Ljubomir Simović (1935)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubomir Simović (1935)  (Pročitano 55131 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Decembar 27, 2010, 01:01:36 pm »

*




LJUBOMIR SIMOVIĆ


Ljubomir Simović je rođen 2. decembra 1935. godine u Užicu. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju šlolu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Za vreme studija radio je kao urednik i odgovorni urednik studentskog književnog časopisa Vidici. Radni vek je proveo kao urednik u kulturnoj redakciji Radio Beograda.

Simović je napisao više pesničkih knjiga, četiri drame, jedan roman-hroniku, knjigu eseja o pesnicima i dramskim piscima, knjigu eseja o slikarima i vajarima, dnevnik snova, dnevnik vođen za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine, putopis o Kini, i čak četiri knjige razgovora, članaka, eseja, govora i, praktično, analiza i komentara onoga što se događalo na teritoriji Jugoslavije i Srbije krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka. U tim knjigama se smenjuju, a na neki način i prožimaju, političke, društvene, književne, pozorišne i poetičke teme.

15. decembra 1988. godine izabran je za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Pristupnu akademsku besedu, pod naslovom Sterija među maskama, održao je na svečanom skupu SANU 30. maja 1995. godine.


KNJIGE POEZIJE: Slovenske elegije, 1958, 1971; Veseli grobovi, 1961; Poslednja zemlja, 1964; Šlemovi, 1967;Uoči trećih petlova, 1972; Bibliografsko izdanje, s podnaslovom učenje u mraku, 2006; Subota, 1976; Vidik na dve vode, 1980; Um za morem, 1982; Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj, 1983; Istočnice, sa crtežima Marija Maskarelija, dodatak Književnim novinama, Beograd, 1983. (Prethodno je, zbog pesama koje su ocenjene kao neprijateljske i ideološki neprihvatljive, pre štampanja, rasturen slog u niškoj Gradini); Gornji grad, 1990 (2); Igla i konac, 1992; Ljuska od jajeta, 1998; Tačka, 2001, (prerađeno i dopunjeno izdanje, 2004).


KNJIGE IZABRANIH PESAMA: Izabrane pesme (1953—1979), 1980; Hleb i so, 1985, (divot izdanje 1987); Hrast na Povlenu, 1989; Istočnice i druge pesme, 1994; Učenje u mraku, 1995; Troknjižje (Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac), 1998; Sabrane pesme I i II, 1999; Istina o ekserima, 2001; Najlepše pesme Ljubomira Simovića, 2002; Sreda u subotu, 2002; Pesme, Knjiga prva, 2005; Pesme, Knjiga druga, 2005.


DRAME: Hasanaginica, 1976; Drame, (Hasanaginica, Čudo u Šarganu), 1984; Putujuće pozorište Šopalović, 1985, 1986; Boj na kosovu, 1989 (2); Drame, (Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović), 2002; Boj na Kosovu, druga verzija, 2003;


KNJIGE PROZE: Užice sa vranama, hronika koja je povremeno roman ili roman koji je povremeno hronika, 1996 (2), 2002; Snevnik, dnevnik snova, 1998; Kina: čitanje spaljenih knjiga, putopis, 2007.


KNJIGE ESEJA: Duplo dno, 1983; Duplo dno, eseji o pesnicima, 1991; Duplo dno, eseji o srpskim pesnicima, o komedijama Sterije i Nušića, i o Životu i priključenijima Dositejevim, 2001; Čitanje slika, eseji o slikarima i vajarima, 2006.


KNJIGE RAZGOVORA, DNEVNIKA, BESEDA, PISAMA, ČLANAKA I ESEJA: Kovcačnica na Čakovini, razgovori, pisma, eseji, 1981—1989, 1990; Kovačnica na Čakovini, razgovori, pisma, eseji, 1981—1990, 2004; Galop na puževima, Srbi u jugoslovenskom ratu, 1994; Galop na puževima, drugo, dopunjeno izdanje, Prvi deo (14. april 1987 — 15. maj 1994), Drugi deo (13. maj 1994 — 20. avgust 1997), 1999; Guske u magli, dnevnik, (24. mart — 15. jun 1999), 2005; Obećana zemlja, (9. oktobar 1999 — 22. jun 2006), 2007;


IZABRANA DELA U PET KNJIGA: Hleb i so, izabrane pesme; Drame, (Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović); Boj na Kosovu; Duplo dno, eseji o pesnicima; Kovačnica na Čakovini, (razgovori, pisma, eseji, 1981 — 1990), 1991.
Sabrana dela u dvanaest knjiga: 2008. godine


KNJIGE NA STRANIM JEZICIMA: Four Yugoslav Poets (Ivan V. Lalić, Branko Miljković, Milorad Pavić, Ljubomir Simović), N.H. 1970; Spev o zazračnikovi, Bratislava, 1981; Povlenskiot dab, Skopje, 1988; Le theatre ambulant Chopalovitch, Lausanne, 1995; Miracle au "Chargan", Lausanne, 2001; Termaji pe Strollad Chopalovitch, Brest, 2001.

Simovićeve pesme i drame su prevođene i štampane na mnogim jezicima, bilo u posebnim knjigama, bilo u književnim i pozorišnim antologijama, zbornicima i časopisima. Najviše uspeha u inostranstvu doživela je drama Putujuće pozorište Šopalović, koja je prevedena na francuski, engleski, poljski, češki, slovački, ruski, rumunski, bretonski, korejski, slovenački, makedonski, španski, bugarski i ukrajinski jezik, i koja je postavljena na scene preko pedeset pozorišta u Francuskoj, na scene u Belgiji, Švajcarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Kanadi, Sloveniji, Makedoniji, Južnoj Koreji, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Od januara 2003. na francuskim scenama se igra i Čudo u Šarganu. O izvođenjima Simovićevih drama u zemlji i u svetu priređena je, u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu, u proleće 2005. izložba pod naslovom Putujuće pozorišze Ljubomira Simovića.


LITERATURA O PISCU (posebne knjige): Časlav Đorđević: Pesnički vidici Ljubomira Simovića, 1982; Pavle Zorić: Vrhovi — Miodrag Pavlović, Ljubomir Simović i Matija Bećković., 1991; Poezija Ljubomira Simovića, zbornik radova, 1995; Portret Ljubomira Simovića, Blok posvećen dobitniku Žičke hrisovulje, 1996; Jasmina Vrbavac: Žrtvovanje kralja — Mit u dramama Ljubomira Simovića., 2005; Miloš Jevtić: Rukopis vremena. Razgovori sa Ljubomirom Simovićem, 2005; Olga Marković: Putujuće pozorište Ljubomira Simovića. Katalog izložbe, 2005.


NAGRADE I PRIZNANJA: Simović je dobitnik više književnih i pozorišnih nagrada, među kojima su nagrada Đorđe Jovanović, Zmajeva nagrada, Oktobarska i Sedmojulska nagrada, BIGZ-ova, Zlatan krst kneza Lazara, Branko Miljković, Isidora Sekulić, Desanka Maksimović, Nagrada Grada teatra Budve Stefan Mitrov Ljubiša, Milan Rakić, Isidorijana, Žička hrisovulja, Belovodska rozeta, Velika bazjaška povelja (koju dodeljuje Savez Srba u Rumuniji), Ramonda serbika, Račanska povelja, Odzivi Filipu Višnjiću, Vasko Popa, Dučićeva nagrada, Biblios, Mića Popović, Plaketa Disovog proleća, Rade Drainac, Pečat Narodnog pozorišta Beograd, Statueta Joakima Vujića Kragujevačkog pozorišta i druge. Sterijina nagrada mu je dodeljena četiri puta: tri puta za najbolji dramski tekst (Hasanaginica, Putujuće pozorište Šopalović, Čudo u Šarganu), a četvrti put za doprinos razvoju pozorišne umetnosti.


CIKLUS: Portreti u Gradskoj kući

Gradska kuća, Svečana sala — petak, 12. decembar 2008. | Kulpin
Fotografija: Večernje novosti, 18. septembar 2016.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Decembar 27, 2010, 01:02:08 pm »

*

PISCI:  LJUBOMIR SIMOVIĆ





Malo je gradova u Srbiji koji su imali sreću da se u njima rodi i odraste pesnik neuobičajenog senzibiliteta koji će, mnogo kasnije, podariti knjigu poput "Užica sa vranama".

Ljubomir Simović, pesnik, dramski pisac i esejista, rođen je u Užicu 2. decembra 1935. godine. U Simovićevoj biografiji piše:

"U vreme pesnikovog detinjstva, šumske jagode su se prodavale u krabuljicama, korpicama od brezove kore, a lubenice su bile pamnozelene, ili prugaste, u kad bi se u njih zario nož, to je odjekivalo kao sladak pucanj.

To Užice odavno ne postoji.

U tom Užicu, koje više ne postoji, Simović je završio osnovnu školu, u kojoj se, kamenom pisaljkom, pisalo po tablicama od škriljca, za koje su bili privezani mali sunđer, za brisanje, i krpica, za posušivanje. Račun se učio uz pomoć vrbovih devaca i zrna pasulja, ili pomoću računaljke, sa belim i crnim, ili belim i crvenim, kuglicama, nanizanim na deset žica.

Ni te tablice, ni te računaljke, odavno ne postoje.

U Užicu je Simović završio srednju školu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik.

Danas ne postoje ni ta književnost, ni taj jezik."

Neki čitaoci se danas razneženo i sa setom sećaju vremena kada su Simovićeve zabranjene Istočnice, fotokopirane, nabavljene "ispod ruke", iščitavali tokom noći, kraj prozora na kojima su bile navučene roletne. Ali, kako bi to rekao pesnik, ni tog vremena više nema.

Ljubomir Simović je 1988. godine izabran za dopisnog, a 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. U Godišnjaku Srpske akademije nauka i umetnosti za 1998. štampana je kompletna bibliografija pesnikova. Dobitnik je svih značajnijih književnih nagrada, među kojima su i Žička hrisovulja, Račanska povelja, nagrade "Milan Rakić", "Desanka Maksimović", "Branko Miljković", "Zmajeva nagrada" i mnoge druge.

Živi između Beograda, Užica i Jelove gore. U tom trouglu i nastaje njegova poezija, mudra, tiha i opominjuća, poezija koja već odavno prevazilazi granice prostora i jezika.


Deo teksta preuzet sa: Užice
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Decembar 27, 2010, 01:05:44 pm »

**

LJUBOMIR SIMOVIĆ


HLEB I SO

Ljubomir Simović, savremeni pesnik, počinje intezivno da se javlja u književnosti krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina. Pripada genereciji koju su obeležili Milovan Danojlić, Matija Bećković, Ivan V. Lalić, Branislav Petrović, Dragan Kolundžija i dr.

Ovaj pesnik je rođen 1935. godine u Užicu, odakle će poneti živo osećanje za narodni, svakodnevni jezik i njegovu melodiju, tako prepoznatljivu u svim njegovim delima. Poneće i sećanje na mnoge situacije, prizore i priče, stvarne i nestvarne. Sve će se to u njemu taložiti i kasnije pojavljivati u vidu bogatih slika kako u pesmama tako i dramama.

Ljubomir Simović je objavio više pesničkih knjiga: Slovenske elegije, Veseli grobovi, Poslednja zemlja, Šlemovi, Uoči trećih petlova, Subota, Vidik na dve vode, Um za morem, Istočnice, Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici, Hleb i so, Gornji grad, Igla i konac. Napisao je i nekolike drame i dobio najznačajnije nagrade. Savremena srpska drama se ne može zamisliti bez njegovih ostvarenja: Hasanaginica, Čudo u "Šarganu", Putujuće društvo "Šopalović" i Boj na Kosovu. One će ga učiniti i velikim dramskim piscem. Piše i kritike, eseje, mahom o srpskim pesnicima iz prošlosti (O Zmaju, Lazi Kostiću, Nastasijeviću i dr.), u kojima otkriva nove pesničke vrednosti (knjiga Duplo dno).

Pesnička knjiga Hleb i so (1985) predstavlja izbor samoga pesnika iz dotadašnjeg njegovog stvaranja. U njoj su se našle pesme iz gore navedenih knjiga: Slovenske elegije, Šlemovi, Uoči trećih petlova, Subota, Vidik na dve vode, Um za morem, Istočnice i Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici. Svaka od ovih knjiga postaje jedan ciklus u novoj knjizi, a svi ciklusi, poređani po redosledu nastajanja pesničkih knjiga, daju jasnu sliku pesnikovog razvojnog puta. Tako se sklapa celina naslovljena Hleb i so.

Naslov Simovićeve knjige je simboličan i oslanja se na našu hrišćansku tradiciju — da se gost i stranac dočeka hlebom i solju, čime se iskazuje dobrodošlica i želja za trajnim prijateljstvom, iskazuje se vernost i potreba duše da se živi u zajedništvu i jedinstvu, da sve bude prožeto dubokom ljudskošću i pobožnošću.

Na početku svoga pevanja Ljubomir Simović je obuzet mladalačkim nemirima i sav je okrenut zavičaju i zaronjen u zavičaj, u ono što je blisko, prepoznatljivo i neodvojivo od pesničkog bića. Kada ovo kažemo, prvenstveno mislimo na ciklus (knjige) Veseli grobovi i Slovenske elegije. Pesnik je obuzet predelima, mestima i predmetima koji nastanjuju zavičajni prostor. On je opijen prirodom, slikama i prizorima oko sebe. Njega sve uzbuđuje i svemu se predaje. Oseća silnu potrebu da sve imenuje, sve izgovori i u pesmu složi; da to bude "pesma od imena vetrova i sela i planina... od potoka, šuma, od vina". Uzbuđuju ga predvečernji zraci svetlosti, zore, polje mokro od rose, "skamenjen plamen stenja", dubina šume i reka što teče kroz šumu. Boje, zvuci, mirisi, toplota — sve to zapljuskuje pesnikova čula i on sav trepti od zanosa i pomame, da bi u jednom tretnutku izgovorio: O, koliko uzbuđenja! (pesma "Nebeska zemlja") ...Na zemlja koju pamtim / Sva Godišnja doba su leta ("Avgust"). U ovoj, ranoj Simovićevoj poeziji sve je fascinanto i neodoljivo: i "fosforna zvezda", i "vetar što svice ko zrna belice diže", i "vatrene kapi" koje odnekud padaju, i vetar u noći koji fijuče i bije i "nosi ploveće krošnje šljiva". U dočaravanju ovakvih prizora posebno se izdvajaju pesme "Nebeska zemlja", "Veče nad zemljom" i "Gozba". U njima sve je bajkovito - od "poda" do "krova" sveta: zemlja je potopljena u mirise, "vazduh je od zlata", "oblak pun plodova i žena", nebo je postalo "zvezdana kovnica" i zato je to — "nebeska zemlja".

Zavičaj Ljubomira Simovića se ne može zamisliti bez groblja (ciklus Enitafi sa karanskog groblja), bez krstova, vrana, sveće voštanice, hleba, soli i vina jer zavičaj ne čini samo priroda, nego i ljudi, običaji, verovanja, jezik i sve što u biću traje kao daleko sećanje na ono što je bilo i na one kojih više nema. Zavičaj će u njegovom pevanju ostati glavna izvornost. I kada bude pisao o najuniverzalnijim temama i problemima ljudi i sveta, on će uvek polaziti od te neposrednosti i svakodnevnog doživljaja u koji će unosti dosta toga iz srpske mitologije i istorije.

U ciklusu Šlemovi nestaje "nebeska zemlja" puna svetlosti, plodova, vetra, bujanja. Umesto toga vidik nastanjuje zlo u liku rata. Sa njim dolaze pohodi, frontovi, rušenje, sakaćenje i smrt običnih i nevinih ljudi koji su stvoreni za ljubav i radost, da slave život a ne da trunu u blatnoj zemlji. Stoga i pesnikov glas čoveka u ime čovečanstva, sveljudskog:

Ko je taj što me strelja i kolje
i čamov sanduk brzo stesa
— dok pada čađ na snežno polje —
za 70 kila mesa?

Ko je taj što me goni i vodi
kroz vatru bitke i oganj gripa
da jedem, spavam, trunem u vodi,
a krov mi samo stara lipa?...


Iz ovog pevanja izbija protest koji prerasta u antiratni stav, u pobunu, a sve u ime života i svetlosti, u ime trijumfa mira i svakodnevnih radosti:

Vojnici! Uzmimo u ruke svoje odsečene noge
i, naoružani njima,
pođimo, skakućući kroz njive pune dima,
i dotucimo svoje vođe!..


Ciklus (knjiga) Uoči trećih petlova spada u najbolju Simovićevu poeziju. I dok je povratak zavičaju bio u stvari povratak samome sebi, u ovom delu poezije on se vraća u prošlost, u istorijsku i mitološku prošlost svoga naroda, imajući uvek na umu njegovu kolektivnu dramu koja dolazi sa raznim bunama, sa svakim novim ratom, tako čestim na ovim prostirima. Ta drama srpskog naroda započela je od prvog "prelaska preko Drine" i prvih nastanjenja na ovom tlu i traje do današnjih dana.

Istoriju srpskog naroda Ljubomir Simović doživljava kao Golgotu, kao večni hod po mukama, kao poražavajuće kolektivno iskustvo ispisano na grobovima krajputašima kojima je prepuna Srbija. Istorijsku dramu svoga naroda on vidi u mnogim ratovanjima, seobama, gladima, bolestima, pogibijama, krikovima, kletvama, molitvama i užasima kojima nema kraja. Užasi su u njegovoj poeziji dati na apokaliptički način: pred nastupom sile i zla, sve se odvaja, kida i — strahom ispunjeno — postaje izbačeno iz ravnoteže. Evo kako je pesnički osmislio najezdu austrijske vojske na Srbiju:

Valjevo s grobom na ramenu,
sa točkom oko vrata Vranje,
Kruševac noseći odsečenu Glavu,
vuku se preko Kosova.
-------------------------
Uzleće Petrova crkva, praćena svojim
grobljem,
sija Gračaniia u oblaku, iznad rasula,
okruženi žetvama uzleću Sopoćani,
leti Žiča, lete Visoki Dečani,
puna jabuka, pred njima Ćele-kula...


("Seoba Srbije")

U narednim stihovima iste pesme čovek tone u krv i glib, u očaj, užas i bezizlaz, u sunovrat i pakao, a niko to da vidi, zaustavi ili pritekne u pomoć:

Kuća iz kuće izbačena,
drvo iz drveta prognano, —
zaglibljeni već do ramena
kroz razlivena gacamo blata;
ni iz nebeskog bleska ni iz čamca
niko nam ruku ne pruža;
tonu gradovi, planine, tonu crkve,
za pramen magle
davljenik se hvata...


U dramu srpskog čoveka uključene su i poplave, suše, nesaglasja u narodu i uzajamna trvenja između velikih i malih velmoža, sitih i gladnih. A u središtu svih tih sukoba i stradanja kroz vekove stoji običan čovek, o kome će ovaj pesnik neprestano pevati. To su, mahom, drvoseče, ratari, stočari, domaćini, moravski i šumadijski čovek, pitom i blag, gostoprimljiv, ali i ponosan i prkosan, sav od inata i želje da traje uprkos svemu, svim tiranijama i pogibeljnostima, o čemu na najbolji način peva "Balada o Stojkovićima".

Rastržu nas konjima na repove, raspinju nas na
točku,
seku nam glave, ruke i noge — strašno!
Streljane nas vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto, a nije ni važno.

Sudijama je već svega toga dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju — oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji.
A mi živi...


A kad ovakva hrabrost postane besmislena (protiv sile se ništa ne može), Simovićev čovek izlaz traži u drukčijem otporu, naizgled bezazlenom: u crnom humoru, u lukavstvu, u iskonskom umeću neučenog seljaka da naće "u tesnom širinu / u plitkom i niskom dubinu i visinu", kao što to čini lirski junak Jeremija iz istoimene pesme u knjizi Vidik na dve vode:

Ne samo da sam izneo živu glavu,
nego su mi i šajkaču dali!
I ne samo šajkaču,
nego i kašiku!
I ne samo da su mi slamljaču bez slame,
teleću čorbu bez teletine,
lonče na lancu,
i cipele drvene dali,
nego sam ja uz to izučio i veštinu:
da tražim, da nađem,
u tesnom široko,
u plitkom i niskom
duboko i visoko!...


Vidik na dve vode je još jedan pesnički osvrt na prošlost i na rat, i to Drugi svetski rat, koji u pamćenju i sam pesnik nosi. Na ovom mestu on peva o onome "šta zna", što je oko deteta videlo na trgovima Užica pod okupacijom, a što se može smatrati istorijskim stradanjem srpskog naroda. Pesme iz ovog dela knjige Hleb i so ispunjene su grozomornim sadržajem i slikama koje se daju na neposredan, direktan način, sa ne tako mnogo onih mitoloških nanosa na koje smo nailazili u delu Uoči trećih petlova. Čitalac nailazi na slike vešanja, internacije, streljanja, zbegova, hapšenja i umorstava, na zgarišta, na redove pored kazana i hleb koji se deli; vidi okupaciju Užica, podizanje vešala i dolazak slobode. Na sličnu atmosferu, samo naglašeniju u mržnjama, zverstvima i obračunima nailazimo i u njegovoj kasnijoj knjizi Igla i konac.

Poezija iz knjige Vidik na dve vode slika u stvari dva lica "dve vode" jedne iste stvarnosti. Jednu stranu čini rat, njegove grozomore, a drugu - mir i tišina posle rata. Čovek, izašavši iz rata i nadživevši zlo, zaranja u lepotu prirode i života, željan mira, svežine, tihe porodične sreće, sitnih zadovoljstava i malih radosti koje čine život. Hraneći se onim što ima i što mu je jedino preostalo (komad proje, parče slanine i sira, čen luka, jaje, zrno pasulja), navikao na skromnost i nemaštinu, on brzo uspostavlja vezu sa tlom i ravnotežu u sebi. U njemu se ko zna po koji put obnavlja iskonska snaga i on počinje da živi svoju svakodnevicu, srećan što postoji:

Dolazi duga zima,
dočekujem je pun nade;
imam četiri oblice,
i ćebe do brade;
imam pola sveće,
paklo duvana;
hleba i slanine imam
za sedam dana.


("Početak duge zime")

U "ciklusu" Um za morem pesnik govori o zlu, ali u drugim okolnostima — u miru. Umesto prošlih trenutaka, Simović daje sliku sadašnjeg društvenog i istorijskog trenutka. On, u ovom delu knjige Hleb i so, kako kaže na jednom mestu, ne slika pomorandže, već govori bez obrazine (maske) kao očevidac i onaj koji optužuje zbog nove tragedije Srba na Kosovu i u drugim krajevima (uvek aktuelna tama), ali i zbog moralne krize koja je zahvatila voće i pojedince u narodu. Pesnik, zmajevskom sažetošću i oporošću, žigoše konformizam, sitost, pohlepnost, nezainteresovanost za sudbinu naroda i otuđenost od tog istog naroda. Ulizice, izdajnici, dvoličnici, oni koji kupuju i oni koji su spremni da se prodaju — postaju glavni akteri i nosioci određenog stanja duha i besmisla u ovim pesmama. Takav soj ljudi, koji je spreman da se proda "za vino u čaši, bubreg u tanjiru", čiji se vidik ne širi dalje od tanjira i stola, zaboravio je na dostojanstvo, pretke, na poreklo i moral, o čemu posebno govori pesma "Hrast". Pesnik u ovoj pesmi želi reći da smo stradalnici i gubitnici i stoga što smo zaboravili na korene, što smo porekli tradiciju, jer smo posekli hrast, sveto drvo koje je znalo da o nama besedi. Drvo od kojeg se pravi hram, krst, badnjaci. Hrast je završio u peći. Hrasta više nema i na njega niko i ne misli. Zaborav i samozadovljstvo ovovremenog čoveka poništili su sve što je predačko i sveto, pa smo zato i takvi kakvi jesmo.

Istočnice su se pojavile 1983. godine i odmah izazvale polemike i suđenje pesniku u dnevnim listovima i na tribinama širom Srbije, sa uverenjem nepozvanih da on peva o četnicima, da se podruguje oslbodiocima i da u pesmama iznosi mračnu viziju naše sadašnjosti, jer se usudio da kaže kako "ne može / da se diše / od mraka" i da "niko se ne nada ni šibici na istoku, a kamoli zvezdi i zori" ("Mrkla jesen"), te da nam ne sviće ni sa Istoka ni sa Zapada. To je bila velika pesnikova slutnja trenutka u kome se upravo nalazimo. A o čemu peva Simović u ovom delu? Peva o lažnim i osionim oslobodiocima, o duhovnom ropstvu koje je upravo počelo sa njima, o ženi kao večnom principu rađanja i obnavljanja života, o bezizlazu u kome se našao jedan narod.

Jedna od najlepših pesama i najboljih ostvarenja u celokupnom Simovićevom pesništvu je delo Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj. Ovo delo je himna i molitva, inspirisana umetničkim postupkom u našim srednjovekovnim molitvama. Pesma je ispevana u prvom licu, u obliku kolektivnog "mi" i predstavlja direktno obraćanje Bogorodici Trojeručici sa molbom za izbavljenje i spas naroda od mnogih nevolja. Pesnik se moli za spas iz oluje na pučini, iz tamnice, iz vejavice, iz greha i boleštine, iz smrti. Zašto se pesnik obraća Bogorodici Trojeručici? Smatra se da je slika Bogorodice pripadala Jovanu Damaskinu, a nalazi se u manastiru Hilandaru. Po zapovesti vizantijskog cara Lava III bila mu je odsečena desna ruka. On se skrušeno moli i u molitvama obraća Bogorodici da mu pomogne, što ona i čini: iscelila mu je ruku. U znak zahvalnosti, načinio joj je srebrnu desnu ruku i pridodao je njenom liku. Ta treća ruka je čudotvorna ruka, isceliteljska ruka; postala je simbol "blagosti i spremnosti da se prihvate i pomiluju nevoljnici i žrtve". Pesnik se ne moli za sebe, nego za svoj narod, za njegovo spasenje i izbavljenje.

Treća ruka Bogorodice Trojeručice treba da privede jedan narod iz oluje sa pučine života u mirnu luku; ona treba da isceli mučene, prebijene i da uzvisi "one bacane na dno kazana i jame", da verom osvetli i suzom soli uputi na izbavljenje i mirnije trajanje. Suza predstavlja sapatnju, razumevanje tuđeg bola, praštanja, so zbližava, učvršćuje zajednicu i čuva od kvara.

Na kraju možemo reći da je u Simovićevoj poeziji centralno mesto dato čoveku iz naroda, da je taj čovek uvek predstavnik naroda ili jedne određene svesti na koju nailazimo u svakoj sredini i svakom vremenu na ovom balkanskom prostoru. To je čovek domaćeg podneblja, predstavnik seoskog i prigradskog srbijanskog sveta. Javlja se kao arhaičan čovek — ratar, ovčar, ali i kao radnik i zanatalija. To su oni što govore ispod vešala i na nas gledaju sa vešala. Među njima su i mudri starci, pesnici, batinaši, sudije i osuđeni, komandanti, vojnici, dželati, bogovi i sveci, anđeli i đavoli, kopiluše i žene koje svetle, živi i mrtvi.

Kada je reč o predmetima pevanja, svi oni vode poreklo iz svakodnevice, iz neposredne stvarnosti: seoske kuće, lugarnice, kovačnice, vajati, šume, podrumi, zatvori, trgovi, kafane, ulice, grobovi, jame... Tu su i predmeti kojima je određeno poreklo i duh naroda, njegova obeležja i prepoznatljivi znaci: šajkača, drvena kašika, kantar i teg, šporet, ognjište, verige, tiganj i lonac, kašika, tanjir, lampa, sto i stolice, igla i konac, šinjel, cokule, šlemovi, čizme... Na pitanje otukd ta potreba da u pesmu unosi razne predmete i nazive jela i začina za koje se ranije nije verovalo da mogu biti ključni znaci u pesmi, Ljubomir Simović ogovara: "Mene, na primer, veoma privlači da slanik, viljušku, naprstak, dugme, iglu, šilo, mlin za kafu, doživljavam ne samo kao predmet, nego i kao slova neke metafizičke azbuke..." U pesme uvodi i razne pesničke obrasce i postupke koje preuzima iz bogate pesničke tradicije srpskog naroda. U njegovim knjigama nailazimo, na primer, na oblike pitalica, predskazanja, gatanja, zakletve; na oblike kletve i molitve, zdravice. Sve u svemu, u njegovoj poeziji je sadržana istorija, mitologija, svakodnevni život, ukratko - duša naroda. A nju najbolje iskazuje jezik kojim on govori a pesnik rado sluša i vešto koristi.

Bitne karakteristike njegovog pesništva najbolje i na najsažetiji način je dao jedan od komentatora njegovog dela, koji je rekao: "Niko od srpskih pesnika ne hvali i ne kudi Srbiju kao Simović; on je vidi na nebesima, među zvezdama, ali i u blatu, među kaljugama. Njenim putevima hodaju ljudi anđeoske dobrote ali se šetaju i najokoreliji zlikovci... Simovićeva Srbija sva je u protivrečnostima, bogata i siromašna, svetla i tamna, raspevana i plačna, cvetna i blatnjava, anđeoska i vampirska, slobodarska i ropska. Nepojmljiva, neshvatljiva, misteriozna, iracionalna Srbija". (Milisav Savić)


Časlav Đorđević | KNJIŽEVNOST I SRPSKI JEZIK | Lektira iz savremene književnosti | Novi Sad, 2002.

[Postavljeno 07.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: Decembar 27, 2010, 01:08:58 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #4 poslato: Decembar 27, 2010, 01:09:07 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #5 poslato: Decembar 27, 2010, 01:09:15 pm »

**
Stihovi Ljubomir Simović


ZVEZDA PUTNICA

1.
Da li te iko na kraju puta čeka?
Je li ti nebo prazno bez čoveka?

Ili si mračna što znaš da gore ima
Jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima?

Ili znaš tamu jutra koje ne osvane?
I koliko pepela od jednog sunca ostane?

2.
Je li tvoj sjaj tvoj govor? Jesi li
zasjala kad su te o jezik obesili?

I kad mi se glava s blatom pomešala
poruku mi šalješ s nebeskih vešala?

I dok me je dželat u konopce pleo
šta sam to u tvome sjaju razumeo,

pa ćutim pred ljudima što me hlebom goste
i pred sudijama spremnim da oproste?


SEOBA SRBIJE

U zlo se seli, dobroselica!

Prtenom vrećom ogrnut Negotin,
Beograd sa šlemom na ranjenoj glavi,
Užice s rana razgoneći vrane,
Obrenovac na nosilima.

Valjevo s grobom na ramenu,
Sa točkom oko vrata Vranje,
Kruševac nosi odsečenu glavu,
vuku se preko Kosova.

Osta na severu, na vešalima, Kosmaj,
vidik na jugu zatvaraju obrisi grobova;
beži iz svojih šuma Kopaonik,
na drenovu štaku oslanja se Povlen,
ogluveo od topova.

Drvlje i kamenje valjajući, Drina,
Timok, zagrciut mutnim kišama,
Lab, pun potopljenih topova i svinja,
glibovita Kolubara,
štapom pipajući, slepa Nišava.

Uzleće Petrova crkva, praćena svojim grobljem,
sija Gračanica u oblaku, iznad rasula,
okruženi žetvama uzleću Sopoćani,
leti Žiča, lete Visoki Dečani,
puna jabuka, pred njima
Ćele-kula.

Kuća iz kuće izbačena,
drvo iz drveta prognano, —
zaglibljeni već do ramena
kroz razlivena gacamo blata;
ni iz nebeskog bleska ni iz čamca
niko nam ruku ne pruža;
tonu gradovi, planine, tonu crkve,
za pramen magle
davljenik se hvata.

Nad barom što nam se popela do brade,
od devet nebesa, osam se smračilo,
a deveto se dimi.
Sve iznad njih se zapalilo!

Gledamo taj plamen
visoko iznad goleti,
gledamo taj plamen,
— u njemu još ničega nema!

Ni onaj ko nas vodi ne zna
hoće li odatle da nam siđe zora,
ili požar u kome ćemo,
grad za gradom, žito za žitom,
izgoreti.



IZVEŠTAJ

Blagoje na Drini, pun šrapnela,
Todor sa glavom daleko od tela.

Milutin u prvom pešadijskom puku,
Uroš bez jednog oka i bez ruku.

Radenko noseći pod pazuhom pevca,
Mladen u šumi iza Kragujevca.

Milun pod Nišom od aeroplana,
Stevan u vojnoj bolnici od rana.

Miloš u albanskom snegu, dok ga prti
drug, koji kostur posto je pre smrti.

Gojko u moru što se brzo sklapa
puno nafte i vojničkih kapa.


[Postavljeno 07.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #6 poslato: Decembar 27, 2010, 01:09:42 pm »

**
Stihovi Ljubomir Simović


BALADA O STOJKOVIĆIMA

Bije batinaš, bogme svojski raspalio,
puca nam koža, lete mrvice mesa;
bije sat, bije dva, bije tri,
otkud mu toliko štapova i besa?
Udara bogato, udara od sveg srca,
već mu se lice od napora krivi,
gubi dah, zastaje, prediše, više ne može,
ipada mrtav umoran,
a mi živi.

Poređaju nas vezane uza zid,
pucaju u nas, — prska nam lobajna,
prska cevanica, podlaktica, koska,
otežasmo od olova u telu.
Dođe i veče. Umorili se strelci.
Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku.
Sa streljanja se vraćamo kući
ko s posla,
i dok se u kujni podgreva večera
žene nam krpe rupe u odelu.

Posle večere pregledam domazluk:
zakrpim krov, poduprem ogradu,
nakupim kišnicu u kace i aranije.
U to i spavanju vreme. Pre no zaspim
kažem ženi: vešaće me u pet,
gledaj da me probudiš nešto ranije.

Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta,
užad jaka, dželati obučeni,
— ruku na srce, ničemu zamerke nema.
Vešaju nas brzo, vešto i lako.
Visimo tako obešeni do mraka,
vreme je večeri, skidaju nas, - mi živi,
svi nas tuku i psuju; ali ako.

Sutradan zorom dovuku granja i drva,
naslažu lomaču, za nju nas gole vežu,
prinesu šibicu,
potpale,
i gori tako, gori nedelju dana,
cela varoš od pepela posivi.
Kada sve dogori, mi izadjemo iz dima,
kraljica pada u nesvest, a kralj
trlja oči i gleda nas zaprepašćen:
Sunce vam vaše, pa vi opet živi!

Rastržu nas konjima na repove, raspinju nas na točku,
seku nam glave, ruke i noge — strašno!
Streljane nes vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto, a nije ni važno.

Sudijama je već svega dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju — oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji!
A mi živi.

Nije tu nešto u redu, šapće narod,
to neko štiti sudije od greha!

A i nas hvata zebnja pred san:
nismo besmrtni, neće to dugo ovako,
doći će jednom i nama kraj,
nećemo izdržati,
i umrećemo
od smeha.


Iz zbirke "Hleb i so".


PESMA O KOMANDANTIMA

Kroza nas galopom, pucajući,
pevajući i halačući, projahaše,
izjahaše pred nas sa zastavama,
i sad pred nama — škripeći sedlima,
fišeklijama, opasačima, futrolama,
rukavicama, remnicima i čizmama — jašu
komandanti, na ramenu sa psećom,
ovnujskom, svinjskom glavom, i telećom.

Pevajući ono što nam se ne peva,
i slaveći onog ko nam se ne slavi,
idemo i stižemo i gde nismo hteli:
na prazno mesto, na koje pada mrak.

Komandantima ni traga, ni glasa.

Kuda su, kad su, kako su nastali?
s naših ramena pitaju se pseće,
ovnujske, svinjske glave, i teleće.


[Postavljeno 07.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #7 poslato: Decembar 27, 2010, 01:10:27 pm »

**
Stihovi Ljubomir Simović


ISTOČNICE

Ko kaže da će sveci i junaci?

Idu udovice junaka, idu
majke svetaca, pekara, bojadžija
— bežite s puta! — idu verenice
i sestre mrtvih đaka i regruta!

Idu pred kasarne i zatvore, idu
na stratišta, bojišta, gubilišta,
idu, od ceđa izjedenih ruku,
s torbom na leđima, s kolevkom na kuku!

Iza muževa, koji nose puške,
kroz kraj spaljen, opustošen i go,
one, ko utvari, nose iglu i konac,
nose brašno, sapun, šibicu, so.

Ko kaže da u svetlost? Idu u mrak,
iz kog se i zver, prestravljena, vraća,
idu kroz krv, kroz koju ne mogu muževi,
idu kroz greh, kroz koji ne smeju braća!

Ne palite im peć ni petrolejku
— njima je toplo i svetlo i bez vatre!
Vratite u škrinju vunene čarape
— one će i bose preko snežnih gora!
Ne spremajte im, lađari, jedra i vesla
— one će i bez lađe preko mora!



MRKLA JESEN

Ne može
da se diše
od mraka.

Niko se ne nada ni šibici na istoku,
a kamoli zvezdi ili zori.

Samo domaćica,
skupivši suknju međ kolena, kleči
pred otvorenim šporetom,
i, kao svitac koji se pali i gasi,
njeno lice na mahove se ozaruje
žarom, u koji duva, da ga razgori.



ZAPIS

Kao što seljak pred tuđim vojskama
na razna mesta,
u podrum,
iza jaruge,
pod hrast,
zakopava žito,
Municiju, pušku,
rakiju, lampek,
ikone, sukno i mast,

tako i ja,
u mračno vreme ovo,
sve što imam skrivam,
pola u nejasno,
pola u nezapisano slovo.


[Postavljeno 07.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #8 poslato: Decembar 27, 2010, 01:10:51 pm »

**
Stihovi Ljubomir Simović


MRAK

Ne svetli ništa ni u kući,
ne svetli ni na sokaku.
Neko s nekim o tvojoj sudbini
razgovara
u mraku.

Uzalud čekaš, digavši
očajno lice iz šaka.
Ne vide im se ni lica, ni imena,
ni reči im se ne čuju
od mraka.

Nemaš pojma šta se dešava,
ti nisi u tom kolu;
a to je tvoja glava
među njima
na stolu.

Ne znaš da l će ti glavu na panj,
il će te s lađe, u džaku.
Ti znaš samo toliko,
da se to radi
u mraku.

Odmiče noć, a ti čekaš
da ti se presuda javi.
Tebe ne zovu na razgovor,
a sude
o tvojoj glavi.

Crne u dovratku čekaju te čalme,
crne rukavice pretresaju ti stan.
Niko ti neće reći zašto moraš
da digneš kosu i nasloniš obraz
na panj.

Soba se dimi od kafa i od lula.
Tvoja glava, il ruka, šta je sad palo na vagu?
Ne znaš, ne vidiš, ne čuješ,
sve se to radi
u mraku.


(Iz Hasanaginice)


UČENJE U MRAKU

One koje krvavi majstori muče,
i koji ne znaju da se brane i bore,
još krvaviji protomajstori uče
da od zla spasava samo gore;

da te od sekire sablja oslobodi,
da te iz poplave izvlače čaklje i kuke,
da te u mutnoj vodi, polumrtvog,
iz usta kečige otimaju štuke;

da se, kad sjaši, dizgini i uzde
oduzmu od plehanog hajduka
zato da ih, uzjahavši, uzme
gvozdena rukavica i ruka;

da se ruke, vezane naopako,
dreše da bi vezale brata jedinoga;
da se od đavola oslobađa tako
što se crnji đavo proglasi za boga.



PROROCI NA KOSOVU POLJU

Kažu nam ne bojte se, kažu nam smirite se,
kažu nam slobodno otvorite prozore, vrata,
uvucite konac u iglu, uključite motor,
umočite četku u boju, naložite vatru,
posolite meso, uzmite dete u krilo!

Kažu nam budite potpuno spokojni,
čude nam se zašto se zaboga plašite,
kažu nam da to nipokoju cenu,
kažu da to neće, da ne sme, da ne može biti!

Kažu nama,
koji znamo
da je već bilo.


[Postavljeno 07.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #9 poslato: Decembar 27, 2010, 01:11:14 pm »

**
Stihovi Ljubomir Simović


AUTORITET SA GLAVOM NA STOLU

Rastu mi na pragu,
rastu mi u oluki, rastu na krovu,
po svim sobama
rastu mi korov i trava!
A meni se spava!

Napadaju me mravi,
ruka mi se do lakta crni od mrava!
A meni se spava!

U sela nam ujahuju vojnici,
pale sena,
hvataju guske i patke,
na drumove izgone
stada ovaca i krava!
A meni se spava!

Razvaljuju mi vrata kundacima,
tuku me,
hapse me,
bacaju me niz stepenice u mrak,
prepun drvenih i gvozdenih sprava!
A meni se spava!

Neko, ne vidim ko,
pozivamo me u borbu za slobodu,
traži pobedu istine i pravde,
pobedu ustava, zakona i prava!
A meni se spava!

Bacio sam pušku i kapu!
Neka pobedi sneg!

Na sto se spušta,
ko na dno,
moja glava!

Meni se spava,
ugasite,
meni se
spava!


Iz zbirke "Ljuska od jajeta"


RIBARNICA

Ne samo pesničke tričarije,
kako je verovao i pisao Katul;
u ovom veku i besmrtna dela
završavaju isto kao i mrtva:
kao i u listove sinoćnjih novina,
danas i u listove svetih knjiga,
čija su slova svetlela kroz tmuše,
ribari na pijaci uvijaju skuše!



POSLE UŽASA

Šta se to
— od veka
dublje i moćnije
sad, kad je sve zanemelo,
glasi
ovim trenom
koga ispunjava
suncem upaljen
miris mirođije?

Taj mi se miris
sa zujanjem pčele
ispod kapaka zaklopljenih,
kroz celo telo,
do vrhova prstiju,
širi,

i za tren
— dublji od veka
u sunčeve oblake
taj miris me nosi,
sa ranom bez leka,
sa svetom bez nade,
taj miris me
miri.


[Postavljeno 07.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #10 poslato: Decembar 27, 2010, 01:11:35 pm »

**
Stihovi Ljubomir Simović


ČUDO NA KOBILJOJ GLAVI

Kroz klopke i zamke,
bez konaka i jataka,
sve dublje u šumama,
po kojima nas love,

vučjim i kozjim stazama uzmičući,
pri vrhu uzbrdice,
skoro u oblaku,
umesto crkve i zvonika
ugledasmo drveni slanik i hleb.

Hleb u slanik umočivši, zapitah se:
ima li druge crkve,
osim ove?



POTOMCI SVETOG SAVE

Kace nam se rasušile, bačve rastočile,
brašno nam se ubuđalo, čorba prokisla;
raž nam se zatravila, kosa uvašljivila,
vino se usirćilo, sirće izvetrelo.

Našu sveću gase, žetvu pale.

Mi smo u mastionicu Savinu pesak usuli,
od Takovskog grma kašike izdeljali.
Sve usijano, i osijano, i užareno — ugasili,
pa, u mraku, sabrano rasuli,
zašiveno rašili, pomireno zakrvili,
isceljeno ozledili, utešeno ucvelili,
nedeljivo razdelili.



DESET OBRAĆANJA BOGORODICI
TROJERUČICI HILANDARSKOJ

Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!

Trojeručice, katance, brave i vrata,
braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam Tvoja treća ruka otključa!

Trojeručice, dok nas love i mere
metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!

Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!

Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva
na Tvojoj trećoj ruci sazidana!

Gole, mlaćene motkama, sekirama,
oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, Trojeručice, isceli!

I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!

U ovom svetu neslanih mora i jela,
Dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek nas osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!

Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!

Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom!


[Postavljeno 07.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #11 poslato: Decembar 27, 2010, 01:11:57 pm »

*
Stihovi Ljubomir Simović


MOLITVA SVETOM NESTORU KOJI JE UBIO ALU
A IZ NJE POSTALI MIŠEVI GUŠTERI ZMIJE I DRUGA GAMAD

Ubio si, sveti Nestore, alu,
hvala ti!
Al da smo posle odahnuli, - nismo!
Razmileli se iz njene strvi miševi,
daždevnjaci, zmije i ostala gamad,
ne znaš kad ćeš zmiju pod jastukom zateći,
kad miša kašikom izvući iz tanjira,
kad će te daždevnjak iz hleba ujesti;
možeš lopatom gamad po zemlji da skupljaš,
iz vode izviru, padaju sa zvezda;
što nam je nekad sa jednog mesta smrdelo,
sveti Nestore, posle tvog junaštva
preti i smrdi sa hiljadu mesta!

Pokuni sveti Nestore, ove zmije,
guštere, miševe, slepiće, daždevnjake,
škorpione, i drugu gamad, u vreću,
odnesi vreću na vrh brda,
istresi je, zasuči visoko rukave,
pa od njih opet onu alu umesi,
veliku ko što je bila, i još veću!

S daždevnjakom u ustima, sa zmijom oko ruku i nogu,
sa slepićem na očima, sa škorpionom u nozdrvi,
dok mi u žabi nestaju ovca i pas,
gvozdenozubatu i stoglavu, molim te,
sveti Nestore, vrati nam onu alu,
spasi nas!



UTEHA

Zbog zala proklinješ,
a ni za jedno se dobro zahvalio nisi!

Pitaš se od kog je nemilosnog boga,
ili od koga đavola, ovo zlo,
a za dobro pitao nisi od koga je!

Stiskaš glavu šakama, kolenima,
pitaš se čime si ovaj pokor zaslužio,
a čime si dobro zaslužio pitao nisi!

Ustaj, otri te suze, ne cvili tu,
umij se, očešljaj se, uljudi se,
i gledaj da odsad
sa tom krvavom suzom u srcu živiš
ko što si dosad
s veselom vodom kroz livade, živeo!



U REDU PRED KAZANOM
JAVNE KUJNE NA CARINI

Za parče hleba
i tanjir janije
nekom da se prodaš,
pogano je.

Al za tanjir kupusa
ili boranije
nekog da kupuješ —
to je poganije!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #12 poslato: Decembar 27, 2010, 01:12:21 pm »

*
Stihovi Ljubomir Simović


HRAST

Gospodar voda, vodenica i stada,
magacina, otkupnih stanica,
skela, mostova, žitnica i ljudi,
gledam ga kako vlada,
kako seva i grmi, kako sudi,
sedeći za trpezom pod hrastom
koji će ga nadživeti.

I gledam kako taj hrast,
otac oluje, šumni bog,
bog kome sunce izgreva iz krune,
osviće u nekom zimskom jutru
kao naramak drva kraj furune.

I čujem kako na furuni zuji čajnik
miris lipe se u snegu oseća,
i vidim kako skočanjene ruke
lončetom čaja greje drvoseča,

čiji sin izlazi u proletnji dan,
vedar, plavičast,
kapu i kaput baca na hrastov panj,
kopa jamu, i sadi novi hrast.


OGNJENI DAN

Preko nasipa nadire plamen umesto pene
liftom se
uz lestvice se
uz drveće se
penje.

Od naših lica hučan peče garave maske
ustave ruši
nosi krevete
stolice svinje
džakove grede i mazge.

Crven visoko u nebu zahvata divlje guske
topi bronzane kipove
topi topove
tornjeve medalje
kašike lađe i puške.

I sejač beži sa polja i zvezda sa zvezdanog puta
čemu trud
kad plamen
za tren sve stiže
i guta.

Samo pesnik dok dimom sve vijori
— gradovi crkve silosi nasipi fabrike lađe —
dok se sa zvonika
cedi bronzano testo
dok mu krov nad glavom
dok mu postelja
gori

kao da piše za večnost
kao po mramoru
piše
na hartiji
koja
gori.



SMRT PESNIKOVA

Kad pesnik umre
smrt skine maglu s njegovih stihova,
gradovi osvanu zaista na nebu,
jedna jabuka puna ptica zaplovi niz oganj.

Kad pesnik umre
zašumi iznad krošnji
zvezda koja obuhvata ceo nebeski svod,
i pesnik više ne čuje lavež ni zvuke roga;
poraženi svetlošću koju ne vide
gonioci se povlače
u bezimen mrak iz koga su i došli.

Kad pesnik umre
smrt mu donosi pravdu
koju mu život uskraćuje.
U gluvo doba, vetar na gumnu odvaja
čist vazduh i svetlost od ostale pleve.
Pesnik, odeven u dronjke svoje kože,
i mrtav gonjen plamenom preko leda,
s ostatkom svoga užeta, i mrtav
iz nekog drugog sveta kroz nas u treći gleda.

Kad pesnik umre
njegove ptice počnu da lete
nad premlaćenim žitom i morem koje cveta.
Ruža zaista jaše na konju,
čovek u more unosi ženu s kojom je ležao,
i doboše, frule i oružje pšenicom zasipa vetar.

I hrastom razvaljen vazduh,
i surovi narod, i mračna polja, i zveri,
gledaju njegov grob kako se diže u svet
progoneći one pred kojima je bežao.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #13 poslato: Decembar 27, 2010, 01:12:45 pm »

*
Stihovi Ljubomir Simović





PRED RAJSKIM VRATIMA

1.
Raste li još u raju ono drvo?

Koje drvo?

Znaš ti koje drvo!

Je li još uvek na snazi zabrana
da se jedu jabuke s drveta
oko koga se puzeći obavija,
i s koga nam se šapatom obraća, zmija?

Koja zmija?

Znaš ti koja zmija!

2.
U čekaonici pred rajskim vratima,
kuvarica pita piljara, pita poštara,
pita profesora logike, pita nosača:
Postoji li u raju kućni red?
Kada se leže, kada se ustaje?
Ko kuva, ko mesi, ko pere sudove?

Piljar pita: Da li se roba u raju,
u mesarnici, ili na kvantaškoj,
na zelenoj, stočnoj i ribljoj pijaci,
plaća čekovima ili u gotovu,
ili se deli besplatno i bez merenja?

Profesor logike, s kavezom u krilu,
nije našao da pita ništa drugo
nego ko je, po rajskim zakonima,
odgovoran za rečnik papagaja:
vlasnik papagaja ili papagaj?

Nosač sa Železničke stanice Beograd
ćuti, puši, ne pita nikog ništa,
ali se nada da je u rajskom vrtu
obavezno ležanje u senu,
s rukama pod glavom, s travkom u ustima.

Meni je lako da zamislim pakao,
imam na osnovu čega, kaže pralja.
A na osnovu čega da zamislim raj?
A seljaci — kontroverzni seljaci! —
i raj i pakao zamišljaju ko Grad!

Ne ćuti samo nosač, ćuti i pekar,
koga pred rajskim vratima nagriza crv:
Da li onoga što nam se ovde nudi
ima manje ili više,
i da li je bolje ili gore,
od onog što smo imali na zemlji?

A, ušavši u čekaonicu,
prvog koga je ugledao, poštara,
carinik pita: Treba li da se popuni,
i gde se i kome predaje, prijavni list?

Možeš da popuniš
— kaže kuvarica —
možeš da popuniš,
al nemaš kome da predaš:
piše da se otvara u 7,
a prošlo je 8!

3.
Čkilje li u raju uveče bircuzi
u kojima se toči pivo?
Ima li u bircuzima pivopija,
ima li svirke,
ima li zgodnog ženskinja?
Ako nema, kakav je to raj?
Zašto ga toliko reklamirate,
zašto o njemu toliko trubite,
i ko će poželeti da uđe u raj
u kome nema onog čega ima
u svakom Lapovu ili Sumrakovcu?

Umesto što čekam da uđem u raj,
bio bih mnogo srećniji da večeras,
izašavši iz stanične "Kasine",
s njenog praga gledam kako u mraku
iz svake ulične lampe sipa sneg!

4.
Ako se desi da u rajskom vrtu
glavici kupusa izrastu zečje uši,
na zaštitu svog prirodnog prava
ko može računati: kupus ili zec?

Ako ovo pitanje ne razumeš,
mogu da ga postavim i ovako:
jesu li po rajskim šumama i rekama
dozvoljeni lov i ribolov?

Ako jesu, to je raj za lovce,
ali je za ribe i srne pakao!
Ako nisu, to je raj za srne,
a samim tim je za lovce pakao!

Na zaštitu svog prirodnog prava,
ni u raju, kao ni na zemlji,
ne mogu računati i kupus i zec!

Pa kako možeš da veruješ u raj,
ako raj, da bi zecu bio raj,
kupusu mora da bude pakao?

5.
Hvala vam,
lepo je od vas,
vrlo ste ljubazni,
što mi širom otvarate rajska vrata!
Ali vas molim da ih zatvorite!

Pre no što pređem preko ovog praga,
hoću da vidim, hoću da proverim,
da li u raju zaista cveta ono
što je napisano na rajskim vratima!

Da mi se, u mome neznanju, ne desi
da se, ubeđen da ulazim u raj,
nađem u baraci, u kojoj dobijam
kupus sa muvama, ležaj sa stenicama!

I da se posle ne začudim kad vidim
kako nad barakama kroz oblake
lete anđeli s automatima!


Objavljeno u Politici
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #14 poslato: Decembar 27, 2010, 01:13:08 pm »

*

PUTUJUĆE POZORIŠTE LJUBOMIRA SIMOVIĆA





Ljubomir Simović je rođen 2. decembra 1935. godine, od oca Dragiše, užičkog obućara, i majke Radojke, iz sarajevske porodice Cvijić. Rođen je u Užicu, "gradiću s dve crkve i pet pijaca (drvarskom, zelenom, rakijskom, stočnom i žitnom), sa dve osnovne škole (jednom gradskom, užičkom, i drugom seoskom, buarskom), s realnom gimnazijom i Učiteljskom školom, s kovačkim i potkivačkim, bravarskim i kazandžijskim, crevarskim i lederskim, vunovlačarskim i bojadžijskim, s opančarskim, kolarskim, stolarskim, berberskim i gvožđarskim radnjama, s potocima i javnim česmama, s rekom, i s dve električne centrale na toj reci, sa železničkom stanicom, kolnicom i ložionicom, s tkačnicom, puškarom i kožarom, s Malim i Velikim parkom (u čijem su se paviljonu pre rata ponekad održavali promenadni koncerti), s bakalnicama, pekarama i kafanama, s tri hotela i jednim fotografom, s dve kasarne, sa sokolanom i javnim kupatilom, s dve vodenice i jednim parnim mlinom, s tri apoteke i bolnicom, s dve male privatne štamparije i, ako se dobro sećam, s dve knjižare, i sa siluetom oronule srednjovekovne tvrđave iznad svega toga..."1

Sudbine bliskih Simovićevih predaka, dedova i baka, podsećaju na istorijske lomove koji su se dešavali na ovim prostorima: "Mamin otac, sarajevski kameno-klesar Đorđo Cvijić, otišao je u Nemačku, u Tiringiju, na usavršavanje zanata, i otud se u Sarajevo vratio sa 16-godišnjom Anom Klarom Valter, koju je preveo u pravoslavlje, s kojom se oženio, i izrodio petoro dece. Najmlađe od njih, bila je moja majka...

...Kad je buknuo Prvi svetski rat, mamin otac je otišao na front, s koga se nije vratio: iz austrougarske je prebegao u srpsku vojsku, i ratovao je kao srpski dobrovoljac. Prvo je izgubio ruku, a onda je, 1918, u Bitolju, umro od španske groznice. I samo ime te bolesti, 'španska groznica', delovalo je mnogo egzotičnije nego, recimo, srdobolja, gušobolja, tuberkuloza... Mamina porodica se osipala i propadala, ponajviše zato što su u njoj ostale samo žene, i zato što su te žene bile potpuno neupućene u poslove svojih izginulih muževa. Mnogo godina kasnije, posle tog rata, moja baka, mamina majka, udala se za jednog ruskog emigranta, kozaka, konjanika, čiju su celu porodicu pobili boljševici. Kako je u Prvom svetskom ratu, u zarobljeničkom logoru u Doboju, umro i moj deda po ocu, Ljubomir, to smo brat i ja kao svog jedinog dedu upamtili tog visokog i plavokosog Rusa, Andreju Krasjukova, koji je lepo pričao, i koji nas je mnogo voleo. Tako smo kroz njega, i kroz baku i bakine priče, brat i ja zavirivali u tajanstvene svetove koji su postojali daleko od našeg Užica: u islamski istok, koji je nama ležao na zapadu, i u Rusiju i Nemačku..."2

U Simovićevom detinjstvu provedenom u tom Užicu koje više ne postoji, zapaženo mesto zauzimalo je upravo - pozorište!

"Celo moje detinjstvo bilo je jedno veliko pozorište" — seća se Simović i nastavlja. "Počev od pokladne, Bele nedelje, kad smo se maskirali i pred kućama pevali pesme koje smo ponekad i sami izmišljali... Ili leti, s fenjerima od tikava, kad je cela ulica postajala jedna velika fantastična scena... A zatim, negde odmah posle rata na Rosuljama — a to je najlepši kraj mog rodnog Užica — među nama decom, pozorište je postalo velika moda. Scenu smo dobijali razapinjući konopac između jedne kajsije i direka od ograde, u dvorištu šumara Velizara Filipovića, kod koga smo stanovali. Bili smo sve, i pisci, i glumci, i publika. Tekstovi nisu postojali, izmišljala se kratka priča, a onda se na samoj sceni, na licu mesta, improvizovalo, dijalog se spontano odvijao. Trajalo je to dve do tri godine. I bilo zaboravljeno, kao svaka igra... Onda je došlo nekoliko sjajnih sezona užičkog pozorišta... Bio je to početak pedesetih godina, i mi smo u tom pozorištu, smeštenom u zgradi predratnog bioskopa 'Luksor', videli sve ono što na početku treba videti... Ko nije živeo u malom mestu nikada neće znati kolika je, i koliko je neprocenjiva, vrednost tih malih pozorišta..."3

"To što je ovaj grad otvorio Pozorište, značilo je da neko u njemu želi da se on otvori svetu i svetskoj kulturi. Taj neko je znao da to što pozornica, iz praktičnih razloga, mora da bude uzdignuta bar jedan metar iznad tla, znači da ona ne samo doslovno, nego i simbolički, i suštinski, predstavlja drugi i viši nivo u odnosu na nivo pijace i ulice, na kome se odvija naš svakodnevni život. Taj neko je možda znao i da je pozornica, u stvari, drvena raskrsnica na kojoj se ukrštaju različiti putevi i sudbine. I možda je znao da put, kojim nešto iz sveta može ovde da dođe, i kojim odavde može da se ode u svet, vodi preko te drvene raskrsnice.

Preko te raskrsnice u Užice su stigli Skapeni, i Pometi, Tartifi i Žutilovi, stigle su Mirandoline i Petrunjele, Gospođe Vorn i Gospođe Živke ministarke, stigli su Šajloci i Kir-Janje, Buličovi i Glembajevi, Bopčinski i Dopčinski, Ujka Vanje i Stanoji Glavaši, Dezdemone i Koštane, revizori i malograđani, uobraženi bolesnici i rodoljupci, laže i paralaže, učene žene i pokondirene tikve, ožalošćene porodice i hvalisavi vojnici, mletački trgovci i seviljski berberi... Preko te drvene raskrsnice u Užice je počeo da stiže onaj čudesni glumački narod, kome je neizvesnost često jedina izvesnost, koji često nema sigurnost doma ni krova, ali koji je kod kuće svuda gde postoji pozorišna zavesa, i čiji su najsigurniji zidovi i bedemi pozorišne kulise...."4

O zavičaju će kasnije reći: "Iako se država u kojoj živim stalno smanjuje, moj zavičaj je danas mnogo veći nego što je bio nekada. Zavičaj se ne poklapa sa državnim granicama."5

U tom i takvom Užicu Simović je završio osnovnu i srednju školu, a pedesetih godina dolazi u Beograd gde upisuje studije na Grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik na Filološkom fakultetu.

"Izgleda da sam u Beograd stigao u pravom trenutku", kaže Simović. "Tada je najzanimljivije bilo Beogradsko dramsko pozorište, čiji me je repertoar, sa savremenim delima, mladim glumcima i režijskim eksperimentima, zaista oduševljavao... Tada se osnivao Atelje 212, u zgradi 'Borbe'...

Prve predstave koje su na mene ostavile snažniji utisak? One koje su me naljutile! Dobro ih se sećam: Joneskove Stolice i Sartrova drama Iza zatvorenih vrata. Dok sam ih gledao činilo mi se da se gušim, želeo sam da se otvori neki prozor, da uđe čist vazduh, da dune neki vetar... Cilj tih dela i jeste da izazovu to osećanje gušenja i teskobe kod gledaoca, ali ja sam od njih očekivao i nešto drugo, svežinu pobune protiv svega toga što su ona prikazivala. Moje nezadovoljstvo nije bilo ideološko, nego, tako da kažem, još osnovnije, biološko... Ne znam... mislim da čovek nema prava da govori drugima, ako nema nade...

Priznajem: ne volim, ne trpim beznađe. To ne znači da ga ne priznajem kao činjenicu, onda kad ono jeste činjenica. Ali ja beznađe nikad neću priznati kao definitvno. Jonesko, Sartr, pa i Beket — koga više cenim jer mislim da je dosledniji svojim idejama — ipak nisu moji pisci. To su, po mom osećanju, pisci jednog prelaznog perioda. Po jednom većem saznanju i života i pozorišta, meni je bliži Breht, kad nije previše tendenciozan, i bliži mi je Evgenije Švarc sa svojim Zmajem, ili Peter Vajs sa Mara-Sadom. Volim dela u kojima se osećaju životni sokovi. Neću da isključujem ni jednu pesničku ni pozorišnu mogućnost..."6

Od jeseni 1958. godine, kada mu je užički Klub studenata štampao prvu zbirku pesama Slovenske elegije, čije je ponovljeno i redigovano izdanje štampano i 1971, Simović je objavio više pesničkih knjiga: Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (1983), Gornji grad (1990), Igla i konac (1992), Ljuska od jajeta (1998), Sabrane pesme (1999), Tačka (2004)...

Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Hrast na Povlenu (1989), Perom i mastilom (1990), Istočnice i druge pesme (1994), Učenje u mraku (1995), Vidik na dve vode, Istočnice, Igla i konac (1998), Istina o ekserima (2001). Objavljene su i Najlepše pesme Ljubomira Simovića, u izboru Aleksandra Jovanovića (2002), i Sreda u subotu, u izboru Branka Kukića (takođe 2002).

Objavio je više knjiga eseja: Duplo dno (eseji o srpskim pesnicima, 1983, 1991); (treće izdanje, dopunjeno, pored ostalog, i esejima o komedijama Sterije i Nušića, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, uključujući i političke, štampani u knjigama Kovačnica na Čakovini (1997, 2004), Galop na puževima (1994, 1997), Novi galop na puževima (1999).

Dnevnik snova objavio je pod naslovom Snevnik u časopisu "Delo" (1987), a kao posebno i znatno dopunjeno izdanje objavljeno je 1998.

Dva izdanja knjige Užice sa vranama ("hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika"), štampana su tokom 1996, (treće izdanje 2002).

Simovićeva Dela u pet knjiga objavljena su 1991.

Od 1998. godine, u toku je objavljivanje njegovih Odabranih dela, u izdanju "Stubova kulture". (Do sada je objavljeno osam knjiga).

U martu 2005, pod naslovom Guske u magli, objavljen je Simovićev dnevnik, pisan u vreme bombardovanja NATO (24. mart — 15. jun 1999).

Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha u svetu postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade, Belgije i Južne Koreje.

Simovićeve pesme i drame su prevođene i štampane u posebnim knjigama, antologijama, zbornicima, književnim i pozorišnim časopisima, u mnogim zemljama. Šopalovići su objavljeni u poznatim pozorišnim časopisima Poljske ("Dijalog"), Rumunije ("Lumina") i Rusije ("Teatar"). Kao posebna knjiga doživeli su dva izdanja na francuskom (1989, 1995) i korejskom (2001), a Čudo u Šarganu na francuskom (2001).

Simović je priredio izabrane komedije Jovana Sterije Popovića, pod naslovom Laže i paralaže, i Branislava Nušića, pod naslovom Sumnjiva lica.

Simović je dobitnik više književnih i pozorišnih nagrada, među kojima su nagrada "Đorđe Jovanović", Zmajeva nagrada, Oktobarska i Sedmojulska, BIGZ-ova, Zlatan krst Kneza Lazara, "Branko Miljković", "Isidora Sekulić", "Desanka Maksimović", "Stefan Mitrov Ljubiša", "Milan Rakić", Isidorijana, Žička hrisovulja, Velika bazjaška povelja (koju dodeljuje Savez Srba u Rumuniji), Ramonda Serbica, Račanska povelja, "Vasko Popa", statueta "Joakim", "Biblios", Dučićeva nagrada i druge.

Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuće pozorište Šopalović (1986) i za Čudo u Šarganu (1993).

Kao predstave u celini, Simovićeve drame su tri puta bile pobednice Sterijinog pozorja: Putujuće pozorište Šopalović, u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Dejana Mijača (1986), Čudo u Šarganu, u izvođenju Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, u režiji Egona Savina (1993), i opet Čudo u Šarganu, u izvođenju Ateljea 212, u režiji Dejana Mijača (2002).

Petnaestog decembra 1988. godine Simović je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Pristupnu akademsku besedu, pod naslovom "Sterija među maskama", održao je na svečanom skupu SANU 30. maja 1995.


___________________

1 Ljubomir Simović: Reč na promociji zbornika "Narodno pozorište Titovo Užice 1945-1985", Teatron, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, br. 65 / 66 / 67, septembar 1989.
2 Ljubomir Simović: Kovačnica na Čakovini, Stubovi kulture, Beograd, 2004.
3 Olga Božičković: Poezija na scenski način, Politika, Beograd, 17. januar 1976.
4 Vidi nap. br. 1
5 Sonja Ćirić: Šibice u džepu, Vreme, Beograd, 8. mart 2001.
6 Vidi nap. br. 3
7 Bio-bibliografski podaci preuzeti iz Godišnjaka Srpske akademije nauka i umetnosti (odeljak: Biografije i bibliogra fije) za
1998, knj. CV

 
Olga Marković (iz Kataloga izložbe) | 27.05.2005. | Pozorje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #15 poslato: Decembar 27, 2010, 01:13:35 pm »

**

VIDIK NA DVE OBALE LJUBOMIRA SIMOVIĆA


Današnji trenutak srpskog pozorišta vezujem za pisca koji piše drame u stihovima i čija je popularnost dostigla veličinu njegovog dela. Preveden je na više od dvadeset jezika i igran na mnogim pozornicama sveta. Ovaj pesnik nije rođen u srednjem veku i nije engleskog porekla kao Šekspir, niti je kao "divina" Dante Italijan. Rođen je u Srbiji, tačkici na mapi sveta i živi u Beogradu, gradu koji je u poslednja dva veka rušen svakih četrdeset godina i čiji je stanovnik, u prošlom veku, doživeo bar jedno bombardovanje.

Ime ovog dramskog pisca je Ljubomir Simović. Pesnik, prevashodno.

... Razlozi Simovićeve popularnosti leže u njegovom umeću da u jeziku ne vidi samo sredstvo, nego metafizički entitet koji u njegovoj poeziji dobija samostalnost. U toj samostalnosti se čovek kao čovek samoosvešćuje. U svim Simovićevim dramama osobeno dramaturško sredstvo je jezik koji nije samo instrument sporazumevanja ili način da se stvori dramska napetost. Jezik je glavni junak njegovih drama. Na prvi pogled jedan od elemenata dramske strukture. Metafizika Simovićevog jezika briše granice vremena i prostora i isijava snagom žive energije - onom vizuelno nevidljivom. Končić koji ljudsko biće povezuje sa božanskim.

... U Simovićevim dramama ovostrano nikada nije ograđeno zidom od onostranog niti se može uočiti raselina između realnog i onog takozva-nog fantastičnog. Magični realizam uživo... Prema Simovićevoj filozofiji ovostranog, običnog, sve što vidimo na ravni bukvalnog može da se uzdigne visoko iznad te ravni i da izražava nešto mnogo više od očiglednog i bukvalnog. Simović nas posredstvom svojih junaka i jezika koji je junak u svakoj njegovoj drami, uverava da svaka stvar i svaka reč mogu da sadrže i neki horizont koji ih prevazilazi.

... Mitske situacije se kod Simovića nerazdvojno povezuju sa svakodnevnim životom. Evo kako pesnik to objašnjava: "Mitska ili religiozna vrednost prisutna je u poklopcu, u loncu, u vratima ambara, u bravi, u muzičkom instrumentu, u obliku noža, u kutlači, u šari na vratima, u svemu što čovek dodirne. Mit je svakodnevno tu, što znači da je neka viša suština svakodnevno bila tu, da je čovek svakodnevno živeo u prisnosti sa apsolutnim i primordijalnim, da nije bio sam i izolovan u svom usamljenom istorijskom vremenu." I zato mu moramo poverovati kada kaže: "univerzalno polaže jaja u sva gnezda."

...Ljubomir Simović — Čudo u Šarganu? Ne!

Ljubomir Simović — Šargan, čitaj, Srbija u čudu? Da. I to neopozivo.


Vesna Janković | NIN | 21.02.2008.

[Postavljeno 21.03.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #16 poslato: Decembar 27, 2010, 01:14:03 pm »

**
Jovan Delić


POGLED NA DVE OBALE — o lirskoj i dramskoj poeziji Ljubomira Simovića

ZBORNIK O LIRSKOJ I DRAMSKOJ POEZIJI LJUBOMIRA SIMOVIĆA


Među savremenim srpskim književnicima, malo je onih koji su tako svestrani i plodotvorni, a istovremeno, izuzetno cijenjeni, kao Ljubomir Simović (Užice, 1935), redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti — pjesnik, dramski pisac, književni kritičar, esejista i publicista. Svojim radom, Simović je stekao međunarodnu afirmaciju i status jednog od najznačajnijih i najuticajnijih živih srpskih pisaca. U njegovom obimnom i žanrovski raznovrsnom opusu, centralno mjesto i najveći značaj imaju pjesnička i dramska ostvarenja. Objavio je petnaest zbirki pjesama: Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (1983), Gornji grad (1990), Igla i konac(1992), Ljuska od jajeta (1998), Tačka (2004), Planeta Dunav (2009); te četiri drame: Hasanaginica, Čudo u "Šarganu", Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu.
 
Simović je za svoj pjesnički i dramski rad dobio preko dvadeset književnih i pozorišnih nagrada. Njegove pjesme i drame prevedene su na mnoge jezike i ostvarile su veliki uspjeh u inostranstvu. Razumljivo je, otuda, što ova dva vida Simovićevog stvaralaštva i dalje privlače najviše pažnje književne kritike. Tako je bilo i na naučnom skupu koji je održan u okviru trideset šestih pjesničkih susreta Pjesnička riječ na izvoru Pive, 22. juna 2006. godine, u porti pivskog manastira Uspenja presvete Bogorodice.
 
Zbornik radova sa pomenutog naučnog skupa uredio je prof. dr Jovan Delić, a objavljen je 2010. godine u izdanju Beogradske knjige i Centra za kulturu Plužine, pod simbolično-metaforičnim naslovom Pogled na dve obale. Podnaslov O lirskoj i dramskoj poeziji Ljubomira Simovića, na izvjestan način razotkriva simboliku naslova i preciznije upućuje na suštinsku tematiku zbornika. Naslovu, odnosno podnaslovu, odgovara i dvodijelna struktura zbornika. Naime, pored prva tri teksta koja imaju funkciju uvodne cjeline, u sadržaj zbornika ušlo je četrnaest radova, koji su raspoređeni u okviru dvije tematske cjeline. Prva cjelina O lirici i poetici Ljubomira Simovića, sadrži devet radova koji se odnose na lirsku poeziju i poetiku, a druga Onostranost ovostranog, objedinjava pet radova posvećenih dramama Ljubomira Simovića.
 
Na samom početku zbornika, u prvom tekstu uvodne cjeline, prezentovana je kratka biografija Ljubomira Simovića. Iako prilično sažeti, navedeni bio-bibliografski podaci su vrlo informativni i predstavljaju dobar uvod u raspravu o Simovićevom pjesničkom i dramskom opusu, te istovremeno svjedoče da je riječ o književnom i kulturnompregaocu čiji rad zavređuje svestraniju ocjenu naučne i stručne javnosti.
 
Slijedi tekst Jovana Delića Strah od potopa, za koji u napomeni stoji da je Besjeda o Ljubomiru Simoviću na trideset šestim pjesničkim susretima "Pjesnička riječ na izvoru Pive". Shodno namjeni, dio Delićevog rada ima prigodan karakter i sadrži pozdravnu riječ upućenu Ljubomiru Simoviću i učesnicima pomenute manifestacije. Težište izlaganja naznačeno je, osim u naslovu simboličnog karaktera, i u podnaslovu: O jednom tematskom rukavcu u pjesništvu Ljubomira Simovića. Delić, naime, u ovom radu na konkretnim primjerima iz osam pjesama (Poplava, Pitalica o prazniku, Krčma na Konderu, Autoportret sa poplavom i skakavcem, Kratak opis oluje nad Beogradom, Pogled sa beogradske tvrđave prema severu, Ukrcavanje u Nojev kovčeg kod Beograda i Molitva iz potopa), pokazuje kako Simović "temu potopa varira više puta dajući joj uvijek nova značenja".
 
Uvodnu cjelinu zbornika zatvara kratak tekst Ljubomira Simovića, iz čijeg sadržaja se vidi da je to, zapravo, prigodan govor koji je Simović održao u porti pivskog manastira Uspenja presvete Bogorodice, u ljeto 2006. godine, na trideset šestim pjesničkim susretima Pjesnička riječ na izvoru Pive, a "čudo je", kako on ističe u ovom obraćanju organizatorima i učesnicima skupa, "da se kod nas nešto održi celih trideset šest godina".
 
Tematski dio zbornika i prvo poglavlje O lirici i poetici Ljubomira Simovića otvara rad Milosava Tešića Obeleženo i neobeleženo, ruku pod ruku. U ovom ogledu Tešić problematizuje "traganje za rečima kao vernim odrazom onoga što pesnik, pod pritiskom određenog osećanja, želi da iskaže". Kao polazište za svoja razmatranja Tešić uzima Simovićevu prvu zbirku pjesama, Slovenske elegije. On ukazuje da se Simović, već u ovoj zbirci, suočio s jednim od osnovnih pitanja pjesničkog stvaralaštva — sa pitanjem "verbalnog ovaploćenja nekog pesničkog doživljaja". Ilustrativnu potvrdu za ovo zapažanje, Tešić pronalazi u Simovićevoj pjesmi Traženje reči, za koju, takođe, tvrdi da je u osnovi autopoetička.
 
Pitanje poetike, odnosno autopoetike Ljubomira Simovića, upotpunjava se u narednom tekstu zbornika — raspravi Bojane Stojanović-Pantović O nekim poetičkim osobenostima "Snevnika" Ljubomira Simovića. Nakon uvodnih napomena teorijske prirode, autorka se osvrće na Snevnik, kao na djelo koje, kako ona kaže, "svakako razmiče i problematizuje postojeće žanrovske granice, ali istovremeno nudi čitaocu neku vrstu autopoetičke odgonetke o razlozima i uslovima za njegov nastanak i neobičan karakter". Navodeći kao primjere nekoliko zapisa iz Snevnika, Bojana Stojanović-Pantović pokušava da problematizuje njihovo značenje u širem poetičkom kontekstu Simovićeve pjesničke, dramske i prozne umjetnosti. Imajući u vidu brojna pitanja, koja se pri tom nužno nameću, autorka dolazi do zaključka da "Snevnik Ljubomira Simovića predstavlja više nego dragocen dokument o različitim oblicima tekstualnosti sna".
 
Rad Lidije Delić Nasleđe karnevalske kulture u poeziji Ljubomira Simovića je veoma interesantan i sadržajan, jer u jednom širem, sintetičkom luku sagledava naznačeni problem i dolazi do originalnih zaključaka koji se odnose na znatan dio Simovićeve poezije. Autorka polazi od opšteprihvaćenih teorijskih shvatanja Mihaila Bahtina o karnevalskoj kulturi i sistemu mišljenja na kojem se ona temelji, predstavljenih u knjizi Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse. Analizom odabranih pjesama (pjesme Pitalica o prazniku, Veliki ribolov, Gozba, pjesme iz ciklusa Šlemovi, Grobar igumanu, Balada o Stojkovićima, Rugalica o vinu i Molitva svetom Nestoru koji je ubio alu a iz nje postali miševi gušteri zmije i druga gamad), Lidija Delić pokazuje kako se iz Simovićevog obimnog pjesničkog opusa izdvaja čitav niz žanrovski i tematski raznolikih pjesama, koje su na određen način bliske karnevalskoj kulturi i karnevalskom tipu mišljenja. U skladu s tim, razumljivo je što je, kako ona kaže, groteska "postala jedno od stilskih i poetičkih načela i dominanti date linije Simovićevog stvaralaštva". Tim povodom autorka, takođe, naglašava da kod Simovića postoji znatan otklon prema izvornoj predstavi karnevalske kulture, što je, u određenom smislu, odlika svekolikog modernog pjesništva i moderne književnosti.
 
Značajan prilog zborniku predstavlja i još jedan rad Jovana Delića, koji nosi pomalo neobičan naslov Da li se Nikolija preziva Stojković? Podnaslovom O dvjema pjesmama Ljubomira Simovića, upotpunjen je smisao i značenje naslova. Naime, kako se u dvije Simovićeve pjesme — Baladi o Stojkovićima i Jutro na Međurječju – pojavljuje lirski lik Nikolije, Delić pokušava da odgovori na pitanje da li je Simović u svojoj pjesničkoj viziji imao istu osobu. Nakon detaljne analize Balade o Stojkovićima, a potom i pjesme Jutro na Međurječju, Delić dolazi do zaključka da "Simovićeva pjesma Jutro na Međurječju jeste zapravo balada o Nikoliji, pandan Simovićevoj Baladi o Stojkovićima, s tom razlikom što su smijeh, humor i groteska znatno redukovani u Nikolijinoj pjesmi; gotovo da ih nema." Na samom kraju, autor još dodaje i sljedeće: "A Nikolija jeste Stojkovića soja; kod njih žene, barem u poeziji, ne mijenjaju prezime. Nikolija se, doista, preziva Stojković." Tako, u šaljivom stilu, Jovan Delić završava svoju raspravu i daje konačan i nedvosmislen odgovor na pitanje postavljeno u naslovu.
 
I prilozi koji slijede u ovom dijelu zbornika predstavljaju vrijedne studije koje produbljuju i proširuju kritičke vidike na poeziju i poetiku Ljubomira Simovića. Tako Veroljub Vukašinović u radu Molitva trećoj ruci, na originalan način tumači Simovićevu pjesmu Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj. Slijedi prilog Gojka Božovića Tačka i epifanija, u kome autor, na određenim primjerima iz Simovićeve poezije, pokazuje kako se "epifanija otkriva kao ključno oblikovno načelo u knjiziTačka i kao jedno od najvažnijih oblikovnih načela u ukupnoj Simovićevoj poeziji". Zbirka pjesama Tačka bila je inspirativna i za Žarka Đurovića, koji u radu Kritičke refleksije o zbirci pjesama "Tačka" Ljubomira Simovića, smjelo procjenjuje da ova zbirka "sadrži u sebi znakove vrijedne i neponovljive poezije", kao i da "spada u sami vrh savremenog srpskog pjesništva". Kritički osvrt Aleksandra Milanovića Poetska potraga za poreklom i značenjem reči, posvećen je Simovićevoj pjesmi Sinjajevina. Posljednji tekst u ovom dijelu zbornika je rad Jovana Ljuštanovića pod metaforičnim naslovom Dečja duša Ljubomira Simovića, u kome je dat svojevrstan analitički pregled svega onoga što se u stvaralaštvu Ljubomira Simovića, bilo kojim putem, može dovesti u blisku vezu sa pojmom djetinjstva, odnosno književnosti za djecu.
 
U drugoj tematskoj cjelini Zbornika, posvećenoj dramskoj poeziji Ljubomira Simovića, kao što smo već pomenuli, našlo se pet radova koji predstavljaju značajne priloge o dramskom stvaralaštvu Ljubomira Simovića. Stiče se utisak da je temeljna koncepcija zbornika bliska mišljenju Vesne Janković u radu Onostranost ovostranog — vidik na dve obale Ljubomira Simovića. Naime, kroz njen rad se provlači i razvija teza da je Simović pjesnik i kad piše drame, što je podudarno sa podnaslovom zbornika, koji glasi O lirskoj i dramskoj poeziji Ljubomira Simovića (Istakla V. M.). Veoma zanimljiva zapažanja donosi i Ljiljana Pešikan-Ljuštanović u radu Ambivalentna priroda čuda i čudotvorca u "Čudu u Šarganu" Ljubomira Simovića. Branko Brđanin autor je priloga pod naslovom Drugi Simovićev "Boj na Kosovu": tekst i kontekst. Ista drama našla se i u središtu pažnje Aleksandra Damnjanovića, čiji rad zapravo predstavlja, kako u naslovu stoji, Projekat za komponovanje muzičke drame po pozorišnom komadu "Boj na Kosovu". Rad Zlatka Grušanovića Tri drame Ljubomira Simovića bavi se uočavanjem, opisom i klasifikacijom osnovnih strukturnih elemenata (prostor, vrijeme, likovi, govor, priča i kompozicija) u dramama: Hasanaginica, Čudo u "Šarganu" i Putujuće pozorište Šopalović. To je ujedno i posljednji rad, kako u ovom dijelu zbornika, tako i u cijeloj knjizi.
 
Ne ulazeći u detaljnije opisivanje vrijednosti svakog od radova u zborniku posvećenom lirskoj i dramskoj poeziji Ljubomira Simovića, nastojali smo da potencijalne čitaoce, bar ukratko, upoznamo sa njegovim sadržajem. Nema sumnje da je riječ o vrijednom zborniku, koji svojim prilozima upotpunjava dosadašnju sliku o pjesničkom i dramskom radu Ljubomira Simovića, ali istovremeno otvara i neka nova poetička pitanja. U tom smislu, ovaj zbornik, ne samo da bi trebalo postati nezaobilazna literatura za sve one koji se ozbiljnije namjeravaju baviti stvaralaštvom Ljubomira Simovića, nego se može smatrati i pravom riznicom tema za neke buduća istraživanja.

 
Vesna Mićić | LEO comercce
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #17 poslato: Decembar 27, 2010, 01:14:32 pm »

**
UDS 821.163.41-4.09 Simović Lj.

ESEJISTIKA LJUBOMIRA SIMOVIĆA

(Kontekst, teme, uvidi)

SAŽETAK: Ovaj rad nastoji na višestrukoj kontekstualizaciji esejistike koju pišu vodeći pesnici trećeg talasa srpskog modernizma — Miodrag Pavlović, Jovan Hristić, Ivan V. Lalić i Ljubomir Simović. Težište je na temama i uvidima Duplog dna (2001) Ljubomira Simovića, prvenstveno zaokupljenog pesničkim nasleđem.
 
KLJUČNE REČI: esej, "stvaralačka kritika", tradicija, Simović, reinterpretacija nasleđa.

 
1.
 
Razmah srpskog eseja u drugoj polovini dvadesetog veka u ponečem napominje situaciju s njegovog početka. Naime, opet kao da se oblikuju — katkad otvorenije, katkad prikrivenije — dve suprotstavljene formacije književne kritike, a time i literarne esejistike. Na jednoj strani je, kao u osvit stoleća, tzv. oficijelna kritika — koja baštini poziciju i pretenzije nekad bezmalo harizmatične profesionalne, profesorske, stručne, akademske i univerzitetske kritike, kako je sve nazivana platforma i delatnost Ljubomira Nedića, Bogdana Popovića i Jovana Skerlića. Na drugoj pak stoje poslenici čije bismo pobude i aspiracije mogli uporediti s negdašnjom formacijom "stvaralačke kritike", izričitije ili prigušenije suprotstavljene autoritetu i uplivu pomenutih čelnika, ključnih protagonista negdašnjeg pregnuća na evropeizaciji srpske književnosti i književnog života. Kao nekad Svetislav Stefanović, Jovan Dučić, Veljko Petrović i Sima Pandurović, pesnici po prevashodnoj vokaciji, sad Miodrag Pavlović, Jovan Hristić, Ivan V. Lalić i Ljubomir Simović utemeljuju kritičko-esejističku protivtežu "zvaničnom" i "službenom" položaju i diskursu književne misli i književne kritike, tradicionalno povlašćene okriljem i prestižom koji obezbeđuju univerzitet, institucije, školski programi i vodeća glasila.

Analogija, naravno, hramlje već i stoga što delo i uticaj (nek imena budu shvaćena kao metafore) jednog Gligorića, ili Vučenova, ili Fincija, ili Bandića, nisu ni izdaleka ravni Nedićevom, Popovićevom i Skerlićevom značaju i učinku. S druge strane, "uplitanje" savremenih pesnika u poslove književne misli, kritike i esejistike nema intenzitet i boju "pobune" njihove sabraće iz razdoblja prvog talasa srpskog modernizma. (Kao što nema ni samodopadnost, pa ni patetiku s kojom tvorci — ne potrže tu reč samo Stefanović, već i Dučić — oglašavaju premoć svoje nadležnosti u pitanjima stvaranja.) Reč je o mirnijem i, po pravilu, studioznijem (pre)ispitivanju našeg književnog nasleđa i novije, mahom pesničke produkcije, u čijem svetlu i baština neretko menja svoj značenjski lik i vrednosni predznak.
 
Našu paralelu, najposle, relativizuje i činjenica da je od esnafsko-formalne stratifikacije u znaku opozicije oficijelno-stvaralačko relevantnija distinkcija koja delatnike kritičko-esejističkog mišljenja razlučuje po teorijsko-metodološkim, estetičkim i poetičkim polazištima. S našom, unekoliko "staleškom" podelom ova druga, bitnija, ne mora stajati u punijem saglasju: kako na početku dvadesetog stoleća tako i u njegovim poslednjim decenijama vrsta i kakvoća argumenata mogu katkad podsetiti na dobro izmešane karte — pesnici se mogu slagati uzajamno manje negoli s profesorima, kao što i stavovi i uvidi ponekog međ ovim drugim mogu prisnije korespondirati s pesničkim negoli sa naučničkim nalazima.
 
Da li je onda smisleno izdvajati "stvaralačku" kritiku i esejistiku iz integralnog korpusa književne misli novijeg vremena? I da li bi to izdvajanje nužno overavalo onu koliko staru toliko i vitalnu tezu da je "pesnik odista jedini koji može da neko delo pronikne do u samu njegovu srž" (Dučić, 1996, 284)?
 
Odgovor na prvo pitanje morao bi uvažiti činjenicu da su, od Bodlera naovamo, granice između kreacije i refleksije uveliko relativizovane, ali i da se oni koji ih relativizuju — "pesnici kao kritičari", kako ih najčešće vide i grupišu ozbiljne edicije — ipak ukazuju kao jedna osobena i markantna skupina, prepoznatljiva po samosvojnom i, ako ne uvek alternativnom, a ono makar bočnom viđenju (i obdelavanju) književne istorije, teorije i kritike. Izdvojenost je, dakle, fakat. A da li ona — evo nas na tragu odgovora na drugo pitanje — sama po sebi podrazumeva i nadmoć pesnikovog pronicanja u samu srž književnog fenomena? Bezrezervno potvrdan odgovor bio bi neodrživ već i stoga što je vrednost uvek singularna kategorija. Autentičan pesnik nije nužno i valjan kritičar, a ni pesniku nespornih kritičko-esejističkih dispozicija nije svaki kritičko-esejistički uvid nesporan. Uopštavanje koje bi imalo načelnu osnovu ne bi smelo dalje od načelne pretpostavke da je učeni pesnik od učenog nepesnika nadmoćniji u promišljanju primarno unutarnjih relacija pesničkog dela i, recimo tako, stvaralačkog procesa. Bilo bi doista čudno da — uz jednake druge uslove — nepesnik od pesnika bude kvalifikovaniji i delotvorniji kad svoju misao o delu pregne da produbi intuitivno-refleksivnim "opisom iznutra" ili je, da budemo smeliji, okrene "unutrašnjoj strani reči". Nimalo slučajno, prvu poetsku sintagmu dugujemo Borislavu Radoviću, a drugu Tanji Kragujević, pesnicima koji, uz pomenute savremenike, takođe izrazito obeležavaju današnji trenutak srpske kritike i esejistike.
 

2.
 
Oficijelna (univerzitetska) književna nauka i profesionalna književna kritika nije, međutim, jedini bitan kontekst literarnoj esejistici i kritici koju pišu značajni srpski pesnici tokom druge polovine dvadesetog veka. Od iste važnosti je susedstvo drugih i drukčijih pesnika, posebno onih koji su dvadesetih i tridesetih godina pripadali modernističkim pokretima, te i nekih mlađih, koji su nastavili da veruju kako je međuratni modernizam bio ključna i poslednja reč u stvaranju moderne književnosti. Oni o kojima je ovde poglavito reč — Pavlović, Hristić, Lalić i Simović — čine treće krilo trećeg talasa našeg modernizma, grupu koja je, po Hristićevim rečima, shvatila da mora učiniti "nešto bitno različito od svojih književnih prethodnika, čije se ideje i ideali posle dvadeset godina mogu pretvoriti u veoma opasne iluzije. I prvo što su oni učinili bilo je da počnu da tragaju za svojom tradicijom, za razliku od svojih prethodnika koji su — sa prilično herostratskom hrabrošću — odbijali svaku vezu, pa čak i svaku pomisao no tradiciju" (Hristić, 1994, 88).
 
Potraga za jednom drugom tradicijom, drukčijom od kanonizovane, bila je tokom čitavog poluveka ne samo jedno od glavnih poetičkih uporišta i izvorišta stvaranju vodećih naših pesnika već i jedna od osnovnih preokupacija njihovih kritičko-esejističkih promišljanja srpskog književnog nasleđa i savremenog, mahom pesničkog stvaralaštva. Uz podrazumevani upliv i sadejstvo Zorana Mišića i Vaska Pope — od kojih prvi nije u vidiku naše teme stoga što nije pesnik, a drugi otud što (izuzmu li se škrti zapisi) nije esejist — pomenuta četvorica, sve su prilike, predstavljaju središnju i najproduktivniju formaciju ukupnog kritičko-esejističkog korpusa srpske književnosti druge polo-vine minulog stoleća. Otud nije čudno što se ovaj domen njihovog stvaranja — i nezavisno od onog primarnog, pesničkog — ponekad nađe u fokusu istraživača naše novije misli o književnosti. Tako je i autor ovog teksta u u više navrata pisao o literarnoj esejistici ovih srpskih pesnika — izuzev o Simovićevoj, koja stoga biva problemski privilegovana u ovom radu.
 

3.
 
Upoređen s Pavlovićevim, Hristićevim i Lalićevim, tematski raspon Simovićeve esejistike pokazuje izrazitu omeđenost. U njemu nema zasebno tematizovanih odziva na strane teme i svetske pisce, ni ogleda čiji su povodi i problemi nađeni u oblastima izvan književnosti ili na njenom rubu — u filozofiji, antropologiji, etnologiji. Kad i zalazi u sferu posebnih znanja, to Simović čini sa striktno funkcionalnim — interpretativnom i poredbenom — merom i namerom. Svojevrsnom vrlinom omeđenosti i usredsređenosti Simovićevi tekstovi neretko više naginju strogosti rasprave negoli slobodi eseja. Zato, opet, momentom svagda aktualizujuće recepcije i ponekad zažarene angažovanosti Simovićevi zapisi drže razdaljinu prema neutralno akademskom duhu i metodu esnafsko-stručnih istraživanja. Kao što, dakako, i besedničkom srčanošću i efektnošću odudaraju od programski impersonalnog i preovlađujuće hladnjikavog diskursa kojim su upravo pomenuta trojica obeležili ton i jezik novijeg srpskog eseja.
 
Uporediv s njima pre predmetom negoli načinom svog govora, Simović s prvim deli radoznalost za značajne kote nasleđa, na razdaljini od Jefimije do Nastasijevića, s drugim pre svega zaokupljenost dramskim i pozorišnim segmentima naše baštine (Sterija, Nušić), s trećim afinitet za pesnički svet, stav i izraz Vojislava Ilića, Stanislava Vinavera, Desimira Blagojevića, Desanke Maksimović i Miodraga Pavlovića. Kad je o uzajamnim portretima reč, četvorica ne udovoljavaju — a i zašto bi — ritualnim nalozima proporcije i reciprotiteta. Pavlović ne uzvraća na monografski opsežan esej Simovićev o svome pesništvu, ali stihovima Lalićevim i Hristićevim zaključuje prvo izdanje svoje, sad već kultne antologije. Lalić u Kritici i delu (Lalić, 1971) posvećuje jedan zapis Simovićevim Šlemovima, jedan Pavlovićevoj Velikoj Skitiji, jedan Oblicima moderne književnosti Jovana Hristića. Ovaj poslednji biva junak i jedne Simovićeve besede o Sabranim pesmama, dok sâm ima ogled Ivan V. Lalić, lucidan i dragocen, mada i nedorečen, jer je nastao (1969) pre pojave najboljih Lalićevih pesničkih knjiga. Jednoj od njih (Smetnje na vezama, 1975) nspisaće pogovor Ljubomir Simović, ali ga neće uneti u Duplo dno.
 
Duplo dno, knjigu eseja o srpskim pesnicima, činilo je u prvom izdanju (1983) deset tekstova, u drugom (1991) dvadeset jedan, a u trećem (2001) trideset jedan. Izvan primarno pesničkog horizonta ove knjige ostaju samo Dositej, Nušić i, unekoliko, Sterija, o kojima, međutim, Simović razmišlja sa istom merom tragalačke usredsređenosti kakvu pokazuju njegovi eseji o poeziji u stihu. Tako bismo našu ovlašnu kontekstualizaciju Simovićeve esejistike mogli dopuniti još jednom, ne baš nebitnom "izoglosom": autor Duplog dna pripada krugu tumača i posvećenika poezije, kakvi u prošlom veku još behu Vinaver, Mišić, Radomir Konstantinović i Novica Petković, krugu onih, dakle, kojima je poezija ne samo prestono mesto književnosti nego i više od toga: so i hleb kulture, suma ključnih pitanja i odgovora na čudo, muku i zagonetku ljudskog postojanja.
 
Sva u prizivima i odzivima, analogijama i paralelama, sećanjima na pretke i najavama sledbenika, ova knjiga — sa indeksom od preko dve stotine imena — nalaže (ili bar dopušta) još koje poređenje po srodnosti. Među srodnike našeg pesnika, naime, moramo ubrojati i one pesnike koji su se u ranijim decenijama i godinama istog stoleća nadnosili nad iste teme i zagonetke naše pesničke prošlosti. I kad su bili okrenuti više svetu nego domu, kao Svetislav Stefanović i Milan Ćurčin, pesnici su proučavali i usmenu književnost maternjeg jezika — prvi narodne pripovetke, drugi odjeke naše narodne poezije u nemačkoj književnosti. I kad su sami bili liričari, zaokupljali su ih epski reljefi i zamasi deseteračke epike — posebno one Višnjićeve, o kojoj pišu Vinaver i Veljko Petrović. I kad bi, kao zatočnici simbolistički i "dekadentno" zatamnjene poetike morali da vide u racionalističkom osamnaestom veku stoleće bez poezije i, štaviše, prosvećenu pustinju, strasno se bave Dositejem — kako prozaisti Veljko Milićević i docnije Vladan Desnica, tako (raspravom, stihom, prigodnom dramskom scenom) i pesnici Miloš Perović, Sima Pandurović, Mirko Korolija i Velimir Rajić. Da i ne govorimo o Zmaju, o Lazi Kostiću, ili o Vojislavu, o kome su pre Simovića ili u njegovo vreme rekli svoju upečatljivu reč toliki značajni pesnici — Dučić, Stefanović, Veljko Petrović, Pavlović i Lalić, a posebno Milorad Pavić, pesnik pre i posle tolikih vidova svog književnog i naučnog stvaranja. Dučić i drugi, međuratni talas našeg modernizma — s Vinaverom, Crnjanskim, Nastasijevićem i Blagojevićem — pogotovo je svojom poetičkom aktuelnošću i vremenskom blizinom morao tangirati naše pesnike, između ostalih Boška Petrovića, Stevana Raičkovića, Milovana Danojlića, Slobodana Rakitića, Rajka Petrova Noga i Ivana Negrišorca.
 
Preokupacije pesničkim nasleđem koje pesnik Simović deli s nekim drugim pesnicima potvrđuju i tri ovde nepomenute teme — Koder, "jedna grana srpskog simbolizma" i pesnički udes Dušana Vasiljeva. Ako su se Vasiljevim pesnici bavili ređe od antologičara i kritičara (na vremenskoj i metodološkoj razdaljini od Milana Bogdanovića do Mihajla Pantića), Koder i zvučni simbolizam, kao iskušenje i pustolovina izricanja neizrecivog, stvaralački i te kako intrigiraju upravo pesnike. To pokazuje i knjiga Save Damjanova Koder, istorija jedne recepcije, u kojoj je ocrtana duga putanja dosluha i nedosluha s najzagonetnijim srpskim pesnikom, prema kome su se (i nezavisno od tekstologa i inih specijalista književne nauke) odredili i toliki pesnici, od Zmaja, Ljube Nenadovića, Laze Kostića i Đorđa Rajkovića, Vinavera, Veljka Petrovića i Božidara Kneževića, do Pope, Pavlovića, Rakitića, Nebojše Vasovića i samog Simovića (Damjanov, 1997).
 
Ocrtavši ovako svoje polje istraživanja i tradiciju kao uži, dejstveniji deo ukupne baštine, pesnik i esejist Ljubomir Simović svrstao se uz one — ne uvek premoćne — pesnike i kritičare koji su u srpskoj moderni, međuratnom i trećem, posleratnom modernizmu istrajavali u otporu onima čiji se pristanak na prošlost svodio isključivo na tradiciju negiranja tradicije. Reklo bi se da je Simović svojim stvaralačkim i izučavalačkim iskustvom saglasan s porukom citiranog Hristićevog eseja: "Bez vezanosti za tradiciju — na ovaj ili onaj način odabranu — nijedan književni pokret nije u stanju da opstane" (Hristić, 1994, 89). Ili pak s jednom novijom tezom književnog istoričara i kritičara Milana Radulovića: "U svojim najboljim i stvaralački najplodnijim vidovima, srpski modernizam 20. veka predstavlja renesansu tradicije, a ne antitradicionalizam" (Radulović, 2002, 184).
 

4.
 
Dvadeset eseja Ljubomira Simovića govore o živoj književnoj prošlosti, dvadeset prvi (O jednoj grani srpskog simbolizma) o porodici pesnika čiji je predak Koder a najmlađi izdanak Alek Vukadinović. U ostalih deset štiva autor je okrenut svojoj pesničkoj sabraći, savremenicima, od kojih su, nažalost, u međuvremenu dvojica (Jovan Hristić i Branislav Petrović) promenila svetom.
 
Nijedna tema, ime i delo u Simovićevom kovčeziću nisu novi i nepoznati. Neretko su to, štaviše, i školske teme. Međutim — i u tome je, možda, ključni beleg ove knjige — znano je viđeno u novom svetlu. Pod ruhom poznatog, a ponekad i posivelog od rutinskih čitanja, nađeno je neznano, drukčije. I tu je, valjda, smisao naslova: legat valja raspakovati pažljivo i mudro.
 
Neretko odsečan i britak, pa i retorski žustar kad nužda sporenja ili uveravanja to nalaže, Simović ume da bude i tih i pretanjen u odgonetanju dubljih poruka i dočaravanju egzistencijalnih i duhovnih situacija koje su ih iznedrile. Samo takvoj osetljivosti biva dostupna istina o velikoj veri, velikoj kulturi i velikom majstorstvu utkanom u dva koncizna zapisa Jefimijina, i samo takvoj usredsređenosti mogu da se posreće otkrića skrovitijih značenja u govoru "pesnika koji ponekad možda i ne zna šta sve zna" (Simović, 2001, 13), kakva je slepa Jeca u svojoj pomoravskoj baladi o smrti vojvode Prijezde, ili, naprotiv, otkriće likujuće stvaralačke samosvesti u četiri neočekivana stiha na samom kraju, ili dnu, jedne standardne pesme (Zidanje Manasije). Takvim sadejstvom suptilne prijemčivosti i otkrivalačke lucidnosti izvezen je u svega šezdesetak redaka minijaturni esej o baladi Musić Stevan koji predočava nešto što je svima promaklo — da je naknadna borba i pogibija kosovskog junaka "više obred, nego boj" i da ovom pesmom "kosovska legenda dobija dublji sadržaj i širi značaj, ali i izvesnu vedrinu" (Simović, 2001, 15—16).
 
Posle ova četiri filigranska zapisa pretezaće u Duplom dnu, i brojem i značajem, monografski raskriljeni eseji, među kojima oni o Višnjiću, Dositeju, Koderu, Zmaju, Kostiću, Iliću, Dučiću, Nastasijeviću, Pavloviću i Danojliću dosežu punoću i celovitost koliko nadahnutih, toliko i studioznih ogleda, bez kojih — i kad su u ponečem sporni ili se spore sa drukčijim, podjednako ubedljivim viđenjima — naša književna misao u nekim važnim domenima i registrima neće naprosto moći dalje! Mada Duplo dno obiljem pokrenutih pitanja, uspostavljenih relacija i domašenih nalaza, opisnih i vrednosnih, parcijalnih i opštih, zaslužuje podroban i diferenciran odgovor u razmerama svojevrsne knjige o knjizi, ovde je mogućan samo škrt opis i komentar ključnih Simovićevih uvida u prirodu — redovno složenu a neretko i zagonetnu — sveta i govora pomenutih stvaralaca. Takav prikaz biva neminovno kus, pored ostalog i stoga što uglavnom mora da prećuti situaciju i akustiku poliloga u koji se, kao replika, utuk, saglasje ili nadgradnja, uključuje Simovićev interpretativno-kritički glas. Šta sve, na primer, nije dosad rečeno o Višnjiću? Simović će izričito pomenuti Gezemana i Koljevića, ali nema sumnje da ima na umu i širi recepcijski fon, dakle i čitanje pomenutog Vinavera i Veljka Petrovića, kao i nepomenutih naučnika, od Slobodana Jovanovića do Vladana Nedića. Na sličan način i u sličnoj meri premrežen je ovaj Simovićev esej temama i kontroverzama različitih disciplina — totalne i književne istorije, poetike usmene i umetničke književnosti, stilistike i versologije.
 
Telegrafski, makar, rečeno, šta je novo u Simovićevom čitanju tradicije?
 
Nov je Višnjić u svojoj pesnički atipičnoj i epohalno neregularnoj situaciji kad prošlosti i polaganosti, genološkim postulatima književnog roda čijim se konvencijama samo unekoliko privoleo, pretpostavlja sadašnjost i hitrinu. Novi su i Simovićevi nalazi o izmenjenim motivacijskim uporištima Višnjićevih junaka i njihovih postupaka, kao i o dimenziji individualizma kojim su ti junaci i njihovi postupci pre okrenuti dolazećem vremenu i romanu kao njegovoj reprezentativnoj formi negoli prošlosti i njenim epsko-etičkim zavetima.
 
Nov je Dositej, u Simovićevoj vizuri, po širim kontekstima svoga "veltanšaunga", koji uključuje i afinitet za poneku lepotu i slobodu izvan konvencionalnog racionalističkog kanona, za "nešto skitničko, cigansko, boemsko", "nešto izvorno i nesumnjivo pesničko" (Simović, 2001, 56—57), što našeg esejistu ohrabruje na smele paralele — ako ne u izrazu, onda u stavu — sa Sandrarom, Larboom i Rastkom Petrovićem.
 
Nov je Đorđe Marković Koder ne samo nizom čudesnih "sevotina" koje Simović iznalazi u njegovim spevovima i prilaže stalno rastućoj zbirci opčinjujućih fragmenata, koja ipak ne vaspostavlja smisao i rang celine, već i osvedočenjem da nije zaumni zvuk nego zaumna slika najjača i najprivlačnija strana ove poezije. Poezije kojoj, po Simoviću, možda prilazimo sa postavkama i merilima koja joj nisu inherentna i na koja ona ne računa ili kojoj — što je druga, ne manje problematična krajnost — olako pripisujemo utemeljenje nove i osobene mitologije, zaboravljajući da ona, sama po sebi, ne obavezuje na stvaranje novog jezika.
 
Nov je i te kako nov Zmaj, toliko čitan a nedočitan, i velik ne samo po nalazima stogodišnje ankete ili uprkos njima, već i po začuđujućim, bezmalo neverovatnim anticipacijama potonjih, modernih pesničkih tokova, mahom sakrivenim pod varljivom jednostavnošću pesme za decu ili prividnom efemernošću po sebi već kontroverzne političke poezije, čiji vidokrug, u njegovom slučaju, "nije opisivan nacionalnim šestarom malog, niti stranačkim šestarom još manjeg prečnika" (Simović, 2001, 143). Zanimljivo je da upravo Simović, vazda skeptičan prema ekstremnim i denikenovski senzacionalnim reinterpretacijama nasleđa, ovaj put — opet otkrivajući nepoznato u prividno poznatom — stoji na samom pragu čuda, nalazeći u Zmajevim stihovima "jedno veliko oslobođenje tamnih sadržaja i horizonata" (Simović, 2001, 122) i nagovest kafkijanskog sveta, ibijevske groteske, farse i apsurda, i začetke vizuelne i signalističke poezije, čak i zametak moderne (fukoovske) sumnje u jezik i pitanja o njegovoj otuđenosti i krizi.
 
Nov je i Laza Kostić, u sklopu svojih stvarnih i prividnih protivrečnosti, svojih saglasja i nesaglasja sa stvarnošću, sudbinom i Bogom, svojih ukrštaja, zaokreta i sinteza, rvanja i mirenja sa tamnim sferama i dejstvima političkog, psihološkog, snovnog i transcendentalnog, nov (i drukčiji no u viđenjima Vinavera i Vojina Matića) u svom priklanjanju Bogorodici i okrenutosti nevidljivoj stvarnosti, kao i otkriću telesnosti kao jednog od puteva prema nebu. I nije samo nova već i duboko utemeljena Simovićeva teza o čuvenoj Kostićevoj pesmi kao velikom preludijumu jedne nenapisane poezije, "koja bi se zasnivala na smelijem prepoznavanju znakova transcendencije u zemnim stvarima" (Simović, 2001, 168). Kao što je, opet, koliko utemeljena toliko i nadahnuta njegova pretpostavka iz četvrtog, zaključnog segmenta ovih nepretenciozno naslovljenih Beležaka o Lazi Kostiću o ideji koja je pesnika vodila u jezičke eksperimente i promene: pesnici hoće jezik kao put izlaska iz jezika, pesmu kao prevazilaženje jezika i njegovo iščeznuće u onom ćutanju koje proizvodi pesnička reč, pri čemu taj napor prevazilaženja jezika samim jezikom vodi stalnom umnožavanju jezičkih sredstava. "Tako se događa da jezik proizvodi upravo ona težnja koja bi htela da ga ukine" (Simović, 2001, 170) — što je, po Simoviću, najoštrija i, valjda, najplodonosnija protivrečnost Kostićevog pesništva, koje ne prestaje da nas zasenjuje.
 
Nov je umnogome i Vojislav Ilić, i to upravo u naoko najprozirnijem delu svoga slojevitog opusa, koji je mnoge kritičare prevario horizontom realističke deskripcije. Mnoge, ali ne sve, jer su poneki iza opisa naslućivali nešto drugo, subjektivno, nematerijalno, na domaku simbola. Idući hrabro smerom njihove slutnje, Simović sklapa rizično tumačenje — saglasan, možda, s teoretičarima koji drže da je interpretacija kreativan posao, koji ukazuje na smisao dela koji nije očigledan (Petrović, 1972, 136—145). "Kad pesnik kaže 'petao', 'konj' i 'gavran', to očigledno i jesu petao, konj i gavran, ali su i šifre kojima se označava nešto nevidljivo i neočigledno. (...) Slikajući ono što vidi, pesnik izražava ono što ne vidi, opevajući ono što zna, on govori o onome što ne zna" (Simović, 2001, 181). Ovakvim odgonetanjem (u arhajskom, mitološkom ključu) hladne objektivnosti pejzaža kao projekcije pesnikovog subjektivnog i unutrašnjeg sveta, Simović se, izgleda, obreo u jednom času na mestu i poslu upravo onih kritičara koje, u eseju o Pavlovićevom pesništvu, prekoreva što, plašeći se da ostanu nasamo s pesmom, svako njeno značenje nadziru listajući simbološke i mitološke rečnike. Zato je, međutim, naš esejist vrlo ubedljiv u završnici svoje interpretacije, gde pokazuje kako će vremenom "ta slika koja deluje iz senke vidljive i očigledne slike izbiti u prvi plan" i kako će se realistički detalji Vojislavljeve poezije "povući pred žestokim naletom nadrealnih, snovnih, nejasnih, fantastičnih slika i zvukova" (Simović, 2001, 182). Dok precizno ocrtava Vojislavljevo delo kao veliko raskršće starih i novih puteva našeg pesništva, Simoviću se ovaj pesnik čini najautentičnijim kad uspostavlja vezu između tamnije sfere Zmajeve poezije i Disovih Utopljenih duša.
 
Nove su, i prilazom i nalazima, i Simovićeve interpretacije pojedinih Dučićevih pesama i njegovog opusa kao jedinstvene životne i stvaralačke drame, u čijem poslednjem prizoru pred nama stoji "jedan usamljenik, čija su se sva znanja sažela u saznanje efemernosti svega, i čije su se sve želje okončale u molitvi da nas više nikad ništa ne pozove i ne probudi iz ništavila u kome ćemo nestati" (Simović, 2001, 209). Pisan 1993, kad se moglo činiti da je Dučić ispričana priča, Simovićev esej Lirski junaci Jovana Dučića ili put u ništavilo odiše dahom otkrivalačke prvine. Dučićevo delo je viđeno kao scena na kojoj se smenjuju sjaj i mrak, vreva i tišina, pompa i ubogost, blesak carske krune i bezljudni mir šume. "Dučić je na visoko ciljao pevajući o carevima i krunama. A visoke ciljeve je dosegao pevajući o bukvama i mravima" (Simović, 2001, 204). Otkriće Boga zatamnjuje slutnja nepovratnog odlaska u ništavilo. Dvosmislenu, antologijsku, pesmu Natpis Simović je doživeo kao najbeznadežniju molitvu u srpskoj poeziji.
 
Novinom i tragalačkom svežinom pleni i Simovićeva interpretacija i kontekstualizacija Ratnih drugova Stanislava Vinavera, bezmalo neverovatnih i neobjašnjivih u svome apsolutnom nesaglasju s njegovom ranijom poetikom, i Lamenta nad Beogradom Miloša Crnjanskog, mračne tužbalice i zračne himne, u kojoj se "tačno iznad najniže tačke pesnikovog pesimizma nalazi i sjajna najviša tačka njegove vere" (Simović, 2001, 224). Ove nadahnute zapise, pune dragocenih obasjanja ne samo dvaju opusa već i njihovog epohalnog okružja, ipak nadmašuju Lirski krugovi Momčila Nastasijevića, razuđeniji i ponorniji esej, u kome Bojana Stojanović-Pantović (uz ogled O poeziji Miodraga Pavlovića) vidi najvredniji tekst Duplog dna. (Stojanović-Pantović, 2001). Njegovih četrnaest segmenata posvedočuju višestruku paradoksalnost Nastasijevićevog pesničkog dela, dezaktualizovanog u istorijskom, a mnogostruko aktuelnog u psihološkom smislu, u početku vedrog a potom "tmolog", obuzetog slutnjom o nerazlučivosti erotike od smrti i nestajanja od spasenja, a potom (trenutak kad Nastasijević biva prvi put veliki pesnik!) strašnom strepnjom od oba sveta, te strahom od života shvaćenog kao "groza od iskoni" i osećanjem greha koje se može poništiti samo poništenjem celog života. Silazeći u ove pesme kao u katakombe, gde odricanje od života ima najpre budistički i prometejski beleg, a zatim smisao sveopšteg srodstva po postojanju i stradanju, koji Nastasijevića uključuje u poveliko kolo srpskih i hrvatskih pesnika inspirisanih Franjom Asiškim, Simović dopire i do ciklusa Reči u kamenu, u kojem Nastasijevićeva poezija dobija socijalnu i etičku komponentu — čuvajući, ipak, distancu prema istoriji. Zašto? Stoga što je, po našem tumaču, nezavisno od svakog socijalnog, istorijskog ili psihološkog nesporazuma, osama pesnikov zadatak i sudbina, cena i uslov njegove vidovitosti. A sada, pošto je ocrtao idejno-motivski luk ove poezije, Simović se okreće njenom zagonetnom jeziku, koji je u nevelikom broju pesama takođe prešao velik razvojni put. Ne slažući se s nekim autoritativnim nalazima o udelu i prirodi jezičke redukcije u bezmalo neprobojnom hermetizmu Nastasijevićevog izraza, naš esejist u tananim mikroanalitičkim (stilističkim i versološkim) prozrenjima pokazuje visinu pesnikove jezičke invencije i poetskog majstorstva, ocrtavajući čitavu lepezu Nastasijevićevih izuma u građenju pesničke slike. Ali i poneki trenutak (Gluhote) kad čitalac nema načina da premosti belinu zagonetnog skraćenja i kad ga više od smisla sakrivenog hermetizmom zaokupi smisao samog hermetizma. Odgovor Simovićev biva i postupan i slojevit: pesnik je vrač i molčalnik koji ne veruje u vrednost i svrhovitost govora, nego veruje da je govor greh, a ćutanje pravi put iz greha, put do svetlosti i vedrine. Ćutanje tako razaznajemo kao cilj i sadržaj Gluhota, a hermetizam kao način da se taj cilj ostvari. Ali Simović traga dalje, pomerajući težište pažnje sa smisla zagonetnih iskaza na njihovu strukturu. I tu, u dvanaestom segmentu ovog eseja stojimo na jednom od najviših interpretativnih visova Duplog dna: uočena formula karakteristične simetričnosti u najtamnijim iskazima Nastasijevićeve poezije i proze ukazuje na "dvosmislenost i paradoksalnost bića i njegove egzistencije", u kojoj nedoumica s kojom živimo biva samo "prirodna posledica prirodnog ustrojstva sveta. Jer sve te suprotnosti između kojih se čovek nemoćno raspinje, toliko su zavisne jedna od druge, toliko su jedna drugom prožete, jedna drugom osmišljene i izražene, da ništa nije ono što jeste ako uza nj nema onoga što mu je suprotno" (Simović, 2001, 251—252). Napetost strukture Nastasijevićevog stila i rečenice, homologna njegovoj viziji sveta, toliko je dramatizovana (paradoksima, elipsama, inverzijama) da postaje neprirodna. Nema pesnika koji manje haje za čitaoca i za govorni jezik. "Govorni jezik za njega ne postoji čak ni onda kad piše pripovetke i drame. Zagledan u tamno dno jezika, u ćutanje koje u tom dnu sluti, zanet neizrečjima, zanesen tamnim i dubokim zvucima, i povremeno ozaren bleskovima što katkad sevnu iz ponora u koji je zagledan, Nastasijević je čitaocu okrenut leđima" (Simović, 2001, 253). Sledi, međutim, na samom kraju eseja blistavo paradoksalna poenta. Ne hoteći da budu literatura, Nastasijevićeve pesme — posebno u nekoliko svojih velikih zatamnjenja — bivaju i literarno savršenstvo, i nešto više od literature. "Zato njegovu pesničku knjigu ne vidim na polici ili na pisaćem stolu istoričara, teoretičara ili nekog drugog profesionalnog ljubitelja književnosti", kaže Simović, "nego u koferu prognanika, kraj jastuka teškog bolesnika, ili na stolu kraj robijaške porcije, — gde i jeste pravo mesto za knjigu pesama" (Simović, 2001, 255).

Redak spoj energpje i tananosti, Simovićev poduhvat ponovnog esejističkog promišljanja bitnih segmenata i relacija srpskog književnog nasleđa višestruko je vredan i podsticajan. Nadmašivši Hristića i Lalića, Simović se širinom i dubinom ovog rukavca svoga stvaralaštva približio učinku i rangu Miodraga Pavlovića. Tragajući, mahom, za novim u znanom i skrivenim u poznatom, za neuočenim vrednostima, relacijama i kontekstima već uveliko izučenih pisaca i dela, ovaj esejist finog nerva, žive radoznalosti i izuzetne rečitosti otkriva tolike dosad neprimećene ili slabo osvetljenje životne i umetničke intenzitete, korespondencije davnašnjeg i današnjeg, našeg i stranog, tolike mene, dileme i drame u svagda novom i drukčijem pesničkom rvanju sa tajnama postojanja i otporom jezika. Ta otkrića se, uglavnom, događaju na nivou jednog opusa, jednog dela, neretko i jedne pesme, pa i jednog stiha. Ponekad, međutim, preovlađujući model eseja portreta biva produbljen svojstvima i pregnućima oblika koji bi Klaus Ginter Just nazvao esej problem. Takav je, ponajpre, slučaj s ogledom Sterija među maskama, s kojim uspostavljaju suptilnu vezu neki odeljci eseja o Kostiću, Iliću, Dučiću i Crnjanskom, gde takođe — kao ponornica — iskrsava fenomen maske, mišljen u metafizičkom, psihološkom, etičkom i poetičkom ključu.
 
Tako se savremeni srpski esej koji pišu današnji o negdašnjim pesnicima ukazuje u Simovićevom Duplom dnu kao dvostruko pregnuće: iskušavanje vlastite žanrovske mogućnosti, nedostupne nijednoj drugoj formi, i preispitivanje slike književne prošlosti, kodifikovane drukčijim vidovima mišljenja. Time se i na samom kraju stoleća potvrđuje teza Jovana Deretića da "u srpskoj književnosti XX veka esej zauzima vrlo značajno mesto, da spada u njene velike domete" (Deretić, 1997, 271).


Slavko Gordić


LITERATURA
 
Sava Damjanov, Koder: Istorija jedne recepcije, Prosveta, Beograd 1997.
Jovan Deretić, Poetika srpske književnosti, Filip Višnjić, Beograd 1997.
Jovan Dučić, Blago cara Radovana, Prozaik, Beograd 1996.
Ivan V. Lalić, Kritika i delo, Nolit, Beograd 1971.
Svetozar Petrović, Priroda kritike, Liber, Zagreb 1972.
Milan Radulović, Modernitet i tradicija, Hrišćanska misao — Institut za književnost i umetnost, Beograd 2002.
Ljubomir Simović, Duplo dno, Stubovi kulture, Beograd 2001.
Jovan Hristić, Eseji, Matica srpska, Novi Sad 1994.

Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #18 poslato: Decembar 27, 2010, 01:15:39 pm »

*

NIJE SVE ONAKO KAKO IZGLEDA

Ljubomir Simović, Gost iz oblaka — Izabrane i nove pesme, Prosveta

Nije čest slučaj u srpskoj poeziji da se piše o knjigama izabranih pesama, jer, po uvreženom mišljenju, nema tu šta novo i zanimljivo da se kaže. Može biti a ne mora da znači.

Iako je štampano nekoliko knjiga izabranih pesama (poslednja u dva toma u "Stubovima kulture", 2005), jednog od najznačajnijih "živih klasika" srpske književnosti, Ljubomira Simovića, izbor o kojem govori ovaj tekst, verovatno, najbliži je autorovom pogledu na svoje, sopstveno pesništvo. Pre svega, zato što su, za razliku od uobičajenih izbora, pesme i ciklusi, po Simovićevim rečima, poređani "po tematskoj srodnosti, a ne po hronološkom redu", a tome pesnici u krajnjoj liniji i teže, zar ne. Međutim, neka hronologija ipak postoji, jer se knjiga "otvara" izborom iz Slovenskih elegija (Simovićeva prva zbirka pesama), a zatvara separatom novih pesama kojima prethodi izbor iz Tačke. To jeste sekundarna stvar, iako bi pravi potez bio "mešanje karata" i apsolutno zanemarivanje hronologije u korist tematske srodnosti.

I dalje čekam pesnika koji bi se odlučio na takav korak.

U Gostu iz oblaka pesnik je izborom po tematskoj srodnosti otključao neke nove vidike, i za čitaoce i za kritičare, ali što je još važnije — izbor je pokazao stvaralačku vitalnost pesnika i potrebu da uvek bude drugačiji od prethodnog Simovića, što nije nimalo jednostavno a o čemu svedoči Simovićev, da tako kažem, renesansno-raznoliki opus. Već sam napomenuo da se Gost iz oblaka "zatvara" separatom od četiri nove pesme koje donose i još jednu razliku, koju ćemo moći videti i do kraja uočiti tek kada izađe nova knjiga. Ipak, ove četiri pesme nagoveštavaju u kom će pravcu ići ta buduća knjiga. U ovim pesmama, ubeđen sam, Simovićev ton dosta je oštriji, beskompromisniji, vitalniji, nezavisniji, lucidniji i nepristrasniji, u odnosu na prethodne zbirke.

U sve četiri pesme ("Prodavac kupusa", "Mišolovka", "Trg od oružja" i "Pred rajskim vratima") Simović zaoštrava svoj kritički odnos prema kolektivnim temama dopunjujući ga britkom otrežnjujućom ironijom, pa bi se tako pesma "Prodavac kupusa" mogla čitati u svetlu srpsko-crnogorskih odnosa (pročitati intervju sa Simovićem "Spavanje kao strategija i taktika", u knjizi Obećana zemlja) u kojoj prodavac kupusa stavljajući glavicu kupusa na kantar konstatuje i "domaćici i poštaru kaže: /Nekad smo bili dva oka u glavi!/ A sada smo dva oka u dve glave! Ili pesma "Trg od oružja" koja u formi prepoznatljivog simovićevskog dramskog dijaloga oslikava modernu agoru u kojoj se umesto slobodnih reči koriste i slobodno prodaju kalašnjikovi, a bezimeni prodavac viče: Nema argumenata, brava ni trikova/ ispred cevi kalašnjikova! Ova pesma konciznim i pomalo tragikomičnim tonom upire prstom i snagom svojih reči razoružava kolektivno ludilo (pre svih, naše!) ovih prostora. Međutim, ova pesma može predstavljati i jednu širu globalnu sliku sveta koja bezimenog prodavca sa trga pretvara u filozofsku varijaciju "milosrdnog anđela" koji propoveda svoje jevanđelje: Šta će ti raj kad nemaš kalašnjikov?

Ipak, pesma koja sasvim opravdano "zatvara" ovaj izbor jeste "Pred rajskim vratima", možda najbolja pesma u srpskoj poeziji od dvehiljadite godine. Ona sublimira Simovićevu poeziju u malom, ali i anticipira taj novi i sveži Simovićev ton koji, kao i uvek, funkcioniše na nekoliko nivoa, da ne kažem, vidika. Još jednom dramska forma, ali ovog puta mnogo većeg i ozbiljnijeg formata koju bi vredelo postaviti kao jednu malu pozorišnu predstavu. Simović ovom pesmom ne gleda u prošlost nego u budućnost, ali sa namerom da ironičnim tonom upozori na više puta ponavljanu sklonost sa pogubnim rezultatima, posebno u poslednjem delu pesme — bezrezervno verovanje u "dogmu", bila ona nacionalističko-nebeska ili evropska. Za Simovića su i jedna i druga batina sa dva kraja.

Jer svaki raj koji se nudi iza rajskih vrata ne mora i biti raj, naročito ako imate pogrešnu predstavu i uverenja o tom raju, čiji god on bio. U ovoj pesmi raj se pretvara u baraku iznad koje kroz oblake lete anđeli s automatima!

Da nije to onaj gost iz oblaka iz naslova knjige?! Valjda nije.


Marko Krstić, 2008, Beograd | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #19 poslato: Decembar 27, 2010, 01:16:33 pm »

*

PROPEVALO JE NAŠE JEZIČKO I KULTURNO PAMĆENJE

Ljubomir Simović je pesnik koji je na bitan način obeležio drugu polovinu prošlog veka i početak ovog veka u srpskoj poeziji — ističe Aleksandar Jovanović

U Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, predstavljen je zbornik radova "Pesničke vertikale Ljubomira Simovića". U Trebinju, na Blagovesti 2010. godine održan je naučni skup o delu Ljubomira Simovića. U zborniku, čiji su izdavači Institut za književnost i umetnost iz Beograda, Učiteljski fakultet iz Beograda i Dučićeve večeri poezije iz Trebinja, objavljena su 23 rada. O zborniku su govorili Aleksandar Jovanović, Jovan Delić, Petar Pijanović, Jelena Novaković, Dragan Hamović, Predrag Petrović i Ljubomir Simović.

Trinaesti naučni skup u ciklusu poetičkih istraživanja "Poetika srpske književnosti", a peti u okviru projekta "Poetika srpske poezije druge polovine 20. veka", ističe Aleksandar Jovanović, bio je posvećen poeziji i poetici Ljubomira Simovića, pesnika koji je na bitan način obeležio drugu polovinu prošlog veka i početak ovog veka u srpskoj poeziji. Između njegove prve zbirke "Slovenske elegije" (1958) i najnovije "Planeta Dunav" (2009), prošlo je pola veka. Širok je tematsko-motivski i formalni raspon Simovićevih stihova. U njegovoj poeziji propevalo je naše jezičko i kulturno pamćenje, drevni jezik našeg predanja, ali joj nije strano — još od "Uma za morem" (1982), pa do pritiska stvarnosti u poslednje dve decenije u "Ljusci u jajetu" (1998) i "Tački" (2004) — ni suočavanje sa neposrednim društvenim zbivanjima. Ukrštanje retorskog zamaha, crnohumornog tona i pevanja o najvišim nacionalnim vrednostima, postalo je pesnikov zaštitni znak u kojem su ispevane, nije preterano reći, njegove najlepše pesme.

Lako je uočiti snažno prisustvo usmenosti i usmene književnosti, naglašava Jovan Delić, u pesništvu Ljubomira Simovića, kako na nivou stiha (na primer upotreba asimetričnog „epskog”, i znatno ređe simetričnog „lirskog” deseterca), tako i na nivou žanra (poslovica, izreka, bajalica, basna, brojanica, zapevka, zdravica i odgovor na zdravicu). Iz tog naglašenog prisustva folklorne tradicije mogao bi se izvesti zaključak o novoj folklorizaciji srpskog pesništva, pa bi se slična tendencija mogla uočiti i u pesništvu Matije Bećkovića, Rajka Petrova Noga ili Đorđa Sladoja.

Svojim poetičkim razmatranjima, smatra Petar Pijanović, Simović daje živost i uverljivost i time što često navodi zanimljive i slikovite primere iz našeg kulturnog života i svog ličnog iskustva. Toga tipa je i anegdota o jednoj radijskoj emisiji čiji je glavni junak politički revnostan, odveć "budući šef", u tragikomičnoj ulozi. Iako je on relikt "vunenih vremena", Ljubomir Simović posredno sugeriše da izmenjene kulturne prilike i istinska demokratizacija kulture mogu da budu brana od sličnih pojava i "likova".

Stvaralaštvo Ljubomira Simovića, kaže Jelena Novaković, našlo je mesta i na francuskom kulturnom prostoru. Prevodi pesama nisu brojni, oni nisu objavljivani u knjigama, nego samo kao pojedinačna ostvarenja, zajedno sa pesmama drugih srpskih ili evropskih pesnika, u okviru nekog tematskog časopisa. U Francuskoj Simović je mnogo poznatiji kao dramski pisac.

Samosvesni poetički um, koji retorički organizovanim jezikom proizvodi osobeno saznanje o svetu, a ono uključuje i naglašen moralni i ideološki stav, kaže Predrag Petrović, izrazito je prisutan u poeziji Ljubomira Simovića. U savremenoj srpskoj književnosti Simovićevo pesništvo potvrđuje izuzetne mogućnosti retoričkog oblikovanja jezičkog izraza, a upravo zahvaljujući tome ono dobija značenjsku punoću i postiže umetnički efekat.

Motivi pogibija i raznih muka i postradanja, primećuje Dragan Hamović, biće uprizoreni u mnoštvu ratnih Simovićevih pesničkih sižea, bilo da tematizuje internacionalne ili, još izrazitije, ovdašnje, zavičajne užičke i srbijanske slike i priče iz razdoblja velike ljudske pometnje.

Ljubomir Simović kaže da bi mu bilo mnogo lakše da govori o zbornicima nekog drugog pesnika. Drago mu je što ne živimo u svetu koji je postao gluv za pesničku reč. Novica Petković, osnivač ovog projekta, bio bi zadovoljan danas kada bi video ovu kolekciju knjiga koju su sačinili njegovi nastavljači, njegovi najbolji učenici. Odnos prema kulturi, smatra Simović, danas je mnogo gori nego pre pedeset godina, kada je on ulazio u srpsku književnost. Tada je bilo dovoljno da objaviš jednu knjigu i da za tebe zna cela Jugoslavija. Danas, možeš da objaviš i dvadeset knjiga i nikom ništa. U Beogradu, već godinama, ne radi Narodna biblioteka Srbije, Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti. To, jasno, pokazuje kakav je odnos države prema kulturi. Ali, to ne znači da od stvaralaštva treba odustati. On bi, veli, pisao pesme, eseje i drame i kada bi znao da to niko neće čitati.

A što se zbornika tiče, bio je iznenađen nekim analizama, jer su književni kritičari, u njegovom delu, otktrili i ono što on nije primetio. Značenje jedne pesme, dakle, nije za sva vremena. Ono se menja, u zavisnosti od okolnosti i vremena u kojem se čita. Svako novo čitanje može biti — nov doživljaj.

U pripremi je zbornik radova sa naučnog skupa "O pesmama i poetici Matije Bećkovića", a krajem godine, u Šapcu, biće održan naučni skup o poetici Oskara Daviča.


Z. Radisavljević | 12.06.2011 | Politika
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: