Milovan Danojlić — Muka s rečima
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milovan Danojlić — Muka s rečima  (Pročitano 12622 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 26, 2010, 10:54:31 pm »

*
Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Biblioteka XX vek, Zemun 1990)
DODATAK (1990):


MUKA S KNJIGOM  

Ova knjiga je, u nešto užem obimu, prvi put izišla u leto 1977, kod nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Početkom jeseni, po povratku kritičara sa godišnjeg odmora, pojavili su se, u štampi, prvi osvrti na nju. "Politika" od 8. septembra 1977. donela je osvrt svog redovnog recenzenta, koji je knjigu ocenio kao "ubedljivu raspravu o kulturi govora". Napominje se da, pored rasprave o pisanju i govoru, autor slika i "jednu klimu duha", koja "ili pogoduje jezičkom krivotvorstvu, ili je prema toj vrsti zaraze nedovoljno osetljiva i neotporna". Krivce za takvu "klimu duha" člankopisac vidi u papagajstvu sklonoj birokratiji. On je očigledno osetio, i prihvatio osnovnu misao pisca knjige, pošto tvrdi da "jezičke slabosti nikad nisu samo jezičke". Knjiga je, prema "Politici", "pronicljivo i odvažno ukazala na neka izvorišta mutnog i mucavog govorenja". Pošto ta izvorišta nije do kraja imenovao ni "odvažni" pisac knjige, to se još manje moglo očekivati od recenzenta zvaničnog lista. Hrabrost je, godine 1977, bila relativan pojam. Kao i danas, uostalom.

Drugog oktobra 1977. NIN je objavio kratak, nepotpisan osvrt, u kojem je rečeno kako "Muka s rečima" pokazuje da "neznanje nije jedini uzrok stalnog kvarenja jezika". Jezik politike je "statusni znak". Nehat i nepoštenje u mišljenju se neizbežno odražavaju u govoru i pisanju. Kako se odnosimo prema rečima, tako i one nama uzvraćaju. Recenzent je ovo shvatanje pokušao da okrene u aforističnu igru reči, kojom se završava njegova beleška: "Plazimo jezik jeziku, a i on nama".

Uza sve pohvale knjizi, oba prikazivača svakako nisu rekla sve što su imali i mogli kazati. Ono najvažnije bilo je samo ovlaš naznačeno; sasvim dovoljno za publiku koja se bila izveštila u čitanju između redova. O knjižici se po Beogradu uveliko govorilo. Slobodan Mašić je, pod pazuhom, raznosio četvrtaste pakete, snabdevajući četiri-pet knjižara koje su uzimale njegova izdanja.

Početkom oktobra u razgovor o "Muci s rečima" uključuje se, iznenada, direktor Jugoslovenskog instituta za novinarstvo. On je "knjižicu" razumeo kao napad na naše angažovano, to jest, politizovano novinarstvo, pa je smatrao da je njegova ustanova pozvana da zaštiti žurnaliste od nasrtaja i klevetanja. Njega je naročito razljutilo nekritičko preuzimanje jedne ocene Ežena Joneska koji, govoreći o propagandi, primećuje: "Čim je neko politizovan, to je znak da u osnovi laže". Direktor Instituta bio je, prirodno, veoma politizovan, toliko politizovan, da mu se činilo da drugih istina na svetu, osim njegove, nema i ne može biti. Dovesti njegovu politiku u vezu s lažju, to mu je ličilo na bezočnu klevetu! Joneskova kritika, možda, važi za stanje na Zapadu. Naša je politička propaganda "s one strane laži i istine". Mi smo, i tu, pokušali da izgradimo nešto što je "bez presedana u istoriji".

Zakazana rasprava najavljena je pod naslovom "Danojlićevo viđenje uloge jugoslovenskog novinarstva". Pisac "Muke s rečima" o novinarstvu govori samo uz put, i samo u onoj meri u kojoj je ono produžena ruka zvanične politike. U najvećem broju slučajeva, novinari su žrtve i nevoljni prenosioci drvenog jezika, a vrlo retko njegovi tvorci. Direktor je, međutim, tačno osetio da se pisac suprotstavlja temeljnim opredeljenjima i vrednostima društva. Savest mu je nalagala da bez odlaganja krene u napad. Računao je na podršku dela uvređenih novinara.

Ta će podrška izostati, i to iz dva razloga. Novinari su, bolje od pesnika koji je pokušao da opiše njihov tužni položaj, znali pravo stanje stvari. Ono je bilo mnogo gore nego što ga "Muka s rečima" predstavlja. Te je godine predsednik Republičke skupštine, prilikom jedne posete redakciji "Politike", podviknuo okupljenim urednicima i saradnicima lista: "Nigde, vala, u svetu štampa nije slobodna i nezavisna, pa neće biti ni u Srbiji!" Posle ovakve uvrede, sasute pravo u lice, sve što je pesnik, u "Muci s rečima", prebacio novinarima, liči na toplo i prijateljsko saučešće.

Drugi razlog zbog kojeg akcija nije dobila podršku štampe, bio je taktičke prirode: Institutu nije bilo dovoljno da se obruši na pisca i izdavača knjige, nego je pokrenuo pitanje uređivačke politike listova koji su dopustili da u njima iziđu povoljne ocene spisa prožetog antikomunizmom. Da je ovakvu primedbu, to jest optužbu, izneo Centralni komitet vladajuće partije, ili Gradski komitet, odgovorni "Politike" i NIN-a bili bi posmenjivani bez mnogo natezanja; Institut za novinarstvo takva prava i ovlašćenja nije imao, i sve što je uspeo, bilo je da kod rukovodilaca listova izazove prezir i otpor. Novinari su se solidarisali s pesnikom i stavili se u njegovu odbranu.

U pozivu na javnu raspravu, zakazanu za 9. novembar, direktor objašnjava da "navedena knjižica (...) sadrži niz tvrdnji o jeziku, stilu i vanjezičkim predmetima za koje smatramo da su neprihvatljive politički i naučno. S druge strane, autor zapisa olako daje negativne i površne ocene o našem novinarstvu i novinarima, te stoga smatramo da će tema biti zanimljiva za novinare i novinske kuće. Nažalost, u mnogim našim glasilima knjižica je dobila laskave ocene".

S jedne strane, Institut bi da zaštiti moralni integritet oklevetanih novinara, a s druge, da pozove na javnu odgovornost rukovodeće ljude najjače beogradske novinske kuće. Ta se dva posla, u isto vreme, nisu mogla obaviti. Knjiga i njen pisac su, u svemu tome, bili samo povod. Jedan veran, a nedovoljno uspešan i slabo poznat društveno-politički radnik, pokušavao je da dokaže da najviše položaje u beogradskom novinarstvu drže oportunisti i idejno nebudni slabići, koji bi se, možda, mogli smeniti, a onda bi na jedno od njihovih mesta došao drug koji je uočio propust. Zaista je klasna borba, na svim nivoima i u svim situacijama, glavni pokretač kretanja društva; njoj ne mogu da izmaknu ni oni koji su je teorijski definisali. I marksisti, u društvu, zauzimaju različite položaje na društvenoj lestvici, i među njima se javlja nešto nalik na socijalnu napetost. Ko je doli, taj bi gori...

Vodeći ljudi u "Politici" i NIN-u su to na vreme osetili i spremili se za odbranu. Branili su sve: i kritike koje su se pojavile u listu, i pisca, i "Muku s rečima", knjižicu koju, pretpostavljam, nisu ni stigli pročitati.

Odvijanje slučaja pratio sam sa priličnom hladnokrvnošću. Za mene je bilo najvažnije da je knjižica ušla u opticaj: prvo izdanje, objavljeno u maju 1977, rasprodalo se za vreme godišnjih odmora, i Mašić je, u oktobru, izbacio drugo izdanje. Za svoje sam knjige, onih godina, strepeo samo do časa dok se ne pojave u knjižarama. Tih sam dana bio zabrinut zbog "Dobrislava", koji je još ležao u magacinu BIGZ-a, a oko kojeg su se plele mutne igre. Čak je i opštinska policija išla po beogradskim knjižarama, tragajući za tim delom, iako ga još nije bilo na tržištu. Nešto se kuvalo, pa smo se Ivan Čolović, kao urednik, i ja, kao autor, mesec dana morali boriti da knjigu istrgnemo iz ruku onih koji su želeli da je zabrane.

Hajka na "Muku s rečima" izgledala je prilično jadno, i kad danas o njoj govorim, osećam beskrajnu dosadu i tugu. Malo je progona, onih godina, ličilo na prave progone: vladajuća ideologija je umirala, i sve što je preduzimala protiv nepoćudnih, pre je podsećalo na burlesku i karikaturu, nego na istinsku opresiju. I Šuvarova "Bela knjiga" bila je lakrdija, kao što se i suđenje Đogu, u jednom trenutku, u to izokrenulo. Poststaljinizam je bio rugobna senka staljinizma, pa su mu takvi bili i progoni: traljavi, obazrivi, bez žara i uverenja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 10:58:29 pm »

*
nastavak

Sastanak o "Muci s rečima" održan je u predviđeno vreme, 9. novembra 1977, u prostorijama Instituta. Došli su novinari iz raznih redakcija, ponajviše iz "Politike" i NIN-a. Inkomodirao se i sam direktor "Politike": znao je da i ovakvi, glupi slučajevi, mogu čoveka koštati karijere. Ja tom sastanku nisam prisustvovao, ali su mi, iste večeri, podneli izveštaj o tome kako je protekao, dok sam referate direktora i njegovog pomoćnika pročitao, dva meseca kasnije, u časopisu "Novinarstvo". Hajka Instituta je doživela žalostan krah. Novinari su se, što upadicama, što ćutanjem, što zajedljivim primedbama, jednodušno suprotstavili podnosiocu glavnog referata. Direktor "Politike" je, tokom sastanka, doturao ceduljice saradnicima svog lista, podstičući ih da "uzmu reč". Da će svako, ko otvori usta, progovoriti protiv šefa Instituta, direktor "Politike" u to ni časka nije sumnjao. Zakleti neprijatelj slobode govora i mišljenja, nekadašnji policajac, šef Instituta je zauzimao relativno nevažan društveni položaj, nije bio pod strogom zaštitom Države i Partije. Ako su novinari morali povijati vratove pred tolikim moćnicima i ideolozima, ovom, slobodnom strelcu u borbi za idejnu čistotu i ispravnost, takav respekt nisu dugovali. Tako su pisac "Muke s rečima", i njegovo delce, te večeri bili srčano branjeni od komunista-umerenjaka, koji su i sami bili na udaru komuniste-staljiniste. Na jednoj strani bili su pragmatični, dobronamerni i nedovoljno budni ljudi, a na drugoj priučeni "naučni radnik" prepotopski "revolucionar", koji je upravo upotrebom drvenog, birokratskog jezika, stekao zvanje doktora nauka! Na jednoj strani, savitljivi i popustljivi ljudi, a na drugoj bivši policajac, koga je od budućnosti što je pripremaju popustljivci hvatao strah. Direktor Instituta se, tako, pojavio kao advokat tog jezika laži i nasilja o čijim zlodelima govori moja knjiga. Drveni jezik on je, naravno, branio uobičajenom birokratskom frazeologijom — čime bi je drugim, nesrećnik, i mogao braniti?

Već na početku svoga izlaganja, nalazimo fraze koje se nimalo ne razlikuju od onih što se, u mom pamfletu, navode kao primeri lošeg pisanja i mišljenja:

"Radničkoj klasi kao vladajućoj društvenoj klasi, i samoupravljanju kao najmasovnijem obliku upravljanja društvenim poslovima, potrebniji je više nego ikom drugom precizni jezik."

Na našim satiričarima stoji veliki zadatak: ostaviti, naraštajima koji dolaze, svedočanstvo o jednom ludom vremenu u kojem su bivši udbaši, i lažni doktori nepostojećih nauka, nastupali pred javnošću kao pravoverni tumači najdubljih težnji i interesa radničke klase, pa su, eto, poznavali i jezičke potrebe te klase! Direktor priznaje da se te potrebe ne zadovoljavaju onako kako bi trebalo. Ko je kriv? Naučni radnik otkriva svoju nemoć da ovaj problem shvati i naučno istumači:

"Kako je došlo do poplave tuđica i pojave bespotrebnih i nerazumljivih fraza u našoj svakodnevoj govornoj upotrebi teško je objasniti."

Tačno. Da bi to objasnio, referent bi morao izvršiti psihoanalizu nad samim sobom, za šta on, naravno, nema ni znanja, ni hrabrosti, ni potrebe. On sam takav, bespotrebni jezik proizvodi, živi od njega i za njega, pa neće valjda sad priznati da je rabota, za koju prima visoku platu, u suštini proizvodnja magle i laži?

Zanimljiva je i sledeća Direktorova tvrdnja:

"Politička intonacija ove knjige nema veze s naukom o jeziku."

To bi trebalo da znači da se o jeziku ne može i ne sme razgovarati sa stanovišta politike, a ako se to čini, onda se ne bi smeli izvoditi izvesni zaključci. Pravo koje uskraćuje piscu "Muke s rečima", direktor je zadržao za sebe, pošto celom pitanju pristupa sa stanovišta politike, i to jedne od najgorih koje su u poslednja dva veka na Balkanu vođene.

Referent podseća novinare — u čiju je zaštitu ustao — na njihove svete dužnosti, čime određuje i ulogu štampe u slobodnom, socijalističkom društvu:

"Pristupajući Savezu novinara Jugoslavije, i primajući na sebe svojstvo društveno-političkog radnika, novinar se svesno opredeljuje za ideje marksizma-lenjinizma."

"Primajući na sebe svojstvo": to već liči na miropomazanije i zaređenje. Lepo zamišljeno. Samo, šta da rade oni koji bi želeli da se bave novinarstvom, a ne prihvataju ideje marksizma- lenjinizma? Ako smo dobro razumeli direktora Instituta, takvi nemaju šta da traže u ovoj profesiji. Novinar je isto što i marksista. Sad nam je bar jasno zašto je, onih godina, kosovska stvarnost prikazivana pogrešno ili prećutkivana: tamo se životna praksa isuviše udaljavala od teorije, pa je novinar-marksista jednostavno nije video.

Glavni zadatak novinara nije da obaveštava o zbivanjima i da ih eventualno tumači, nego da se

"bori za potpuno ostvarenje vodeće uloge radničke klase."

U ovom je iskazu zanimljiv prilog potpuno. Zvanični dokumenti i partijske rezolucije, od 1945. do 1977, neprestano ponavljaju da je u Jugoslaviji na vlasti radnička klasa, ali se, isto tako uporno, ističe da ona tu vlast nije konačno učvrstila, to jest, da nije ovladala viškom rada. Prema tome, iako je na vlasti, radničkoj klasi predstoji duga borba da ovlada onim što je zaposela, u čemu ogromnu ulogu treba da odigra napredno novinarstvo. Sve je, dakle, dobro, ali bi moglo biti još bolje. U komunističkom raju progres će se, prema A. Zinovjevu, ostvarivati kroz borbu između naprednog i još naprednijeg, dobrog i još boljeg, sve dok se ideali potpuno ne ostvare. Otuda prilog potpuno u gornjem primeru: u drvenom jeziku ništa nije slučajno.

Ovu borbu ometa pisac "Muke s rečima", za koga je:

"sloboda novinarskog rada pojam van diskusije, van društveno-ekonomskih, politički, kulturnih pa i međunarodnih okolnosti konkretnih društava."

Konkretne okolnosti, u datom trenutku, zahtevaju da se sloboda novinarskog rada ograniči. Sloboda van diskusije je u našem društvu nezamisliva i neprihvatljiva. Može postojati samo uslovna, diskutabilna sloboda, po meri i volji direktora Instituta, i njemu sličnih svesnih snaga. Kriterijum, eto, ne zadovoljavaju ni neki Partiji odani rukovodioci novinskih kuća:

"Istini za volju, više nego Danojlićeva knjiga treba da nas zabrinu ona sredstva informisanja koja su pojavu ove knjige dočekala sa velikim talambasima i time joj dala važnost koju ne zaslužuje."

U dobrim starim vremenima to je bilo nezamislivo: novine bi ovakvu knjigu oštro napale, ili bi je prećutale, a piscem bi se pozabavila policija. A sad su se, evo, pojavila i nekakva "nezavisna izdanja"! Nezavisna od koga i od čega? Pri samom pomenu reči sloboda i nezavisnost mali aparatčik se maša za revolver.

Pošto su novinari ovu brigu o njihovoj profesionalnoj časti primili nezahvalno i ravnodušno, direktoru nije ostalo drugo nego da krene u novi napad, u kojem će, ovoga puta, oni sami postati glavna meta. U NIN-u od 27. novembra 1977. Direktor Instituta je objavio napad na redakciju tog lista, optuživši je da ne shvata težinu neprijateljskog dela počinjenog objavljivanjem "Muke s rečima". Člankopisac gorko i tužno primećuje da piscu ne fali dlaka s glave:

"M. Danojlić, kao što znate, nema nikakve muke ni sa nama, ni sa ovim društvom."

Prošla su lepa vremena kad se za mnogo manje prestupe hapsilo, otpuštalo s posla, slalo na Goli Otok. Sad su se pisci osilili i osamostalili, pa je, eto, jedan od njih izdao

"sam, ili u saradnji sa drugima, "nezavisno izdanje", u kome pod plaštom rasprave o jeziku, raspravlja o mnogim drugim stvarima.

O, užasa: raspravljati o mnogim drugim stvarima! Pisac se, uz to, drznuo da samoupravnom društvu ponudi građansku ideologiju i građanski koncept štampe!

Jugoslovenskoj praksi javnog informisanja ovaj se pisac suprotstavlja nedozvoljenim sredstvima i metodom.

Nedozvoljeno sredstvo je književni ogled, a metod je — nuđenje takvog ogleda na uvid javnosti.

U kratkom odgovoru na ovaj napis, NIN obaveštava čitaoce da je direktor Instituta počinio nešto što nije uobičajeno u istoriji javne reči; posle otvaranja debate

"pismima se obratio jednom broju rukovodilaca, javljajući im — uz svoje političke ocene, dabome — šta su govorili učesnici javne rasprave u Institutu."

Ne znam kako stoji s istorijom javne reči: rekao bih da ni ona nije tako čista i svetla kako je NIN zamišlja. Što se tiče povesti tajne reči, to jest, istorije otkucavanja i doušništva, postupak je više nego normalan. S obzirom na dužnost koju je nekad obavljao, direktor se, prosto, nije mogao uzdržati: navika je druga priroda.

Uz direktorovu ocenu stao je, otvoreno i bez oklevanja, ondašnji glavni urednik Radio- Beograda, koji je i danas, godine 1990, istaknuta ličnost na domaćoj političkoj sceni. On je, u večernjem dnevniku svoje stanice, 28. oktobra 1977, rekao da je autora "Muke s rečima"

"mučila neka druga muka, čim je mogao da jugoslovenskom političkom novinarstvu, koje u samoupravnom društvu služi radničkoj klasi, pripiše laž."

Tako se služenje jednoj klasi, koja je u onom trenutku bila toliko politički obespravljena, da nije imala ni valjanih sindikata, proglašavalo za merilo istinoljubivosti i objektivnosti...

Svoj osvrt direktor završava ovim savetom:

"Danojliću bi bilo zaista pametnije da se mane novinarstva u Jugoslaviji, a što se tiče Pariza u kome, kako nas obaveštava izdavač, boravi, široko mu polje — Jelisejsko!"

Šest godina kasnije ovaj će mi savet, mnogo jasnije, ponoviti jedan ljubazni službenik Državne bezbednosti, s kojim sam imao poduži, i, moram reći, prijateljski razgovor. Videvši koliko sam zabrazdio s nekim svojim shvatanjima, taj mladi čovek mi je, u jednom trenutku, rekao:

— Kad se već osećate tako kako se osećate, a granice su otvorene, ne razumem... šta ovde tražite?

Drveni jezik, o kojem je moja knjižica godine 1977. progovorila, kompromitovan je, zajedno s ideologijom koja ga je rodila, ali je još tu. Pregledajući knjigu za ovo, peto izdanje, nailazio sam na bolja i lošija, pronicljivija i površnija zapažanja, na jezgrovite formulacije, i mislio: da, tu je dosta rečeno, ali je ono glavno ipak izostalo. I pored sve žestine pobune, pa i spremnosti da se ide do kraja, knjižica je obeležena vremenom niskosti i opšte laži, u kojem je napisana.

Za sve vreme polemike oko "Muke s rečima" nisam svraćao ni u "Politiku", ni u NIN, iako su me ta dva lista srčano branila. Jer ni oni koji su me branili nisu, u odbrani, mogli ići do kraja. Sve je u tom sporu bilo polovično i nečisto. Opaki i opasni aparatčik, koji me je napadao, nije imao snage ni ovlašćenja da svoje pretnje izvede do krajnjih i logičnih konsekvenci, kao što ni branioci pisca i njegovog prava na slobodu govora nisu mogli reći sve što su želeli i morali reći... U "Zelenom", poverljivom biltenu CKSKJ što mi ga je, one jeseni, preplašen, dostavio poznanik zaposlen u Odeljenju za međunarodne veze jugoslovenske Partije, izišla je beleška Saveznog komiteta za informacije, koju je sačinila Stručna služba; u toj belešci stručnjaci govore o "Muci s rečima" onako kao se ovakvi razgovori, interno, među jednomišljenicima, vode:

"Autor se, između ostalog, neprekidno upinje da uveri čitaoca kako se jezik nije iskvario slučajno(...) Pisac sve to tvrdi kao da ne živi u samoupravnom, već u nekom drugom sistemu, u nekim društvenim odnosima u kojima drugi odlučuju, drugi vladaju, drugi misle(...) Možda je sa stanovišta "Nezavisnih izdanja" bilo korisno i konjukturno da se bar još jedna knjiga okiti napomenom "zabranjeno", kao što piše uz dvanaestu knjigu ove edicije (Ivan Ivanović: Crveni kralj). Ta podvala očigledno nije uspela, jer Danojlić nikog nije uvredio, oklevetao ili uverio u laž. Pokušavao jeste, uzalud: šupljim rečima to se ne da. Da li je on hteo da podvali pokušavajući da prizemnim politikantstvom kupi oreol mučenika sve manje konjukturan i tamo gde su juče bili spremni da ga plate u hladnoratovskim kampanjama, to se ne može reći — ostaje tek da se zaključi da podvala nije uspela. Podvalio je možda jedino radnicima "Srboštampe" koji su knjigu štampali i slagali slova, misleći na reči, dok je Danojlić izgleda mislio na nešto drugo."

A to drugo toliko je sveto i nedodirljivo da je o njemu najbolje ništa ne misliti.

Početkom 1978, kad se afera bila stišala, sreo sam, u kafani, ondašnjeg glavnog urednika NIN-a, starog i dobrog druga. Dočekao me je s prekorom:

— Gde si, nikako da svratiš u redakciju? Mi te branimo od onog staljiniste, a ti mudro ćutiš...

— Ne znam, šta bih o svemu tome rekao... Ljubazni ste, hvala vam što me branite, samo, ni vi ne govorite punu istinu, niste u mogućnosti da je reknete... A onaj razbojnik bi mi glavu skinuo, samo, on je više govorio istinu od vas... Vrlo dobro je razumeo šta sam hteo reći, a vi se pravite da ne razumete...

— Eh, eh, ti tvoji paradoksi...

Najbolju kritiku knjige, koja je do mene došla, izrekao je meni nepoznati Beograđanin, očekujući vozilo na autobuskoj stanici. Njegovo mišljenje mi je preneo neko ko se našao u blizini i čuo razgovor između dotičnog gradjanina i njegovog prijatelja. Ta, usmena kritika, vrlo je kratka, i u njoj je upotrebljena jedna nepristojna reč, koju sam izbacio, ali ćete je, nadam se, naslutiti i vratiti na odgovarajuće mesto u rečenici:

— Treba obavezno da pročitaš jednu knjižicu... sad je izišla, zove se "Muke reči"... da vidiš kako ih je jedan pisac... zaboravio sam mu ime... razbucao!

Preporučivati jednu knjigu prijateljima, a ne znati ime njenog autora, najveća je počast koju pisac može doživeti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 11:02:15 pm »

*
Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)


SAPUTNIK

Prirodna otpornost zdravog jezičkog osećanja pred naletom birokratske retorike pokazala se slabijom no što bi bilo očekivati. Bolji ukus se nasleđuje, ali se, isto toliko, mora čuvati i negovati. Lepa reč ne istrajava nezavisno od uslova u kojima čovek živi. Da bi se govorilo svojim, prirodnim jezikom, valja živeti svojim, prirodnim životom. A priroda je sve ugroženija, u nama i oko nas. Načuli smo štošta, i to na brzinu prihvatili; pomešali smo svoje i tuđe; usvojili smo što se moralo, ali i što se nije. U narodni govor prodrla je leksika industrijskog doba, jezik katastarskog ureda, agrotehnike, politike, novina. Birokratija mu je nametnula svoje obrte i ludorije. Provrtniji ljudi kao da su samo to čekali: počeli su da fraziraju.

Čovek iz naroda frazira svečano, s ponosom: on naglašava kako je u toku, kako zna znanje. U tome prednjače mlađi seljaci, oni koji bi, oblačenjem i ponašanjem, da uhvate korak s vremenom. Birokratski žargon dolazi odozgo, iz gradske civilizacije, širi se preko opštila, čiji je ugled u toj sredini nepoljuljan, raznoseći se preko javnih skupova, mitinga i konferencija, pa kako da mu neobrazovan a otvoren duh odoli? U ime čega? Ako u tom jeziku nisu istina, nauka, mera uglađenog izražavanja, u čemu su? Jezik uspešnije sredine, kolikogod izveštačen i nerazumljiv bio, ili baš zato, nadvladao je nemoćnu, zbunjenu prirodnost. U izveštačenosti i nejasnoći ima mađije; praznina začarava. Neprirodnost se prostodušnom čoveku čini kao odlika jedne kulture koja nesumnjivo stoji iznad njegove, agrarno-čobanske, pregažene tokom istorije. A birokratska retorika izdaje se za jezik nauke same; ona ima odgovor na sve teškoće i tajne. Što je najvažnije, ozvaničena je, posvećena. Ko hoće da bude ravnopravan neimar savremene povesti, valja da tu retoriku usvoji. Ona će mu pomoći da se približi najpozvanijima i najodgovornijima, onima koji drže konce u rukama, koji misle za druge.

Mladi seljaci, odbacujući jedan način života koji nije bio prijatan ni lak, stali su da nadgrađuju i svoj govor, da osluškuju i prihvataju taj viši, beskućnički jezik. Sve im se predstavilo kao novost i pustolovina: izanđali obrti, tuđice, ali i neke naše, na selu ređe upotrebljavane reči. Čak i poštapalice, tj. prilozi ipak, takođe, naime, međutim mogu odavati negovanije izražavanje, a već o onome "rekao sam ti iks-puta" da i ne govorimo. Volim anegdotu o novopridošlom Beograđaninu, jučerašnjem seljaku, koji je susrevši zemljaka, razvezao priču: "Idem ti ja juče Balkanskom, pa siđoh do Gavrila Principa, kad, međutim... čuj mene: međutim! šta veliš, a?"

U autobusu Livno-Bugojno-Jajce slušao sam, jednog leta, mladog, birokratskom frazeologijom zaraženog seljaka. Bio je to srdačan, živahan, brzorek mladić; videlo se da gori od želje da porazgovara sa nama, slučajnim i nadurenim saputnicima. Potreba neodoljiva i česta kod onih koji žive usamljenički, na selu, kao i kod ljudi koji teže nečem drugom, višem. Učinio mi se smešan, dirljiv, i tako beznadežan: sve je hteo, i sve mu se izmicalo. Mršav, opaljen suncem, sa preporođenim licem onih koji se retko briju, ali kada se dohvate brijača, onda to obave temeljno, do ispod kože. Odelo uredno i čisto, no opažalo se da je nenaviknut na nj, a i ono na svog nositelja. S tugom sam pratio njegove napore da se približi znojavim malograđanima što su se, krajem tog avgusta, vraćali sa svojih godišnjih odmora. Hteo je pošto-poto da se umeša u razgovor, no mi smo ga odbijali. Šta se nameće, kad nije naš! Ljudi ponekad ne daju ni ono što ih ništa ne staje, valjda da se ne bi remetio red po kojem do važnih stvari treba dolaziti s mukom. Mladić je hteo da priča, da se bratimi, da nauči štogod, da pokaže kako je i on neko i nešto, no otpor saputnika, vođen sitnim zlom bez imena i razloga, kao da je i njih same sputavao i nadjačavao. Želeli smo po svaku cenu da mu predočimo kako je nepristojan, kako se trpa onamo gde ga niko ne zove. No on se, srećom, na našu neljubaznost nije mnogo obazirao. Hvatao je odlomke razgovora, uplitao se i nadodavao ovo ili ono, i tako ispunjavao tišinu u koju su ga nemilosrdni saputnici gurali. Onako razdrljeni, u belim majicama ovalnih izreza na prsima i na leđima, u kratkim pantalonama širokih, do guzova zinulih nogavica, u natikačama i sandalama, oni su ga očito izazivali i privlačili, iako ničeg zanimljivog na sebi, a verovatno ni u sebi, nisu imali. Šta li je u njima nalazio? Čime su ga opčinjavali? Verovatno izvesnom varoškom opuštenošću, lakoćom u pokretima, kratkovidom sigurnošću ljudi koji ne moraju da misle šta će večeras pojesti, šta sutra obući... Sličnu snishodljivost pokazuju mnogi naši ljudi prema strancima, naročito kad su oni naoružani foto-aparatima, gumenim dušecima, termos-bocama i suncobranima na rasklapanje. Neukost se klanja nadmenoj gluposti. Prizor sam viđao u raznim delovima sveta, i uvek se svodio na napor pripadnika jednog kulturnog kruga da se vinu u drugi, viši, cenjeniji. No srdačni domoroci, već pri prvom pokušaju da stupe u dodir sa bogatim strancima, neizbežno zapadaju u žalostan položaj. Oni se nadaju da će poznavanjem neke oblasti, ili jezika, ili pukom predusretljivošću, preskočiti kulturne i društvene pregrade koje se između njih i stranaca dižu. Onaj koji je u povoljnijem položaju to, pak, prihvata kao nešto što se po sebi razume, i osnovna razdaljina se održava.

Mladić je pokušavao da nam predoči da je savladao naš jezik: vešto i nametljivo se služio političkim žargonom, s pravom pretpostavljajući da će nam se tako predstaviti u najpovoljnijem svetlu, te da ćemo ga dobro razumeti. No on je i previše dobro vladao tim jezikom, pa je probudio nešto od onog ljubomornog podozrenja što ga posednici na muku smognutih diploma osećaju prema bistrim, no neškolovanim ljudima. Mladić je uporno brbljao, sam protiv svih, upadao u spor i nezanimljiv razgovor kadgod bi mu se prohtelo, pokretao neočekivane teme, i komentarisao sve što bi, nepozvan, čuo. Razvijao je ono što je ovlaš bilo dirnuto, držao sve konce u svojim rukama. Ljudi su ga pogle[']dali prezrivo i iskosa, gradeći se da ga ne čuju. Svejedno, njegova nadmoć je bila očigledna. Vladao je jezikom decenije, obrtima iz uvodnika i referata, bolje no mnogi od tih činovnika i lezilebovića. Taj da je imao malo sreće, mislio sam, da se na vreme uključio, daleko bi dogurao! Na jednodnevnom odsustvu s posla proveravao je svoju bojnu opremu; borio se za ravnopravnost sa onima koji žive u velikim gradovima, pokazivao im da ume i može sve što i oni. Pobeđivao je, no previše ubedljivo i nepropisno, da bi mu pobedu priznali.

Kad bistar seljak udari u fraziranje, on to čini sa žarom koji ni oni na izvorima nemaju.

Za sve je imao spreman, nepogrešivi komentar.

Jureći preko Livanjskog polja, primetismo rasejana stada ovaca; leva strana doline zabele se od ovčjih runa, kao da su oblaci po zemlji popadali. Nastade žamor. Svi poustajaše i načičkaše se uz prozore. Neki starci iskriviše vratove u pogrešnom pravcu.

— Vidi, vidi onamo.
— Odozgo se činilo da je kamenje.
— Da li ih s psima čuvaju?
— To se sve izvozi, od ove vune mi džempere ne nosimo.
— Da li je to zadružno, ili privatno?
— Ovcama je svejedno.
— Šta li rade s jagnjićima?
— Kolju ih, šta bi drugo.
— A valjda poneko i ostave!

Mladi čovek, jedini, nije se pomakao sa svoga mesta. On se u životu barem ovaca nagledao, pa mu nije bilo do tih varoških besposlica. Podsmešljivo je pratio taj nezreli razgovor. Kad se stada izgubiše u daljini i decu, već sasvim raspuštenu, izudaraše i išćuškaše (na ovakvim, dužim putovanjima, deca se u nas bez ustezanja tuku), mladi saputnik oseti potrebu da zaokruži naše nesređene utiske, da im dadne teorijsko objašnjenje, da ih podvede pod jednu opštiju istinu:

U ovim krajevima postoje idealni uslovi za eksploataciju stočnog bogatstva!

Trbonje izmenjaše prezrive poglede, možda zato što se sami nikad ne bi setili tako jezgrovitog zaključka.

Kasnije, u uskoj rečnoj dolinici, promakosmo pored nevelike crkve, koja se dizala tik iznad krivudavog puta. Istočni zid joj beše ukopan u brdašce obraslo kvrgavim zelenkastim stablima šljiva, pa se činilo kao da, leđima naslonjena na breg, odmerava prolaženje časova i ljudi. Neko ispriča da se crkva, davno, nalazila na desnoj obali reke, pa su je anđeli, da je Turci ne bi zapalili, jedne noći preneli na levu obalu, gde se i sada nalazi. Opet se izrodi preklapanje i domišljanje.

— Nije to ništa, u Americi premeštaju kuće od deset spratova!
— Nije u Americi, nego u Rusiji.
— Ali ovde su anđeli...
— Jaki neki anđeli.
— Bolje ćuti, vidiš nad kakvom smo provalijom!
— Nije im bilo teško, put je uzak.
— A šta, Turci nisu znali da plivaju?
— Sprdaj se, sprdaj, dok te ne lupi jednog dana!

Kad razgovor uminu, mladić izbaci jednu od onih ubistvenih, neoborivih mudrosti, koje se smatraju za obrasce naučnog tumačenja sveta:

— Sve je to prazno sujeverje!

U Bugojnu, u kafanskoj bašti, kelneri se rastrčaše; dok dlanom o dlan, uslužiše nas.

— Svaka im čast.
— Šta će, tri autobusa na dan prođu, pa ako tu nešto ne uhvate...
— Jeste, al opet...
— Može i naš svet, kad hoće.
— Šta vredi, kad neće!

Najzad, kad svi pređoše na crnu kafu, mladić objasni u čemu je stvar:

Nagrađivanje prema učinku daje sve bolje rezultate.

Pred Jajcem udarismo lošim putem. Onaj kojim smo dotle išli trebalo je da se zvanično pusti u saobraćaj tek kroz tri dana, pa je privremeno bio isključen, zbog vezivanja trake, i ostalog. Rekoše da se sprema veliko narodno veselje. Neko pomenu kajakaško takmičenje.

— Da ostanemo ovde dva-tri dana!
— A što samo dva-tri dana? Bolje do jeseni!
— Ala će tu biti sveta!
— Ima pola Bosne da se slegne!

A mladić će brižno, i više za sebe:

Samo se pitam, hoće li doći i drug Beli?

Tako su, onih godina, zvali jednog istaknutog političara. To jest, tako su ga zvali njegovi prijatelji i ratni drugovi. Obični ljudi znali su ga po imenu i prezimenu, pa su ga tako i pominjali. No naš saputnik nije težio običnosti, sačuvaj Bože! Stremio je nečem višem, i bio je, videlo se, za to sposoban. Pažljivo je osluškivao jezik kojim visoki i uspešni govore. Gutao je televizijske i novinske vesti, vežbao se. Prazno sujeverje, objektivni uslovi, diskusija predgovornika, nagrađivanje i učinak, smernice i intencije, drugovi Crni i Beli... Kupio je mrvice sa televizijske trpeze, utiskivao u svoju svest i ono što hartija jedva prima. Stil loših novinskih članaka pričinjavao mu se vrhuncem pameti, ukusa i otmenosti. Za jedan suvoparni uvodnik bio bi dao sve sočne reči maternjeg jezika. Uvodnici se sastavljaju i štampaju gore, a sočna leksika živi među ovcama i kukuruzima. Rođene nas reči pokopavaju, dok nas tuđe izvode na širok put, u svet.

Izgubivši oslonac u jednoj kulturnoj i jezičkoj zajednici koja je bila postavljena na drugim osnovama, seljaci-frazeri su zapali u tužno jezičko beskućništvo; no oni ga doživljavaju kao oslobođenje, i ponose se njime. S poverenjem primaju sve što im televizijski spikeri govore, trudeći se da ih oponašaju. Kad, recimo, govore o izgledima vremena, ne upravljaju se više prema boji smiraja, položaju oblaka i letu ptica, već ponavljaju ono što su preko malog ekrana čuli. Upitavši jednog kakvo vreme za sutra očekuje, dobio sam ovakav odgovor:

Kamenko je rekao: spremite kišobrane!

Kamenko, kišobrani: to pripada nekom lepšem svetu, pa se zato tako rado prihvata. Što se preko radija i televizije čuje, ili se u novinama pročita, to postaje obrazac dobrog izražavanja.

U autobusu za Beograd jedan mlađi seljak, na odsluženju vojnog roka, upita me:

— Znaš li kad stižemo?
— Po redu vožnje u osam.
— Uh, a ja u osam imam presedanje za Mitrovicu. Šta misliš, hoću li stići?
— Zavisi, da li će ovaj kasniti. Ako na ulazu u grad ne bude gužve, i ako nas semafori ne zadrže previše, možda ćete i stići... A i onaj za Mitrovicu mogao bi da pođe malo kasnije...

Znači, odlučivaće minute, — mračno i tragično odrecitova sportski komentator radijske stanice Beograd.

Od onog ko je jači sve se rado i s poverenjem prima. Sve, pa i pogreške. Cilj je: ovladati jezikom vlasti. Biti ono što nismo. Jer to što jesmo najčešće nije zabavno niti na previsokoj ceni.   
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 11:02:23 pm »

*
Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)


BRBLJANJE

Čovek ne govori samo onda kad ima, već i kad nema šta da kaže. Kao i tolike druge sposobnosti, i moć govora se može izokrenuti, usmeriti u naopake svrhe, sve dok se ne poništi. Tada nastaje prekid govornog saobraćaja; počinje brbljanje, ili oponašanje saopštavanja. Brblja se na sedeljkama i po kafanama, na skupovima i sastancima, po novinama i po knjigama, na svakom koraku. Ljudi su odnekud shvatili da se i prostim natrpavanjem reči može štošta izraziti; ili su se ponadali da će kvantitet, sam od sebe, preći u kvalitet. Pritom se ponekad i štogod tačno izbrblja, neopaženo, slučajno. Opšti stav umanjuje odgovornost; jasan cilj se ne vidi; a to je, čini se, najvažnije.

Brbljanje je, svakako, znak nekog oboljenja, kako kod pojedinca, tako i u široj zajednici. Brblja se da bi se iskrivotvorilo i nadomestilo izricanje, ili da bi se, detinjastim zabušavanjem, zaobišlo kakvo neprijatno pitanje. Iza svake bujice reči najčešće se krije nešto potisnuto ili izbegnuto. Otuda, valjda, onaj neumesni polet, nerazumljiva energija u brbljivaca: postoji skriveno jezgro koje daje posredni podsticaj, pa iako ga se reči ne dotiču, ozračene su njime. Posle neprijatnih uzbuđenja ili postiđujućih okolnosti, iz kojih smo se iščupali, neodoljivo se raspričamo, ali vrlo, vrlo retko o predmetu samom. Govorimo o svemu, osim o onom što nas boli. Naravno, može se brbljati manje ili više uglađeno. U tom smislu razlikujemo pričljivost prijateljskog književnog panagirika od beskrvnog političkog preklapanja. No u oba slučaja, baš kao i u salonskom ćeretanju, suštinska se pitanja izbegavaju.

Prazno govorenje nekad se negovalo po salonima, ali sad je, eto, osvojilo konferencijske dvorane, redakcije, ulicu. Onemogućene u svojoj osnovnoj ulozi, reči su počele da se odaju ludovanju. Brbljanjem se po pravilu nešto zataškava; a bogme se i ima šta zataškavati! S druge strane, nešto se govoriti mora. Zato pričamo ono što je nepovezano i bezopasno, koliko da damo glasa od sebe. Živ mi Todor, da se čini govor.

Mogla bi se izdvojiti tri oblika bolesne pričljivosti (logoreje), s kojima se najčešće susrećemo. (Možda postoje i drugi oblici; od mene, kao izučavaoca i klasifikatora, dovoljno je što sam i ova tri uočio):
a) logoreja kao izraz psihičkog poremećenja;
b) logoreja kao oblik društveno kodirane retorike;
c) logoreja kao odlika izvesnog stila.


Nezaustavljivo pričanje — iz straha od tišine, ili iz koje druge potrebe — uočeno je kao odlika nekih duševnih oboljenja. Čini se da je ono prateća pojava drugih, dubljih poremećaja. To bi bio najprostiji vid pričljivosti. Obrazac se, prilično verno, ponavlja i u onim višim, društveno priznatim vidovima logoreje — u javnim govorima, i u jednoj vrsti književnih tekstova. I tamo su prave pobude skrivene, sadržaj odsutan, a cilj — oponašanje kazivanja. Reči ne imenuju i ne predstavljaju, nego se gomilaju po sili svojevrsne inercije, koja izmiče našim uobičajenim merilima.

Sigurno ste već susreli onog našeg živopisnog sugrađanina — zovu ga Pera Zvezdaš — kako, sa loptom i balonom izvor-vode, kao oluja promiče ulicama, i, iskrivljenih usta, govori svoj beskrajni monolog o ratnim i posleratnim prilikama, o uspesima i porazima njegove voljene Crvene zvezde, te o levici njezinog napadača Bore Kostića. U tom se brbljanju mnogo šta dotiče, ali se, iz lako razumljivih razloga, ništa do kraja ne isteruje. Pokojni Žika Strip je, u svojim memoarskim zapisima, pribeležio i od zaborava sačuvao jednu Perinu besedu (a verujem da se neko setio te ovog vrsnog govornika i značajnu ličnost našeg javnog života i na magnetofonsku traku snimio). Evo jednog od njegovih uličnih monologa:

Furtum, furtum ajdovčina, vitamini, preparati, drvoredi, vodoskoci, pod sneg, pod led...! Kapu dole, pepeo na glavu... Vitamini, hormoni, aqua destillata, topčiderska ladna voda...! Peru kasapina napali, napali, ja tu stižem — bijem, bijem, ne mogu da prebijem, glave tvrde, oni gutaju, gutaju, ne mogu da progutaju! Zato više nemojte prodavati Hitleru tregere, jer u Vavilonskoj kuli nema struje... Ja kažem Boro Jabučilo, dok ti ubiraš devize po Italiji, majka ti muze krave po Obrenovcu!... Dimovi, dimovi, prozor, vrata, zidovi — dupliram! Boro, Boro, vrati mi mojih pet hiljada dukata!... Ja kažem: redov Pera, drugopozivac, četiri puta miropomazan, i dva puta neosuđivan u kraljevačkom vojnom sudu u Ekslebenu! U Meksiku sveže okrečene kuće. Ja kažem: Pele, Pele, nemoj da igraš bos! Atomska levica Bore Jabučila, prvi jugoslovenski kosmos u satelitu!... Čovek Šoškić od gume izbacuje, prebacuje, zabacuje, podbacuje, odbacuje!... Bora Jabučilo, atomska levica, ubacuje, nabacuje. Svi na brdo, semenke u džep! Grickajte semenke i gledajte u kosmos! Medžedova baklava, sitna kao kocka u Balkanskoj ulici... Medžedova baklava u kosmosu četiri banke! Soliteri, soliteri, nema mesta u barakama...

Jedan od upečatljivih elemenata beogradskog folklora, Pera Zvezdaš se, u mojoj svesti, vezuje za čitavo jedno razdoblje naše istorije i naše brbljivosti. Među javnim ličnostima, Pera se isticao slobodom i nezavisnošću u nastupu; vikao je što ga grlo nosi, a šta je, kome i zašto govorio, nije se dalo ustanoviti. Bio je pronašao sadržaj koji se, bez opasnosti, u svakoj prilici može saopštavati: govorio je o fudbalu i fudbalerima. Tu je svakom dozvoljeno da misli i govori što ga je volja, da prorokuje i da preteruje. Osnovna nit Perinog pričanja često se kidala — provaljivale su predratne i ratne uspomene — da opet isplivaju časovi Zvezde i Partizana. U druga područja javnog života Pera je zalazio samo ovlaš; iako se govorilo da je lud, on je odlično znao šta se sme, šta ne sme doticati. Pokazivao je: o čemu se, i kako, bez zazora može ćaskati. O fudbalu i o malim nevoljama malih, nepoznatih ljudi (poslastičar Medžed, kasapin Pera).

Nevino i nezlobivo, brbljanje je Peru ipak kompromitovalo. Večiti diskutanti, referenti i koreferenti, kao i pisci određenih kritičkih tekstova, svojim brbljanjem postižu društveni ugled. No oni imaju i dodirnih crta s Perom. I veliki zvezdaš se, poput njih, obraćao čovečanstvu, to jest narodu. Ni njemu, kao ni njima, nije bilo važno razume li ga ko, sluša li ga ili ne sluša. Po tom shvatanju svrhe govorenja, reči, same po sebi, nemaju dostojanstva, značaja, ni vrednosti. Govornici ih stoga prodaju pošto su ih kupili, budzašto. Nije li to čitav jedan estetski i idejni program, onaj isti koji nadahnjuje pisce izvesnih tekstova iz kulturne i političke problematike? Ne pristaju li uza nj i mnoge druge javne ličnosti? Pera je govorio da bi samoga sebe čuo, da bi govorenjem odredio svoju važnost u životu. A šta drugo čine neki cenjeni javni govornici i pisci, čije su nam besede ponekad nerazumljivije i od Perinih poklika, i, uz to, neuporedivo dosadnije?

Diskutantska logoreja, za razliku od individualne, ili one "književne", ne izigrava živost, ne pada u veštačka uzbuđenja. Ona je ledena, trezvena, mrtva. Brbljanje bez poleta, po dužnosti, naročito je mučan oblik nasilja nad rečima. Ludost bar donekle može da ublaži glupost, da nas uveseli. No govoriti i besmisleno i dosadno, to sebi mogu dopustiti samo oni koji nikakva dopuštenja ni od koga ne traže. Pera je, barem, govorio sa zanosom; nije davio. Kad bi se oglasio, ljudi bi sa svih strana nagrtali i četili se. Zvanični govornici se trude da budu što dosadniji; valjda im se čini da će tako delovati ozbiljno i upućeno. Bitno je da se uzme reč, i da se, uzeta, što je moguće duže ne predaje. Šta se sve nije pokušavalo da se ova vrsta napasnika unekoliko ograniči, pa ništa. Ne pomažu ni opomene predsedavajućeg, ni unapred utvrđena ograničenja, ni iskašljivanja. Diskutant je s dobrim razlozima uveren da govoreći potvrđuje svoju društvenu korisnost, svoju pozvanost da objašnjava i predvodi. Dokazuje da je ovladao znanjem, da ume baratati predviđenim formulama. Reč je atribut vlasti, njeno oruđe; ona upravlja pojavama i životima. Imati, biti i govoriti postale su ravnopravne egzistencijalne odrednice: poslednja je važna koliko i dve prethodne. Uzimanjem reči govornik se izjašnjava za određeni sistem vrednosti i pogodbi. Pojedinac se toj igri može odupreti jedino ćutanjem. U tom smislu, negovorenje je rečito; ako je dosledno i uporno, ono se može smatrati poricanjem obredne brbljivosti.

Tu je, najzad, knjiška, književnička brbljivost. Ona ide od kozerskog ćaskanja o svemu i ničemu, do intelektualističkih nadmudrivanja. Poput Pere Zvezdaša, i književni brbljivac je zbog nečeg stalno uzbuđen. Moć asociranja u nj je veoma razvijena, i sasvim neusmerena. Tako se rađa obespućeni govor: ako je sve u vezi sa svim, tada ništa nije ni sa čim povezano. Bez predaha zanesen, literarni brbljivac najradije piše hvalospeve. Literatura je za nj jedan od načina da se u životu uspe. Hvali, da bi te drugi hvalili! Takav se pisac ni na čemu ne zadržava duže, niti o čemu razmišlja ozbiljnije. Kukavički dobronameran, ljubazan i ulagljiv, on godinama govori prijatne nesuvislice. No važno je da svi preživimo i poživimo, da jedni drugima izdelimo nagrade i počasti, i da, uz to, izbegnemo suočavanje sa sobom i vremenom.

Treba, doduše, reći da je književno stvaralaštvo teško zamislivo bez težnje ka slobodnom, pa i nekontrolisanom prosipanju reči. Uobrazilja se pokreće i tako što se verbalni okean uzburka. Ali snaga dara se meri po tome koliko se pisac neredu odupro, koliko ga je nadvladao, šta je iz njega izažeo. Među velikim piscima ima veoma štedrih, i onih do škrtosti obazrivih: na koju će se stranu ko privoleti, zavisi od temperamenta, obrazovanja, ukusa. Uostalom, mi ovde ne govorimo o velikim piscima — pa ni o piscima uopšte — nego o okoloknjiževnim brbljivcima koji nas zasipaju blagoglagoljivom kritičkom, esejističkom i komentatorskom prozom, doprinoseći opštem obezvređivanju reči. Pijano rasipanje reči utoliko više pada u oči što se o nekim drugim stvarima uporno i poslušno ćuti, da bi se o ovim, nevažnim, na sav glas brbljalo!

Metodom kojom su građeni izvesni automatski tekstovi u dadaističkom i nadrealističkom razdoblju počela se, u nas, koristiti kritička proza. Prizor neobičan, kad ne bi bio smešan, i svedočio o velikoj zbrci u glavama. Pometnja, izazvana nečednom lakorečivošću, uvukla se, s drugim lažima, u sve pojmove. Dobili smo nešto što je u isti mah nečitljivo i nepošteno; s rečima su počele da se izvode cirkuske tačke.

Pomešati odjeke baroknog, precioznog, impresionističkog i nadrealističkog postupka i stila mogli su samo oni kojima ni do kakvog stila nije. Tako su se namnožili tomovi tobože nadahnute, ili tobože učene kritičke proze, u kojima se ne govori ni o čemu. U to ćete se najbolje uveriti pokušate li da neki od tih ogleda, članaka ili osvrta sažmete, da sačinite ono što se zove resume.

Izvod se sačiniti ne da, pošto autor ne kazuje ništa.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 11:02:31 pm »

*
Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)


IMENA OD MILJA

Skraćivanje imena široko je rasprostranjena pojava, svakako u vezi sa modernim duhom brzine i praktičnosti. Sve bismo da pročitamo u izvodu, da progutamo u piluli, pa smo i imena svojih bližnjih doterali i potkusili. Tu, zatim, dolazi do izražaja demokratska težnja ka neformalnim odnosima. Nikome ne treba pridavati previše značaja i dostojanstva; svi smo ravnopravni, to jest svi smo zbliženi i nevažni. Skraćuje se, još, i iz otpora prema službenim odnosima, iz protivljenja duhu zvaničnosti i nadređenosti. Administrativne ustanove — vojska, policija, škola, matični uredi — neprestano nas, punim imenom i prezimenom, podsećaju na svakojake, uglavnom neprijatne obaveze. Opirući im se, skraćujemo, bar u privatnom saobraćanju, imena svoja i svojih bližnjih.

Nema šale sa onima koji nam se zvanično, i kako je propisano, obraćaju. Puno ime je teret i odgovornost, jasna svest o onome što dugujemo, što nas čeka. Zato, kadgod se može, gledamo da okrnjimo delić imena, da se sklupčamo i sakrijemo. Ljubomir postaje Ljupče, i već mu je lakše; skinuo je deo tereta sa leđa i sa duše.

Ima, zbilja, predugačkih imena, kako za čitanje, tako i za pisanje. Kostadin Karaoglanović. Ime dugačko, ponosito: treba ga poneti, i izdržati. Kostadinu i njegovim prijateljima nije po volji. Načinju ga, podsecaju, utajuju, dok ga ne učine slatkim i bezopasnim. Iz ljubavi, kažu. Ne ide im u glavu da oslovljavanje punim imenom može da bude natopljeno lepom i istinskom nežnošću. Uvereni su da je Kole ljupkije od Kostadin.

Kad se jednom počne sa skraćivanjem i tepanjem, kraja nema. Svi smo, posle rata, poskraćivali imena, i još ih smanjujemo. Uskoro se neće moći ni govoriti o hipokoristicima. Imena od milja na rođenju nam se već daju; osnovna mera se gubi. Malo su nam naši deminutivi, nego posežemo za nastavcima iz drugih jezika: Miki, Boki, Voki, Tori, Lulu.

Pojava se, očigledno, može opisivati i tumačiti na različite načine; nama je, ovde, stalo do jednog njenog značenja, koje se među ostalim, mogućnim, nazire. Nije li ona izraz jedne opšte, nesvesne težnje ka izbegavanju onoga što smo, ka skrivanju od sebe? Ili nam je mogućnost da budemo ono što smo i onakvi kakvi smo u načelu uskraćena, davno i za dugo osporena, pa smo i svoja imena počeli da prilagođujemo takvom osećanju sebe u svetu?

Puno ime izraz je odgovornosti, slobode i dostojanstva ličnosti. Ono skraćeno, podetinjalo, naznačuje umanjenu odgovornost. Kao da smo se svi odrekli jednog dela sebe, ili ga nismo ni dosegli. Kako možete ozbiljno da uzmete nekog ko se javnosti predstavlja kao Buca Bucić? U pedesetoj godini Bucić misli, postupa i dela isto onako nezrelo kao u desetoj, kad su mu pravo ime preokrenuli u pošećerenu skraćenicu. Kroz ceo se život provlači poluglasno, polutajno, senka senke. Trudi se da ne govori i ne misli do kraja; ako mu se kadikad i otme što nezgodno, unapred je izuzet od odgovornosti: pustite Bucu, on to iz nepromišljenosti. Buca je dobro dete kao što smo svi mi dobra deca, a deci pristaju skraćena imena.

Jedni ne mogu, drugi ne žele da budu ono što su. Kad Miroslavka iz Gukoša prispe u glavni grad, prvo joj je da se otarasi svog prostog imena. Zašto je ime Miroslavka prosto? Zato što je njeno. Sve je na njoj nezgrapno i izduženo, kodžasto i štrkljasto; sve je duže nego što treba: kosa, suknja, kaput, uši, i ona sama. Nema druge, nego da se skraćuje; ko je nezgrapan, teško će se udenuti u moderno vreme. Te Miroslavka podseče suknju, kaput, i konačno, sreže svoje ime: preinači ga u Miki. Miki u mini-suknji, u minijaturnom, za Beograd priređenom izdanju: loše našminkana vrtirepka samu sebe ne može da prepozna. Nastupa, laka i prazna, od sebe udaljena.

Mnogo je Miroslavki, Stanimirki, Živadinki i Leposava koje su izabrale lakša, lepša imena. Naši seljački kumovi, sa svojim epskim smislom za dužine, nisu mogli slutiti da će se tako brzo, i naglo, sva merila promeniti, te da će neka imena postati smešna i neprihvatljiva. Novi kumovi, po selima, već skraćuju. Miroslavka je i u Gukošima mogla da postane Mira; no tek u glavnom gradu, u odgovarajućem društvu, uspela je da se potvrdi kao Miki. U tome su joj pomogle prijateljice i vršnjakinje, obezimenjene kao i ona.

I ne samo što se, iz jednog od natuknutih razloga, puna imena skraćuju, već ljudi nastoje da i sami svoje nadimke nametnu užoj i široj okolini. Slikar Bogosav Petrović odlučio se za Boki. Prodor novog imena on je povezao sa potvrđivanjem svog slikarskog dara. Zovite me Boki! Ime kratko, prosto, ubojito; zatreba li, svet bi moglo obigrati! Ničeg od tužnog domaćeg mirisa i ukusa. Boki je svoje sterilizovano ime nametnuo prestoničkoj štampi, bradatim likovnim kritičarima, enciklopedijama, i tako se zbližio sa izabranicima kulturnog i javnog života: svi mu oni tepaju kao da su ga na kolenu cupkali. Miroslavka je morala dugo i stidljivo da potura svoje doterano ime, dok se Boki, posle prve izložbe, nametnuo preko radija i televizije.

Promenjenih, uglađenih imena, podetinjali, svi tepamo jedni drugima, puni one nezdrave nežnosti koja se razvija u sputanim, prisilno združenim sredinama. Ako i u čemu, u nemišljenju smo se izveštili. I ovde je glavno zabušiti, olako rešiti teškoću, sakriti se od sebe i od drugih.

Bežeći u hipokoristike, otkidamo se od svoje seljačke osnove. Naša su imena, često, imena presna i jaka, gladna, napadna. Valja ih upristojiti, prilagoditi ih uslovima umanjenog življenja, usaglasiti ih sa suženim rasponom bića, ograničenim prostorima slobode. Od nas se očekuje da budemo lepi, dobri, pitomi. Radoslav traži svoje, ne odstupa, ume i da se razmahne. Sa Rajom, koji se i sam za Raju izdaje, možeš da radiš šta hoćeš.

Merila o lepom i ružnom, zastarelom i modernom, tu su, kao i obično, zasnovana na nerazvijenom ukusu, ili na osećanju da je ružno ono što je odveć naše, a lepo što je slatkasto, neobično. Zašto je ime Milosav ružno i prosto? Mora da ga takvim oseća Milosav Mišić, u javnosti poznat kao Mile Mišić. Grčeći se i žmureći, provlačeći se kroz svakojake rupe, Mile je doterao do direktora Gradske galerije. Doduše, to nije neka naročita galerija, ali ni mi nismo što bi trebalo da smo, niti je Mile Mišić — Mile Mišić. Svi nosimo vesele maske, i dobro nam je, živi smo.

Zanimljiv je, konačno, slučaj Dragoljuba Petrovića, profesora našeg jezika i književnosti na Univerzitetu, predavača i uređivača, prepisivača i popisivača... Dragoljub se, oko godine 1950, odjednom počeo predstavljati i potpisivati kao Dragan. Da li je iko, u vreme kad je profesor došao na svet, i kad su mu poklonili jedno časno seljačko ime, mogao pomisliti da će se to Dragoljub jednog dana izvrgnuti u sprdnju, da će mu loši komičari poprostačiti izgovor, prebacivši naglasak sa a na o? Bilo kako bilo, to je ime dovelo u nepriliku ovu marljivu ličnost našeg kulturnoprosvetnog života, ličnost koja do naroda i nacije veoma drži. Nacija je sveta i uzvišena zajednica, ali šta vredi kad svojim sinovima daje prosta imena! Zato se valjda, jedan deo naše nacionalne inteligencije počeo raskrštavati.

Sve to dolazi od pretpostavke da postoje lepa i ružna, prikladna i neprikladna, uzvišena i prosta imena. Hjum je o tom pitanju imao drukčije mišljenje. Po njemu, vlastita imena poseduju denotaciju, ali nemaju konotaciju (obeležavaju, ali ne znače, ne izražavaju suštinu). Slično shvatanje razlaže i Platon u Kratilu. No naš Petrović o tome ima drukčiji stav. On je moderan čovek, čovek akcije, pa nastoji da popravi što se da popraviti. Filosofi su, vekovima, objašnjavali imena. Sad je došlo vreme da ih skraćuju i menjaju.

O nekim ozbiljnijim posledicama ovakvog shvatanja uloge imena i imenovanja reći ćemo koju reč u narednom poglavlju.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 11:02:39 pm »

*
Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)


PREKRŠTAVANJE

Prekrštavanje, ulica, gradova, ljudi, pa i čitavih država srazmerno je nova pojava. Ona je u vezi sa najstojanjima da se tok istorije uputi u željenom pravcu, da se konačno odredi šta je u njoj važno, šta sporedno, šta treba pamtiti, šta zaboravljati. Naknadnim imenovanjima i razimenovanjima jedni se događaji potiskuju, drugi ističu; ove se ličnosti veličaju, one guraju u pomrčinu. Tako prolazi slava sveta: jednim migom, zamenom ulične table, tiho, i bez obrazloženja!

Svako je ime, u izvesnom smislu, sudbina i prokletstvo. Odbacujući ga, preinačujući ga, čini nam se da se rasterećujemo. Promenimo li ime, nadamo se da će se i sa suštinom nešto poboljšati. Iako nepovratno star, čovek se još zanosi samoobmanom počinjanja od nule. Prekrštavamo, i menjamo prekršteno, i ono što je tri puta menjalo ime po četvrti put krštavamo. U tome nas poletu niko ne zaustavi. Jedna nam imena ne valjaju po zvuku, druga po asocijacijama, treća zbog uloga koje su njihovi prvi nosioci u istoriji igrali. Neka nas podsećaju na mračnu prošlost, dok nas druga nadahnjuju verom u budućnost. U tom se duhu i vrše zamenjivanja.

Lična imena se, i inače, ne drže najbolje osoba i stvari u čijoj službi stoje. Ime Dragoljub, recimo, podjednako uspešno pristaje i plemenitim ljudima, i gadovima. Kad malo razmislite, i sami ćete posumnjati u to da se planeta Mars neizbežno i s valjanim razlogom tako naziva. Njeno pravo ime, ukoliko postoji, možemo jedino slutiti. Što duže mislite o jednom predmetu, to njegovo ime postaje sve nevažnije i nestvarnije. Te, kad je tako, što se ne bismo igrali? Što pomenutu planetu ne bismo svakog dana zvali drukčije? Po trenutnom osećanju, ili kako nam se kad prohte. Priroda znakova je proizvoljna; nauka pruža podršku prekrštivačima! Ako, prema Sosiru, a i prema našem iskustvu sa planetom Mars, nemamo nikakvog ozbiljnog razloga da deo tela kojim mislimo nazivamo glava, još je manje opravdanja da ulicu kojom se od železničke stanice penjemo prema centru zovemo Balkanska. Što prvo ne bi bila baldunka, a drugo ulica Paje Pajića? Što se baldunke tiče, teže bi išlo; odveć smo se navikli na ono glava. Kad je u pitanju ime ulice, čoveka ili grada, sistem je klimaviji. Prekrštivači su to shvatili, i bacili se na posao. Juče Balkanska, danas Petra Mučibabe, sutra cara Tanasija: kogod kroz tu ulicu prođe, ima pravo da je prekrsti, i tako obeleži svoje prisustvo u istoriji.

Dakako, ovde nije reč o pojedincima, o njihovim tačnim ili pogrešnim doživljajima reči. Kakogod naopake predstave o ovome ili onome imao, pojedinac retko može da naškodi ozbiljnije. Nevolja počinje kad se improvizovanju skloni duhovi dokopaju vlasti, i kad zbrku u svojim glavama povežu sa nekom manje ili više prikladnom ideologijom. Lične sklonosti i odbojnosti tada se prevode u zakonska akta, u naredbe. Ulice, gradovi i ljudi prekonoć menjaju imena. Da, i ljudi. U jednoj evropskoj državi obnarodovan je zakon koji obavezuje sve građane da, pre isteka kalendarske godine, promene ona imena i prezimena koja su nepodobna sa političkog, ideološkog ili moralnog stanovišta. Na udaru su, pretpostavljamo, imena tipa Muhamed, Gotlib, Guzina. Možemo samo da zamislimo proizvoljnost koja će u ocenjivanju podobnosti doći do izražaja!

Prekrštavamo, a prekršteno s mukom životari. Ili kopni ono samo, ili mu se novo ime ne drži. Uzmite vizantijsku prestonicu: Vizant, Vizantion, Bizant, Carigrad, Konstantinopolj, pa još Stambol, Istambul... Ali tu su se, barem, carstva skrhala. Mi danas pometnju pravimo iz čista mira, ili iz želje da unapredimo nazadnu toponimiku planete. To se može, a i može nam se. Dozvolu ni od koga ne tražimo.

Vazda proizvoljno, svako ime, a vlastito pogotovo, traži mnogo vremena da bi se vezalo za ono što označuje. Stari gradovi su rasli sporo i dugo, a imena njihova, kao i njihovih ulica, dolazila su sama od sebe, javljala se u pravom času i na sudbinski način. Danas se ulice isuviše brzo prosecaju, pa prirodna imena ne stižu da se obznane. Novostvoreno treba nekako obeležiti, prišiti mu brojku, ako se ničeg drugog ne možemo setiti. Možda je i bolje ulicama davati brojke, no nasilu ih povezivati sa lučonošama ljudske borbe za napredak. To je stvar osećanja i ukusa.

Tek, čovek se, od nedavno, dosetio da bi prilikom imenovanja mesta i saobraćajnica mogao da poobavlja i neke druge, korisne poslove: da proslavi, večnosti da zavešta važne ličnosti i događaje. Počeo je da nadzire svoju sredinu, da joj kumuje. A ko može da krsti, može i da prekrštava. Tako se zašlo u ulice koje su imale imena, krenulo se u ispravljanje i osavremenjivanje.

Spisak ulica je postao neka vrsta podsetnika iz svetske i nacionalne istorije. Ozbiljno se raspravlja: ko je u nj ušao, ko nije, kao da je reč o kakvoj strogoj enciklopediji, ili izbirljivoj antologiji. Krstitelji zasedaju, većaju, odlučuju. Pisac ovog teksta poslao je, pre tri-četiri godine, jedno pisamce Odboru za imenovanje ulica, u kojem je pitao: zašto su Jovan Dučić, Tomo Maretić i Dragiša Stanojević zaobiđeni pri deljenju te vrste priznanja. Odgovor nije očekivao, ali ga je — i to se dešava! - dobio: rečeno mu je da Dučić ima ulicu, da se predlog o posvećenju Tome Maretića prihvata, a siroti Dragiša Stanojević je odbijen!

I ulica, eto, može da deluje vaspitno, da, imenom, čuva uspomenu na one do kojih nam je stalo. Mi smo uvereni da sve ulice u večnost vode, pa, kad već tamo idu, neka prebace nas i naše drage. Počeli smo da im utrpavamo svoje ljubimce, da im podmećemo svoje samoobmane i zanose. Čineći to, ponekad preinačujemo zaletanja onih koji su se u nedavnoj prošlosti, s drukčijim zabludama, ali u istom pravcu trudili. Krivudavi i dugi, tokovi povesti se, nažalost, ne mogu usmeravati prema trenutnim željama i hirovima. Imena evropskog kalendara su se stolećima učvršćivala i pomerala, da na kraju deseti po redu mesec ponese ime osmog, dvanaesti desetog, ovaj imperatora, onaj boga rata... Nesređeno i nepoučno, ali ispraviti se ne da, i dobro je tako kako je... Vođi francuske revolucije predložili su poučniji sistem, ali uzalud: nije se održao. Izvan vremena i protiv vremena ništa se trajno izvesti ne može. Svet ne živi, niti imena postoje po kakvom korisnom i preglednom planu, već po nekoj drugoj nuždi.

Dovoljno je da ulica, ili grad, ili čovek, poduže vreme nose jedno, makako "ružno", nevažno ili neuputno ime, pa da se ono stopi sa onim čemu je dodeljeno, da se usklade proizvoljnost i nužnost. To je ono što mi, izgleda, ne shvatamo, pa im namećemo naša nepouzdana merila, vođeni neznanjem i sumnjivim nadahnućima. Svaka ulica, grad ili čovek hoće ime za sebe i zbog sebe, a ne zbog ličnosti ili događaja povodom kojih im se imena predlažu. Zato i jesu najbolja imena koja su se pojavila sama od sebe, u vezi sa funkcijom, ili kojom drugom odlikom mesta, odnosno grada. Tako, ulice: Cvećarska, Hlebarska, Užarska, Ratarska, Kovačka, Duga, Kriva, Visoka, Nova, Stara, Cvetna, Devojačka... Ili: Buenos Aires, Sumrakovac, Golija, Prokletije. Rasturati i poništavati takve nazive, ili ih zamenjivati savremenijim, znači ubijati unekoliko ono što je označeno.

Naša merila o ružnom i lepom, naprednom i nazadnom, prikladnom i neprikladnom, prilično su detinjasta i plitkoumna. Pre tri godine neki naši sugrađani pobuniše se protiv naziva svog naselja; ono se, o užasa, zvalo, i srećom, još uvek zove, Konjarnik. Zasmetala ljudima prostota te reči. Šta je neprilično u činjenici da su se tamo, nekad, odgajali konji? Kakve sramote u tome ima? Onaj ko je tom kraju dao ime bio je naprednije nastrojen od onih koji danas predelima i gradovima naturaju imena svojih careva, kraljeva, predsednika i ministara. Konjarnik je reč lepa i krepka, skovana kako treba. A mi bismo da tu uglavimo štogod kićenije. Na primer: Slavujev Gaj, ili, još bolje, Naselje N. H. Grigorija Varošlije.

Prust je, doduše, u Traganju, tvrdio da u reči Parma oseća nešto od stendalovske blagosti i odbleska ljubičica; ime Germant predočavalo mu je traku narandžaste svetlosti; Žilberta — nešto kiselkasto i sveže poput kapi iz zelene kante za zalivanje. Ali on nije mislio da bi, zbog oseta koje su u njemu budila, imena trebalo menjati. Naprotiv.

Svako vreme gaji svoje junake i svoje zablude; na prve, i na druge, ono ima pravo. Ali trebalo bi, donekle, voditi računa i o meri. Kad se ona prevrši, zablude prelaze u divljanje. Ako nam je već toliko stalo do nekih suvremenih nam ličnosti i događaja, ako bismo, i tim načinom, želeli da obeležimo svoj vek, pokušajmo da ih proslavimo ne nasrćući na već imenovano. Na sve strane niču nove ulice: poverimo im imena divota i svetinja do kojih nam je stalo. Nama se, međutim, čini da će starije ulice tu slavu srećnije i dalje preneti. Tu grešimo. Stare su ulice svoju snagu ovekovečivanja istrošile na druge, verovatno manje važne događaje i ličnosti, — ali šta da se radi, kad nismo bili u mogućnosti da ih blagovremeno pravilno usmerimo.

Zabuna je u ovome: smisao davanja imena nekome ili nečemu nije proslavljanje ovog ili onog pojma, ličnosti, već samo imenovanje. Od naziva gradova, ulica i pojedinaca ne mogu se praviti panteoni pod otvorenim nebom. U večnosti će se proslaviti onaj koga večnost bude htela, a ne onaj koga joj mi preporučimo. Imena moraju pripadati pre svega onome što se imenuje. Ako se naziv doista primi, događaj ili istorijska ličnost po kojem je došao povlači se u drugi plan. Kakve veze ima Knjaz Miloš sa onom saobraćajnicom koja se, u dva-tri zaleta i izdiga, kao skijaška skakaonica, spušta od Pošte ka Mostaru? Ko se, dok šeta Gračaničkom, seća divnog rujnozidog manastira? Na povod se pomišlja samo onda kad se ime nije stopilo, no ostalo da visi u vazduhu kao nasilni i neuspeli pokušaj.

Prekrštavanje može da uspe i da se opravda samo onda kad se suština neke stvari ili bića pre toga izmenila. Da bi postao Muhamed Ali, Kasijus Klej je dušu prekrstio. Sličan je prevrat načinio Alonso Kihano, u viteštvu narečeni Don Kihot od La Manče. Oni su, jedini, prikazali pravu, punu cenu prekrštavanja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 11:02:48 pm »

*
Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)


O REČIMA KOJE UTERUJU STRAH U KOSTI

Svi smo mi, ko manje ko više, žrtve vladajućeg jezika svog vremena. Davimo se u izanđalim formulama, ulećemo u zamke prividno nepobitnih istina, dišemo vazduh zagađen otpadnim jezičkim materijalom što ga ideologija, popularna nauka, novine, privredna propaganda i drugi oblici poučavanja, to jest ubeđivanja, iza sebe ostavljaju. Naš je vek obeležen čupanjem najširih slojeva iz neobrazovanosti: taj je pokret zadojen idejom Nauke od koje se očekuju odgovori na sva pitanja. Prvi korak otimanja od zaostalosti sveo se na prihvatanje gotovih obrazaca jedne retorike; svetom ne vladaju toliko ideje i ljudi, već izvesne reči.

Vredelo bi bliže opisati nasilje što ga, nad svakim čovekom, čini vladajući jezik jednog razdoblja i podneblja. To se nasilje vrši u znaku određenih reči, a podržavaju ga sintagme i utvrđeni obrti. Šire gledano, ono se iskazuje u jednom vidu funkcionisanja jezika, u nastojanju da nam se nametnu stavovi koji se ne mogu i ne smeju hladno, objektivno procenjivati.

Mnogima je poznata ona vrsta nelagodnosti, čak straha, što je osećamo pred vlastodržačkom leksikom. Jasno razlikujemo te, posvećene reči, od onih drugih, običnih, manje važnih. Mogao bi se sačiniti čitav mali rečnik imenica, pojmova, glagola i ličnih imena koji imaju povlašćeni položaj u procesu saobraćanja. Tako se izdvojio jezik u jeziku, nadjezik, kojim vladaju te, nedodirljive reči. One ne označavaju toliko stvari i ideje, koliko ih, same, zamenjuju. Idolatrija dostiže vrhunac na nekim javnim priredbama i recitalima, gde glumci mahnito, do u beskraj, razlažu svete reči na slogove i na glasove, skandiraju ih, ili ih, puni strahopoštovanja, ispisuju svetlećim slovima. Reč u sebi uživa, samu sebe hvali i slavi.

U osnovi ovog poremećaja leži uverenje da sve ideje nisu razmenjive, pa, shodno tome, ni sve reči nisu ravnopravne. Korisno je posmotriti kako se i u kojim pravcima ta igra razvija, te kako je pojedinci prihvataju i vode.

Iako neodređene, i upravo u meri u kojoj to jesu, ove bi reči da pozovu na delanje, da osude, ocene, zabrane ili podstaknu, da obeleže granice poželjnog ili nepoželjnog. Cilj naredbodavaca i zakonodavaca nije razmenjivanje iskustava; sve što oni žele, jeste da za određeno vreme utvrde pravac prenošenja naređenja. A da bi se to postiglo, potrebno je, između ostalog, oduzeti rečima njihovu libidinoznu sočnost, osakatiti ih i sputati ih. Neke od tih, krunisanih reči zavladale su dušama i kontinentima, odavno izgubivši i ono malo smisla što su ga nekad imale. Takvo, čudovišno opterećivanje pojmova vrši se svaki put kad u područje logike provale utopije, iluzije i voluntarističke opsesije. Reči su najlakše žrtve ideološkog bezumlja: ako se ne može upravljati životnim tokovima, može se njima. Ako se stvari teško poboljšavaju, lako ih je razimenovati ili preimenovati. U jeziku se, tako, namnože svakojake plitke apstrakcije, mađijski obrasci i zakletve, nabuja prava parazitska leksika, koja ne predstavlja ništa razumu prihvatljivo, ali zato jasno određuje prostor dozvoljenog mišljenja. Strahovlada je tako oštra, da se neke od tih reči moraju izgovarati isključivo tonom poverenja i ljubavi, nežno. Objektivna, ili neutralna intonacija liče na svetogrđe. Valja izbegavati i stavljanje pokaznih zamenica ispred tih svetinja: one ih postavljaju u objektivnu perspektivu, a tako dragocena znamenja hladnoći se ne smeju izlagati.

Desi li se da koja od njih zgasne, lako se zamenjuje drugom, isto toliko neodređenom, ali efikasnom. Tako je koncepcija robnonovčanih odnosa imala sezonu kad je likovala, i razdoblje opadanja. Ali i kad je bila na vlasti i kad je otišla u nemilost, slobodnu raspravu nije trpela.

Svete reči se menjaju, ali sistem ostaje. On ima snagu da svaku novu krilaticu posveti, da je utisne u čela i duše. Želi li ko da se uključi u tu mrežu saobraćanja, treba jednostavno da pristane na izgovaranje vladajućih sintagmi. Pitanje da li u njih veruje ili ne veruje uopšte se ne postavlja. Ko ponavlja lozinku, taj je za; ko ćuti, sam je sebe izuzeo. Nije hteo, ili nije mogao na nauči šifru.

Posvećenost te leksike ponekad se iskazuje u vidu prave poremećenosti. U tom je pravcu najdalje otišao onaj domaći profesor sociologije, veliki obožavalac progresa, koji se zalaže za to da se ta uzvišena reč — progres — ne upotrebljava u nedoličnim izrazima kao što su progresivno oporezivanje seljaka ili progresivna paraliza. Kako bolest može biti progresivna?

Sklop mišljenja koji počiva na mađijskoj snazi pojedinih reči ne poznaje promene niti unutrašnja kretanja i sazrevanja. Reči su pune samozadovoljstva, dok traju i važe, a kad ih izbace iz opticaja, najednom se, bez traga, survavaju u ništavilo. Ideje na koje se to mišljenje poziva same po sebi nisu bitne; važno je učestvovati u igri verovanja.

Vladajuće reči određuju okvire mišljenja, način na koji se mogu upotrebljavati, pa i sintaksu. Tako se logokratija učvršćuje u nekoliko pravaca, na različitim nivoima. Sistem je zatvoren. Svaki smeliji pokret mogao bi ga ugroziti. Otvoreno mišljenje traži ravnopravnost svih reči, shvatanja i pristupa. Čim se neke reči stave izvan domašaja slobodne rasprave, svi se odnosi remete, perspektive iskrivljuju. Prećutano baca senku na izrečeno, laž guta ostatke istine. Dosadna i ružna, lakrdija bode oči. Zbog toga se pokreću naivne skolastičarske rasprave o stilu, kvarenju jezika, krizi besedništva, itd. Iz izloženog je, međutim, jasno da je takva "stilistička" kritika frazerskog žargona polovična, da izbegava da se suoči sa izvorom zla, te da, često, negodujući protiv zastranjivanja i ogrešenja, nastoji da prikrije pravi izvor logokratskog nasilja. Govoriti, ovde, o lošem jezičkom ukusu znači zamenjivati suštinu sa jednim od njenih formalnih izraza.

U oblasti smo tzv. vrednosne retorike, o kojoj su u novije vreme raspravljali Bart i Markuze. Odlika te retorike je sabijanje činjenica i suda na prostoru jedne te iste reči. Uzmimo jedan primer: shvatanje jednog pisca je, u javnom glasilu, ocenjeno kao larpurlartističko. Iz konteksta se vidi da se larpurlartizam smatra pogrešnim opredeljenjem. Tako postavljena, ta karakterizacija umetnosti-radi-umetnosti ne može se pobijati, preispitivati, niti se takvo usmerenje sme braniti. Nije isključeno da autor koji izriče besprizivnu osudu ne zna šta larpurlartizam uistinu označava. To se proveriti ne može; dijalog je isključen. Jasno je da bi svaki stvaralac trebalo da se stidi larpurlartističkih iskušenja, da ih potiskuje i guši. Jasno je: a zašto bi to bilo jasno? Kome, otkad? Slobodnom čoveku ništa nije na taj način jasno, tako poznato, ni do te mere neprikosnoveno.

Pogledajmo još jednu, politički obojeniju reč, revizionizam. Dovoljno je da za nekog mislioca, stranku ili učenje reknemo da su revizionistički, pa da se tom tvrdnjom, koja može biti i netačna, izrekne bespogovorno negativan sud. Ko, zašto i šta revidira; nije li revizija opravdana i potrebna; vodi li je jaka, poštena ličnost; koji su ciljevi revizije; ima li među njima bar jedan vredan raspravljanja — sva takva pitanja unapred se isključuju. U logokratskom poretku reč revizionizam je postala sinonim za desno skretanje i podlu izdaju, i tu milosti ne može biti. Presuditelj je našao način da, klasifikujući, ubije. Osuđeni je, srećom, ponekad u mogućnosti da mu istom rečju uzvrati. Na korisnicima sistema je da budu u toku, da poštuju unutrašnji dogovor i samopregorno podržavaju ulogu vladajuće reči.

Frazerski žargon pun je tuđica i proskitanih, ničijih reči. Samo su beskućne reči kadre da istovremeno imenuju i ocenjuju. Čim neka pripada našem svakodnevnom iskustvu, čim je malo bolje poznajemo i osećamo, čim joj znamo obim prostiranja, javlja se mogućnost slobodne interpretacije, i vrednosna retorika je ugrožena. Što je reč udaljenija od životnih situacija, pokornije ćemo joj služiti. Sklop se drži na mrtvim pojmovima i blokiranim značenjima, a ono što se vidi jesu daleki odsevi pogrešnih pretpostavki, opsesija i proizvoljnosti kojima se slepo robuje.

Ako je verovati V. B. Jejtsu, to jest njegovoj pesmi The Rose Tree, neki političari su još početkom našeg veka osetili da politički jezik isušuje živo jezičko stablo. Mislim na razgovor između irskih vođa Pirsa i Konolija, u pesmi Ružino drvo, koja u mom prepevu i tumačenju ovako izgleda:

"Neki se", reče Pirs Konoliju
"Rečima olako služe",
"Od političkog jezika možda se
Sasuši grm naše Ruže;
Ili to samo nad gorkim morem
Duvaju vetrine kužne."

A Konoli će: "Grm bi trebalo
Zaliti, da ne zagine,
Da ozeleni, na sve strane
Da šiknu grane, da sine
Pupoljak, izjutra, kao
Ponos naše gradine."

"Ali gde da nađemo vodu",
Reče Pirs Konoliju,
"Kad su svi bunari presušili?"
"Naravno, od nas sviju
Ružin grm ište krv, da se
Njegove žile zaliju."


Po davnoj nuždi i iskustvu, mi znamo da bi svaka reč trebalo da imenuje nešto sasvim određeno, postojeće, važno, i da to čini razumljivim povodom i načinom. Samo pod tim pretpostavkama reč može da ispuni svoju saopštavalačku ulogu. Naravno, možemo načiniti dogovor po kojem reči neće imenovati postojeće, već prizivati nepostojeće; možemo udesiti pesničku igru u kojoj se do značenja dolazi slobodnom razmenom iskustava među rečima; pri svemu tome iskrsnuće razni nesporazumi, javiće se gubici na jednoj, dobici na drugoj strani. Tek, jedno je nekomuniktivnost moderne pesme, a drugo zamorna proizvoljnost frazerskog žargona. U njemu su reči prinuđene da budu više od onog što mogu, manje od onog što su. U neprilici, počinju da pletu mrežu laži oko nas.

Konkretnost značenja, svagda i iz početka, jedini je put za održavanje veza sa stvarima; put pesničke, dakle časne upotrebe jezika. Zato danas, više no igda, treba insistirati na jasnoći. Nejasnoća je stupila u službu nasilnika. Valja uporno i dosledno bojkotovati jezik koji ne podnosi lično osećanje i mišljenje, to jest slobodu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 11:10:23 pm »

*
Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)


ULOGA PSOVKI

Psovanje je omiljena i neiskorenjiva navika našeg sveta. Nju upražnjavaju i stari i mladi, obrazovani i neobrazovani, po gradovima i selima. Psuju muškarci, psuju žene, psuju čak i gimnazijalke, na javnom mestu, i na sav glas... Mazno, po beogradski: Beeenti... Na ulici i u kafani, za poslom i pri odmaranju, u oštrom sporenju i prijateljskom ćaskanju, svuda se psuje.

Zanimljivo je da je, od sredine šezdesetih godina, psovka počela prodirati u pozorišne komade i u filmove, u prozu i poeziju. U povesti psovanja to je novost. Kako da razumemo ovu pojavu? Da li je prodor psovki u umetnost, i, uopšte, u pisanu književnmost, znak osvajanja novih prostora slobode, ili je u vezi sa opštim srozavanjem kulturnih i civilizacijskih merila?

U monografiji o Karađorđu, Milan Đ. Milićević je zabeležio omiljenu Voždovu uzrečicu: "Kojekude, po duši te!" nikad nećemo saznati da li je, u toj psovci, sam Karađorđe izbegavao glagol, ili ga je pisac, iz obzira prema pristojnosti, izostavio. Ni psovač, ni zapisivač, takvih obzira, u našem vremenu, ne bi imali.

Ponešto iskrivljeno Vukovo načelo (Piši sve što govoriš, govori sve što ti padne napamet) nikad se kod nas nije doslovno primenjivalo. Pod pritiskom vojvođanskog sveštenstva i dela nezadovoljnih pretplatnika, Vuk je iz drugog izdanja Rječnika izbacio tzv. "bezobrazne reči". I u međuratnoj prozi gotovo je nemoguće naići na psovku: izvesnoj vrsti autentičnosti građansko društvo je pretpostavljalo hipokriziju. Vinaver, raspusnik jezika, u prevodu Gargantue, te u Hiljadu i jednoj noći, ume da bude raskošno lascivan, ali ni kod njega nema sirovih reči i vulgarnosti. On nam pokazuje kako se sve tajne Erosa mogu iskazati, a da se onih desetak imenica i glagola ne reknu. Pisanje je, između ostalog, igra zasnovana na poštovanju izvesnih konvencija. Naši su preci preko određenih reči bacili veo, kao što su oko bedara opasali krpe, pa su nam tako zaveštali neke običaje čijim se ukidanjem mnogo više gubi, nego što se dobija. U normalnim okolnostima, u uslovima istinske slobode, ljudi i ne osećaju potrebu za kršenjem te vrste zabrana. Do ovakvih pobuna dolazi u razdobljima očajanja.

To se kod nas desilo šezdesetih i sedamdesetih, u Beogradu i u Zagrebu. Preko noći su skinute zabrane sa tog dela leksike. Ako se neke važne stvari nisu smele reći ni napisati, moglo se, barem, psovati.

Negde sam pročitao da se u veštini psovanja sa nama mogu porediti jedino Mađari i Turci, za kojima ne zaostaju mnogo ni Rusi. Dakle, sve odreda narodi koji s Istorijom nisu imali sreće. Možda otuda potiče i njihova sklonost ka skarednim pretnjama i ruženju. Psovka je to: izraz nemoćnog, metafizičkog besa protiv sudbine. Gnev, što stvari teku tako kako teku. Zato, valjda, zapadnjak psuje mnogo manje, i čednije. On svoju ljutnju iskazuje izrazima kao što su: Dođavola!, Nosi se!, Odbij!, Gade!, Đubre!, Beži mi s očiju! Seksualni rečnik se koristi neuporedivo manje nego kod nas. Kad razjareni Francuz rekne "A tvoja sestra?", nije sasvim jasno šta joj želi. Merila pristojnosti tako su visoka, da se i reč kurva izbegava. U naslovu svoje drame, Sartr je tu reč naznačio tačkicama; La P... respectueuse. Englesko Fuck off! je grubo, ali je izrazito defanzivno. I mi kažemo Skini mi se!, samo se to kod nas ne računa u pravu psovku. Mi pretimo na sasvim drugi, aktivniji način.

Naše psovke izražavaju očajničku mržnju prema životu, one su nošene rušilačkom željom da se sve obezvredi i ponizi. One su, uz to, građene na osećanju da je seks vid mučenja i unižavanja partnera, radnja u kojoj muškarac ima apsolutnu prednost, i u kojoj pasivna strana ne može uživati, nego joj je dano samo da trpi.

Psovkom se, dakle, jednim potezom čini ispad prema ustrojstvu života, i prema govornim konvencijama. Sa svakim takvim ispadom ukreše se, za časak, varnica slobode. Uzmu li se u obzir uslovi u kojima već pola veka živimo, može se razumeti zašto su, šezdesetih i sedamdesetih godina, psovke, najednom, počele prodirati i u umetničku prozu. Mora da je, onih godina, ćutanje i uzdržavanje bilo prevršilo svaku meru.

Zbog dugogodišnjeg izbegavanja, u ovoj se vrsti reči bila nakupila znatna izražajna energija. Glagoli koji kazuju seksualne radnje, ili imenice koje u tim radnjama igraju ključnu ulogu, spadaju u "jače" reči svakog jezika. Psovkama je, doduše, osnovno značenje tih glagola iskrivljeno, ideja uživanja zamenjena je idejom mučenja. Psovač bi želeo da sve što mu nije po volji baci na postelju i mužjački izgazi, ponizi, smrvi! Ako već nema drugog načina da sa neprijatnim stvarima iziđe na kraj, onda ih treba... sve do jedne!

Naročito se slasno psuje na pozorišnim daskama, i u filmu. Tamo se sloboda psovanja potvrdila kao jedno od prvih, najlakše izborenih građanskih prava. Muka se godinama skupljala, lišavanja su se množila, a onda je sve to, o čemu se ćutalo, grunulo, kroz psovke, sa pozorišnih daski.

I dramski pisci, i scenaristi, radosno su prihvatili ovu olakšicu u vođenju dijaloga. Ako ne znaš šta da rekneš, opsuj, i psovka će reći sve, što smeš i ne smeš, što umeš i ne umeš da kažeš... Vredi čuti kako slasno psuje Danilo Stojković u "Balkanskom špijunu"! Psovka tu iskazuje sva moguća nezadovoljstva, krši ko zna kakve zabrane, a opet, kako god moćna bila, istovremeno je bezopasna. Iza nje se svašta krije, a ništa se jasno ne vidi. Možeš opsovati ceo svet i dva sela više, i da to ne bude kažnjivo. Navođenje pojedinih ličnosti iz tog sveta još kako pada pod udar krivičnog zakona.

Biće da smo, tih godina, počeli gubiti poštovanje prema društvu, da smo se stali opuštati. Od ovih se izraza, naime, uzdržavamo kad smo sa starijima i nepoznatima, i uopšte, sa osobama dostojnim poštovanja. Inače, biva da opsujemo kad nas niko ne gleda i ne sluša: kad god se opustimo, kad postanemo prirodni, preko usana nam pređe psovka. Ako smo obuzeti boljim osećanjima i uzvišenijim mislima, psovanje samo od sebe otpada...

Iskorenjivanje psovki pretpostavlja, dakle, izvesno oplemenjivanje življenja i mišljenja. Psovke se povlače sa kroćenjem divljine, sa savlađivanjem nagonskih trzaja: psovka je istovetna sa refleksom uzvraćanja udarca. Neprestano smo spremni da odgovorimo na napad: na napad verbalni, ili fizički, gotovo je isto.

Umetnost takve impulse može pokazivati i prikazivati, ali ih ne bi smela podsticati, ili se previše na njih oslanjati.

Slobodnom upotrebom psovki ukida se jedan oblik hipokrizije, poništavaju se razlike između privatnog i javnog, kućnog, uličnog i književnog jezika. Upotreba nepristojnih reči ne mora da znači raskid sa višim merilima kulture. Kad psovku upotrebi istinski umetnik, mi je nekako primimo. Samo, istinski umetnik je u stanju da sve preobrazi i oplemeni. U svakodnevnom životu, granica između kulture i nekulture i dalje je vidna i jasna. Nema zdravog ustrojstva sveta bez određenih pravila, pa i zabrana.

Svaki put kad se u dijalogu, ili u opisu, učini da bi se "nepristojna reč" mogla izostaviti, a da spis ne izgubi na snazi i izražajnosti, sa izostavljanjem ne treba oklevati. Psovku koriste dobri, ali, još više, loši pisci; oni koji su lenji i nesposobni da nađu tačnu i jaku reč, pa posežu za divljinom. Oni koji idu linijom najmanjeg otpora.

Zabranjeno nije isto što i nerecivo. A iskazati se do kraja ne znači govoriti ne birajući sredstva.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 11:10:53 pm »

*
Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)


ULOGA TUĐICA

Bez stranih reči ne može se, danas, ni pisati ni govoriti. Nauka, politika, kultura, ideologija, svoje osnovne pojmove izražavaju tuđicama. Rezolucije, ustavi, statuti, ispisani su uglavnom rečima koje su širim slojevima nerazumljive. U tuđicama je ukus učenosti, ceremonijala, konvencija. Loše stanje u privredi nije isto što i negativne tendencije u ekonomskom poslovanju: prvo je neuka istina, životna i beznadežna, a drugo viša spoznaja, dostupna jedino izabranima. Ono što se hoće izražava se tuđicama, a ono što jeste — našim rečima.

Ko želi vlasti da se domogne mora se najpre s tuđicama sprijateljiti.

Brbljivci i profesionalni diskutanti, samim usvajanjem rečnika, stiču ugled najaktivnijih članova zajednice. Tuđice daju utisak teoretske potkovanosti, i pouzdan su znak upućenosti u pravila igre. Svuda, pa i tu: specijalizacija. Treba se snaći, razabrati u materiji. Mnoga značenja reči zasnovana su na unutrašnjem dogovoru. Vlastodržačka terminologija puna je svojevoljnih, neznalačkih izokretanja i svakojakih podrazumevanja. No iza njenih nedomišljenih apstrakcija stoji sila, te ih uzimamo ozbiljno i onda kad je očigledno da ništa ne znače. Logika sile ne poštuje silu logike. Zbog svega toga, podvale sa stranim rečima vazda iznova uspevaju.

Neobrazovani svet se tu dovija kako zna, da ne bi sasvim ostao po strani. Čovek koji zadržava pravo na svoj, običan jezik, isključuje se iz igre, i prihvata ulogu slepog subjekta istorije. Bićima i stvarima upravljaju oni koji govore nerazumljivo, oni su u dosluhu sa vlašću. Posvećivanje u politiku počinje ulaženjem u njen jezik. Treba slušati, i ponavljati.

Samim sklopom svog mišljenja neobrazovani ljudi rado prihvataju sumnjive, sveobjašnjavajuće apstrakcije, proglašavajući polutamu za svetlost najviše spoznaje. Tuđice se mogu koristiti a da se pritom nema ni najbliža predstava o njihovom istinskom značenju. Na taj način su neobrazovanost i neznalaštvo dobili moćan podsticaj; počelo je sveopšte izvrtanje i obesmišljavanje reči.

Nasilje, i samo oblik nasrtljivog neznanja, prihvata i ovu vrstu pomoći. Reči se izvrću po nadahnuću i potrebi. A kad se osnovni pojmovi zamute, ni ostalima se ne vidi tačan obim, pa je sporazumevanje mogućno jedino po cenu prihvatanja čitavog niza obmana. Tuđice zamumuljuju ionako nejasne pojmove i njihove veze sa stvarima: i reč i sadržaj su iskrivotvoreni.

Odatle do opšte proizvoljnosti samo je jedan korak. Ako su osnovni pojmovi zajedničkog mišljenja nedokučivi, počinju da se remete i drugi odnosi; laž se uvlači u sve. Pometnju uvećava tanka kulturna osnova. Neškolovani su zaključili da se svakoj stranoj reči može dati bilo koji smisao, pa su počeli da ih upotrebljavaju vođeni mutnim slutnjama. Pisac pogrešno upotrebi, čitalac još pogrešnije shvati, i dobijemo ono što Bogdan Popović negde zove dvostruko stranom rečju. Neznalicama je lakše slutiti, no naučiti i držati se naučenog. Najzad, kadgod koja reč promeni sredinu, u njoj se zbivaju neizbežna semantička pomeranja i fonološka prilagođavanja, što samo doprinosi zbrci. Javne ličnosti, pisci, i ljudi u običnom govoru svaki čas pokazuju da ne znaju o čemu govore. Osećanje da vodeće reči ne znače ništa određeno, te da se mogu upotrebljavati kako je i kad koga volja zasniva se i na jednom drugom, neveselom iskustvu. Davno je uočen razlaz između načela na koja se pojedina učenja pozivaju, i prakse, koja im je gotovo po pravilu suprotna. Ta protivnost je zbunila i poljuljala jedan deo leksike. Utvrdilo se uverenje da se neke reči za jedno izdaju, a da znače nešto sasvim drugo, ili ništa.

Uzmimo reč demokratija. Nije bitno da li je u jednoj zajednici, uređenju ili programu sprovedena vladavina po narodnoj volji, ni da li se i koliko takva vladavina može zavesti. Osnovno je da se, u javnom saobraćanju, pod tim pojmom razumeva ista ujdurma, da mu svi pripadnici kruga pridaju posebno, uslovno značenje. Tako se može desiti da se i robovski sistem proglasi za demokratiju. Naći će se skupština koja će i to ratifikovati.

Neobrazovani čovek se, u svim nejasnim situacijama, upravlja po sluhu — po čemu bi se drugom i upravljao? — i čini duhovita izokretanja. Tako smo dobili buldožder: za neman koja prevrće i ždere zemlju teško bi se bolji naziv mogao naći. Drugi, pola u šali a pola ozbiljno, vele nije moralno za ne mora se. Nije to ni loše nađeno: moral je, između ostalog, i jedna vrsta sebi nametnute prinude. Čuo sam, jednom, da je zakon harmoničan, u smislu da se paragrafi mogu rastegnuti, kao harmonika, što je, opet, bar duhovito.

Ali prave muke počinju sa poluobrazovanima, sa onima koji ponešto znaju a više ne znaju, koji su što naučili, pogrešno razumeli, povezali kako im odgovara, a zauzimaju mesta s kojih se neznanje može širiti i nametati.

Predlozi su ostali u leksičkoj formulaciji, žali se, u izjavi novinama, opštinski funkcioner, hoteći, valjda, da izbegne onu drugu, običniju figuru, tj. da su ostali mrtvo slovo na papiru. Sve što se izjalovi, valja teoretski da se osmisli, i tako spase od sramote.

Jednom mi je jedan uvaženi i dobro plaćeni stručnjak objašnjavao da se na sekcijama orijentišemo po iksu i iksilonu. Tako je njegov osećaj za simetriju i sklad bio odlučio: ako postoje Pat i Patašon, što im se ne bi priključili iks i iksilon?

Tuđice umeju svako pitanje da uzdignu na neophodnu apstraktnu, čak i metafizičku ravan. Poznat je teoretičar koji je delio pojam proleter od pojma radnik: proleter je za nj neka vrsta Platonove čiste ideje, a radnik njegova bleda i nedostojna senka, nesvesna svog istorijskog poslanja. Drugi razlikuju naciju od naroda, ili ogled od eseja. Ovakvom, pomerenom upotrebom stranih, a i nekih domaćih reči, ublažuju se izvesne neprijatnosti, ili se pojavama pridaje važnost koju nijednim drugim putem ne bi mogle osvojiti (koncepcija letovanja u domaćoj radinosti, tercijar i mala ekonomija). Umesto proste i neprijatne tvrdnje:

Rasipalo se bez milosti, ili Trošilo se više no što se zarađivalo, govornik, u zvaničnom izveštaju, elegantno ističe:

Dinamika utrošenih sredstava veća je od ukupnih prihoda.

Neobrazovani svet se tuđicama služi na narodski način: pošto je obdaren boljim jezičkim osećanjem, on pravi dražesna izokretanja. Nedoučene, pak, bogovi nisu ni sluhom obdarili. Slušamo, tako, priznatog umetnika, gde, izlažući svoj stvaralački credo, objašnjava: Da bi se stvorilo nešto stvarno dubiozno, treba raditi uporno i dugo.

A taj je i fakultet završio. Nije isključeno da je baš tamo naučio da pridev dubius znači dubok. Rašireno je osećanje da pridev sporadičan znači sporedan, ili usporen, a da reč euforija označava nacionalnu netrpeljivost.

Reči su se zarazile onom istom laži koja truje duše i savesti, a neznanje je to olakšalo. Neki ključni pojmovi civilizacije odjednom su pomerili smisao. Nastali su biseri od pleonazama koji se po novinama i na javnim natpisima susreću (narodna demokratija, uslužni servis). Narodna demokratija je isto što i narodna vladavina naroda: jasno je da ni sama stvar, u svom postojanju, nije sadržajnija. Nacionalizam, u istom istorijskom razdoblju, može da označava uzvišenu borbu za očuvanje svog identiteta, i nisku sklonost ka samoživom isticanju na račun suseda. Isto tako dvosmislena, udaljena i isključujuća značenja sadrže pojmovi anarhizam, liberalizam, internacionalizam, idealizam, individualizam, materijalizam.

Čovek je rešio svesno da deluje na pojave, pa i na reči. Tako smo počeli da planiramo i usmeravamo tradiciju; sve češće čujemo kako neka manifestacija treba da postane tradicionalna. A mi smo, u svojoj naivnosti, mislili da se tradicija ne predviđa, već se sama od sebe, po sili nužnosti i navika, ustanovljuje.

U ovom cirkusu, dakako, ima i veselih trenutaka. Razvila se rasprava, ne znam više o čemu, pa je jedan pisac izašao pred mikrofon, i, u želji da stiša strasti, uzviknuo:

Drugovi, nemojmo ići u ekstremitete!

U visokotiražnom dnevnom listu čitamo prikaz gde se za jednog pesnika veli da je veliki majstor pejzaža vezanih za prirodu. Znali smo da pejzaž može da znači predeo, ili umetničku sliku predela (Koroovi pejzaži); prikazivač poznaje još neke pejzaže (duše, ili Meseca), pa izdvaja one "vezane za prirodu". Da se ne bismo zabunili.

A evo kako jedna veoma istaknuta ličnost kulturnog i javnog života, u sedmoj deceniji XX veka, i u devetom stoleću srpske pismenosti, oseća značenje nekih reči:

Osobine njene ličnosti iz malograđanske prozodije života i bizarnosti morbidne opsesije (...) Tobož se zgraža na ogovaranja i intrige, osuđuje ih, a ona ih provocira, učestvuje u njihovim fabrikatima i raznosi ih.

Uvaženi autor misli da su proza i prozodija isto; prozodija je, po njemu, učeniji oblik za proza. Kao nekadašnji profesor Univerziteta i dugogodišnji šef visoke naučne ustanove on je, s potrebnim autoritetom, prozu malograđanskog života pretvorio u malograđansku prozodiju. Što je prozodija nauka o stihovanju, to jest sama veština građenja stihova, što se bavi metričkim strukturama, a ne malograđanštinom, to se našeg akademika ne tiče! U drugoj rečenici htelo se reći da neko učestvuje u fabrikaciji, fabrikovanju, proizvođenju intriga. U fabrikatima se može učestvovati jedino kao sastavni deo, to jest molekul.

Jedan doktor lingvističkih nauka, u udžbeniku, ovako objašnjava šta su familijarizmi:

Familijarizmi (lat. familiarius — porodični) riječi su koje se upotrebljavaju u pojedinim porodicama. Obično, jedan familijarizam razumije se samo u krugu jedne porodice, pa se zato primjeri ne navode.

Ako ljudi koji učestvuju u fabrikatima domaćeg profesionalnog kadra ne znaju šta znače pojmovi prozodija, fabrikat i familijarizam, šta da očekujemo od onih koji nisu stigli da se obrazuju? Šta, do da se snalaze. Snalazi se i profesor najviše školske ustanove u zemlji; nije on kriv, niti je sam sebe tamo postavio. Kud je sve pošlo, nek ide i prozodija! Svako podvali prilaže što može.

Od mene ovo.


http://www.borut.com/library/texts/danojlic/index.htm 
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: