Vojislav Karanović (1961)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vojislav Karanović (1961)  (Pročitano 6381 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Septembar 30, 2012, 02:26:28 am »

*




VOJISLAV KARANOVIĆ

Vojislav Karanović je rođen 1. januara 1961. godine u Subotici. Diplomirao je na Grupi za jugoslovenske književnosti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Osim poezije piše i eseje i radio drame. Pojedine pesme prevođene su mu na više jezika.

"Vojislav Karanović je svoj pesnički ugled, postupno i sigurno gradio tokom devedesetih godina proteklog veka, da bi danas pripadao užem krugu odabranih imena savremene srpske poezije. Dobitnik je Miljkovićeve nagrade i nagrada 'Branko Ćopić, Meša Selimović', Vitalove nagrade 'Zlatni suncokret', kao n nagrade Disovog proleća za ukupno pesničko delo."

Radi kao urednik u Radio-televiziji Srbije. Živi u Beogradu.


Objavljene zbirke pesama:

  • Tastatura, Matica srpska, Novi Sad (1986)
  • Zapisnik sa buđenja, Matica srpska, Novi Sad (1989)
  • Živa rešetka, Matica srpska, Novi Sad (1991)
  • Strmi prozori, Matica srpska, Novi Sad (1994)
  • Sin zemlje, Srpska književna zadruga, Beograd (2000)
  • Svetlost u naletu, Plato, Beograd (2003)
  • Dah stvari — izabrane pesme, Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis", Čačak (2005)
  • Naše nebo, ZUNS (2007)
  • Unutrašnji čovek, Povelja, Kraljevo (2011)

Fotografija: RTS
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Septembar 30, 2012, 02:57:34 am »

*
Stihovi Vojislav Karanović


TUNELI

Ne kroz zemlju, kroz vazduh
Ti tuneli su prokopani.
A mi, kao da smo još u pesku,
Na dnu nevidljivog okeana.
Isprva sporo, ipak se pokrećemo,
Ulazimo u te prokope.
Da ja izbijem na čistinu
Tvog pogleda, ti na prazan
Prostor mog dodira. Tvoj dan
Dirnuće perce iščupano
Iz krila moje duše......


VIĐENJE

Tek sada
jasno vidim

kako gole grane
pokrivene snegom
liče na
pršljenove kičme

i kako vetar
koji stresa
sneg dole
na tlo

ima blag dlan.
Da mene pomiluje,
ja bih zadrhtao.

Negde u visini,
kao slatke kapi
na nepcu,
tope se oblaci.

U medom zaslađenom
mraznom jutru,

dok nokti zasecaju
koru pomorandže,
uz vreli čaj,
do kraja

jasno
vidi se svet.
Svaka njegova kriška.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Septembar 30, 2012, 03:21:00 am »

**
Stihovi Vojislav Karanović


TOK

Samo ti teci, mirno teci
Izmišljena reko.
 
Ja i dalje postojim,
Kraj tebe, na obali.
 
Dok čekam zlatno jutro
Ovde da zatreperi.
 
Ja se sklanjam: u tok
Vode, njihanje kose
 
Ili trave, u šupljinu
Zuba ili zemlje.
 
Po tvom dnu
Kotrljaju se kamenčići
 
Podjediako lepi i nestvarni
Kao ove reči.
 
I kao lišće, što se
U naručju vetra tek smiri:
 
Tako i ti reko, počivaj
Mirno, u meni.

 
VI, OGOLELE TOPOLE
 
Vi, ogolele topole, kom
Bogu se vi molite?
Pogledajte ovaj kamen:
On je loman kao oblak,
ako ne i lomniji.
Kora okolo vaših stabala,
Koren krenuo iz zemlje,
Grane urasle u vazduh,

U ovaj rastresit vetar —
Sve se osipa i mrvi.
 
Napukla su i vrata
(Verovali smo: od tvrđe građe)
O koja kuca srce.
 
Nije čvršća ni ova misao,
Ni svet koji vas izdvaja.
 
I ove slike, kao vaše
Prošlogodišnje lišće —
Poješće ništavilo.
 
Znam
Prvih lepih dana
Poteraćete vi nove listove.
 
A pesnici će pojuriti
Za nekom novom slikom.
 
Stići će i
Ništa nikom
 

DOGAĐAJ
 
Središnji deo krošnje na drvetu
preko puta najednom se, bez
vidljivog uzroka, zatresao.
I baš kada si, radosno
uzbuđen, pomislio da je
u lišću ležaj sebi napravilo
neko više biće, sila
koja izmiče uobičajenom
opažanju, da je tu gnezdo
svio anđeo, neko biće
koje i nije biće,
sa tugom si shvatio:
to se ništa ne dešava
tamo, spolja. Niti to
opažaju čula tvog tela.
To čemu si za tren
bio svedok dešava se samo
u duši tvog jezika.
I nepoznata ptica,
slovce u reči koja je
ime Boga, sleće
na granu tvoje mašte.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: Novembar 19, 2012, 03:57:09 am »

*
VOJISLAV KARANOVIĆ:


PESNIČKA REČ JE ČUVAR PROMETEJEVE VATRE

Poezija afirmiše ličnost, individualno postojanje, ne pristajući da čovek bude sveden na delić nekog mehanizma. Pesnička reč je put u carstvo mašte, a iz tog carstva, uprkos željama ideologa svih vrsta, čovek nikad nije u potpunosti prognan, kaže pesenik Vojislav Karanović, dobitnik Zmajeve nagrade matice srpske





Za proteklih 59 godina, koliko Matica srpska dodeljuje Zmajevu nagradu za poeziju, ovo priznanje je steklo ugled i reputaciju najvažnijeg. Žiri gotovo da i nije grešio, i mada se svake godine odaberu autor i pesnička knjiga, nagrađuje se celokupno stvaralaštvo. Ovogodišnji laureat je Vojislav Karanović (Subotica, 1961), pesnik iz Beograda koji u stvaralačkom opusu ima i eseje, radio-drame i prevode sa engleskog. Objavio je devet knjiga poezije, a nagrađena je prošlogodišnja — "Unutrašnji čovek", u izdanju Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani" i Kraljeva. I u ovoj i u prethodnim knjigama, Karanović se bavi ispitivanjem mogućnosti pesničkog jezika. Za to je dobio sve relevantne književne nagrade u Srbiji, njih desetak, a Zmajeva je kruna tog niza.

Zmajeva nagrada MS je najuglednije domaće priznanje za poeziju. Kakav je osećaj biti u društvu autora koji su ispisali ili još uvek ispisuju najbolje stranice istorije srpske književnosti, pitali smo laureata?

Književna priznanja sam od samih početaka svog pisanja pokušavao da doživim na način bliži samoj avanturi stvaranja pesme. Verovao sam da ako neko na ovaj način izdvoji moju poeziju, i time je preporuči čitalačkoj pažnji drugih, da to mora biti plod čitalačke radosti. A to osećanje vrlo je blisko osećanju koje prati nastanak pesme. Ta čitalačka radost jeste zapravo odgovor na radosno uzbuđenje koje prati nastanak pesme, odgovor koji osnažuje veru u poetsku reč. A svakako je lepo, godi vam i čini čast, kada vas dovedu u vezu sa pesnicima kao što je Jovan Jovanović Zmaj, i kada se nađete u društvu dobitnika ovog značajnog priznanja. Zmajeva nagrada je zaista stekla veliki ugled. Tome je doprinelo ime pesnika koje nagrada nosi kao i značaj institucije koja nagradu dodeljuje.

Kako i kada ste počeli da pišete poeziju? Čiji sud vam je najvažniji?

Dosta rano, negde u sedmoj godini života, napisao sam prvu pesmu. O tom događaju, i o samoj pesmi, postoji pesma u knjizi "Unutrašnji čovek". Ta prva napisana pesma zvala se "Svako mora nešto biti", i njen nastanak pratilo je veliko uzbuđenje: zbog toga što sam uspeo jedno svoje osećanje da uobličim u reči, što sam uspeo da nešto kažem o sebi i svetu oko sebe. Nastanak pesme pratilo je i jako osećanje čuđenja. Pitao sam se kako je moguće da tako malo reči, na taj način poređanih, mogu nešto moje da izraze. Verujem da ta vrsta čuđenja i danas postoji kod mene.

Prvi čitaoci mojih pesama, onda kad one već budu za nečije druge oči, uvek su meni najbliži ljudi. Važan mi je njihov sud, a još mi je važnije kako su te pesme doživeli. Napokon, važan mi je svaki čitalac pesama. I to ima veze sa onom radošću čitanja: beskrajno su mi dragoceni svi oni susreti sa mojim pesmama koji nekome mogu da osnaže veru u moć mašte, i veru u reč. Jer istinska čitalačka radost upravo se u to kristališe.

U čemu je snaga poetske reči, gde leži tajna opstanka poezije od pravremena do danas?

U svojoj "Odbrani poezije" Šeli kaže da poezija sa našeg unutrašnjeg vida skida opnu običnoga koja zamračuje čudesnost našeg bića. Ukoliko ovo malo proširimo, pa kažemo da ta opna zamračuje čudesnost sveukupnog postojanja, dolazimo do onoga što čini suštinu pesničke reči. Ona nas budi, ne dozvoljava da unutrašnji čovek u nama zadrema, da utone u bezvoljnost i letargiju. Ne dozvoljava da nama ovlada stanje u kojem bismo stvari samo prepoznavali a ne i zamišljali. Ona nas odvraća od toga da o stvarima samo govorimo, a da se u njih ne uživljavamo. Poezija afirmiše ličnost, individualno postojanje, ne pristajući da čovek bude sveden na delić nekog mehanizma. Pesnička reč je put u carstvo mašte, a iz tog carstva, uprkos željama ideologa svih vrsta, čovek nikad nije u potpunosti prognan.

Zahvaljujući tom budnom pogledu unutrašnjeg čoveka, odnosno gledanju kroz oko a ne okom — kako to kaže Vilijam Blejk u stihovima koje sam stavio na početak svoje knjige — mi zapravo stvaramo sami sebe. Pesnička reč je čuvar vatre, one vatre koju je Prometej ukrao bogovima i doneo čoveku. Ta iskra, prisutna u poetskoj reči, dovodi do unutrašnjeg obasjanja, do skidanja one opne o kojoj govori Šeli, i do pogleda koji nije samo opažanje nego i stvaranje.

Šta nam poručuje "Unutrašnji čovek", do koje mere ste ovoga puta dopustili da život uđe u vašu poeziju?

Do one mere do koje sam uspeo sam da se otvorim, i približim životu. Distanca je potrebna zbog spoznaje, ali blizina je neophodna, jer bez nje nema doživljaja. A doživljaj je ono što čini, što stvara čoveka. Ukoliko onaj koji stvara pesmu sam nije otvoren, ukoliko ne dopusti da u njega život nesmetano ulazi, i ako se sam ne okrene svetu, teško će stvoriti poeziju koja će biti vredna i nekom drugom osim njemu samom. Zmaj je jedan od pesnika koji nas lepo podseća na značaj i potrebu te otvorenosti.

U knjizi postoji pesma "Stvaranje" u kojoj se ponavlja stih ''Čovek stvara čoveka'' i on, pored ostalog, sugeriše da čovek stvara sam sebe tako što stvara svet oko sebe ali i svog bližnjeg. Čovek nije dovršeno i zatvoreno biće, naprotiv, on teži drugom, želi otvorenost. Možda je jedna od sugestija ove moje knjige ta da bez obzira na ranjivost koju takva pozicija donosi, čovek uvek treba da izabere taj put otvaranja i davanja sebe svetu.

Nedostaje li vam Novi Sad, gde ste doskora živeli, bar ponekad? Kakva je razlika između života u Beogradu i u Novom Sadu, viđena okom književnika?

Novi Sad je lep i miran grad, život u njemu je jednostavniji. Ali mi se čini da su ljudi u njemu prilično zatvoreni i uzdržani. Za Novi Sad me sada vežu uspomene i nekoliko bliskih ljudi. U Beogradu živim i radim od 2007. Dovoljno vremena da jedno mesto donekle upoznate, da ga zavolite i osetite svojim. Beograd je živopisan i dinamičan grad, ljudi su neposredni i otvoreni, u njemu se oseća duh i puls metropole, i ono što je meni značajno — radost življenja. Dobro se osećam u tom okruženju. Naravno, kao i svugde, važni su prijatelji, a njih imam dosta u Beogradu. Oni vas obogaćuju, i utiču na doživljaj grada u kom živite. Važno je i da se bavite onim što volite, i da se osećate ispunjenim. Pisanje i čitanje poezije jesu velika strast mog života, a takve strasti čine da se u mnogim mestima osetite kao kod kuće. Kao i da osetite da je pesniku istinski dom — jezik.


Radmila Lotina


PROZRAČNOST, LAKOĆA I LJUPKOST ZMAJEVIH STIHOVA

Šta ćete reći u besedi Zmaju?

Reći ću da Zmajevo delo nije samo vredan segment tradicije nego je i danas živo i može da bude čitalački izazov. U Zmajevim pesmama postoji toplina, briga za ljude, zainteresovanost za sve ono što čini čovekov svet. Malo je pesnika imalo tako dosledan i nepokolebljiv humanistički stav prema životu. Kao pesnik on je napustio romantičarsku pozu pesnika koji peva u visokim registrima, i više se okrenuo običnim stvarima i neposrednom životnom okruženju. Iako ne uvek sa podjednakim uspehom, on je svojim pesmama nastojao da tu običnost oneobiči, da je učini lirski značajnom.

Prozračnost, lakoća i ljupkost njegovih ljubavnih stihova, od kojih mnogi ne zaostaju za kvalitetom pesama njegovog pesničkog uzora Hajnea, mogu i danas da zaplene čitalačku pažnju. Zmajeve pesme za decu, uz koje smo svi mi odrastali, utemeljile su srpsko dečije pesništvo. A svakako su najuzbudljivije pesme nastale nakon njegovog suočavanja sa smrću njemu najbližih ljudi. Pored ljubavi, topline i bola zbog gubitka bližnjih, ove pesme odlikuje i jedno metafizčko obasjanje. Ove pesme, koje znače istovremeni pogled na predele ovostranosti i onostranosti, predstavljaju sam vrh Zmajevog pesničkog stvaranja.
Dnevnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #4 poslato: Novembar 10, 2016, 01:46:35 am »

*
VOJISLAV KARANOVIĆ:


VLAST NE VOLI KNJIGU

Vojislav Karanović o promociji srpske poezije u Nemačkoj i stanju kulture. Ne činimo dovoljno da vredna dela predstavimo strancima

IMAMO autentične i kvalitetne pesnike, i naša poezija bi nesumnjivo mogla da zainteresuje čitaoce u drugim sredinama. Mislim da kao narod ne činimo dovoljno da vredna pesnička dela predstavimo stranim čitaocima ― kaže, za "Novosti", pesnik Vojislav Karanović, povodom nedavnog učešća u projektu "Poezija suseda ― pesnici prevode pesnike", koji se već 29. godinu zaredom organizuje u Edenkobenu, u Nemačkoj.

U okviru ovog projekta, nemački pesnici svake godine prevode dela kolega iz zemlje koju žele da predstave, a prevodilački posao kruniše antologija pesama. Ovoga puta u fokusu je bila Srbija, u čijem poetskom timu su bili autori nekoliko generacija: Jovan Zivlak, Ana Ristović, Ivana Milankov, Miljurko Vukadinović, Predrag Bogdanović Ci i Vojislav Karanović, a 15 njihovih pesama je na nemački preveo Jan Krasni.

Moram da pomenem i Hansa Tila, pesnika i umetničkog direktora ovog književnog projekta, koji se potrudio da ovogodišnja prevodilačka radionca bude zaista uspešna. Bilo je to dragoceno iskustvo. Domaćini su bili divni i učinili su sve da osetimo lepotu koja nastaje u spoju druženja, poezije i vina. Upoznao sam sjajne nemačke pesnike, radio sa njima na iznalaženju odgovarajućeg oblika pesama koje su prevođene. Sam rad na pesmama bio je inspirativan, jer smo kroz dijalog tražili nijanse lirskog izraza, bez kojih nema ni dobre poezije ni dobrih prevoda. Lepo iskustvo predstavljaju posete Hajdelbergu i Špajeru, kao i javna čitanja koja smo imali ― kaže Karanović.

Upoređujući brigu o kulturi i literaturi na Zapadu i kod nas, Karanović ističe:

Zapadna društva su bogatija, nemaju problem velikih diskontinuiteta u svom razvoju, imaju izgrađene institucije i odnegovan osećaj za tradiciju. Sve to rezultira određenom brigom o kulturi, pa i o literaturi. Nekada se ta briga realizuje i po inerciji, ali ipak postoji. Kod nas je briga o kulturi i literaturi neretko prepuštena entuzijazmu pojedinaca. Oni moraju da se izbore sa nerazumevanjem ljudi na vlasti, pa i onih zaduženih za kulturu. Nije to, naravno, uvek slučaj, ali vrlo često kod nas vredna dela nastaju uprkos institucijama zaduženim za razvoj kulture i umetnosti.

U izdanju Narodne biblioteke nedavno se pojavilo dvojezično, srpsko-englesko izdanje Karanovićevih izabranih pesama "Poezija nastaje".

Reč je o opsežnom izboru koji obuhvata pesme iz svih objavljenih knjiga. Pesme je preveo i izbor sačinio Dragan Purešić, koji je uspeo da iznutra oseti i doživi moju poeziju, i odatle je krenuo u avanturu prevođenja. To me istinski raduje, jer poeziju samo tako, stvaralački, ima smisla prevoditi ― kaže pesnik.


VERA U LEPU REČ
Kao urednik u Radio Beogradu, Karanović se, kaže, trudi da u emisije koje pravi ugradi lep, precizan i jednostavan jezik: ― Radio je lep i topao medij. On i dalje čuva veru u ljudsku reč. Čovek uz pomoć radija može da čuje drugog, ali mu radio pomaže da čuje i samog sebe, pomaže mu da artikuliše vlastitu misao i iskaže svoje osećanje. Magija jezika još treperi u prostorima ovog medija. A sve to odlikuje i književnu umetnost.

B. Đorđević | 21.07.2016 | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: