Milovan Danojlić (1937)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milovan Danojlić (1937)  (Pročitano 34326 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« poslato: Decembar 26, 2010, 10:34:40 pm »

**




MILOVAN DANOJLIĆ

Milovan Danojlić je rođen 1937. godine u selu Ivanovcima u Srbiji. Gimnaziju je učio u Ljigu, i Beogradu, gde je i diplomirao na Filološkom fakultetu. Živi i radi u Beogradu i Parizu.

Danojlić piše pesme, romane i oglede, a cenjen je i kao vrstan prevodilac. Prvu zbirku pesama za decu Kako spavaju tramvaji objavio je 1959, a sledile su je Furunica jogunica (1969), Rodna Godina (1972), Kako živi poljski miš (1979) i druge.

Danojlić je snažan i samosvojan stvaralac: neke njegove knjige primljene su kao pravi kulturni događaj. Peva u onom nasleđu J. J. Zmaja i V. Ilića koji je prenebregnut u modernoj dečjoj struji pretežno u nasleđu nadrealizma. Sem paradoksa i humora, njegove su pesme još svečane, uzvišene, ozbiljne i mudre, duboko misaone pohvale životu i ljupka premišljanja o njegovim darovima. Književnost za decu u njima se definiše po proširenoj recepciji: može je čitati mlad čitalac kao i čitalac odnegovanog književnog ukusa.

Nosilac je visokih nagrada za poeziju, roman i prevođenje (Mladog pokolenja, Mladosti, Zmajeve nagrade, nagrade Miloš Đurić i dr.).


Podaci preuzeti iz knjige M. Danojlića
Sunce je počelo da se zlati


Milovan Danojlić — Muka s rečima

[postavljeno 26.04.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 10:36:03 pm »

**




MILOVAN DANOJLIĆ O SEBI...

Rođen sam 1 jula 1937, u selu Ivanovcima u Šumadiji. Osnovnu školu sam završio u istom selu, a niže razrede gimnazije u jednoj varošici udaljenoj sedam kilometara od moje kuće. Četiri godne sam svakodnevno, prevaljivao pešice po četrnaest kilometara. Po snegu, po blatu, po kiši i po suncu u rana jutra i kasna popodneva, mi, seljačići-nižegimnazijalci, vukli smo se, u koloni, tim putem, dosađivali se, igrali, krali orahe i šljive i — čitali. Čitali smo tako, u hodu.

Čini mi se da sam tih godina napisao i prvu pesmu. Ako se dobro sećam, pesma se zvala "Stari hrast". Na tom starom hrastu drhturile su gole grane, bila je jesen, duvao je vetar, jurili oblaci, poprskivala kiša, kreštale vrane. Divio sam se drvetu koje ima snage da sve to podnese. Ovu i još nekoliko sličnih pesama pokazao sam svome profesoru matematike, inače veoma dobrom čoveku. Svidele su mu se. Kasnije sam te pesme negde zaturio, a onda ih sasvim izgubio.

Želeo sam da postanem novinar. U šesnaestoj godini počeo sam da šaljem kratke dopise iz svog sreza, najpre nedeljnom listu "Republika", a onda i drugim listovima. Pisao sam o žetvi i setvi, o gužvama u sreskom bioskopu, o sušnim letima, jednom rečju: o svemu i svačemu.

Inače, te godine kasnog detinjstva, od 1946. do 1953, proživeo sam u teškim, mučnim prilikama. Porodica siromašna, nas braće mnogo. Otac — strog i prestrog. Krajem leta 1953. godine odlučim da pobegnem od kuće. Onaj profesor matematike kome su se moje prve pesme svidele dao mi je novac za voznu kartu i poželeo mi srećan put. Iste večeri stignem u Beograd. Bilo je leto. U leto seoska deca idu bosa, te sam tako i ja u ovaj veliki grad prispeo bos. Prolaznici se čude meni, bosom, a ja se, opet, čudim njima. Baš je ugodno koračati bosonog po asfaltu, i bezopasno — jer na asfaltu nema trnja.

Ipak, od prve zarade sam kupio cipele. Tri godine sam se snalazio kako sam znao i umeo. Prodavao sam led, novine i, uz put, položio veliku maturu. Uporedo sa svim tim, mnogo sam čitao i pisao, pa sam tako, i nehotice, postao pisac. O čemu sam pisao?

Pa, eto, o svemu, samo ne o tome kako se prodaju novine. Te, ozbiljne, pesme bile su, u stvari, moj drugi život. Tamo ima puno lepih slika, čudnih poređenja, retkih reči, ali sve je tu odveć zapetljano i zamršeno da bi neko mogao u njima prepoznati seljačića i prodavca novina. U tom bežanju od sebe, od stvarnih muka i životnih problema, postao sam moderan pesnik. Zaturao sam svoje tragove, svoje poreklo... I danas me stid sprečava da pišem o onome što me najviše progoni ili boli. Jednoga dana, kad se budem oslobodio tog stida, verovatno ću napisati zanimljiv autobiografski roman.

U međuvremenu, tačnije rečeno, početkom 1958. godine, ovladala je mnome strašna želja da napišem nešto jednostavno, zabavno, prozirno i čisto. Uvideo sam da je dečja pesma onaj pesnički oblik u kome se mogu izraziti onako kako želim. Tada sam živeo u jednoj maloj sobici, na periferiji grada. Ne znam kako, ne znam ni zašto — napisao sam jednu pesmu o tramvajima. Ko zna koliko sam puta, u ponoć, posmatrao tramvaje u depou na Bulevaru revolucije; u jednom trenutku ti dugo skupljani utisci organizovali su se u pesmu. I onda su teme navirale, same od sebe. Nekoliko noći sam proveo pišući. I kad bih legao u krevet, ugasivši svetlo, u meni se budila nova pesma. Desetine različitih događaja, lica i prilika padale su mi na pamet. Činilo mi se da sam i starog profesora, i baku pod martovskim suncem, i dedu koji broji svoje godine, i uspavane vozove, i Krstu Pepu — negde već video. (Tek kasnije sam primetio da detinjstvo Krste Pepe veoma liči na moje detinjstvo.)

Pošto je u mojoj sobici bilo hladno, jednoga jutra sam zamolio susetku da pređem u njen stan, koji je bio dobro zagrejan. Preneo sam hartije i knjige i dao se na posao. Pišem ja stalno, a jednim uhom slušam susetku kako sama sa sobom razgovara:

— Nema Cice!

Malo-malo, pa:

— Nema Cice!

Odložim papir i zapitam je o čemu je reč.

Poslala je, veli, svoju kćerćicu u grad da kupi hleba, pa je nikako nema.

Vratim se poslu i napišem i o tome jednu pesmu.

Tako, ili nekako tako, nastala je knjiga "Kako spavaju tramvaji".

Nju je napisao jedan mladić čije detinjstvo nije bilo veselo. U tim se pesmama taj mladić radovao i igrao, možda i zbog toga što se, kao dete, nedovoljno radovao i nedovoljno igrao.

A "Dečji zakonik"?

Kad sam bio mali, činilo mi se da sam prepušten na milost i nemilost odraslih koji su me okruživali. Kad god bi me neko uvredio, ili nezasluženo istukao, ili ponizio, osećao sam se kao žrtva neke teške nezakonitosti. Maštao sam o jednom zakonu koji bi štitio decu. Verujte da sam se takvim mislima vrlo ozbiljno nosio. Nešto od tih maštarija ušlo je i u ovaj prednacrt "Dečjeg zakonika", koji vi, deco, kad porastete, treba da proširite i dopunite...


Iz lektire za osnovnu školu, 1966.

[postavljeno 26.04.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 10:37:06 pm »

*

MILOVAN DANOJLIĆ  
 

Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 10:49:01 pm »

*
Stihovi Milovan Danojlić


KAKO SPAVAJU TRAMVAJI

Noć kad odmakne,
Kad tek ponekad sijalica ko zlatna kruška zasjaji,
I svakom na srcu kad odlakne
— Šta rade tada tramvaji?

U noći toplog gradskog meseca video sam ih kako
su spavali,
Na neki veliki internat podsećao je depo;
Nisu se mnogo razlikovali ni raspoznavali,
U dvorištu su šumele grane ko nebo, beskrajno,
lepo.

Noć kad se spusti bez zvonjave i vike
Kako spavaju tramvaji u svom stosobnom, stanu?
Imaju li možda neke ružne navike?
Ležu li na levu li na desnu stranu?

— Na levu stranu počinak nije zdrav,
Na desnu ne mogu da se okrenu, jer je u
spavaoni tesno.
Na leđa — žulja trola. — Tramvaj spava prav,
Na točkovima, dakle, ni levo, ni desno.

Treperi svetlost — crvena magla u noći,
Tek ako ponegde odjeknu na cipelama đonovi.
Tramvaji spavaju u vanrednoj samoći
Spokojni, kao krave, i dobri, kao slonovi.

Sedmica, još topla od putnika sa železničke
stanice,
Dvojka, obnevidela od neprestanog kruženja,
Četvorka, ljubav između grada i Čukarice,
Kako je prijatna noć kratkog tramvajskog
druženja!

Desetka, ponosita, — futbaler kad nastupa,
Devetka, svetlost Voždovca kad tamo nestane
struje;
Trojka, što se svakoga jutra negde u
Košutnjaku okupa,
Kroz njihove otvorene uši sad blagi vetrići huje.

Spavaju, na nogama. Samo im čistačica čisti
Uši, pere im zube, da beli nikad ne trunu.
Sutra, svi moraju biti primerno uredni i čisti
Pre nego što u grad ko velika vojska grunu.

Trepere sijalice ko tihi pozdravi u noći.
Stabla su iznutra topla, i sve su hladne brave.
Tramvaji spavaju u neutešnoj samoći
Veliki, kao slonovi, i dobri, kao krave.

Noć kad duboko odmakne,
Kad tek poneka sijalica ko zlatna kruška zasjaji
I svakom na srcu teret dana odlakne,
— Eto šta rade tramvaji.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 10:49:10 pm »

**

PESME O NEPOSREDNIM ŽIVOTNIM IZVORIMA


Evo, mali čitaoče, izbora pesama koje će te privući svežinom reči i zanimljivim temama. Pesnik Danojlić peva o plodovima na tvom stolu: jabukama, kruškama, grožđu lubenici, onako kao čovek koji ih po prvi put pronalazi. Peva o avanturi slasti, ukusa, mirisa i boja, o susretu sa razumljivom i bliskom prirodom. Unjegovoj trešnji prepoznaćeš svoju trešnju ili trešnju svoga prijatelja, koja stoji pored zida i čeka da se popneš na njene grane što te, pružajući seudruge predele, vode do otkrića veselja, dobrote i, konačno ljubavi.

Tu su i druge pojave koje te svakodnevno okružuju: dobrota vode na izvoru ili u čašiuruci, vazduhau kome se izobilno kupaš, sunčeva svetlost u kojoj polako zri i tvoj lik, proplanak koji prepoznaje šetačev korak i poziva ga na igru. Ova će te poezija iznenaditi svojim na izgled malim junacima; maslačak se upinje oblaku; puž ustrajava na velikom putu; mačku hvata trenutak neobičnog predaha na rubu šume; časovnik odbrojava dane a meseci sedmice. To nije lažno ulepšani, utešno lakirani svet slikovnice. Kao i plodovi, najkratkovečniji junaci ove poezije, svi ovde uzimaju i daju dobijaju i gube. Iznad svega stoji velika rodilja-godina, koja nam donosi i veselje i žalost.

O zavičajnim predelima Danojlić peva na tako svoj način da, kako to obično biva u pravih pesnika, u njima lako prepoznajemo vlastite zavičajne predele, svejedno koliko se oni činili krajnje različitim. Nijansovana i duboka osećanja više su zajednička, bliska i razumljiva svima no široke ineproživljene izjave. Ona nas ovde vraćaju neposrednim životnim izvorima.





Milovan Danojlić
Sunce je počelo da se zlati
ZZUINS — osmo izdanje
Beograd, 2001.


[postavljeno 26.04.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 10:49:18 pm »

**

JABUKE

Crvene jabuke sa plantaže
na pijaci se najviše traže;
a one kvrgave, sirotinjske,
petrovdanske ili ilinjske,
tu su, tek da se čovek podseti
kud se sve nekad pentrao, leti,
i šta mu je, kad zima stigne jaka,
krišom, s tavana, skidala baka.


LUBENICE

Sazrele su lubenice
pokraj vode Studenice.

Spolja plave, iznutra zrele,
svaka ko burence, — slatke, medene;
sa donje strane žućkasto-bele,
nabrekle, ladne, ledene, ledene.

Da mi je preplivati Studenicu
da ukradem jednu lubenicu!
otrčao bih negde u goru,
pojeo bih joj čak i koru!


DUNJA

Ko svetiljka koja tinja i kunja,
mutnim se sjajem preliva dunja;
taj sjaj: sve mesečine u nj se sliše,
sjaj, al i miris, jošte više,
koji nas, uvek iznova, seća
da negde — van zemlje — postoji sreća,
i da smo, pre no što smo na zemlju pali,
sve već videli i sve znali.

*

MOJ NOS

Moj nos vrlo širi se
čim oseti neke mirise:

hleb vreo, u pekari,
pred zoru, na Zvezdari;

zapršku od aleve paprike
nedeljom, i za praznike;

cepanice suve, hrastove;
grede, i ragastove;

proširi mi se nozdrva
gde god se stružu drva;

zadrhtim kad mi se došulja
miris peglanih košulja.

*

PUŽ

Jedan puž vukao se
za rose, za rose,
a spavao ispod grana
za dana, za dana;
teglio je noge bose
za rose, za rose;
mlad list mu je bio hrana
za dana, za dana;
šunjao se kroz otkose
za rose, za rose;
spavao je poput bana
za dana, za dana;

tri godine vukao se
i najposle —

idući sve tako
ka jugu
ka jugu,
iz jedne je livade
prešao u drugu.

Milovan Danojlić
Sunce je počelo da se zlati
ZZUINS — osmo izdanje
Beograd, 2001.


[postavljeno 26.04.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 10:50:05 pm »

**

KA POETICI DEČJE PESME MILOVANA DANOJLIĆA

SAŽETAK: Milovan Danojlić je i pisac i teoretičar književnosti za decu. U svojim esejima on pokušava da odredi položaj dečjih pesmama u odnosu na iskustvo moderne poezije i dečju pesmu shvata kao svojevrsnu "relaksaciju od metafizičkog beznađa". Ovaj rad ispituje kako se takvo poetičko shvatanje reflektuje na Danojlićevu poeziju. Otkriva se da su Danojlićeve pesme malo okrenute komunikaciji s decom i da je "dečje" u njima pretežno način da se dekonstruiše moderno pesničko iskustvo. U toj dekonstrukciji Danojlić koristi čulno-konkretne slike, pojedine oblike naivnog dečjeg mišljenja, narativnost, humor, parodiju, ironiju... Uz pomoć svega toga on pristupa "metafizičkom beznađu" na nov, podnošljiviji način, približavajući ga čoveku i njegovom svakodnevnom iskustvu.
 
KLJUČNE REČI: književnost za decu, dečja književnost, dečja pesma, pesnički subjekat, moderna poezija, metafizika, dekonstrukcija, parodija.


1.

Književnost za decu (ili, kako bi sam pisac radije kazao, dečja književnost) zauzima značajno mesto u literarnom delu Milovana Danojlića. Između njegove prve knjige ove vrste Kako spavaju tramvaji (Zagreb 1958) i sabranih pesama u knjizi Kako spavaju tramvaji i druge pesme (Kragujevac 1999) nabrao se korpus od preko dve stotine dečjih pesama. Pri tom, Danojlić ne samo da uporno, tokom četiri decenije, piše pesme za decu već i pojedine objavljene pesme rediguje, štampa njihove nove verzije — tragajući tako, po svoj prilici, za vlastitim modelom dečje pesme. Sve je to znak piščeve ozbiljne usredsređenosti na vrstu poezije koja, obično, ne pobuđuje takav stvaralački angažman i za koju i sam Danojlić kaže da je "korak u stranu".
 
Uz to, Danojlić je esejista za koga se, s dosta razloga, može tvrditi da je napisao neke od najozbiljnijih rasprava o poetici dečje književnosti u nas. Njegovi ogledi Jedan vek dečje književnosti i Rasprava o naivnoj pesmi sadrže značajan intelektualni napor da se definiše i smesti u širi književni kontekst fenomen književnosti, odnosno poezije za decu. Uz to, Danojlić je autor ogleda i o pojedinim piscima za decu: o Jovanu Jovanoviću Zmaju, Aleksandru Vuču, Branku Ćopiću, Draganu Lukiću i o Dušanu Radoviću. Sve nam to otkriva pisca ozbiljnog, stvaralački i intelektualno angažovanog unutar jednog specifičnog književnog područja.
 
Najopštija namera ovoga rada jeste da pokuša interpretirati prirodu tog angažmana i, eventualno, njegove konsekvence za ukupno Danojlićevo delo. Ipak, u prvom planu će nam biti odnos Danojlićevog poetičkog diskursa o dečjoj književnosti i dečjoj pesmi i njegovog pesničkog dela za decu. Drugim rečima, interesuje nas koliko su Danojlićevi opšti iskazi o poetici dečje književnosti, u stvari, autopoetički iskazi — koliko su povezani s njegovom pesničkom praksom. Možda se kroz rasvetljenje ovoga odnosa može naslutiti nešto više i o ukupnoj poetici Milovana Danojlića.
 
2.
 
U svojim ogledima o dečjoj književnosti Milovan Danojlić sabira različita znanja o fenomenu koji se najčešće naziva književnost za decu (prepoznaju se tragovi francuske, italijanske, ruske i engleske literature), ali i izražava jednu vrstu opšte estetičke svesti svoje epohe, koja je samo donekle diferencirana na autore, pojedinačne ideje i pravce njihovog razvitka, a znatno više je palimpsest u kojem su uz vlastite slobodno asimilovane i tuđe estetičke ideje i slite u jednu vrstu ne samo opšteg nego i specifičnog autorovog mnjenja o problemima moderne književnosti i moderne poezije.1 Takvim, izrazito individualizovanim esejističkim pristupom Danojlić specifično područje književnosti za decu smešta u širi književni i kulturni kontekst.
 
Ono čime Danojlić pokušava da ispita i vrednuje književnost za decu može se nazvati opštim imenom esteticizam. Ovaj uslovni termin iz estetike modernog odgovara duhu Danojlićevog esejizma, jer i on zbirno, ne obraćajući preterano pažnju na razlike u shvatanjima i pojavne oblike, izražava opštu umetničku samosvest koja se još od druge polovine XIX veka ne zadovoljava samo estetskom autonomijom umetnosti (mada je podrazumeva) već na različite načine izražava uverenje "da je umjetnost načelno nadmoćna životu te da umjetničko stvaranje ljudskoj egzistenciji daje njezin najviši smisao".2

Uverenjem da moderna umetnost traga za "najvišim smislom ljudske egzistencije" i da "mora poštovati najviše ideale" provlači se na različite načine kroz Danojlićeve Oglede o dečjoj književnosti. Pri tom se čini da, barem na prvi pogled, Danojlić sledi shvatanje Benadeta Kročea koji je, s esteticističkog stanovišta, ovako osporio status i smisao književnosti za decu: "Umetnost za decu nikada neće biti istinska umetnost (jer je) dovoljno i samo pozivanje na dečju publiku, kao utvrđeni razlog koji valja stalno imati na umu, pa da se naruši umetnikov posao i da se u nj unese nešto suvišno i nesavršeno, što već ne odgovara slobodi i unutrašnjoj nužnosti vizije."3
 
Danojlić ovako komentariše Kročeovu tvrdnju: "Presuda je neoboriva, dobro zasnovana. Ona odbacuje mogućnost postojanja jedne umetnosti koja se na silu ograničava i pojednostavljuje, u želji da se približi određenom čitalačkom sloju." Ali odmah potom kao da traži "pomilovanje" za pojedine autore i dela: "Toj presudi, međutim, izmiču retki stvaraoci, kod kojih je to ograničavanje uslovljeno nekim drugim nužnostima."4
 
Očigledno je da Danojlić razlikuje dve vrste ograničenja. Jedno je vezano za dečju čitalačku publiku, drugo je u ovom iskazu neodređeno i uslovljeno "nekim drugim nužnostima", ali uprkos tome prihvatljivo sa stanovišta Literature (s velikim L), iako bi bilo logično da Literatura, shvaćena u supstancijalističkom ključu moderne književnosti, pošto "mora poštovati najviše ideale", ne može trpeti nikakvo "ograničenje". Naslućuje se paradoks u kome Danojlić, u ime univerzalističkog, metafizičkog stremljenja moderne književnosti, odbacuje literaturu kojoj je preduslov dečja publika, ali istovremeno, makar i suzdržano, okrnjuje neprikosnoveni aksiološki status Velike Literature i dopušta neke vrste "ograničenja" koje donosi književnost za decu. Tako on, na primer, kaže da "dečja knjiga, i kada je dobra — što se događa retko, ali se događa — ispada iz okvira, narušava red, sama sebe dovodi u pitanje",5 iz čega nužno proizlazi konsenkvenca da se ovakva dela uključuju u višu sferu, potirući, na neki način, moguću specifičnost književnosti za decu. Na drugoj strani, Danojlić govori o dečjoj književnosti kao o "pribežištu za određene vrste stvaralaca, umetnika čija vizija prirodno teži lakšoj konstrukciji i vedrijoj filozofiji",6 što jasno pokazuje da se radi o otklonu od "najviših ideala" moderne književnosti. Danojlić prirodu toga otklona jasno artikuliše: "Po prirodi stvari, nama je najviše stalo do vrhovnog, poslednjeg odgovora o smislu našeg postojanja na zemlji. Celokupna umetnost, sa religijom i filosofijom, nije ništa drugo do napor da se tom odgovoru približimo. Dečju književnost, međutim, taj tragičan napor ne privlači; ona otvoreno nudi relaksaciju od metafizičkog beznađa."7
 
Potreba za "relaksacijom od metafizičkog beznađa" čini se da je jedan od najkrupnijih razloga Danojlićeve polemike s pojedinim visokim težnjama moderne poezije, i ta polemika vodi upravo prema isticanju "dečjeg" u književnosti. Danojlić kaže: "Igra usložnjavanja iznuruje svest odraslog čitaoca; moderna pesma često dovodi sebe u položaj tragične samozadovoljnosti; nagnuta nad bezdanom, ona izaziva vrtoglavicu duha, muči ga teskobom; u nama se javlja težnja ka dovršenom, jasnom izrazu, vapaj za privremenim redom i smislom. Uređen i osmišljen svet moguć je jedino kao težnja, odnosno konstrukcija naivne svesti, na koju je dete prirodno upućeno."8
 
Očigledno, za Danojlića je dečja književnost, pre svega, zasnovana na "naivnoj svesti", na "dečjem u čoveku, u prirodi, u stvarima i u rečima",9 a ne na dečjoj publici. Za njega je dečja pesma "pesma u dečjem dobu svoga života, pesma-dete, pesma koja nije preuzela svu odgovornost za sudbinu sveta".10 U takvoj pesmi, kao i u književnosti za decu uopšte, "postojanje se pojednostavljuje do elementarne razine, čime se njegova ozbiljna, to jest tragična strana implicitno odbacuje".11 Zbog svega toga dečja pesma je kontrapunkt "metafizičkom beznađu" i time je, kako misli Danojlić, odraslima "na izvestan način, potrebnija no i samoj deci".12
 
Postavlja se pitanje koliko ovakvo shvatanje dečje pesme ima svoje poreklo u poeziji za decu Milovana Danojlića, koja je nastajala pre njegovih Ogleda o dečjoj književnosti, i koliko je uticalo na potonje pevanje ovoga pesnika.
 
3.
 
Može se s dosta razloga tvrditi da se Milovan Danojlić, od svojih prvih "dečjih" stihova, više obraća detetu u odraslom negoli nekakvoj pretpostavljenoj dečjoj publici. To nam otkriva već pogled na "dečje" elemente u strukturi njegove prve i glasovite pesme Kako spavaju tramvaji.13
 
Ako se obrati pažnja na subjekat koji kazuje ovu pesmu,14 lako se može videti da on ne pripada nijednoj od onih iskaznih pozicija koje insistiraju na komunikaciji s decom. Niti je dete, niti odrasli koji se neposredno obraća deci; u njegovom iskazu nema nikakvog retoričkog sredstva koje bi ukazivalo na to kome je pesma upućena, kao što ni na tematsko-motivskom planu pesme nema neposrednh sadržaja koji opisuju komunikacija odraslog i deteta. "Dečja" struktura u njegovom kazivanju jeste čulna konkretnost slika i naivno animističko mišljenje koje opaža tramvaje kao živa bića. Nesumnjiva mogućnost "dečjeg" vezana je za temu noći kao nepoznanice u kojoj je sve tajanstveno, drugačije, i u kojoj se prelazi preko granica sna i jave. Danojlić u svojoj pesmi otkriva deci moguću tajnu, "kako spavaju tramvaji", i to bi, po svoj prilici, mogao biti najznačajniji element neposredne komunikacije ove pesme s decom.
 
Ipak, "dečji" elementi u ovoj pesmi pronalaze svoju funkcionalizaciju za koju se ne bi moglo reći da je, u najužem smislu te reči, usmerena samo na komunikaciju s decom. Opisivanje tramvaja, delom proizašlo iz dečjeg animističkog mišljenja ("veliki, kao slonovi, i dobri, kao krave"), između ostalog, služi da bi se simbolički sugerisala smena dana i noći u velikom gradu, i u sklopu toga, saobraćajna i uopšte, životna povezanost velegradskog prostora:
 
DESETKA, ponositi fudbaler kad nastupa;
DEVETKA, svetlost Voždovca kada tamo nestane struje,
TROJKA koja se svakog jutra u Košutnjaku okupa:
Kroz njihove otvorene uši blagi vetrići huje.

 
Ako bi se tragalo za identitetom pesničkog subjekta koji to kazuje, s dosta razloga bi se moglo ustvrditi da je on podudaran sa samim pesnikom, dvadesetogodišnjakom, seljačetom koje je došlo u veliki grad, i koje se, uprkos materijalnoj oskudici, raduje na mladalački, možda pomalo infantilan, ali ne i dečji način velegradskom životu. Sam pesnik će četrdesetak godina posle nastanka pesme to potvrditi: "Voleo sam život, i Beograd, i sve što je bilo u Beogradu. Bio sam bogat i srećan što sam svoj dah pomešao s disanjem velikog grada..."15
 
Sem toga, osnovno osećanje pesme relativizuje inače za decu toliko intrigantnu tajanstvenost noći, jer u pesmi, uprkos naivnom animizmu, nema istinskih čudesnih sadržaja, ona je pretežno deskriptivna na realistički način, koristi se personifikacijom a ne čudesnim, i njome dominira motiv noćnog spokoja. To osećanje, "kada na srcu odlakne", iskazano je neposredno, ali i kroz jednu vrstu posrednog, možda bi se moglo reći simbolističkog sabiranja čulno-konkretnih slika. Sijalica što "ko zlatna kruška zasjaji", "topao gradski mesec", grane koje šume "ko nebo beskrajno lepo", treperenje svetlosti, "crvena magla u noći", "stabla iznutra topla" — sve su to čulno konkretne slike koje unutar noćnog okvira, u kome postoji neka, diskretna, naznaka i noćne jeze, samoće, hladnoće, stvaraju, ipak, dominantnu atmosferu stabilnosti i topline. Tu atmosferu podupire odsustvo jakih zvukova: "noć (_) bez zvonjave i vike", "tek ako ponegde odjeknu na cipelama đonovi". U nju se u potpunosti uklapa i slika koja je najbliža dečjem animističkom mišljenju i koja odgoneta i "tajnu" ove pesme:
 
Tramvaji spavaju u neutešnoj samoći
Veliki, kao slonovi, i dobri, kao krave.

 
Tako Danojlić "dečju" jasnost i čulnu prijemčivost svojih pesničkih slika ugrađuju u rafiniranu ali posrednu i time apstraktniju osećajnost. Noćnu sliku depoa gradskog saobraćaja kazuje diskretan subjekat koji donosi jednu vrstu disperzivne, moderne lirske osećajnosti.
 
Tako već u prvim Danojlićevim pesmama otkrivamo pesnički postupak koji bi mogao biti svojevrsni pandan onome što će docnije biti artikulisano kao specifična estetička svest u njegovim Ogledima o dečjoj književnosti. Uostalom, Danojlić, sećajući se godine 1958. i nastanka Tramvaja, i sam kaže da je njime bila "ovladala strasna želja da napiše nešto jednostavno, živo i doživljeno, razumljivo svima i svakom. Svima i svakom, dakle, i deci"16 i tako u počecima svog bavljenja "dečjom pesmom" prepoznaje komunikacioni koncept u kome nisu cilj samo deca nego i deca.
 
I, uistinu, kada se pogleda cela zbirka Kako spavaju tramvaji i druge pesme, otkriva se da je Danojlićevo shvatanje dečje pesme nesumnjivo uticalo na strukturu ove poezije bilo kao odsustvo ("minus prisustvo") pojedinih strukturalnih elemenata čestih u poeziji za decu, bilo, na drugoj strani, kao povećano prisustvo onih strukturalnih svojstava koja se ređe pojavljuju u ovom specifičnom literarnom području.
 
Većina Danojlićevih pesama u ovoj knjizi bavi se temama koje se, barem na prvi pogled, čine tipičnim temama dečje poezije. Tako, na primer, postoje celi ciklusi koji asociraju na naivni dečji animizam, vezan bilo za životinje, bilo za bilje ili predmete: Moj zoološki vrt, Moja botanička bašta, Tajanstveni život stvari. Međutim, kada se pogledaju konkretne pesme, stvari stoje nešto drugačije. Na primer, među pesmama koje se bave životinjama nema nijedne u kojoj se opisuje dečja igra sa životinjom. Životinje su u ovim pesmama najčešće antropomorfne, ali ta njihova antropomorfnost razlikuje se od tradicionalne antropomorfnosti u književnosti za decu i dečjeg "prepoznavanja" ljudskih osobina kod životinja. Dečiji odnos prema životinjama u ovoj poeziji blizak je onome sadržanom u usmenim pričama o životinjama u kojima se životinje "ponašaju shodno osnovnim, stvarnim osobinama koje su ljudi živeći s njima zapažali i izdvajali kao svoje",17 dok se kod Danojlića radi o alegorijskoj, simboličkoj antropomorfnosti, koja se često odnosi na najopštija egzistencijalna pitanja, pa tako mačka "razmišlja kako svet nema međa",18 a način života poljskog miša jeste recept za "pravi život".19
 
Ovako proširenje tematike pokazuje da poezija Milovana Danojlića pomera pojedine teme izvorno bliske "mlađem", dečjem iskustvu prema "odraslijem" načinu mišljenja i složenijem odnosu prema svetu. Da je reč o svojevrsnoj intenciji prema odraslosti, potvrđuje i činjenica da ni u jednoj pesmi Milovana Danojlića dete nije pesnički subjekat. Naprotiv, s dosta razloga može se reći da je pesnički subjekat svih pesama sabranih u knjizi Kako spavaju tramvaji i druge pesme blizak samom pesniku koji svoj poetski lik gradi kroz dečje osobine vlastite poezije: kroz neposrednost, jasnost, naivnost, čulnu konkretnost... Pri tom, Danojlićev subjekat kao da ta dečja svojstva prisvaja samo za sebe i veoma retko se bavi životom dece. Pre izuzetak nego pravilo jesu neke pesme iz njegove prve zbirke Kako spavaju tramvaji: Gde je Cica, Kako spavaju jedan sat i jedan internat, ciklus pesama o Pepu Krsti i ciklus o porodici: ocu, majci, dedi, ostaloj rodbini... U svim tim pesmama iskazni subjekat bavi se dečjim životom, ali je izvan sveta pesme i najčešće, s tog spoljnog stanovišta, pristupa najopštijim problemima deteta. Na primer, u pesmama o Pepu Krsti problematizuje položaj deteta u socijalno ugroženoj porodici, ili u pesmama o porodici bavi se odnosom dece prema roditeljima i rodbini. Pesnički subjekat ovde ne idealizuje porodične odnose, već ih razotkriva u svim protivrečnostima, štiteći, pri tom, dečja prava. Ali njegovo stanovište suviše je uopšteno da bi bilo individualno dečje i da bi u njemu preovlađivala dečja tačka gledišta. Tako se i u pesmama koje se bave dečjim životom pokazuje apsolutna prevlast iskaznog subjekta odraslog, koji razume decu i zastupa dečje interese, ali gotovo da ne artikuliše različita dečja stanovišta, dečje glasove, već samo vlastiti pogled na detinjstvo i glas deteta u odraslom čoveku.
 
Iz svega ovoga naslućuje se da tipičan iskazni subjekat poezije za decu, raslojen na tačku gledišta odraslog i tačku gledišta deteta, u poeziji Milovana Danojlića teži slivanju, jedinstvenom identitetu, pomerajući se, tako, na neki način, prema funkciji klasičnog lirskog subjekta — prema "monolognosti lirske poezije".20 Toj težnji samo prividno protivreči "dečja" struktura Danojlićeve poezije: njena narativnost, zasebni likovi različiti od pesničkog subjekta, pojedine retoričke forme koje u nekim pesmama simuliraju dijalog. Sve to služi kao neka vrsta kontrapunkta, ali to nije tradicionalna napetost između stanovišta odraslog i stanovišta deteta, već biva, u izvesnom smislu, pomereno u napetost između deteta u čoveku, ili, tačnije, čoveka koji teži čulno-konkretnom, jasnom saznanju, i modernog pesnika okrenutog najopštijim pitanjima smisla i obeshrabrujuće neprozirnoj metafizici.
 
4.
 
Šta ovo pomeranje težišta donosi poeziji Milovana Danojlića? Da li je ta poezija uistinu "bekstvo sa poprišta" i "relaksacija od metafizičkog beznađa", ili pak pokušaj da se najopštijim egzistencijalnim pitanjima pristupi na nov način?
 
Danojlić ne "beži s poprišta" da bi zaboravio na velika egzistencijalna pitanja i zapevao "o macama i kucama". Naprotiv, on kao da grabi prema onim istim velikim pitanjima koja su "ostala na poprištu", ali traži drugačiji put, traži način da dekonstruiše njihov tragični ishod, i to humorom, ironijom, parodijom, naivnim dečjim animizmom koji tragičnu dimenziju ljudskog života i pitanja smisla prebacuje na stvari, životinje i bilje. Takva dekonstrukcija omogućuje neobične semantičke odnose i jednu vrstu moderne semantičke "neprozirnosti" koja nastaje uprkos narativnosti pesme, čulnoj konkretnosti, jasnosti i prijemčivosti slika u njoj.
 
Možda je najbolji primer za to Danojlićeva pesma Dva sapuna.21 Na prvi pogled pesma govori o neznatnom događaju iz svakodnevnog života: dva sapuna su upala u lavor pun vode i, vremenom, rastvorila se u njoj. Ništa u tome ne bi bilo vredno pažnje da pesnik ne personifikuje sapune, ne pretvara ih u decu koja su radosno uskočila u vodu da se brčkaju. Antropomorfizacija sapuna pesnički je majstorski izvedena, tako da, na primer, dosetka po kojoj sapuni "oči zatvaraju zbog sapunice" jeste nonsens s humorističkom funkcijom, ali i vrhunac emancipacije upotrebnih predmeta od vlastite nežive prirode i dovršetak njihove pune antropomorfizacije — pretvaranja u decu. Rastvaranje "oživljenih" sapuna postaje neka vrsta sudbine, tako da pesma dobija svoju egzistencijalnu dimenziju, u njoj se susreću životna energija i prolaznost. Naravno, tragični patos ne može biti uspostavljen (što ne znači da tragični odnos u pesmi nije sadržan), jer — uprkos svoj antropomorfizaciji — radi se, ipak, o prirodnoj prolaznosti predmeta a ne ljudi, pa sve to postaje parodija apsurdnosti ljudske egzistencije projektovana u svet predmeta, što funkcioniše kao nesklad koji ne izaziva bol već humorističko olakšanje.

U ovoj pesmi postoji još jedan semantički sloj vezan za prostor pesme. Sve se zbiva u Prnjavoru (mesto je, kako to u poeziji za decu često biva, izabrano na osnovu rime: lavor — Prnjavor), ali je, po svemu sudeći, Prnjavor metafora ne samo za svaku "gluvu palanku" nego, pre svega, za malovarošku duhovnu konstituciju i ograničen vidokrug. Otuda se Prnjavorci čude kupanju sapuna, prisustvuju tome kao neobičnom ceremonijalu, na kraju ne uspevaju da shvate šta se desilo, jer oni su smešteni u horizont svakodnevice: "vični su mnogim zanatima", ali nestanak nečega što je bilo tako živo za njih je "čudo neviđeno". To je, svakako, samo jedno od mogućih tumačenja ove pesme. Okupljanje Prnjavoraca nad lavorom moglo bi biti pesnička igra koja je samoj sebi svrha, ili ironija na račun provincijskih zamlata koji nemaju preča posla nego da blenu u bilo šta, pa i u lavor sa sapunicom, a možda je, stvarno, i ironična hiperbola koja se bavi ograničenošću svakodnevnog ljudskog vidokruga naspram metafizičke dimenzije ljudskog života. Uprkos izvesnoj "nerastumačivosti", ova pesma pleni neobičnom asimilacijom građe iz stvarnosti i njenim uobličenjem, jedinstvom svog unutrašnjeg sveta, i taj nesklad između uobličenosti sveta pesme i nejasnosti njenih značenja mogao bi se uporediti s "disonantnošću moderne lirike",22 koja, kao i Danojlićeva dečja pesma, teži visokom stepenu autonomije samog pesničkog teksta koja je zasnovana na fascinantnosti forme i "neprozirnosti" značenja.
 
U svakom slučaju, Danojlićeva poezija, uprkos jasnosti svojih slika i razumljivosti reči, nije semantički jednostavna. Ipak, jedno je sigurno — njena značenjska složenost ne donosi nelagodnost niti mučninu, naprotiv, egzistencijalna strepnja i najopštija pitanja smisla i besmisla postaju predmet humorističke dekonstrukcije, pre svega, raznih oblika parodijske interpretacije. Tako, na primer, u Baladi o odbeglom mačku pesnik ovako opisuje glavnog junaka:
 
Voleo je da se ispruži na leđa
I da razmišlja kako svet nema međa:
"Mi, mačke, otkud smo, ko smo, u kosmosu?
Ko nas, ko proso, u prostoru prosu?"

 
Parodijski efekat postignut je već time što se mačak pita o svom me-stu u univerzumu. To je pojačano homonimijom ("Ko smo" — "kosmos"), odnosno aliteracijom i asonancom zasnovanim na kumulaciji, pre svega, glasova o i s. Glasovna podudarnost uspostavlja veze između subjekta i bića, sva opšta pitanja ugrađena su u to glasovno zgusnuće: o identitetu, o položaju subjekta u univerzumu, o Demjurgu. Samo što to kazuje mačka, što je sve izrečeno direktno, što se u kumulaciji glasova naslućuje svesna pesnička igra, što je metafizička zagonetnost transponovana u čulnu konkretnost glasovnih sazvučja.
 
Humor i parodija nisu jedina sredstva kojima Danojlić dekonstruiše metafizičku usredsređenost moderne lirike; tako funkcioniše i uporno prevođenje apstraktnosti i hermetičnosti u iskustven i čulno-konkretan oblik. Ta njegova dekonstrukcija ne tiče se samo ravni poruke, samo onoga što bi se moglo eksplicitno izdvojiti kao krug najopštijih pitanja, ona u pojedinim pesmama zahvata suštinsku sugestiju moderne poezije, uključivši i njenu "mračnost" i "abnormalnost".23
 
Tako, na primer, pesma Vrane u svanuće24 donosi mračnu, na moderan način disperzivnu osećajnost. Već u slici mraka koji je "sabijen u kotlinu kao u pušku" i "čeka odušku" relativizovana je granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg pejzaža i između duhovnog i prirodnog vremena/prostora. "Eksplozija" mraka koji se "s osvitom jesenjeg dana, / rasprsne u jato krilatih vrana" jeste, nesumnjivo, opis vrana u zoru, ali i izraz mutnog racionalno neuhvatljivog, ali intenzivnog osećanja noćne teskobe. U jednom času ova pesma dotiče nešto od "grobljanske atmosfere" koja kao da je preuzeta iz poezije Vladislava Petkovića Disa: "Grakće raspadnuta pomrčina — / Vrane, ko narikače iznad raka..."
 
Na drugoj strani, jutarnja "eksplozija" vrana smeštena je u realan prostor omeđen prigradskom toponimijom Beograda i time, donekle, odvojena od moguće metafizičke apstraktnosti. Pri tom, ta međa je izabrana, u skladu s logikom pesme za decu, po glasovnoj podudarnosti: "od Surčina do Vrčina", što unosi slobodu nominovanja i neozbiljnost igre, koja jedva primetno, ali ipak narušava ozbiljnost ove pesme. Završna strofa dovršava tako započetu dekonstrukciju, stvari su vraćene u iskustveni okvir: pesma peva, pre svega, o smeni dana i noći. Tome znatno doprinosi slika mehaničkog ponavljanja, u kojoj se pomrčina rasprskava "svaki put kada svane". Postoji čak i izvesna mogućnost da se kraj ove pesme čita i kao satirična alegorija, jer čvrsta veza između svanuća i vrana koje grakću može biti prepoznata i kao politička ili socijalna aluzija.
 
Ovo rasterećenje apstraktne simbolističke sugestije pesme može asocirati na Danojlićevu ideju po kojoj je dečja pesma — "pesma-dete, pesma koja nije preuzela svu odgovornost za sudbinu sveta". Ipak, ako se šire pogledaju Danojlićeve dečje pesme, može se videti da ovaj pesnik pre svega želi da smanji rastojanje između metafizičke apstraktnosti moderne poezije i neposrednog ljudskog iskustva, želi da najopštija pitanja smisla razotuđi i vrati na duhovni dohvat čoveku — onome kome ona, po prirodi stvari, i pripadaju. Otuda Danojlić ima pesama u kojima polazi od čulnog, konkretnog, opipljivog, da bi u svemu tome otkrio viši smisao. On se, na primer, na neki način vraća drevnoj zemljoradničkoj metafizici i godišnjem ciklusu plodnosti, otkrivajući u pesmama iz zbirke Rodna godina da se u bilju, u plodovima, u onome što možemo svakodnevno kupiti na pijaci može zbiti epifanija, objava onostranog, na primer, u "ludo plavoj" boji grožđa:
 
...Grozd ne da boju ludo plavu.
Boju: taj nežni, plavkasti dašak,
trag magle i krede, onaj prašak
što se potajno, celog veka
prenosi među prste čoveka,
ko dokaz da nešto nejasno
ima na zemlji i nebesima.
25
 
Upravo na primeru pesama iz zbirke Rodna godina Ljubomir Simović zaključuje da Danojlićev "naziv 'dečje pesme' treba primiti sa izvesnom rezervom" i da je upotreba ovog termina "samo kamuflaža za odstupanje sa nekog nametnutog poprišta, i za oslobađanje od nekih obaveza koje je moderna poezija pesniku nametnula, a koje je on osećao kao tuđe i sputavajuće".26
 
I uistinu — Danojlić je, "odstupio s poprišta" jednog preovlađujućeg pevanja i mišljenja da bi za svoju poeziju, koja je samo po imenu "dečja", izborio čvrst oslonac u prostoru neposrednog iskustva i čulne konkretnosti i tako osnažio, na neki način, razložnost i same metafizičke zapitanosti. Otkrivajući metafiziku u onom što, po svakom spoznajnom iskustvu čovekovom, nedvosmisleno jeste, on pokušava da obnovi pokidane veze između bića i spoznaje — i tako spase metafiziku samu. To spasavanje ne može biti ništa drugo nego dekonstrukcija metafizičkog iskustva moderne poezije. Ta dekonstrukcija ide i u pojednostavljenje, i u ironiju, parodiju, humor, ali sve to nije bekstvo s glavnog poprišta, nije "relaksacija". Naprotiv, Danojlić samo primiče "metafizičko beznađe" čoveku i tako ga čini podnošljivijim. Iako to olakšanje nije spas.


Jovan Ljuštanović

_____________

01 Pojam moderan i modernizam označavaju veoma različite pa i raznorodne stvari. Ne ulazeći ovom irilikom u kompleksno raščlanjavanje svih njihovih važnijih značenja, koristićemo se, barem kada govorimo o "modernoj poeziji", ovim pojmom onako kako ga upotrebljava Hugo Fridrih (Hugo Friedrich) u Strukturi moderne lirike, Od sredine devetnaestog
do sredine dvadesetog stoljeća
(drugo, nadopunjeno i popravljeno izdanje, preveli Truda i Ante Stamać, Stvarnost, Zagreb 1989), znači, bez diferenciranja na pokrete, pravce, ili stilske formacije.
02 Viktor Žmegač, Težišta modernizma, Od Bodlera do ekspresionizma, Sveučilišna naklada liber, Zagreb 1986, 9.
03 Danojlić u knjizi Naivna pesma navodi izvore ne upućujući na broj stranice. Za Kročea navodi mesto gde je objavljen tekst, La Critica, 20. I 1905, i posredni izvor: Enzo Petrini: Estudio critico de la literature juvenil, Madrid, Rialp, 1963, Milovan Danojlić, Jedan vek dečje književnosti, Naivna pesma, Ogledi o dečjoj književnosti, Nolit, Beograd 1976, 19.
04 Isto, 20.
05 Isto, 19.
06 Isto, 27.
07 Isto, 30.
08 Rasprava o naivnoj pesmi, Naivna pesma, 45.
09 Isto, 54.
10 Isto, 53.
11 Jedan vek dečje književnosti, 28.
12 Rasprava o naivnoj pesmi, 45.
13 Milovan Danojlić, Kako spavaju tramvaji, Kako spavaju tramvaji i druge pesme, "Jefimija", Kragujevac 1999, 196—198.
14 Pitanje iskaznih subjekata s tačke gledišta književnosti za decu, pogotovu u poeziji, skoro da nije ni pokrenuto kod nas, mada mislimo da se upravo kroz odnos iskazne pozicije/tačke gledišta odraslog i deteta konstituše specifičnost ove vrste literature. Za ovu priliku upotrebljavaćemo termin pesnički, a ne lirski subjekat, između ostalog zato što je pripadnost poezije za decu lirici pod sumnjom: "...Čini se skoro paradoksalna upotreba pojma 'lirika' za dečju literaturu, pre svega ako se pri tome, u hegelovskom smislu počem želi videti 'totalitet osećanja i predstavljanja subjektiviteta' koji se izražava" (Kurt Franc/Kurt Franz/, Dečija lirika, Dečja književnost — pojam i recepcija, priredio dr Jože Pogačnik, "Detinjstvo" br. 2, Novi Sad 1980).
15 Milovan Danojlić, Na jednu četrdesetogodišnjicu, Kako spavaju tramvaji i druge pesme, 407.
16 Isto.
17 Nada Milošević-Đorđević, Priče o životinjama i basne, Od bajke do izreke (Oblikovanje i oblici srpske usmene proze), Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd 2000, 74.
18 Milovan Danojlić, Balada o odbeglom mačku, Kako spavaju tramvaji i druge pesme, 116.
19 Milovan Danojlić, Kako živi poljski miš, Kako spavaju tramvaji i druge pesme, 111.
20 V. Willem G. Veststeijn, Lirski subjekat, preveo s ruskog Josip Užarević, Pojmovnik ruske avangarde, šesti svezak, uredili Aleksandar Flaker i Dubravka Ugrešić, Grafički zavod Hrvatske, Zavod za znanost o knjiÿevnosti Filozofskog fakulteta, Zagreb 1989, 96.
21 Milovan Danojlić, Dva sapuna, Kako spavaju tramvaji i druge pesme, 186—187.
22 V. Hugo Friedrich, Struktura moderne lirike, 17.
23 Isto, 19.
24 Milovan Danojlić, Vrane u svanuće, Kako spavaju tramvaji i druge pesme, 107.
25 Milovan Danojlić, Grozdovi, Kako spavaju tramvaji i druge pesme, 164.
26 Ljubomir Simović, Svet travčica Milovana Danojlića; Milovan Danojlić, Tačka otpora, Izabrane pesme, izbor i predgovor Ljubomir Simović, SKZ, Beograd 1990, XX.


UDC 886.1(02.053.2).09—14 Danojliã
886.1—95
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 10:50:14 pm »

**
Stihovi Milovan Danojlić


UROĐENIČKI PSALMI

XVII
 
Zemlja se topla puši, i širi grobne moći
Ta majka zauvek naša, naša poslednja tajna
U ovoj beskonačnoj, u ovoj dugoj noći
Bruji u nama kletva ko trava zavičajna
 
Traje ta gorka ljubav za more i za vetar
Na snežnoj visoravni, pred povijenim plamenom
Ko spomenici očvrsli i ozidani kamenom
U koži našoj peva ogroman vetar
 
Tu tešku krv vekova u kakak sud uneti
U kakvo more tonuti sa kamenom o vratu
Krvnik je ruka ruci, neprijatelj brat bratu
Jer mi smo strašnim poneti a nemogućim prokleti.

 

IZ MALOG MOZGA
 
Zima kad dođe kad žestoko mi u po srca zacvili
Slomljeni, pusti vetar, kad spustim hladnu zavesu
Kad namaknem rezu i stavim sikiru pored vrata
Vratim se i sednem i zaplačem: zar tako izgleda život?
 
Pomešan sam sa nekim običnim, ali mnogim stvarima
Dockan je da se pođe jadno je ako se ostane
Zbog hiljadu mogućnosti za koje sada mogu da živim
Odlučujem se da ćutim i da nikoga ne budim

 

DA SE RAZUMEMO
 
Govorim dok se sve više povijam prema zemlji izrešetanoj od kuršuma
Ja nemam nikakve namere
Dani su ovi kola slomljena u dnu druma
Dim ugašene jeseni i domovi bez vere...
Skladišta su puna vezanih ptica, ali krotka pčela još ne izlazi iz ulišta
Tek jedno tesno popodne i pogled moj u porušenoj blizini
I dok pospani vetar obilazi bunjišta
Vazduh je suv i nevidljivo se sunce odmara u prašini.
 
Eto, sad svi šetaju i odmaraju se od rata
(Na kafanama otvoreni prozori, skinuta vrata)
Neki od njih su i klali, to posigurno znam
Sad navijaju za zvezdu i krišom odlaze u hram
Neka ih bude sram!
 
Ja sam sâm!

U seljanci
zmijče siče
Njeni crni opanci
Na mesečev ugarak liče
Prodala je mleko i sad mirno kante tegli
I ona ima neku večnost kad gleda žar u pegli
Kako se presijava, kako se pepeo hvata
 
Jedan voza čeze a u vojsci su druga dva brata
Svi su ovde pre mene nešto hteli, nekakve mase vodili
A ja vam se obraćam da plačemo da bismo se rodili
 
Idiote, moj živote
Što si tako crn
Kiša pada, biće grada
Procvetaće trn
 
Ničega se ne sećam i ništa ne pretpostavljam celu svoju prošlost
I budućnost — vetrovima nek je gloću kao kost
Volim da gledam zvezdu (svak tako ponešto radi)
Volim da gledam zvezdu kako se tiho hladi...
I ovo mi je neki život, neka ljubav, al tako
Zar sam zbog malo stvari juče i danas plako
(Na kraju krajeva: ni tvom srcu nije lako)
Ja dišem zelene otrove parkova i garaža
Al za čelom je meni večiga mrtva straža ...
 
U drhtavo okno daljine teška kap mraka je kanula
Odavde do nepomičnog zalaska gola drveta se nagnula
Odavde do početka noći još dva sata je hoda
Odavde do obale gde će blesnuti voda
 
Na put
Mesec je topao i žut
Balkan ima najlepši crni krug
Postaću mu drug



BALADA O OČIMA
 
Bol ima smisla izmeć četiri zida
Pre ili posle ja ću mu reći zbogom
Živim od sreće i umirem od stida
A dobrotom se opijam kao drogom
Nek je hvala suncu koje sa nas skida
Tuđe prnje bola na pregledu strogom
Plamen što pokulja u duplje mog vida
Sva sećanja spali, ispuni me slogom
Put je samo ono kud se svetlost toči:
Istini su od nas bliže naše oči.
 
Oči kažu da svet vredi da se živi
Žar sveg postojanja stiče se u žižu,
Vlažna tama, zvezde, tu su u arhivi
I nesklad je skladno razapet na križu
Snaga što je uvek budna u tetivi
Smiruje podatke koji silom stižu
Vest jasna i kada predmeti su krivi
Svetla sadašnjica što ne zna za grižu
Pogled samu večnost zaledi, ukoči:
Istini su od nas bliže naše oči.
 
Svi su dani, avaj, odsvud napadnuti
Ništa ne gubimo, jer smo u gostima
Grmljavina vetra. Sunce. Lišće žuti —
Odraz sveg viđenog trne u kostima
Pobeđuje beskraj, dok ginu minuti
Al zalud se vidik iz kljusa otima:
Neodređen pogled, pogled tamo — sluti
Zakon koji drma našim životima
Kud one pristanu, s pouzdanjem kroči:
Istini su od nas bliže naše oči,
Kakav večni napor da nam se predoči
To što jednostavno biva iln jeste —
Jutro, kutak reke, i teški lopoči
Predugi vekovi i još duže ceste ...
Nikad ne poredi; možeš li, svedoči!
Istini su od nas bliže naše oči.

 

BALADA IZ VEČERNJE SAMOĆE
 
Katanac kojim se zaključava veče
Pretešku tamu za prazninu veza
Nad rekom, jasna kao da se reče,
S dna ćutnje blesnu preostala zvezda
Tu smo, tu negde; i sad je najpreče
Uz pomoć noći — bola bez proteza —
Da sami sebi budemo preteče,
Jer krug je spojen, raste topla jeza.
Zemlja u mraku — nepremostiv zid.
Čujem ti srce sutrašnjice, pesmo!
Tamno ushićenje, nesnalažljiv vid.
O, braćo, ko smo, zašto smo i gde smo?
 
Tišina, mlada večnost naših muka,
Svakom naosob isplaćuje dug.
Samoća, jaz izmeđ beskraja i zvuka
Kuca na vrata — kom da bude drug!
Svako je svoga nahranio vuka
I pustio ga u neznani lug
Od nebeskog svoda i zvezdanog luka
Najzad se, u nama, sklopi ceo krug
Ne hodom, srcem da merimo vreme
Čujem te, jasnu, sutrašnjice-pesmo:
Radost, i njene neiscrpne teme ...
O, braćo, ko smo, zašto sma i gde smo?
 
Naše je juče nepopravljiv sram
U dnu, iznutra, kao kanonada
Grmi budućnost — niko nije sam:
Samoća — to je zajednička vlada
Sviju nad svima — taj ushit, taj plam
U tužnom času spevanih balada;
Sigurna mera, taj svetlosni gram
Predubokih, starih veza — o, ta nada
Koja se nadima, sve veća i veća
— Čujem te, jasnu, sutrašnjice-pesmo! —
Ova slepa ljubav, ova divlja sreća ...
O, braćo, ko smo, zašto smo i gde smo?
 
Tri puta na dan crne zvezde jedem
Triput te obnoć sanjam, svetla česmo.
Niko nam ništa ne može! Već gredem
Prvi od poslednjih k tebi, vreme-pesmo!
Naša je patnja nerazrušiv bedem...
O, braćo, ko smo, zašto smo i gde smo?


Posleratni srpski pesnici | Priredili Sveta Lukić i Vuk Krnjević | Nolit | Beograd, 1970
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 10:50:23 pm »

*
Stihovi Milovan Danojlić


ROMAN

Glava I
Odozdo žulja, a odozgo duva.
Tu sam petstotina devedeset godina,
Pod daskom, između temeljnice i praga.
U neke odaje još nisam povirio.
U moju utrobu povremeno
Kuljnu sokovi iz odleđene crnice:
Prolećne vode razmiču kosti zemlje.
Uznemirim se, što samo pogoršava
Moj ionako neudoban položaj.

 

Glava II
Prvo bejah čovek, pa ovca, pa zec.
A sad sam uistinu postao miš.
Kud god nogu pomerim, napipam ništa,
Blago ništa unapred potrtih života.
Postojim u gramatici istorije,
U obrascima opšte sudbine,
I nemam razumevanja za one koji drže
Da se mora pošto-poto živeti.

 

Glava IV
Trenuci kad piljim: piljim: jedini trenuci
U kojima sklop postaje prihvatljiv.
Oči su uviđavne prema gluposti.
Na šta god se usmere, s tim se srode.
Kroz gole grane briše košava
I ubrzano pada noć.
Tačno utvrđen redosled vetrova
Za poslednjih osamdeset stoleća
Ispunjava se : uz prag treperi loza.
Na đubrištu istorije uzroci i posledice
Otimaju se oko otpadaka.

 

Glava V
Ni sam ne znam šta me to drži,
Ali priznajem da mi je ponekad dobro.
Upoznao sam blaženstvo nepripadanja.
Volim da zaspim nedeljom u podne,
Da se predam službi izvan datuma.
Kad se ispavam, sebi dođem čist
I čaša vode sa česme mi prija.
Valjda je to ono što me drži.



JA SAM MIRAN I PROPOVEDAM SJAJ

Nepronađena svetlost na kraju svega biće
Pomirenje jutra i noći, nemo
I gledaćemo kako plavetnilo sviće
Oštro od sjaja, golemo
Kao ostrvlje u magli. Zlato očiju skriće
Crni početak puta kojim idemo
Do reke utopljenog sunca, u dan koji će
Da nam oprosti verovanje.

O, da li smemo

Biti drugi i sami? Ali večnost
Uvek jedna, uvek bez dna, plod koji
Nikad ne zri, niti trune, tužno otkriće
Nade i straha, osvaja pore ko tečnost.
— Ili pod nekom travkom, u nekoj godini stoji
Svetlost što na kraju svega pronađena biće.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #9 poslato: Decembar 26, 2010, 10:50:30 pm »

*
PATRIOTA MILOVAN DANOJLIĆ, DOBITNIK NIN-ove NAGRADE


KNJIGA PROTIV SVETA  

Knjigu "Oslobodioci i izdajnici" Milovana Danojlica primetili su tek retki kriticari i malobrojni citaoci pre nego sto je, dobivsi nagradu nedeljnika "NIN", proglasena za najbolji roman na srpskom jeziku objavljen u prosloj godini. Tek tada se ovo delo naslo u svetlu povisene paznje. To bi se dogodilo i s romanom "Looney tuns" Svetislava Basare glavnim Danojlicevim konkurentom za ovu nagradu, da je ta knjiga dobila glas vise koji odredio ovogodisnjeg dobitnika ovog prestiznog priznanja. Sada bi se u knjizevnim krugovima, tokom ovih dugih kisnih dana, caskalo o Basarinoj "manicno-paranoicnoj istoriji srpske knjizevnosti od 1979-1990.godine", umesto visokoparnih natezanja, da li je Danojliceva knjiga roman ili ne, posto pisac narusava formalne zahteve zanra, da li je to lirska hronika kako autor kaze na pocetku knjige ili obican pamflet, jer dobitnik NIN-ove nagrade na tematskom planu nedvosmisleno nastoji da rehabilituje cetnicki pokret Draze Mihajlovica.

Radnja Danojliceve knjige, ako se radnjom uopste mogu nazvati razvuceni razgovori izmedju clanova jednog zabacenog seoskog domacinstva, dijalozi bez pocetka i kraja izmedju dede, oca, strica ujaka jednog decaka, naklonjenih "drazinovcima", "njihovim bradonjama", koji su im bliski "kao sume i njive, kao poljski radovi, kao rodne i susne godine, kao sedenja, mobe i pesme..." svedena je na nekoliko epizoda kroz koje prolazi mladi junak ove knjige.

Njeni izbor za najbolji roman, propratio je na poslednjem sastanku zirija nesvakidasnji incident, jer je predsednik zirija Nikola Milosevic napustio taj sastanak. Milosevic nije hteo da potpise i procita saopstenje o dobitniku sto je uobicajeno, vec godinama. Dok sada govori o ovom gestu Nikola Milosevic kaze, da nije hteo da potpise obrazlozenje jer ni ranije nije potpisivao tudje tekstove, a sam nije hteo da ga napise mada mu je to ponudjeno, jer ova knjiga "ne zavredjuje da dobije nagradu". On ovo delo vidi pre svega kao hroniku, a ne kao roman u pravom smislu te reci, a Milovana Danojlica "kao darovitog hronicara koji lepo vlada jezikom". To za Nikolu Milosevica nije dovoljna kvalifikacija za najboji roman.

Ovakvu odluku nije mogao da precuti ni Svetislav Basara, unoseci u citavu pricu elemente knjizevnih skandala koje sa nestrpljenjem ocekuje, prekracujuci vreme retkim procitanim knjigama, takozvana "kulturna carsija". Ljutit zbog ovakvog izbora, on je javno rekao da neki clanovi zirija pripadaju "prostackom delu srpske kulture pod komandom Dobrice Cosica", sumnjajuci da je sve to smisljeno samo da njegov roman "Loony tunes" ne bi dobio ovu nagradu, najavivsi u gnevu konacni obracun sa "maloturskom knjizevnom carsijom".

Svetislav Basara je medjutim svoj obracun vec zapoceo na stranicama romana "Looney tuns" pisuci o Velikom disidentu, "spodobi sede kose" kojoj iz torbe krcate "buducim tragedijama" i geografskim kartama ispada u jednom trenutku parce slanine, coveku koji je raskrstio sa svojim kamaradima povukavsi se demonstrativno na Dedinje da "asketski promislja sudbinu naroda i drzave", pseudotradicionalisti i velikom pripovedacu cije je romane lektorisao Borislav Mihajlovic-Mihiz, autoru balkanske kosmogonije i koji je propisao da "budemo slabi na lazne mitove". Takve reci o ocu nacije u kome se lako prepoznaje Dobrica Cosic, ocito nisu bile podobne za ovu, ali ni za bilo koju drugu knjizevnu nagradu, sto je vec primetio jedan knjizevni kriticar napisavsi, da je Basara sve dalji od onih "muklih prostorija i divana" na kojima se kroji knjizevna sudbina.

Sama mogucnost da neko ko pripada takvom poetickom ili politickom kljucu bude nagradjen, bila je predupredjena jos ranije izborom NIN-ovog zirija u kojem su se ove godine nasli i neki ljudi, koji ne pisu knjizevnu kritiku vec dugi niz godina. Prethodni ziri je raspusten bez obzira sto mu je produzen mandat za jos jednu godinu, naposredno nakon sto je izvrsena smena urednistva ovog nedeljnika. Zbog toga vecu paznju privlaci ova odluka nego sama knjiga koja ni do sada nije imala bilo kakvu recepciju. Nagradu je dobio pisac, integrisani autor koji se nalazi na liniji establismenta, stalni saradnik lista "Politika", jedan od retkih intelektualaca koji se ogradio od zimskih protesta opozicije, sto nesumnjivo govori o njegovom odnosu prema rezimu, ali i o njegovom statusu u okviru sadasnjeg politickog poretka. Nekadasnji opozicionar, kriticar rezima i jedan od prvih clanova "Odbora za zastitu umetnicke slobode", odusevljeno je pozdravio dolazak na vlast Slobodana Milosevica jednim servilnim napisom, zalegavsi poslednjih godina iz Francuske gde zivi za srpsku stvar i odbranu vaskolikog srpstva od mrskih nasrtaja iz nepravicnih svetskih sila.

Dok razgovaramo sa Milovanom Danojlicem o njegovom angazmanu on kaze, da se pasivizirao i da rezim ne napada niti da ga podrzava: "Ja sam pisac patriota. Ovaj rezim ne volim, ali ono sto nudi ovakva opozicija, odgovara mi jos manje. Prema tome, prinudjen sam da cutim." Milovan Danojlic, pisac patriota, govori, da nikad nece odustati od podrske narodu kome pripada "jer se on psiholoski identifikovao i solidarisao sa svojim plemenom". Nekad je i bio kritican prema svom plemenu i silno se izgrugivao njegovim manama, ali kada je zagustilo, kako kaze, manuo se poruga, jer "kakvi da smo i mi imamo pravo na postojanje."

Mozda se zbog toga u njegovoj knjizi najpre polako pojavljuje slika srpskog sela iz polovine ovog veka, zarenjenog u sebe i tradiciju, kojoj je strano sve sto ne potice iz dvorista i okucnice, i ciji se pogled zadrzava na vrhovima Jareca brda koja se uzdizu iznad sela? Taj duh omedjuje kruti, zdravorazumski pogled na svet, koji ne moze da se uzdigne iznad najednostavnijih relacija i odnosa. To je onaj tvrdi nacin razmisljanja kome je sve jasno i poznato, koji "cepa" stvari po granici onoga sto je u stanju da razume po cenu njihovog iskrivljavanja. To je duh koji se plasi svega sto dolazi sa strane i koji zazire od grada. Njega reprezentuje u Danojlicevoj knjizi seljak-domacin kome na srcu leze sajkaca a ne kacket, sesir ili nedaj Boze titovka, koji nikad ne bi zamenio opanke za cokule ili kakvim slucajem, cipele. To je senzibilitet i duh knjige koja je proglasena za najbolji roman ove knjizevnosti u prosloj godini.

U njenoj srzi nalazi se prica o dolasku komunista na vlast i nacinu na koji je u seoskoj srpskoj sredini docekan prevrat koji, prema pisanju Danojlica, nije niko ocekivao, koji niko nije pozdravio, niti doziveo kao nesto svoje. U tom svetu komunisti su prikazani kao ubogi i gotovo osakaceni ljudi koje je Bog ostetio, kao otpad koga mora biti u svakom narodu i koji jedino moze izazvati sazaljenje, kao oni koji, kako kaze decakova baba Stevka, boluju od zivcanih bolesti i nalikuju sekti Subotara.

Mada su u knjizi ukrsteni glasovi vise likova razlicitog doba, njihova razmisljanja pretvaraju se u usaglasen stav u kojem dominira hvalospev seljackoj Srbi. U tom navodnom pokusaju preispitivanja ko je oslobodilac a ko izdajnik, cure stranice ove knjige. Samog pisca su toj temi privukli, kako sam kaze u dodatku na kraju knjige, dogadjaji sa pocetka ove decenije. Vazdusni udari NATO izazvali su u njegovoj svesti zaslepljujuci kratak spoj i "polunapisana prica dobila je okvir, znacenje i unutrasnju cvrstinu." Huka aviona iz avgusta 1995, "kada su Amerikanci uz otvorenu pomoc Engleske i Nemacke, a uz blagoslov Vatikana, lupili po bosanskim Srbima" delovala je Milovanu Danojlicu kao osvescujuci udarac u glavu, jer su "nas opet tukli sa iste strane, i opet zbog neuklapanja u njihove zamisli o preuredjenju sveta". Decje mirenje s nasiljem, kod pisca koji se sada nalazi u zrelom dobu, zamenila je "ocajnicka mrznja prema najvecoj sili planete". On je izgubio decju trpeljivost prema velikima i jakima zamisljajuci protivudare na mocnike i nadajuci se da ce se naci ljudi kadri da njegovu "ocajnicku zamisao, jednog dana kako treba razrade i ostvare."

Taj govor o "sudbinskim sukobima" i "najvecim nesrecama srpskog naroda" bio je presudan da se pojedini clanovi zirija, prema sopstvenom priznanju, opredele za ovu knjigu. Cak i da su u pravu, to nije knjizevni argument. To je eventualno argument o nekakvoj nacioanlnoj podobnosti i to onakvoj kako je vidi jedna strana koja pripada takozvanoj "patriotskoj opoziciji". To naravno nema veze sa literarnom vrednoscu ove knjige. Mozda ima veze jedino sa kolektivnim samoosecanjem jednog naroda u okrilju cije knjizevnosti i dalje nastaju dela koja svet dozivljavaju kao nesto mrsko, tudje i strano i koja podsticu osecanje da se taj narod moze jedino dobro osecati iza svoje tarabe, zaklonjen od pogleda drugih.


Slobodan Kostić | AIM, BEOGRAD, 20.01.1998. | aimpress
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #10 poslato: Decembar 26, 2010, 10:50:39 pm »

*
KO JE OVDE NAIVAN


Milovan Danojlić: "NAIVNA PESMA"

— U nizu sloboda za koje smo se izborili, sloboda detinjstva se najmanje poštuje. Ta se sloboda, sa različitim izgovorima, neprestano narušava, i detetu se grubo, povremeno nameću dovršeni pogledi na svet u kome živi. Ne podučavamo ga slobodnom razmišljanju, nego podaničkoj vernosti. Naš zadatak bio bi da mu pomognemo da postane čovek a ne homo politicus. Nastavnik istorije dužan je da mu objasni društvena kretanja, neke zakone tih kretanja; nastavnik maternjeg jezika — kako da skladno i tačno — lepim jezikom, izrazi svoje doživljaje, a ne svoja politička uverenja — pisao je, između ostalog, Milovan Danojlić još 1973. godine u Postscriptumu svoje poznate knjige "Ovde potok onde cvet" objavljene u Novom Sadu, u izdanju Zmajevih dečjih igara i Radničkog univerziteta "Radivoj Ćirpanov" i uzvitlao kulturnu i političku javnost, podigao ideološku prašinu i aktivirao (sve)moćni partijski aparat i aparatčike.

Odmah po izlasku iz štampe knjiga je, zbog "neprihvatljivih stavova" u citiranom zapisu "Pismo osnovcima" doživela javnu osudu pa je, po odluci partijske organizacije izdavača, povučena iz prodaje. Urednik Gojko Janjušević (1936—2000) je bio otpušten s posla, dok je drugom uredniku i recenzentu Milanu Pražiću (1938—1981) oduzet poslanički mandat u Saveznoj narodnoj skupštini. Pražić će kasnije tragično nastradati, pod točkovima voza, u Novom Sadu.

Kako je knjiga bila nedostupna čitalačkoj publici i čitala se krišom, Danojlić je esejistički deo knjige objavio 1976. u "Nolitu", pod naslovom "Naivna pesma", bez dva sporna teksta, ali sa napomenom da ih se ne odriče. Sada se ovaj naš značajan pisac i akademik, koji živi u Francuskoj, ponovo vratio svojoj gotovo opsesivnoj temi i oblasti u kojoj je ostavio važan esejističko-teorijski i prevratnički pesnički trag.

A upravo su Danojlićevi eseji i ogledi uneli više svetlosti, znanja i pameti u jednu novu oblast, koja je svoje obale širila na sve strane i pretila da preplavi i književnost, dobar ukus i normalno detinjstvo. Odvojiti žito od kukolja, skribomane od pesnika, dečje sastave od literature, uspostaviti hijerarhiju vrednosti i bilo kakav istorijski pregled, bez navijanja na svoju vodu i vodenicu, bio je posao od prvorazrednog značaja i do tada neobavljen.

Uspelo je to upravo Milovanu Danojliću, posebno u njegovom uvodnom ogledu, koji je, s pravom, na čelu sve tri knjige — Jedan vek dečje književnosti. To je i danas alfa i omega ove grane literature, koji, teorijski, dopunjavaju i tekstovi "Naivna pesma" i "Jedan vid upotrebe dečje književnosti". Sve što je bitno, i što se ovde podrazumeva, Danojlić je razradio takvom svežinom, pojmovnom aparaturom, smislom za komponovanje i dekomponovanje, analizu i sintezu, da ovi tekstovi ostaju neprevaziđeni, bar za ovu oblast duhovnog ispoljavanja. Vreme im nije oduzelo ništa, a primeri su se samo potvrdili, zablude razbokorile. Otuda je, u novoj opremi i kod novog izdavača, knjiga/temeljac zaslužila da još jednom bude na oku javnosti i pred čitalačkom publikom, posebno onom pedagoškom.

Drugi deo knjige, znamenite knjige, čine ogledi o Zmaju, Branku Ćopiću, Draganu Lukiću, Dušanu Radoviću, Aleksandru Popoviću, Ljubivoju Ršumoviću, Dobrici Eriću, Danijelu Defou. Sve klasični primeri kako može i treba pisati o piscima i delima za decu.

Treća sreća za one koji žele da imaju knjigu/priručnik/udžbenik za ličnu upotebu i za više čitanja, za dugotrajnu upotrebu.


M. Živanović | Dnevnik — Novine i časopisi 13.09.04. | Knjižara
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #11 poslato: Decembar 26, 2010, 10:53:00 pm »

*

MERA KNJIŽEVNE KULTURE

Trodnevni naučni skup u Trebinju o delu Milovana Danojlića

Trebinje — U Trebinju je počeo sa radom trodnevni naučni skup: "Pesničko delo i misao o poeziji Milovana Danojlića". Skup, u okviru projekta "Smena poetičnih paradigmi u srcu i književnosti 20. veka — nacionalni i evropski kontekst", organizuju Institut za književnost i umetnost u Beogradu, Učiteljski fakultet Univerziteta u Beogradu i opština Trebinje. Naučni skup na kojem učestvuje tridesetak književnih kritičara, otvorio je, u Muzeju Hercegovina, Dobroslav Ćuk, načelnik opštine Trebinje.

Milovan Danojlić, istakao je u uvodnom slovu Jovan Delić, jedan je od naših najplodnijih pisaca: i kao pesnik, i kao prozni pisac, i kao esejista, i kao prevodilac. A u žanrovskom pogledu, posebno u prozi, jedan je od najhibridnijih, najneuhvatljivijih i najrazuđenijih pisaca. On je visoka mera književne kulture i odgovornosti. Ovo je, dodao je Delić, do sada najznačajniji i najveći skup o poeziji Milovana Danojlića. Delić insistira na Danojlićevom pesničkom raznoglasju. Prateći njegovo pesništvo kroz vreme, pratimo, s jedne strane, procese i mene u srpskom pesništvu od neosimbolizma — od kojeg već počinje pesnikova vera u reč, u jezik, u jedinstvo bića i reči, odnosno jezika — do današnjeg dana, a sa druge, dramatične reakcije našeg pesnika na titoističko, posttitoističko i postkomunističko doba, na doba globalizma, na bombardovanje zemlje i naroda, na razaranje i rasturanje jedinstvenog srpskog životnog i kulturnog prostora, i na varvarsko otimanje teritorije. Danojlić, po pravilu, hrabro dotiče ono "o čemu još nismo progovorili".

Aleksandar Jovanović istakao je veliku povezanost Milovana Danojlića i Jovana Dučića. I jedan i drugi uspešni su pesnici i putopisci. I jedan i drugi, pesnici su u razvijanju, a to znači da im prve knjige nisu bile najbolje, već im je svako novo delo bilo bolje, smirenije, svedenije. I na kraju, i jedan i drugi, vezani su za zavičaj: Dučić za Trebinje, Danojlić za Ivanovce, i obojica su dobili svoje ktitorske hramove.

Mesto koje Danojlić zauzima u savremenoj poeziji, smatra Đorđije Vuković, teško je utvrditi. Prevodio je moderne pesnike, poput Bodlera i Jejtsa, a opirao se idejama koje se nazivaju modernim. Poezijom su kod nas vladali drugi, on je ostajao po strani. Njegove zbirke povoljno su dočekane, ali se na njega nije mnogo računalo. Rano se okrenuo pesmama za decu, koje će skretati pogled sa njegovih pesama za odrasle. Kasnije se usmerio na prozu i tu stekao ugled.

"Urođenički psalmi" (1957), kaže Miodrag Maticki, prvo je Danojlićevo poetički sistematizovano uspostavljanje harmonije prirode i čoveka (pesnika). Već žanrovskim određenjem (psalmi), formom, (katreni) i naizmeničnom smenom zatvorenih rima, naglašava se težnja ka harmoniji, ka uspostavljanju nečega što treba da bude u ravnoteži, da traje.

Dragan Hamović, koji je govorio o Danojlićevoj poeziji od neosimbolizma do postsimbolizma, posebno je ukazao na pesnikove opise. Njegovi opisi teže potpunoj preciznosti, ali ni najmanje nisu jednoznačni. Za takav učinak neophodno je jezičko umeće visokog stepena i najšireg raspona, ali i fina analitičnost u radu sa leksičkim nijansama.

U radu naslovljenom "Od bunta do molitve", Ranko Popović je istakao da je Danojlić raskošan, pre svega, kao pesnik prirode, golog, elementarnog postojanja i obilja "rodne godine". Ali, pesnik čulnog odziva, ima šta da nam saopšti i o trajno pogrešnom zbiru kulturnih, civilizacijskih i istorijskih posrnuća, dezorijentisanosti naših "godina zaokreta i preokreta".

Sanja Paripović, analizirajući različite pesničke oblike koje Danojlić koristi, kaže da sve njih povezuje zvučno ponavljanje i muzika, posebno u baladama i psalmima, ali i u sonetima.

U večernjim časovima, u Muzeju Hercegovina, knjigu prepeva Milovana Danojlića "Moji pesnici", koju je objavio "Orfeus" iz Novog Sada, predstavili su Jovan Delić, Goran Radonjić i Selimir Radulović.


Zoran Radisavljević | 06.04.2012. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #12 poslato: Decembar 26, 2010, 11:30:25 pm »

*

TRI KNJIGE MILOVANA DANOJLIĆA

"Službeni glasnik" objavio: "Pisma bez adrese", "Muka s rečima" i "Dragi moj Petroviću"





U Klubu-knjižari-galeriji "Glasnik", predstavljene su tri knjige Milovana Danojlića: "Pisma bez adrese", "Mukas rečima" i "Dragi moj Petroviću", koje je objavio "Službeni glasnik". O knjigama su govorili Petar Arbutina, Đorđije Vuković i autor.

Milovan Danojlić, objavio je više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Dobitnik je prestižnih nagrada za poeziju, roman i prevođenje, poput Ninovenagrade, Oktobarske nagrade grada Beograda, "Zmajeve nagrade", nagrada "Branko Ćopić", "Isidora Sekulić", "Desanka Maksimović", "Vitalove nagrade", "Miloš Đurić" za prevodilaštvo, a nedavno mu je uručena i nagrada "Pečat vremena" za knjigu "Pisma bez adrese", koju je objavio "Službeni glasnik".

U autobiografsko-esejističkim zapisima sabranim u knjizi "Pisma bez adrese" Danojlić se priseća svojih slavnih savremenika, razmatra političke prilike u poslednjih šezdeset godina kod nas i u svetu, osuđujući stranputice komunizma, ali i savremenog konzumerizma, što čini s pojačanom srpskom patriotskom svešću: "Moj nacionalizam je takoreći isključivo u funkciji otpora nasilju što ga vodeća sila sveta vrši nad mnogim zemljama i narodima." Danojlić u knjizi skicira vlastitu biografiju, svoj svetonazor, ali se nezaobilazno bavi i jezikom: "Opčinjen sam rečima, njihovim mogućnostima i slutnjama, vezama koje uspostavljaju između sebe, sposobnošću uzletanja prema postojećim i nepostojećim prostorima, ovozemaljskim i onostranim iskustvima."

Ako Danojlić stvarajući i ima "Mukus rečima", čitalac njegovih knjiga ima samo zadovoljstvo. To najbolje ilustruje citat iz rečene knjige: "Začuđuje odsustvo sentimentalnih obzira prema našem tradicionalnom pismu. Na eliti je da čuva tradiciju, a ona se prva povukla s poprišta. Ponekad s ubedljivim opravdanjima: previše je upućena na stručnu literaturu i tehnička sredstva sa zapadnih strana. Isprva su nas ubeđivali da se ćirilica ne da udenuti u kompjutere. Posle se ispostavilo da to nije tačno. Ako je mogla prva izleteti u kosmos, što se ne bi uvukla u informatiku?"

Novo izdanje jedne od najvažnijih Danojlićevih prozno-esejističkih knjiga "Dragi moj Petroviću" treća je knjiga ovog autora koju je "Službeni glasnik" nedavno objavio. Ovaj epistolarni roman, koji se stilski prepliće sa prefinjenom esejistikom jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, prvi put je objavljen pre više od četvrt veka. Od tada do danas on podjednako uzbuđuje i nadahnjuje čitaoce različitih generacija, jednako je istinit u slikanju mentaliteta i emotivan u sagledavanju duše.

U jednom pismu autor kaže: "Provirili smo kroz pukotinu, dragi moj Petroviću, a sad je vreme da se vratimo u ljušturu. Pravi svet nije za nas; ovaj, iz kojeg smo pokušali da pobegnemo, ipak nam je najbliži. Mi cenimo prednosti razumnog života, pa ipak, bez ovog, nerazumno uređenog, ne umemo! Žilavo je naše meso, nije se dalo skuvati u američkom 'loncu naroda'! Tvrda koža, zapečena duša, skače i trza se kao pašče, dok ne nađe put ka dolini u kojoj je ugledala svet."

Tri knjige koje je objavio "Službeni glasnik", smatra Petar Arbutina, tri su ključne knjige Milovana Danojlića, ne računajući pesnički opus. Đorđije Vuković je istakao Danojlićevu radoznalost i ukazao na ispovedni ton njegove proze: i kada govori o svetu, govori u stvari o sebi. Dve opsesivne teme kojima se Danojlić bavi, po Đorđiju Vukoviću, jesu nestanak srpskog sela (nad kojim je prolio mnogo suza) i naš odnos prema Zapadu, posebno prema Evropskoj uniji.

Knjiga „Muka s rečima”, podsetio je Milovan Danojlić, prvi put objavljena 1977. godine, bila je hvaljena, ali i napadana, i doživela je devet izdanja. Knjizi "Dragi moj Petroviću" ovo je peto izdanje. Naišla je na lep prijem i kod čitalaca i kod kritike. Prevedena je na francuski, nemački i švedski. U knjizi "Pisma bez adrese", nalaze se tekstovi, kaže Danojlić, koji su upućeni svima i nikome. Dok je knjigu pisao nije mislio na ciljnu grupu. Dirnut je i počastvovan, rekao je na kraju, pažnjom izdavača  – "Službenog glasnika", koji je za kratko vreme objavio tri njegove knjige.


Z. Radisavljević | 12.06.2013. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #13 poslato: Decembar 26, 2010, 11:31:29 pm »

*

IZNUĐENI NACIONALIZAM


Moj nacionalizam je, tako reći isključivo, u funkciji otpora nasilju što ga vodeća sila sveta vrši nad mnogim zemljama i narodima. Koliko srpski, toliko sam i irački, avganistanski, persijski, venecuelanski, kubanski i libijski nacionalista

Videh, u nekim novinama, da me jedan kolega, onako uzgred, nazva nacionalistom. U prvi mah to uzeh kao neodmerenu pohvalu, ali mi istog časa prođe kroz glavu i suprotna mogućnost. Ta je reč, u bivšem režimu, izgubila značenje ljubavi prema svome rodu; i ondašnji internacionalisti, i današnji mondijalisti je, iz sličnih razloga, izjednačavaju sa šovinizmom i fašizmom ili, u boljem slučaju, sa teškom duhovnom zaostalošću. Što god ko pod tom kvalifikacijom razumevao, moram reći da je zaslužujem samo delimično i uslovno.

Moj nacionalizam je, tako reći isključivo, u funkciji otpora nasilju što ga vodeća sila sveta vrši nad mnogim zemljama i narodima. Koliko srpski, toliko sam i irački, avganistanski, persijski, venecuelanski, kubanski i libijski nacionalista. Sve su te zemlje žrtve istog zla. Dakako, nasilje koje mi trpimo od početka devedesetih jače i neposrednije doživljavam nego ono u Iraku, ali se pobrojane, i mnoge druge zemlje, zajedno sa nama kuvaju u istom sosu. Laži i falsifikati, kojima se svetski žandar služi, izazivaju neodoljivo gnušanje. Nije mi toliko do rodoljublja koliko do očuvanja zdrave pameti i negovanja duševne higijene. Ishod mog opiranja prilično je mršav, a da sam legao na rudu ili ćutao, bilo bi još gore.

U opredeljivanju između jakih i slabih, porobljivača i porobljenih, bogatih i siromašnih, nikad se nisam dvoumio. Pljačkaš, na čijem smo se udaru našli, izaziva duboki otpor već i zbog svog cinizma i arogancije. On ne pravi razliku između istine i laži; dobra mu je i istina ako se dade upotrebiti s dobitkom. Sve mašući jevanđeljem ljudskih prava o nasrtaju na hotelsku sobaricu govori kao o zločinu planetarnih razmera, i to u času kad avioni njegove koalicije ubijaju decu čija je jedina krivica što im je pukovnik Gadafi deda. Pre napada na nesrećni Irak u toj je zemlji broj nepismenih bio blizu nule; posle njegove humanističke intervencije gotovo polovina iračkog življa se vratila u analfabetski raj. General Mladić je, pored ostalog, optužen i zbog kršenja običaja rata. Biće da viteška merila ratovanja posebno poštuju heroji koji sa bezbedne visine od 10.000 metara bacaju bombe sa oslabljenim uranijumom na balkanska i avganistanska sela. Kršenje ljudskih prava vrlo je vidljivo u našem podneblju, ali ne i u Emiratima, gde se preljubnice javno kamenuju: na berzi duhovnih i civilizacijskih vrednosti, za koje se Zapad danas bori, nafta je važnija od ličnih i seksualnih sloboda. Nagodbama sa istinom i moralnim normama nema kraja: bezočno se laže kad god se ukaže potreba, a istina se priznaje naknadno, pošto se završe poslovi. Lagalo se u Račku i na Markalama, u Iraku i Avganistanu; laže se i u ovom trenutku, u Libiji. Planetarni lešinar izbegava sukobe sa dobro naoružanima i jakima, njemu godi natrulo i usmrđeno meso. Sredstva obaveštavanja su pod njegovim strogim nadzorom, lukavijem i efikasnijem nego u klasičnim diktatorskim režimima.

Cilj najnovijih krstaških pohoda je brisanje nacionalnih granica i lokalnih posebnosti zarad obezbeđivanja slobodnog protoka robe i kapitala: dijagnoze iz "Komunističkog manifesta" razvoj tehnoloških sredstava potvrđuje u novom, još ubedljivijem svetlu. Zakoni koji se poslušno i bez razmišljanja izglasavaju u Skupštini, neće olakšati naš ulazak u Evropu; oni su potrebni bržem prodoru strane robe i kapitala na naš životni prostor, sa malom ili nikakvom korišću za nas. Ta težnja je, godine 1848, bila inherentna pobedonosnom nastupanju onovremene nove klase: "Potreba za sve raširenijim tržištima gde će prodati svoje proizvode goni buržoaziju preko cele Zemljine kugle", zapisano je u "Manifestu". Danas je ta potreba, zbog unutrašnje krize poretka, prešla u dogmatsku opsesiju, u ideološki terorizam. Liberalnom kapitalizmu su trn u oku čak i francuski, odnosno švedski model socijalne države... Što se tiče naše žalosne zemlje, mi smo gospodarima sveta potrebni kao kupci ili jeftina radna snaga.

U ovome o čemu govorim nema ničega novog, kazaljke kompasa su fiksirane pre mnogo vekova. Mi, međutim, nismo imali iskustava sa kolonijalizmom i kapitalističkom proždrljivošću, sa društvenom atmosferom u kojoj se sve davi "u ledenoj vodi sebičnog računa". Iskusili smo razne oblike okupacija, a pre svega turski feudalizam, ljudskiji po meri svoje reakcionarnosti i nerazvijenosti. Prvi put se suočavamo sa neokolonijalističkom ofanzivom koja se neće zaustaviti dok ne proguta sve kutke globusa ako, u međuvremenu, ne skonča kao žrtva sopstvene alavosti.

Pitam se, da li su naši mondijalisti svesni kakvom božanstvu služe? Meni, nastanjenom u tihoj atlantskoj zavetrini, gde me niko ne zna, i gde, po primeru domorodaca, izbegavam uobičajene i prirodne međuljudske veze oči su se otvorile agresijom iz proleća i leta 1999. godine. Našao sam se pred jednostavnim izborom: sa napadačima ili sa napadnutima. Stati na stranu agresora bilo je ravno neoprostivoj podlosti i duhovnom samoubistvu. Nisam, tada, postao ni rodoljub, ni nacionalista: sloboda biranja nije mi bila dana. Bio sam primoran na vernost zemlji koja je prolazila kroz tešku duhovnu, političku, moralnu i demografsku krizu, na solidarisanje sa nečim što se ne može voleti u prijatnom značenju te reči. Osuđen sam na sudbinu svog naroda, na njegov jezik, istorijsko znanje i iskustvo. Osudu ne nosim pasivno, niti prihvatam sve što od naroda i njegovih vođa dolazi. Ljubav? Ni sebe ne volim u svim okolnostima, tek bez sebe i bez otadžbine nemam kud. Od nje očekujem da poštuje moju slobodu: ništa više, i ništa manje od toga. Inače, otadžbini je svakako lakše bez mene, nego meni bez nje.

Iz grmena velikoga... Tvorac je nekim narodima podario veličinu da bi služili čovečanstvu, a ne da bi ga pokoravali. Pripadnost malom narodu je, takođe, časna sudbina, a darovi sudbine se ne odbijaju. Na zarancima Srednjeg veka, i u poslednjih dvesta godina, pokazali smo da smo kadri prema našim potrebama i mogućnostima držati svetsku meru, što nije za potcenjivanje. Jaki i bogati nam nikad ne mogu postati prijatelji. Držeći mudro rastojanje i ne gajeći štetne zablude, moguće je i od neprijatelja dosta primiti i naučiti.
Naš je nacionalizam laka žrtva zluradih uopštavanja. Rodoljublje balkanskih naroda i inače je zadržalo pravac uzet u 19. veku. Osećanje kolektivne ugroženosti prizemljuje mišljenje, uprošćava izražajna sredstva. Glavnina novije patriotske poezije je sumnjive vrednosti. Rodoljubivoj poeziji pisanoj u godinama francuskog Pokreta otpora (Aragon, Elijar i drugovi) Benžamen Pere (1899—1959) posvetio je pamflet pod naslovom "Beščašće pesnika". Suštinski patriotizam pesme je u moći jačanja i pročišćavanja maternjeg jezika, a ne u prigodnoj i prilagođenoj tematici.

Da, nacija je istorijska pojava, nastala u osvitu moderne epohe; što se u svetu rodi, mora kad-tad umreti. Postoje prirodne, i postoje nasilne smrti. Srbi su, kroz Jugoslaviju, pokušali da prevaziđu srpstvo i srbovanje, da iziđu iz sebe, iz svoje prošlosti. Poduhvat je propao: propala je naša zamisao realnog internacionalizovanja. Probudili smo se okruženi mržnjom i zlom, bez ratnih saveznika s kojima smo — da strašne li iluzije! — bili utvrdili večno pobratimstvo. Devetnaesti vek se u nama okončao krajem dvadesetog. Seljaštvo, kao sloj neposredno vezan za zemlju, hranilac i branilac države, čuvar vere i jezika, izgubilo je odlučujuću društvenu ulogu. Pitanje je da li će se, kada, i kako, obnoviti nekadašnja zdrava osnova. Obnova u uslovima demografske katastrofe ide sporo i haotično.

Rano je, ipak, za umiranje. A ni trenutak nije pogodan: previše je onih koji bi se radovali.

U jednu reč: nacionalista sam po izrazito klasnom refleksu. Pisac pokorenog i obespravljenog naroda, odupirem se porobljivačima. U nekom boljem, istinski slobodnom svetu bio bih, besumnje, internacionalista...


Milovan Danojlić, 2011. za list "Pečat"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #14 poslato: Maj 13, 2012, 12:11:15 am »

*
INTERVJU: MILOVAN DANOJLIĆ, DOBITNIK NIN-ove NAGRADE


ROMAN NAŠEG DOBA  

Shvatio sam da pripadam jednom malom narodu koji je, od zaranaka moderne istorije, nekome stalno na smetnji, i koga neumorno lupaju po glavi. Zašto? Zato što je neposlušan. Pošto je neposlušnost i moja bitna osobina, našao sam u sebi psihološke razloge identifikacije i solidarisanja sa svojim plemenom — kaže Danojlić

Milovan Danojlic, prozni pisac visoke klase i pesnik, autor cetrdesetak knjiga (zbirki poezije, romana, hronika, zapisa, eseja, ogleda...) vest da je njegov roman "Oslobodioci i izdajnici" dobio NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman na srpskom jeziku u 1997. godini saznao je poprilicno daleko od srpskog govornog podrucja, u Francuskoj, gde se od 1984. trajnije nastanio, da bi se, kako je sam obrazlozio, "sklonio od zadaha raspadajuce titovske despotije".

Bezeci od tog "zadaha", iako u tudjini, nije pobegao od svojih korena. Naprotiv. Postao je jos zamisljeniji nad sudbinom roda i otadzbine, pogotovo u proteklih nekoliko najtezih, ratnih, godina, kada su plodovi "titovske despotije", uz krv i suze, poceli da isplivavaju. Zato ce i reci: "Sve ove godine bio sam vise sa svojima nego da sam ostao u Beogradu." A jednom drugom prilikom, u ratnim godinama, iz "Grada svetlosti", oglasice se recima da zvezdanije nebo od onog iznad sela Sipulje nikada i nigde nije video.

U Francuskoj Danojlic je napisao petnaestak knjiga, reklo bi se najbolja svoja knjizevna ostvarenja, ali je njegovo duhovno uporiste ostalo u Srbiji, od rodnog sela Ivanovci, u nekadasnjem kacerskom srezu, gde je rodjen 3. jula 1937. godine, do Beograda, gde je studirao i zavrsio francuski jezik i knjizevnost na Filoloskom fakultetu, a potom i iskazao kao pisac i prevodilac, prevodeci znacajna dela sa ruskog, francuskog i engleskog.

Nemiran duhom i na recima, Danojlic pisuci reaguje "na tekuca zbivanja, na vidjeno, procitano i dozivljeno", s izrazenim autobiografskim elementima i sasvim licno, pa cak i kad pise o opstim i univerzalnim temama.

U obrazlozenju zirija NIN-ove nagrade kaze se da vas roman "podstice na razmisljanje o srpskoj sudbini u XX veku". Ocito, to vam je i bio cilj. Kako onda dozivljavate ovu nagradu u grotlu srpske sudbine, na pragu XXI veka?

"Nisam vise tako mlad da bih se bez zadrske radovao nagradama; ni prostodusan, da ne bih uvidjao koliko su sve institucije, pa i ova, dovedene u sumnju; nisam ni uobrazen, da bih umisljao kako je sve, sto mi ljudi dadnu, bespogovorno zasluzeno; a nisam ni tako blaziran pa da kazem da sam prema toj pocasti ravnodusan. Uloga te nagrade u istoriji nase novije knjizevnosti nije za potcenjivanje. A i ja sam, u neku ruku, rastao sa NIN-om. Poceo sam ga citati 1953; mislim da sam jednog leta bio i njegov pretplatnik. Posle sam dosao u Beograd, na produzenje gimnazijskog skolovanja. Dve-tri godine sam ziveo od prodaje novina po beogradskim ulicama. Medju ostalim listovima, prodavao sam i NIN. Sedamdesetih godina bio sam spoljni saradnik, objavljivao sam oglede i hronike. Bilo nam je, eto, sudjeno da se susretnemo i u mojim odmaklim godinama."

Hocete da kazete da ste bili predodredjeni?

Priznanje je, verovatno, moglo otici i nekom drugom. Zadovoljan sam, ipak, sto su reflektori upereni u moj roman. Odavno sam sebi stavio u zadatak da ispricam kako je srpski seljacki svet, krajem 1944. i pocetkom 1945, primio oslobodioce koji su istovremeno zaposeli upravne polozaje u zemlji. Ja sam sve to gledao i slusao, a nigde, kasnije, nisam procitao nesto sto bi licilo na ono sto sam, tada, video i cuo. To je tek jedan fragmenat, jedno poglavlje, obimne sage o detinjstvu i decastvu; prva poglavlja su "Zmijin svlak", "Godina prolazi kroz avliju", "Mesto rodjenja", "Senke oko kuce". Imam jos sest ili sedam rukopisa, poluzavrsenih... Posto zivim podaleko od knjizevnih i drugih kuhinja, moj poslednji roman gotovo da i nije prikazivan, pa sam utoliko zahvalniji NIN-ovom ziriju sto je skrenuo paznju citalacke publike na nj. Knjiga, koja ne dopre do citalaca, dise na jedno pluce; ovakva knjiga, pogotovo. Jer, ovo nije samo licna prica. Ona bi da otkrije jednu tajnu koja je mnogima bila znana, a ipak je ostala nezapisana. Na moju prozu kritika dosad nije obracala narocitu paznju; lirsko-esejisticki diskurs nije u duhu vremena, ili nije u modi, i ja sam se s tim pomirio. Ovde sam, medjutim, uneo satiricki kljuc, cime je pripovedanje dobilo na ritmu i dinamicnosti...

U saopstenju zirija podvlaci se humoristicka dimenzija...

Da... To je poseban humor: humor "kao otmenost ocajavanja"... Ja sam trkac na duge staze, pisem kako znam i moram, umem da trcim i bez podrske, a eto, dobro je povremeno dobiti pokoje ohrabrenje. Ovim romanom pokusao sam da vratim dug toj istini koju smo nemustu, pola veka u sebi nosili. Svako od nas, pored sopstvenog zivota vuce, na plecima i u dusi, i deo zajednickog tereta, ucestvuje u kolektivnoj sudbini. Od malih nogu zivim s jednim drustvenim eksperimentom, koji opstaje po cenu potiskivanja svega sto se ne slaze s njegovim osnovama. Gledao sam, decjim ocima, kako se taj eksperimenat zavodi, i preslikao sam, najvernije sto sam znao, atmosferu, raspolozenje, dijaloge, monologe, grceve, strahovanja, cutnje i smutnje, tegobu svenarodne nemoci i ocajanja, kojima sam prisustvovao...

Roman pocinje s izbijanjem Drugog svetskog rata...

Moje malo i kuso istorijsko pamcenje pocinje s nemackim bombardovanjem od 6. aprila 1941, produbljuje se s anglosaksonskim bombardovanjem iz 1944, da bi, u bombardovanju iz avgusta 1995, dostiglo trenutak unutrasnjeg obasjanja. Vazdusni udari NATO-a izazvali su u mojoj svesti zaslepljujuci kratak spoj. Polunapisana, prica je dobila okvir, znacenje i unutrasnju cvrstinu...

Desilo se prosvetljenje?...

Shvatio sam da pripadam jednom malom narodu koji je, od zaranaka moderne istorije, nekome stalno na smetnji, i koga neumorno lupaju u glavu. Zasto? Zato sto je neposlusan. Posto je neposlusnost i moja bitna osobina, nasao sam u sebi psiholoske razloge identifikacije i solidarisanja sa svojim plemenom. Setite se, samo, koliko su nam, u ovom veku, uputili tih pretnji, ultimatuma i poslednjih upozorenja, koliko su carinskih blokada i sankcija zaveli, koliko kaznjavanja, bez objave rata, izveli... Doziveli smo, pocetkom devedesetih, da Oto Habzburski poziva na novo vojevanje protiv srpske kuge, Kinkel zahteva da se Srbija baci na kolena, a u Becu ozivljuje austrougarska propaganda iz predvecerja Prvog svetskog rata. Sve je to stavljeno u pokret krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih, a mi smo udarac docekali potpuno nespremni, bez sopstvene vojske, bez svoje diplomatije, bez igde icega i igde ikoga. Jedino je Bog mogao spasti od propasti i sad nas". I on je intervenisao, ne znam gde ni kako, ali je, ocito, Njegova ruka umesana u tok zbivanja...

Kakve to veze ima sa prvim posleratnim godinama?

Ima, jos kako ima: sve sto je pocelo 1941, nastavilo se 1991: godina 1945. se odblesnula u 1995. Jedna za drugom, pocele su pristizati slike iz davnih, decjih dana. Pustio sam odrasle da komentarisu sve sto se dogadja, a svom junaku prepustio ulogu zacudjenog i uplasenog slusaoca: on svoja osecanja nikom ne poverava. Komentare odraslog pisca, Decakovog dvojnika, belezio sam po strani, i uneo ih u jednu vrstu apendiksa, koji u fikciji nije uobicajen. Bilo mi je potrebno i to osvetljenje, taj naknadni uvid, da bih sastavio vezivno tkivo izmedju dve epohe. Taj je teleskop podario zbivanjima trecu dimenziju, i aktuelizovao pricu. To je dobro zapazio Jeknic, koji se, jedini osvrnuo na roman. Duz jedne vazne etape licnog i zajednickog zivota preneo sam to pokretno ogledalo, i u nj uhvatio neke, nadam se, recite prizore...

Koliko u romanu ima autobiografskog?

I u ovoj, i u drugim mojim knjigama, sve je autobiografsko, i sve je u isti mah, izmisljeno. Iskustva su dozivljena, osecanja su autenticna, a likovi i situacije su izmisljeni — tacnije, i njih sam nekad, negde, video, ali ne bih mogao reci kad i gde. Moj deda je, recimo, sazet portret tolikih nasih staraca koje sam slusao i gledao u zivotu; takvi su i ujak, i stric, i baba... Rekao bih da sam u rodu sa celim jednim narodom: u Srbiji imam 100 000 deda, i 100 000 ujaka, i 100 000 striceva... Brojna je to familija, u kojoj tesko razlikujem zive od mrtvih; ne mogu da zaboravim uzasno zamuknuce u kojem se nasla ta milionska seljacka porodica kad je shvatila da su je saveznici izdali, predali, i izrucili tudjinima. Desilo se ono sto je jedan engleski oficir za vezu, prisutan na nasem terenu tokom rata, nazvao "silovanje Srbije". Moj junak prisustvuje, izbliza, cinu silovanja. Siroke seljacke mase, koje s Nemcima nisu imale nikakve veze, zbog simpatija prema Kralju i njegovoj Vojsci, optuzene su za izdajnicko ponasanje!

A oslobodioci?

Oni pristizu izdaleka, i o ocajanju nista ne znaju: ili su ogluveli od pobede, ili nece da vide i nece da cuju. Napusteni od celog sveta — bas kao danas, i mnogo teze nego danas — ljudi padaju u grobni muk. Pocinje prilagodjavanje nasilju i lazi. Prilagodjavao sam se i ja, koliko sam morao, pa i vise nego sto sam morao. U nekim prilikama sam se grozio onoga sto sam oko sebe slusao, osudjivao sam svoje bliznje kao nazadnjake i reakcionare, tek, nisam zaboravljao, nista nisam zaboravljao... I onda je dosao trenutak u kojem sam poceo zapisivati sve sto sam, iz onih meseci i godina, zapamtio.

Naslov vaseg romana — "Oslobodioci i izdajnici" — upucuje na istorijske zablude i ponor iluzija, kako pojedinca, tako i citave nacije. Da li je ovaj narod, zaista, toliko naivan, ili su kreatori istorije toliko vesti da citava stada prevedu preko vode?

Mi smo mala nacija, koja nije razradila tehniku opstajanja prikladnu za status male nacije. Malim narodima od velikih uvek preti opasnost. Mi smo umisljali da Cercilovu Englesku obavezuje isti kodeks casti kojeg su se drzali junaci nasih epskih pesama. Mi smo se, godine 1990, nadali da sa svim svetskim silama mozemo razgovarati na ravnoj nozi. Sok, koji smo doziveli ujesen 1944, nicemu nas nije naucio. Oslobodioci, koji su tada usli u nasa sela i nase gradove, dosli su uz pomoc anglosaksonskog bombardera i sovjetskih tenkova. Sve je to izazvalo moralnu vrtoglavicu, i nihilisticku obeshrabrenost, od kojih se jos nismo povratili. Nad nasim svetom je izvrseno strasno nasilje — fizicko, duhovno, pa i lingvisticko. Poceli smo govoriti tudjim jezikom, i misliti tudjom logikom. Pobednici nikad nisu zalecili raskol i umanjili jaz iskopan ujesen 1941; pobedjeni su, bar pokusavali da pruze ruku pomirenja. Danas su i pobednici u nezavidnom polozaju, izigrani od svog Vodje, napusteni od Istoka i od Zapada; oni prastaju i jednima i drugima i trecima; jedino direktnim protivnicima iz gradjanskog rata ne prastaju nista.

I vama je sve to, kao detetu, bilo jasno?

Daleko od toga — nista mi nije bilo jasno, ali sam snimao i upijao zalopojku koja se razlegala po nasim dzematima, avlijama i vocnjacima, po dacama i slavama. Tako tesko razocarenje mogu doziveti jedino prostodusni ljudi; ja ne mislim da je naivnost neki porok. Pre bih je smatrao vrlinom. Stepen pokvarenjastva i podlosti, koji su pokazali nasi zapadni saveznici, sokirao je i one koji su se hvalili odsustvom iluzija. Ali to nije najgora stvar. Najgore je sto smo dopustili da se ponovo, pocetkom devedesetih, razocaramo. S kojim smo pravom od Amerike ocekivali razumevanje? Narod ima prava na prostodusnost, njegovi politicari — nemaju prava. Inace, tesko je ziveti bez iluzija, pa i bez zabluda... Iluzije usmeravaju duh ka visinama. Verovali smo u socijalizam, verovali smo u Jugoslaviju, verovali smo u prednosti zapadnih demokratija... Sve je to, sada, ponisteno i poruseno. Vise nemamo nikakvih iluzija, ni o cemu... Jesmo li zbog toga srecniji? Ne bih rekao. Mozda je vreme da pocnemo verovati u sebe — jedino to jos nismo isprobavali.

Od 1984. zivite u Francuskoj. Vidi li se nase stanje jasnije otuda?

Ponesto jasnije, ponesto mutnije. Najcesce pisem o razdoblju zivota u kojem sam otkrivao zemlju i ljude, kad mi se svet pokazivao u borealnoj jasnoci. Udaljio sam se i prostorno, i vremenski. To ima prednosti, ali i nepovoljnosti...

Za vas kao da je sve sto nam se desava — ocekivano?
 
Ne, ne... Tek sada je ocito da smo sve ovo morali ocekivati. Ja nisam bio ni tako lucidan, ni vidovit. Znao sam da u svetu ne znacimo mnogo, a opet sam se zaprepastio nad neznalackom samouverenoscu onih koji su se umesali u nasa posla. Pisuci "Petrovica", svasta sam rekao o nasoj gluposti i umisljenosti, a kad su nas, zbog tih poroka, poceli tuci po glavi, pristao sam, privremeno, i na nase poroke. U nasoj gluposti ima i nesto dusevnosti; svakako je ima vise nego u pameti koja je likovala nad njom.

Kako ste doziveli raspad drzave i ponavljanje istorije od pre pola veka?
 
Jugoslavija je — mogla biti kruna nase moderne istorije. Ispala je nasa muka i sramota. Voleo sam i nju, i sve njene narode. Ni danas ih ne mrzim, tek, iz srca je iscezla apriorna toplina. Obrazac, po kojem se raspala 1941, ponovio se 1991. Nasli su se pobojali klanice iz 1941, pa su, ponegde, pokusali da zlom preduprede zlo. I opet su izigrani. Sta god da su uradili, izgubili bi. Imali smo protiv sebe sto puta jaceg neprijatelja. Jos 1988, sve je bilo pripremljeno; cak i onih sto hiljada silovanih zena.

Po vasim knjigama vidi se da je ova tragedija ostavila duboke oziljke na vama...

Drzavi je verovatno bilo sudjeno da se raspadne, ali se nije morala rasturiti na onakav nacin. Mogli su napraviti svoje drzavice i bez rasistickog blacenja svega sto je pravoslavno i srpsko... Kao da su, posle poluvekovnog neodgovornog odnosenja prema istini, svi nasi narodi oboleli od hronicne lazljivosti. Rat je odvratan i bez laganja. I danas mi se utroba dize od gadjenja, kad se samo setim.

U romanu kazete: "Istorija je surova vladarka, kojoj se ne vredi opirati." Ako je tako, sta nam preostaje?

Ne secam se ko to u romanu kaze, ni zasto... Tocak istorije gazi preko svega na sta naidje, sto opet ne znaci da mu treba legati pod minu. Covek osvaja dostojanstvo kao borac; a ozbiljna borba se priprema, dugo i ozbiljno. Usli smo u sve ovo kao guske u maglu.

U svojim knjigama otvoreno ukazujete na srpske gluposti, koje zainteresovani za ovaj prostor vesto koriste. Imate li utisak da smo i dalje kod ociju slepi i kod usiju gluvi?

Iz ovog smo potresa dosta naucili. Treba verovati da su mladi ljudi bili posebno prijemcivi, da nista nece olako zaboraviti, niti se trovati zabludama svojih oceva i dedova. Verujem da ce se, u njihovoj svesti, dogoditi taj sudbonosni pomak, za koji mi nismo bili sazreli.

Jednom ste izjavili da ste svoj zivotni i stvaralacki vek proveli u neslobodi. Od komunista ste pobegli na Zapad. Da li ste se i tamo sretali sa necim od onoga od cega ste pobegli?

Nisam ja utekao na Zapad samo od komunista. Pobegao sam i zato sto mi se bezalo. Hteo sam da se sakrijem, da ne prisustvujem opstem srozavanju. Pobegao sam od ponizavajucih dvosmislenosti, od moralnog kukavicluka. Sve to postoji i na Zapadu, ali nije tako nezaobilazno, kao kod nas. Inace, postoji jedan Zapad koji je u nasim glavama, i drugi, koji je na stvarnom, zemaljskom tlu. Mi vrlo slabo poznajemo stvarni Zapad. Medijsko nasilje, kojem sam prisustvovao pre tri-cetiri godine, ne zaostaje mnogo za nasiljem komunisticke dirigovane stampe. Imao sam srece da, u Francuskoj barem, ostanem po strani od razornog dejstva drustvenih konvencija. Cena koju sam platio je marginalizacija. Ne zalim se, mogu da zivim i radim na miru.

Primetno je vase nezadovoljstvo Zapadom. Da li je razocaranje u "demokratski Zapad" uticalo da, iako tamo zivite, duhom budete u Srbiji?

Verovatno... U vreme najcrnje kampanje protiv naseg naroda ja sam se, prvi put u zivotu, pred strancima poceo iskazivati kao Srbin. Ranije sam govorio da sam Jugosloven, mislio sam, tako ce me lakse situirati. Kad je poletelo drvlje i kamenje, stao sam da vicem: "Da, taj sam!" "Priznajem optuznicu, u celini; mozete i dopisati"! Pritisak je imao i drugih dobrih ucinaka. U proteklih desetak godina procitao sam nasu epsku poeziju, Njegosa, Vuka, Protu Mateju, Dositeja, srpske realiste, Andrica, Vinavera, Isidoru, Slobodana Jovanovica. Uzimao sam ih, svake veceri, kao sredstvo za jacanje.

U cemu Zapad gresi prema Srbima, u cemu Srbi prema Zapadu?

O tome sam vec pisao. Silnici misle da im je sve dopusteno, da su pametni koliko su jaki, a dobri koliko su bogati. Ne znaju nista, ne zato sto su glupi, vec zato sto smatraju da se oko nas ne moraju truditi. Ucenje je napor, a posto oni sami sebe ocenjuju, nema opasnosti da ce ikad pasti na ispitu — oni sebi poklanjaju prelazne ocene. Sto godina ne mogu da rese problem Alstera, Baskije i Juznog Tirola, a kad podje rec o Kosovu, imaju odmah po deset sjajnih recepata. Kad bi nas malo vise postovali, lakse bi nas navukli na ono do cega im je stalo. Metoda im je pogresna. Mi padamo na lepu rec, a na pretnje se rogusimo. Na dugu stazu mi ovu igru dobijamo, ali valja izdrzati. "Jeste da je Amerika jaka, ali zivot je jaci od nje!" Nase greske? Ne umemo da cenimo, ne prihvatamo ono sto je kod zapadnjaka najbolje: radinost, ozbiljnost, red u misljenju, postovanje individualne slobode. Mi bismo da se na brzinu, preko reda, dokopamo povoljnosti na kojima su oni vekovima okapali... E, pa ne moze!

Glavni dogadjaj veka je, po vama, propast ruralne civilizacije. To izrazava i ovaj vas roman, koji govori o selu u ratnim i poratnim godinama...

Jeste, selo propada, ali propadajuci, ono se istovremeno i obnavlja, u mnogima od nas. Svi smo mi, ko manje ko vise, bivsi seljaci. Meni je tamo koren. Ta je civilizacija izgradjivana hiljadama godina: osnova nasih vrlina, i nasih mana, je u toj civilizaciji. Najteza su ova, prelazna stanja, ni riba ni meso. Meni je lako prepoznati seljaka u gradjaninu, u intelektualcu, u vojniku, u radniku, u plemicu; u prigradskom coveku, seljak je udavljen, sav u blatu...

I sami naslovi vasih knjiga objavljenih za vreme rata ("Muka duhu", "Tesko budjenje", "Mesto rodjenja") odaju zabrinutost za sudbinu naroda kome pripadate, za mesto u kojem ste rodjeni. Nazirete li tracak svetlosti?

Ne tracak, citave snopove svetlosti. Nista u zivotu ne tece pravolinijski, pa ni nesreca, u koju smo upali. Ko zna sta se sve moze okrenuti. Samo da iskoracimo iz kruga, opisanog oko druge polovine stoleca. Moj roman je, u stvari, pokusaj osvetljavanja tog kruga; potpuno osvetljen, on ce se otvoriti — isceznuce, kao rukom odnesen.

Imate li zelju i nameru da se za stalno vratite u Srbiju?

Razume se da imam. Vracam joj se jednom godisnje, i vracam joj se svakodnevno, kroz pisanje. Nema me, izvan nje. Ili me ima vrlo malo.


Jovan Janjić | 15.01.1998. | NIN
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #15 poslato: Oktobar 03, 2012, 09:37:02 pm »

*
SRPSKI KNJIŽEVNIK U PARIZU, A ZADUŽBINA U ZAVIČAJU


NE GRADIM CRKVU ZA SEBE

Zaputili smo se u Ivanovce. Selo je poznato po vrednim i umnim seljacima, ali i po književniku i pesniku Milovanu Mići Danojliću koji je ovde rođen, a već godinama živi i radi u Parizu. Sa porodicom svakog leta dolazi u zavičaj na letovanje. Ove godine je stigao nešto ranije. Gradi u selu svoju zadužbinu — ckrvu.

Brdo koje se uzdiže iznad Ivanovaca zove se Kamalj. Uspon i krivine velike a put makadamski prilično neravan. Ali, stari dobri "fića" Dobrivoja Alempijevića iz susednog sela Brančića kojim se vozimo poskakuje kao jarac, krklja, mislite sad će stati, ali on gura uzbrdo.

Sa tog glavnog seoskog puta skrenusmo desno, kako su nam seljaci objasnili, na tek kroz šumu probijen put. Svojim buldožerima probio ga je Dragoljub Vesić Bubonja, poznati ovdašnji biznismen da bi njegov zemljak Danojlić, mogao da doveze građevinski materijal za crkvu koji je kupio na Bubonjinom stovarištu, dole na Ibarskoj magistrali.

Na jednom proplanku usred šume na vrhu Kamalja ukaza se mala lepa tek sagrađena spolja neomalterisana crkvica, pokrivena crvenim crepom, sa otvorenim zvonikom i tek postavljenim bronzanim zvonom. U hladu pod jednom improvizovanom nadstrešicom sedi Milovan sa radnicima koji završavaju poslednje radove.

Ovde, na ovom brdovitom Kamalju — priča nam pisac — rođen sam ravno pre šezdeset tri godine, 3. juna 1937. Na očevini sam, tamo prema Moravcima, davno podigao skromnu kuću za odmor u koju svakog leta dolazim sa porodicom. Ovog leta sam ovde, takođe na očevini sagradio crkvicu, koju još treba samo da spolja okrečim i unutra oslikam freskama. Ali, to ću učiniti kasnije, kad smognem para. Sutra ću osveštati nastanak ove bogomolje, a kad potpuno bude gotova, onda ću i celu crkvu.


PEŠAČIO I ČITAO

Danojlićev otac Veselin i majka Vinka, čiji se grobovi nalaze nedaleko od crkve, bili su čestiti i vredni ljudi. Imaju četiri sina. Sve su lepo odgojili, školovali i izveli na put. Milovan je, eto, postao poznat i ugledan pisac i van granica naše zemlje. Milutin je direktor Osnovne škole "Vuk Karadžić" u Beogradu i, takođe, uspešan pisac. Dragutin radi u Beogradskoj indutriji piva, a Draža u tamošnjem Gradskom vodovodu.

Svi smo — kaže Milovan — hvala Bogu, živi i zdravi i porodični ljudi. Volimo se i slažemo.

Milovan je, kažu seljaci, bio neobično živo i bistro dete. Izdvajao se od drugih mališana. Mnogo je voleo knjigu.

Sećam ga se — kaže 73-godišnji seljak Radovan Bušić — kad je ono pošao u gimnaziju u Ljig. Pešačio je svaki dan po četrnaest kilometara od kuće do škole. Sretao sam ga kako idući putem bos drži u rukama otvorenu knjigu i naglas uči. Toliko je bio zanesen učenjem da nije primećivao prolaznike. Voleo je i da radi. Da pomaže ocu, a i drugima. Čuvao je stoku, plastio seno, skupljao vlatove pšenice, okopavao kukuruz... A bio je prilično buntovan, nije voleo nepravdu. Ustajao je ovde na seoskim zborovima i javno kritikovao vlast. A i u školi. To onda nije bilo baš uputno, pa su ga nekoliko puta isterali iz škole, i ovde u Ljigu i tamo u Beogradu.

I kad je 1953. godine bio isteran iz gimnazije u Ljigu, Milovan se obreo u Beogradu.


I POSTADE PISAC

Bio sam presrećan — kaže naš sagovorik. — Sva moja čula su pirovala. Pesme i prozu već sam počeo da pišem. Hteo sam da postanem novinar. Književni poziv mi se činio pretežak, odviše uzvišen. Tri godine sam se u Beogradu snalazio kako sam znao i umeo i mogao. Bio sam ulični prodavac novina i od toga se uglavnom izdržavao. A onda sam se usudio da nekoliko napisa pošaljem ondašnjem nedeljnom listu "Republika". Neki su objavljeni. Za mene je u tim člančićima najvažniji bio potpis na kraju. Sramota me da to priznam, ali tako je.

Negde 1954. godine Milovan je sreo na ulici Oskara Daviča i usudio se da mu u ruke tutne hrpu svojih napisa.

Pročitao je neke letimično, tu na ulici — seća se Milovan — i rekao mi: "Ovo nije loše. Pošalji mi, pokrećem nov časopis "Delo". Poslao sam i on ih je objavljivao.

Milovan se na kraju zaposlio kao novinar u "Borbi".

Stanovao sam u sobičku na Banovom brdu, hladnom kao ledara. Nabavio sam neku bubnjaru i ložio je uglavnom novinama koje sam pokupio po raznim redakcijama. Te 1958. godine dobio sam želju da napišem nešto novo, jedinstveno, živo, razumljivo svima i svakome. I odraslima i deci. Nije mi se išlo u onu moju hladnu sobu, pa sam često noći provodio u redakcijskoj sobi, gde mi je bilo toplo, dremuckajući za pisaćim stolom. Duša mi je bila puna, prepuna. Voleo sam život i Beograd, sve što je lepo u njemu. Bio sam srećan i bogat što sam svoj duh pomešao sa disanjem velikog grada.

I tako dremuckajući preko noći u redakciji mladom piscu su na um pali tramvaji. Pitao se šta li oni sad rade i napisao pesmu o tramvajima: "Noć kad odmakne, / Kad tek poneka sijalica kao zlatna kruška zasija / I svakom na srcu odlakne, / Šta rade tada tramvaji."

U dve-tri sledeće noći napisao sam još pedesetak pesama i zaokružio knjigu.

"Kako spavaju tramvaji", ubrzo su štampani u Beogradu.

Tako sam sa dvadeset godina — kaže Milovan, položio vanredno maturu, imao zbirku objavljenih pesama, sobičak na Banovom brdu, dva-tri ljubavna poraza i uverenje da je svet moj, i dao sam otkaz u "Borbi".

Tako se, eto, rodio pisac Milovan Danojlić koji je do sada napisao oko četrdeset veoma čitljivih knjiga poezije i proze. Dobio je i dosta vrednih nagrada: Oktobarsku nagradu Beograda, Zmajevu, Miloša Đurića, Isidore Sekulić, "Neven", NIN-ovu...

Milovan nije zaboravio da opeva i onu svoju bubnjaru koja začas plane, zabubnji, ali se začas ugasi i ohladi. Napisao je veoma lepu pesmu: "Furunica — jogunica".

A onda sam se — nastavlja pisac — vratio selu. Postao sam vegetarijanac. Oduševljen prirodom napisao sam "Rodnu godinu". Knjigu sam posvetio majci Vinki. Kad je ona prošle godine umrla, našao sam je među njenim stvarima, brižno uvijenu u srebrnasti papir. Posveta joj je očigledno mnogo značila.

U Parizu, kad je otišao 1968. godine, nastavio je da stvara u svom prizemnom stanu u Devetnaestom kvartu.

Pisao sam — seća se — pored otvorenog prozora. Prolaznici su me pozdravljali. Mlade mame su dizale decu na rame i objašnjavale: "Gledaj, ovo je pisac, on sad piše knjigu." Ali, ja nisam pisao o onome što sam video kroz prozor. Mašta mi je bila u Beogradu.


BOGOMOLJA ZA OCA

Ova crkva nije prva zadužbina Milovana Danojlića. Kad je drugi njegov brat Milutin stigao za školu, otac Veselin je smogao snage i para i u Žarkovu podigao malu kuću da bi mu sinovi u njoj stanovali i školovali se. Pored kuće je tekao potok na kome nije bilo prelaza. Svakog jutra đaci koji su išli u obližnju školu morali su da ga preskaču i obično su upadali u vodu i onako mokri, čak i zimi, odlazili na čas. Milovan je stalno išao kod nadležnih u opštinu i molio i kumio da na potoku naprave mostić. Oni su mu obećavali, ali od toga nije bilo ništa. I on jednoga dana više nije mogao da gleda nevolje đaka. Skinuo je vrata sa one svoje kuće i njima premostio potok, a na jednoj tabli, pričalo se, napisao: "Zadužbina Milovana Danojlića".

Ne, nisam ja to napisao — kaže Milovan. — To su drugi uradili. Nisam mogao više da gledam kako se deca muče i upadaju u vodu. Ali sam se divio umešnosti seljanki. Noseći na drvenim obramicama dve kante sa mlekom u grad, one kad dođu do potoka, onako iz mesta, ripnu i preskoče ga. Pri tom se one kante sa mlekom i ne zanjihaju.

Zašto se odlučio da podigne ovu crkvu?

Pa, zato što selo nema bogomolju. Seljaci moraju da idu u Moravce ili Ljig da se mole Bogu. Gradio sam je isključivo od svojih para zarađenih pisanjem. Ni od koga nisam tražio niti uzeo dinara. Štedeo sam godinama. Crkvu poklanjam ljiškoj parohiji kojoj moje selo pripada, odnosno ovom narodu. Kad je budem uskoro završio, daću im ključ pa neka se narod kada im zatreba služi njome. Parohijski sveštenik će za tu priliku dolaziti iz Ljiga. Crkvu sam posvetio Svetom Nikoli, mojoj krsnoj slavi.

Za gradnju ove bogomolje Milovan je dobio pismeni blagoslov od vladike žičkog Stefana. U njemu, između ostalog, stoji: "Vaša zadužbina, koju nakon završetka prilažete Bogu i svom rodu u večni amanet našoj Svetoj Crkvi je nešto najbolje što možete da učinite za Vas i Vaše pokolenje. Sa toplim željama i blagoslovom Božijim, episkop žički Stefan."

Ne. Neću kad umrem počivati u ovoj crkvi ili u njenoj porti. Kažem, nisam je zbog sebe, nego zbog ovog naroda gradio. Počivaću gde i ostali moji seljani, na obližnjem seoskom groblju.

Crkvu je projektovala arhitekta Ljubica Bošnjak iz Beograda, a gradili su je Milovanovi zemljaci vični zidanju: Radojko Danojlić i Radovan Jelić. Zvono teško oko pedeset kilograma, dar crkvi, kako na njemu piše, "braće Danojlića", izliveno je u Futogu.

Odlazimo kod Milovana kući da bismo sutradan ponovo došli na osvećenje crkve.


SIN POMUZAO KOZU

Malo dalje odavde, na samoj granici između Ivanovca i Moravaca, Milovan je na očevini još davno sagradio skromnu kuću za odmor, kupio i tu doneo dva stara vajata.

Dočekuje nas supruga doktor književnosti Sanja Bošković, nekadašnji profesor na Sarajevskom univerzitetu, sada lektor za srpski jezik na starom uglednom univerzitetskom centru Poitieres između Pariza i Bordoa. I sinovi sedmogodišnji Stefan i godinu dana stariji Borislav. Sanja sva radosna kaže suprugu:

Bora pomuzao jutros komšijsku kozu.

Milovan se obradovao ovoj sinovljevoj veštini.

Svako leto provodim ovde — kaže naš domaćin. — Vidite, ovde je lepše nego u Švajcarskoj. I deca jedva čekaju da dođu ovamo. Učio sam ih, a i oni vole da rade seoske poslove, iako su rođena u Parizu i da ovde žive na seoski način. Da kupe šljive, plaste seno i drugo. A Bora je želeo pošto-poto, i danima pokušavao, da pomuze komšijsku kozu. I, eto, jutros je uspeo. U Parizu, inače, igra fudbal.

Milovan trči da nam iz svog bunara donese hladnu vodu, a ljubazna domaćica Sanja na to iznosi slatko od kupina koje je ovde sama skuvala i med sa orasima. Kasnije dođoše i kolači.

Sutradan smo se ponovo našli kraj crkve. Već oko deset sati narod je pristizao sa svih strana: pešice, kolima, u traktorskim prikolicama. Svako je nosio neki prilog. Flaše i balone sa rakijom i vinom, prasiće i jagnjiće na ražnju, tepsije sa gibanicama i raznim pitama, raznovrsne torte, velike hlebove i druge đakonije, kako je to red u ovim prilikama i u ovim krajevima. Milovan je sa suprugom dočekivao goste i primao darove.

A onda je paroh ljiški sveštenik Svetolik Zečević sa kolegom iz Belanovice Ratkom Radojčićem osveštao crkvu, malu da primi sve koji su došli, pa je narod stajao i ispred bogomolje. Na kraju Milovanov sin Bora je bez i jedne greške očitao pred svetom "Oče naš".

Eto, vidite, šta znači dobro domaće vaspitanje — kaže jedna starica. — On se rodio i živi u Parizu, a tako je tečno i naizust izgovorio celu molitvu. Retko to koje naše dete ovde zna.

A onda sa crkvenog zvonika, sa brda Kamalja, odjeknu zvono. Ovaj događaj okupljeni narod je prvo propratio smerno krsteći se, a onda je došlo do naglog izliva oduševljenja. Svi su snažno zapljeskali. Od radosti uvis su poletele šajkače i šeširi. Danojlići su stajali ozarena lica. Milovanu i njegovoj supruzi Sanji zaiskrila je i suza u očima.


Bogosav Marjanović, 2000. | Ilustrovana politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #16 poslato: Oktobar 03, 2012, 09:37:50 pm »

*
"IBARSKE NOVOSTI" U POSETI PESNIKU MILOVANU DANOJLIĆU, DOBITNIKU "ŽIČKE HRISOVULJE"





PESNIK JE VOĐA DUHOVNOG OTPORA

Gospodine Danojliću, pre svega, nešto mi nije poznato da li ste ranije bili u Kraljevu. Kako Vam se sada, dopada naš grad?

Bio sam ja u Kraljevu, u vise navrata, bio sam i u Biblioteci ovde, u nekoj sali, ne secam se vise tacno, mozda u Pozoristu. Prolazio sam i onako, i sam sam prolazio. Ja volim Kraljevo, mozda vise od svih ovih okolnih gradova. I danas sam setao, citavo pre podne. Ima nesto smisljeno, pre svega u arhitekturi i rasporedu ulica. Ibar je ovde izuzetno lepo uredjen, sa ovom obalom, ne govorim o kvalitetu vode. Jednostavno — lep grad!

Da, dobili ste i priznanje koje Vas od sada pa ubuduce trajno povezuje sa Kraljevom, pa ce verovatno cesce biti prisutno u Vasim mislima i secanjima.

Mene je uzbudilo i prijatno iznenadilo to priznanje. Utoliko pre sto ga dodeljuju pisci i sto ima neki smisao iznad onog uobicajenog takmicarskog, pa i lukrativnog. To jest, nema jagme za takvom nagradom jer je prosto manje vazno da li je dosla ili nije dosla, a nema ni finansijskog udela tako da vam niko ne moze zavideti ni na parama, ni na toj vrsti slave. Ipak, to je neka vrsta izbora koji covek citavim zivotom nacini da bi imalo smisla da mu ponude takvu nagradu. A ima i pisaca kojima to ne pristoji i kada bi uzeli, kao sto su levicari, ateisti, mondijalisti i jos neki.

Da li Vi mislite da bi pesnik trebalo da bude angazovan u politickim desavanjima ili da se iskljucivo drzi svog pisanja?

Vi ne mozete da izbegnete reagovanja na svakodnevni zivot, cak i kada biste hteli. Politika me profesionalno ne zanima ali se ona stalno uplice u moj zivot i ja moram da se sa njom svakodnevno susrecem. Onako kako se susrecem sa hranom na pijaci, a da nisam trgovac, mislim po zanimanju, ni proizvodjac hrane. Pitanje je kako to sublimisete, kako to sprovodite, sta iz toga ispada. Politika kao delatnost, kao utakmica za osvajanje vlasti nikada me nije zanimala i cini mi se da je to gubljenje vremena, narocito za pisca, jer ne moze da bude ozbiljan, u smislu profesije. Nije isto biti lekar i ministar.

Ne bi trebalo da bude isto, ali ovde je sve moguce, a lekara je najvise u politici i to na vrlo vaznim i visokim funkcijama.

Da, ali onda vise nisi lekar, onda vise nisi nista, ne mozes biti hirurg, a sedeti u skupstini po ceo dan. Ni seljak, ni pisac, nema vremana da se na taj nacin bavi politikom. Politika, pre svega, kao sila koja odredjuje nase zivote, jadna sila, je li, a onda kao arena sukobljavanja odnosa medju ljudima, to je jedna tema kao i svaka druga tema za pisca romansijera i za pesnika. Tako da kada govorimo o politici ne znamo o cemu tacno govorimo, ja mogu imati simpatija prema ovoj ili onoj licnosti ili stranci, ali to je savrseno nevazno.

Mnogo ste vremena proveli u inostranstvu mada mislim da ste pre toga kao pisac usli u srz psihologije ovog naroda. Da li sada sa te distance mozete da definisete ovo sto se nama dogadja?

Ovo je za mene okupirana zemlja, pod protektoratom, pod pritiskom, delimicno zaista okupirana, duhovno okupirana, elita je pokorena, ova koja se racuna, koja nastupa u javnosti. Ovo sto mi pricamo ovde izmedju sebe to se ne racuna. Uglavnom, Srbija je i osiromasena spolja, na silu. Ovu vrstu siromastva nasa zemlja ne poznaje, ovo je za Srbiju novo. Ovo je bila skromna zemlja u oskudici, ali to je tada bila prirodna, klasicna seljacka oskudica koja nije imala ni predstavu da je siromasna, ni upropascena, ni da joj nesto fali, da joj mnogo fali. A ona je sada uterana u logor treceg sveta zajedno sa juznoamerickim drzavama koje su postale trziste za njihovu robu sa korumpiranom i kupljenom vojskom i policijom i drzavnom upravom. Na tome se ocigledno ubrzano radi. E, sad da li ce uspeti — ja se nadam da nece. Ali ovo bespuce na kojem sada stojimo programirano je spolja, neko sve konce drzi spolja i dozirano nam pusta ono sto misli da bi trebalo da dobijemo, a nasi ljudi su onemoguceni da rade i proizvode, naviknuti na te kredite investitora sad ponovo ocekuju da ce nesto dobiti. Nasi politicari, cini mi se da psiholoski ne umeju dovoljno da upravljaju ovom situacijom, nisu se spremali kako bi se sami u tome snasli i nesto uradili. A ta prica o Evropi to su kojestarije. To je prica o ludom i zbunjenom, obecanja u prazno, vrlo se malo radi. Nije se taj svet zaverio protiv nas i napravio ne znam kakav program otpisivanja Srbije, ali on ima svoj kapitalisticki program osvajanja celog sveta kao trzista na kojem ce se prodavati njegova roba.


KULTURA JE U OČAJNOM POLOŽAJU

Gde je mesto pesnika i poezije u svemu tome?

Nije nigde. Kultura je sada u ocajnom polozaju. Mi smo potpuno izbaceni na marginu. Sa druge strane to je mesto vrlo povoljno, na kraju krajeva niko te tu ni na sta vise ne obavezuje, niti sta trazi, niti ti sta daje. Medjutim, moram da kazem da, koliko ja znam, nema ni jednog znacajnijeg srpskog pisca koji je usao u ovu okupacijsku logiku svega ovoga. Ima dosta novinara, uvodnicara, politikanata, ali cak i vrlo skromnih pesnici koji vrlo tesko zive, nema medju kupljenima.

Ne cini li Vam se da je status pesnika danas, za razliku od one stare Jugoslavije, potpuno degradiran, materijalno i duhovno?

Da potpuno se slazem, imali su komunisti metode vladanja drzavom i svim njenim oblicima i imali su postovanje svoje vrste prema kulturi. Znali su koliko je to vazno pa su iz burzoazije, iz te gradjanske klase, iz tih skola koje su zavrsavali pre rata birali ljude, a imali su postovanje cak i neobrazovanih ljudi. To je bio taj epski mentalitet medju njima, kao i medju cetnicima, uostalom. Svi su nesto pisali, imali su to jedinstvo kulture i nacije. U toj svojoj iskljucivoj i pomerenoj varijanti ipak su imali to patriotsko nadahnuce. A sad dolazi medjunarodni divlji kapitalizam, imperijalisticki, koji preko svega toga prelazi kao da su sve to gluposti. Zna se koje su vrednosti u opticaju tako da pesnik u svemu tome postaje suvisan iz njihove perspektive, sto sustinski uopste nije tako. On tu funkciju na razlicite nacine, kao funkciju cuvara tradicije, pamcenja i jezika mora da iskoristi i da se postavi kao vodja duhovnog otpora. To moze da bude na vrlo razlicitim nivoima, da ne pomene ni jednu od ovih reci koje ja u ovom intervjuu izbacujem. Ovaj okupator koji je sada dosao moze svasta ovde da uradi i u zivotu i u politici, u vojsci, ali ono u sta nikako ne moze da udje to je dusa naroda i jezik.

Mislite li da smo mi, kao narod, sacuvali svoj izvorni jezik?

Mi se uopste ne trudimo da ga sacuvamo. Naprotiv, stice se utisak da se trudimo da to izgubimo, ali to postoji i to opstaje. Mi znamo o cemu govorimo izmedju sebe i pesnici su ukljuceni u to. I jedna dobra lirska pesma je neosvojiv teren za ovu vrstu nasilja. Nije to jedini teren, drugi su tereni vazniji i vidljiviji i ostavljaju utisak nase totalne propasti, ali ovo se ipak drzi i ako malo ojaca pritisak spolja, a i iznutra, ja ne znam sta ce biti. Pa nisu oni slucajno poceli od promene skolskog programa i izbacivanja pojednih znacajnih licnosti i dogadjaja kao sto su uradili Turci sa Svetim Savom. Sada pokusavaju raznim sredstvima preko raznih kanala da taj posao privedu kraju.

U kojoj su meri intelektualci krivi i da li su uopste krivi za sve ovo sto nam se dogodilo i dogadja? Nije li i necinjenje, odnosno cutanje, krivica?

Koga god sam video od pisaca, intelektualaca svi otprilike govore ovo sto ja govorim, niko ne brani ono sto se dogodilo, pocev od bombardovanja nase zemlje. Zasto ne govore? pa i govore, ali to je sustinsko nepristajanje koje ti ljudi nose. Izdrzali su pod Titom, izdrzali su razna cuda, a izdrzace valjda i ovo.


U PROINCIJI SE OSEĆAM BOLJE NEGO U BEOGRADU

Vidite li razliku izmedju provincije i velegrada buduci da se uglavnom, kada je Srbija u pitanju, sve dogadja u Beogradu?

Klizavo je davati takve ocene, ali ja Beograd poslednjih desetak godina ne volim, a jako sam ga voleo. Dosao sam sa sela, kao mlad i poceo sam da pisem. Tad sam ga mnogo zavoleo. Sad budem dan dva i "brisem" na selo. Da dajem neke ocene o tome ne mogu, mozda sam ja omatorio, pocepao se taj svet, nestali moji drugovi i prijatelji. Ali ja se u takozvanoj provinciji, ako pod tim podrazumevate Kraljevo, Valjevo ili Cacak i druga mesta u kojima sam bio, mnogo bolje osecam nego u Beogradu. Mogucno je, sasvim je mogucno i bilo bi dobro za Srbiju kada bi provincija preuzela nesto od odgovornosti i kada bi krenuo zivot iz nje.

Kakav je Vas odnos prema knjizevnim nagradama i ne mislite li da veliki broj ovih priznanja na neki nacin umanjuje njihov znacaj?

Ne, ne mislim. U Francuskoj ima godisnje oko 2600 nagrada, i to dosta uglednih, ima lokalnih, nagrada koje daju bogatasi, a ima i skromnih koje dodeljuju kafedzije. Nagrada samu sebe brani ili unistava, a broj nista ne govori. Bilo bi kontraproduktivno kada bi postojala samo jedna drzavna insitucija koja bi odlucivala o nagradjivanju pisaca. Postoje razni motivi, inicijative, kanali. Kod nas je jedan veliki nered u svakoj oblasti, broj ne govori nista ali govori ozbiljnost, solidnost. Posebna prica su novokomponovani kapitalisti, a ima ih i kod nas, koji pocnu sa pljackom i sa krvlju, a onda deca pocnu da im uce sviranje na klaviru, oni naprasno zaborave ko su i sta bili i pocnu da dodeljuju nagrade i da zidaju crkve.


VIDEO SAM SVE ŠTO JE TREBALO DA VIDIM

Imate li nameru da se vracate ovamo, ili ostajete u Francuskoj?

Ja bih se vratio. Meni je u Francuskoj dosadno. Video sam sve sto sam nekada voleo da vidim, ali sta cu ovde? Niko me ne zove, a i zivot je tezak. Tamo se ja lakse organizujem mada ne zivim od pisanja, vec sa suprugom zivim od neke penzijice koju imam, ali nama je to dovoljno.

Sme li, po Vama, pisac danas da se usudi da ostatak zivota posveti pisanju sa uverenjem da ce od toga i on i njegovi citaoci imati neke koristi? Ocigledno je da ono sto je komercijalno u svim oblastima zivota preuzima primat nad umetnicki vrednim.

Ja sam skroman covek, a imao sam i srece da sam do sada na taj nacin, dakle pisuci, izdrzavao svoju porodicu. Ali, pisanje je ipak rizik koji ste sami na sebe preuzeli. Mi smo mala i siromasna zemlja, ne po mogucnostima, vec po polozaju u svetu. Pre neki dan mi je Kostunica rekao da ima platu 38.000 dinara. Ako predsednk vlade ima toliku platu, sta onda mi ostali, a pogotovu pisci, da ocekujemo? To sto mi radimo ne moze niko da plati, onda idemo u neku drugu kategoriju.


NEMAMO MI TU ČAST DA DOŽIVIMO PROPAST

Cini mi se da sve vise drzavljana ove zajednice ima osecaj da iz ovog beznadja koje nam se dogadja nema spasa i da je ovo zapravo brod koji definitivno tone. Da li je tako?

To ne moze biti tacno, nemamo mi tu cast da dozivimo smrt naroda. Ovi napolju moraju da naprave neku glupost i da nas ostave na miru. Ni taj svet na Zapadu nije jedinstven, a nisu nam ni svi zapadnjaci neprijatelji. Zivot mora da pocne, samo kad i kako, ne znam. Sve ovo sto se nama dogodilo moze da se promeni za dva sata, ali negde napolju. Mi o tome vise ne odlucujemo, niti nas iko ista pita. A kad se dogodi neki zaokret onda cela ova prica pada u vodu, ali treba sacekati, a ta dva sata se mogu cekati i 30 godina.


POKRETANJE ŽIVOTA

Sta biste Vi, kao laureat najznacajnijeg ovdasnjeg pesnickog priznanja, porucili sa ovog mesta mladim piscima, a i svim ostalim gradjanima?

Pa, zivot je ovde stao, i najveca potreba je da krene. Na zalost sto zbog nase lenosti i pod Titom stecene navike da se oslanjamo na inostranstvo, a sto zbog rata, svega sto nam se pre i posle toga dogadjalo i uticaja spolja MMF i Amerike, Londonskih i drugih klubova ta stvar sa pokretanjem zivota nije dovoljno u nasim rukama. Kako tu naci meru u tim okolnostima kad pokretanje privrede uslovljavaju izrucenjem Mladica i Karadzica? Sta tu uraditi — ja pametan nisam. Hvala Bogu da nemam tu politicku odgovornost. Ponekad mislim da bismo se ipak malo iznutra trebali organizovati, da se razmenjuje to sto radimo. Mislio sam da ce ovo iskustvo koje nam se dogodilo ljude opametiti ali nesto sporo to ide.


Ivan Rajović | 27.08.2004. | Kraljevo
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #17 poslato: Mart 17, 2013, 09:52:51 pm »

*
INTERVJU: MILOVAN DANOJLIĆ


BRISEL IZVRŠAVA NAREDBE VELIKOG BRATA

Mi treba da se modernizujemo iznutra, zbog sebe i svog napretka; pritisci će učiniti da se još više zatvorimo u sebe. Dositej, Vuk, Sterija, Njegoš, Slobodan Jovanović, Cvijić, Isidora, Andrić i mnogi drugi s njima, držali su korak sa Evropom, ali uvek i pre svega kao rodoljubi. U Evropu treba da uđemo kao neko i nešto, a ne kao niko i ništa

IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA  

Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Srbija između Istoka i Zapada, Srbija u Evropi, ali kako, kada, po koju cenu? Šta dobijamo i koliko? Ova pitanja postavljamo jedni drugima u prelomnim danima za našu državu. Serijom tekstova o ovoj mnogoznačnoj temi i u razgovorima sa vrhunskim srpskim intelektualcima pokušavamo da sagledamo sebe u političkom, ekonomskom, socijalnom i kulturološkom smislu. Ovoga puta naš sagovornik je Milovan Danojlić, romanopisac, pesnik, prevodilac...

Evropa se ujedinjava u supranacionalnu zajednicu. Znači li to i formiranje evropske kulture, evropskog kulturnog identiteta?
 
Već četvrt veka živim u zapadnoj Evropi, ali dosad nisam primetio ni začetke takve, nadnacionalne svesti, pa ni težnje ka njoj. Vladajuće načelo je nacionalni egoizam, doduše bez ratnih sukoba, i to je jedini uspeh koji je Evropa, zahvaljujući velikim nacionalistima kakvi su bili De Gol i Adenauer, postigla. Gledao sam na televiziji francuske seljake kako bacaju žive ovce u vatru zato što engleski uvoz sa Novog Zelanda obara cenu njihovim stadima, a gledao sam i obračun voćara i vinogradara sa španskim breskvama i vinima – čitave kamione su prevrtali u jarak kraj autoputa, nogama gazeći urod pristigao sa druge strane Pirineja. Ujedinjuje se veliki kapital, uglavnom na štetu radnih masa, dok se u Briselu ujedinila birokratska vrhuška sa zadatkom da olakšava protok robe i novca.

Što se tiče evropske kulture, ja sam o njoj stekao prve jasnije predstave u nižim razredima gimnazije, oko 1950. u jednoj siromašnoj srpskoj varošici, gde je u školi i u Opštinskoj biblioteci i kod ono malo obrazovanih ljudi vladalo uverenje da su Gete, Balzak, Dante, Puškin i Šekspir, samim tim što pripadaju celom čovečanstvu, i srpski pisci. Bojim se da kod današnje evropske mladeži takve svesti nema; sreo sam znatan broj mladih Francuza koji za Šekspira i Getea nisu čuli.

Čime se Evropa u kulturnom pogledu razlikuje od drugih svetskih regija?

Izvesnom humanističkom tradicijom, od Grka i Latina do renesanse, propovedanjem tolerancije od Erazma do Voltera, od Rablea do Čehova i Rasla, i uspehom u propagiranju i nametanju svojih postignuća, i svojih gledanja, zahvaljujući pre svega kolonijalnim osvajanjima.

Judeohrišćanska civilizacija, začeta u mediteranskom basenu, bila je i ostaje efikasnija od značajnih kulturnih obrazaca Istoka: odnela je pobedu na tehnološkom planu, i nametnula se Rusiji, Kini i Indiji, čak i Japanu, kao model.

Šta bi u nekom imaginarnom muzeju evropskog identiteta bio doprinos srpske kulture?

Zbog poznatih istorijskih okolnosti, doprinos je skroman: srednjovekovni manastiri, narodne pesme, Njegoš i Andrić, i još poneko, i još ponešto. Narod je razvio i sačuvao jedan veoma lep jezik koji se danas zagađuje. U modernom dobu smo pokazali sposobnost praćenja svetskih tokova, ali se nismo proslavili kao krčioci novih puteva: zaostajemo za Mađarima, Rumunima, Grcima, čak i za Bugarima, ili Česima, koje, ne znam s kojim pravom, gledamo s visine. To, kad se uporedimo sa manjima, po našoj meri...

Kakva je slika Srbije u Francuskoj, u kojoj živite i radite?

Francuze ne odlikuje velika zainteresovanost za druge narode, geografija im je slaba tačka, a o nama su, za vreme Titove Jugoslavije, zaboravili i ono malo što su u Prvom svetskom ratu na brzinu bili naučili. Prva obaveštenja, u novije vreme, stekli su prateći klevetničku kampanju tokom devedesetih godina, pa i to sad počinju zaboravljati. Mnogi i ne znaju da su učestvovali u bombardovanju 1999, ili ne žele za to da znaju, rekao bih da se time ne ponose. Kosovo im je predstavljeno kao srpska kolonija koju je osvojio Milošević, pa kad su oni izgubili Alžir, što ne bismo i mi Kosmet. Običan Francuz gaji duboko nepoverenje prema svojoj štampi. Protiv nas se digla histerična pariska inteligencija, na čiju je sklonost ka davanju lekcija celom svetu sa gađenjem ukazivao Tomas Man. To je poseban društveni sloj koji nema veze sa životom, ni sa sopstvenim narodom, pa je pohitao da na nama uvežbava svoja apstraktna napredna uverenja. U tim krugovima slika se nije bitno promenila. Ljudi su, inače, zaokupljeni svojim brigama, život u Francuskoj je sve teži, pa o nama nemaju vremena da misle. Inače, godinama u Francuskoj izlazi mesečnik Balkanske vesti, koji uređuje poznati novinar Luj Dalmas. Taj nas časopis iz broja u broj dosledno i viteški brani. Luj Dalmas nije udostojen nikakvog srpskog odlikovanja, neku drugu vrstu pažnje da ne pominjem...

Jesu li u pravu oni koji tvrde da je etos srpskog naroda prožet uglavnom predmodernim vrednostima i da se zato nalazi u opoziciji prema "evropskom duhu"?

Možda je to tačno, pa šta onda? Treba li da nas modernizuju bombardovanjem, sankcijama, pretnjama, ucenama, otmicom dela nacionalne teritorije? Šta je "evropski duh"? Katolička dvoličnost i protestantska uspešnost u vođenju biznisa? Zar taj duh ne određuje i istočni, pravoslavni deo kontinenta? Mi treba da se modernizujemo iznutra, zbog sebe i svog napretka; pritisci će učiniti da se još više zatvorimo u sebe. Dositej, Vuk, Sterija, Njegoš, Slobodan Jovanović, Cvijić, Isidora, Andrić i mnogi drugi s njima, držali su korak sa Evropom, ali uvek i pre svega kao rodoljubi. U Evropu treba da uđemo kao neko i nešto, a ne kao niko i ništa.

Hoćete da kažete da Srbija ne može na evropski put bez samopoštovanja?

Razume se da ne može. Svoje samopoštovanje, poslednjih godina, ona brani zakletvom datom na Kosovu. Inače, naše članstvo u Evropskoj uniji, koje se obećava u bliskoj budućnosti, jeste obična politička fikcija, da ne rečem podvala; u najboljem slučaju, detinjasta utopija, veoma slična onoj koju su širili komunisti. Oni su, ipak, bili uzdržaniji, nisu davali čvrsto utvrđene rokove za ulazak u društvo izobilja i opšte sreće.

Šalu na stranu, našu javnost treba podsetiti na neke elementarne činjenice. Evropa se prepunila, njene ustanove su na klimavim nogama, njen je ustav skrpljen od ostataka odbačenog predloga i u sledećih petnaestak godina ona ne želi nikakvo proširivanje. Širi se NATO, a Evropa daje prazna obećanja. Načinjena je jedna anketa, među građanima raznih zemalja Unije, o tome koje bi zemlje želeli da vide u svom društvu. Od desetak predloženih, na prvom mestu je Švajcarska, na drugom Norveška, Hrvatska je negde u sredini, Bošnjaci su u drugom delu tabele, poslednja je Turska, a pretposlednja Srbija. To je istina o Evropi i o našem položaju u njoj, ostalo su puste nade i prigodne lagarije.

Odricanje od Kosova nam neće doneti nikakve koristi, ni sada ni u budućnosti, a šteta će biti nenadoknadiva, u svakom pogledu. Politički, Evropa je američka kolonija, u Briselu izvršavaju ono što im naredi "Veliki brat". Pa kad je tako, mi treba da pregovaramo direktno sa onim ko drži konce u rukama, od Evrope u tom smislu nema nikakve vajde. Ko hoće da trguje i da ulaže, u svoju pa i u našu korist, vrata su mu širom otvorena. Trgovina, koja je u vezi sa politikom, nije u "evropskom duhu". Ili jeste? Možda nisam u toku?

Prevodite s nekoliko jezika. Da li tokom rada, privremeno, postajete pomalo Englez, Francuz, Rus?

Kao što vidite i ja sam, u prihvatanju kulturnih tekovina, bio nastrojen mondijalistički. Od marta 1999. sam se ohladio. Osim Tajmsovog književnog dodatka, nijedne novine ne uzimam više u ruke. Što se tiče identifikacije, trudio sam se da upoznam Irsku, Rusiju, Francusku, Ameriku, Englesku i Španiju, da bih bolje razumeo Jejtsa, Brodskog, Bodlera i Klodela, Paunda i Himenesa. Davao sam im sve što sam imao, srećan što će propevati na mom jeziku. Nisam postao Francuz ni posle dobijanja francuskog državljanstva, ali sam Bodlera i Selina uvek osećao kao stariju braću. Verujem da bi u proleće 1999. bili na našoj strani.

Objavili ste mnogo knjiga za decu. Vidite li na horizontu budućnosti svet u kome su ona srećna, ili svet još bezdušniji od današnjeg?

Otkako postoji, sve ide u naopakom pravcu, ili, kako reče jedan francuski istoričar, "sve je uvek išlo vrlo loše". Mi, Srbi, svetsku gadost, u ovom času, osećamo s posebnom žestinom. Svet oduvek propada, ali još nije propao. Verujem da će život, po ko zna koji put, pobediti. Ne treba brinuti o onima koji dolaze; potrudimo se da mi, odlazeći, odemo dostojanstveno.


Slobodan Kljakić | 22.03.2008. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #18 poslato: Mart 18, 2013, 02:32:53 pm »

*
M i l o v a n  D a n o j l i ć


KADA BI NESTALO POEZIJE, NESTALO BI I ŽIVOTA

Poezija je u svakom čoveku i u svakom društvu, a tehnologija je spoljašnja maska i ne verujem da ono što je u nama istinito i doživljeno, što je stvarno poetsko, da može tako da nestane zbog nekih elektronskih aparata. Može da se menja jezik, mogu da se menjaju uslovi za iskazivanje poezije i onoga što čovek doživljava kao poetsku istinu sveta. Kada bi poezija sasvim nestala, nestalo bi i života i smisla i nečega što je u čoveku najdragocenije.

Ovo je u intervjuu za "Glas Srpske" rekao proslavljeni srpski pjesnik, esejista, romansijer i prevodilac Milovan Danojlić, dobitnik najviših književnih nagrada i društvenih priznanja, pronicljivi posmatrač i precizni hroničar svog vremena i okruženja, čovjek je koji gdje god da se pojavi izaziva pažnju i poštovanje. Danojlić je čovjek pedesetogodišnjeg literarnog i ogromnog životnog iskustva. Već trideset godina živi u Francuskoj, te nas je pogledom sa strane sve vrijeme pratio iznutra i bio jedan od rijetkih pisaca koji je razložno ulazio u srpski mentalitet i to nimalo nježno, čak vrlo bespoštedno.

GLAS: Okušali ste se u mnogim književnim pravcima, koji je Vama najbliskiji?

DANOJLIĆ Verujem da sam pre svega pesnik, a ovo sve drugo ide kao prateća artiljerija te osnovne vokacije, poezije.

GLAS: Koje je mjesto kulture i duhovnosti danas, ovdje i u Evropi gdje dugo živite?

DANOJLIĆ Mesto kulture je oduvek bilo prvorazredno važno, ali trka za materijalnim vrednostima potiskuje ove druge, duhovne i kulturne. Nadamo se da je to prolazno, da čovek ne može izvan sebe i protiv svoje sudbine.

GLAS: Od autora koje ste prevodili koji su Vam je najdraži?

DANOJLIĆ Voleo sam sve koje sam prevodio; to su uglavnom bili pesnici. Sada više ne prevodim, ali to su posebni doživljaji i susreti sa velikim pesnicima francuskim, engleskim, američkim i ruskim.

GLAS: Budući da ste već pedeset godina u svijetu poezije, da li se ponekad okrenete u prošlost i sumirate rezultate svog rada, odnosno da li ste tim rezultatima zadovoljni?

DANOJLIĆ Nekad sam jako voleo Beograd, a danas se pitam šta sam to tamo voleo, a to je druga priča. Dugo sam odrastao i dugo izgrađivao sebe, a danas više nema popravnih ispita; šta je tu je; imao sam raznih iluzija kao i svi: o Jugoslaviji i svetu i našem mestu u svetu. Devedesete godine su me protresle i sve sam počeo da gledam drugačije. Imam utisak da sam dugo učio u bukvalnom i prenosnom smislu reči i te jezike, i te pesnike koje sam prevodio; prošao sam kroz njih, proživeo ih, doživeo i mnogo naučio od njih, tako da to učenje ni danas nije prestalo. Često se i danas desi da prekinem rad i odem da uzmem enciklopediju da pročitam nešto što ne znam ili da se podsetim nečega što sam zaboravio. To je neka odlika mog životnog puta, što je opet seljačka vrlina: ta upornost i tvrdoglavost da isteraš nešto, išlo — ne išlo.

GLAS: Šta radite u posljednje vrijeme?

DANOJLIĆ Trenutno se odmaram na selu i naučio sam kao i svaki seljak da ustanem ujutro i radim — i ako ide i ako ne ide opet radim; ako rodi dobro je, ako omane šta možemo. Idemo dalje. Tako sam ređao i knjige. Čini mi se da sam u osnovi pesnik. Kakav? Dečiji, razvodnjen, poluuspeli i sve što radim dovodim u vezu sa istim izvorom i nadahnućem. U smislu u kojem je bakar najbolji provodnik struje, tako je i stih najbolji provodnik poezije. Ne znam ni da se obrijem kako treba bez nekog nadahnuća. To je ta neka pesnička sudbina. U poslednje vreme pišem epigrame i napisao sam ih dve hiljade.


MLADI I POEZIJA GLAS: Gdje su danas mladi kada je u pitanju poezija i književnost?  

DANOJLIĆ Mladi su danas u velikim problemima uključivanja u grad i posao. To je prva teškoća mladih kod nas i u celoj Evropi. Ne mogu mladi biti ništa drugo od onog što smo mi bili i što su ljudi oduvek bili; to je pitanje kojim će putem doći i do sebe i do svoje uloge u životu.


Snežana Tasić | 16.06.2009. | Glas Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5760



« Odgovor #19 poslato: Jul 17, 2013, 02:32:24 am »

*
INTERVJU: MILOVAN DANOJLIĆ


RADIM ŠTA MOGU, DA SE NE ZABORAVI

Intervjuisti me teraju da prepričavam ono što sam negde već rekao, i da to dajem u razvodnjenom stanju. Većina nije pročitala nijednu moju knjigu. Pravim se da to ne vidim i ne znam...





Izdavačka kuća "Plato" iz Beograda objavila je knjigu Milovana Danojlića (1937) "Crno ispod noktiju" — 1624 epigrama. Reč je o zaista neobičnoj knjizi, retkoj i u svetu i kod nas. Epigram, forma koja se danas malo neguje, kod starih Grka i Rimljana bio je natpis na umetničkim delima ili nadgrobnim spomenicima. To je kratka, duhovita pesma, najčešće sa zajedljivim, satiričnim prizvukom. U toj, najboljoj tradiciji, Danojlić je sačinio obiman zbornik, na više od 370 stranica.

Otkuda baš 1624 epigrama?

Bilo ih je više od dve hiljade pa sam, odbacujući one koji su mi izgledali nedorađeni ili banalni, skresao rukopis za jednu petinu. Kad sam prebrojao ono što je ostalo, pojavila se brojka 1624, čiji unutrašnji zbir daje četvorku. Četvorka je brojka koju volim.

U knjizi ste iskopavali "crno ispod noktiju" u našoj politici, moralu, tradiciji, našim naravima i karakterima...  Ništa niste prećutali?

Ove pesmice su mi najčešće dolazile u popodnevnim šetnjama po poljima i livadama oko grada. U hodu se ubrzava mišljenje, ukrštaju se različita iskustva, kroz svest promiču prizori, lica i sećanja, ono što volimo i ono čega se grozimo. Usamljeni šetač je čovek koji se rve sa vasionom, sa sobom i sa drugima. Tokom trogodišnjih šetnji ja sam sve što mi je prolazilo kroz glavu sklapao u rimovane katrene. Na metriku je uticao i hod: reč stopa označava odsečak hoda, ali i ritmičku jedinicu stiha. Znatan deo epigrama zapisan je na papirićima koje vučem u rancu.

Kritički govorite o svetskom poretku, moćnicima i političarima planete, Hagu, nevladinim organizacijama... Nikoga niste štedeli?

Sve što nam, u otporu samozvanim krojiteljima sudbine ostaje, jeste — Reč. Ona je ubojno oružje, Sila se njome nevešto i bahato služi. Srećan sintaktički obrt, dobra rima i tačan pogodak donose duhovno i fizičko olakšanje. Bio sam uviđavan prema prirodi: ona mi je bliža od ljudi.

Prvo su nas, kažete, zasipali uranijumskim bombama, a sada nam šalju naučnike da ispitaju kojom brzinom umiremo. Čudni neki čovekoljupci?

Bombardovanje iz proleća i leta 1999. otvorilo mi je oči za gnusobu sveta u kome živimo. Rugobu sam i ranije osećao, ali sa razdaljine, krio sam je od sebe. Imperijalizam i kolonijalizam sam uzimao kao nešto što se dešavalo u prošlosti, na drugim kontinentima. Godine 1999. osvajačka neman se dovukla na Balkan. Bombe sa oslabljenim uranijumom su mi uterale pamet u glavu. Dužnost pisca je očuvanje i negovanje kolektivne memorije. Radim šta mogu, da se ne zaboravi.

U proteklom veku, kažete, mnogi su se "namučili pod Brozom i Slobom", a vi ste se najviše namučili sami sa sobom.

Eto, vidite, kako nas rima (Slobom–sobom) natera da kažemo tačnu stvar... Druga polovina knjige, pored ushitnih susreta sa prirodom, odražava nedoumice i strahove čoveka na pragu starosti. Sa sobom drugujem preko sedamdeset godina, upoznao sam svoje mane; one možda nisu velike, ali su mi dojadile, ponavljaju se na istim mestima, nepromenljive i neotklonjive. Glavnu smetnju u osvajanju sreće svako od nas nosi u sebi. Upravljači određuju najširi okvir, ne i sadržaj naše duhovne pustolovine.

Bol je, primećujete, imenica i muškog i ženskog roda, pa "obezbeđuje ravnopravnost polova"?

U knjizi ima i takvih dosetki i igri rečima. Bol je plemićka povelja ljudskog roda, on nas očovečuje i uravnopravljuje. Ima tvrdokožaca koji ga osete tek kad im se kuća sruši na glavu, ili kad im otmu vlast. Prekasno.

U epigramu "Molitva" stoji da volite Gospoda, da ga se plašite, ali od njega tražite da se barem ponekad pokaže. Verujete li da će se javiti?

Bog nam se neprestano javlja, a mi ga, u gužvi i trci, ne čujemo i ne vidimo. On nikad ne diže ruke od čoveka. Lirski subjekat moje knjige prolazi kroz stanja zamora i bezverja, i to, povremeno, izbije na površinu. Epigrami su brzi snimci saznanja i raspoloženja, iz čega ne valja izvlačiti velike i konačne zaključke.

U poglavlju "Lični računi" preispitujete samog sebe. Deci svojoj savetujete da vas ne slede baš u svemu?

Deca nisu došla na svet da bi usavršavala naše vrline i ispravljala naše promašaje, nego da bi otkrila sebe, granice svoje moći i nemoći. Jedino što im možemo dati jeste bezuslovna ljubav. A ljubav se ne deli po zasluzi, po lepoti i dobroti, nego po nekim drugim zakonima koji izmiču ljudskoj kontroli...

U epigramu "Zimska svakodnevica" je isečak iz vaše autobiografije: "U zimskim danima, kratkim i sivim/ Pre podne pišem, popodne čitam/ A u međuvremenu pomalo živim". I tako svaki dan?

Ono što sam naučio u prvom razredu osnovne škole — da čitam i da pišem — celog života upražnjavam. Desi li mi se da zanoćim u hotelu bez pribora za pisanje, i bez knjige za čitanje, osećam se kao šugav. Jedva čekam da svane, da iziđem na slobodu.

Ironično govorite o kritičarima. Oni kriju čari dela o kojima govore?

Mislio sam na one koji pišu bez ljubavi. Takvi kritičari su člankopisci čiji je posao kriti čari dela o kojima pišu. Njima je najbolje odgovorio sveti Pavle u Poslanici Korinćanima: "Ako jezike čovječije i anđelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči. Ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam". Ja sam im se dobrodušno narugao...

Živite na Zapadu, a kažete da se Progres bolje vidi sa Istoka. Šta vas sprečava da se vratite u zavičaj?

Ja u tuđini prebivam, a živim u sebi, u sećanjima. U onome što pišem. U tuđini sam već četvrt veka, tu mi se školuju deca. Pišući, vodim brigu o maternjem jeziku koji u Beogradu mnogi zagađuju. Ove godine proveo sam šest meseci u rodnom selu. Zvali su me na književna gostovanja, išao sam u Suboticu, Sentu, Novi Sad, Vrujce, Kostolac, Čačak, Prijedor, u Gračanicu na Kosovu. Nisam prekinuo veze s jezikom i narodom, a bojim se da on od Evrope očekuje ono čega u njoj nema.

Sa žaokom govorite i o novinarima koji vas intervjuišu. Postoji li pitanje koje vam nije postavljeno, a na koje biste rado odgovorili?

Što sam imao reći, objavio sam u četrdesetak knjiga poezije i proze. Intervjuisti me teraju da prepričavam ono što sam negde već rekao, i da to dajem u razvodnjenom stanju. Većina nije pročitala nijednu moju knjigu. Pravim se da to ne vidim i ne znam...

_________________


ULIČNA ZABUNA

Možete li iz ovog obilja izdvojiti epigram koji vam je najdraži?

Nije loš onaj na strani 296, pod naslovom "Ulična zabuna":

"Kao pod uticajem jakog pića
Katkad se na ulici učini meni
Da ljudi nisu živa bića
Nego apstraktni fenomeni".

Sećam se trenutka kad sam to doživeo.


Politika | objavljeno: 06.01.2010
Fotografija: Ž. Jovanović
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: