednik Karate saveza Srbije, i savezni je sudija u karate sportu.

Od 1986. do 2002. bio je direktor Pozorišta "Boško Buha".

Predsednik je Kulturno prosvetne zajednice Srbije i jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića.

Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine.

Živi i radi na Slobodnoj teritoriji, nedaleko od Beograda. / Poreklo

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 08:13:16 pm »

**

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ


Ršumović se stihovima, kazanim na nov i interesantan način, sa puno šarma i humora, ističe kao eminentno samosvojan pesnik. Stvara delo koje originalnošću menja poredak vrednosti. Već prvim svojim pesmama naišao je na oduševljeni prijem i zauzeo jedno od najznačajnijih mesta u dečjoj beletristici.

Pesnik se suprotstavlja tradicionalnom stihu vlastitim izrazom, ukrštanjem narodnog sa modernim, obilnom maštom i osećanjem za ritam i prirodu detinjstva.

Igra kao stvaralačka aktivnost dominantna je poetska kategorija, gotovo jedini pesnički čin i metodski diskurs Ršumovićevog stiha. Odvažnost, stvaralačko lukavstvo, štoserski egzibicionizam, zavitlavanje, grotesknost situacije ― stvaraju svet naglavačke postavljen. Maštom, šalom, iznenađenjem kao poetskim manirom, nadahnutim izrazom, pesnik golica uvo; igra se radi igre i čisto telesnog uživanja. Antologijski stihovi o borbi deteta sa imaginarnim gusarima za miran san, Deset ljutih gusara, podređeni su mašti i zamamnoj igri s brojevima. Pesma je čist produkt imaginacije i nonsensnih vibracija.

Svaki je stih obgrljen vedrinom, izaziva smeh do grohota. Igra mačke s gripoznim mišem duhovita je mala komedija (Miš je dobio grip). Pesma o doktoru mačku i pacijentu koji je stradao ''nepregledan'', po višesmislenosti i duhovitosti, najindikativnija je Ršumovićeva pesma.

Ršumović je s razvijenim senzibilitetom za damare detinjstva, nalazio teme i prizore iz života mladih i urbanog ambijenta današnjice. Poetizuje dečje samoisticaje (Nije da se hvalim), ili školu kao omiljeni motiv (Au što je škola zgodna). Ne slika apstraktno i lišeno detinjstva, već okružno sa hiljadu čuda i zgoda.

Patriotizam, po važnosti drugi motiv, izražen je spontanim lirskim senzibilitetom. Domovina, njene lepote, narod i njegovo dostojanstvo, ne brane se puškom, već radom, znanjem, stvaralaštvom, lepotom i najboljim ljudskim vrednostima.

Pesme Dete; Vuče, vuče, bubo lenja; Babaroga; Deca su ukras sveta; Glava mi je u torbi; idu u sam vrhunac pesničke imaginacije. Pisanje melodije po autorovim stihovima, potvrda su činjenice da je muzika relevantna konstituenta njegovog poetskog idioma.

Ršumovićev jezik je ekspresivan, metaforičan, praskav i živ ― nosi u sebi svežinu narodskoga. Jednostavnost je udarna vrednost njegove poezije. Ostvaruje brzu i srdačnu komunikaciju drugarstva i prijateljstva. Snaga teksta počiva na rečima i igri jezikom. Zaprepašćenje, neočekivan kraj, parodija, aluzija, pošalica, alegorijske slike i misli, lični su pesnikov izraz. Paradoks je od najbitnijih stilskih figura. U knjizi Još nam samo ale fale, suprotno tradiciji, Ršumović demistifikuje i dovodi u jadan položaj zmajeve, babaroge, akrepe, aždaje i druga mitološka strašila patrijarhalnog sveta. Zmaj je dokraja ponižen i izložen šegačenju, odbačen i nezaštićen, i uz to optuživan.

Autor ne stoji ni u kakvoj vezi sa pedagogijom. Pouka ipak nije izbegnuta, jer, u stvari, nema nevaspitne pesme. Ciklusom pesama Hajde da rstemo, Hajde da se igramo, Hajde da sanjamo ... pesnik poziva decu da rastu uvis umom i znanjem; njom se ruga ljudskoj malograđanštini.

I pored izvesnih nedostataka, Ršumović je dao veliki doprinos estetskoj snazi dečje književnosti. Šarm i humor donose srpskoj literaturi čitavu malu obnovu. Posle Radovića, on je najliberalniji mislilac i umetnik koji je unapredio poetsku misao za decu.

Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 08:16:00 pm »

**

RIME LJUBIVOJA RŠUMOVIĆA


I

Ršumovićeva (Lj. Ršumović, 1939) poezija naglo je osvojila najšire čitalačke slojeve. Njegove pesme ponavljaju deca po zabavištima, uče ih dečaci i devojčice školskog uzrasta, recituju ih odrasli svih ukusa i zanimanja. Takvu popularnost nije doživeo nijedan naš posleratni pesnik. Jedan od uzroka te snažne ekspanzije jedne pesničke reči treba videti i u prodornosti televizije, preko koje su ove pesme, u privlačnoj muzičkoj obradi, prvi put bile ponuđene širem slušalaštvu. Lakoća i sigurnost njegovog stiha pleni i staro i mlado. Te se pesme daju bez otpora, bez ostatka: u svakom razgovoru, u svakoj prilici, mogu se navoditi; čitaoci su već počeli u najraznovrsnijim situacijama da izgovaraju pojedine stihove i strofe. Biće da su ove pesme pale na zahvalno tle, ili, još tačnije, da ovaj pesnik zadovoljava laku, stalnu, svakodnevnu potrebu duha za poetskom igrom sa rečima i sa stvarima. Ta je potreba toliko u nama, da neke pesničke replike i obrte izbacujemo usput, nehotice, sa punom svešću o beznačajnosti svoje igre. Sklonost duha ka dobro rimovanim replikama, ka hitrim i efektnim formulacijama, ka smelim verbalnim asocijacijama, obično se podvodi pod stihoklepstvo, što uglavnom i jeste. Ršumović se nije libio da stihoklepačku naviku podigne do stila, do stava, do odnosa prema svetu. Zato je, čini se, i naišao na tako nepodeljen prijem; postao je popularan pesnik u dobrom značenju te reči, posvećujući jedan nepriznat a široko rasprostranjen ukus. On je pohvatao neke reči, neke parove reči, skladove, rime i verbalne varnice koji se poodavno vrte oko nas, lebde u vazduhu, i koji se, baš zbog te svudaprisutnosti, i nisu smatrali pesnički upotrebljivim. Ršumović je neposredno izišao iz kolektivnog smisla za poetsku doskočicu, za rimovanu piruetu podsetivši nas, još jednom, da u prezrenim i odbačenim postupcima postoje plodne mogućnosti iskazivanja kojih često nismo ni svesni, i da, u svakom pesniku, na jednom ili na drugom nivou ceo narod ispituje i potvrđuje zračeću energiju reči.

II
 
Ovaj pesnik je nov po nečemu što se u pesničkom korišćenju jezika odavno ne smatra značajnim, čega se bolji ukus i sluh klone: on je strasnik pune verbalne sonornosti i savršeno podudarnih rima. Izbegavanje jakih, zvučnih rima počelo je kod nas još s prvim talasom međuratnog modernizma, da bi potrajalo kroz ceo noviji period razvoja poezije. Prejaka rima još uvek nam izaziva preterani, prostački efekat, liči na površni, neukusni ukras; dekoncentriše nas; razbija duhovnu ozbiljnost i usredsređenost. Moderni ruski pesnici koji su, preko prevodilaca, i na nas uticali, takođe se drže krnjih, razrokih, nepotpunih rima — kao da se na taj način jače sugerišu smernost, spontanost i dobra lirska nemoć. Žestoka rima udara kao čekić u glavu; njome pesnik isuviše uspešno vlada odnosima u svetu da bismo mogli da mu se prepuštamo do kraja. Pesma se pretvara u zvučnu razglednicu, bez senke neizrecivog bez preliva. U rimu se sliva, na nju se prebacuje veliki deo smisla i sadržaja. Ali i bez te opasnosti, koja je naročito vidljiva kod osrednjih stvaralaca, u samoj preglasnosti jakih, apsolutnih rima ima neke drskosti, nečednosti, trijumfalnog slađenja i naslađivanja — pa je finiji liričar, zbog svega toga, prema dobroj rimi razumlivo obazriv.

Ali uza sve to, magija slikova i dalje je neodoliva; odbacivane od pisane poezije, rime su počele da se množe u govoru, da se uvlače u idiome, u parole, u reklame, u popevke'. I, još jednom, dečja poezija je odigrala svoju danas već nezamenljivu ulogu: Ršumović je u nju uneo prejaku rimu. Iz brojnih zvučnih podudarnosti nastao je svet jedne poezije, ta poezija.

Ima neke nepromišljene, goleme radosti u načinu na koji Ršumović upotrebljava te, takve, najzvučnije rime. "Prirodne" spojeve i dodire reči on prima kao blagodat s neba, kao radosne sugestije, kao gotov materijal koji se pesniku sam od sebe nudi, i trebalo bi biti samoubilački raspoložen pa ga odbaciti. Parodičnost i slobodan polet imaginacije omogućile su jakim rimama da dođu u pogodan kontekst, da se izgubi nešto od njihove težine, i da se, kroz igru rečima, dođe do pesničke igre. Ovako stvoren svet čini se postojan i celovit. Sve može biti dokaz za veliko jedinstvo (ili nejedinstvo) sveta; svaka metoda, ako se dosledno upotrebljava, otkriće nam čitav sistem veza svega sa svim; zvučni afiniteti među rečima nisu, u tom smislu, najgori putokazi. Oni su "slučajni" i nevredni pažnje samo sa jalovog racionalnog stanovišta. U pesničkoj igri, pak, rime utvrđuju veze između pojmova, slika i značenja sa uverljivošću koja je ravna bilo kojoj drugoj saznajnoj ili logičkoj operaciji.

Dugo prenebregavani, odnosi između nekih zvučnih i potpuno podudarnih reči otkrili su se u svim njihovim mnogoznačnostima, dali nam se na prvi pogled, u distisima, gde rima pomamno i nezasitno doziva rimu, i gde stih neprestano traži i nalazi zadovoljenje u zvučnoj eksploziji koja ga zaokružuje, ispunjava, i poništava, sve u isti mah. Samo su u dečjim pesmama, tj. u pesmama koje ne pate ni od kakvih predrasuda, ovakvi slikovi, danas, mogli da blesnu poetski i nevino: grip — džip, dugačak — Mačak, štipnu — pipnu, zucnu — kucnu, kaza — smaza, kralju — pralju, doba — groba, princeza — reza, vode — ode, zbrci — brci, dremao— spremao, đipio —zgipio, straže — kaže, telefonira — slonira, stvorila — gorila, slutili — zaljutili, Petar — tapetar, vetar — metar, avione — luftbalone — salone — pantalone, stila — krokodila — tila — mastila, dara — kvara — nara, odmara, roze — poze, poza — nervoza, olovku — mišolovku, čamac — mamac, smejalice — grejalice, šator — mator – navigator – radijator, ludaka – budaka, probali – obali, ledine – sredine, planove – dlanove, kuda i kamo – budakamo, pučini – učini, Osla — posla, Brisla — smisla, misle — kapisle, dušicu — mušicu, Kosta — mosta, Slovac — lovac, kerove — zverove, jelen — zelen, novac — lovac, leska — peska, družine — užine, nikom — kikom, Apate — čapate, kokte — nokte, Grčka — brčka, zna se — prase, popne — opne, tatinom — batinom, odnose — podnose, ruga — druga, letu — dijetu, gorak — čvorak, čičak — različak, boluje — školuje, cvikere — klikere, lađu — nađu, pliski — viski, dobar — sobar, dojma — pojma, jačaj — značaj, organizam — mehanizam, pomorac — dvorac, hrabar — dabar, zdravlje — kravlje, vakat — lakat, plakat — sakat, šuster — luster, džokej — okej, puter — skuter, čavče — mravče, registar — bistar, Skoplja — koplja, Slankamena — ramena, Siska — diska, Fruške — kruške, farsa — Marsa, klekinje — mekinje, srebra — rebra, Čente — momente, školjka — Pupoljka, tragu — ragu, kaputu — na putu, đavoli — zavoli, kućica — Vučića, bačve — Mačve, itd.
 
III
 
Pogleda li se pažljivije navedeni spisak, lako će se uočiti smelost sa kojom Ršumović koristi "nepesničke" reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje, i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima; samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran; Ršumović je iskoristio taj trenutak.

Prejake rime najčešće su i nosioci značenja: muzički i smisaoni naglasak kod Ršumovića se poklapaju. Sve je podređeno rimi; zbog nje pesnik često izvitoperi morfologiju, pomuti sintaksu, ili počini kakav drugi prekršaj:

Osramotim karabina
Kao strina
Upropastim svakog metka
Kao tetka,


ili, na drugom mestu:

Da l žirafa obožava žira
Da li majmun harmoniku svira
,

ili, takođe zbog rime, sklepa smešnu, efektnu

KO JE
Pita beli slon
KO JE
Pita telefon
I tako u beskrajon.


IV
 
Zvučnost rima, i potpuna otvorenost prema svim rečima, a naročito onim rečima koje nemaju najbolju reputaciju u poeziji, dva su načela na kojima je zasnovana Ršumovićeva dečja pesma. Samo postojanje neke rime, njen puki blesak, za Ršumovića je znak da je u jeziku nešto sazrelo, daje povod za pesmu pripremljen, i da treba poći za tom naznakom — smisao će se, sam od sebe, naknadno ustanoviti, organizovati. Sve je povezano, svemu je koren jedan i isti: u poeziji reči oživljavaju uspostavljanjem veza, premošćivanjem vremenskih i prostornih bezdana, a slik je tačka u kojoj se linije smisla na najblistaviji način seku i upotpunjavaju. Pojmovi, prizori, iskustva i slike potvrđuju se, međusobno otkrivaju, bogate, usklađuju.

Sve se to čini u samozaboravu, u zanosu igre. Elementi igre su reči; značenja dolaze kao rezultat njihovog slobodnog dodirivanja. Sve ostalo je u drugom planu, a naročito „osećanja”; ona su skrivena, potisnuta, da se pesma ne bi uzaludno gušila, da im ne bi robovala. Razume se, u igri sa rečima dolazi i do odblesaka stvarnosti: izranjaju, zajedno sa rečima, vrlo prepoznatljive situacije, portreti, zbivanja... Ostaje, međutim, uvek ona lagodna nota igre i razdrešenosti. I kada govori o svakodnevnim zbivanjima u životu i svetu, pesma je odvojena, slobodna, svoja, ironična, bez posebnih obaveza prema tom svetu:

Bila devojka Mara
Kći Sime obućara
Imala bluzu roze
I dve čarobne poze
     Za slikanje


U toj igri pesnik, povremeno, osvaja mudrost, onu mudrost kojoj se, odveć vezani za stvarni svet, nikada ne možemo približiti. U predahu igre, zamišljen kao i svaki za trenutak klonuli igrač, pesnik izgovara svoju setu, kojom se, donekle, razjašnjava i njegov odnos prema poeziji uopšte, i razlozi njegovog opredeljenja, njegove ironične vizije sveta, te naročitog, izdvojenog odnosa prema pesničkoj umetnosti:

Kad bi čovek znao
Za sve što ga čeka

Ne bi se ni rađo
U vidu čoveka
Već bi bio ptica
Ili vredna pčela
Ili samo bagrem
Negde na kraj sela.


Poezija sama sebi nameće mnoga ograničenja i zabrane, da bi živela zdravije i časnije; dečjim pesnicima se, ponekad, dozvoljava da te zabrane prekrše.


Milovan Danojlić
NAIVNA PESMA ogledi i zapisi o dečjoj književnosti
Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 08:16:31 pm »

**

HAJDE DA RASTEMO
Pogovor


Nekad je u gotovo svakom našem selu živeo po jedan seljak sklon govorenju u stihovima. On bi i na obična pitanja davao slikovane odgovore: prosto nije umeo da odoli izazovu, nije hteo da propusti priliku. Takvim ljudima jezik, izgleda, liči na zvučnu košnicu u kojoj reči, poput pčela, milozvučno bruje, tražeći pri tom samo kako da se spare, povežu, jedna s drugom odrimuju. Uvereni su da svaka reč sanja jak i zvučan slik, da u svojoj rimi uživa onako kao što lepa devojka uživa u ogledalu. Pesnik bi, po ovom shvatanju, bio neko ko rečima olakšava tu vrstu zvučnog spajanja i odslikavanja.

Ljubivoje Ršumović, naš najomiljeniji dečji pesnik, ispričao mi je jednom da je i u njegovom rodnom selu Ljubišu postojao onakav, stihovanju neizlečivo sklon seljak. Zvao se Vasilije. Taj Vasilije je na Ršumovića izvršio prvi, presudni uticaj. Poveden njegovim zavodljivim primerom, bistri zlatiborski dečak je počeo kovati zvučne, razigrane, smešne stihove, koji su se, prema našim današnjim merilima, mogli svrstati jedino u dečju poeziju. Narodnu tradiciju klepanja stihova Ršumović je brzo podigao do zanatskog savršenstva, ukrstivši je sa modernom sklonošću ka lepim besmislicama, i potvrdivši, tako, životvornost narodnog poigravanja jezikom. Zahvaljujući uticajnosti televizijskih emisija, Ršumovićeve pesme su prodrle u najšire slojeve čitalaca i slušalaca, kako najmlađih, tako i onih starijih. Kao u davna vremena, pesma je, ponovo, počela da se peva. Treće izdanje zbirke Ma šta mi reče prodavano je sa gramofonskom pločom. Čitav jedan naraštaj dece, a s njima i mladih roditelja, pevao je, oko 1970 godine, songove Čini mi se vekovima, i onaj drugi koji je počinjao rečima Vuče, vuče, bubo lenja.

Sadržaj Ršumovićeve pesme najčešće izrasta iz kakvog slučajnog povoda. Pesma je sklop niza pojedinosti koje se nalaze, povezuju i osmišljavaju silom različitih, lepih i neočekivanih slučajnosti. Najveći prevrat što ga je ovaj pesnik izveo svakako je u upotrebi tzv. nepesničkih reči, stranih reči (varvarizama), kao i svakodnevnih govornih obrta, šatrovačkih izraza i familijarizama. To su izrazi poput ovih: Lepa na momente, original morska plavet, to je deveti padež, nemoj da zevaš, ko ti šmirgla uši, tu mi sinu lampa stona, piti batine. . .

Jednostavna i upečatljiva muzikalnost, koja je navela kompozitore na obrađivanje ovih pesama, kadikad se uzdiže do složenijih sazvučja, kao, npr., u završnim delovima strofa pesme Ja razumem loviti jastrebe.

Poučnost je takođe osavremenjena, drukčija, nova. Čovekov je zadatak da se bori za život i za opstanak, da ne poklekne pred jačim. Za dete je glavno da što pre odraste, da dobro jede, te da se, snažno i zdravo, odupre nevoljama koje ga u životu čekaju. Duh opiranja prirodno prelazi u širu solidarnost, u rodoljublje (Domovina se brani lepotom).

Lakoća klepanja stihova razvila se u jednu od boljih vrlina nove dečje poezije, u slobodnu igru svu od maštovitosti, pošalica, a, ponekad, i zrele mudrosti (Iza prvog ugla). Jednu od navika modernog pesništva — izostavljanje interpunkcije — Ršumović je takođe srećno povezao sa zaveštanjem svog zemljaka Vasilija. Ni on, da je svoje stihove zapisivao, jamačno ne bi stavljao zareze i tačke. Kad se govori i kad se peva, pesma bez interpunkcije može.

Puna neočekivanih i prijatnih iznenađenja, glasna, duhovita i drska, Ršumovićeva dečja poezija je jedan od vidova prilagođavanja narodnog stvaralačkog duha modernom vremenu.


Milovan Danojlić




Ljubivoje Ršumović
Hajde da rastemo
Izbor i pogovor: Milovan Danojlić
Nolit • Beograd
1991


[postavljeno 29.08.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 08:17:06 pm »

**
Stihovi za decu Ljubivoje Ršumović
HAJDE DA RASTEMO  •  Hajde da rastemo



HAJDE DA RASTEMO

Do stola
Do stolice
Do kašike
Do police
Rastimo
Sa lastama rastimo
Sokolice
Delije
Dokolići
Junačine
Ne birajmo načine
Rastimo
Do tacne
Do plafona
Do mature
Telefona
Do dugačkih pantalona
Rastimo
Sa lastama rastimo
Hajdevije
Hajduci
Hajdetići
Junačine
Ne birajmo načine
Rastimo
Do vetra
Do krova
Do ljubavi
Do lova
Do poslednjeg milimetra
Rastimo


O MAZAMA

Mamine maze
Na čistoću paze
A tatine maze
Na čistoću gaze

Mamine maze
Jedu dok je taze
A tatine maze
Razbijaju vaze

Zato maze mamine
Piju sok od maline
A maze tatine
Piju ― batine


IMA JEDNO MESTO

Ima jedno mesto
Iza sedam mora
Gde ceo svet spava
Spavati se mora

Ima u tom mestu
Gospođica prava
Koja nikad nikad
Ne želi da spava
 
Ima jedno selo
Iza sedam gora
Gde sva deca jedu
Jer jesti se mora

Ima u tom selu
Jedno roze cveće
Jedan junak mamin
Koji jesti neće

Ja predlažem za njih dvoje
Da se nađu da se spoje

Ne treba ih prutom biti
Već ih treba oženiti

Pa neka se cvećka
Sa suprugom nećka


OTKUD MENI OVA SNAGA
 
Otkud meni ova snaga
Gde bih steko te mišice
Da mi hrana nije draga
Da mi nije drago piće

Volim brate lepo sesti
Volim brate dobro jesti
Volim se sa šniclom sresti
Il' za stolom il na cesti

Otkud meni ova sila
Ovaj pogled ljuta zmija
Da mi hrana nije mila
Takoreći najmilija

Volim brate lepo sesti
Volim brate dobro jesti
Tamo gde se klopa smesti
I mene će nos odvesti

Otkud meni ovo zdravlje
Gde bih našo takva pluća
Da ne volim mleko kravlje
I cicvaru dok je vruća

Volim brate lepo sesti
Il za stolom il na cesti
Volim se sa hranom sresti
Pa makar je moro jesti.


AKO ŽELIŠ MIŠICE

Ako želiš mišiće ko gvožđe
Jedi belo ili crno grožđe

Ako želiš snagu zbilja mušku
Onda ne smeš zaobići krušku

Ako želiš na sve biti imun
Jedi cedi sredi žuti limun

Ako želiš ruke kao kandže
Prosto gutaj sveže pomorandže

Ako želiš veštine sa strane
Okomi se na krive banane

Ako želiš da izgledaš bešnje
Svakodnevno upražnjavaj trešnje

Ako želiš biti bistre glave
Beri one jagode iz trave

I uopšte ko god nešto hoće
Mora jesti i voleti voće


LAKO JE PRUTU

Lako je prutu da se sokoli
Dok bije decu njega ne boli

Nije mi žao kad neki trut
Za svoje zasluge dobije prut

Nije mi žao kad pekmez kevin
Dobije prutom makar i nevin

Nije mi žao ni kad na mene
Armija pruća drenovog krene

Ali ne mogu da prebolim
Tata me bije a ja ga volim


ŠTA MAJKE IZ LIVNA NISU ZNALE
 
Majke iz Livna nisu znale
Šta protiv dece radoznale
 
Škola im je dosla do guše
Tamo im deca uče da puše
 
I kino ih sve više kvari
Jer prikazuje ljubavne stvari
 
A kako ih prepustiti ulici
Gdje je odgoj djece na nulici
 
I kada je majke uhvatio očaj
One su sele i popile po čaj
 
Zatim su našle jednu zdravu alu
da im jede decu nevaljalu


DETE

Dete nije dete
Igračka za strine i tete
Dete je dete
Da ga volite i razumete

Nećete mi verovati
I veliki pesnik Gete
Nekada je bio beba
I veoma nemirno dete

Brkati hajduk Veljko
Što je zlotvoru prašio pete
U početku je sisao palac
I bio nemoguće dete

Junaci kosmosa
Što lete na druge planete
Prvo su sedeli na nošama
A posle su seli u rakete

Dete nije dete
Igračka za strine i tete
Dete je dete
Da ga volite i razumete


BABAROGA

Ima jedna pećina stroga
U kojoj živi baba Roga

A ja sam valjda razumete
Jedno veoma hrabro dete

Pa sam rešio upravo stoga
Da joj pokažem njenog boga

Ali valjda znate i sami
Baba Roga se krije u tami

Nosim joj limun nudim joj krušku
Al ona ni da pokaže njušku

Da li postoji il ne postoji
Uglavnom ona se mene boji

A ja u životu imam metu
Da uplašim sve B.R. na svetu


IZA PRVOG UGLA
 
Iza prvog ugla
Neki đavo čuči
Neka muka čeka
Da čoveka muči

Iza prve gore
Pa u drugoj gori
Čeka neka mora
Da čoveka mori

Na životnom putu
Pa iza krivine
Čeka neka briga
Da čoveka brine

Tamo gde u travi
Cveta ljutić žuti
Čeka neka ljutnja
Da čoveka ljuti

Kad bi čovek znao
Za sve što ga čeka
Ne bi se ni rađao
U liku čoveka

Već bi bio ptica
Ili vredna pčela
Ili samo bagrem
Negde nakraj sela


KAD BI MI NEKO REKAO

Kad bi mi neko rekao
Kako je život stekao
Kojim je parama platio
I pošto bi ga vratio

Kad bi mi neko rekao
Kako je vazduh stekao
Kome je pisma pisao
Da moli da bi disao

Kad bi mi neko rekao
Kako je sunce stekao
Kojim se smehom smejao
Da bi se džabe grejao

Kad bi mi neko rekao
Kako je vodu stekao
Na kojim je mukama bio
Da bi besplatno pio

Kad bi mi neko rekao
Kako je zemlju stekao
Kome je dušu prodao
Da bi po zemlji hodao

Kad bi mi neko rekao
Kako je majku stekao
Kojim je nebom kružio
Da bi oca zaslužio

Kad bi mi neko rekao
Kako je sebe stekao
Koji je bol preboleo
Da bi sam sebe voleo
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 08:17:33 pm »

**
Stihovi za decu Ljubivoje Ršumović
HAJDE DA RASTEMOHajde da se igramo



CIPELE

Levoj cipeli
Rekla desna
Da je tesna

Desnoj cipeli
Rekla leva
Da ne zeva


PONAŠAM SE POPUT PAŠE

Ponašam se poput paše
Svi se samo mene plaše
Dosta mi je ove slave
Priznanja će da me smlave

To miš reče ispred mačke
Pa pobeže naglavačke

Dosta mi je veličine
I svega što hrabri čine
Hoću malo da se bojim
Da osetim da postojim

Reče mačka ispred kera
Pa pobeže u dva smera

Šta mi treba da se prsim
Drugima račune mrsim
Hoću straha da me drma
Da se tresem iza grma

To pas reče ispred lava
Pa odmagli ko mećava

Pogledajte ovo lice
To je lice kukavice
Poručite svima našim
Rešio sam da se plašim

To lav reče ispred lovca
Sav pokunjen kao ovca


UZEO SAM HARTIJU I OLOVKU

Uzeo sam hartiju i olovku
I nacrtao mišolovku
U mišolovci parče sira
I još jedno parče sira
Da miš može da bira

Oko sira sam nacrtao čamac
U čamcu upalio sveću
Da miš bolje vidi mamac
Da ne kaže NEĆU

Ali čim sam nacrtao miša
Počela je da pada kiša

Celu je hartiju skvasila
Sveću ugasila
I nije se skrasila
Dok miša nije spasila


IŠLI SMO U AFRIKU

Išli smo u Afriku
Da sadimo papriku
Znate onu žutu
Finu ali ljutu

Jednogrba kamila
Začas se pomamila

Odmah se tu stvorila
I debela gorila

Onaj majmun sa grane
Misli to su banane

I zebra je videla
Jako joj se svidela

Grize gladni papagaj
Misli neko voće fraj

Videli smo žirafu
Misli meze uz kafu

Ni reč nisu kazali
Sve su začas smazali

Ništa nisu slutili
Pa su se zaljutili

Sad kuka pola Afrike
Zbog banatske paprike
Znate one žute
Fine ali ljute


TELEFONIJADA

Na širokom carskom drumu
Što preseca prašumu
Sreli su se beli slon
I jedan crni telefon

HALO reče beli slon
HALO reče telefon
KO JE pita beli slon
KO JE pita telefon

I tako u beskrajon

Ni komandir šumske straže
Nije znao da nam kaže
Da l' slon telefonira
Il' telefon slonira


MIŠ JE DOBIO GRIP
    
Miš je dobio grip
Pa je seo u džip
I prevalio put dugačak
Da ga pregleda doktor Mačak

Doktor pacijenta štipnu
Pacijent nešto zucnu
Doktor mu leđa pipnu
Zatim ga u čelo kucnu

SA MOJE TAČKE GLEDIŠTA
NIJE TI NIŠTA


To kaza
Pa ga smaza


BIO JEDNOM JEDAN VUK

Bio jednom jedan vuk
I bio je zbilja dobar
Miran kao mrtvi muk
Pitom kao neki sobar

Za to niko nije znao
Mislili su da je zao

Voleo je čak i ovce
Pa i jarce one muške
a mrzeo nije lovce
Niti zamke niti puške

Za to niko nije znao
Mislili su da je zao

Imao je divne želje
Divno srce u grudima
Želeo je prijatelje
Među psima i ljudima

Za to niko nije znao
Mislili su da je zao

Pošao je da im kaže
Da ne može tako više
Videše ga neke straže
Opališe i ubiše

Nikom nije bilo žao
Mislili su da je zao


ZMAJ

Jedne se jeseni čudo dogodilo
Srem se počeo rodom ponositi
Suncokret rodio žito rodilo
Sve jedro zrelo treba kositi

A Sremcima se baš nije radilo
Pa udarili u svadbe i piće
Starima rintanje već dosadilo
A lenjost ušla u mladiće

Zarđali srpovi sjajni
Jer sremske ruke lete čašama
Kose miruju ćute kombajni,
A jesen tutnji kao šašava

Pitaju Sremci šta da se radi
Jedan drugoga gletkaju kradom
Vreba ih strašna avet gladi
A niko da se pregne za radom

Tad jedan Zmaj snažan bez premca
Dođe pa reče SVE ĆU SRADITI
PRIZNAJTE ME SAMO ZA SREMCA
ŽELIM U SREMU KUĆU GRADITI


O NEK TI KUĆA ŠTO PRE NIKNE
Rekoše Sremci i smeh se prosu
A Zmaj radostan skoči pa vikne
DAJTE MI SVOJU NAJBOLJU KOSU

Košulju razdrljio,ž noge obosio
Ceo Srem se najednom prepao
Jer Zmaj je kosio kosio i kosio
I kosio dok nije krepao
 
Sremcima lice ko kreč i belje
A lekar gunđa uz vidnu tremu
SRCE MU JE PUKLO OD ŽELJE
DA BUDE NAJBOLJI KOSAC U SREMU


Da se ne bi dizala prašina
Sad Zmajevo ime gordo nosi
Fabrika poljoprivrednih mašina
Na Bežanijskoj kosi


ČISTA PESMA

On je dobar do te mere
Da se svako veče pere

Jede štrudle pije kokte
I redovno secka nokte

Za njeg nema veće kazne
Nego kad su česme prazne

Kad vidite da se puši
Znajte to on riba uši

Svi ga vole svi ga ljube
On uporno pere zube

Može puknut cela Grčka
On ne haje dok se brčka

A ko

A ko zna se
Jedno nenormalno prase


LAKE ZAGONETKE

Ko će prvi da se seti
         KRILA NEMA
            POLJEM LETI


Setio se jedan Petar
          TO JE VETAR

A ko li će ovo biti
          IGLE IMA
             NE ZNA ŠITI


Setila se Nena sama
           JEŽ S BODLJIKAMA

Ko se tako vešto krije
           OKLOP IMA
              VITEZ NIJE


Setio se Miki šta je
           KORNJAČA JE


DESET LJUTIH GUSARA

Deset ljutih gusara
Došlo u moj krevet
Jedan pao s kreveta
Ostalo ih devet

Devet ljutih gusara
Još ne znaju ko sam
Jednog sam uspavao
Ostalo ih osam

Osam ljutih gusara
Ja ih oštro gledam
Jedan pao u nesvest
Ostalo ih sedam

Sedam ljutih gusara
Pobeglo na brest
Jedan pao na glavu
Ostalo ih šest

Šest ljutih gusara
Zbrisalo u svet
Jedan se izgubio
Ostalo ih pet

Pet ljutih gusara
Lete ko leptiri
Jedan pao u bunar
Ostalo ih četiri

Gle četiri gusara
Bes u njima vri
Jedan puko od muke
Ostalo ih tri

Tri ljuta gusara
A protiv njih ja
Jednog sam zviznuo
Ostala su dva

Dva ljuta gusara
A pogled im ledan
Jedan se okliznuo
Još ostao jedan

Jedan ljuti gusar
Postao je medan
Prosto se istopio
Ostao nijedan

U svakom pogledu
Prošla me je strava
Sad je sve u redu
Može da se spava


GOSPODIN VIDOJE STANIĆ

Gospodin Vidoje Stanić
Spazio psa na stogu
Odmah uzeo motku
I psu prebio nogu

Gospođa Jagoda Stanić
Povikala je POBOGU
Gospodin Vidoje Stanić
Rekao je ŠTA MOGU

Gospodin Vidoje Stanić
Spazio svraku na stogu
Odmah uzeo pušku
I svraki prebio nogu

Gospođa Jagoda Stanić
Povikala je POBOGU
Gospodin Vidoje Stanić
Rekao je ŠTA MOGU

ONI BI POJELI JAJE
IZ KOGA BI POSTALO PILE
OD KOGA BI POSTALA KOKOŠKA
A KOKOŠKE SU MENI MILE


Gospođa Jagoda Stanić
Rasplete kosu plavu
Zgrabi dotično jaje
I razbi ga Vidoju o glavu
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 08:18:04 pm »

**
Stihovi za decu Ljubivoje Ršumović
HAJDE DA RASTEMO  •  Hajde da pevamo



SONG O DEMBELIJI

Sreo sam jednog deliju
Traži zemlju Dembeliju

Putuje noćima i danima
Menja vozove i lađe
I ništa ga drugo ne zanima
Sem da Dembeliju nađe

Al niko ne zna gde li je
Put do zemlje Dembelije

Sreo sam ponovo deliju
Traži zemlju Dembeliju

Teme mu već osedelo
I lice od stida krije
Ništa mu nije vredelo
Dembeliju našao nije

Kad razmisliš malo zrelije
Nema zemlje Dembelije


SONG O BRKOVIMA

U životu u toj trci
Mnogo znače lepi brci
Kao značke ispod nosa
Znak lepote i ponosa

Deda voli da ih suče
Unuk voli da ih vuče
A mladići brke gaje
Za devojačke uzdisaje

U životu u toj trci
Na cilj prvo stižu brci
Ko na vreme obrkati
Taj se može i trkati

Deda voli da ih suče
Unuk voli da ih vuče
A mladići brke gaje
Za devojačke uzdisaje


SONG IZ SAMOĆE

Sam kada sediš
U školskoj klupi
Neka se tuga u tebi skupi
Kome da kažeš
Šta te to muči
Kad jedan žuri a drugi uči

Istina je ovo stara
Dosadno je bez drugara
Druženjem se sreća stvara
Ne može se
Bez drugara

Sam kada stojiš
Noću na straži
Pogled ti luta i druga traži
A drug ti zvezda
Što nebo kiti
U jatu zvezda sama ko i ti

Istina je ovo stara
Dosadno je bez drugara
Druženjem se sreća stvara
Ne može se Bez drugara


VUK I OVCA

Čini mi se vekovima
Vuk sa ovcom nešto ima

Kad je vidi kako pase
Vuk naprosto ne zna za se

Ovca kad mu vidi oči
Ni da bekne ni da skoči

Ovca ne sme da se brani
Vuk se njenim strahom hrani

Ne razumem te odnose
Ni zašto se ne podnose


SLONG

Deda mu je slon
Tata mu je slon
Ujak mu je slon
Teča mu je slon
I brat mu je slon

Šta je onda on


SONG O USPOMENI

Ono kad smo se zbog cura bili
Ono kad su padala carstva
Ono kad smo poljupce krili
Ono beše vreme drugarstva

Protiče reka
Ostaje pena
U dnu čoveka
Uspomena

Ono kada smo derali klupe
Ono kada su pljuštale šljage
One brige naivne i glupe
ono behu godine drage

Protiče reka
Ostaje pena
U dnu čoveka
Uspomena


VUČE VUČE BUBO LENJA

Neko pliva u Savi
Neko radi u Rumi
Neko šeta u travi
A vuk živi u šumi

U školi ga ne vide
Nema ni maturu
U muzeje ne ide
Prezire kulturu

Vuče vuče bubo lenja
Šta će reći pokolenja
Vodio si život buran
Pa ostao nekulturan

Usta su mu snažna
Duša mu je drumska
Obećanja lažna
A ćud mu je šumska

Uvek oštro reži
Uvek budan leži
Čak i kada beži
Ka zverstvima teži

Vuče vuče bubo lenja
Šta će reći pokolenja
Vodio si život buran
Pa ostao nekulturan
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 08:18:28 pm »

**
Stihovi za decu Ljubivoje Ršumović
HAJDE DA RASTEMO  •  Hajde da se volimo



DUGME SLUŽI KAPUTU

Dugme služi kaputu
Asfalt služi na putu
Drug da se druži
Sunce da kruži
Sve nečemu služi

Čamac da se rekom plovi
Mamac da se riba lovi
Pesma da se lepo peva
Munja da kroz oblak seva
Molba da se nešto moli
A majka je da se voli


LEPA KATA

Bila jednom jedna Kata
U Perlezu blizu Čente
Lepa kao sa plakata
Pa i lepša na momente

Imala je oči plave
Original morska plavet
Nosaše ih posred glave
Tako da ti stane pamet

Imala je lepa Kata
Uz lepotu sto dukata
Pa je bila tatamata
Za sve momke iz Banata


AU ŠTO JE ŠKOLA ZGODNA

Au što je škola zgodna
Leči lenjost i samoću
Ko da mi je kuća rodna
Šteta što ne radi noću

Kad nisam u svojoj školi
Mene moja duša boli
Nema one družine
Da delimo užine

Au što je škola sjajna
U klupama par do para
Svaki šapat svaka tajna
Jednu novu ljubav stvara

Kad nisam u svojoj školi
Mene moja duša boli
Nema one s kikom
Koju ne dam nikom


BILA DEVOJKA MARA

Bila devojka Mara
Kći Sime obućara
Imala bluzu roze
I dve čarobne poze
     Za slikanje

Jedna je poza bila
Nežna ko čista svila
Sa ručicom na vezu
Najlepša poza u srezu
     Za slikanje

Druga Marina poza
Zvala se "slatka nervoza"
Mara na prozoru čeka
Dragana iz daleka
     Za slikanje

Otkad se udala Mara
Za Đuru poslastičara
Radi na točenju boze
Pa joj nije do poze
     Za slikanje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 08:18:55 pm »

**
Stihovi za decu Ljubivoje Ršumović
HAJDE DA RASTEMO  •  Hajde da sanjamo



GENERALE SILO LJUTA

Generale silo ljuta
Kad ti bude dosta rata
Svrati kući dva minuta
Da svom sinu budeš tata

Oj frizerko vešta zverko
Znam da kosa nije slama
Ipak idi šetaj s kćerkom
Ceo dan joj budi mama

Direktore lepi stvore
Okani se referata
Hajde kući pod prozore
Budi svojoj deci tata

Svet će malo da pričeka
I s frizurom i sa ratom
Dok se jedna sretna kćerka
Naigra sa svojim tatom


AH ŠTO JA NEMAM

Ah što ja nemam sedam glava
U svakoj glavi dva oka plava

Sedam kravata sedam kaputa
Bio bih lepši bar sedam puta

Jači od sedam jakih kečera
Jer bih klopao sedam večera

Bio bih glasniji od svih basova
Jer bih imao sedam glasova

Volelo bi me po sedam cura
Jer bih češljao sedam frizura

Komšiji koji decu zezika
Ja bih plazio sedam jezika

Al' sve me dalje vode razmišljanja
Morao bih trpeti sedam šišanja

A kada dođe do zubnog kvara
Mučilo bi me sedam zubara

Plač bi se čuo sve do Kosova
Kad bi mi razbili sedam nosova

Tako od želje samo strah osta
I jedna glava zasad mi dosta


JA ĆU SA PTICAMA

Ja ću sa pticama sklopiti savez
Jer mrzim svaki gvozdeni kavez
I mrzim strele zamke i puške
I sve te sportove nazovi muške

Ako su lovci nekakve sile
Nek fazanovo ne love pile
Neka izvole dublje u šumu
Imajući tigra na umu

Sa zečevima je malo teže
Oni su brzi vole da beže
Al ptice pijane od svežeg zraka
Lete pravo na cev pušaka

Ako su lovci nekakve fore
Neka krenu na Crno more
Neka se isprsi ko je dasa
Tamo gde ima morskih pasa
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #9 poslato: Decembar 26, 2010, 08:19:20 pm »

**
Stihovi za decu Ljubivoje Ršumović
HAJDE DA RASTEMO  •  Hajdemo u svet



KAŽI PTICI DA JE PTICA

Kaži ptici da je ptica
Slavuj
Vrabac
Soko
Žuna
Kaži reci da je reka
Dunav
Sava
Tisa
Una

Duga Resa Kriva Feja
Crna Trava Beli Grad
Sveti Stefan Šuplja Stena
Mali Lošinj Novi Sad

Kaži zimi da je zima
Hladna
Bela
Jaka
Snežna

Kaži majci da je majka
Lepa
Dobra
Draga
Nežna

Sve što stoji što se kreće
Što se daje što se prima
Osobine knjige cveće
Sve na svetu ime ima


BILI SU NAS

Bili su nas
I mučili
Mnogo puta
Mnogo pre
Tako su nas
Naučili
Kako se
Za pravdu
Mre


DOMOVINA SE BRANI LEPOTOM

Domovina se brani rekom
I ribom u vodi
I visokom tankom smrekom
Što raste u slobodi

Domovina se brani cvetom
I pčelom na cvetu
Makom i suncokretom
I pticom u letu

Domovina se brani knjigom
I pesmom o nebu
Sestrinom suzom majčinom brigom
I onim brašnom u hlebu

Domovina se brani lepotom
I čašću i znanjem
Domovina se brani životom
I lepim vaspitanjem
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #10 poslato: Decembar 26, 2010, 08:19:44 pm »

**

HAJDE DA RASTEMO
Razgovor o pesmama


Mnoge od pesama Ljubivoja Ršumovića ste, sigurno, već upoznali u dečjim listovima, časopisima ili u njegovim knjigama. Za neke od njih su kompozitori napisali melodije koje se mogu čuti na radiju i televiziji. To što nas njima stalno privlači je ona humorna strana kojom pesnik često saopštava i veoma ozbiljne poruke. Čika Jova Zmaj bi za njegove pesme rekao da su "šalozbiljne".

Zapazili ste i to da se on igra rečima, kao i da često koristi reči za koje kažemo da nisu književne. On to čini da bi vas zabavio, ali i da se našali na račun onih koji ih koriste u svakodnevnom razgovoru.

Cela zbirka je podeljena na tematske cikluse, pa se tako lakše mogu sagledati teme o kojima pesnik govori.

U prvom ciklusu Hajde da rastemo on vam na šalliv način saopštava neke istine o tome kako da postanete zdravi i snažni, kako da negujete duh i telo — kako da porastete.

Pronađite pesmu Jedna mamina dama, pa kažite kako se ova devojčica "izlečila" od dosade.

Pročitajte pesmu Dete i objasnite pesnikovu poruku.

Za pesmu Babaroga kompozitor Zoran Rambosek je napisao melodiju. Zamolite učitelja ili nastavnika muzike da vas nauče da je pevate. Isto tako postoje kompozicije i za pesme: Telefonijada, Miš je dobio grip, Vuče, vuče, bubo lenja i druge koje nije teško naučiti.

Pesnik voli da se igra, pa i vas poziva u igru, ali ne propušta da vas ponečemu nauči.

Da li se i vi nekada ponašate kao junaci iz pesme Ponašam se poput paše? Pročitajte je ponovo i izvucite zaključak.

U školi vas uče da poštujete znake interpunkcije. Ove pesme, kao što vidite, nemaju nijednu tačku, zarez ili neki drugi znak. To je pesnička sloboda, ali ove pesme su takve da se po smislu može osetiti gde bi trebalo da stoji koji znak. Primera radi prepišite pesmu Bio jednom jedan vuk i stavite znake interpunkcije tamo gde smatrate da treba. Kad to uradite, proverite da li ste pravilno postupili.

Svakako ste čuli za zemlju Dembeliju. O njoj se govori u bajkama, ali i u jednom ciklusu ove zbirke u kome vas pesnik poziva da pevate. Razmislite, pa kažite šta vam pesnik poručuje pesmom Song o Dembeliji?

Verujem da ste zapazili da je pesma Song iz samoće jedna od najlepših. Razmislite o ovim stihovima:

Druženjem se sreća stvara
Ne može se
Bez drugara


Sve ono što vas okružuje, svakako, nečemu služi. Ako se još jednom vratite na pesmu Dugme služi kaputu i sami ćete smisliti, ako ne pesmu, a ono sastav o tome čemu vam sve služe stvari koje upotrebljavate.

U ciklusu Hajde da volimo našli ste i pesmu Au što je škola zgodna. Da li i vama škola pomaže da lečite lenost i samoću? Lepo bi bilo da napišete sastav u kome ćete opisati šta za vas predstavlja škola. Naučite pesmu napamet.

Čovekova mašta kao da ne zna za granice. Pesme iz ciklusa Hajde da sanjamo pozivaju vas da i vi maštate o onome što još niste doživeli — o onome što biste želeli da doživite.

Pesmama iz ciklusa Hajdemo u svet pesnik vas vodi u daleke predele i mesta da bi vas opet vratio tu gde se najlep živi — u zavičaj, u domovinu.

Pesma Domovina se brani lepotom spada među najlepše pesme Ljubivoja Ršumovića. Za ovakve pesme kažemo da pripadaju rodoljubivoj poeziji. Vi danas živte slobodno i nema potrebe da se za slobdu domovine borite s puškom u ruci, a domovinu i u slobodi treba čuvati braniti od svega što nije lepo i dobro. Treba čuvati njene reke, šume — njen biljni i životinjski svet, nju treba voleti kao što majka voli vas.

Objasnite kako ste shvatili ove stihove:

Domovina se brani lepotom
I čašću i znanjem
Domovina se brani životom
I lepim vaspitanjem.


Zora Medinac


Ljubivoje Ršumović
Hajde da rastemo
Izbor i pogovor: Milovan Danojlić
Nolit • Beograd
1991


[postavljeno 29.08.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #11 poslato: Decembar 26, 2010, 08:23:53 pm »

**
Poezija za decu Ljubivoje Ršumović
ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU | Priredio Dušan Radović



UTORAK VEČE MA ŠTA MI REČE

U Novom Sadu svanulo veče
Ma šta mi reče
Južna Morava uzvodno teče
Ma šta mi reče
Na svakom drvetu klikeri zveče
Ma šta mi reče
U Štipu meče uštipke peče
Ma šta mi reče
U brzom vozu šišali kozu
Ma šta mi reče
I kao treće
Zemlja se večeras ne okreće
niti šta radi
niti spava
Zemlja večeras zabušava
Ma šta mi reče


ŠTA JEDE MALA ALA

Mala ala može da smaže iz cuga
maltene pola Malog Mokrog Luga.

Nije retkost videti alinog klinju
kako se prikrada Malom Lošinju.

Mala ala, kada joj hrane fali,
može da klopne celu državu Mali.
 
U podne prosto hoće da prsne
ili skrcka parče Male Krsne.

Mala ala, u suknjici na faltu,
za večeru pojede ostrvo Maltu.

I uopšte, deca iz te mafije
proždrljiva su iz geografije.


ZAŠTO AŽDAJA PLAČE

Aždaja gorko plače
jer vređaju njeno aždajče.

Rekli mu da je ružno,
pa majci došlo tužno.

Nek je i gluvo i slepo
ono je majci lepo.


KIT

Marko je Vasić iz Jabučkog Rita
u tanjiru supe ulovio kita

Rekli su mu JEDI a on nije hteo
pa kad su ga naterali sa kitom se sreo

Po Jabučkom Ritu sada priče kruže
kako se lepo kit i dečak druže

Kad je Marko sprečen ili kad je sit
umesto njega sve pojede kit

Čim iz vrele rerne bane neka pita
odmah eto kita jede i ne pita

A kad mu dosade obaveze kućne
on trkne u Dunav pa se malo bućne

Kada Marko šeta ulicama s kitom
kit mu priča priče i pevuši pri tom

Kit mu dobro dođe da ga od zla štiti
Marko kita voli i kitom se kiti

Eto šta sve dokon izmisliti znade
da riba u kući živi kô čeljade


BILO JE PROLEĆE MESEC MAJ

Bilo je proleće, mesec maj,
drveće se prelilo zelenim kremom,
bez posla je ostao jedan zmaj
sa visokom zmajevskom stručnom spremom.

Motao se neko vreme po gradu,
čitao oglase i konkurse iz štampe,
zmaj koji je uživao u svome radu,
izgubio se kô svitac bez lampe.

Počeo je da pije vinjak i sodicu,
da se snalazi i prodeva,
jer je imao veliku porodicu
koju je morao da hrani i odeva.

Kiše su padale, dani su tekli,
kucao je na sto vrata, možda dvesta,
i svuda su mu neljubazno rekli
da za njega nema radnog mesta.

I mada je svuda izbačen kô kofer
naglo mu se osmehnula sreća:
ponudiše mu da radi kao šofer
kod Gradskog saobraćajnog preduzeća.

Opet je proleće, mesec maj,
na drveću pupe zelene čumice,
za volanom "Laylanda" sedi zmaj
na liniji Kalemegdan — Šumice.

Kad uveće dotera kola u garažu,
kolege o njemu pričaju sve naj, naj,
ali mu je najdraže kada kažu:
— E, danas si vozio kao pravi zmaj!


AŽDAJA SVOM ČEDU TEPA

Aždaja svom čedu tepa:
"Nakazice moja lepa!

Ostavićeš svoju majku,
i otić' u neku bajku,

ješćeš ljude kao repe,
najmiliji moj akrepe.

Šta će s tobom biti, ko zna,
lepotice moja grozna?

Bićeš ličnost negativna,
rugobice moja divna!

A tvoja će jadna majka
Celog veka da se vajka!"


DVA AKREPA

Dva akrepa, ni gluva ni slepa,
podjednako i ružna i lepa,
srela su se pre nedelju dana
u ulici Ljutice Bogdana.

Sve je pošlo neslućenim tokom:
muški akrep kresnuo je okom,
akrepica simpatiju vrnu —
spusti pogled u zemljicu crnu.

Za minutu ili nešto više
njih se dvoje ludo zaljubiše.
Zbunjen sam k'o pile u kučini —  
šta je ljubav kadra da učini!


JEDNOG ZMAJA KRAJ

Jednome zmaju dosadi da živ,
jer mu je život bio strašno siv.

U sivom dvorcu, pored sive rek,
tavorio je svoj zmajevski vek.

Jednoga dana stao je na ob,
rešen da više ne živi kô rob.

pa skoči u reku, i već tome sl,
a nije znao uopšte da pl.

Fotograf stiže i namesti blend,
Zmaj reče THE i to beše END.


U ZASEDI IZA PETNAESTE

Nije rano da saznamo sami
šta je ono lepo što nas mami
što nas tajno čeka pored ceste
u zasedi iza petnaeste

Kad osetiš da ti srce lupa
kao neka vodenica glupa
šta je ne znam ali nešto jeste
u zasedi iza petnaeste

Pa se oči nađu na mukama
zaboraviš kuda sa rukama
nigde mira da se noge smeste
u zasedi iza petnaeste

Nikad nije rano da se sazna
da je prva ljubav neprolazna
Ljubav čeka požurite gde ste
u zasedi iza petnaeste


"Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno.
  Od Zmaja do Ršumovića. Novi počinje od Ršumovića, a završiće se pesnicima koji još nisu rođeni"
  Dušan Radović


Dušan Radović • Antologija srpske poezije za decu
Srpska književna zadruga • Beograd, 1984.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #12 poslato: Decembar 26, 2010, 08:31:17 pm »

**
Poezija za decu Ljubivoje Ršumović



OLOVKA PIŠE

Olovka piše,
A guma briše,
Ni u šta ne veruj
Isuviše.


SMEŠNA PRAŠUMA

U prašumi
U toj zbrci
Nestali su lavu brci

Dok je malo dremao
Dok se za lov spremao
Pre no što je ñipio
Neko mu ih zdipio

Kako bruku da sakrije
Ćosavo mu lice
Svima priča da se brije
Kod šašavog brice

Pa mu kao brica
Smako brke s lica


PERTLA SE NAMRTVO VEZALA

Pertla se namrtvo vezala
Pa se noga iznaprezala
Čak se i ruka trsila
Da bi pertlu razmrsila

Kuka stopalo
ŠTA ME SPOPALO
ODOH MEĐU ARAPE
GDE NE NOSE NI ČARAPE


Stvarno je najbolje dići nos
Pa ići bos


U ONA LEPA VREMENA

U ona lepa vremena daleka
Od majmuna RAD je stvorio ČOVEKA.

Da li se sad vraća istorija stara —
NERAD od čoveka da l' MAJMUNA stvara?


BELA VRANA I CRNA OVCA

NA MOM SRCU LEŽI RANA,
Reče jedna bela vrana,

I KAD LETIM, I KAD TRČIM,
PITAJU ME ZAŠTO ŠTRČIM?


KAO DA SAM ZA SVE KRIVA,
PROSTO ŽALIM ŠTO SAM ŽIVA!


NE GOVORI GLUPA SLOVCA,
Reče na to crna ovca,

TREBA DA SMO OBE SRETNE
ŠTO SMO TAKO IZUZETNE!


REKLAMA DRUGA

Riba je dobra
Dok pliva u vodi,
Al' i reš pečena
Organizmu godi.


PORUKA

Simović Ružica,
Iz Titovog Užica,
Pozdravlja:
Vrapca iz Šapca,
Miša iz Niša,
Goluba iz Uba,
Mačka iz Čačka,
Kita iz Splita,
I svima javlja
Da je dobrog zdravlja
I da je naučila da čita ...

I još poručuje svima,
(Naročito mišu).
Da joj pišu.


GORE-DOLE

Gde je buba, gde je čamac,
Gde je bunar, izvor, koren,
Gde je riba, gde je mamac,
I mravinjak gde je stvoren?

Dole!?
Hvala ...

Gde je oblak, gde je krošnja,
Gde je nebo, Mala kola,
Gde je kapa, glavi nošnja,
I tramvaju gde je trola?

Gore!?
Hvala ...

Gde je bezdan, gde je tama,
Palo lišće, kuća ježa,
Gde je podrum, rudnik, jama,
I zemljina gde je teža?

Dole!?
Hvala ...

Gde je balkon, gde je zvezda,
Gde je Mesec, mnogo slavljen,
Crep, antena, ptičja gnezda,
I gromobran gde je stavljen?

Gore!?
Hvala ...

Dole — gore, gore — dole,
Dok te misli ne zabole!


ŽELJE

Kao vodenica kad žito melje
Tako se u deci rañaju želje

Nekada grube nekada nežne
I lake kao pahulje snežne

Nekada slabe nekada snažne
Al' uvek bitne i uvek važne

Nekad stidljive a nekad smele
Al' sve se najviše u svetu žele

Sve dećje želje koje se rode
U najlepše nas predele vode


REKOŠE MI BUDI PEKAR

Rekoše mi budi pekar
Ili mlekar
Biću pekar
Al' ispadoh pravi prasac
Nisam znao šta je kvasac

Rekoše mi budi kuvar
Nos u duvar
Biću kuvar
Al' ni to me nije htelo
Zagore mi prvo jelo

Rekoše mi budi lovac
Dadoh novac
Biću lovac
Lovio sam oko Šapca
Ulovio jednog vrapca

Rekoše mi budi šuster
Pade luster
Biću šuster
Nešto mi se gorko zbilo
Ubode me oštro šilo

Rekoše mi budi džokej
Okej okej
Biću džokej
Izdade me i tu sreća
Padoh s konja kao vreća


AKO NEKO PITA

Ako neko pita
Što držim dijetu
Volim jednu klinku
Najviše na svetu

U poslednje vreme
Probleme mi stvara
Zakazuje randes
Kod poslastičara
 
Njen umilni glasić
U glavi mi kljuca
Voli da me zove
Slatki debeljuca

Ne znam šta da radim
Da li da se predam
Dok se ona sladi
Ja sa strane gledam

Nek mi kaže neko
Ko razume žene
Da li ona voli
Kolače il' mene


BRAĆU NE DONOSE RODE

Jednog dana rešio moj tata
Za roñendan da mi kupi brata

Pitao je u dućanu
Gde prodaju suvu hranu
I kupus iz Srema
Rekli su mu NEMA

Tražio je u Banatu
I u jednom internatu
Obišao Crnu Goru
Ronio po plavom moru
Posetio one vode
Što somove proizvode
Gde se šaran sprema
Al' rekli su mu NEMA

Onda jednog lepog dana
Dođe mama nasmejana
Pravo iz porodilišta
Kao da to nije ništa
I reče sa vrata
DONOSIM TI BRATA

A tata

A tata zborit ode
DOSTA JE BILO BAJKE
BRAĆU NE DONOSE RODE
VEĆ IH RAĐAJU MAJKE



DECA SU UKRAS SVETA

Nema sveta ni planete
Gde ne može stići dete
Jer sve dečje staze vode
Od igre do slobode

Cveće je ukras bašte
Leptir je ukras cveta
A deca puna mašte
Deca su
Ukras sveta

Lepe pesme tihe tajne
Sve ljubavi važne sjajne
Neka planu nek' se rode
Od igre do slobode

Cveće je ukras bašte
Leptir je ukras cveta
A deca puna mašte
Deca su
Ukras sveta


DECA MOGU DA POLETE

Deca mogu da polete
treba samo da se sete
treba samo da požele
da zamahnu da se vinu
kao ptice nežne bele
ka zvezdama u visinu

Da zamisle
da se sete
kuda žele
da polete

Deca mogu preko neba
na krilima lepih želja
odlučiti samo treba
setiti se prijatelja
osetiti radost šta je
radost deci krila daje

Da zamisle
da se sete
kuda žele
da polete


RUKE MOJE MAJKE

Zbog njih svetovi postoje
Žanju polja kad ožite
Vežu rane kad osvoje
Uvek nežne lekovite

Lakoradne voljne čile
Sveumejke i sveznajke
Golubice višekrile
To su ruke moje majke

One kuću nose dižu
One Sunce s neba skinu
Čarobne pa svuda stižu
Odane pa žure brinu

Lakoradne voljne čile
Sveumejke i sveznajke
Golubice višekrile
To su ruke moje majke
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #13 poslato: Decembar 26, 2010, 08:31:50 pm »

*
Stihovi Ljubivoje Ršumović


ZDRAVICA NARODU SRPSKOM

Narode, neka ti zdravica ova
Bude umesto blagoslova

Što god radio deca ti se rađala

I kada pevao i kada snevao
I kada mukama odolevao
Deca ti se rađala

I kada ratio i kada patio
I kada pamtio pa vratio
Deca ti se rađala

Nije bogat ko ima volova
Već kćeri i sinova
Nije silan ko ima pušaka
Već kolevki

Nek ljubav nadjača
Nek ne bude plača
Osim dečijeg

I kada učio i kad se mučio
I kada svetu tajnu dokučio
Deca ti se rađala

Silni nek se svađaju
Slabi pogađaju
A tebi nek se rađaju

I kada ljubio
I kad ogrubio
I kada glavu s ramena gubio
Deca ti se rađala

A daće bog da rodi zob
I uzri klas pa da bude
I za konje i za nas

I kada sveca slavio
I kada školu pravio
I kad se u čudu čudom bavio
Deca ti se rađala
Narode srpski!
AMIN!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #14 poslato: Decembar 26, 2010, 08:35:54 pm »

*




ŠTA SAM ONO HTEO DA KAŽEM

Seljaci intuitivno znaju da je igra simulacija stvarnog života, da se kroz igru njihovi mladunci, kao i mladunci životinja, spremaju za ozbiljni život, da u igri moraju da izgrade svoje emotivno biće, da u igri osete slast pobede i gorčinu poraza, strast ljubavnu i strast lovačku, pa i stvaralačku, strepnju pa i mržnju

Da, rekao sam u jednoj televizijskoj emisiji da se na selu deca rađaju kao ljudi, a u gradu ― kao kućni ljubimci! Mislio sam na selo u kome sam se ja rodio i na grad u kome su se rađali moji sinovi! Toga, takvoga sela više gotovo da nema, ali taj i takav grad i te kako postoji! Čak se toliko proširio da je progutao mnoga sela. Ili ih je teritorijalno poklopio, ili je seosko stanovništvo usisao svojim sitnopotrošačkim đinđuvama i zapadnjačkim usisivačima! Moj zaključak je jasan: sve manje dece se rađa kao ljudi, a sve više dece se rađa kao kućni ljubimci!

Dete na selu raste i razvija se prirodno, sa biljkama, sa životinjama, sa odraslim ljudima. Prostora za igru ima na pretek, prirodnih igračaka, takođe. Ako mu nedostaje neka igračka, samo je napravi, uglavnom od drveta, najplemenitijeg materijala. Odrastanje se odvija kroz prepoznavanje. Ono što odrasli govore i rade, dete odmah ne razume, ali vremenom prepoznaje i usvaja. Deca su veliki imitatori, a najradije imitiraju roditelje, jer ih vole, pa vole i ono što oni rade. Roditelji nemaju bejbisiterke, pa decu vode u polje, na njivu, u planinu! Deca su svedoci svega što roditelji rade, i kad se muče, i kad pevaju dok posluju! Deca ih podržavaju. Uče se na njihovim greškama. Za ono što urade dobiju pohvalu. Zauzeti poslom roditelji u selu nemaju vremena da gnjave decu preteranim zabranama, i preteranom ljubavlju. I zabrane i ljubav su u granicama normalnog ophođenja. Dakle, ophođenja prema ljudskim bićima, a ne prema "kucama" i "macama"! U selu roditelji podržavaju decu da se igraju, jer su tada zauzeta igrom, dakle nečim što je imperativ svakog detinjstva, što im je Bog dao da rade. Jer, seljaci intuitivno znaju da je igra simulacija stvarnog života, da se kroz igru njihovi mladunci, kao i mladunci životinja, spremaju za ozbiljni život, da u igri moraju da izgrade svoje emotivno biće, da u igri osete slast pobede i gorčinu poraza, strast ljubavnu i strast lovačku, pa i stvaralačku, strepnju pa i mržnju! Jer, sve to ih čeka u stvarnom, ozbiljnom, velikom životu!

Dete u gradu najveći deo vremena provodi među četiri zida, sa igricama i kompjuterima, među manje ili više skupocenim stvarima u stanu, među "ne diraj to", "ostavi to"… Deca uopšte ne znaju šta im roditelji rade. Pre pedeset godina, kao mladi novinar Radio Beograda, pitao sam jednog dečaka iz škole "Drinka Pavlović" šta mu radi otac? Rekao mi je: "On je inženjer." U redu, rekao sam, ali šta radi? "Pa, pa, on ide na posao!" Znam, znam, ali šta radi? Pa, on kad se vrati s posla, on ruča, pa legne na otoman i čita novine!" Pedeset godina pamtim ovaj porazni razgovor. Naravno, tražio sam telefon, rekao tom ocu da obavezno povede jednog dana svoje dete u "Ivo Lola Ribar" u Železniku, i da mu pokaže šta radi. Dete će biti impresionirano, i više će voleti i ceniti svog oca, i imaće šta da priča o njemu! Igračke u gradu su druge i drugačije, nose mnogo više negativnih značenja nego pozitivnih. Napravljene su od plastike, dakle, neplemenitog, veštačkog materijala. Obdaništa i zabavišta su skupa, ne mogu svi da ih plate, a nema ni mesta za svu decu. Roditelji su nervozni, što zbog briga na poslu, što zbog nikad dovoljno profitabilnog posla, nikad dovoljno novca za troškove koji su mnogo veći nego na selu. Ako se deca, nesvesno, povinuju imperativu igre kad otac leškari i odmara se, kad majka pokušava da prestigne vreme, i poradi sve po kući, skuva za sutra ručak, jer sutra opet mora na posao, onda će roditelji da viču na njih i teraju ih da budu mirna ili da uče. Deca, mada vole svoje roditelje, i nemaju želju da ih povrede, ili im protivureče, kažu roditeljima da neće da prekinu igru, ili da ne mogu da uče! Dakle, roditelji nauče decu da govore "neću" i "ne mogu". Tako zasluže grdnju, umesto pohvale!

Kažem, danas nema onog sela, a ima isuviše ovog grada! Treba se prilagoditi, da, ali gde su instruktori da nas upute kako da se prilagodimo? Sa ovim platama koje imaju, prosvetni radnici neće, čast izuzecima, da mrdnu prstom preko onoga što program predviđa. Direktori škola ne smeju da povedu decu da očiste dvorišta od plastičnih kesa, lišća i pikavaca, plaše se besa (gradskih) roditelja koji će im već sutra doći i galamiti kako oni nisu decu dali u školu da budu đubretari!

Potrebni su nam neki analfabetski tečajevi za roditelje i roditeljstvo, za prosvetne radnike i prosvetiteljstvo, za ministre i ministrovanje! U svemu tome smo totalni amateri! Štampa, radio i televizije mogli bi u svemu tome da odigraju ključnu ulogu, ali ni kod vlasnika tih kuća, ni kod urednika, nema ni trunčice svesti o takvoj jednoj potrebi. Jedini njihov imperativ je profit.

Deca više nisu naše najveće bogatstvo, preselilo se bogatstvo u privatne džepove, i privatne glave, a i jedno i drugo su – bez dna!

Naravno, to nije moj posao, ali da sam ja država Srbija, ja bih oko svakog grada izgradio "onakva sela", kakav je bio moj Ljubiš, ili moje Sirogojno, pre šezdeset godina. Kuće i zemlju dao bih mladim, školovanim ljudima, koji bi gajili stoku i obrađivali zemlju. Posebne kuće bih izgradio za mlade roditelje iz grada, u kojima bi provodili vikende i dane odmora sa svojom decom. Tako bi se njihova deca koliko-toliko "školovala" za stvarni život. A bilo bi tu mesta i za seoski turizam.

Reći ćete "komunizam", "utopija", "nemoguće"! Slažem se. Ali, ni ja nisam država Srbija, nego pesnik, pa imam pravo da sanjarim!


Vreme | 24.04.2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #15 poslato: Decembar 26, 2010, 08:49:42 pm »

**
PISCI KAO LEGITIMACIJA NACIJE


HLEBOVI UMEŠENI DUŠOM

Piscima je najvažniji onaj spomenik koji svaka nova generacija nosi u svojoj emotivnoj torbi, na putu kroz život

KADA sam prihvatio predlog da napišem tekst o tome kako se odnosimo prema velikanima pisane reči, i njihovim delima, sad kad oni više ne mogu ni da se ljute, ni da budu ponosni zbog tog našeg "odnošenja", obuzeo me namah neki pravedni bes.

Setio sam se da više u lektirama nema Njegoša, nema Branka Ćopića, nema junačkih narodnih pesama, i da ne nabrajam dalje.

Piscima se može podići spomenik na Kalemegdanu, ali mu se ne sme rušiti i zapuštati spomenik koji svaka nova generacija mora da nosi u svojoj emotivnoj torbi, na putu kroz život. Veliki pisci treba da žive u učionicama i čitaonicama, u deklamovanju i pamćenju, u stalnom razgovoru sa čitaocima. Njegošu i Ćopiću više nije potrebna slava, nama jeste. Ako njih izbacimo iz lektire, su čim ćemo izać pred Miloša? Šta da očekujemo mi koji se još koprcamo u balkanskoj varijanti posmodernizma, koju nam je doneo crni oblak novog svetskog poretka?

Nema pisca koji ne misli o slavi, govorio je profesor Jan Parandovski svojim studentima na seminarima, a zatim dodavao: "Književna slava je jedina u koju ništa tuđe ne ulazi. Deo uspeha se uvek može pripisati vojnicima i sreći, tako je Ahil pobeđivao Trojance pomoću Ahajaca, ali je Homer sam stvorio Ilijadu, i da nije Homera, mi ne bismo ništa znali o Ahilu."

Danas se mogu čuti glasovi da Homer možda nije ni postojao.

To govore oni pokondireni mislioci koji negiraju i Vuka Karadžića, i kojima smeta što se zna da su najbolje naše narodne pesme ispevali slepi Filip Višnjić i Starac Milija.

Ko su sad pa ta dvojica, ko je sad pa taj Homer? U svom slepilu ti novotvorci bi da sve počinje od njih. Zar nas to ne podseća na našu aktuelnu politiku i trapave novopolitičare koji se, u svom pobedničkom uzbuđenju, ponašaju kao da od njih sve počinje, pa pedantno brišu sve "recidive prošlosti." Tako i Vuk i Ćopić i Njegoš ispadoše recidivi prošlosti.

Ovih dana čitamo da se gasi književni časopis "Književnost", koji izlazi 60 godina. Još jedan recidiv prošlosti? Gasi ga osnivač, Ministarstvo kulture Srbije. Isto ono koje je ovu godinu proglasilo Godinom knjige i čitanja, još 23. aprila, a do dana današnjeg nije nas obavestilo kako misli tu Godinu da pretvori u delotvornu i plodonosnu? Zar gašenjem "Književnosti"?

U Bibliji su književnici sa farisejima označeni negativnim znakom. Platon je pesnike prognao iz svoje "idealne" države. Lenjin i Karl Marks su se oduševljeno bavili ovim Platonovim idejama, ali ono što su humanisti učinili slaveći Petrarku, pokazuje kako bi trebalo "društvo", dakle politika, javnost, udruženja, da se ponašaju prema prepoznatoj vrednosti. U Bergamu se mogla posetiti pozlaćena soba u kući jednog zlatara, kod koga je Petrarka boravio. U Moskvi, na Arbatu, u kući, u kojoj je boravio Puškin, može se čuti sa magnetofonske trake: "U ovoj kući je Aleksandar Sergejevič dva meseca bio srećan!"

I to su, naizgled bizarni, ali zanimljivi i provokativni primeri kako se čuva uspomena na velikane.

Mogu se organizovati akademije i izložbe, mogu se ulicama, institucijama ili školama, pozorištima i bibliotekama, dati imena pisaca, na kuće gde su se rodili ili stanovali mogu se staviti spomen-ploče, sve su to pristojni načini da im se odužimo. Ali, da obezbedimo da oni i dalje žive — malo je teže, jer zahteva, pored političke i druge podobnosti, i famoznu političku volju! (Setih se nečijeg aforizma: "Bilo bi nam mnogo bolje, samo da nije političke volje!")

Često se može čuti da "Politika ne voli pisce", i to uglavnom od onih koji se muvaju upravo oko politike.

To nije sasvim tačno. Bilo je ambasadora, pa i ministara pisaca, ali dobrih pisaca. Oni su se bavili politikom po receptu grčkog filosofa Antistena: "Čini sa njom ono što i sa vatrom, ne prilazi joj suviše blizu, jer ćeš izgoreti, a ne budi daleko, jer ćeš ozepsti!"

Takvi će dobiti besplatnu sahranu u Aleji velikana, i time će im se vlast odužiti. Ali, koliko će i posle smrti živeti, o tome će narod odlučivati na čudovišnom zaumnom referendumu.

Živeće i kroz svoje junake. Kada publika poseti Dulčinejino imanje u Tobozu, seti se najpre Don Kihota, pa onda i Servantesa. U sobi Šerloka Holmsa u Beker stritu u Londonu, prepoznaće na slikama autora ser Artura Konana Dojla. Ko u Valjevu prošeta pored bronzane Desanke Maksimović, osmehnuće se i odrecitovati "Ne, nemoj mi prići, hoću izdaleka..."

A dogodiće se i da junak nadživi sasvim svoga autora. Samo će retki šetači u londonskom Hajd parku, kada nalete na spomenik Petru Panu, znati da ga je izmislio ser Džems Metju Bari u romanu "Bela ptičica". Ili, još lepši primer kako se čuva kult velikog pisca, i to ne svoga, mada se za Šekspira ne može reći da nije i francuski, i ruski, i srpski pisac, na neki lep način. Ali, samo su se Francuzi setili da u Bulonjskoj šumi podignu Šekspirov park, u kome raste i cveta biljni svet njegovih drama.

U Spomena na velike pisce čuva se i u anegdotama, u životopisima, njihovim ličnim dnevnicima, koji se, kao po pravilu, objavljuju posle piščeve smrti. Tako se upotpunjuje slika o privatnom životu stvaraoca, o kome se najčešće ne može gotovo ništa saznati iz literature koju je pisao. Profesor Parandovski je u "Alhemiji reči" naveo zanimljivu anegdotu o trojici francuskih velikana: Jednog dana poštar je Viktoru Igou uručio pismo na kome je stajalo napisano samo "Najvećem francuskom pesniku". Igo nije ni otvorio pismo, nego ga je poslao Alfredu de Miseu. Mise ga je lično predao Lamartinu, a Lamartin ga je sutradan poslao Viktoru Igou. Igo je otvorio pismo, i sa tugom pročitao da je bilo upućeno nekom stihoklepcu koji se svake nedelje oglašavao pesmuljcima u jednom poznatom listu.

U oproštajnom govoru nad grobom Duška Radovića ja sam predložio da uspomenu na velikog pisca čuvamo tako što ćemo svake godine na Zvezdari orati jednu njivu, sejati pšenicu, pa kad sazri žeti je, mleti i mesiti hlebove, i deliti ih besplatno beogradskoj sirotinji. Čak sam rekao da bi sve te poslove trebalo da radi beogradska omladina, da se mladi radom odužuju svome pesniku, jer toliko duše u jednom Radoviću i toliko rada u jednom Dušanu teško da ćemo uskoro imati.

Sutradan me je jedan rođak iz SUP-a obavestio da pazim šta pričam preko telefona, jer su mi prikačili prisluškivač.

Bio sam besan. Pomislio sam — ispod mermerne ploče sa Duškovim imenom, verovatno će ugraditi bubicu, ali to mrtvog Dušana neće obeshrabriti, ne mogu ga više otpustiti s posla, smeniti sa položaja, ne mogu ga naterati da ćuti.

Sve ću im to reći u prisluškivač!

A onda je u meni proradio Duško Dugouško.

Setio sam se, po ko zna koji put, lekovitog profesora Raška Dimitrijevića, koji nas je savetovao, citirajući nekog starog filosofa: "Ne protivreči nikome, ne kažnjavaj ga protivrečju, već ga uči, jer niko neće izlečiti ludaka na taj način što će i sam poludeti!"


Ljubivoje Ršumović
Večernje novosti, 17. jul 2010.

[postavljeno 26.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #16 poslato: Decembar 26, 2010, 08:55:15 pm »

*

ZABRANE SU ĐAVOLJA RABOTA


Postoji više razloga zašto naša deca ne čitaju knjige. Evo nekoliko:

1. Zato što ni njihovi roditelji ne čitaju knjige

2. Zato što u kući nema knjiga

3. Zato što im je škola ogadila čitanje

4. Zato što ima zanimljivijih načina da se potroši slobodno vreme...

Njihovi roditelji ne čitaju, jer su, opet, njihovi stari došli iz sela u grad, imali drugih briga i preokupacija, muka i interesovanja, tako da se kod njihove dece, dakle sadašnjih roditelja nove dece, nije stvorila navika čitanja. Kažu da je navika druga priroda čovekova. Kažu da se deca najbolje vaspitavaju ličnim primerom. Sve to ovi roditelji, prvi i drugi, ne znaju. Nije imao ko da im kaže. Nisu imali gde da nauče.

Zato, dakle, u kući nema biblioteke, nema knjiga. Deca se igraju plastičnim pištoljima, pripremaju se da sutra nastave igru pravim pištoljima. Igraju se maketama automobila, da bi sutra seli u prave automobile i slupali se negde ili ubili nekoga. Crnjak, ali namerno ga bacam u lice, da bismo se bar malo otreznili.

Školski sistem, ovaj aktuelni, sve radi protiv čitanja. Deca se dovijaju da nabubaju neke zbudžene sadržaje klasičnih dela, da dobiju ocenu, i da odmah sve zaborave. Nastavnici nisu promotori čitanja, nisu plaćeni za to. Plaćeni su da zahtevaju od učenika da pročitaju To i To, a o Tome i Tome najčešće ništa ne govore, jer nisu ni sami čitali To i To. Kažnjavaju đake koji nisu pročitali ono što ni sami nisu pročitali. Luka Denić, maturant Pete beogradske gimnazije, ima predlog: "Aktivniji nastavnici i dobre porodice su jedina dva rešenja". Bravo Luka. Da pokušamo sad da to razjasnimo. "Aktivniji nastavnici" su oni koji znaju i umeju da pripitome učenike i nagovore ih, znači zainteresuju ih, da pročitaju određeno delo. To su Oni koji ne govore: "Niko ne može tako malo da me plati koliko malo ja mogu da radim". Oni koji ne traže rupu u Pravilniku o radnim odnosima, tvrdeći da to nije u opisu njihovih radnih mesta. Pa, kako bi to trebalo oni da rade? Zar treba dnevne novine da ih uče tome? Zar se to ne uči u tim školama koje su završili i sa čijom su diplomom dobili taj posao. Ne uči se. To je nešto što nastavnik ima ili nema. Ali ima i tome leka: nastavnik koji podeli kečeve učenicima koji ne pročitaju neko delo treba da bude strogo kažnjen, izbačen s posla. Ako on ne ume, i ne može, da nauči decu da čitaju, nije mu mesto u školi. (Uostalom, taj strogi princip trebalo bi primeniti nad svim nastavnicima i učiteljima koji nisu sposobni da svemu nauče decu bar za dvojku! Ili preciznije: da ih privole da sami nauče, po preporuci Marije Montesori: "Na nama je samo da rodimo dete, a dete će samo stvoriti od sebe čoveka!")

Lukine "Dobre porodice" su one koje u kući na zidovima imaju police sa knjigama, koje od malena deci kupuje knjige-igračke, knjige-prvarice i knjige-drugarice, pa kad deca dorastu do knjiga-školarica dorašće u njima i svest o vrednosti knjige i o značaju čitanja. Podrazumeva se da najpre roditelji, a zatim i učitelji pomognu deci da od sebe stvore ljude.

Mnogi su "načini" zanimljivi da se troši slobodno vreme umesto da se čita. Ne treba deci zabranjivati ni televizor, ni kompjuter, ni igrice, ni mobilne telefone. Zabrane su đavolja rabota, uvek se olupaju o glavu onoga ko zabranjuje. Treba decu mudro učiti da sve te spravice budu njihove sluge, a ne njihovi gospodari. Da ih deca koriste, a ne da im robuju. Ali to učenje treba da počne još dok su deca u maminom stomaku. Doktor Vladeta Jerotić kaže da se ličnost čoveka formira od začeća, pa do treće godine života. Engleski pesnik Vilijam Vordsvort i austrijski psihijatar Sigmund Frojd kažu da je "dete otac čoveka", odnosno da je "detinjstvo roditelj čovekove ličnosti". Dakle, u detinjstvu se formira i navika za čitanjem, između ostalog. Ne znamo to mi roditelji, pa to ne znaju vaspitači, pa učitelji, pa to ne znaju nastavnici, pa nam tako deca rastu kao invalidi, lišeni mnogih lepih, plemenitih i korisnih navika, među kojima je i čitalačka navika. Kada se dogodi da od njih, ipak, ispadnu dobri ljudi, onda je to isključivo njihova zasluga, oni su nadjačali nekim genom prirodu, i po receptu Marije Montesori, stvorili od sebe čoveka.

Profesor Pavle Ilić kaže: "Knjiga traži vreme, a to vreme im oduzima prošireni nastavni program...". Dragi profesore, znamo da je nastavni program nakaradan, ja nisam toliko fin da ga zovem "proširenim", ali što se vremena tiče, evo jedne narodne sa Zlatibora: "Svuda se može na vreme stići, treba samo na vreme krenuti!"

Autor: Ljubivoje Ršumović | 29.11.2010 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #17 poslato: Decembar 26, 2010, 08:56:48 pm »

*

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ


"Lakše je napisati 30 pesama za odrasle, nego jednu za decu"

"Dečja književnost trenutno možda jeste gurnuta u zapećak, zato što se gube vrednosne skale. Literatura za decu je vrednovana manje i drugačije nego druga literatura. Oni ljudi koji odlučuju o tome, ne razumeju šta znači raditi za decu i koliko je to značajno i važno, teško i odgovorno. Ja bih mogao dnevno da pišem i po 30 pesama za 'odrasle', a ako našaram jednu za decu, presrećan sam", kaže Ršumović ističući da svaka pesma za najmlađe mora imati priču, humor, pedagošku poruku, detalje po kojima se dete prepoznaje u njoj i svoj interes bez obzira koliko je radoznalo.

"Duško Radović je rekao da za decu treba pisati kao i za odrasle, samo mnogo bolje. Moja nova knjiga 'Tri čvora na trepavici' sadržavaće priče, pesme i moje crteža iz perioda od pre više od 55 godina, projekte koje sam kao mali smišljao i crtao, recimo tobogan za odlazak u školu ili kišobran za pet đaka..."
Ršumović.


Kako je Ljubivoje Ršumović postao pisac?

— To se dogodilo tako što sam se ja zaista prvo fascinirao knjigom kao predmetom. Moj deda Stevan Simović je imao knjigu "Narodni lekar" u kojoj me je fascinirala slika trudne žene. Podigne se jedan list, vidi se stomak, podigne se drugi list, vidi se beba, zatim bebini organi. Bila je to za mene zapravo knjiga slikovnica. Inače, ja sam naučio da čitam još pre nego što sam pošao u školu. Počeo sam da čitam pesme od Zmaja Jove koje mi je majka čitala i recitovala, a negde u trećem razredu sam napisao svoju prvu pesmu. Pisao sam pesme koje su imale pre svega za cilj da nasmeju moje drugare. Moja učiteljica je tu videla moj talenat za pisanje, nije me grdila, nije me kaznila za te moje male bezobrazluke, nego me je podučila da ako želim da pišem da se ugledam na Zmaja, koji, kako je ona rekla, nigde ne upotrebljava te reči. Rekla mi je, pošto živim na divnoj zlatnoj planini, da napišem jednu pesmu o Zlatiboru. Ja sam to i učinio, a učiteljica je tu pesmu odmah poslala u novine. Posle nekoliko dana stigla je i moja prva književna nagrada, paketić u kome je bila jedna obična olovka sa gumicom, koja dotle nije postojala na Zlatiboru.

— Mnogo godina kasnije, pričajući Dušku Radoviću za taj događaj, on mi je rekao da je upravo on bio taj ko je tu olovku spakovao i poslao je tom đačetu sa Zlatibora, jer je u to vreme radio u tim novinama i izborio se da svoj toj deci koja šalju radove pošalju po jedan takav poklon.
 
Što bi Crnjanski rekao, komendijant slučaj, moj veliki prijatelj i kolega Duško Radović doprineo je mojoj odluci da postanem pisac, jer posle te nagrade nije bilo šanse da odustanem.
Mila Milosavljević (Glas javnosti, 2008)


*  *  *
 
Od svega što ste napisali (pesama, knjiga, drama...) šta je to što najviše liči na vas, što je najviše Ljubivoje Ršumović?

— Verovatno je to knjiga "Sjaj na pragu", objavljena osamdeset i neke u Srpskoj književnoj zadruzi. Prisećao sam se saveta koje je otac davao meni i bratu, a imao je običaj da govori u poslovicama i u desetercu, tako da je ceo sonetni venac od toga sačinjen. Nisu one poznate narodne umotvorine, već očeve, majčine i moje. Tako i počinje: "Moj si ali ko zna čiji ćeš biti, ili ljudski il' bježi iz ljudi, lasno steći, lašnje sagubiti, evo krša ako šta zagudi..." Tatjana Nježić, 23.01.2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #18 poslato: Januar 25, 2011, 11:16:50 pm »

*
KULTURNA PANORAMA


LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ

Najbolje književno delo za decu i mlade na srpskom jeziku u 2007. godini je knjiga "Tri čvora na trepavici" Ljubivoja Ršumovića. Više o tome u KULTURNOJ PANORAMI koju je pripremio Slobodan Živanović.

Knjiga "Tri čvora na trepavici" — kako nam govori i njen podnaslov "Sećanje na krilato detinjstvo" — sadrži autobiografske zapise pesnika, prozaiste, dečijeg i dramskog pisca Ljubivoja Ršumovića. U njoj se, kako objašnjava autor, nalaze priče, pesme, crteži iz perioda od pre više od 55 godina i projekti koje je kao mali smišljao — npr. tobogan za odlazak u školu ili kišobran za petoro đaka. Taj svojevrsni spomenar Ršumovića, ovih dana, nagrađen je novoustanovljenom  književnom nagradom "Duško Radović" za najbolju knjigu za decu u 2007. godini. To priznanje je ustanovila Nacionalna kancelarija Srbije Međunarodnog centra knjige za mlade (International Board on Books for Young), a nagrađeno Ršumovićevo delo biće prosleđeno žiriju za najprestižniju književnu nagradu za decu u svetu "Astrid Lindgren", poznatiju kao "Dečiji Nobel". Na svečanosti dodele nagrade u Beogradu, Ljubivoju Ršumoviću je uručena i titula SARADNIK SUNCA. "Počastvovan sam što dobijam nagradu koja nosi ime Duška Radovića, jer je on bio moj učitelj u književnosti. Osim toga, i ova lenta SARADNIK SUNCA potiče od Duškove misli da dečju književnost treba pisati jednostavno i lepo, onako kako bi to radio jedan saradnik Sunca" — izjavio je Ršumović tom prilikom.

Knjiga "Tri čvora na trepavici" osvojila je i nagradu na konkursu magazina "Politikin zabavnik" za književnost namenjenu mladima za 2007. godinu. Žiri koji je ocenjivao 43 knjige prijavljene na konkurs, jednoglasno je zaključio da je Ršumović majstor i klasik stiha, koji je svoje majstorstvo pokazao i u proznom iskazu. Članovi žirija saglasili su se da je knjiga neka vrsta mozaičkog romana puna mudrosti. U obrazloženju odluke, predsednica žirija, Gorica Popović je istakla i da to delo govori o tome kako se široko otvorenim očima putuje kroz život i svet u kome su velike stvari samo naizigled male.

Ršumović napominje da je naziv "Tri čvora na trepavici" preuzeo od u svetu proslavljenog naučnika srpskog porekla Nikole Tesle, kome je i posvetio ovu knjigu. "On je — podseća Ršumović — verovao da sve svoje sposobnosti duguje majci Đuki, za koju je, kada je imala 60 godina, napisao da je bila tako vešta da je mogla rukama tri čvora da veže na trepavici".

Ljubivoje Ršumović rođen je 1939. godine. Prvu pesmu napisao je u trećem razredu osnovne škole, a svoju poeziju počeo da objavljuje kao gimnazijalac. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na odseku komparativne književnosti. Do sada je napisao 68 knjiga, izdatim u ukupnom tiražu od blizu milion i 400.000 primeraka. Najpoznatije  su mu knjige pesama "Ma šta mi reče" i "Još nam samo ale fale", koje su obeležile detinjstvo nekoliko generacija dece. Ršumović je za svoj rad nagrađivan brojnim domaćim i međunarodnim priznanjima, pa i UNESCO-vom nagradom za mir i toleranciju, koju je dobio za "Bukvar dečijih prava". Ljubivoje Ršumović je i autor popularnih televizijskih emisija i serijala za decu.


Glas Srbije | 31.01.2008
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6250



« Odgovor #19 poslato: Januar 25, 2011, 11:16:59 pm »

*
JUBILEJI: LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ


MOJA PAHULJA U ČAĐAVOM GRADU

Ovim stihom je naš slavni pesnik osvojio suprugu Natašu. Prvu pesmu je objavio pre tačno pet decenija. Tim povodom se za naš list prisetio svog detinjstva i prvih pesničkih koraka, podizanja svojih sinova, pričao nam o tome kako se igra sa unucima, zbog čega sve više voli rodni Zlatibor i kako pravi lekovite trave za teške boljke

Ne postoji tačna statistika o broju pesama koje je napisao. Ljubivoje je sam računao, po sećanju. Ispada da ih je za svojih 68 godina napisao oko petnaest hiljada.

Više ih ne pišem po dvadeset dnevno kao nekada. Ne može svaka pesma da zasluži čast da se nađe u knjizi. Ja nisam uništavao svoje neobjavljene pesme i imam nameru da ih objavim u knjizi "Pesme koje sam pisao dok nisam bio pesnik".

Ne, ne čuva tone ceduljica i papirića, ni u svom beogradskom stanu, ni u vikendici u Baćevcima ni u kući na Zlatiboru koju upravo dovršava.

U to vreme sam ja dosta pomno prekucavao svoje pesme, pravio čitave knjige u koje sam lepio pesme. Imam ih i danas. Sve te pesme mogu da potpišem svestan da su one pubertetske, početničke, pisane u uzavrelo mladalačko doba.

Oko dve hiljade pesama je objavljeno u gotovo sedamdeset knjiga. Većinu ih autor zna napamet, ali...

Dogodi se da imam tri susreta sa decom u toku dana. Prvi susret bude najsvežiji i najlepši. Na drugom opadne malo pažnja i koncetracija. Na trećem se dogodi da neku pesmu i zaboravim, ali imam sreću da te moje pesme deca uglavnom znaju. Onda mi deca počnu šaputati i uvek ispadne dobro.

Marina i Aleksa, njegovi unuci od najstarijeg sina Branka (40) znaju dedine pesme, vole ih, ali ne i da se hvale time što je heroj miliona mališana baš njihov deda.

Odavno su Ršumovićeve pesme našle svoje mesto u školskim lektirama i čitankama.

"Domovina se brani lepotom" je godinama bila odmah iza Titove sliku u bukvaru, kaže autor.

Kao najpoznatije pesme iz cele karijere i sam Ljubivoje, deca i roditelji bi se složili, izdvaja "Deca su ukras sveta" ("to je postala neka vrsta dečje himne").

Naravno, znaju svi i "Vuče, vuče bubo lenja", "Ima jedna pećina stroga u kojoj živi Babaroga". Odraslima se dopada i citiraju je — "Dete". U njoj ja kažem da što pre dete smatraš čovekom ono će to i postati a drugo, da dete nije igračka za strine i tete, dete je dete da ga volite i razumete. Svi roditelji padaju na volite ali ja sam se dugo kolebao da li da tu reč upotrebim. Jer, to je pleonazam: svi vole svoje dete, ali ovo "razumete" je posebno. Da ga volite razumno, da ga ne ugušite svojom ljubavlju. Vole i pesmu "Beli paketi".


ZLATIBOR ME ODRŽAVA U ŽIVOTU

Milion i po prodatih knjiga... tu negde. Da li može sa toliko knjiga pisac da bude milijarder? Gde su Ršumoviću jahta i račun u stranoj banci?

Iskreno, ja sam pristojno živeo. Mada sad, kao penzioner, teško mogu reći da pristojno živim od onoga što sam radio i što radim. Imao sam sreću da budem zaposlen u televiziji i da sve što radim kao pesnik odmah bude emitovano, da odmah postane popularno i to donosi neki prihod. U odnosu na svet, on je skroman. Poslednjih petnaestak godina izdavači gotovo ne plaćaju nikakve honorare. Sada uglavnom koristim minuli rad da sebe i porodicu održavan u nekom pristojnom životu.

Pesmama i sećanjima je prilično vezan za Zlatibor. Selo Ljubiš u kome je Ršumović rođen 1939. mnogo se promenilo od tada.

Onda je tamo bilo naroda a sada ga nema. Ostale su kuće, stare, trošne i rušne. Sada pravim tamo jednu brvnaru jer rodna kuća u kojoj sam rođen pripala je bratu a ja na istom placu pravim tu kolibu gde mogu da odem da se odmorim dok još imam snage.




Ljubivoje i brat Milivoje sa roditeljima i rođacima

Zlatibor mi vraća snagu, veru u život i sama ta želja da odem tamo održava me u vitalnosti pa i, grubo rečeno, u životu. Dok je zemljoradnička zadruga napredovala izgrađeni su putevi, jedan motel, ribnjak...Privatnici koji su to kupili pokušavaju da održe selo u životu, zapošljavaju mlade ljude koji su doduše u četrdesetim godinama a neoženjeni. I nema šanse da se ožene jer devojaka nema. One neće više da žive u selu, hoće po svaku cenu u grad iako sada život u selu sa svom tom mehanizacijom može da bude lagodniji nego u gradu. U Ljubišu je teško sada videti stado ovaca ili tri krave u jednoj štali. Ima par stotina ljudi, možda. U tom selu je rođen i moj otac i deda i pradeda, oni su tu od 18. veka.

Istorija njegove porodice je i istorija prezimena Ršumović koje je tada nastalo.

Moji preci su došli su kao Okiljevići iz Hercegovine, iz okoline Gacka. Ršumovići su postali tek na Zlatiboru. Oni su pobegli odatle, klasična priča, Turci su ih ganjali. Prihvatili su ih neki Uzeljevići u selu Negbini. Turci su ih tražili a ovi Uzeljevići su ih pitali:" Šta su vam uradili kad ih toliko tražite"? Napravili su nam ršum u porodici, odgovoriše. Tražili su osvetu. Da ne bi više pominjali to prezime ova porodica domaćina počne da ih zove Ršumi, daju im kolibu blizu šume da mogu brzo da zbrišu ako Turci naiđu. Kasnije su se nastanili u Ljubišu, uzeli slavu Svetog Jovana dok su ranije slavili Svetog Stefana. Njihovi potomci su se već prezivali Ršumovići.

U to vreme nije bilo struje. Deca su imala svoje igrarije.
 
Igrali smo školice, ali i gudže — to je hokej na travi na ljubiški način. Sami smo tesali loptu od bukovog čvora i sami pravili palice i na dva golića ganjali loptu i odlazili kući sa isprebijanim nogama. Tada nije bilo struje. Igrali smo klisa, fote, krajcarice sa dugmićima, jer nismo imali novac. Kaputi i mantili su stradali pa smo dobijali batine od roditelja. Nije bilo lako nabaviti dugmad, moralo je da se ide u Užice, Požegu za to.

Bio je suviše mali da bi zapamtio rat.

Ali, kad se setim tog vremena, osetim ukus i miris konzerviranog mesa. Ili, kad sada kupim paštetu pa je otvorim, odmah mi misli odu u to doba, na neke vojnike sa puškama u soškama ispod naše kruške u dvorištu, sede ručaju pa daju i nama deci konzerve sa tim mesom da jedemo. To su bili Italijani, odnekud na Zlatiboru, A bilo je i četnika i partizana koji su dolazili u našu kuću. I Bugara.

A kada se seti svog i pogleda detinjstvo svojih sinova i unučadi, najčešće pomisli: "Blago meni"!

Mi na selu nismo bili deca-kućni ljubimci nego ljudi, samo mali. U gradu, na žalost, mi rađamo kućne ljubimce i to je velika razlika. Dete se u selu rađa kao čovek, ličnost i dobija zadatek koji odgovaraju njegovom uzrastu. Sa devet, deset godina i brat i ja smo dobijali dva kosišta i dve male kose: otac nas je učio da kosimo. Nekoliko godina kasnije smo barabar sa ocem kosili livadu. Gradska deca dobijaju možda ono što njima treba, ne znam. Možda sam malo zastareo...Oni su srećni u tom odrastanju, ali razmišljam da li bi Aleksa koju ima četrnaest godina mogao da devojčici u koju je zaljubljen napiše sonetni venac koji sam ja napisao u tim godinama mojoj prvoj ljubavi Oliveri Sekulić? I takvim stihovima koje ja i danas mogu da potpišem.

Nije valjda da Ršum stvarno misli da bi Aleksina devojčica više volela te stihove ili disk sa najnovijom pop muzikom skinutom sa Interneta?

Sve je okej, moguće — zamišljeno klimnu glavom slavni pesnik koji se kao dete plašio babaroga i vukova dok njegovi potomci, kaže, nemaju nikakav strah: - Osećaju se bezbednim, okruženim roditeljskom pažnjom mnogo većom nego što smo mi bili. Mi smo bili dobrim delom prepušteni sami sebi. Dobijali smo nužni deo brige i staranja koja deci pripadaju.

Prva pesma koju je Ljubivoje napisao bila je posvećena planini na kojoj je odrastao. Sklepao je i ranije neke šaljivo-bezobrazne stihove o svom školskom drugu Savi, ali se učiteljici to nije dopalo. Onda je smislio: "Zlatibore, ti si zlato, ja te volim zato". To je bilo dobro za učiteljicu. Bodrila ga je da nastavi dalje.

Tek kasnije sam napisao "Pao je sneg i pokrio breg, i planina cela postala je bela". Te pesme čuvam. Moj otac je radio u opštini i ja sam posle škole išao kod njega da bi se zajedno vraćali kući, tih šest kilometara. Rano sam naučio da kucam na njegovoj mašini.

Bilo čudno da dečak na selu toliko voli poeziju.

Toliko da me je majka počela zvati Teslom. Recimo, kaže bratu Milivoju da joj nešto donese a on se buni "što uvek ja, što Ljube ne ide"? A majka kaže:"Ma pusti Teslu, vidiš da samo bulji u neke knjige i sveske"! Jesam malo smetao u toj svakodnevnoj kućnoj podeli rada. Ali, imao sam alibi jer sam bio bolešljiv. Imao sam zapalenje pluća u četvrtoj godini. Moj deda Stevan, koji je bio lekar-travar, me je na neki način hendikepirao jer je rekao majci: ako hoćeš da sačuvaš Ljubivoju pluća moraš mu napraviti jednu benkicu, majicu, potpiti je u kozji loj i dati mu da to stalno nosi, i zimi i leti, noću i danju. Ja sam to nosio a pošto se posle tri četiri dana to usmrdi, svi su bežali od mene. Bio sam silom prilika usamljen, okrenut sebi. Tad sam izmislio svog dvojnika Tomislava koji je u mom detinjstvu bio dosta realan i sa kojim sam ja razgovarao.

Patološki sam voleo knjigu, i kao predmet i kao sagovornika.



O BATINAMA SVE NAJGORE

Rano je shvatio da više nije dete, u 11. godini, kada je morao da ode iz Ljubiša u Čajetinu na dalje školovanje. Pa onda u Užice...

Otac po nekome poruči da dođem za vikend. Od Čajetine do Ljubiša ima oko 30 kilometara. Pa to peške onda preći da bi se otac savetovao sa mnom i bratom da bi prodao konje i volove. Neće kao sam da odluči. To je bila jedna lepa pedagoška doktrina, da nas učini odgovornima iako je on znao da će prodati volove. Tad sam shvatio da sam važan jer ja odlučujem šta će da se proda, kupi...

U Beograd je došao na školovanje jer su roditelji bili zacrtali da njega i brata školuju "kako se ne bi mučili poput njih". Selo mu je nedostajalo ali se brzo snašao. Studirao je književnost, leti utovarao cement, objavljivao pesme i vrlo brzo se upoznao sa legendarnim Duškom Radovićem koji ga je uveo u Radio Beograd. Tu se prvi put zaposlio. U Beogradu je upoznao i svoju ženu Natašu. Osvojio je stihovima, naravno.

Ja sam već kao gimnazijalac bio pesnik, objavljivao ih u beogradskim "Književnim novinama", 1957. godine. I njoj sam napisao sonetni venac koji je kasnije štampan.

Pesma se zove "Suncokret protiv sveta". Sve joj se dopalo ali najviše jedan stih: "Pripremi se, idemo u kino, gledaćemo neku limunadu. Obuci se da izgledaš fino, pahuljice u čađavom gradu". Mislim da je ta "pahuljica u čađavom gradu" oborila s nogu.[/color]





Nataša i Ljubivoje su dobili tri sina. Posle Branka su došli Mihailo, koji se bavi slikarstvom i dizajnom, i Vuk koji je krenuo (delimično) tatinim putem. On je dramaturg.

Sinovi su umeli da tati postave pitanja na koja nije znao odgovore?

Naravno, tada bi ih upućivao na rečnike i enciklopedije. Seks? Nataša me je spasila. Jednom sam se vratio sa puta i vidim — sve znaju. Mama nam je objasnila, rekoše.

Znali su i da se naljute na tatu.

Uglavnom zbog mojih priča o detinjstvu koje im liče na bajke. Ne veruju u to. A ja se držim Vladete Jerotića koji je rekao da kad čovek ostari, njegovo sećanje na detinjstvo postaje mitsko i bajkovito i više nije važno da li je istinito ili nije. A moji sinovi su uvek voleli istinu.

Otkako je pre nekoliko godina sa mesta upravnika pozorišta "Boško Buha" otišao u penziju, Ljubivoje voli da provodi vreme na Zlatiboru gde gradi brvnaru za sebe i decu ali i u vikendici u Baćevcima. Pravi predmete od drveta, od kašika do daski za vece šolje. Neko vreme se bavio i umetničkom fotografijom, imao izložbe. Sada piše dnevnik. Skuplja lekovite travke i pravi čajeve. A najviše odmara. Nama je otkrio neke svoje recepte za čajeve.

Za one koji imaju povišen šećer a još ne primaju insulin, dobro je da nađu divlju krušku, odseku grančicu, oljušte koru i od nje skuvaju čaj. Piju dok ne spuste nivo šećera u krvi. Najčešće se sasvim izleči šećer. Divlja kruška se ne sadi, sama niče i samo je ona dobra za čaj, ne domaća. Proverio sam lek. Verujte, nadobijao se viskija i francuskih konjaka od onih koje je taj čaj izlečio. Zatim, cikorija ili ženetrga. To je vrsta korova koja svuda raste. Načupa se koren, može i listovi, za ženske tegobe u stomaku a čajevi od korena vrlo brzo regenerišu jetru. Treći lek... svaka kuća bi trebalo da ima biljku gavez i mast od nje. Taj korov je čudotvorna biljka za lečenje rana, hemoroida... sadrži alantoin, supstancu koja popravlja oštećene ćelije tkiva i stvara nove.

Ima Ršum i recepte za vaspitanje dece. Njih desetak. Manje-više ih je objavio u svojim knjigama. Najbolje su opisani u "Bukvaru dečjih prava", još jednom njegovom čuvenom delu. Ipak, pitamo ga šta misli o batinama?

Sve najgore, njima se nikada ništa nije moglo postići.

Otkud onda izreka o batini iz raja izašloj?

Jedno vreme je u Srbiji postojao običaj "subota-bubota" koji je Vuk Karadžić objasnio: svake subote su roditelji tukli decu bez obzira da li su nešto skrivila. Ako nisu, onda preventivno jer će sigurno nešto skriviti. Od te tučene dece postajali su hajduci i uskoci koji su u to vreme bili potrebni, tako ostrašćeni bojovnici koji žele da se svete za batione, ali ne roditeljima nego neprijatelju, Turcima. Oni su opevani u junačkim pesmama. Kome su danas potrebni junaci?

  
Srđan Jokanović | Ilustrovana politika
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: