Ljubomir Simović (1935)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubomir Simović (1935)  (Pročitano 61181 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Decembar 27, 2010, 01:16:57 pm »

*

ODABRANA DELA LJUBOMIRA SIMOVIĆA


U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu nedavno su  predstavljena Odabrana dela akademika Ljubomira Simovića, u dvanaest knjiga, koja je objavila "Beogradska knjiga". Opširnije Milena Gluvačević.

Srpski književnik i akademik Ljubomir Simović, u svom kritičkom javnom delovanju, uvek je bio i ostao na vrelom poprištu društvenih zbivanja.  Njegove pesme izazivale su političke bure, njegove drame talasale su društvenu svest, a  književna publicistika i smirena kritička esejistika bila je izraz moralne savesti i duhovne samospoznaje epohe. U matici društvenih potresa, koji su doveli do pada komunizma i poraza partijske civilizacije, Simović je hrabro istupio sa knjigama kritičke publicistike. Zanimljivo je da je ovo prvi put, da se celokupno delo jednog tako velikog pesnika, poznatog dramskog pisca, pronicljivog esejiste, pripovedača i dragocenog publiciste pojavilo u svoj punoći pred čitaocima. Sada se, prema rečima književnih kritičara, može steći pravi uvid u širinu, raznovrsnost, razuđenost i bogatstvo moćnog opusa Simovićevog dela. Njegova poezija je u znaku iznijansirane ironije, osobenog i dragocenog humora, poezija okrenuta čoveku, njegovom stradanju i njegovoj izdržljivosti. Prema rečima književnika Milosava Tešića, svi esejistički radovi Ljubomira Simovića pisani su tako da se s podjednakom pažnjom čitaju od početka do kraja. Sve je u njima je promišljeno i odmereno rečeno. Bez ikakve pesničke sujete, on piše i o pesnicima koji su mu, gotovo, vršnjaci: Ivanu V. Laliću, Jovanu Hristiću, Milovanu Danojliću, Branislavu Petroviću, Aleku Vukadinoviću, Matiji Bećkoviću. Govoreći o svom delu, Simović je istakao da se, pišući o slikarima i vajarima, nije pretvarao u likovnog kritičara ili istoričara umetnosti. Pisao je, kako kaže, kao neko ko voli sliku i skulpturu i ko u njima otkriva suštinske srodnosti sa pesništvom. Pišući o politici, nije se pretvarao u političkog analitičara. Pisao je kao pesnik koji se oseća dužnim da se javno usprotivi politici koja nas uvlači u sukobe sa susedima i sa svetom i sa samima sobom. Bilo čime da se bavio, naglasio je da je poezija  za njega uvek bila središte iz koga je sve polazilo, u kome se sve ukrštalo i u kome se, na kraju, sve sabiralo.


Deo teksta preuzet sa: Glas Srbije | 05.01.2009.  







Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Decembar 27, 2010, 01:17:25 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: Decembar 27, 2010, 01:17:50 pm »

*
Akademik Ljubomir Simović


KUDA IDE SRBIJA?

Uprkos stvarnosti koja nas okružuje, mi živimo u nekom ludačkom virtuelnom svetu, u kome se otkrivaju izvori nafte i podižu se Evropolisi, u kome se ujedinjujemo sa Grčkom ili Rusijom, u kome odolevamo divovima i sankcijama, u kome najteže poraze proglašavamo za najveće pobede, i u kome podizanje pontonskog mosta na Moravi proslavljamo kao podizanje Bruklinskog mosta.

Poraze koje smo doživeli poslednjih godina mogli bismo nabrajati sve do jutra, a da opet ne stignemo da ih sve nabrojimo. Ali sve razloge i uzroke za tolike poraze mogli bismo sažeti u jednu rečenicu: naši porazi proističu iz toga što smo svi — jedni na jedan, a drugi na drugi način - izgubili osećanje za realnost. Uprkos stvarnosti koja nas okružuje, mi živimo u nekom ludačkom virtuelnom svetu, u kome se otkrivaju izvori nafte i podižu se Evropolisi, u kome se ujedinjujemo sa Grčkom ili Rusijom, u kome odolevamo divovima i sankcijama, u kome najteže poraze proglašavamo za najveće pobede, i u kome podizanje pontonskog mosta na Moravi proslavljamo kao podizanje Bruklinskog mosta. Zato što smo izgubili osećanje za realnost, i što kao stvarnost prihvatamo nepostojeći svet režimske televizije, mi još nismo svesni ni onoga što nam se dogodilo, ni onoga što nam se sprema.

Čime, ako ne potpunim odsustvom osećanja za realnost, možemo objasniti to što smo se našli u ratu sa devetnaest članica NATO pakta? Čime se, ako ne odsustvom osećanja za realnost, može objasniti uverenje naših vođa da ćemo u tom ratu pobediti? Čime, ako ne potpunim odsustvom osećanja za realnost, možemo objasniti tvrdnju naših državnika i generala da su integritet naše zemlje, i njen suverenitet na Kosovu, sačuvani, uprkos činjenici da su naša vojska i policija Kosovo napustile, a da su tamo ušle strane trupe?

Za tim stranim trupama, i pod njihovom zaštitom, tamo su ušle i naoružane skupine kosovskih Albanaca, koje su u međuvremenu status terorističke organizacije zamenile statusom oslobodilačke vojske. Ta vojska je na Kosovu i u Metohiji zavela najstrašniji teror. Naša nemoćna vlast na taj teror nema nikakvog odgovora, osim verbalnog. I čime se, ako ne opet odsustvom osećanja za realnost, mogu objasniti pretnje naših političara i generala da će se naša vojska vratiti na Kosovo, da će tamo pobediti i NATO, i UČK, i zavesti red? Još nismo zalečili rane od jednog rata, a već izražavamo spremnost da uđemo u drugi, u kome bismo, bojim se, prošli gore nego u prvom. Umesto da pokušamo da se suočimo sa stvarnošću, mi smo od nje sve dalje.

* * *

Otkad je došao na vlast, ovaj režim ni u unutrašnjoj politici, ni u diplomatiji, ni u čemu osim u utvrđivanju svog monopola i položaja, nema nikakvu inicijativu. Nije teško pogoditi zašto je nema: nema je zato što nema nikakvu političku viziju. A kako opstaje na vlasti uprkos tome što nikakvu viziju nema? Opstaje zato što nama to odsustvo političke vizije ne smeta. Narod koji pristaje da živi bez struje, bez nafte, bez lekova, može da živi i bez političke vizije; to jest, bez ikakve predstave o svojoj političkoj budućnosti. A s narodom koji nema svest o svojoj političkoj budućnosti svi, i domaća vlast i strani svet, mogu da rade šta hoće.

Svi režimi pokušavaju da opstanu na vlasti poboljšavanjem stanja u državi. Režim koji upravlja našom zemljom pokušava da opstane na mnogo originalniji način: stalnim pogoršavanjem stanja u državi. Da bi održao neophodnu napetost u zemlji, režim bar deset godina nije pokušavao ništa da problem Kosova reši. Sada, kada je Kosovo, sa svojim požarima, otplovilo iz Srbije, režim, da bi održao napetost koja ga spasava, pokušava da aktivira rezervni požar u Crnoj Gori.

Nezadovoljstvo Crne Gore položajem u zajedničkoj državi jeste opravdano i razumljivo. Nije, međutim, razumljivo to što se u Crnoj Gori veruje da se njeni problemi mogu rešiti jedino napuštanjem zajedničke države. Tu se neizbežno nameću neka pitanja. Zar je u ovoj zajednici Srbiji bolje nego Crnoj Gori? Čega to Srbija ima što Crna Gora nema? I zašto bi Crna Gora trebalo da se odvaja od Srbije? Crnu Goru u težak i neravnopravan položaj nije dovela Srbija, nego je vladajući režim doveo u bedu i beznađe i Srbiju i Crnu Goru. Režim ne ignoriše samo prava, volju i interese naroda Crne Gore nego i Srbije. Srbija ima isto toliko razloga za nezadovoljstvo zajedničkom državom koliko i Crna Gora. I šta onda ove dve podjednako osiromašene i podjednako obespravljene republike treba da rade? Da li se katastrofalni potezi režima smeju koristiti kao izgovor za povlačenje novih katastrofalnih poteza? Ako nešto u zajedničkoj državi ne valja, onda to što ne valja treba menjati i popravljati, a ne svako nezadovoljstvo koristiti za pretnje otcepljenjem. Crna Gora ne treba da se deli od Srbije, niti Srbija treba da se odvaja od Crne Gore, nego obe zajedno treba da se oslobađaju režima koji im obema, otkad je zaseo tamo gde je zaseo, ne donosi ništa osim zavade, štete i nesreće!

Ni Srbiji ni Crnoj Gori, ni izbeglicama iz Knina ni izbeglicama iz Prištine, ni penzionerima ni studentima, ni inženjerima bez posla ni bolesnicima bez lekova, nikome u ovoj zemlji ne može biti dobro dok njom upravljaju oni kojima je lakše da izgube Kosovo nego da izgube vlast. I koji, radi očuvanja te vlasti, testiraju spremnost Rusije da zbog njih uđe u novi svetski rat, i koji su, kad im to ne pođe za rukom, spremni da potpaljuju male plemenske ratove, ne zato da bi sačuvali zajedničku državu nego zato da bi sačuvali vlast nad onim što od zajedničke države ostane!

* * *

Sve vreme govorim o gubitku osećanja za realnost, a sve vreme se pitam ne bismo li bili bliže istini ako bismo kazali da se tu radi o svesnom, otvorenom, bezočnom i sistematskom obmanjivanju naroda. Ako bismo prebrojali sve izgubljene godine, sve izgubljene prijatelje i saveznike, sve štete i nesreće, sve grobove i sve ruševine, videli bismo koliko nas je to obmanjivanje koštalo. I videli bismo, ako nismo videli dosad, kuda nas ono vodi. Nad ovim večerašnjim skupom lebdi pitanje: kuda ide Srbija? Zato što znamo kuda ide sa njima, moramo učiniti sve da put nastavimo bez njih. I kad bi kojim čudom hteli, i kad bi nekim još većim čudom umeli, oni za Srbiju ne mogu da učine ništa. Amerikanci o sudbini Kosova ne razgovaraju sa Slobodanom Miloševićem nego sa Hašimom Tačijem.

I zbog onoga što su dosad učinili, ali i zbog onoga što nisu učinili, današnji vlastodršci treba da odu. Tu, međutim, iskrsava jedan prolem koji nije neočekivan: oni neće da odu! Što je još gore, oni nemaju kuda da odu! Ovih dana se proneo glas da je jedan od stubova režima pao u nemilost i da je stavljen u kućni pritvor. A ko se od njih ne nalazi u nekoj vrsti kućnog pritvora? Taj kućni pritvor im je sve što imaju, i oni su spremni da ga brane svim sredstvima kojima raspolažu! Pred tom njihovom spremnošću mi smo zastali kao u nekoj vrsti nedoumice. Svi znamo šta treba uraditi, ali niko ne zna kako. Oni koji treba da odu koriste to naše neznanje da ostanu. Može li to tako trajati u nedogled — kada se zna kakve im se alternative nude, je li realno očekivati da ovaj režim pristane da sa vlasti ode mirno, legalnim putem, i na legalan način? Nije realno. Ali suština svih naših nastojanja i jeste u tome da se legalni načini i putevi učine mogućim i realnim! I obaveznim, i za one koji odlaze, i za one koji dolaze!

* * *

A jednoga dana, kada sve ovo bude prošlo — a proći će! — čudićemo se samima sebi kako smo sve to toliko dugo trpeli!


(Na skupu koji su Grupa 17 i Pakt za stabilnost Srbije organizovali 9. septembra 1999. godine u Velikoj dvorani Doma sindikata u Beogradu)

Vreme | 18.09.1999.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: Decembar 27, 2010, 01:18:13 pm »

**
U RAZGOVORU SA...
ZA ČASOPIS "DUGA" — 1990.


LJUBOMIR SIMOVIĆ:  
OPEVANJE SVETOSTI I ČESTITOSTI





I M A   L I   M I R A   U   K U Ć I

SIMOVIĆ Kosovski mit označava naše okretanje duhovnim visinama i izražava naše opredeljenje za najviše vrednosti, kojima se, kao odsutnim ili prisutnim, bavi i knjiga "Gornji grad". Kosovski mit, međutim, mnogi ne razumeju. To nerazumevanje prepoznajem i u čuđenju koje neki ljudi izražavaju: kako jedan narod može tako mazohistički proslavljati svoj najveći poraz? U proslavi kosovskog boja, u čuvanju kosovskog mita i kosovske legende, uopšte se ne radi o slavljenju poraza. Radi se, zapravo, o slavljenju pobede. Jer, glavna vest koju glasnik donosi iz kosovske bitke nije: "I pogibe srpski knez Lazare / i njegova sva izgibe vojska." Glavna vest glasi: "Sve je sveto i čestito bilo!" I kad se prošle godine proslavljalo šest vekova od kosovske bitke to nije bila proslava poraza srpske vojske nego proslava te svetosti i te čestitosti. Srbi su u kosovskom boju pokazali da kao jedinu moguću egzistenciju priznaju najvišu egzistenciju. Svest o toj egzistenciji je pobedonosna, i pobednička, a žrtvovanje je samo dokaz te pobede.

AĆIN U svojoj ste drami "Boj na Kosovu", pak, išli naročito za svojevrsnom depatetizacijom kosovskog mita...

SIMOVIĆ Sama kosovska bitka — sa mnogo pogibija, sa mnogo patetičnih opredeljenja, sa velikim i dramatičnim, herojskim gestovima — vrlo lako može da odvuče u patetiku. I to je prva opasnost koja vreba. Ono što sam ja i inače, bez obzira na tu opasnost, želeo da uradim jeste da sve u drami "Boj na Kosovu" deluje prirodno. Da ljudi govore i da se ponašaju prirodno, tako da i današnji čitalac ili gledalac jednog kneza Lazara, ili cara Murata, ili Obilića, može da doživi intimnije i prisnije, bez one distance s koje se posmatraju spomenici. Želeo sam da gledaoca dovedem u onu bližim junaka u kojoj se čuje junakovao disanje.


SRPSKA IZDAJA

AĆIN Kad govorite o aktualizaciji kosovskog mita, pri čemu je nemogućno ne osvrnuti se na pitanja o ugroženom identitetu, o izdaji i slično, šta biste rekli ko su danas "Brankovići" i "Levčam"? I nasuprot tome, šta bi u ovom času trebalo razumeti pod lazarevskim i obilićevskim opredeljenjem i žrtvovanjem?

SIMOVIĆ Govoreći otvoreno, srpski narod poslednjih decenija i nije imao nikoga drugog do Vukove Brankoviće i Levčanine. Sama ta činjenica je mogla da aktualizuje potrebu da se setimo onoga što su predstavljali knez Lazar ili Miloš Obilić. Naše vreme je vreme potpune moralne i duhovne razgradnje. U takvom vremenu nije ništa potrebnije nego setiti se jedne tako visoko moralne i visoko duhovne ličnosti kao što je bio knez Lazar, koja je simbol duhovne nadgradnje. Mislim takođe da je naše vreme — vreme velikog kukavičluka i da nije ništa prirodnije nego da u vreme kukavičluka oživi mit heroja.

AĆIN Utoliko pre kad je reč o današnjem problemu Kosova, o kosovskoj nesreći. Kao da je nekadašnja čestita i junačka rana i, po narodnom pesniku, duhovno uznošenje — to Kosovo postalo, da upotrebim uobičajeni, premda mi se čini i ne sasvim tačan izraz, rak-rana ne samo Srbije nego i Jugoslavije. Pa koliko je, po vama, današnje Kosovo rak-rana?

SIMOVIĆ Kosmet je rak-rana zato što tu zemlju, na kojoj je Srbija posejana, na kojoj je začeta, na kojoj je definisala i ostvarila sebe, i s koje se uznela, neko pokusava da nam oduzme. Mi to ne možemo da prihvatimo, jer bi to značilo potpuno odricanje od našeg identiteta, odricanje od naše istorije, odricanje od imena i prezimena koje smo zaslužili celom svojom istorijom. Na Kosmetu se, dakle, dovodi u pitanje ne samo jedan deo naše zemlje, nego i naše celokupno prošlo i buduće postojanje. Srbija bez Kosmeta, i srpski narod bez Kosova i Metohije, ne bi bili ista zemlja i isti narod. Zato je taj problem toliko važan i toliko težak. Na Kosmetu se dovodi u pitanje cela Srbija. Moram, međutim, da kažem da ja Kosmet doživljavam na još jedan način. Mislim da se u nesreći koja se tamo događa javlja i nešto pozitivno. Ta nesreća je konačno počela da budi i da osvešćuje srpski narod, i da ga mobiliše da se ponovo suoči sa nekim sa nekim egzistencijalnim problemima koje je organizovano zaboravljao.

AĆIN Šta podrazumevate pod organizovanim zaboravom?

SIMOVIĆ Mislim na to da je srpski narod na razne načine upućivan, potplaćivan, poučavan i naterivan da zaboravlja samoga sebe i sve ono što je predstavljao i potizao.

AĆIN Pa i u tom smislu bi se mogao sagledati čin izdaje o kojoj smo maločas govorili, za koju su krivi današnji Brankovići...

SIMOVIĆ Apsolutno. Ako govorimo o posleratno vremenu, ta izdaja je permanentna. Za srpske rukovodioce su skoro redovno birani oni koji su bili najspremniji da zaboravljaju interese srpskog naroda.

AĆIN Koga biste istakli istakli kao posebno zaslužnog za tragiku takve posleratne situacije?

SIMOVIĆ Ja nisam u prilici da merim da li je Janko krivlji od Marka. Ali mogu da kažem da je takozvana negativna selekcija bila jedan organizovan sistem, na koji su pristajali skoro svi oni koji su dolazili na vlast. U tom sistemu oni ili nisu mogli, ili nisu hteli, ili nisu smeli da se ponašaju drugačije nego onako kako im je diktirano. Međutim, bilo da nisu smeli, bilo da nisu hteli, bilo da nisu mogli — krivica je, na kraju krajeva, ista. Jer je rezultat takvog njihovog ponašanja isti: kapitulacija srpskog naroda. Mislim da se u jednom trenutku pojavila samo jedna svetla ličnost u srpskoj politici — to je bio Marko Nikezić — ali je on, upravo zato što nije pristajao da igra diktirane uloge, vrlo brzo onemogućen i smenjen. A usput je uspostavljena i "ravnoteža" sa hrvatskim maspokom.


SLOVENAČKE VRBE, USA DEMOKRATE

AĆIN S druge strane, Srbiji je nametnuto i ono što označavate kao "odgovornost najbrojnije nacije", iz koje je valjda proistekla i teza "što slabija Srbija, to jača Jugoslavija". Ima li ikakve nade da se takav odnos prema Srbiji prevaziđe?

SIMOVIĆ Kad sam rekao da je Srbija bila spremna da plati svaku cenu samo da se Jugoslavija sačuva, mislio sam i na tu spremnost Srbije da postane slaba. Slaba i kao privredni sistem, i kao država, i kao društvo. Spremna da pristane na povlačenje na svim frontovima samo da se sačuva mir u kući. U tome se stvarno nije moglo otići dalje nego što se otišlo. Da smo nastavili tim putem, mi bismo nestali, jer to je bio put potpunog iščezavanja sa istorijske scene. Prema tome, tu dileme nema: Srbija više nikad ne može da pristane na Jugoslaviju koja će biti jaka ili moguća na račun slabljenja i nestajanja Srbije.

AĆIN Takav odnos prema Srbiji očito nije od danas, niti odskora. Znamo da je stih "Srbe o vrbe" nastao još 1914. godine.

SIMOVIĆ A pisac te pesme, Marko Natlačen koji je Slovence pozivao da Srbe vešaju o vrbe, posle 1918. godine je postao ban Dravske banovine u novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca! Znači, mi smo već tada bili skloni da zaboravljamn i da praštamo čak i te genocidne pozive na vesanje. Država koja je to zaboravila morala je propasti — kao što danas propada i država koja je bila spremna da zaboravi Jasenovac i crkvu u Glini.

AĆIN A što se tiče stiha "Srbe o vrbe", ako se to uopšte može i sme nazvati stihom, valjda je već tada rečito ilustrovao slovenački "humanizam". U jednom drukčijem smislu vi govorite o današnjem slovenačkom, "neravnnmernn raspoređenom humanizmu" baš kad je reč o Kosovu.

SIMOVIĆ Neprincipijelnost slovenačke politike se i pokazala upravo na Kosovu i Metohiji. Pokazalo se, naime; koliko je taj njihov humanizam nejednako raspoređen. Oni su se jako mnogo zalagali za ljudska prava Albanaca, ali ni jednom rečju niko u Sloveniji nije pomenuo stradanja i ljudska prava Srba i Crnogoraca. Slovenci su ostali gluvi na stradanje Đorđa Martinovića, ostali su nemi na pogibiju Dušana Milinčića, nisu reagovali na silnvanje devojčice od dvanaest godina, ili na paljevine sena i manastirskih konaka. Nisu reagovali na ubijanje stoke i sečenje voćnjaka... Zato što su ti voćnjaci, ta stoka, ti manastirski konaci, ta deca, i te žrtve, bili srpski. On nisu, kao mi, bili spremni da zaborave pesmu koja ih je pozivala da vešaju "Srbe o vrbe". Oni tu pesmu — pišući taj stih po zidovima — pevaju i danas.

AĆIN Naša odgovornost je utoliko veća ako se zna da se dugo nismo trudili da kosmetski problem svetu predstavimo u pravom svetilu. Naprotiv, uneta je velika zbrka zbog odomaćene upotrebe izraza čije značenje očito mnogima nije bilo jasno — a koji, u stvari, znači nešto potpuno suprotno od onoga što se misli — iredenta...


RAZARANJE DRŽAVE

SIMOVIĆ Da. To je bilo čak neukusno koliko se taj očigledno pogrešan termin koristio. Nikada neću zaboraviti 1981, kad su na Kosmetu krenuli veći neredi, i kad se Beograd napunio stranim novinarima. Jedan japanski novinar je, na jednoj konferenciji za štampu, vrlo učtivo pitao Dolanca šta znači reč iredenta, na šta mu je Dolanc arogantno odgovorio: "To možete da pogledate u svakom rečniku stranih izraza!" Očigledno da sam Dolanc nije ni otvorio taj rečnik, i da nije imao pojma šta znači reč koju tako samouvereno upotrebljava. S druge strane, kad su počeli razgovori u centralnim komitetima o Kosovu i Meohiji jedan bivši ministar inostranih poslova SFRJ, Miloš Minić... On je svo vreme govorio iridenta. Dakle, on ne samo što nije znao šta ta reč znači, nego čak nije znao ni kako se izgovara! I u tome se pokazuje na kom se nivou znanja, odnosno neznanja postavljao i rešavao kosmetski problem. —


(NE)RAZUMEVANJE EVROPE

SIMOVIĆ O Evropi se kod nas zaista nemaju prave predstave. Šta je Evropa? Šta je suština Evrope? Gde su granice Evrope? Znate, kazati da Evropa počinje od Minhena, ili, što je još smešnije, od Novog Mesta, znači odreći se grčke kulture. A kakva je to Evropa bez grčke i vizantijske civilizacije? Ja he bih voleo da živim u takvoj Evropi, jer bih se u njoj osećao manjim i siromašnijim. Kao sinonim evropske visoke civilizovanosti neki vide, pre svega, i isključivo, životni konfor i standard. Ali, Evropa nije svodljiva na to. Vizija Evrope kao malograđanskog raja nije nikakva vizija, nego kič. Oni Evropu ne poznaju i ne razumeju, pa, shodno tome, ne raziimeju, i ne mogu da prate, ni procese evropske integracije. To dokazuju upravo tim insistiranjem na dezintegraciji Jugoslavije.

AĆIN Ne u političkom nego u kulturološkom smislu kako vidite tu ujedinjenu Evropu, jer 1992. je na pragu?...

SIMOVIĆ Trebalo bi da naši gradovi tada budu prepuni knjiga na svim jezicima, da gledamo izložbe i pozorišta iz svih zemalja, da u izlozima i na pijacama nalazimo robu iz svih evropskih fabrika, fromažerija i vinograda... Trebalo bi da u Brisel ili Minhen putujemo kao što putujemo u Gornji Milanovac. I trebalo bi da svoja dela proveravamo u drugim i drugačijim sistemima vrednosti. Evropa bez granica je nešto što svako pametan sanja — da možete slobodno da putujete u Irsku, u Nemačku, u Francusku, bez mnogo procedura, bez zaustavljanja i pretresa na granicama, bez mnogo potpisa, pečata i taksenih maraka. .. Međutim, teško je nama iz ove mišje rupe — u koju je Jugoslavija poslednjih decenija pretvorena — da vidimo takvu Evropu i da u nju uđemo. Kako možemo govoriti o slobodnom putovanju u Švedsku ili Norvešku, kad je putovanje u gradove drugih jugoslovenskih republika danas opasno po vaše automobile i gume, a sutra će, kako se stvari razvijaju, biti opasno i po život?


PRIČA O OCU I KOPRIVAMA[/size]

AĆIN Evo prilike da već postojećem Odgovoru o majci dodate, po prvi put, i Odgovor o ocu...

SIMOVIĆ Moj otac je ostao bez oca 1916. godine. Imao je osam i po godina. Ostao je sa šestoro braće i sestara, i sa majkom a, kako je bio najstariji, morao je da preuzme na sebe brigu o porodici u tim ratnim uslovima. Tu počinje ona naša klasična priča o koprivi koja je othranila porodicu. Kako je porodica ostala bez ikakvih sredstava, moj tata se unajmljivao kod trgovaca i licidera, pa je po vašarima prodavao njihove proizvode. Posle je otišao u sirotinjski dom i u njemu je završio obućarski zanat. S jednim prijateljem je u Uzicu pre rata otvorio obućarsku radnju, taj prijatelj ga je prevario, ostavio ga je praktično bez icega. Mislim da se tata nikada od toga nije oporavio — ne od te finansijske propasti, nego od tog razočaranja u prijatelja. I prešao je pred rat da radi u "Vojnoj odeći", u Požegi. Sećam se da je svakog jutra iz Uzica putovao u Požegu. Onda je došao rat. Tata je za vreme rata nekad bio hapšen, nekad je bio teran na prinudni rad. U međuvremenu je otvorio svoju radnju, kod čuvene turske Kamene ćuprije, koju su Nemci, krajem rata, srušili. Posle je tata bio jedan od osnivača obućarske zadruge, no vrlo brzo se teško razboleo i otišao u penziju. Eto, to je ta priča, koja nije ni mnogo zanimljiva, ni mnogo vesela. No, ja sam sa tatom imao posebno komplikovan odnos. Tata je bio jako strog čovek. Sećam se, opsesivno sam želeo da me tata odvede u šetnju, da mi napravi zviždaljku od vrbe ili da mi perorezom "išara" prut. Ta mi se želja nikada nije ostvarila. Tata je uvek bio na nekoj distanci, koju nisam razumeo, i koja mi je smetala. Međutim, uvek, u najtežim situacijama, on mi je davao presudnu podršku. Ali onu običnu, svakodnevnu komunikaciju, mi nismo imali. Ta komunikacija se uspostavila mnogo kasnije, na krajnje neobičan način. Veoma rano, ja sam počeo da zapisujem svoje snove. Deo tih zabeležaka, pod naslovom "Snevnik", objavio sam pre nekoliko godina u časopisu "Delo". Pročitaću vam jednu kasniju zabelešku, o jednom kasnijem snu, u kome se ta komunikacija sa ocem ostvarila na čudesan način.

Tata je u januaru 1988. godine otišao u bolnicu. Bio je jako bolestan i videlo se da će da umre. Dok je bio u bolnici, ja, na izmaku jedne februarske noći, sanjam da dolazim u stari stan mojih roditelja na Rosuljama, to je jedan kraj u Uzicu, i sa zaprepašćenjem vidim da je tata pobegao iz bolnice! Neobrijan je, ima na glavi neki zeleni šeširić: Ležeći na leđima čepa neko drvo, stegavši ga obema ispruženim nogama. Strepim da će tako sam sebi odseći nogu, i čudim se kako posle skoro mesec dana gladovanja — pošto je u bolnici živeo od infuzija — može tako snažno da zamahuje sekirom. Brat mi kaže da je tata iz bolnice izašao jutros i žali mi se: "Neće ništa da jede." Ja tatu pitam: "Tata, zašto ništa ne jedeš?" a on mi odgovara: Jedem pomalo, samo još nisam elegantan." Tu se san završava.

Istog jutra, rano, telefoniram bratu da čujem najnovije vesti o tatinom stanju. Brat je već bio u bolnici i priča mi kako je tatu presvukao, kako mu je dao onu bolničku, neispeglanu i pocepanu, pidžamu. I priča mi kako je tata dlanom pokušavao da izgladi nabore na pidžami i kako je pritom rekao: A kako sam ja nekad bio pedantan!"

Tako se, eto, komunikacija sa ocem ostvarila u nekom potpuno drugom svetu, na nekom drugom jeziku, na neki drugi način, na nekim drugim linijama i vezama. Kada je tata, krajem februara, umro, imao sam neko čudno osećanje. Pošto su moji dedovi poumirali mnogo pre nego što sam se ja rodio, nisam imao to iskustvo sa umiranjem nekog od svojih predaka. Tata je u tome, za mene, bio prvi. I kad je umro, ja sam, pored žalosti, imao i snažno osećanje da od tog trenutka moja porodica i ja u nekom drugom svetu imamo nekoga koće da nas zastupa. Tako sam u oca projektovao neke veoma drevne i veoma komplikovane sadržaje. I tako tu očevu zaštitu više osećam sada, kad je on mrtav, i kad sam ja zreo čovek, nego onda kad sam bio dete, a on živ i u punoj snazi.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: Decembar 27, 2010, 01:18:37 pm »

**
nastavak


BRATOUBILAČKI RAT

AĆIN Rekoste da vam je otac za vreme rata povremeno hapšen i slat na prinudni rad. Ko ga je hapsio?

SIMOVIĆ Nemci. Oni su građane, kao taoce, hapsili veoma često. Sećam se da su se građani od tih hapšenja krili kod jednog užičkog trgovca, Andrije Mirkovića. Njegov zet je bio Nemac, koji se pokrstio i posrbio. Zvao se Lautner, ali je uzeo ime Miloša Vojinovića. Bio je istaknuti ljotićevski oficir, i poginuo je u borbi sa četnicima. Valjda je preko njega Andrija Mirković saznavao kad će da budu te racije. Građani su odlazili i provodili noć kod njega, dok opasnost ne prođe.

AĆIN Eto, kakva je samo nepravda naneta vašem ocu. U vreme kad ste žestoko napadani zbog "Istočnica", govorilo se da je vaš otac bio četnik i da zbog toga zagovarate "izmirenje grobova"...

SIMOVIĆ Spomenuli ste nepravdu. Nepravda je učinjena već prema tom trgovcu, Andriji Mirkoviću. Njega su, verovatno zbog njegovog zeta, partizani streljali posle oslobođenja Uzica. Tako taj čovek, koji je spasao mnogo života, i koji bi možda zasluživao i neki spomenik, možda nema ni grob.

AĆIN U "Moćnicama", jedan od ženskih likova, vaša Kopiluša, kaže: "Kainu rađam Avelja, Avelju Kaina." Vaš odnos prema našem građanskom ratu je nedvosmislen: besmisao bratoubilačkog rata proistekao iz naših deoba... Pa ipak, i danas, gotovo pola stoleća posle krvavih i počesto besmislenih obračuna među Srbima — a nije reč ni samo o njima — ideologije i mržnje pogađaju život preko mrtvih, htele bi da kontrolišu prošlost, htele bi da nadziru sadašnjost, pa i da nam, i dalje, kroje budućnost. Odlučuju o grobljima...

SIMOVIĆ Mislim da mi ništa nećemo moći da učinimo ako nastavimo drugi svetski rat, ako ga konačno jednom ne prekinemo. Građanski rat je bio naša velika nesreća. Mislim da je više ljudi izginulo u međusobnim borbama, nego u borbama protiv okupatora. Ja sam u "Istočnicama" pisao o jednoj bici između partizana i četnika, koja se septemba 1944. godine odigrala na Jelovoj Gori. To je bila strahovita bitka. Pazite, to je 1944. godina, kad je Srbija prepuna nemačkih, bugarskih i mađarskih divizija. I tada, kad je Jugoslavija prepuna stranih armija, Srbi se na Jelovoj Gori tukli međusobno, u jednoj krvavoj borbi u kojoj na obe strane gine ogroma broj ljudi! I u kojoj nema ni jednog jedinog stranog vojnika! To je nešto nad čime svako mora da se zamisli. Čovek ne mora da bude pasnik da bi ga takva činjenica i potresla i uplašila, i zabrinula. Na primeru te borbe može se pokazati dokle je išlo to naše raslojavanje. Tu su se Srbi tukli podeljeni na četnike i partizane. Ali, to nije bila jedina podela. Tada su ljotićevci hteli da pomognu četnicima da zaustave prodor partizana i poslali su im svoju artiljeriju. I ta artiljerija je došla na neko brdo kod četničkog poručnika Račića, koji nije trpeo ljotićevce...

AĆIN Zašto?

SIMOVIĆ Zato što su ljotićevci bili fašisti. I Račić je ljotićevcima rekao: "Vidite li ona sena onom brdu? Gađajte iz topova ta sena." Oni su gađali. Pogodili su i popalili ta sena. Račić je rekao: "Izvršili ste zadatak — možete da idete!" Račić je, dakle, svoju vojsku u najkritičnijem trenutku lišio artiljerijske zaštite, zato što nije hteo da je primi od fašista. To neosporne govori o nekom moralu, ali govori i o našoj nesrećnoj i tvrdoglavoj spremnosti da delimo čak i onda kad nam od sloge zavisi i goli život.

AĆIN Zanimljivo je da je i onaj malopre spominjani Lautner bio ljotićevac...

SIMOVIĆ I to, kao što rekoh, veoma istaknuti ljotićevac. Očito je da je to bio nemački čovek. Ja ga, međutim, pamtim po nečemu drugom. Zbog njega sam kao dete dobio valjda najveće batine u svom životu. Naime, tata me je poslao da kupim novine, i trebalo je da se kući vratim najviše za pola sata. Međutim, prelazeći preko užičke Žitne pijace, uleteo sam u toržestvenu pogrebnu svečanost. Žitna pijaca je bila prepuna naroda. Video sam mrtvačke kovčege podignute jako visoko, oko kojih su gorele neke džinovske svece i baklje. Bila je to sahrana ljotićevaca, koji su izginuli u borbi protiv četnika u Sečoj Reci. Za dečje oči to je bio jedan grandiozan, mističan spektakl, uopšte nisam osećao kako vreme prolazi, tako da sam se kući vratio tek negde oko podne. Naravno, zbog ratnog vremena roditelji su bili zabrinuti, i tu zabrinutost su iskalili debelim prutovima...


NACIONALNO POMIRENJE

Kasnije, sedamdeset i neke godine, sreo sam na Jelovoj Gori jednog seljaka iz Seče Reke, koji je u vreme te bitke bio dete, kao i ja. On mi je ispričao kako se ta bitka između četnika i ljotićevaca odigrala, i kako je taj Lautner poginuo. Priča je strašna: "Lautnera četnici nisu ubili, nego su ga uvatili živog. Uzeli mu prsten i sat, i gurnuli ga 'vako, du, u kamion. Polili ga benzinom i zapalili." — "Živog?" — "Živog!"

Onda mi je pričao kako je taj sukob bio žestok. I pričao mi je o nekom Miroslavu Gligorijeviću, četniku: "Miroslav Gligorijević je popio pokila rakije. Stavio oko pojasa sedam bombi, a dve uzo u ruke i vikno: "Majku vi vašističku!". Pa baci bombu na borna kola i ošteti ih, onda skoči na borna kola i ubaci bombu unutra. Onda se privuče dućanu, gde su ljotićevci imali dva topa, i ubaci bombe. Videli smo samo kako krov ode uvis. Ranjen se dovuko do mog oca da ga operiše (jer otac mi je bio bolničar u prvom svetskom ratu), ali otac nije imao čime da ga operiše, nije imo instrumente, samo jedne makazice sa solunskog fronta — i danas ih čuvam. I gorele su! I tu Miroslav izdane. Mi smo izbrojali sedamdest tri mrtva ljotićevca, a mlogo ih je i pobjeglo."

Eto, kako su izgledala naša raslojavanja. Koliko samo srpskih vojski možete da izbrojite za vreme ovog rata u Jugoslaviji. Prvo, Srba je, naravno, bilo u partizanima — oni su činili najveći deo partizanskih jedinica; bilo ih je u ljotićevcima, bilo ih je u nedićevcima, bilo ih je u takozvanoj poljskoj straži, bilo ih je u četnicima. Pa i četnici su se delili na mnogo frakcija, koje su takođe između sebe ratovale. Pišući knjigu "Putujuće pozorište Šopalović" iščitavao sam "Novo vreme" iz '41. godine i smejao sam se tekstu o nekom poručniku Putiću — koga jure i Draža, i Nemci, i partizani! Tu se nije znalo, što se kaže, ni ko pije, ni ko plaća. mislim da je ta naša srpska nesloga, spremnost da se pri najmanjoj razlici najviše zavadimo i yakrvimo naša najveća nesreća. Zahvaljujući takvom svom mentalitetu i takvim svojim odnosima, mi smo bili jako pogodni da nas drugi — čak i manji, i slabiji od nas — posle svih naših sjajnih pobeda, upotrebe, zloupotrebe, i da nas potčine svojim interesima. Nesloga je prva i najveća bolest od koje treba da se lečimo. Bez tog nacionalnog pomirenja nema nam ni napretka ni opstanka.

AĆIN Draža Mihailović! Sada čitamo o pokušajima da mu se, kao "čiči srpskom", podigne spomenik. Da li ga je zaslužio?

SIMOVIĆ Nisu u pitanju spomenici, nego istorija. Da pobednici pišu istoriju, to jest da je istorija koja nam se nudi pisana pristrasno, mi znamo bolje nego iko. Naša novija istorija će morati da se piše ispočetka, na osnovu novih istraživanja. Istoričar ne može da piše "u prisustvu vlasti". Sve što je mistifikovano moraće da se demistifikuje. I zbog mentalnog i nacionalnog zdravlja, i zbog čistih računa. Očito je da će učešće mnogih ličnosti u našoj novijoj istoriji morati da bude revalonzovano. Koliko će daleko ta revalorizacija ići — to jest da li će se neki spomenici rušiti, a neki podizati — moraće da zavisi samo od golih činjenica. Kao što se traži preocenjivanje uloge Josipa Broza, koji je do juče bezgranično slavljen, tako će morati da se preocenjuje uloga svih ostalih učesnika u tom nesrećnom ratu. Bilo bi, međutim, tragično ako bismo, isterujući stare nepravde, stvarali nove.


TITOVE TOPONIMIJE

AĆIN Spomenuste Broza — do juče bezgranično slavljenog. Koliko li se samo mesta kod nas "diči" njegovim imenom! Zalažući se da se Uzicu vrati njegovo izvorno ime, kažete: "Stara imena trebalo bi da budu zaštićena kao i stare crkve." Čini mi se kao da pritom zaboravljate da su čak i stare crkve naši pobednici rušili, i još ruše: nedavno crkvu na Primorju...

SIMOVIĆ Kod nas nije zaštićeno ništa! Znate, u političkoj, a pogotovu u kulturnoj istoriji jednog naroda, neke stvari bi morale da budu neprikosnovene. Pazite, mi raspravljamo o opasnostima koje prete Studenici, Morači, Rači na Drini, Pećkoj patrijaršiji, ili Gornjaku... A o tome se ne može raspravljati! Te crkve mogu da imaju samo jedan status — status neprikosnovenosti! Ista je stvar i sa toponimima. Zalagao sam se, kao što ste rekli, da se Užicu vrati njegovo staro ime, to jest da se ono zove jednostavno onako kako se zvalo kroz toliko vekova...

AĆIN Doista je besmisleno da se tako starom nazivu, i to gradu kojeg vi pamtite kao nalik žanr-scenama holandskih slika iz 17. veka, dodaje ime koje mu samo kvari izvornu lepotu...

SIMOVIĆ Upravo sam to hteo i da vam kažem. Na inicijativu užičkih građana da se Uzicu vrati staro ime, reagovali su borci, koji su tražili da Uzice ostane Titovo, i koji su taj zahtev argumentovali tvrdeći da se ime ne može menjati dok se prvo ne vidi kakva je bila Titova istorijska uloga, i dok istorijska nauka ne oceni njegovo delo. U toj njihovoj argumentaciji postoji jedna velika pogreška. Prvo, istina o jednoj istorijskoj ličnosti nikada ne mora biti definitivna, i za sva vremena, pa ma kakva bila. Svaka generacija će ponovo morati da preocenjuje, sa svojih tačaka gledišta, sa svojim iskustvom i sa svojim znanjima, svaki događaj i svaku ličnost iz prošlosti. Može se desiti da jedna ličnost u jednoj generaciji bude ocenjena pozitivno, ali da druga generacija nađe razloge zbog kojih će tu istu ličnost i te iste događaje ocenjivati negativno. Ime grada se ne može menjati sa promenama istorijskih ocena. Sada se u Užicu i dalje insistira na toj inicijativi — koju smatram i zdravom i prirodnom, i koju podržavam. Ljudi traže referendum na kome će građani odlučiti kako će se Užice zvati. Mislim da je i organizovanje tog referenduma pogrešna stvar, jer za ime jednog grada se ne glasa. Pogotovu se ime jednog grada ne može prepustiti odluci jedne generacije građana. Umesto referenduma, opština treba da održi sednicu na kojoj će ukinuti odluku one opštine iz 1946. godine, a ukinuće je na osnovu činjenice da je ta odluka bila nelegalna, jer niko nema pravo da menja imena gradova. Ime grada je nešto što su sadašnji Užičani nasledili i što treba da prenesu i svojim unucima. Užice treba da se zove Užice dok god bude postojalo. Njegovo ime, dakle, treba da bude neprikosnoveno. I u te neprikosnovene stvari se ne sme dirati, bez obzira čije je ime gradu pridodato, i bez obzira na to kako mi ličnost o kojoj se radi ocenjujemo: pozitivno ili negativno. Ovde se radi o vrednostima koje su iznad toga. I to uopšte ne mora da se shvati kao gest protiv Tita.

AĆIN A dokle ide ludilo "komunističkih vernika" svedoče i predloži posle Brozove smrti da se gradovima daju imena njegovih sinova, zatim da se Jugoslavija zove Titoslavija...

SIMOVIĆ Oskar Davičo je u jednoj svojoj poemi Jugoslaviju nazvao Titoslavijom.


IDEOLOŠKE UDVORICE

AĆIN Taj apsurd se uvećava kad se zna da je Kosovskoj Mitrovici — koja nosi ime pravoslavnog sveca Dimitrija — dodato ime komuniste i ateiste...

SIMOVIĆ A pritom niko nije znao šta je uradio prekrštavajući Kosovsku Mitrovicu. Ona je, kao što ste naveli, dobila ime po svetom Dimitriju, i zvala se Dmitrovica. Ono d — kao teško izgovorljivo — vremenom se izgubilo, pa je ostalo samo Mitrovica, ali u tom toponimu je ostalo zapisano sećanje na svetog Dimitrija. Ljudi koji su Mitrovici dali ime Titova Mitrovica uopšte se nisu udubili u značenje tog imena, nego su mu mehanički prilepili drugo, tako da su se u jednoj sintagmi našli komunistički ateista i pravoslavni svetac. Ja sam doista siguran da je do takvog nespojivog spoja došlo na osnovu besprimernog neznanja, što ne samo da ne opravdava nego još više optužuje onog ko je to uradio. Ovde je reč o nečemu što ne sme da se ne zna. Evo i sada, kad se govori o Golom otoku, jedan od tadašnjih najviših rukovodilaca — da bi skinuo krivicu sa sebe — kaže: "Ja nisam znao za Goli otok!" A bio je na tako visokoj dužnosti da je to morao znati, i za to, prema tome, biti i kriv. A ako za tako krupnu stvar, budući, na tako visokoj dužnosti, nije znao — kriv je što nije znao! Kako je uopšte vršio svoju visoku dužnost, ako nije znao za tako nešto? Šta je znao, ako to nije znao? Eto, na tom nivou neznanja i neodgovornosti odlučivalo se o našoj judbini...

AĆIN Nije znao ni Edip šta čini, no prihvatio je krivicu i tražio kaznu... Spomenuli ste Davičovu poemu u kojoj govori o Titoslaviji. To je dobar povod da nešto kažete o ideološkoj poeziji...

SIMOVIĆ lma pesnika i pesnika. Ako je neko pesnik ne znači automatski da je čist od nekih mana i da je otporan na neka iskušenja. Kao što znate, ja sam o tome govorio na simpozijumu na temu novija srpska književnost i kritika ideologije, održanom u Srpskoj akademiji nauka. Ja sam tu temu sagledao iz drugog ugla: poezija ne kao kritika, već kao apologija ideologije. Kod nas se nedavno pojavila i jedna antologija udvoričke poezije, koja je jako tanka u odnosu na sve ono što je zaslužilo da u nju uđe. Meni je bilo zanimljivo to što su ti pesnici, slaveći vođe — u našem slučaju slaveći Tita, dakle jednog ateističkog vođu — upravo koristili religijske simbole. Dakle, ateisti su se prema svom vođi ponašali kao najekstremniji religiozni vernici prema svom Bogu. To mi je bilo interesantno i kao psihološki, i kao moralni problem.


ČOVEK ILI SVETAC

AĆIN A kakvo je vaše mišljenje kad je o samom Brozu i njegovoj eposi reč?

SIMOVIĆ Ono što smo nasledili od Titove epohe može se nazvati blokadom — blokadom rasprava, blokadom mišljenja, blokadom ispitivanja različitih puteva, različitih mogućnosti organizovanja, življenja ltd. Jednostavno, blokadom razvoja. Njegova vladavina je bila jedan jako dug monolog u kome je jedan čovek govorio a svi drugi su slušali. Na neki način, taj monolog kao da se nastavlja i danas. I ta blokada kao da traje i danas.

Neposredno posle Titove smrti govorilo se da je on "najveći sin naše prošlosti, naše sadašnjosti i naše budućnosti". Narod koji kaže tako nešto sam je sebe osudio na propast. Jer ako je najveći sin već postojao, i ako više nikad ne može postojati niko bolji i veći, znači da nam preostaju samo urastanje, degeneracija i nestajanje.

Isto je tako besmislena i parola: "I posle Tita — Tito!" Ona me je uvek podsećala na priče o tome kako čoveku i posle smrti rastu nokti i kosa... Mislim da se svega toga — uza sve te otvorene razgovore, kritike i demistifikacije ne oslobađamo ni dovoljno brzo, ni dovoljno energično. To oslobađanje nam ostaje kao zadatak koji treba da se dovede do kraja. Međutim, mislim da pravu kritiku Tita i njegove vladavine mogu da izreknu tek nove generacije — one koje svoj moral nisu potrošile u ćutanju pred živim Titom.

SIMOVIĆ Rekoste da vas parola: "I posle Tita — Tito!" podseća na priču da čoveku i posle smrti rastu nokti i kosa. Da, ali samo četrdeset dana, ali ne i narednih četrdeset godina!

SIMOVIĆ Zato je naša situacija toliko i morbidna. Zaista ima nečeg nekrofilnog u atmosferi.

AĆIN Karakteristično je u tom smislu vaše iskustvo urednika za poeziju I programa Radio Beograda — kad vam je bilo zabranjeno da emitujete pesme u kojima se spominju bolest, smrt, patnja, noga...

SIMOVIĆ Da, jer se strahovalo da sve to može da se tumači kao aluzija na bolesnika. —


SVEST O SEBI[/size]

AĆIN Jednom ste rekli da ste pišući "Istočnice" u stvari rešavali odnos između istorije i poezije. Kako danas vidite taj odnos između istorije i poezije?

SIMOVIĆ Sve može da bude polazna tačka za pesmu, čak i neki istorijski događaj. Međutim, problem nije u tome od koje ćete tačke poći, nego koliko ćete se od nje udaljiti. U "Istočnicama" sam se bavio maločas pomenutom bitkom između partizana i četnika na Jelovoj Gori, u septembru 1944. godine. Ali, ta bitka je meni bila samo polazna tačka za nešto mnogo važnije od same te bitke i od sudbine njenih učesnika. Sećate se da ja u scenu te bitke dovodim i bogove, i komandante, i vojske, ali da su glavne ličnosti ove knjige žene — Kopiluša, Stočanica, Švalja... Meni se, kao što znate, zameralo što mirim četnike i partizane, što hoću da izmirim zavađenu i mrtvu braću, i što pritom uopšte ne vodim računa o ideološkim razlikama između te mrtve braće. Ne mogu se te ideološke razlike odneti i u zagrobni svet! Ja ne bih ni bio pesnik da su moj problem ideološke diferencijacije. "Istočnice" vode računa o jednoj drugoj, važnijoj i dramatičnijoj diferencijaciji — a to je diferencijacija između života i smrti. Dok se njihova braća i muževi tuku u jednom ideološkom ratu, ove žene vode jednu važniju bitku — bitku protiv ništavila, protiv jalovosti, protiv pustinje, bitku protiv nepostojanja, bitku za egzistenciju. A s tim smo otišli veoma daleko od istorijskog događaja od koga smo krenuli.

AĆIN S druge strane, vama ipak nije strana ni takozvana politička poezija. Vaša knjiga "Um za morem" je direktna reakcija na ono što se u novije vreme dešava na Kosovu.

SIMOVIĆ Ta knjiga je bila direktna reakcija na kosovske događaje. Tu knjigu sam napisao tokom '81, i '82. Objavljena je kod mog dragog izdavača Miroslava Jošića Višnjića, kod koga sam '83. godine objavio i "Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj". Na kosovske događaje sam reagovao zato što mislim da poezija ne sme da ostane gluva za nečiju nesreću i tragediju. To jeste knjiga u kojoj sam se najviše približio politici, međutim, moji motivi za pisanje ovih pesama nisu bili politički. Kao što sam malopre rekao, sve može da bude polazna tačka za pesmu, pa, prema tome, to može da bude i politika, ali je važno što dalje otići od te polazne tačke. Politiku kao materijal za pesmu ja ne odbacujem, ali sam protiv toga da pesma, koja se političkom činjenicom koristi kao materijalom, i sama ostane samo politička činjenica. —

Ono što nam se događa može tu pesmu da aktualizuje na onaj način koji ona nije ni želela ni prizivala. Uvek su prisutne pretnje koje će nas naterati da kantar pretvorimo u štit, a pogotovu danas kad vidimo na koji se način raspada ova zemlja. Mi smo u jednom trenutku svoga slepila, svoje plemenitosti, svoje velikodušnosti — ali i svoje gluposti — bili spremni da zaboravimo Jasenovac i Jadovno, i crkvu u Glini, a sve to ponovo može da nam se dogodi... Mi moramo da uzmemo vrlo ozbiljno sve ono što se danas dešava, i moramo da budemo spremni da odgovorimo na sve moguće loše posledice po srpski narod i u Srbiji, i u drugim krajevima. Mi moramo da branimo svoj identitet, moramo da branimo svoju egzistenciju, i mi to moramo da branimo nezavisno od toga da li je u Hrvatskoj na vlasti bivši komunista Tuđman, ili sadašnji komunista Račan — čak i bez obzira na to ko je na vlasti u Srbiji. Identitet Srbije ne može zavisiti od toga da li je njen predsednik radikal, demokrata, komunista, liberal ili neko drugi. Mi moramo da budemo svesni da se neke stvari moraju čuvati i braniti u svim okolnostima... —



"U posleratnom vremenu srpski narod je na razne načine upućivan, potplaćivan, poučavan i naterivan da zaboravlja samoga sebe i sve ono što je predstavljao i potizao. Izdaja je bila permanentna. Za srpske rukovodioce su skoro redovno birani oni koji su bili najspremniji da zaboravljaju interese srpskog naroda."

"Pesnici su, slaveći vođe — u našem slučaju slaveći Tita, dakle jednog ateističkog vođu — upravo koristili religijske simbole. Dakle, ateisti su se prema svom vođi ponašali kao najekstremniji religiozni vernici prema svom Bogu."


Intervju za časopis "DUGA" — 1990. | Razgovarala: Zdenka Aćin | Snimak: Milinko Stefanović

[Postavljeno 07.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #25 poslato: Decembar 27, 2010, 01:19:01 pm »

*
Intervju — Akademik Ljubomir Simović


SRBI NA KRAJU MILENIJUMA
 
Šta se dešava u pesničkoj radionici tvorca "Istočnica"? — Zašto Beograd, iako duhovno i materijalno osiromašen, ostaje evropski grad? — Kakav je učinak političara na vlasti i kuda će ih odvesti trka za privilegijama? — Na koji način se može popraviti položaj naroda koji je izgubio svoje mesto u svetu?

Ljubomir Simović nije od onih pisaca koji se ustežu od izjašnjavanja o glavobolnim nacionalnim, državnim i političkim poslovima. Poznat po odrešitim i preciznim formulacijama, on je govorio najčešće sa jakim razlozima, u izrazito lepim ili izrazito nelepim prilikama.

Ni sada Simović ne govori radi govorenja. Ovo što sledi jeste, u stvari, odgovor velikog pesnika i dramatičara na pitanje: Ima li nade za Srbe i Srbiju na izmaku dvadesetog veka.

Jedna od Vaših pesničkih knjiga, "Istočnice", bila je svojevremeno politički slučaj. Šta ste kao pesnik doživeli na putu od "Istočnica" do najnovijih knjiga, "Snevnika" i "Ljuske od jajeta"?

Godine 1992, u knjizi Igla i konac, objavljena je, kao što je uobičajeno, i Beleška o piscu. Dopunjena i proširena, ta beleška će biti ponovljena i u mojim Sabranim pesmama, koje treba da izađu krajem januara. Tu belešku pominjem zato što su u njoj naslikane okolnosti u kojima sam proveo svoj život i pisao svoje knjige. A te su okolnosti zajedničke svima nama. Na neki način, u toj belešci o piscu dat je i žalosni rezime naših života.

To je, dakle, i kratka istorija opšteg propadanja?

U toj belešci ukazujem na činjenicu da grad u kome sam se rodio, Užice onakvo kakvo je nekada bilo, više ne postoji. Ni tablica od škriljca, na kojoj sam u prvom razredu osnovne škole učio da pišem, takođe više ne postoji. Ni računaljka na kojoj sam učio račun, ne postoji. U Beogradu sam kasnije diplomirao na katedri za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Ni taj jezik, ni ta književnost, danas ne postoje. Godine 1983, posle hajke na Istočnice, koju pominjete, tadašnji organizacioni sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, hvalio se, u jednom intervjuu, kako je ta hajka bila odlično organizovana. Danas ne postoje ni taj Savez komunista, ni taj Centralni komitet, ni taj organizacioni sekretar. Za svoje knjige sam, pored ostalih, dobio i Oktobarsku i Sedmojulsku nagradu. Ni te dve nagrade više ne postoje. Ni država u kojoj sam se rodio, i dugo živeo, Jugoslavija, danas ne postoji. Mnogi delovi te države postali su inostranstvo. Sve oko nas se raspada i nestaje bez traga. U tom sveopštem raspadanju svega izoštrava se Helderlinov stih, koji kaže da "ono što traje zasnivaju pesnici".

Hoćete da kažete da vas pesnički posao spasava od rđave svakodnevice?

U svetlu tog Helderlinovog stiha, a ne u svetlu hajki i incidenata, čiji inventar nikada nisam pravio, treba gledati i pesnički posao. Što se mene lično tiče, posle Istočnica, i svega što se sa njima događalo 1983, nastavilo se ono što je počelo davno pre svega toga. Nastavio je da se proširuje raspon mojih interesovanja i tema. Grubo govoreći, taj raspon bi išao od knjige Galop na puževima, koja govori o našoj realnoj stvarnosti, do knjige Snevnik, koja govori o snovima. Tu su i drame, napisane posle 1983, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu, kao i knjige pesama, Gornji grad, Igla i konac i Ljuska od jajeta, koje sve te stvarnosti pokušavaju da obuhvate, i izraze.

Ima veoma darovitih pesnika koji sjajne slike i prosvetljenja u svojim stihovima zatrpavaju rečima bez nosivosti. Kod Vas nema nepotrebne reči, nepotrebnog znaka. Kako se to postiže? Postavljajući Vam ovo "nepotrebno" pitanje, u stvari, pitam o Vašoj književnoj radionici.

U našem narodu postoji lepa izreka, koja kaže da voda nema praznika: ona nikad, ni na Božić, ni na Uskrs, ne prestaje da teče. Tako je i sa pesničkom radionicom: ona se nikad ne gasi i ne zatvara. Setite se one čuvene anegdote, koja se, ako se ne varam, vezuje za Sen Pola Rua. Kad bi polazio da spava, on bi na vrata okačio papir na kome je pisalo: "pesnik radi"! I to nije nikakav vic, nikakva ekstravagancija. Pesnik je, na neki drugi način, budan i kad spava. U svom pesničkom iskustvu, i u svom razumevanju pesničkog stvaranja, kao vrlo važan trenutak smatram onaj u kome sam shvatio da je inspiracija u stvari permanentna koncentracija...

Inače, pesnička radionica je u isto vreme i isposnica, i raskrsnica. Ona je i neko veliko skladište, u kome se skuplja sve, sa svih strana. U toj radionici pesnik čuva sve što nađe, jer nikad ne zna šta će mu za šta zatrebati. Nikad se ne zna u kakvo se blago može pretvoriti neka bezvredna stvar. Nešto, što ne treba nikome, u pesmi se tako preobrazi da postane potrebno svima... Pesnik ne zna gde mu se šta u toj radionici nalazi, i čega sve u njoj ima. Ali neka davno zaboravljena slika, baš onda kad je potrebna, sama izađe na videlo i dođe na svoje mesto.

I biva, kao što kaže Branko Miljković: "Nadmudrila me je pesma koju sam izmislio..."

U mojoj pesmi Sveta zemlja, u knjizi Gornji grad, pojavljuju se merdevine naslonjene na stog sena. Lestvice su naslonjene na stog sena i u jednoj Mandeljštamovoj pesmi. Vidimo ih i na Bošovoj slici Kola sena. Ali te merdevine u moju pesmu nisu došle ni iz Mandeljštamove pesme, kako bi mogli pomisliti istoričari književnosti, ni iz Bošove slike, kako bi mogli reći istoričari umetnosti. Merdevine, naslonjene na stog sena, video sam, po srpskim selima, nebrojeno puta. Ali ove, koje sam uneo u pesmu, video sam, jednog leta, naslonjene na jedan od stogova u livadi Momčila Savića. I ko zna koliko je dugo slika baš tih merdevina, naslonjenih baš na to seno, čekala, da izroni iz sećanja, da bi ušla baš u tu pesmu! Između života i poezije funkcioniše jedan sistem gustih veza, koji je potpuno nepredvidljiv, ali u kome nema ničega proizvoljnog. Duboko sam ubeđen da u procesu pisanja poezije deluju neki vrlo promišljeni zakoni, koje mi samo slutimo, i kojih se možda držimo po intuiciji.

Vaše pesme i Vaše zbirke bile su radost za čitaoce i prilika za neke kritičare da budu bolji od sebe u tumačenju poezije. Da li su Vam kritičari rekli o Vama ono što niste znali?

Nedavno preminuli poljski pesnik, Zbignjev Herbert, u svojoj sjajnoj knjizi o Holandiji, kaže, na jednom mestu, da je Torencijusova slika Mrtva priroda s đemom vekovima služila kao poklopac za bure sa suvim grožđem. Onda je neko došao da iz bureta uzme šaku grožđa, podigao je poklopac, zagledao ga, i shvatio da u ruci ne drži poklopac, nego slikarsko remek-delo!

Slična iznenađenja možemo da doživimo i kad se radi o slavnim delima, kao i o delima za koja smo ubeđeni da su nam potpuno poznata. Čitajući neku pesmu, mi ne vidimo odjednom sve što je u njoj napisano. Čak ni onda kada smo to što čitamo napisali mi sami. Pripremajući to izdanje Sabranih pesama, koje sam maločas pomenuo, morao sam ponovo da pročitam svoje ranije knjige. I mnoge pesme sam i sam doživeo na nov način. Video sam u njima nešto novo u odnosu na ono što sam video, ili što sam verovao da vidim, kada sam ih pisao. Ne samo svaki novi čitalac, nego i svako novo čitanje, predstavljaju mogućnost novog razumevanja i tumačenja. U svakom slučaju, pesma sa novim čitaocem može da živi neke nove živote. Kad to kažem, uzimam u obzir i činjenicu da ona može da zadovoljava i vrlo različite potrebe svojih čitalaca, čak i one koje nisu čisto estetske. Slika, na primer, može da bude i deo oltara, ali i poklopac. Naši seljaci islikavaju preslice, košnice, sanduke, kapije, nadgrobne spomenike. Ni jednu od službi u kojim se pesma ili slika mogu naći ne treba prezirati. Da slika, kao ona Torencijusova, ume da govori, možda bi kazala da nije tako loše biti poklopac za bure sa suvim grožđem!

Svom rodnom gradu, Užicu, hronikom "Užice sa vranama", podigli ste veliki literarni spomenik. Kakvi su Vaši današnji odnosi sa zavičajem? Pitam to zato što znam da je u našem dobu tužna osrednjost na mnogim stranama porazila i prognala gotovo sve što jeste elita i što je moglo da postane elita. Ali tu nije kraj pitanja. Kako se osećate u Beogradu, koji je, kažu, postao stecište svakojakih navika i običaja, različitih znanja i mnogostrukih neznanja, dobrih manira i (još češće) velikih neodgovornosti?

Užice je grad u kome sam se rodio i školovao, u kome sam proveo detinjstvo i mladost. Sama činjenica da sam napisao Užice sa vranama kazuje šta taj grad za mene znači. Sve ostalo je sporedno.

Mnogo veći deo života proveo sam u Beogradu. Beograd danas prolazi kroz velika i teška iskušenja, i to se na njemu vidi. Kada sam u njega došao definitivno, 1. septembra 1955, to je bio grad-gospodin. A danas je to grad-prosjak, grad-đubrište. On je izgubljen i zapušten, kao što je izgubljena i zapuštena cela ova naša rashodovana zemlja, koja se raspada. Pa ipak, i u takvom Beogradu, ja lakše dišem. Bilo kuda da odem, bilo od kuda da se u njega vratim, u njemu osetim olakšanje. Kad me je jedna švajcarska novinarka, pred premijeru Šopalovića u Lozani — a to je bilo vreme rata u Bosni, koji je pretio da se prenese i na ovu obalu Drine - pitala da li ću Beograd napustiti, i skloniti se na neko bezbednije mesto, rekao sam da ću u Beogradu ostati, čak i u slučaju da bude bombardovan. Beograd, srećom, nisu bombardovali, što ne znači i da neće, ali se on i bez bombardovanja ruši i propada. Međutim, i kad bih želeo, i kad bih imao priliku, nekud da odem, to što je Beograd danas u ovakvom stanju obavezivalo bi me da u njemu ostanem. I ovako posiveo, i pocrneo, on ima neke boje koje se nigde drugde ne mogu naći. I ovako oronuo, i osiromašen, Beograd je ipak evropski grad.

U junu 1992, u manastiru Gračanica, primajući Zlatni krst kneza Lazara, izgovorili ste jedno gorko slovo, i naše doba nazvali nečovečnim. Da li ova vaša priča o Beogradu, ovaj vaš odgovor, svedoči o smanjenju gorčine?

Razloga za gorčinu, nažalost, danas je mnogo više nego u junu 1992. godine. Za svega nekoliko godina poništene su tekovine vekovnih napora ovoga naroda. Izneverene su njegove tradicije, razorene su njegove institucije, nestala je njegova etika, poništen je sistem vrednosti, poljuljan je njegov ugled, izgubljeno je njegovo mesto u svetu. Doveden je u pitanje i njegov državni, i njegov biološki opstanak. U ovom sveopštem obezvređivanju i propadanju svega, ne vidim ni jednu jedinu stvar za koju bi se moglo kazati da je ostala pošteđena.

Političari na vlasti reći će vam da to nije tačno. Ili da pesnik u vama preuveličava nevolje...

Naši rezultati su sjajni samo u očima i izjavama naših vođa. Inače su katastrofalni. Što je još gore, ne vidi se kako bi se ti loši rezultati, u ovakvim okolnostima, mogli promeniti i popraviti. A ne vidi se zato što mi nemamo snage da se suočimo ni sa jednom činjenicom, i ni sa jednom istinom. Jugoslavija se, kao i jugoslovenska ideja, definitivno raspala, a mi i tu činjenicu odbijamo da vidimo, i ovo što je od nekadašnje Jugoslavije ostalo, Srbiju i Crnu Goru, i dalje nazivamo Jugoslavijom. To ime je verovatno zadržano zbog pretenzija da se nova država predstavi kao naslednik stare. Od toga se očekivala neka dobit. Ali, dok smo čekali tu dobit, gubili smo nešto mnogo dragocenije od onog što smo se nadali da ćemo dobiti: gubili smo vreme! Insistiranje na jugoslovenstvu i Jugoslaviji samo produžava naše iluzije. Jugoslavija je definitivno prošlost, a mi uporno pokušavamo da živimo u toj prošlosti.

Ta upornost deluje tragikomično. Današnji režim, na primer, insistira na tome da kao državni praznik, kao i u bivšoj državi, slavi 29. novembar. Ali on sada ne slavi 29. novembar 1943, kada je u Jajcu, na zasedanju AVNOJ-a, stvorena avnojska Jugoslavija, nego slavi jedan drugi 29. novembar, onaj iz godine 1945, kada je, na zasedanju Ustavotvorne skupštine u Beogradu, ukinuta monarhija! A samo dva dana kasnije, taj isti režim, tek što je proslavio ukidanje monarhije, praznuje 1. decembar 1918. godine, dan kada je stvorena kraljevina! Ovo bi možda dobro zvučalo u nekoj komediji. Ali loše zvuči u političkoj zbilji.

Zašto srpski račun i rezultat, koji ste ovde precizno izveli, nije bolji?

Taj račun i taj rezultat su onakvi kakvi u ovakvim okolnostima jedino i mogu da budu. Mi kao da ništa ne vidimo i ne shvatamo, u svemu kasnimo, i stalno upadamo u nove nesporazume. Nije nikakvo čudo što nas drugi doživljavaju ili kao anahronizam, ili kao incident. Mi izgledamo kao neko ko je na prvenstvo u košarci poslao vaterpoliste. I dok svi igrači istrčavaju na parket između koševa, naši skaču u vodu!


Srbi su neprestano govorili u prošlosti, govore i u sadašnjosti, o tuđim odgovornostima i krivicama za sopstvene poraze i promašaje. Krivi su nam Turci, krivi su nam Austrijanci, Nemci, Englezi, Rusi... Sada i Amerikanci. Opisujući jedared naše nesporazume sa svetom, rekli ste: "Umesto da smo se opredelili za strpljenje, mi smo se opredelili za inat". Zalagali ste se za reviziju svih nacionalnih pojmova i svih odnosa, za novu definiciju našeg položaja. Kakav je odjek imalo to zalaganje? Kakav odjek može imati ovo vaše sadašnje izjašnjavanje, u NIN-u?

Nikakav! Da bismo nešto popravili u svom nezavidnom položaju, morali bismo prvo jasno shvatiti koliko je on nezavidan. Međutim, mi nismo spremni da se suočimo ni sa čim. Ni sa svojim teškim položajem, ni sa razlozima koji naš položaj čine toliko teškim, ni sa ovim ponižavajućim izopštenjem u kome smo se našli. Mi, naprotiv, sve te neprijatne istine pokušavamo da sakrijemo, i stalno oko sebe podižemo neke kulise, i farbamo ih, i buljimo u njih, pokušavajući da sebe ubedimo da su te kulise svet. Mi neke zemlje neovlašćeno proglašavamo svojim bezrezervnim prijateljima. Setite se one neverovatne najave ujedinjenja sa Grčkom, o čemu Grčka nije imala pojma. I pogledajte ovo neprijatno nuđenje Rusiji i Belorusiji, koje bi verovatno bile srećnije da do takve ponude nije ni došlo... Ili, pak, idemo u drugu krajnost, pa sve oko sebe okrivljujemo kao neprijatelje, i kao krivce za sve što nam se događa. Naši odnosi sa nekim državama nisu tako jednostavni, a pogotovu nisu tako srdačni, kako mi ponekad želimo da verujemo. Niti je neko u nas posebno zaljubljen, niti neko ima razloga da nas posebno mrzi. Ne radi se tu o ljubavi i mržnji.

Šta biste vi želeli da čujete umesto večnih i jalovih tirada o ljubavi i mržnji?

Umesto da se zaljubljujemo u neke narode, i umesto da očekujemo da se oni zaljubljuju u nas, mi treba da se suočimo sa nekim istinama. I o nama, i o drugima. I o međudržavnim i međunarodnim odnosima uopšte. Države nisu ljubavnici, nego saučesnici. I nisu prijatelji, nego partneri. Saučesništvo i partnerstvo traju dok za to ima razloga. A danas niko nema razloga da nama bude partner ili saučesnik. Odnosi među državama, i kad izgledaju najbolji, ne moraju da budu ni logični, ni razumljivi. Nas su eskadrile nekih država bombardovale čak i onda kada smo bili ratni saveznici. Jedna od vodećih antikomunističkih zemalja pomogla je uspostavljanje komunističkog režima u Jugoslaviji. Neke demokratske zemlje ne zaziru od toga da u drugim zemljama podržavaju diktature. A, kad im to odgovara, i teroriste. Interesi su jači od principa, pogotovu su jači od ljubavi. I opasno je ne biti toga svestan.

Pomenuli ste Amerikance. Svetu, pa i samoj sebi, Amerika bi mnogo više koristila ako se ne bi osećala obaveznom da, bilo kuda da pođe, obuje čizme i stavi šlem. Obuveni u čizme, i sa šlemovima na glavama, Amerikanci se već nalaze na našim granicama. Kad budu ocenili da treba da uđu u našu zemlju, ne verujem da ćemo ih ubediti, a još manje da ćemo ih naterati, da čizme izuju. Tamo gde je sila jedini argument, mi smo, objektivno, bez argumenata. Pretnje da ćemo se Americi suprotstaviti silom veoma su opasne, ali ne za Ameriku.

Mi moramo da tražimo neki drugi izlaz, i drugi način.

Koji?

Ne znam koji. Znam samo da ovo što radimo nije pametno. I znam da ovu našu orahovu ljusku ne možemo naterati da plovi uz bujicu. I znam da moramo pokušati sve da ovu orahovu ljusku, i sve što je u njoj, nekako sačuvamo, i privedemo je u neke mirnije i manje opasne vode. Ako ne možemo biti moćniji nego što jesmo, treba da pokušamo da budemo pametniji nego što smo dosad bili.

Ali šta može da postigne pametna reč u našim prilikama? Šta je postigao Slobodan Jovanović svojim zabrinutostima i savetima? I zašto velika većina Srba radije sluša galamu i pretnju nego razložnu i odmerenu misao?

Ovde se odavno ne traže oni koji su pametni, nego oni koji su poslušni. Da nam je do pameti, ne bismo pustili toliko mladih i obrazovanih ljudi da svoja znanja odnesu u tuđe zemlje.

Kazali ste svojevremeno da je nezreo narod koji pristaje da jedan čovek, što nikome ne saopštava svoje ciljeve i planove, i nikome ne polaže računa o rezultatima svoje politike, odlučuje o njegovoj sudbini i sudbini zemlje. Ali, recite sad, gospodine Simoviću, šta je to narod? I kako to narod, u vreme sveopšte medijske manipulacije, može da bude pametniji?

Nesumnjivo je da je uticaj medija, u našem vremenu, strahovito porastao, i da su, u srazmeri sa tim njihovim sve većim uticajem, rasle i mogućnosti njihove zloupotrebe. U sadašnjoj manipulaciji narodom mediji su odigrali veliku i kobnu ulogu. Međutim, nisam siguran da se sva krivica sme pripisivati samo medijima. Biće da tu ima i nekih drugih razloga koji su pomogli da se od nas umesi to što se umesilo. Možda mi u ovom trenutku nismo brašno od koga bi se moglo umesiti nešto drugo.

Kad je na Kosovu počelo da se puca, neki policajci su dali otkaze i napustili službu. Bili su spremniji da se vrate na svoja zapuštena seoska imanja, i da oru, nego da se po Kosovu tuku sa dobro naoružanim Albancima, i da ginu. A otkaze nisu davali, i službu nisu napuštali, i nisu pokazivali spremnost da se na svoja zapuštena seoska imanja vrate, u jesen i zimu 96. i 97, kada su sa pancirima, šlemovima, pendrecima i vodenim topovima, slati da rasteruju demonstracije golorukih beogradskih studenata!

Kad je proletos zapucalo na Kosovu, mnogi roditelji su požurili u kosovske kasarne, da traže svoju decu, da ih vrate kućama. Taj strah i briga su razumljivi. Ali ti roditelji su toj deci, kad su odlazila u vojsku, priređivali raskošne ispraćaje, sa gozbama, zastavama i muzikom, pevajući o Srbiji koja nije mala jer je triput ratovala!

Da, zaista to upućuje na razmišljanje o nedoslednosti.

Najveće nedoslednosti otkrićemo ako podignemo pogled prema državnim i stranačkim vrhovima. Na primere te nedoslednosti mi smo toliko navikli da smo ih, čak i onda kada su dobijali drastične oblike, pratili sa apatijom. Tu apatiju je za trenutak prekinuo predlog Zakona o pravima i obavezama izabranih lica, koji je predsednicima republike, vlade i skupštine, ministrima i narodnim poslanicima, javnim tužiocima i njihovim zamenicima, a delimično i sudijama, trebalo da obezbedi basnoslovne i doživotne plate i druge privilegije. Od tog zakona su gora samo obrazloženja koja su ga pratila. Ministri, navodno, treba da dobiju tolike plate i privilegije da bi mogli biti ekonomski nezavisni, i da bi tako bili zaštićeni od korupcije! Zar su "izabrana lica" toliko kvarljiva roba da ih od tog iskušenja treba zaštititi doživotnim privilegijama? Uostalom, zar se i tolike privilegije ne bi mogle shvatiti kao vid korupcije?

Povećanje funkcionerskih plata obrazlagano je i tvrdnjom da direktor jedne novinske kuće mesečno prima, navodno, deset hiljada maraka. I tih deset hiljada maraka predstavljeno je kao jedina relevantna mera za određivanje funkcionerskih primanja. A zašto kao mera nije uzeto nešto što je u našim prilikama mnogo relevantnije, suma od sto ili dvesta maraka, koliko iznose plate i penzije velikog broja građana Srbije?

Kako vam zvuče reagovanja na ovaj zakon?

Ogorčeni ljudi najčešće kažu da on pokazuje da ova vlast misli samo na sebe. Meni to ne izgleda tako. Da ume da misli na sebe, vlast svojim sve većim prohtevima ne bi provocirala nezadovoljstvo naroda koji živi u sve većoj bedi. Kada sve siromašniji narod mora da izdržava sve pohlepniju i sve bogatiju vlast, to je u početku loše po narod, ali na kraju može da ispadne vrlo loše po vlast!

Nedavno doneti Zakon o informisanju je naneo udarac našoj štampi, a preko nje i razvoju demokratije u Srbiji. Zakon o univerzitetu je naneo udarac našem visokom školstvu, a preko njega i našoj nauci. Moglo bi se, međutim, desiti da Zakon o pravima i obavezama izabranih lica, koji već mnogi, kraće i tačnije, zovu Zakon o privilegijama, nanese udarac onima u čiju je korist donet. Jer, i pored velike trpeljivosti ovog naroda, i pored apatije u koju je potonuo, on ipak neće pristati da bude pretvoren u testo koje se mesi nogama.

Da li ste u to potpuno uvereni?

Nisam, jer ne mogu smetnuti s uma da ima ljudi koji su zadovoljni i sa devet penzija godišnje, jednostavno zato što je devet penzija ipak više od pet. I koji će biti zadovoljni i sa samo pet penzija, zato što je pet penzija više od tri. I koji će glasati i za onog ko im obezbedi tri penzije godišnje, jer su tri penzije ipak više nego ni jedna! Režim se oslanja na takve glasače, i na takvu logiku. Treba li da ostanemo bez ijedne penzije, i bez igde ičega, da bismo se osvestili i shvatili šta nas je snašlo, i da bi nam sinulo šta u tome što nas je snašlo treba da radimo?

A možda bi cela ova priča mogla stati u manju torbu. Možda je taj zakon donet samo zato da bi ga neki spasitelj nacije mogao ukinuti!

"Nema na svetu tako rđavog naroda koji bi zasluživao ovako rđavu vlast." To je Vaša rečenica iz jednog od govora studentima, održanih u vreme masovnih protesta na izmaku 1996. Protesti su završeni pobedom (?) te vlasti, i ulaskom studentskih čelnika u rukovodstvo jedne opozicione stranke. Kažu pesimisti da je tako potrošena narodna energija, potrebna za velike promene. Mislite li i Vi da jeste potrošena?

To, da je narodna energija potrošena, ne kažu pesimisti nego realisti. Ta narodna energija jeste potrošena, i to ide na dušu onih kojima je ona bila stavljena na raspolaganje. Ali to što je ta energija potrošena ne znači da se u narodu, umesto nje, ne stvara neka nova, možda još veća energija. Onu energiju koja se pokazala u jesen i zimu 96. i 97. nisu proizveli programi opozicije. Nju je proizveo režim. I valjda samo režim ne vidi da opet čini sve što je u njegovoj moći da stvori energiju koja će ga srušiti. Setite se Eshilovog Prometeja, koji na Ijino pitanje o Zevsu: "Pa ko će njemu carsko žezlo oteti?", odgovara: "Sam sebi svojim namerama sujetnim".

Osim neprilika koje sam proizvodi, režim ima jednu, nasleđenu, koju - sami ste rekli - oklevanjem uvećava. Za razgovor o Kosovu verovatno nema podesnijeg sagovornika od pesnika "Boja na Kosovu". Jedan veliki srpski pisac kaže da je Kosovo izgubljeno. Patrijarh srpski gospodin Pavle veli: "Ništa nije izgubljeno dok ne bude izgubljeno." Patrijarh veruje da Srbi mogu sačuvati Kosovo snaženjem sebe i svoje istrajnosti. U šta Vi verujete gledajući kosovsku dramu?

Nama se danas sveti lakomislenost naših vođa, koji su nas, tokom svojih predizbornih kampanja i agitacija, uveravali da problem Kosova ne postoji, da je izmišljen, i da je na Kosovu i u Metohiji sve u redu. Med i mleko, kao i u celoj Srbiji. Koliko je na Kosovu sve u redu, i koliko problem Kosova ne postoji, pokazalo se tokom cele protekle godine, kada je tamo, na obema stranama, izginulo, ili na druge načine stradalo, mnogo ljudi. A najviše mladih, bespomoćnih i nedužnih. Kad se neki problem ne vidi, onda se za njega ne traži ni rešenje. A naša vlast deset godina ništa nije videla, i nikakvo rešenje nije tražila. I dok je ona i sebe i nas uveravala da je tamo sve u redu, Albanci su neometano pripremali teren za postizanje svojih ciljeva. Imajući na umu svoj cilj, otcepljenje i nezavisnost Kosova, oni su organizovali institucije svoje ilegalne, paralelne države, obezbeđivali su saveznike, čak su se i naoružavali, šili uniforme, kopali rovove, gradili čak i kasarne, i organizovali neke skupine, koje su proglasili oslobodilačkom vojskom. I kad je sve to bilo gotovo, kad su ocenili da je kucnuo pogodan čas, oni su sve to aktivirali. Počele su otmice i ubistva.

Kakav ishod naslućujete?

Ishod ovoga što se sad događa na Kosovu je neizvestan. Alternativa ratu su pregovori, ali ti pregovori nikako da počnu. Albanci bi pristali da pregovaraju sa srpskim vlastima samo ako bi im unapred bilo priznato pravo na otcepljenje i nezavisnost. Ako bi taj njihov zahtev bio usvojen pre nego što se sedne za pregovarački sto, o čemu bi onda ostalo da se pregovara? O tome da li će se ugovori o njihovim usvojenim zahtevima potpisati crnim ili plavim mastilom? Albanci bi za pregovarački sto seli samo pod velikim pritiskom svetskih moćnika, koji se uveliko ponašaju kao njihovi mentori. Ali ti veliki pritisci su izostali, i pregovora još uvek nema.

S druge strane, srpske inicijative i ideje ne deluju ubedljivo. One su iznuđene i nejasne i, što je najgore, one su zakasnele. Pitam se nije li onaj ko sve drži u rukama, i ko sve ove delegacije šalje u Prištinu, na razgovore na koje niko sa albanske strane ne dolazi, odavno propustio sve mogućnosti, i sve rokove, za sva rešenja koja bi za Srbe mogla biti povoljna.

Albancima nije teško da se postavljaju tako nepomirljivo, i čak tako ultimativno, kad iza sebe imaju tako veliku podršku, a ispred sebe jedan režim koji je stekao reputaciju gubitnika. Nedavno me je neko od vaših kolega pitao: Da li Srbija može da odbrani Kosovo? Odgovorio sam: Da Srbija može da ga odbrani, Albanci ne bi ni pokušali da ga od nje odvoje!

Da ste političar i državnik, po definiciji poslanja zadužen za traženje izlaza iz nevolja, gde biste ga tražili i našli?

Da bi rešila problem Kosova, kao i sve ostale probleme koji gore oko nas, Srbija bi morala da se konsoliduje, da se normalizuje, da ojača. Ne da ojača naoružavajući do zuba sto hiljada policajaca, i pretvarajući policiju u vojsku, nego da ojača ozdravljujući privredu, izgrađujući demokratiju, obezbeđujući podršku nacionalnim interesima, i vraćajući se na svoje mesto u evropskim i svetskim, političkim i ekonomskim, institucijama i sistemima. Ovaj režim, međutim, od svega toga ne radi ništa, ili radi samo ono što je tome suprotno. Niti jača privredu - privreda sve dublje i sve brže propada; niti stiče saveznike i obezbeđuje podršku nacionalnim interesima — on se ksenofobično ograđuje od sveta, pa čak i one koje smo smatrali svojim tradicionalnim prijateljima okreće protiv nas i pretvara ih u naše neprijatelje!

Režim u neprijatelja pretvara čak i Crnu Goru, poslednju i jedinu republiku koja je sa Srbijom ostala u zajedničkoj državi. On ne samo da ni jedan od problema ne rešava, nego nove probleme stalno stvara! Ponašanje srpskog režima prema Crnoj Gori je neodgovorno, nepromišljeno i opasno. Ali je isto tako neodgovorno i opasno ako se svaka kriza, svako neslaganje u zajedničkoj državi, svako nezadovoljstvo njenim funkcionisanjem, koriste kao povod za pretnje otcepljenjem!

Stari i novi ljubitelji otcepljenja među Crnogorcima, takozvani zelenaši, reći će isto što su govorili Hrvati i Slovenci: da je zajednički život postao nepodnošljiv. A sve će učiniti da se nepodnošljivost uveća.

Srbija i Crna Gora svoju zajedničku državu treba da smatraju neprikosnovenom, i treba da je čuvaju u svim uslovima, i uprkos svim iskušenjima. Ako život u toj državi postane nepodnošljiv, tu državu ne treba napuštati i rasturati, nego treba uklanjati uzroke koji život u njoj čine nepodnošljivim.

 
Milo Gligorijević | 31.12.1998. | NIN
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #26 poslato: Decembar 27, 2010, 01:19:26 pm »

*

LJUBOMIR SIMOVIĆ O SUDBINI POEZIJE I SUDBINI NARODA

Uvek je više pobednika nego što je bilo boraca

Ljubomir Simovic svakako je jedan od najizrazitijih pesnickih glasova u srpskoj poeziji dvadesetog i veka koji je tek poceo. Njegove poetske zbirke, od samog pocetka njegove karijere, donosile su uvek nov, svez i anticipirajuci poetski materijal. Verovatno nijedan pesnik u srpskoj poeziji nije dublje usao u poreklo mita i uzroke usuda srpskog naroda. Dramsko stvaralastvo Ljubomira Simovica takodje predstavlja vrh i sublimat savremene srpske drame. "Putujuce pozoriste Sopalovic", "Cudo u Sarganu" i "Hasanaginica" pune pozorisne sale sirom Jugoslavije i Evrope. Nedavno su se pojavila dva izbora iz obimnog poetskog Simovicevog opusa. Jedan se pojavio u "Prosveti" (u izboru Aleksandra Jovanovica), a drugi u izdanju "Rada" (izbor je nacinio Branko Kukic). Ova dva medjusobno razlicita, a jednako zanimljiva i inspirativna izbora bacila su novo svetlo na Simovicevu poeziju.

O sudbini poezije, sudbini naroda, razvoju i usudu koje donosi zivot u okviru mita, kao i o promisljanju teatra, razgovarali smo sa pesnikom.

Sve su velike imperije znale tu tajnu — da imperiju ne cini samo teritorija, vec je jezik taj koji osvaja. Hajdeger je negde rekao da jezik cini bice naroda. Imate li utisak da smo, u trenutku kad su reci kojima govorimo polako prestale da imaju znacenje, najvecu bitku vec izgubili — zajedno sa znacenjem reci i smisla, poceo je da se trosi i osipa i nas logos?

Možda je proces bio upravo obrnut: kad je poceo da se trosi i osipa nas logos, poceo je da se kvari i nas jezik. Medjutim, svejedno sta je starije, jaje ili kokoska, cinjenica je da se u nasem tiganju nalazi nesto sto se ne moze jesti.

To sto se mnogo stosta kod nas, pa i nas jezik, nalazi u tako zalosnom stanju, ne bi trebalo da bude razlog da zurimo da bitku proglasimo izgubljenom. Ali je razlog da pozurimo da neke negativne procese zaustavimo, i da neke vrednosti zastitimo. Na sudbinu naseg jezika uticalo je cepanje Jugoslavije, a uticace, naravno negativno, i formiranje drugacijih odnosa izmedju Srbije i Crne Gore. Ceo nas zivot, pa i nas jezik, zahvatili su procesi cepanja i usitnjavanja. Tim se procesima, nazalost, jos ne vidi kraj, i ja ne smem ni da mislim na sve ono sto nas jos mozda ceka. Engleski jezik se i na Novom Zelandu zove engleski, a bojim se da ce se srpski u Cacku zvati cacanski, a u Krusevcu krusevacki.

I nije u pitanju samo cepanje, koje je posledica politickih deoba. U pitanju je i kvarenje, do koga dolazi zato sto smo zaboravili duh i sustinu jezika uopste, i sopstvenog jezika posebno. Nas jezik vrvi od nakaznih i neprirodnih konstrukcija. Umesto da jednostavno kazemo da o necemu brinemo, mi kazemo prisutna je zabrinutost. Umesto da jednostavno kazemo popravljamo cipele, mi kazemo: vrsimo popravku cipela. Kad cujem da neko, umesto odmaram se, kaze odmaram, zaboli me stomak! I tako govore svi: i spikeri, i novinari, i prevodioci filmova!

Pisali ste o Kosovu. Pisati o necemu znaci uci u taj prostor i razgrnuti prostorne i vremenske granice, ponovo preziveti, rekreirati tu stvarnost. Kada ste usli u prostor Kosovske bitke, mora biti da ste o tome saznali i nesto drugo i nesto novo, iako je to novo mozda staro koje ne zelimo da vidimo?

Dramom "Boj na Kosovu", koju sam napisao 1988, nisam bio zadovoljan, i krajem prosle godine sam je toliko radikalno preradio, da se moze reci da sam je ponovo napisao. Doslednije sam sproveo ideju koju sam imao 1988. godine. A sta sam to zeleo 1988. godine? Zeleo sam da na scenu iznesem sto vise svakodnevnog zivota, da pokazem da srednjovekovna Srbija nije samo manastir, bojno polje i dvor, nego i pijaca i ulica. Zeleo sam da na scenu, pored glavnih aktera, knezeva, sultana i vitezova, o kojima govore i srednjovekovni tekstovi, i epske pesme, i istorija, izvedem i obicne gradjane, o kojima ne govori niko. Zeleo sam i vise: da tim obicnim gradjanima dam status glavnih junaka. Zeleo sam i da negde u pozadini drame promicu pejzazi koji ce potvrditi ono sto je govorio Milan Kasanin: da srednjovekovna Srbija ne lici na Tursku, nego na Toskanu.

Zeleo sam, konacno, da kosovski mit i bitku stavim u kontekst mnogo siri od uobicajenog.

Naravno, neizbezno je da u svemu tome prepoznajemo neke karaktere, odnose i dogadjaje, koje i danas vidimo oko nas. Takva prepoznavanja, naravno, nisam izbegavao. Naprotiv. To pricu cini zivljom i aktuelnijom.

Uprkos svemu tome, ne verujem da ce se oko ove drame pozorista previse otimati. Srbi danas ne vole da govore o Kosovu. Ni o onom srednjovekovnom, ni o ovom danasnjem. To je jedna nelagodna tema, koju svi izbegavaju. A narocito je izbegavaju neki politicari, koji se plase da bi se jedna izgubljena teritorija mogla pretvoriti u nesto mnogo gore: u izgubljene izbore. I koji zato pokusavaju da taj problem upakuju i proslede nekoj buducoj generaciji... Jednu skorasnju inicijativu da se pristupi razgovorima o problemu i statusu Kosova, neki politicari odbijaju, tvrdeci da je za takve razgovore jos rano! Rano! A jos je pre pedeset godina bilo kasno!

Srbi su narod bez osecaja za vremensku utemeljenost. Ukoliko svaki narod ima sopstvenu kletvu, a ima je, zasto je nasa ta da neprestano ponavljamo iste dogadjaje, iste poraze, iste greske? Zasto je srpska kletva "vecito vracanje istog" i nemogucnost da se uopste stupi u bilo koju buducnost? Kao da nam je buducnost nesto sto se krece unazad?


PODRUMI NA KROVU

Teatar je najlepši hram sa najstrašnijim sveštenstvom. Da li se zato tako oprezno odnosite prema pozorištu, svesni da se ono hrani živim ljudskim iluzijama, emocijama, dakle — mesom?

To sto sam dosad napisao svega cetiri drame — ako na to mislite — ne znaci da sam prema pozoristu oprezan, nego, jednostavno, znaci da sam vise pisao druge stvari. Ali i te druge stvari, pesme na primer, traze od coveka sve, ukljucujuci i "zivo meso". Jedino sto, pisuci pesmu, mozete biti sigurni da vam se ne moze desiti ono sto vam se cesto dogadja sa dramskim tekst om: da vam izvodjaci radova uklone stepeniste, da neke sobe zazidaju, da prozore pretvore u vrata, a da podrume izgrade na krovu. I da sve to nazovu svojom kreativnom autorskom interpretacijom!

Da stupimo u "bilo koju buducnost", kako kazete, sprecava nas mnogo stosta: i neznanje, i lenjost, i glupost, i inertnost, i kolebljivost, i strah od promena. I mozda najveci od svih strahova: strah od gubitka vlasti. I neverovatno visok stepen iracionalnosti. Tesko je zamisliti nesto iracionalnije od vlasti koja je pala 5. oktobra. Ali se ni oni koji su tada dosli na vlast ne ponasaju uvek racionalno. Nije racionalno gubiti toliko vremena i toliko odlagati neke promene. Na neke promene se predugo ceka zato sto se neki ljudi ne usudjuju da donose teske odluke. A nisu racionalni ni gradjani, koji ocekuju da teske odluke donese neko ko se i pred zelenim svetlom dvoumi da li da predje ulicu... Iracionalne su i ambicije i sujete, koje dovode do sukoba slicnih sukobima srednjovekovnih feudalaca.

Dosta je da neki danasnji Balsic izjavi da je nesto plavo, pa da se neki danasnji Tvrtko isprsi tvrdeci da je to plavo crveno. I dok se oni nadmecu oko tog plavog ili crvenog, koje je najverovatnije crno, vreme prolazi. Prosle su vec skoro dve i po godine od promene vlasti, a na neka vazna pitanja se jos ne daju odgovori. Mislim na pitanje ko je ubio Slavka Curuviju, mislim na pitanje gde je Ivan Stambolic, je li ziv ili mrtav, ko ga je odveo i gde. Bojim se da se nova vlast ustrucava da pravim ljudima postavi prava pitanja. Ko za koga radi, ko iza koga stoji? U tome je tesko snaci se, izmedju ostalog, i zato sto je posle 5. oktobra doslo do velike seobe naroda iz porazenih u pobednicke stranke. Na kraju svake bitke, uvek je vise pobednika nego sto je bilo boraca. Takve seobe novu vlast pretvaraju u staru, a put u buducnost pretvara se u put u proslost.

Cini mi se da je ovde nama neprestano potreban kolektivni pevac, odnosno neko ko ce biti glas puka. Cini li vam se da mi teze u poeziji priznajemo liricare, dakle one koji potresaju nutrinu i licno, a da stalno imamo i dalje potrebu za guslarima, za nekima koji ce, dakle, govoriti o istoriji?

Pitanje je da li je sudbinu pojedinca, pa cak i njegov unutrasnji zivot, pa cak i samu liriku, moguce odvojiti od istorije! Otkad znam za sebe, istorija je bila deo mog licnog, svakidasnjeg, pa cak i unutrasnjeg zivota. Od istorije se nije moglo pobeci cak ni u taj unutrasnji zivot! Samo sto sam dosao na svet, poceo je jedan od najstrasnijih ratova u istoriji sveta. Celo moje detinjstvo je proslo u tom ratu. A ni u kasnijim godinama nije bilo manje istorije. Ni manje ratova. Osim toga, ako svi mi delimo istu sudbinu, gde je granica izmedju licnog i kolektivnog? Ako saosecate sa drugim ljudima, i ako o njihovoj sudbini govorite i pisete, da li samim tim postajete kolektivni pevac?

Nedavno sam na televiziji gledao kako se, ne secam se u kojoj zemlji, ovce transportuju na pijace i klanice. Bilo mi je muka od onog sto sam video. Ne znam sta je bilo strasnije: gledati te ovce kako satima i danima crkavaju bez vode i vazduha, ili ljude koji na to ne obracaju paznju. Ti ljudi su me uzasnuli. A pri tom znam da ni o jednom coveku ne znam toliko losih stvari koliko znam o sebi. Mozda se bas kroz taj odnos prema drugima, prema ljudima ili ovcama, dolazi najdublje u sebe. U to sto nazivate "nutrinom". Znam na sta ste mislili kada ste govorili o guslarima. Ja govorim o pesnicima.

Ako proucavate razvitak srpske poezije, narodne pogotovu, postoji jedan tragican glas koji je fon na kome se sve odvija i koji se stalno vraca. Kao da su Srbi nekoliko puta vec nestajali i ponovo se vracali pred Bozje lice? Kao da je u nasoj poeziji skrivena svest o nasem nestanku i o sve tezem povratku?

Na nasu istoriju utice i nasa geografija. To je stara i poznata prica o "Kuci nasred druma", o kojoj peva Vasko Popa. Na ovoj geografskoj sirini i duzini opasnost od nestanka je deo nase svakidasnjice. To bi trebalo sve da nas odrzava budnim. Sve, ukljucujuci i pesnike, za koje se veruje da i budni sanjaju .

Ne verujem da se istorija pise u istorijskim udzbenicima. Ona se nalazi u literaturi, koliko god to zvucalo paradoksalno, kao sto se i prica o buducnosti nalazi u poeziji. Ko je, po vama, dotakao istorijski usud i trajno zabelezio istinu o nama?

Kada me pitate *ko*, nadam se da ne ocekujete da vam kazem jedno ime, ili jedan naslov. Kod nas su, pogotovu sad, na kraju veka i milenijuma, u modi ankete koje pitaju: koji je pisac najveci, koja je knjiga najbolja, u stolecu koje je proslo? Nikada u takvim anketama nisam ucestvovao. Nasa istina nije samo jedna, i niti moze stati u jednu knjigu, niti je moze formulisati jedan pisac. Ma koliko ta knjiga i taj pisac bili sjajni. Nasa istina nisu samo bune i bitke, o kojima je pevao Visnjic, nego i magnovenja i gluhote, o kojima je pevao Nastasijevic. Sima Pandurovic ne govori nasu istinu samo kad pise pesmu "Na kumanovskom razbojistu", ili o ranjenicima iz 1912, nego i onda kad pise "Svetkovinu", koja pocinje onim slavnim stihom: "Sisli smo s uma u sjajan dan". Nasa istina nije samo "Na Gazimestanu", nego i "Daleko u nama".

Nemamo nimalo razloga da se, birajuci jednu knjigu, odreknemo svih ostalih.

Prolazeci kroz vas kompletan poetski opus, nailazila sam na cikluse. Ponegde, vi ste ih formirali, ponegde su se formirali sami - prosto, Muza je tako diktirala. Slutim novu sferu poetskog koju cete otvoriti, koja ce poceti novom dramom. Jesam li u pravu?

Ukoliko se nova verzija "Boja na Kosovu" moze prihvatiti kao nova drama, u pravu ste!


Sanja Domazet | 01.02.2003. | Knjiga info
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #27 poslato: Decembar 27, 2010, 01:19:49 pm »

*
Razgovor sa Ljubomirom Simovićem





NAJBOLJI LEK JE ISTINA

Ljubomir Simović je pesnik, dramski pisac i esejista. Dobitnik je najznačajnijih književnih nagrada.
Simovićeve drame igraju se u našim pozorištima. Član je SANU.


Vaše celokupno stvaralaštvo prožeto je hrišćanskim motivima. Kakav je odnos umetnosti i vere? Da li je poezija za Vas vid molitve?

Možda bi najbolje bilo da vam, umesto odgovora na pitanje koje ste postavili, ponudim jedan odlomak iz knjige "Užice sa vranama", koju ste pomenuli. Taj odlomak govori o vremenu neposredno posle završetka Prvog svetskog rata, a vi sami procenite da li bi se on mogao čitati i kao slika naše današnje situacije. Evo tog odlomka: "I posleratni politički život u Užicu odvija se kao i pre rata, u znaku nadmoći Radikalne stranke. Njen glavni suparnik, Demokratska stranka, posle rata je obnovljena spajanjem Samostalne radikalne, Naprednjačke i Liberalne stranke, i sve vreme puca upravo po tim šavovima na kojima se sa drugim strankama spaja. Rascepi u vrhu stranke produžavaće se do njene osnove, do dna, tako da će Demokratska stranka u Užicu biti pocepana na dve frakcije. Jedna od tih frakcija izdaje list koji se zove 'Užička demokratija', dok se organ druge zove 'Užički demokrat'. Do stvaranja različitih frakcija i partija među Srbima ne dolazi zbog razlika u ideologiji, nego zbog sličnosti u mentalitetu."

U knjizi "Užice sa vranama" govorite o stranačkim borbama u Užicu krajem 19. veka i posle Prvog svetskog rata. Dojučerašnji koalicioni partneri postaju najljući neprijatelji. Mislite li da se na političkoj sceni istorija ponavlja, i postoji li nešto posebno što karakteriše srpsku političku scenu u odnosu na političke prilike u drugim zemljama?

Odnos poezije i religije (kao i odnos poezije i istorije, poezije i politike) nije uvek, u svim vremenima i okolnostima, isti. Moderna poezija nije u istom odnosu prema religiji kao što je bila u vreme sv. Simeona Novog Bogoslova ili sv. Jovana Damaskina, koji su svoja dela pisali za crkvene službe. Moderna poezija se prema religioznim temama, i prema oblicima religioznog pesništva, odnosi nekanonski, slobodnije i nezavisnije... Iako te moderne pesme ne mogu da postanu deo bogoslužbenog rituala, one imaju snažan religiozni naboj. Pogledajte samo Pola Klodela, ili Šarla Pegija, ili dramatični i potresni Sandrarov ciklus "Vaskrs u Njujorku". Da ne pominjem ruske pesnike! Čitav niz srpskih pesnika prihvatio se obnove nekih oblika crkvene poezije: Milorad Pavić ("Služba Relji Krilatici"), Ivan V. Lalić ("Četiri kanona"), Milosav Tešić ("Sedmica"). Za mene je posebno privlačna forma molitve, koja pesniku pruža neslućene mogućnosti. Pomenuo bih samo čuvenu baladu koju je, umoljen od majke, Fransoa Vijon napisao da joj posluži kao molitva Bogorodici. Ja sam napisao nekoliko molitava: "Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj", "Svetom Joanikiju Devičkom", "Hodočašće Svetome Savi". Iako te pesme ne mogu da postanu deo bogoslužbenog rituala, to nekim ljudima ne smeta da ih doživljavaju, čitaju i koriste kao molitve.

Godine 1915, za vreme austrougarske okupacije, zabranjena je upotreba ćirilice. Danas, u eri kompjutera, latinica je sve prisutnija i u elektronskim i pisanim medijima. Postojanje srpkohrvatskog jezika dovelo je do ravnopravne upotrebe dva pisma. Kako danas ćirilicu postaviti na prvo mesto i naglasiti da je ona pismo srpskog jezika?

Nisam isključiv, i nemam ništa protiv bilo koje azbuke. Ali ne razumem ovoliko zanemarivanje i potiskivanje ćirilice. Ono što naročito pada u oči, i što naročito zabrinjava, to je što to naše pismo potiskujemo mi sami. Mi za takvo stanje najčešće optužujemo tu "eru kompjuterizacije", koju pominjete. A meni se čini da su za takvo stanje krivi i nepismeni, i neznalice, koji iza stranih imena na svojim firmama, i iza latinice, pokušavaju da sakriju svoje neznanje i svoju nepismenost. Ima u tome mnogo od one pokondirenosti o kojoj je u svoje vreme pisao Sterija.

Razvoj tehnologije i proces globalizacije doveli su do neminovnog priliva mnoštva stranih reči. Međutim, za mnoge strane reči postoje odgovarajući sinonimi u srpskom jeziku koji se ne koriste. Kako sačuvati srpski jezik — kako od tuđih reči, tako i od preimenovanja (maternji, crnogorski i sl.)?

Ne plašim se toliko upotrebe stranih reči. Plašim se njihove pogrešne upotrebe. I plašim se njihove preterane upotrebe, kad neke strane reči koristimo ne iz nužde, nego iz afektacije, iz želje da svoje znanje predstavimo većim nego što jeste. Najviše me, međutim, plaši onaj drugi problem koji ste pomenuli: cepanje i razdvajanje srpskog jezika. Dojučerašnji srpskohrvatski jezik se pocepao na srpski, hrvatski, bosanski, bošnjački, a sve je veći pritisak crnogorskih vlasti da se srpski jezik u Crnoj Gori zove crnogorski...Tu se ne radi samo o cepanju jezika, nego i o raskolu u narodu. U nekim glavama nije ostalo ništa od Njegoševe Crne Gore. Da bi stvorili neku novu, nezavisnu Crnu Goru, njeni zagovornici razdvajaju sve: i Crkvu, i jezik. Što je najgore, zagovornici tih podela znaju da mržnja deli najdublje i najnepomirljivije. Dokle se u tome došlo, videlo se nedavno na fudbalskom stadionu u Podgorici, kad su navijači Budućnosti fudbalerima Železnika vikali "Srbe o vrbe!" i "Ubij, ubij Srbina!". Zar ćemo sve probleme rešavati, i sve bolesti lečiti, mržnjom i ubijanjem? Neko među nama gaji taj otrov. Otrov mržnje, najgori od svih otrova. Prodaja otrova mržnje je, uz to, nekažnjiva. Naprotiv, dok prodaja droge vodi na robiju, prodaja mržnje donosi profit. Glavarima profit, a narodu nesreću.

Za vreme pomenute austrougarske okupacije 1915, u Užicu je bilo zabranjeno čitanje knjiga iz srpske istorije. Posle Drugog svetskog rata učili smo falsifikovanu, ideologizovanu istoriju. Kada ćemo i kako saznati istinu o Srbiji u dvadesetom veku?

Ko hoće da sazna, naći će načina da sazna. A ko neće da zna, neće mu pomoći ni hiljade udžbenika. Neće mu pomoći ni istoričari, ni pesnici.

Po Vašoj drami "Boj na Kosovu" svojevremeno je snimljen film. Kako biste objasnili potrebu naroda da se opredeli "za Carstvo nebesko", i da tako kompenzuje svoj zemaljski poraz u Kosovskom boju? Šta je Kosovo za srpski narod?

Da bih odgovorio na Vaše pitanje, morao bih da citiram celu tu svoju dramu, Boj na Kosovu. Koliko su ta pitanja teška i složena, vidi se i po tome što sam tu dramu, praktično, pisao dva puta:1989. i 2002. Druga verzija drame je mnogo kraća, brža, jasnija, odlučnija od prve. U njoj sam pokušao da dam odgovore na ključna pitanja onoga što se zove kosovski mit i kosovsko opredeljenje, i to ne samo sa tačke gledišta glavnih junaka tog mita, kneza Lazara i Miloša Obilića, nego i sa tačke gledišta običnih ljudi iz naroda. Čak ni tursku tačku gledišta, i tursko razumevanje tih događaja, nisam zaboravio i zanemario. Jednom rečju, želeo sam da napravim preseke kroz sve slojeve tog mita. Želeo sam da obnovim svest o njegovoj složenosti. Ništa kod nas nije tako uprošćavano, tako zloupotrebljavano, tako pogrešno tumačeno, tako vulgarizovano, kao priča o raskrsnici na kojoj smo se našli te 1389. Neki su se na taj mit pozivali, neki su ga izvrgavali ruglu i podsmehu, a vrlo često ga ni jedni ni drugi nisu razumeli. A to što nisu naučili iz obilja dosad napisanih knjiga, neće naučiti ni iz našeg razgovora.

U knjizi "Užice sa vranama" pisali ste i o komunistima. Koliko je komunizam i danas prisutan, kao opredeljenje, u svesti ljudi? Postoji li lek protiv te ideologije i njenih zabluda?

U takvim stvarima najbolji lek je istina. A istina o periodu komunističke vladavine odavno je izbila na videlo. Tu istinu ne zna samo onaj ko neće da je zna. A onome ko neće da zna, ne vredi ni govoriti. Njega ni istina ne može izlečiti.

Vaše stvaralaštvo je u duhu naroda i vere kojoj pripadate. Kako da sačuvamo ono što je naše i opstanemo u složenim prilikama svetske politike?

Prvo, treba da znamo šta hoćemo. Drugo, treba da vidimo kako ćemo, i da li možemo, to što hoćemo. Morali bismo da se dogovorimo i složimo i oko toga šta su nam najpreči ciljevi, i oko toga kojim se putevima može do tih ciljeva doći. Mi dosad nismo uradili ništa od tih osnovnih stvari. Mnogo vremena smo izgubili, vremena više nema, a mi se ponašamo komotno, kao da još vekovima možemo da se dvoumimo, razmišljamo i preganjamo... Da su Albanci radili ovako kako mi radimo, nikad se ne bi ovoliko približili ostvarenju svojih nacionalnih ciljeva. A da smo se mi za svoje nacionalne interese i ciljeve borili ovako kako se Albanci bore za svoje, ne bismo danas bili u situaciji u kojoj smo.
 

Violeta Vučetić | Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #28 poslato: Mart 31, 2012, 06:42:49 pm »

*
Razgovor nedelje: Ljubomir Simović


PUT KROZ IGLENE UŠI

Posle petog oktobra očekivao sam brže i veće promene, hrabriju, odlučniju i jasnije definisanu politiku, zasnovanu na više realizma

Izdavačka kuća "Beogradska knjiga" objavila je "Odabrana dela Ljubomira Simovića" (1935, Užice), istaknutog pesnika, dramskog i proznog pisca, uglednog esejiste i publiciste, u dvanaest knjiga. U prva dva toma je izbor iz pesničkih knjiga, u druga dva toma su drame, u petom je onirička proza "Snevnik", u šestom je roman-hronika "Užice sa vranama". U sedmoj knjizi "Duplo dno", nalaze se eseji o srpskim pesnicima i dramskim piscima, a u osmoj, čiji je naslov "Čitanje slika", ogledi o srpskim slikarima i vajarima. Četiri poslednje knjige ("Kovačnica na Čakovini", "Galop na puževima i Novi galop na puževima", "Guske u magli" i "Obećana zemlja") pripadaju političkoj esejistici, razgovorima, člancima, ogledima, pismima, dnevničkim beleškama i komentarima. Iako ove knjige govore o dramatičnim političkim zbivanjima u periodu od 1981. do 2008. godine, u njima nisu zanemarene ni književne, pozorišne i poetičke teme.

Da li se pesme u ovom izdanju mogu smatrati kanonskim?

Svako novo izdanje je merodavnije od prethodnih, jer je u njemu, u odnosu na ranija izdanja, uvek nešto poboljšano. U ovom izdanju skoro da nema promena u tekstovima samih pesama, ali ima izvesnih promena u njihovom rasporedu i u kompoziciji nekih knjiga.

U Vašoj poeziji ima ironije, humora, groteske. Je li takvo i vreme u kojem živimo?

Naše vreme karakterišu neodlučnost, sporost i konfuzija. Posle petog oktobra očekivao sam brže i veće promene, hrabriju, odlučniju i jasnije definisanu politiku, zasnovanu na više realizma. Nažalost, izostalo je mnogo onoga što smo očekivali i čemu smo se nadali. Često se pitam u čemu nam je prošlo ovih osam godina. A ponekad se pitam u čemu su nam prošle sve one silne godine od Titove smrti do danas.

Često se u Vašim pesmama javljaju igla i konac. To, "Igla i konac", nalazi se i u naslovu jedne Vaše pesničke knjige. Hoćemo li se provući kroz "iglene uši"?

Hoćemo, provući ćemo se, kao onaj miš iz narodne poslovice: "Ne mogao se miš provući kroz jamu pa svezao tikvicu za rep".

Kada ste objavili zbirku "Istočnice" podigla se velika prašina. Da li su ideološka vremena prošla?

Vreme vladavine jedne ideologije jeste prošlo, ali ponekad se i nove ideologije služe iskustvom stare. Ideološke komisije, na primer, koje su ceo naš javni život držale pod kontrolom, više ne postoje. A ponekad mi se čini da one rade i danas, pod drugim firmama i na drugim adresama. One nemaju moć nekadašnjih ideoloških komisija, ali imaju njihovu isključivost.

U dve knjige su sabrane Vaše drame. Šta se od tih drama, trenutno, igra kod nas a šta u svetu?

U ovom trenutku, na scenama beogradskih pozorišta igraju se tri moje predstave: U Ateljeu 212 "Čudo u Šarganu" i "Putujuće pozorište Šopalović", a u Narodnom pozorištu "Hasanaginica". U Zrenjaninu se igra "Čudo u Šarganu", a premijere "Šopalovića" spremaju se u Kraljevu i Subotici.

Što se inostranstva tiče, u Francuskoj se "Šopalovići" igraju još uvek u nekoliko pozorišta, a neka od njih, koja su ovaj komad igrala pre deset ili petnaest godina, ponovo traže autorizaciju, za nove postavke. Pre nekoliko dana potpisao sam ugovor sa Slovenskim narodnim gledališčem iz Nove Gorice o postavljanju "Šargana". Premijera treba da bude u martu. Naše Ministarstvo inostranih poslova obavestilo me je da jedno pozorište iz Tokija, Black Tent Theatre, traži kontakt sa mnom, jer želi da igra "Šopaloviće". Taj kontakt smo nedavno i ostvarili, i ova drama će premijeru u Tokiju imati u novembru ove godine. Posle predstave "Šopalovića" u Južnoj Koreji, u Seulu, 1998. koju je, 2001. pratilo i objavljivanje prevoda ove drame na korejski jezik, ovo bi bilo drugo izvođenje "Šopalovića" na Dalekom istoku.

"Užice sa vranama" je hronika o jednom gradu i jednom narodu. Spremate li nešto slično?

Ne. U knjizi koju upravo završavam biće mnogo čega novog u odnosu na sve što sam do sada pisao.

Napisali ste veliki broj eseja o našim pesnicima i dramskim piscima. O svojim generacijskim drugovima pišete bez sujete i zlobe, s puno razumevanja i ljubavi?

Sujeta i zloba nisu dobri savetnici ni u jednom poslu.

Pisali ste i o zaboravljenim i zanemarenim pesnicima, kakav je, recimo, Đorđe Marković Koder?

O Koderu su, u novije vreme, pisali mnogi ozbiljni istraživači, i mnogi pesnici. On je izuzetno zagonetna, čak ekstremna, pesnička pojava. Stvorio je, između ostalog, ceo jedan novi jezik, u čija je značenja ponekad teško proniknuti, i čije je reči često nemoguće izgovoriti. Čitajući ga, često se pitate s kim komunicira, i šta izražava, njegov jezik, i na ta pitanja neretko nemate odgovor. To, što nemate odgovor, ne mora da bude gubitak. Dobitak je već to što vas Koder provocira da postavljate pitanja koja vam bez njega nikada ne bi pala na pamet. Inače, ja sam u njegovim džinovskim spevovima našao obilje sjajnih pesničkih fragmenata i slika. I mnogo lepih reči koje je ovaj neobični pesnik stvorio.

Čitav niz ogleda, tačnije: celu jednu knjigu, posvetili ste slikarima i vajarima?

Nije to ništa neobično. Mogao bih do mraka da vam nabrajam pesnike koji su pisali o slikarstvu. Slikarstvo sam oduvek voleo. Čak i ono što nije bilo slika gledao sam kao sliku. Ja i na pijacu idem kao na izložbu slika. I Dunav predamnom teče kao neka ploveća izložba slika. I firme i izloge gledam kao slike. Mislim da se to traženje likovnosti u svemu oseća i u mojoj poeziji. Eseje o slikarima i vajarima pisao sam iz iste potrebe, i sa istom strašću, s kojom sam pisao eseje o pesnicima i dramskim piscima. Čak i iz iste potrebe iz koje sam pisao pesme. Za mene, sve je to jedno s drugim u suštinskoj vezi, sve to jedno drugo prožima, i sve se spaja u jednu jedinstvenu celinu.

Napisali ste dramu "Boj na Kosovu", po kojoj je snimljen istoimeni film. Boj na Kosovu i Metohiji još traje, kakav ishod očekujete?

U izlaganjima na ših političara o problemu Kosova i Metohije redovno nedostaju neka pitanja. Možda zato što na njih ne mogu da nađu odgovore, ili zato što su ti odgovori neprijatni i nepopularni. A možda je i samo postavljanje tih pitanja nepopularno. Neka od tih pitanja ja sam već postavljao, upravo u "Politici". Šta bismo mi radili ako bi Sjedinjene Američke Države i Evropska zajednica, i svi koji su u stvaranje nezavisnog Kosova umešani, odlučili da Kosovo i Metohiju vrate u granice Srbije? Ima li Srbija snage i načina da integriše milion i po ili dva miliona kosovskih Albanaca, koji odbijaju da budu integrisani? Ako bi Kosovo ostalo u Srbiji, da li bi se etnička neravnoteža, koja je tamo stvorena — s obzirom na albanski natalitet, koji je u ekspanziji, i na srpski, koji je u opadanju — prenela i na ostale naše krajeve?

Političari kažu: "Kosovo je Srbija", i misle da je to formula kojom su rešili sve. A to nije nikakva formula, to je samo parola u službi dnevne politike. Umesto tog predizbornog partijskog patriotizma nama je potrebno otvoreno i ozbiljno suočavanje sa istinom. A istina je mnogo neprijatnija, problem je mnogo teži, i opasnost je mnogo veća nego što smo mi spremni da priznamo. Nama preti nešto mnogo opasnije nego što je nezavisnost Kosova. Mi moramo uzeti u obzir i mogućnost da jednog dana na Pančićevom vrhu ne bude granica između Srbije i nezavisne države Kosovo, nego granica između Srbije i Albanije. Pogledajte tu sliku na mapi, i sami izvucite zaključke.

Ulazak u Evropsku uniju postavlja se kao "biti il' ne biti". Šta će nam doneti članstvo u ovoj organizaciji?

Neki od onih koji se opiru ulasku Srbije u Evropsku zajedicu svoj otpor obrazlažu tvrdnjom da to Srbiji ne treba, jer je ona i bez toga evropska zemlja. Međutim, biti u Evropi i biti u Evropskoj zajednici su dve različite stvari. Ulaskom u Evropsku zajednicu Srbija ne dokazuje ono što se i bez toga zna, da je ona evropska zemlja, nego ulazi u jednu zajednicu koja bi mogla da joj pomogne u razvoju i u rešavanju problema. Možda i u rešavanju problema Kosova. Članice Evropske zajednice, njihova roba, njihove investicije i ideje, i njihova kultura, imale bi otvoren pristup u Srbiju. Ali bi otvoren pristup u te zemlje imali i naši interesi i argumenti, i naša kultura, i naša roba. Bilo bi vrlo opasno ako bi sve zemlje našeg regiona ušle u Evropsku zajednicu, a mi jedini ostali izvan nje. Bila bi to još jedna opasna izolacija, opet bismo se našli u kavezu zaključanom iznutra. Nije teško zamisliti do kojih bi razlika došlo u brzini razvoja između nas i naših suseda. Ući u Evropsku zajedicu za mene ne znači u njoj izgubiti, nego u njoj afirmisati svoj identitet.

I Vaš "iskorak u stvarnost", kako reče Predrag Palavestra, ostao je uzaludan. Pesnike, u ovoj zemlji, nema ko da čuje, čak ni onda kada glasno govore?

Ezra Paund u jednom eseju postavlja pitanje: "Ima li književnost neku ulogu u državi, u ljudskoj zajednici, u republici, u res publica, odnosno je li (književnost) od javne koristi (uprkos birokratskom razblaćivanju i gnusnom ukusu rulje pri biranju svojih upravljača)"? I kaže, na osnovu svog anglosaksonskog iskustva: "Ima". A ja se, na osnovu našeg srpskog iskustva, bojim da nema. Nema, zato što političari, koji sebe automatski smatraju i državnicima, ne slušaju "književnost", ne slušaju kritička upozorenja, nego se okružuju savetnicima i saradnicima koji će im svakodnevno potvrđivati njihovo sopstveno visoko mišljenje o samima sebi. Neverovatno je kako se i pametni ljudi lako daju ubediti da su veliki, genijalni i nezamenljivi. Da su generalisimusi.



MERA OZBILJNOSTI I ODGOVORNOSTI

Danas je 105. rođendan našeg lista. Vi ste njegov saradnik više decenija. Recite nam nešto o značaju "Politike" u istoriji i kulturi srpskog naroda.

O "Politici" dovoljno kaže već i to što je doživela sto peti rođendan. Ona je bila porodični list mnogih porodica, uključujući i moju. Sećam se da je, brižljivo savijena, redovno virila iz džepa mog oca kad se iz svoje obućarske radnje vraćao kući. U tom svom veku "Politika" nije bila samo informator nego i mnogo više od toga. Nekima je čak služila i kao bukvar, iz koga su učili slova. Međutim, nije sve bilo ni u slovima. Sećam se onih vremena velikog pritiska i velike kontrole svega, kada smo, želeći da pročitamo i nešto necenzurisano i nekontrolisano, bili ubeđeni da "Politikini" novinari umeju da nadmudre kontrolore i cenzore i da pišu i između redova. I trudili smo se da savladamo tu novu i tajnu pismenost. I bili smo ubeđeni da umemo da čitamo, i čitali smo, i ono što nije bilo napisano, ni u redovima, ni između njih. To svedoči o poverenju koje smo imali u svoje novine. I utoliko nam je teže padalo kada je to naše poverenje izneveravano. A bilo je i toga.

U ovom vremenu obezvređivanja svega, u vremenu nestajanja svih kriterijuma i obzira, čitaoci "Politike" od svog lista očekuju da bude mera i norma ozbiljnosti i odgovornosti. Ispod toga, da bude mera i norma — "Politika" ne sme da ide. Između ostalog, i zbog ovih sto pet godina. To je brojka koja obavezuje.


PARTIJSKI FEUDI

Jednom prilikom ste kazali: "Pišući o poeziji, slikarstvu i pozorištu, pisao sam o onom što volim. Pišući o politici, pisao sam o onom od čega se branim". Može li čovek da se odbrani od politike?

Ne smem ni da zamislim šta bi s nama bilo ako ne bismo uspeli da se odbranimo od politike koja državu deli na stranačke feude, u kojoj partijska članska karta i gvozdena vrata otvara, dok se znanju i pameti otvaraju jedino ona vrata koja vode u pečalbu i beli svet.


Zoran Radisavljević | 25.01.2009. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #29 poslato: Jun 01, 2012, 10:24:59 pm »

*
LJUBOMIR SIMOVIĆ


POEZIJA JE NEŠTO DRUGO U ODNOSU NA SVE

A pre svega nešto drugo u odnosu na konvencionalno, akademsko, školsko shvatanje pesništva

Izdavačka kuća "Stubovi kulture" iz Beograda objavila je novu zbirku pesama Ljubomira Simovića (1935), pesnika, dramskog pisca, esejiste, pod naslovom "Planeta Dunav". Simovićeve pesničke knjige: "Slovenske elegije", "Šlemovi", "Uoči trećih petlova", "Subota", "Vidik na dve vode", "Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj", "Istočnice", "Igla i konac", "Ljuska od jajeta", "Tačka", drame: "Hasanaginica", "Čudo u Šarganu", "Putujuće pozorište Šopalović", "Boj na Kosovu", štampane su na engleskom, korejskom, francuskom, poljskom, češkom, slovačkom, ruskom, rumunskom, bretonskom, japanskom, slovenačkom, makedonskom, španskom, bugarskom, ukrajinskom… Dobitnik je najznačajnijih naših književnih i pozorišnih nagrada. Dopisni član SANU postao je 1988, a redovni 1994. godine. "Beogradska knjiga" je prošle godine objavila Simovićeva odabrana dela u dvanaest knjiga.

Novu zbirku pesama ste nazvali "Planeta Dunav". Stanujete na Dorćolu, često šetate pored reke... Šta za Vas znači Dunav?

Pre svega, volim reke. I zbog njihove uvek nove i uvek drugačije lepote, i zbog koristi koju pružaju. Svi znamo kakva je uloga vode u razvoju života i kakva je uloga reke u razvoju civilizacije. Prva velika reka koja me je opčinila, uprkos tome što je nikada nisam video, bila je Misisipi. Misisipi iz romana "Doživljaji Haklberi Fina" Marka Tvena, valjda prve ozbiljne knjige koju sam kao osnovac pročitao. Kasnije su me fascinirali Tigar i Eufrat, sa civilizacijom koju su te reke omogućile. Video sam ih, istina, samo iz aviona, leteći iz Atine u Teheran. Ne mogu opisati uzbuđenje koje sam osetio daleko u Sibiru, na obali Oba, ili u Izraelu, na obali Jordana, ili u Kini, gledajući Huangpu i Jangcekjang. Nije, dakle, nikakvo čudo što sam se toliko vezao za Dunav, kraj koga živim. Dunav povezuje gradove i zemlje, jezike i narode, kulture i civilizacije, ribe i ribare, ptice i lovce... Kad sam na obali Dunava imam utisak da sam u vezi sa svim gradovima kroz koje protiče, i sa svim ribarima i lovcima, i sa svim ribama i pticama, koji su, u raznim vremenima, živeli na njegovim obalama i u njegovim vodama.

"Planeta Dunav" je knjiga urbanih stihova. U njoj na jednostavan, ali pesnički način, opisujete prizore iz velegrada?

Urbane scenografije, i urbanih tema, bilo je i u mojim ranijim knjigama. U "Šlemovima" ćete naći Brisel, Degendorf, Keln, Berlin sa Aleksanderplacom. Najviše sam, međutim, pisao o Užicu u vreme Drugog svetskog rata, to jest u vreme moga detinjstva. Pojam urbano ne treba vezivati samo za velike gradove. Da li će neka sredina biti urbana ne zavisi od broja nego od duha.

Užice sam zamenio Beogradom već u poemi "Subota", koja je prvi put objavljena 1973, u časopisu "Književnost". I kao što se za Užice vezuje pesnička trilogija koju čine knjige "Vidik na dve vode", "Igla i konac" i "Istočnice", tako se nova pesnička trilogija, koju čine knjige "Ljuska od jajeta", "Tačka" i "Planeta Dunav", vezuje za Beograd i njegove reke... Ko čita ove pesme, shvatiće da i tačka može da bude planeta, i da i planeta može da bude samo tačka. Kad ovo kažem, za svedoka bih mogao da pozovem i samog Milutina Milankovića.

Sedeći u bifeu kraj pijace, jedan čovek otkriva kako se neki običan prizor pretvara u neobičan. Samo pesnik može da primeti da se "u suterenu već pale sijalice", dok "visoko gore na dvadesetom spratu, još sija sunce u svim prozorima"?

Od poezije se i očekuje da otkriva i vidi nešto što niko ne vidi, i da sve gleda na način na koji niko ne gleda. Bez namere da od toga razvijam neku teoriju i poetiku, ja sam za sebe, za svoju ličnu upotrebu, formulisao jednu definiciju poezije. Ta definicija je kratka i jednostavna. Ona glasi: "Poezija je nešto drugo". Nešto drugo u odnosu na šta? Nešto drugo u odnosu na sve. A pre svega nešto drugo u odnosu na konvencionalno, akademsko, školsko shvatanje pesništva.

"Beograd se crveni i zeleni", kažete. Ali, postoji strah da sve što je crveno i zeleno može da požuti i pocrni. Šta to slutite?

Ništa ne slutim. Znam. Kao što su znali svi pre mene, kao što je znao i Branko Radičević: "Lisje žuti veće po drveću", i tako dalje. U pesmi koju imate na umu pokušavam da sa žutog, koje će ubrzo pocrneti, i koje je nesumnjiv predznak smrti, akcenat premestim na zeleni i crveni život. Na papagaje, paprike i lubenice.

Živimo u vremenu u kome "svemu raste cena, samo pada cena znanja, pameti i rada"?

Živimo u vremenu poremećenih vrednosti. Borimo se za položaje, za vlast, za novac, a odustali smo od borbe za elementarne vrednosti. Iz zemlje u kojoj se znanje ne poštuje, u kojoj se od znanja ne može živeti, pametni i školovani ljudi beže u zemlje u kojima se znanje koristi, poštuje i nagrađuje. U kojima se od znanja može živeti. Mi još ne shvatamo da je pitanje opstanka pitanje znanja.

U "Planeti Dunav" pojavljuje se i jedan čovek koji ima "dve glave: glavu na panju i glavu u torbi". Kalašnjikov je postao statusni simbol?

U knjizi se pojavljuje mnogo različitih likova: pojavljuju se lovci, ribari, piljar, šankerica, profesor logike, kuvarica, žene iz Starog zaveta, demonstranti, nosač sa Železničke stanice, poštar, carinik, policajac iz Stare Pazove... Jedan od najvažnijih likova je upravo taj čovek koga pominjete. On ima dve glave — jednu na panju, drugu u torbi, što znači da zapravo nema nijednu. Pojavljuje se i trgovac oružjem, sa svojom filozofijom, koja kaže: "Večeraće" — dakle preživeće — "ko ima kalašnjikov".

U jednoj od pesama "u pozorištu zasipamo cvećem Bruta koji je ubio Cezara, a u skupštini glasamo za Nerona"?

To je stara priča o dvoličnosti i kukavičluku.

Neke od ovih pesama imaju priču, prolog i epilog, dijalog, liče na male drame?

Već sam jednom negde rekao da su u mojoj radionici pomešani alati pesnika i dramskog pisca.

Čest motiv Vaših pesama su i slike i likovne izložbe. Rado pišete o slikarima?

I o slikarima, i o vajarima. Otkad znam za sebe vezan sam za likovnu umetnost. Ne propuštam nijednu izložbu, gde god da putujem prvo obilazim muzeje i galerije. O mom odnosu prema likovnoj umetnosti svedoči i knjiga eseja "Čitanje slika", ali i niz pesama o našim, španskim ili holandskim slikarima. Po mom osećanju, slikarstvo je umetnost koja je najbliža pesničkoj umetnosti. Možda i zato što se poezija, bar kako ja to osećam, ne služi sentencama, poslovicama, gnomikom, onim što se nekad u novinama štampalo pod naslovom "Misli velikih ljudi". Poezija se služi slikom, ali ne onom slikom koja je deskripcija, nego slikom koja na nov i neočekivan način otkriva nešto novo i neočekivano. Kao, na primer, kada Džon Don, u pesmi "Tviknamski vrt", kaže: "A da se ovo mesto može sasvim smatrati rajem, zmiju sam doneo". Ili kad Radjard Kipling u jednoj pesmi napiše: "Vrhovi Himalaja su kolena drugih planina". Ili kad Zbignjev Herbert, u pesmi "Gospodin Kogito o vrlini", kaže: "A unaokolo huči divan život, rumen kao klanice ujutro".

Posle ovih primera možda će i ona moja definicija — "poezija je nešto drugo" — biti jasnija i delovati ubedljivije.


KOBASICA SKUPLJA OD KONJA

U jednoj pesmi kažete: "Ovo vreme je smrt za hiperbole". Život je postao brži, snažniji, maštovitiji od literature?

Nažalost, nije. Postao je siromašniji i sivlji. Postao je apsurdniji. Šta je neka pesnička hiperbola prema činjenici da smo se našli u vremenu u kome je par konjskih kobasica skuplji od konja? Takvi apsurdi obezvređuju, obesmišljavaju, razoružavaju hiperbolu kao pesničku figuru. Reč je o životu koji literaturu prevazilazi u apsurdu.


Zoran Radisavljević | 01.01.2010. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #30 poslato: Januar 30, 2013, 10:06:11 pm »

*
LJUBOMIR SIMOVIĆ:


U STRAHU OD CRNOG BIRAMO SIVO

Akademik o pesničkim izvorištima, političkoj sceni, stanju svesti u Srbiji: Na našoj političkoj sceni nema ni stranaka, ni ličnosti, koje su dorasle problemima u kojima smo

Na moje formiranje je uticalo sve što se oko mene događalo, sve u čemu sam učestvovao, a uticali su svi ljudi sa kojima sam dolazio u dodir. U početku, presudan uticaj imali su moji roditelji, a potom i moja škola. Naravno, najdublji trag je ostavio rat.

Ovako za "Novosti" počinje priču akademik Ljubomir Simović (1935) povodom ovih dana izašle knjige "Pamtivek" (u izdanju "Stubova kulture"), bogate foto-monografije u kojoj ovaj veliki pesnik i dramski pisac svedoči o svom životu, putovanjima, savremenicima...

Samo nekoliko dana ranije, objavljen je zbornik "Pesničke vertikale Ljubomira Simovića", u izdanju Instituta za književnost, Učiteljskog fakulteta i Dučićevih večeri poezije, a iz serije "Poetička istraživanja", u kojoj je Simović, posle Miodraga Pavlovića, drugi živi pisac, a iduće godine to će biti Matija Bećković.

Akademik Simović živi na Dorćolu sa suprugom Nadom, sa kojom je u braku 52 godine.

Gde su vaša pesnička izvorišta: u rodnom užičkom kraju, odnosno na Jelovoj gori, vašem drugom domu, ili u Beogradu, kraj Dunava, kuda svakodnevno šetate i beležite utiske?

Ta "izvorišta" nalaze se svuda i u svemu. Nikad se ne zna šta iz čega može da nikne i izraste. Zato ja, otkad znam za sebe, gledam, slušam i čitam sve. Sve od Gogolja, Čehova, Džojsa, Selina ili Muzila, pa do grafita po beogradskim zidovima. Ja i izloge gledam kao slike i pozornice. U prilikama kao što je ova, neizostavno se pozivam na Lešeka Kolakovskog, koji kaže da "ništa nije tako obično, malo, da ne bi zasluživalo da kao objekat filozofske radoznalosti skrene i privuče našu pažnju". Naš Milutin Milanković, čijim se knjigama neprekidno vraćam, rekao je da je naša planeta, Zemlja, samo tačka u svemiru. Ali sam siguran da se ne bi protivio ni tvrdnji da i tačka može da bude planeta.

Od vaše četiri drame, najveći uspeh postiglo je "Putujuće pozorište Šopalović", koje je prevedeno na gotovo 20 jezika, i igrano ne samo na scenama širom nekadašnje Jugoslavije, nego i na četiri kontinenta. Kako to objašnjavate?

Važno je da vas neko dobro prevede, i da taj prevod dođe u prave ruke. Za sudbinu "Šopalovića" presudan je bio prevod na francuski, koji je naručio, i u dva izdanja štampao, Vladimir Dimitrijević, u svojoj izdavačkoj kući "L'Age d'Homme". Za poslednjih dvadesetak godina, ta drama je postavljena na sceni preko 50 pozorišta u Francuskoj. Ja nisam imao ni veza ni načina da radim na tolikoj promociji svoje drame. Ponekad mi se, međutim, čini da je za nju radila neka neverovatna pozorišna internacionala.

Kao čovek koji je uvek odgovarao na izazove vremena, sigurno delite opštu zabrinutost našom današnjom društvenom situacijom. Koji su razlozi što smo tu gde jesmo?

Već 6. oktobra počelo je izneveravanje onoga što smo očekivali od događaja 5. oktobra. Sve je prvo počelo da se osporava, pa da klizi, pa da se, posle ubistva Zorana Đinđića, sve brže sunovraćuje, u pravcu suprotnom od onog u kome smo verovali da će Srbija krenuti. Danas definitivno možemo da kažemo da na našoj političkoj sceni nema ni stranaka, ni ličnosti, koji su dorasli problemima u kojima se Srbija nalazi. Stranke su preduzeća za proizvodnju i podelu vlasti. Političari nas drže u permanentnoj predizbornoj kampanji, kojoj je podređeno sve. A mi smo se odavno umorili od izbora na kojima nema pravih ponuda, i na kojima, u strahu da ne pobedi crno, glasamo za sivo.

Umnožili su se oni koji umeju da prodaju "za 3 kila mesa kilo luka/za bačvu zejtina kašičicu joda"...

Prema zvaničnim podacima, objavljenim u štampi, mi iz Austrije, Holandije, Grčke, Makedonije, Kine i Egipta uvozimo crni i beli luk, iz Egipta, Kine, Turske, Grčke i Bosne uvozimo pasulj, a iz Grčke, Turske i Španije uvozimo krastavce, iz Holandije, Grčke, Makedonije i Nemačke uvozimo šargarepu! Naša seljačka i poljoprivredna zemlja uvozi ono što bi mogla da izvozi. Pošto se naša sela sve brže prazne i propadaju, vlast se uveliko bavi podizanjem Potemkinovih sela. Naša fudbalska liga se zove Superliga, naši političari Srbiju proglašavaju liderom regiona. Lider i super — to su, u našem slučaju, reči bez pokrića.

Svedoci smo velike razočaranosti i u politiku, u stranke, u vlast i opoziciju.

Postoji li neki mogući izlaz?

Ne zavisi sve samo od političara. Zavisi i od birača. Ne znam zašto pažljivije ne pratimo šta nam političari govore i obećavaju a šta od onoga što su obećali ispunjavaju. Ne znam zašto ono što nam govore danas ne upoređujemo sa onim što su nam govorili juče. Neki političar, na primer, tako radikalno promeni svoju politiku, da se ta promena, bez preterivanja, može upoređivati sa operacijom promene pola. Čovek u bolnicu uđe kao muškarac, izađe kao žena, a birači ne primete nikakvu promenu. I idu za njim — to jest, za njom — u pravcu suprotnom od onog u kome ih je vodio juče.

Očigledno, postavlja se i pitanje stanja svesti u našem društvu?

Stanje svesti zavisi i od činjenice da danas u Srbiji imamo preko milion nepismenih. Pri tom ne treba zanemariti ni nepismenost pismenih, čiji je uticaj na stanje svesti možda i veći, i pogubniji. Mi, međutim, više pažnje obraćamo na stanje svesti naših suseda, nego na stanje naše sopstvene svesti. Rugali smo se Hrvatima kada je Tajči pevala "Danke, Dojčland", prezirali smo kosovske Albance kada su u Prištini podizali spomenik Klintonu, a ne vidimo da se "na našem najvećem stadionu" deca majke Srbije masovno bacaju u naručje "matuške Rusije"!

Obavljena preko leđa običnih ljudi, tranzicija ima za posledicu preovlađujuće osećanje nemoći i apatije. Da li u takvim okolnostima ekstremno radikalne ideje mogu da budu opasan mamac?

Na našoj političkoj sceni, inače vrlo specifičnoj, imamo najveći mogući raspon najneočekivanijih ideja i poteza, od performansa sa usisivačem za prašinu, do dramatičnih štrajkova. Iako su ti potezi ponekad toliko različiti da se ne mogu upoređivati, nije teško prepoznati da ih diktira ista ambicija.

I u ovim danima velikog praznika ne možemo a da ne primetimo kako je sve više onih koji se izjašnjavaju kao ubeđeni vernici, a sve je više nepočinstava u dubokom neskladu sa osnovnim hrišćanskim načelima. Kako objasniti taj paradoks?

Nema tu nikakvog paradoksa. Jednostavno, svako se ponaša u skladu sa svojim znanjem i obrazovanjem, sa svojim moralom, i svojim duhovnim ili materijalnim potrebama. Neko veru shvata kao modu, neko religiju brka sa politikom, a možda poneko čita i "Novi zavet".

Kritičari su jednodušni u zapažanju da je raspon tema i motiva u vaših pesmama jedinstven u srpskoj poeziji. Od tog obilja, šta vam je lično najbliže?

Za mene je najbitnije ono što povezuje sve te oblasti i sve te nivoe, i što sve, i biblijske tekstove, i mitove, i istoriju, i svakodnevicu, i univerzalno, i lokalno, dovodi u istu ravan.


OPSEDNUTOST RATOM

Kada je počeo Drugi svetski rat, bio sam u predškolskom uzrastu, a u tom uzrastu mozak je izuzetno prijemčiv. Slike iz rata pamtim kao da sam imao kameru u glavi - nastavlja priču sagovornik. - Pamtim ulazak Nemaca u Užice, povlačenje Jugoslovenske vojske, pamtim nemačke "štuke" i zavijanje njihovih sirena prilikom bombardovanja puškare — fabrike oružja — u Užicu. Sećam se trezora Narodne banke, u kojima smo se 1941. krili od bombardovanja. Mama, brat i ja smo iz tih trezora izašli samo nekoliko minuta pre nego što će u njima grunuti ona eksplozija u kojoj je izginuo silan svet. Pamtim okupaciju, policijski čas, smotru četničkog konjičkog eskadrona ispred Gimnazije, pamtim čak i ženu koja im je služila slatko i vodu. Pamtim, na Žitnoj pijaci, spektakularnu komemoraciju ljotićevcima izginulim u Sečoj Reci, u borbi protiv četnika. Pamtim i batine koje sam, zbog te komemoracije, dobio. Tata me je poslao da kupim novine, a ja sam, umesto da se odmah vratim kući, na Žitnoj pijaci ostao satima gledajući bubnjeve i doboše presvučene crnom čojom, konje u crnoj opremi i sa crnim perjanicama, džinovske sveće i crne uniforme. Sećam se nepreglednih eskadrila angloameričkih aviona koji su, vraćajući se sa bombardovanja naftonosnih polja u Rumuniji, satima preletali iznad Užica. Bombardujući nemačke kolone koje su se povlačile iz Grčke, ti avioni su bombardovali grad. Mnogo od svega toga sam opisao u knjizi "Užice sa vranama", i u nekim drugim tekstovima. To objašnjava moju opsednutost ratom u nizu knjiga: "Šlemovi", "Vidik na dve vode" , "Igla i konac", "Istočnice"...



ČIKA JOVA I HAJDUK ČARUGA
Više se ni sam ne sećam kad sam napisao prve stihove. Znam samo da su dve prve knjige stihova koje sam pročitao bile knjige Zmajevih pesama, "Čika Jova srpskoj deci", koju sam dobio kao nagradu "za odlično učenje i primerno vladanje", na kraju prvog razreda osnovne škole, a da je u drugoj neki nepoznati autor u rimovanom desetercu opevao zločin i smrt hajduka Čaruge, koji je harao po Slavoniji. U toj neuglednoj knjižici bile su i fotografije sa egzekucije Čaruge i njegovih drugova.

PČELA U ČAŠI
U istoj meri kao i dramatični događaji iz rata, za mene su nezaboravne bile neke scene iz svakodnevnog života. Sumrak u kome svetli žar iz pegle, dok mama pegla veš, ili miris pogače koja se, obložena kupusnim listovima, peče u rerni. Pamtim i mir letnjih popodneva, u kojima se čuje kako zuji pčela u čaši. Tu pčelu sam kasnije uneo u "Putujuće pozorište Šopalović".


Dragan Bogutović | 22.04. 2011 | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #31 poslato: Septembar 19, 2016, 01:27:42 am »

*

UČIO SAM OD SVAKOG KOGA SAM ČITAO


U sredu, 17. oktobra, u okviru Smederevske pesničke jeseni, Ljubomiru Simoviću, pesniku, dramskom piscu i romansijeru, članu Srpske akademije nauka i umetnosti, biće uručen "Zlatni ključ Smedereva", kao priznanje za celokupno pesničko delo. Tom prilikom će biti objavljena i njegova pesnička trilogija "Planeta Dunav".

Uz knjige pesama ("Slovenske elegije", "Šlemovi", "Uoči trećih petlova", "Subota", "Vidik na dve vode"...) napisao je i četiri drame: "Hasanaginica", "Čudo u Šarganu", "Putujuće pozorište Šopalović" i "Boj na Kosovu". Zatim roman-hroniku "Užice sa vranama", knjige eseja o srpskim pesnicima, dramskim piscima, slikarima i vajarima. Objavio je i dnevnik snova: "Snevnik".

Simovićeve pesme i drame su prevođene na mnoge jezike, ali je najviše uspeha u svetu doživela drama "Putujuće pozorište Šopalović", koja je prevedena na 20 jezika i koja je postavljena na scene pozorišta u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Belgiji, Švajcarskoj, Kanadi, Sloveniji, Makedoniji, Japanu, Južnoj Koreji, Kolumbiji. Od 1990. do danas, "Šopalovići" su igrani u više od 100 pozorišta u Francuskoj, uključujući i elitni pariski "Theatre de la ville". Igrani su čak i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki.

Ljubomir Simović je rođen 2. decembra 1935, u Užicu.

Koje knjige ste prve pročitali?

Od poezije, to je bila knjiga Zmajevih pesama, "Čika Jova srpskoj deci" i neka poema u rimovanom desetercu o "podvizima" i smrti hajduka Čaruge, koji je između dva svetska rata harao na području Slavonije. Posebno pamtim neko prastaro izdanje "Doživljaja Haklberi Fina", Marka Tvena. Prvi dramski tekst koji sam pročitao bila su "Dorćolska posla", Čiča Ilije Stanojevića.

Da li vas je to vezalo za pozorište?

Ljubav prema pozorištu je, u mom slučaju, deo porodične tradicije. Osim toga, s pozorištem su u vezi, nesumnjivo, bili i dani "Bele nedelje", kad su po Užicu, svako veče, iza svakog ugla, iskrsavale maskirane družine i kad se, svaki čas, sa svih strana, čulo: "Evo maski, evo maski!" To su bile velike, simultane ulične predstave, kojih se današnje Užice više ne seća. Kao deca, pozorište smo i sami pravili u našim dvorištima: razapnemo konopac između šljive i kajsije, preko njega prebacimo čaršav, ispred te "zavese" postavimo klupe i hoklice, izmislimo neku priču, podelimo uloge, i eto pozorišta! Ne bi trebalo zaboraviti ni da je Užice, odmah posle rata, dobilo profesionalno pozorište, sa sjajnim glumcima i odličnim repertoarom.

Ko vam je bio uzor u književnosti?

Uzor mi nikad nije bio jedan pesnik ili jedan pisac. Čitao sam sve, a učio sam od svakog koga sam čitao. Učim i danas.

Čemu težite u pisanju?

Onome što je definisala Marina Cvetajeva, kad je kazala: "Visoka mera. Meriti visokim merom."

A da li se nečega odričete zbog pisanja?

Ne. Pisanju je potrebno sve, svako iskustvo.

Postoji li nešto u životu što biste želeli da zaboravite?

Ponekad naiđe neka noć u kojoj se sećate svake ružne reči koju ste rekli i svega onoga čime ste se o nekoga ogrešili. I to vam celu noć ne da da zaspite... Kad bih to zaboravio možda bih lakše spavao. Ali se pitam šta bih izgubio ako bih to zaboravio.

O čemu ovih dana razmišljate?

O državi koja postavlja uslove Evropskoj uniji, a povlači se pred huliganima. I koja godišnje ne može da izgradi ni 10 kilometara autoputa, a čiji nam političari obećavaju da će prokopati kanal od Dunava do Egejskog mora.

Niste oduševljeni našim političarima?

Prateći njihove metamorfoze i plastične operacije, pomišljam kako čedno prema njima izgleda Mirabo, za koga se govorilo da "doručkuje sa jakobincima, ruča s ljudima iz 1789, a večera sa rojalistima".

Protiv čega se borite?

Još od 2005, borim se, zajedno sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti, protiv otvaranja rudnika nikla. Da otvaranje rudnika nikla nije opasno po životnu sredinu, nadležni ministar pokušava da nam dokaže slikajući se na televiziji sa dvema razglednicama, punim vinograda ili suncokreta, procvetalih u Kavadarcima, u kojima radi rudnik nikla. U Kavadarcima, u kojima se od dima i jalovine crne i nebo i zemlja. A mi se zalažemo za to da se kao dokaz ne uzimaju razglednice nego naučne analize kompetentnih ljudi, akademika, profesora Hemijskog i Rudarsko-geološkog fakulteta. A te analize ubedljivo dokazuju da bi iza eksploatacije tih rudnika ostali jalova zemlja i mrtve reke. Da bi Zlatibor, Tara, Šargan, Šumadija, Goč, bili pretvoreni u Mesečeve pejzaže, kakve vidimo oko Bora i Majdanpeka.

Čemu se, ipak, nadate?

Nadam se pobedi znanja i razuma. Što je od mene veoma nerazumno.

A čega se plašite?

Gledajući kako se Srbija sve brže prazni, bojim se da ćemo se i mi jednog dana pitati, kao što se pitao jedan od Džojsovih junaka: "Gde je naših 20 miliona Iraca koji bi trebalo da su ovde umesto ovih četiri?"

Ima li nešto što bi moglo da nas ohrabri?

Valjda ima. Na primer, borba za ljudska prava je sve aktuelnija i sve glasnija. Za ljudska prava se katkad najviše zalažu oni koji ih najviše krše. A više od svih proglasa, programa, studija i zakona o ljudskim pravima, o odnosu i ravnopravnosti svih rasa, vera i nacija govori jedna kratka rečenica, koja se, ako se ne varam, pripisuje Tesli, a od koje odavno nisam čuo nešto lepše, i od koje ne nalazim ništa bolje čime bismo završili ovaj razgovor, a koja glasi: "Postoji samo jedna rasa, u raznim bojama."


_  _  _ _ _ _ _ _ _ _ _


SUGRAĐANI

Kad sam ušao u autobus 26,
koji, kao i 24,
ide s Trga Republike na Dorćol,
video sam kovrdžavu bradu
kako nešto šapuće minđuši,
koja od tog šapata svetluca!
Dok je kod crkve Aleksandra Nevskog,

"dvadesetšestica" skretala
iz Francuske ulice u Dušanovu,
gospođa koja stoji govorila je
gospodinu koji je sedeo:
"Toj deci treba kazati da prestanu!
Ne samo zato što to nije lepo,
nego i zato što je sad kasno!
Roditelje treba tući dok su mali"!..

Slavko Trošelj | 13.10.2012 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #32 poslato: Septembar 19, 2016, 02:24:27 am »

*

LJUBOMIR SIMOVIĆ:
SRBIJOM VLADAJU PLAGIJATORI, A VUČIĆ NEPRESTANO OTKRIVA NOVE NIJANSE SAMOGA SEBE


Na srpskoj političkoj sceni, prepunoj aktera koji neprekidno menjaju uloge i kostime, teško bi bilo naći ličnost teatralniju od Aleksandra Vučića, kaže veliki srpski pisac i akademik SANU Ljubomir Simović u ekskluzivnom intervjuu za Novu ekonomiju.

Ljubomir Simović poznati srpski pisac i akademik SANU

"On sve nas shvata kao publiku, pred kojom, tokom dvadeset i četiri časa, ne prestaje da glumi samoga sebe. I to na svim scenama, na svim TV kanalima, u svako doba dana i godine. On spasava zemlju, dovodi strane investitore, preseca vrpce, otvara mostove i auto-puteve, otvara klanice, otvara robne kuće... Pritom je pristupačan i neposredan, rukuje se sa radnicima, novinarima se obraća po imenu, a ne propušta ni priliku da demonstrira i svoju familijarnost sa šefovima vlada i država. Mađarskog premijera, tako, oslovljava sa 'Viktore', dok o nemačkoj kancelarki govori kao o 'Angeli'. Da ne govorim o neprekidnom pominjanju naših nemačkih, naših kineskih, naših arapskih i drugih prijatelja".

Više nego ta premijerova stalna predstava, kako kaže, njega zanima njegova politika.

"Bojim se da je ona prepuna kontradikcija, koje je teško pomiriti i složiti ih u jednu smislenu celinu. Glavni cilj njegove politike je ulazak Srbije u Evropsku uniju. Ali kako se sa tim može usaglasiti njegova koalicija sa Srpskom narodnom partijom Nenada Popovića, čiji je glavni cilj da se spreči da Srbija pristupi Evropskoj uniji? I da, nasuprot tome, uđe u uniju sa Rusijom? Nije teško setiti se da je Vučić, u aprilu 1999. godine, zajedno sa Šešeljem i Nikolićem, pred Skupštinom proslavljao pristupanje Jugoslavije, odnosno onoga što je od nje ostalo, uniji Rusije i Belorusije, koje su u Skupštini izglasali prethodnog dana. Ako je sada u stvaranju koalicije između narodnjaka i naprednjaka proradila ta saglasnost, šta ostaje od glavnog cilja naprednjaka — priključenja Srbije Evropskoj uniji?", navodi akademik Simović.

On podseća da je takvih kontradikcija u Vučićevoj politici bilo "koliko hoćete".

"Ja ću se zadržati samo na jednoj. Vučić se u Srebrenici poklonio bošnjačkim žrtvama. A sećamo se da je on, dok je na politički teren izlazio u dresu sa Šešeljevim likom, na Novom Beogradu, preko table 'Bulevar Zorana Đinđića' lepio novo ime: 'Bulevar Ratka Mladića'. Ne znam kako sve to može da stane u jednu biografiju, pa makar ona bila i biografija jednog političara", zaključuje.

Kako ističe, bilo je krajnje vreme da se o problemu lažnih diploma i lažnih doktorata otvoreno i oštro progovori, a način na koji je tema otvorena za okruglim stolom u organizaciji Odbora za visoko obrazovanje SANU je bio pravi.

"Tim pre što ni akademska zajednica ni pravosuđe na to prethodno nisu reagovali na pravi način. Kada kažem da nisu reagovali na pravi način, mislim na poništavanje kupljenih diploma, na oduzimanje doktorskih titula do kojih se došlo prepisivanjem tuđih radova. Mislim čak i na krivično gonjenje", rekao je akademik Simović i podsetio na to da su istovremeno na sve strane počele da niču razne visoke škole, fakulteti, univerziteti...

"Naravno, ne sa namerom da se od Lapova napravi Harvard, nego da se zarade pare. Profesor Ljubiša Rajić je u svoje vreme upozoravao da mi nemamo dovoljno nastavnog kadra za tolike visoke škole. Sećam se i da je jedna od njih, preko oglasa u 'Politici', nastavnička mesta nudila studentima koji su tek diplomirali, a u obzir da zasednu za katedru dolazili su čak i oni koji su se tek nalazili pred diplomskim ispitom".

On je prokomentarisao reči akademika Dušana Teodorovića, predsednika Odbora za visoko obazovanje SANU koji je rekao da na našim privatnim fakultetima predaju 'kvazidoktori nauka', i da se na tim fakutetima 'navodno obrazuje, još gori kadar, tragičan i polupismen', kao i da je doktorska disertacija gradonačelnika Beograda Siniše Malog strašan plagijat.

"U pomenutom intervjuu on ukazuje i na činjenicu da je gradonačelnik Beograda, koji je po struci ekonomista, dobio doktorat iz tehničkih nauka! On otkriva da je u komisiji koja mu je na osnovu takve disertacije dodelila titulu doktora nauka, bilo troje ljudi čije su reference katastrofalne, u suštini nikakve. To su teške optužbe, koje valjda nigde u svetu ne bi prošle bez ikakvih posledica. Nigde osim kod nas", kaže akademik Simović.

Sve što se događa sa prodajom i kupovinom diploma, sa sumnjivom proizvodnjom profesora i doktora nauka, podseća ga na seoskog paroha, lika iz Servantesovog Don Kihota, 'koji je bio učen čovek i dobio je stepen doktorski u Siguensi'.

"Naš prvi prevodilac Don Kihota, Đorđe Popović Daničar, čitaocu daje sledeće objašnjenje: 'U ono vreme bilo je u Španjolskoj malih univerziteta, koji su za novce ma kakvoj budali davali stepen doktorstva. Siguensa je bila na glasu, da doktorstvo daje i magarcu za dva dublona'. Bojim se da je Srbija prepuna doktora iz Siguense. Sve te arhitekte, pravnike, ekonomiste... Za to vreme, premijer i gradonačelnik Beograda, polažući kamen temeljac za kulu iz Dubaija, poziraju pred kamerama, sa lopatama u rukama", rekao je akademik Simović u novom broju Nove ekonomije.

(Nova ekonomija)
Nova srpska politička misao | 05.05.2016.
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: