Branko Miljković (1934—1961)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Branko Miljković (1934—1961)  (Pročitano 55850 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Decembar 28, 2010, 02:20:47 am »

*




B R A N K O  MILJKOVIĆ
(Niš, 29.01.1934 — 12.02.1961)


UVOD

Rođen je u Nišu. Godine 1953. se preselio u Beograd, gdje počinje da piše pjesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pjesme pokazuju utjecaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i filozofije Heraklita. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pjesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Izvršio je samoubojstvo 1961.

Noć između 12-tog i 13-tog veljače 1961. godine, našla je tijelo srpskog pjesnika Branka Miljkovića obješenog o drvo u parku u centru Zagreba, u kojem je živio duže vremena. U vrijeme smrti imao je 27 godina. Zvanični nalazi govore da je bilo samoubojstvo, dok je u to vrijeme postojao broj dokaza da postoji mogućnost da je ubijen od strane hrvatskih nacionalista. Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

Uslijed geopolitičkih prilika u poslijeratnoj Europi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Branko Miljković je rođen u Nišu 1934. godine. Niš je u vrijeme Drugog svjetskog rata bio svjedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladom Miljkoviću i njegovoj poeziji koja je slijedila.

Njegov talenat i lakoća s kojom se koristio i igrao riječima nisu prošli neprimjećeni. 1953. godine s roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih pjesama, i u kojem provodi narednih osam godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje s drugim pjesnicima, Vaskom Popa i Ivanom Lalićem.

Mladi Miljković odbija članstvo i vezu s partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegovog pjesništva. Međutim, njegov uspjeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pjesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom slijedi njegova prva kolekcija pjesama 1956. godine, pod nazivom "Uzalud je budim", i bila je uspjeh kod publike kao i kod kritičara. Pjesma je postala klasika, i jedna od najpoznatijih njegovih pjesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posjetio svog komšiju u Nišu i vidio na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku s devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života.

Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim uslijed stalnog konzumiranja alkohola, umio je pokazati i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog čega je stalno ulazio u tuče, koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike s režimom koji nije želio da toleriše takve ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vrijeme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Kao rezultat ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvijek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pjesama je objavnjena pod nazivom "Smrću protiv smrti". 1958. godine Jean-Paul Sartre posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posjete ubrzo sprijateljili.


SMRT

U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju članova partije i neprijateljske atmosfere. Čak i njegove bliske kolege su se okrenuli protiv njega, što je on teško podnio, i donio odluku da zauvijek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao kulturnog urednika Radio Zegreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije. U posljednjnoj noći njegovog života, viđen je kako je pio u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio s uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane s nekim. Sledeći put kada je bio viđen, visio je o drvo u parku.

Neki kažu da se sam ubio, jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje, neki kažu da nije mogao da prežali sukob s partijom zbog kojih se odrekao svojih pjesama i to sebi nije mogao da oprosti, neki kažu da je bilo samoubistvo zbog neuzvraćene ljubavi. Postoji broj svedoka koji su rekli da je bio veoma pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pjevao srpske pjesme, i da ih je, kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u uzvještaj o smrti.

U svojoj kolekciji pjesama "Izvor nade", napisao je epitaf — Ubi me prejaka reč. Skoro da zvuči proročki.


ZBIRKE PESAMA

1957. Uzalud je budim  
1959. Smrću protiv smrti (sa Blažom Šćepanovićem)
1960. Poreklo nade  
1960. Vatra i ništa  
1961. Krv koja svetli

Za zbirku "Vatra i ništa", dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda 1960. godine
 

DOKTORSKE DISERTACIJE O BRANKU MILJKOVIĆU

Ljubisav Stanojević (1927—2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića — orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (1973.).


KNJIGE KRITIKA O MILJKOVIĆU I NJEGOVOM ŽIVOTU

Petar Džadžić — "Branko Miljković ili neukrotiva reč", Beograd 1965;
"Kritičari o Branku Miljkoviću" — zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973;
"Branko Miljković u sećanju savremenika"— zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973;
Vidosav Petrović — "Pesnikov uzlet — Sećanja na Branka Miljkovića", Niš 1988;
Miodrag Petrović — "Pesnički svet Branka Miljkovića", Niš 1991;
"Poezija i poetika Branka Miljkovića" — zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996;
"Branko Miljković i savremena srpska poezija" — zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han / Beograd 1997;
Radivoje M. Petković — "Branko Miljković — školski dani", Niš 1999;
Radivoje Mikić — "Orfejev dvojnik — o poeziji i poetici Branka Miljkovića", Beograd 2002;
Radovan Popović — "Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića", Niš 2002;
Kosta Dimitrijević — "Ubijeni pesnik", roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002;
Kosta Lozanić — "Slike iz života Miljkovića", roman o Branku Miljkoviću u 77 slika, Obrenovac 2003;
"Poezija Branka Miljkovića — nova tumačenja", zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003;
Gojko M. Tešić — "Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951— 973)", I—II Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974.): 151—197, 343—396;

Gradina, Nova serija broj 4/2004., tematski broj časopisa posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković.


FILM O BRANKU MILJKOVIĆU

"Vatra i ništa" (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: PP Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša
Režija: Marislav Radisavljević,
direktor fotografije filma: Ivan Zdravković,
snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov,
kostimograf: Jelka Ašanin,
kompozitor: Blagoje Radojević,
slikar dekora: Perica Donkov,
glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović


NAGRADA BRANKO MILJKOVIĆ

Jedna od najprestižnijih nagrada za najbolju knjigu pesama. Nagradu dodeljuje Skupština grada Niša od 1971. godine. Icrpni podaci o istorijatu nagrade i dobitnicima nalaze se u časopisu Gradina, Nova serija broj 4/2004. Vidi tekst Vase Pavkovića "Nad istorijom nagrade Branko Miljković."


SPOMEN SOBA BRANKO MILJKOVIĆ

U Narodnom muzeju u Nišu čuva se celokupna zaostavština pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971. povodom desetogodišnjice pesnikove smrti njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su Narodnom muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, namečtaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku s oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku s isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa.


wikipedia.org
Fotografija iz porodičnog albuma

*

MILJKOVIĆEVE POETSKE SVEČANOSTI
 
Književna manifestacija ustanovljene 1994. godine u Gadžinom Hanu — mestu predaka Branka Miljkovića — kao svojevstan vid negovanja književnog stvaralaštva i imena ovog velikog srpskog pesnika. Svake godine Svečanosti okupljaju neše najbolje pesnike, pisce, kritičare...

Kosta Dimitrijević — Ubijeni pesnik (roman o Branku Miljkoviću)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Decembar 28, 2010, 02:20:56 am »

**

ORFIČKO ZAVEŠTANJE BRANKA MILJKOVIĆA


TAJNA PESNIKOVE SMRTI

Dve postavke su se iskristalisale, sasvim oprečne, u vezi sa tragičnim ishodom životne sudbine Branka Miljkovića: ona zvanična, po kojoj je pesnik podigao ruku na sebe; i ona, po kojoj su to drugi učinili, zaustavivši ga zauvek u punom naponu života i stvaranja. To nije samo pitanje života i smrti jednog čoveka već neumitnost koja je u jednom danu (zapravo, jedne februarske noći) izmenila srpsko pesništvo, lišivši ga jednog od najuticajnijih autorskih izdanaka.

Postavke Miljkovićevog života i pesništva, nama još vremenski bliske, polaze od pesnikove summa poetica stvaralačke i biografske spekulativnosti umetničkog doživljaja smrti otelovoljenog u svakodnevnoj realnosti života. Njegovo pesništvo i jeste u izvesnom smislu summa, summa jednog dinamičnog života bogatog avanturama i obrtima kojima je mladi Branko isprobavao snage svoje ličnosti, svoje mogućnosti, svoj izuzetni radni elan u teškoj borbi za opstanak na životnoj i književnoj sceni.

Svakako, danas bismo se mnogo lakše složili sa postavkom da je ubijen nego sa postavkom da je posredi samoubistvo. Prva, u svojoj pozitivističkoj viziji, tragičnu sudbinu pesnika (zataškanu u to doba u Srbiji i Hrvatskoj) svodi na njegovu privatnost. Što se tiče druge postavke, moglo bi se poći još napred i produbiti analiza njegovog pesništva. I najnoviji književno-kritički prilozi podvlače ponovo da je Miljkovićeva poezija summa njegovih intelektualnih, umetničkih i životnih iskustava.

Veoma je značajno obratiti pažnju na društveni (ili, bolje, nacionalni) aspekt Miljkovićevog književnog stvaranja, tim pre što kod nas — sada više nego ranije — postoji velika zbrka u ocenama društvenih i političkih okolnosti u Srbiji i Jugoslaviji u periodu u kojem počinje obnavljanje ideja o nacionalnoj samobitnosti članica jugoslovenske zajednice posle Drugog svetskog rata do širenja ideje o državotvornosti i postepenog odvajanja. Sada različito objašnjavamo raspad prethodne države, ne vodeći računa o činjenici da je i u kulturi tu već bio početak jednog kraja, kao što je u politici svakako bio kraj onog tzv. perioda bratstva i jedinstva koji baš u to vreme doživljava prve simptome teške krize, prve kataklizme, katastrofe koja će jugoslovensko društvo do temelja potresti. Branko Miljković je pesnik tog sveta i vremena. I on je mnogo doprineo obnovi rodoljubivog pesništva, opevajući topose partizanske borbe, mada se, po snazi poetskog doživljaja i iskaza nesumljivo zasnivalo na antičkim poetikama, poput celokupnog njegovog pesništva. Tri veoma značajna događaja u isto vreme najavljuju konačno gašenje njegovog života, sudeći po biografskoj knjizi Branko Miljković ili pesnikov uzlet Vidosava Petrovića; igraju značajnu ulogu u pesnikovom životu i u njegovom književnom stvaranju.

Najpre bismo pomenuli nedaleko prisustvo Ćele-kule koja se nalazila u blizini kuće njegovih roditelja na niškoj periferiji kod Građanske bolnice (kako se ranije zvala). Dovoljno bi bilo navesti da je motiv kule od lobanja veoma prisutan u njegovim pesmama, pa da se shvate razmere njenog traumatičnog uticaja na dečačku ličnost Branka Miljkovića i njegovo autorsko formiranje.

Brankov otac je bio predratni pandur a majka Srpkinja iz Drništa, što je u godinama nove vlasti porodično uticalo na dečaka sklonog estetizmu i umetnosti, da napusti rodni grad i da se na studijama u Beogradu bavi omiljenom filozofijom i pesništvom, mada je docnije, iz književnih razloga, boravio dosta često u raznim sredinama tadašnje Jugoslavije. Po našem mišljenju, porodica nema ipak nekog presudnog uticaja na pesnički rad Branka Miljkovića; nalazi se samo kao povod da bi se ispričala priča (odnosno, veliki broj priča, čitav jedan svet) o susedovanju dveju prijateljskih porodica Brankovih i Vidosavljevih roditelja. Okvirna priča o devojci Ruži se tu nalazi iz istog razloga iz kojeg Branko paklom rata počinje svoj pesnički put prelepom "Uzalud je budim". Prema Vidosavu Petroviću, životni put tragičnog pesnika je morao da započne užasnim i strašnim prizorom da bi se završio uzvišenim i metafizičkim ishodištem na nebo.

Treći fakat koji je, po ovom pouzdanom biografu velikana naše pesničke reči, bitno uticao na Brankov život i stvaranje jeste sama umetnost, pesništvo kao takvo, kako bi rekli srodnici nesuđenog filozofa. Poezija je povezala njegovu životnu i autorsku sudbinu, pružila mogućnost da se ostvari stvaralac jugoslovenskog formata. Njegov ciklus "Sedam mrtvih pesnika" predstavlja veoma značajan poetički panoptikum po kome prepoznajemo presudne podsticaje stvaralačkog zamaha životne i pesničke sudbine Branka Miljkovića. Bio je svestan koliko životne i autorske sudbine pesnika čijim je imenima naslovio pesme ovog ciklusa mogu nadahnuto da posluže da se tekovine srpskog Panteona prenesu u novo doba i nov pesnički iskaz i oblik, izbegavši "apokrifne" verzije. Svakako da je susret sa Radičevićem, Njegošom, Lazom Kostićem, Disom, Nastasijevićem, Ujevićem, Goranom, doprineo veoma značajnoj ulozi u usmeravanju na poetološka izučavanja naše nacionalne književnosti, mada činjenica je da marljivi i sistematični Miljković ide dalje od pomenutih pesničkih tragičara. Vrstan poznavalac antičkih filozofa produbljuje svoj senzibilitet vrednotama i filozofijom nacionalne baštine, narodne lirike i epike. Mladi Branko oseća potrebu da u nove pesničke prostore prenese dostignuća srpskog etosa i eposa koje je sačuvala narodna književnost, ali i kontinuitet pravoslavno-hrišćanske paradigme eksplikovane "Ariljskim anđelom".

Mnoge vrline i vrednosti njegove umetničke poetike uzdiže pesma "Goran", sluteći mu fatalnost životnog ishoda. Već u prvoj strofi lirski subjekt, na primer, pominje drvo koje opominje: "Nemoj", uvukavši ga u šumu iz koje nema izlaza kao u Danteovom "Paklu". "Ime ti svoje ostavljam / kad ne mogu da se vratim", smesta saopštava, dirnut tolikom ljubavlju smrti za njegov život. Znači, ideal nije više život, već "noć suviše velika za moje zvezdano čelo" i racionalno upravljanje umiranjem, kako to priliči autoru stiha "Isto je pevati i umirati". Na žalost, Brankova poezija ključa takvim stihovima, i to još jednom ukazuje na potrebu maksimalne pažnje prilikom tumačenja ne samo njegove poezije nego i dileme o samoubistvu ili ubistvu.

I čuveni epitaf "Ubi me prejaka reč" navodi na pomisao da je pesmu platio glavom. Ne samo da to na prvi pogled tako izgleda, već se i eksplicira; čak je, izgleda, sa velikim zadovoljstvom sam svedočio, pa tražilo se to od njega ili ne. Uživao je u tome da posvađa sebe sa životom, da izaziva sudbinu, da se svojom rukom pozleđuje ili ubije. Svi izazovi smrti bili su u tom pesniku sakupljeni. Bog ne obraća pažnju na takve greške već na čistotu vere, a ako mu se i obraćao, Branko Miljković je to činio preko filozofije verujući da mu je ona uslišitelj molbe kako da živi i umre, mada u njegovoj poeziji nema antireligiozne polemike niti je pesnik imao nameru da je vodi. U njegovoj poeziji suštinski se opeva pesma sama i pesnički subjekt kao objekt pevanja. Prenoseći iskustva i istovremeno se bogateći iskustvima i znanjima prethodnika, omogućili su mu nastajanje tri pesničke zbirke i posebno zajedničke (sa Blažom Šćepanovićem) indikativnog naslova "Smrću protiv smrti".

Prilika je da se opet podsetimo na genezu pomenutog "Epitafa" ispisanog i na pesnikovom grobu: "Ubi me prejaka reč". Manje je poznato da je to bio poslednji stih u pesmi "Epitaf" od devet redaka, upućenoj prijatelju Zlatku Tomičiću i njemu posvećene. Zanimljivo je da pesmu "Epitaf" Branko Miljković nikada nije objavio, mada je štampao u zbirci Poreklo nade (Zagreb, 1960) u ciklusu ''Smeli cvet'', str.52, samo poslednji redak koji glasi: "Ubi me prejaka reč"; dakle pod istim naslovom ("Epitaf"), odakle je ta pesma, odnosno poetski aforizam poznat čitaocima.

"Nisam nikada upitao Branka zašto je odbacio ostale stihove te pjesme i u zbirci tiskao samo poslednji stih. Vjerojatno zato što je Branko pjesmu "Epitaf", napisanu i poslatu 15.I 1960. godine napisao samo za mene, kao pismo — šta ta pjesma zajedno sa svim dodacima, gore citiranim, zapravo i jest (...)" — zapisao je hrvatski pesnik Zlatko Tomičić. I malo zatim: "'Kako smatram da pjesma nije sasvim privatnog karaktera nego, dapače, danas — nakon Brankove smrti kad su se sve stvari izmjenile — dobiva sasvim drugi značaj i postaje važna u izučavanju njegove filozofije i tragedije njegove životne sudbine — ja se usuđujem objaviti je i učiniti pristupačnom javnosti."

Tomičićev tekst "Jedna neobjavljena pjesma", objavljen u "Književnim novinama" br. 295 od 18. februara 1967. godine, završava se pesmom "Epita" u njenoj prvobitnoj verziji, i glasi:


EPITAF

ZA MENE I TEBE, DRAGI ZLATKO

Za života urezah u svoj kamen ovo bilje i zvezde bez noći.
Ko može da izgazi moj vrt.
Usekoh i ptice u kamen zvezdovit. Pogiboh od ptica.
Ko u snu spava taj ne sanja. Padoh.
Zemlja pade na mene. Padosmo jedno na drugo pomireni.
Brate, pozajmljujem ti ime; ono mi više ne treba.
Ubi me prejaka reč.


U svakom razgovoru o samoubistvu ili ubistvu pesnika Branka Miljkovića moraju se imati u vidu i ovi njegovi rezolutno sročeni amanetni stihovi.

Koliko je Branko Miljković bio svestan da živi svoju smrt, da umire živeći i živi umirući, bliži svom kraju sa svakom napisanom pesmom i stihom? Njegove pesme su na svaki način bile mnogo snažnije nego njen tvorac, i nadživele su ga. Tek mu je bila na pragu dvadeset i sedma godina.

Miljkovićeve zbirke okrenute su prema svetu koji "nestaje polako"' (pesma "Sunce") i svoju inspiraciju crple su iz antičkih motiva kao zajedničko bogatstva svih kultura. Tim motivima je autor porekla nade i vatre i ništa udahnuo nov senzibilitet i uklopio ih u nove umetničke oblike, tako da se veliki deo docnijeg srpskog i jugoslovenskog pesništva njima inspirisao kao njegovim motivima i formama.

Branko Miljković je doživljavao lične krize od kojih su ga neke lišile života. Shvatio je da je njegova poezija u kojoj je našao svog duhovnog dvojnika i ono drugo lice, raspusno i hedonističko, koje je koegzistiralo u senci pesničkog, ruši barijere građanskih stega, ali što je u tom slučaju ostalo za raj koji ga je čekao na drugom svetu?


POBEDA POEZIJE NAD PESNIKOM

Da bi se shvatila poezija Branka Miljkovića mora se imati u vidu njena simbolička ravan, pošto je ovaj pesnik sebe i smatrao naslednikom simbolista. Na simboličkim ravnima značenja reči zasnovao je svoju svest o pesmi, kako inače glasi naslov jednog njegovog ciklusa. Njome, svešću, istovremeno je naglašen iracionalitet mislenoga sadržaja pesme.

Reč vatra, sudeći po prvoj pesmi u navedenom ciklusu, oličava najvišu mogućnost metafizičke i umetničke lepote po prirodi posedovanja moći da bude izgovorena. Smisao reči vatra, kojoj pesnički subjekt Miljkovićeve "Svesti o pesmi" najpre odaje zahvalnost, potisnut je u podsvesni deo pesnikove ličnosti ili kako sam kaže "njen pepeo je zaborav". Zaborav, simbolisan pepelom, konkretan je izraz nespasenosti. Zato u poslednjoj strofi simbolička veza vatre odgovara iskustvu egzistencije ("Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim"), a simbolički smrt jamči za vezu autorske ličnosti s energetskim izvorima samospoznaje rečima.

Krv je elementarno svojstvo bitisanja, povezanog sa nagonom za stvaranjem ("Možda izvan moga srca i nema pesme"). Krv je simbolisani izraz "mastila bez moći". Mastilo i krv u opisanom savezu s nesvesnim sadržajem pesnikovog bića poistovećuju pesmu i smrt. To je, zapravo, poruka Miljkovićeve "Balade".

Žudnja je pak simbol nepriznatih psihičkih sadržaja od uticaja na onaj deo pesnikovog nagonskog života preobličenog u umetničko stvaranje.
Vatra, krv i žudnja u "Svesti o pesmi" saobraženi su dominantnoj temi smrti i, sledstveno, unutrašnjoj povezanosti i zatvorenosti tema i motiva ovog predstavnog kompleksa. Vezi smrti i svesnog upravljanja životom prema simbolu smrti, s obzirom na njegov veliki značaj kao opsesivnom reprezentu Miljkovićevog pesništava, pripisuje se presudna vrednost. Istovremeno, ovaj simbol dobija dominantnu estetsku vrednost. A ova zajednička funkcija, egzistentna i estetska veza prema simbolu smrti, transcendira njegovu poeziju.

No, i taj kompleks zatvara se prema svemu što njemu ne pripada. Oslanjajući se na Vernineov pojam, ovaj fenomen u psihijatriji Oto Gros obeležava kao "sejunkciju". Reč je o nagomilavanju grupa predstava (ili kompleksa), međusobno nepovezanih ili u veoma labavoj vezi. Na metapoetskom planu, takva struktura pesme kod modernista uopšte, kod Miljkovića posebno, postaje disharmonična ili sejunktivna. Partikularni kompleksi pesničkih motiva ugrađeni su naizgled bez uzajamnog uticaja i zbog toga izgleda da su izjednačeni; istina, u sebi strogo i logički zatvoreni. Naročito odvojen i zato najjači i nepromenljiv motivski (i motivacioni) kompleks smrti postaje "nadvrednosna ideja", apsolutno nepokolebljiva veličina.

Ovim se može objasniti tema smrti sa drugim kompleksima tema i motiva u poeziji Branka Miljkovića. Tip pesništva kome pripada i Miljkovićevo, odstranjenjuje spoljašne sadržaje, uklanja ih iz pesme ili iznutra amalgamiše. Kad je reč o Miljkovićevoj poeziji ona tome naročito teži; od svega se povlači i zatvara u sebe, do samosvrhovitosti. U tom smislu može se kod Miljkovića govoriti o pesmi kao osnovi pesnikovog pounutrašnjenog subjektiviteta. Pounutrašnjenjem, pojave objektivnog sveta ne poimaju se pojedinačno kao pojmovi velikih kompleksa tema i motiva nego kao sastavni deo umetničkog sveta pesničkog teksta. Istovremeno, bio je to povod za najveće nesporazume dvojnosti njegove prirode: ljudske i pesničke. "Suviše ljudskog" ili "suviše pesničkog", svejedno, podrazumeva preimućstvo i opasnost. Kod Miljkovića je to preimućstvo postalo opasnost. Ili, kako bi rekao K.G.Jung, suviše je izašao iz života i svet suviše posmatrao iz simboličkog aspekta. Pesnik više nije stvarnost koristio kao stimulaciju nego kao simulaciju i zato je završio tragično.

S pravom se govori o "mitologizaciji" Miljkovićeve smrti. Ali, njegovu pogibiju ne bi trebalo osvetljavati kao "mitsku smrt". Diferentna priroda njegove poezije opire se klasifikaciji pomoću tragičnog udesa. Nama se čini da se mora više obraditi priroda primarne funkcije poezije, to jest da je poezijom uslovljen njegov tragičan kraj. Suprotno tome je gledište onih koji smatraju da je odnosom prema smrti predodređena poezija koju je pisao.

U potvrdi našeg stava ističemo naročitu produženu funkciju autorovog pesničkog dela posle njegove smrti, čime je takođe specifičnost pesnikovog tragičnog čina dovedena u zavisnost od njegovog pesničkog dela. No, zašto bi autorov tragičan kraj uslovljavao tumačenje pesničkog dela? Tragičan kraj očevidno je bio uslovljen poezijom koju je pisao. Istorija književnosti obiluje primerima umetničkih dela čiji autori, uprkos zaokupljenosti smrću, nisu završili tragično. U ovom slučaju njihovo delo je imalo veću restitucionu sposobnost negoli delo autora koji su tragično okončali.

Intenzivni proces stvaranja kod Miljkovića bio je "zaposednut" smrću ili manifestacijama umiranja. Asocijativne veze koje iz njega proizilaze ispoljene su kao vrednosne ("Isto je pevati i umirati") u suprotnosti prema onome što se identifikuje kao kontraktivni efekat, bezvrednosan ili trivijalan svejedno (mesto pesnikove pogibije, način izvršenja, okolnosti pod kojima se dogodila).

Poezija je uslovila pesnikov tragičan kraj. Intenzitet primarne funkcije poezije bio je presudan u pesnikovom životu. Smrt je gotovost, poezija je trajanje.

Ona kojoj je bio sav posvećen, do poistovećenja, zauzela je pesnikovo mesto u svetu:

Je li to čudna želja da se živi
bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?


Ovaj aprioristički kvalitet poezije nesumnjivo jeste projekcija, odnosno prenošenje smisla pesnikovog na smisao postojanja poezije. Ili, kako bi rekao sam pesnik, pobeda poezije nad pesnikom.


DVA IZBORA POEZIJE BRANKA MILJKOVIĆA

Poduhvati ovakve vrste pre svega aktualizuju pitanje: da li Miljkovića objavljivati kompletno (kao što je to učinila niška "Gradina"'), priređeno, kakvim pretenduje da bude opširan izbor Petra Džadžića ili pak selektivno, dakle kritički, kako je postupio Muharem Pervić? Što više odmiče vreme od Miljkovićeve smrti ili, još tačnije, od njegovog oglašavanja u srpskoj poeziji pedesetih godina dvadesetog veka, sama Miljkovićeva poezija odlučno odbija da se i dalje podvodi u okvire zbirki publikovanih za života autora, već traje svoju autohtonu sudbinu, postajući predmetom sve strožih kritičkih preispitivanja i vrednovanja.

Antologičari Miljkovićevog pesništava tražiće ubuduće od njegove poezije pre svega formalnu perfekciju i čistotu, upravo ono čemu je autor najviše težio. Zato je sve manje važno da li ona konfrontira racionalne (egzistencijalne) i iracionalne (metafizičke) ravni njegove poetike i sudbine, jer se time ne rešavaju osnovne protivurečnosti njegovog pevanja i mišljenja. Bitnije su same faze stvaralačkih mena koje oblikuju pesnikove metafore u složeni proces divergentnih smerova. Bez toga poezija Branka Miljkovića mogla bi lako da se novim čitaocima učini pomalo prenapregnuta, neizgrađena do stepena prave velike poezije.

Na takva razmišljanja podstiču oba, pre svega izbor koji je načinio Muharem Pervić. Otuda se, odmah valja reći, vrednost ovog izbora potvrđuje u onim priređivačkim nastojanjima koja istovremeno ruše postojeće i stvaraju novo viđenje ove poezije.

Pervićev izbor počinje pesmama kojima Petar Džadžić završava svoj izbor. Naime, oba priređivača su pratili redosled njihovog objavljivanja po ciklusima i u zbirkama, s tim što je iz završnog dela pod naslovom "Ostale pesme", koji se u Džadžićevom izboru nalazi na začelju, u Pervićevom izboru nekoliko pesama pripalo čelno mesto, uključujući i naslovnu, "Dok budeš pevao", kojom je njegov izbor započeo.

Zašto je tako postupio Miharem Pervić i u čemu je bitna razlika u odnosu na Džadžićev pristup? Dok je Petar Džadžić pošao od načelne pozicije da tragični čin Miljkovićeve smrti izvede iz njegove ličnosti, čak i iz intime njegovog emocionalnog života, dotle Muharem Pervić tragični čin Miljkovićeve smrti izvodi iz njegove poezije, to jest iz uverenja da je svaka pesnikova reč bila korak bliže njegovom kraju. U skladu sa tim je i naslov zbirke; dakle, živećeš dok budeš pevao, pevaćeš dok budeš živeo.

U stvari, Džadžićev izbor Miljkovićeve poezije predstavlja obnovljeno izdanje, koje je prvi put objavljeno još 1965. godine u "Prosvetinoj" ediciji "Brazde". Priređivač je pošao od uverenja da su i posle šesnaest godina principi na kojima je sačinjen njegov izbor održivi i dalje. Iz tog uverenja, on je takođe priključio i svoj predgovor u istom onom obliku u kome je bio objavljenu u prvom izdanju. "Bila je to prva obimnija studija o Miljkovićevom pesništvu, i prva studija posle njegove smrti, pa mislim da je iz razloga dokumentarno-istorijskih treba i ovom prilikom prezentovati u prvobitnom obliku", naglašeno je u uvodnoj belešci.

Možemo se složiti sa tim da njegova studija i dalje ostaje najambiciozniji pristup u Miljkovićevo pesništvo i njegov životopis, i da ima dokumentarno-istorijsku važnost, ali je isto tako nemoguće zaobići rezultate sve većeg broja novih autora koji književno-teorijski i esejistički promišljaju Miljkovićevo pesništvo u novom svetlu. Isto tako, priređivački rezultat Petra Džadžića iz 1965. godine ne može imati onu važnost kakvu je imao do objavljivanja Miljkovićevih Sabranih dela 1972. godine, te je od autora studije "Branko Miljković ili neukrotiva reč" bilo logičnije očekivati drugačiji analitičko-sintetički, bolje reći kritički izbor.

Stoga je od posebne važnosti činjenica da su se oba izbora pojavila upravo iste godine, bezmalo jedan za drugim, prvi da iznova rekapitulira, a drugi da kritički postulira Miljkovićevu poeziju. U tom smislu, izbor Petra Džadžića predstavlja opšte svođenje Miljkovićevih pesničkih rezultata, koje podleže evidentnoj neujednačenosti vrednosti i nivoa pojedinih njegovih pesama ili većih pesničkih celina, dok izbor Muharema Pervića ovu poeziju pročišćava prelamanjem kroz lucidan pogled, siguran, precizan i ubedljiv pristup i strogu selektivnost. (U toj strogosti sasvim je zaobiđen, s pravom ili ne, ciklus "Sedam mrtvih pesnika", na primer). Pervić je upravo pronašao način da ostvari selekciju koja je u stanju da celovitije izražava ne samo osnovu pesnikovog bića nego i njegov stvaralački odnos prema svetu i sopstvenom delu. Stoga je sasvim razumljivo što u novom grupisanju, bez ikakve izdeljenosti na cikluse i zbirke, u zastupljenim pesmama na mah otkrivamo vrhunske i retko dokučive domete Miljkovićevog pesništva.

Oba izbora, inače, dragocena su po tome što nanovo, svaki na svoj način, približavaju velikom pesniku i podstiču na još neposrednije kontakte sa njegovim delom. [...]

Dragan radović
Deo teksta preuzet iz elektronskog časopisa Legat ka umetnosti svih svih umetnosti
Leskovac • Broj 7, godina II, Maj — Jun 2005.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Decembar 28, 2010, 02:21:03 am »

**

PARALELNI SVETOVI


Sticajem okolnosti, ili igrom slučaja (ne, nego neumitnim zakonitostima stvaralačkog trajanja), pod okriljem Narodnog muzeja su jedna do druge spomen-sobe dvojice najvećih pesnika Niša: Stevana Sremca i Branka Miljkovića.

Baš onako, kao što ispred Talijinog hrama, na Sinđelićevom trgu, njihova dva spomenika na simboličan način ukazuju na dvojakost književnih orijentacija u nas.

Uvek sam, zastajući pred ova dva spomenika, ili obilazeći njihove spomen-sobe, uspostavljao jednu unutrašnju, kulturološku viziju tokova književnog stvaralaštva, jer mi se, evo, već godinama, ukazuje kao metafora za onu ulogu koju stvaraočevo životno boravište ima za umetničku afirmaciju njegovog dela. Izdvojenim znakovima svojih umetničkih svetova, bez obzira na poetike proznog, poetskog kazivanja, kao i na vremenske razmake u kojima su živeli i stvarali, takođe, metaforično ukazuje na osobenosti stvaralačkih polarizacija u književnosti. Nije u pitanju samo moj odnos i stav prema ovim piscima, koliko moje vraćanje ka onoj unutrašnjoj, kulturnoj ravnoteži, njenoj sabranosti u granicama realiteta, ali i mnogo više od toga: ravnoteži između regionalnog i univerzalnog, tradicionalnog i modernog, napose ličnog i opšteljudskog.

Sudbine Sremca i Miljkovića su okončane, ali nisu mrtvo slovo iskustva nego sastavni deo žive memorije onih koji sebe smatraju njihovim nastavljačima, u gradu za koji ova dva autora vezuju najbitniji deo svog stvaralačkog razvoja.

Znam da ovi pomalo "iracionalni" uglovi posmatranja književnog života i stvaralaštva podležu egzaktnim kritičkim sučeljavanjima. Tim pre što u gradu za koji se s pravom kaže da do Miljkovića njegov rodoslov nije upisao nijednog značajnijeg pesnika, stvaralaštvo onih koji se danas okušavaju u literaturi, sa demokratizacijom kulture, sporo ali neumitno nadrasta okvire sredine u kojoj nastaje. Pa ipak, umetnici koji žive i stvaraju u ovom privrednom, kulturnom i univerzitetskom centru juga Srbije još misle da Branko Miljković ne bi postao veliki pesnik da nije otišao iz Niša. Možda je to provincijsko lukavstvo nepriznatih veličina; ili, pak, večna sumnja umetnika u vlastite izglede na izvesnost stvaralačkog čina.

Poređenja su neophodna, mada se, kao uvek, ovo pitanje, kao jedno od najključnijih za stvaralaštvo, bitno problematizuje konstatacijom: Miljković je otišao iz Niša, ali je Sremac ovamo došao!

"Došljak" Stevan Sremac realističkom prozom pružio je na visok literaran način svedočanstvo o šturom, nepoetičnom mentalitetu čaršije i njenih žitelja. Miljkovićevo pesničko delo je, pak, verifikovana vrednost sa svojim osobenim i neponovljivim metaforičkim delovanjem.

Branko Miljković je otišao iz provincije. Stevan Sremac, naprotiv, kao da je želeo da bude — provincijalac (u pitanju je, naravno, prostorno a ne duhovno obeležje njegovog rada).

Naime, Sremac je pravio životnu literaturu od onoga što je Miljković poricao da je život. Za Miljkovića: umetnost stvara život, za Sremca život stvara umetnost. Sremac je prihvatio život, Miljković se pitao: šta je život? Sremac se uvek nalazio licem u lice sa životom, Miljković licem u lice sa smrću.

Jezik Sremčeve proze nije jezik Miljkovićeve orfičke poezije. Drugim rečima, Branko nije bio lokalni, regionalni pesnik, to jest za njega se ne bi moglo reći da je kao naši dobri, stari spisatelji (koji u savremenoj literaturi imaju sledbenike) "uneo u književnost" svoj kraj i zavičaj. Kao moderan pesnik težio je amorfnom i univerzalnom, a ne realističkom, svakidašnjem. On je — kako to zapaža jedan profesor književnosti, koji je najviši akademski stepen stekao baveći se njegovom poezijom i poetikom — tako reći od samog početka shvatio da mu slavu neće doneti ni pesma o Nišavi, ni traktat o Ćele-kuli nego, baš naprotiv — bekstvo od njih, od neposrednosti i prepoznatljivosti.

Poruka Miljkovićevog puta u umetnost je jasna: ako je već poezija "patetika uma", a ne "smešne gajde smisla", onda je za prave pregaoce normalnija inteligentna privrženost kosmosu, a ne regionu, "mutnoj kontemplaciji", a ne mutnoj reci Nišavi. On nije Antej i njegovi dodiri sa tlom bili su sasvim druge vrste nego Sremčevi, čije se delo ne iscrpljuje vrednošću umetničke hronike i autentičnošću dokumenata o životu starog Niša, niti njegovim istaknutim mestima u literaturi, već kao svako istinski vredno umetničko delo nadrasta svoje uske tematske i regionalne okvire, jer izražava originalnu umetničku viziju sveta i života.

Pa ipak, pisac je danas pred istom dilemom: ostati u zavičaju ili otići? Regionalno ili univerzalno? Moderno ili tradicionalno?

Supstrat svih tih pitanja, pored odgovora da je jedinstvo tradicije i inovacije najprimerenije modernoj umetnosti i kulturi, otkrivamo u jednom, ključnom pitanju: "Zašto pišem?"

Pitanje "Zašto pišem?", danas kao i uvek, odnosi se na nezadovoljstvo i probleme koje pisanje sobom nosi.
Sutra će neko treći biti — spomenik.

Tekst preuzet iz elektronskog časopisa Legat ka umetnosti svih svih umetnosti
Leskovac • Broj 7, godina II, Maj — Jun 2005.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: Decembar 28, 2010, 02:21:18 am »

*
Stihovi: Branko Miljković


UZALUD JE BUDIM

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama,
zbog neba razapetog između prstiju,
budim je zbog reči koje peku grlo...
Volim je ušima,
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi,
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde,
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom,
zbog anonimnih reči trgova budim je,
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova,
budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu...
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom...
Moja ljubav puna drugih je deo zore,
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih,
budim je,
mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu zauvek sletelu!
Sigurno je rekla: Neka me traži i vidi da me nema!
Ta žena sa rukama deteta koju volim,
to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim,
uzalud,
uzalud, uzalud,
uzalud je budim — jer će se probuditi drukčija i nova...
uzalud je budim, jer njena usta neće moći da joj kažu,
uzalud je budim.
Ti znaš — voda protiče ali ne kaže ništa,
uzalud je budim,
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku ako nije tako
— odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #4 poslato: Decembar 28, 2010, 02:21:26 am »

*
Stihovi: Branko Miljković
SEDAM MRTVIH PESNIKA 1956.


BRANKO

Noć ispod zemlje razveselim
Izraste vetar u nežnu biljku
iz tog podzemlja gde svetiljku
i pticu nikad da doselim

Nepronađene proplanke krvi
i peščano podne sam odbolovo
al topli hleb tvog imena još mrtvim
ptico među predelima, Stražilovo

zemljo preko moga zaspalog uma
dok list po list umire šuma
Dete sakriveno u jednom poljupcu pati

sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava
Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem
uspava
Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?



GROB NA LOVĆENU

Ali ne, to još uvek nije vreme
To je jedno mesto
koje prepoznajem u prostoru

Mrtve su gore odakle ta reč dođe
Svingo s pticom lažljivom umesto lica koje
Svlada
tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada.
Vidim smele mostove preko kojih nema ko da
prođe.

Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo,
kruta
gde provejava smrt i ljubav ne spasava.
Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas
obasjava.
Taj san je u noći produžetak dana i puta.

Šta si ptica ili glas koji luga
pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog
na vrhu Lovćena s čelom punim sunca, tamo
gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta
negde u visini čuva otisak tvoga lica.
Čoveče tajno feniks je jedina istinska ptica.



LAZA KOSTIĆ

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor.

Da li ćemo je naći u povratku noći
u povratku cveta u povratku sna i gora
na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu nemoći
od naše žeđi i mrtvog anđela gde se skamenila mora

Lice svih doba u očekivanju vatre da l će moći
da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora
Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći
O pusti žali i žalosna mora

Koji su predeli u tvome srcu sada?
Mrtva je a negde još traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada

U pustinji si što u praznoj svetlosti raste
dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
Santa Maria della Salute



DIS

O moje sunčano poreklo ta potonula krv
Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica
Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica
od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv
Otišao Izašao na vrata kojih nema
U svim vodama zeleni psi me traže
Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi,
tople laži
poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se
sprema
krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti
treba
u ovom izobličenom prostoru čija smo
polomljena rebra
iz čijeg kamena čudovišne ptice vire
Ruko ispružena prema drugoj obali kloni
Ako smo pali bili smo padu skloni
Ovde je noć što se životu opire



TIN

S druge strane groba živa zvezda kuca
I zapaljeni vetar na početku dana sniva
Noć u mome glasu više ne doziva
prostore izgubljene koje poseduju sunca

Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca
zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa
Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva
Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca

O zašto smo tako sami i slabi i krti
Dok se zemlja okreće oko svoje smrti
negde ispod zemlje zri tišina zla

Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli
Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se
voli

Neka niče cveće iz prokletog tla



MOMČILO NASTASIJEVIĆ

Umesto zvezde slavuj iz nekog zida
što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.
Predeo kome sam se privoleo, plaštom
čuva svoju providnost za one koji vide.

Neka muzika čudna nečujna iznad gorja
razmešta predmete u prostoru i staje
kad zapljusne tajna mramorja sred morja:
dozivano nedozvano šta je?

O nežna maglo koja me izdvajaš,
evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.
Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš
hoćeš li primiti to telo ukleto,
koje nastanjujem poslednji i prvi
zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.



GORAN

Noć suviše velika za moje zvezdano čelo
u nekim šumama crnim nepoznatim
I drvo je reklo nemoj. Jutro moje belo
ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim

Pčele sleću na leš koga nema
Zvona odlaze u prostor crnim stepeništem
Moj je završen dan. Al se na počinak ne sprema
san moj iza brda gde mrtav sebe ištem.

Ovde dole svako svoju tamu ima
Moj mrak je senka ptice. O ne ima
puta kojim bi do mene mogli doći

Ko proleće koje zaboravi da cveta
sad ležim mrtav na severu sveta
Smrti ljubomorna najveća moja noći!


Stihovi preuzeti sa: Alas
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #5 poslato: Decembar 28, 2010, 02:21:34 am »

*
Stihovi: Branko Miljković


UMESTO BIOGRAFIJE:

Rodio sam se odjutros, uprkos svim
podacima o meni,
a ipak stariji sam, od jutra i od sutra
i nisam zaboravio ništa što je bilo pre
moga rođenja
i sećam se svega što je bilo posle moje
smrti
i nisam kriv nizašta što se desilo juče...



SONET O NEPOROČNOJ LJUBAVI

Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim,
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju.
Iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.



JEDAN MALENI SVET

Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije,
a već je znao sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohod'o,
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
ne zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je svet,
i miriše, miriše.



PRELID

Hladna vatro koja izgaraš
Svud oko mene a dan ne stvaraš
Ne znaju kuće gde odoše ljudi
Nit pozna jutro one koje budi
Al zna ih ponoć puna suncokreta
Biljni petao na krovu sveta
Koji ih samo zato budi
Što mrtvi znaju da budu budni
Da slede reku zvezde i ptice
i nastave život kriomice



BOL I SUNCE

To u šta se sjaj i bol pretvara isto
Biva: ljubav koju još pesnik ne reče
Jarki cvete kojim vrtovi se leče
Iz probitog nerva rasteš bolno i čisto.

Daj mi da vidim svršetak tvog leta
Mir tvoga kretanja što mi nemir snio
I nepokretnost moja kad sam mrtav bio
Sam u svom srcu bez munje i cveta.

Gde je uteha za ono što znamo
Nada bez onoga koji se nada, san
Bez onoga što sanja, svet bez seni!

Je li to ljubav što se iz srca tamnog
U vatru premešta iz vatre u dan
Ljubav van nas i u uspomeni?



PROPOVEDANJE LJUBAVI

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nije,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.



ZAMORENA PESMA

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevane sume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku

Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa

Grlice
Ti si pravi
naglasak
umrle nežnosti
Načini zoru
od našeg umora
Miris je vreme
koje je posedovao
cvet
Al nereč kaže
kasno je
Necvet kaže
noć je
Neptica kaže
plam je
A Je kaže
Nije
Na to ptica
opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije



HRONIKA

Prvog dana pomreše ptice i zmije nastaniše gnezda i vetrove
Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče prazna
Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada nigde
Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i skrguta
Petoga dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljene leševe
Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce
Sedmoga dana ne zapevaše anđeli
Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica
od pepela i zid progovori.



KULA LOBANJA

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Prazno ime iza smrti i obijen vid
To nije ljubav to je patnja i stid
Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale
Ulaz čuvaju dve tišine i hrid
To nije ljubav to je patnja i zid
Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme
Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene
Zvezde koje se nad glavom mojom pale
Kojima zamenih vid i ime svoga pravca
Lađo puna zaborava i vetra bez pramca
Nekoga sveta teške sene pale.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #6 poslato: Decembar 28, 2010, 02:21:41 am »

*
Stihovi: Branko Miljković


KAP MASTILA

šta sve može da stane u kapi mastila
jedno nenapisano sunce
jedna nepotpisana ptica
jedan nenacrtani cvet
i još će ostati toliko
da se napiše epitaf:

dve su zvezde zanoćile
u čijem srcu u čijoj noći
zatim su dva cveta nikla
iz čije krvi iz čije krvi
i dve su ptice poletele
iz čije glave u čiju noć
dve zvezde dva cveta dve ptice
niko ne zna čije su
niko ne zna odakle su



ORFIČKO ZAVEŠTANJE

Ako hoćete pesmu
Siđite pod zemlju
Al' pripitomite životinju
Da vas propusti u povratku

Ako hoćete pesmu
Iskopajte je iz zemlje
Ali se čuvajte njenih navika
Njenog podzemnog znanja

Reči imaju dušu gomile
Raznežuje ih prostaštvo i gugutka
Ali opasnosti prevaziđene metaforom
Na drugom će mestu zapevati opasnije.


Iz  zaostavštine B. Miljkovića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #7 poslato: Decembar 28, 2010, 02:21:56 am »

**
Stihovi: Branko Miljković


POČETAK TRAGANJA ZA BIĆEM

Lepi moj dane s dušom elegije
Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaj nada mnom — ko da ih suzbije.

Neizdvojen pojavom još niko nije
Otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima
Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale.



PROPOVEDANJE VATRE

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
Nek u svom danu nedorečen gori
Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori
Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori
Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
Gde materija sva od zaborava otkriva
Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo
Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.
Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.
O sve što prođe večnost jedna biva.



CRNI JAMB SNA

Ja posle velikog sna poduzeh put tužan

MALARME

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj izvijen u zvezdani luk.
 
Taj san je smeli silazak pod tle
gde slepe ptice pevaju u tami.
U svakoj ima jedna šuma. Gle
što više govorimo sve smo više sami.
 
O vetar sa crnom kičmom tamni roj
i pakao raznosi svetom, menja tok
onesvešćenoj reci. Onda moj
zaluta među zvezde krvotok.
 
U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj izvijen u zvezdan luk.



SVEST O PESMI

Mene ničega više nije stid.
Klonu sunce preko svega. Željen plod
pun je noći. Glas što sebe sanja, zid
otkri u daljini gde zazidan mi brod.

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam
iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
Otkud ta moć da sebi odolevam,
a ne odoleše vinogradi rodni!

Je li to čudna želja da se živi
bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

U ovoj noći mene nije stid
što pevam iz zida lepše no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi. Blešti zid
na kraju puta što nikud ne vodi.



TAMNI VILAJET

Tuđom su pesmom očarani. Teška
Nevarstva kriju u srcu što strepi:
Slavuje stranputica. Sunce je greška
Plaćena viđenim užasima slepim.
Noć umesto oka lukava vatra nudi,
Al stoje kužni u istrošenom vazduhu
I slede vidljivost različito ljudi,
Biljke i zvezde podmićene u sluhu.
Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;
Samo su slabi izvan opasnosti.
U zločin je umešan i onaj ko spava.
Nikoga nema da jakima oprosti
Što siđoše u tamni vilajet i zlato
Koje se ne može uzeti otkriše.
Što god da činiš zlo činiš jer blato
Iz tog podzemlja slavno je sve više.



POHVALA SVETU

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me sa vatrom
Pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi
Da govorim zemlji
I ptici koja živi od vazduha
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto



LAUDA

Najlepše pevaju zablude. O, vali,
Rimuje se more! Tad smo na žal pali.

Malo je imena ispisanih na vodi.
Svi puze il lete, al malo ko brodi
Gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noć, a sunce pali.

Izgubi put ako putovanju smeta.
Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta!
Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
Lekoviti rečnik bilja u uvali.

Kroz potajne gore goren lek ti je
Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.
Al ako je u oči poljubiš nek ti je
prozračan poljubac ko prazni kristali.



BALADA

Ohridskim trubadurima

Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva, jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati.

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.



MORE PRE NEGO USNIM

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u lažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istinita je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?

Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i  p r a v i
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.



PESMA ZA MOJ 27. ROĐENDAN

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati !

Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noći bio zaljubljen noću,
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
Moliću se pobožnoj vodi.


Iz zbirke pesama | POSLERATNI SRPSKI PESNICI | Sveta Lukić • Vuk Krnjević | NOLIT 1970
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #8 poslato: Decembar 28, 2010, 02:22:59 am »

*
Stihovi: Branko Miljković


KRITIKA METAFORE

Dve reči tek da se kažu dodirnu se
I ispare u nepoznato značenje
Koje s njima nikakve veze nema
Jer u glavi postoji jedna jedina reč
A pesma se piše samo zato
Da ta reč ne bi morala da se kaže
Tako reči jedna drugu uče
Tako reči jedna drugu izmišljaju
Tako reči jedna drugu na zlo navode
I pesma je niz oslepljenih reči
Ali je ljubav njihova sasvim očigledna
One žive na račun tvoje komotnosti
Sve su lepše što si nemoćniji
A kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš
Ljudi kažu: bogamu kakve je taj pesme pisao
I niko ne sumnja u reč koju nisi rekao



GOJKOVICA

I tako budućnost mračnoj nadi posta
Sužanj i talac zlo životu verno.
Grlicu opeva kamenje što osta
U predelu koji raste lakovern.
Jesi li živi stub grada il mrtva
Beli bedem dojiš prevaru sve veću?
Prazno ime nade i prelepa žrtva
U zidu bez zvezda pravedno se sreću.
Tela čistijeg od izgubljenih reči gori
Dan posle vremena kojeg se svi boje,
Noć niz Bojanu otiče u tvoje
Srce prodano nesigurnoj zori.
Trgovci časni što kupuju vatrom
Iz tvojih ruku istinito blago
Na tvome telu grad crtaju jatom
Žrtvenih ždralova umiljatom snagom.


Stihovi preuzeti sa: Alas
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #9 poslato: Decembar 28, 2010, 02:23:06 am »

*
Stihovi: Branko Miljković


KRAJ PUTOVANJA

O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše drvo, traje. Budi
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okova.
Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u zelji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.
To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikad nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.



POEZIJU ĆE SVI PISATI

San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju
ali:
hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #10 poslato: Decembar 28, 2010, 02:23:13 am »

*

B R A N K O  MILJKOVIĆ


Ubi me prejaka reč...

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme...

Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj...

Ko ne sluša pesmu slušaće oluju...

Najlepše pevaju zablude...

Išao bih da zagrlim jabuku na livadi ali sam put do detinjstva zaboravio...

Ne krijem... ja sam pun neskromnih snova. Skromnost uopšte meni nije dana...

I zato ti časovi koji su otkucavali, ponovo će otkucati sa časovnika budućnosti...

Pustite me da koračam prema sebi, kao prema svome cilju...

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao...

Za sve ono što neću, trebalo je da se samo rodim...



DOMOVINI **

Nema pesme izvan istine
Volim te
I kada bi poslali na mene životinje sa praznim očima
Volim te
I kad bi iz zemlje iskopali psa da laje na nas
Volim te
I kad bi mi budućnost premestili iza mene
I kad bi me ubili
Volim te
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #11 poslato: Decembar 28, 2010, 02:23:21 am »

*

O BRANKU MILJKOVIĆU


Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i vec na samom pocetku pokazao niz prednosti što su im omogucile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesnickim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolicka. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljkovic (1934—1961). On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke "Uzalud je budim" (1957), "Poreklo nade" i "Vatra i ništa" (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama "Smrcu protiv smrti" (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šcepanovicem (1934—1966). Pisao je takode eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetnicku disciplinu i samosvest. Miljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vracao prvim grckim filosofima, narocito Heraklitu, dovodeci u vezu njihovo ucenje o praelementima s modernom filosofijom bica. U pesnickom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasicnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveci ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i odredene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.

Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983.

~

Branko Miljković pripada drugoj posle ratnoj generaciji srpskih pjesnika, koji su krenuli tek prokrcenim putam moderne poezije, oslobodjeni potrebe da se bore protiv dogmi i ideoloskih stega. Mogli su da se posvete stvaranju po sopstvenom pjesnickom opredjeljenju i po diktatu sopstvenih pjesnickih afiniteta na tematskom, misaonom, emotivnom i oblikovnom planu.

Ušao je u pjesničku orbitu zahuktale mladalačke i prevratničke poezije srpske objavljivanjem petnaest pjesama u časopisu "Delo" 1955. godine, časopisu koji je predvodio struju avangardnih srpskih pjesnika u ondašnjem književnom životu. Ovim pjesmama se Branko Miljković predstavio kao zreo pjesnik, a pojavljivanje u časopisu djelo znacilo je visoku ocjenu njegovom pjevanju.

Prva pjesnička knjiga "Uzalud je budim" (1957) nastala je iz jezgra objavljenog u časopisu Delo, a naslov je dobila po pjesmi iz tog jezgra. Knjiga je docekana afirmativnim kritikama — vrata pesničkog Parnasa širom su otvorena za mladog pjesnika koji djaluje kao osvježenje, originalna pojava i velika nada. On je vrlo aktivan: objavljuje stihove, piše eseje, kriticke prikaze, prevodi — ima ga u svim casopisima i književnim listovima. Sa Draganom M. Jeremićem osniva grupu neo simbolista. Po sopstvenom priznanju, pokusao je da izmiri simbolističku i nadrealističku poetiku. Godine 1959. sa Blaženom Šćepanovićem ojavljuje knjigu rodoljubive poezije "Smrću protiv smrti". Dve zbirke pjesama objavljuje već sledeće 1960. godine: "Poreklo nade" (u Zagrebu) i "Vatra i nista" u Beogradu. Njegovo pjevanje trajalo je samo sedam godina — iz života je otisao u dvadeset sedmoj godini. U noci izmedju 11. i 12. februara 1961. godine nađen je obješen u šumi na zagrebačkoj periferiji.
Znanje

~

"Bio je neumoran stvaralac, ali je posedovao i disciplinu i umetničku samosvest.

Miljković je verovao da se filozofski sistemi mogu prepevati. On teži obnovi misaonog pesništva shvaćenog kao spoj simbolotvorne pesničke forme i mišljenja koje dijalektički povezuje krajnosti: biće i ništavilo, život i smrt, nazvavši to "patetikom uma". Govorio je da je savršenstvo najveći ideal pesme, te da "nema velike poezije bez stroge i određene forme"."

Godine 1959. objavio je novu knjigu pesama: "Smrt protiv smrti", zajedno sa crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem.

"Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati"

Branko Miljković: "Balada"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #12 poslato: Decembar 28, 2010, 02:23:28 am »

**
BRANKO MILJKOVIĆ


RUŽA IZ PEPELA


Ne, više nije važno šta ću reći.
Već beše sve to nekad ko zna kad
U nekom snu ili nekoj čudnoj reči.
Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

 

Svitalo je, al nije svanulo — to je, čini mi se, Pasternakov stih. Tako je bilo, tako je moralo biti i one februarske, matoševski guste i tamne noći kada je za koji tren vatra zore imala da spase jedan dan ili, možda, jedan pesnički život. Život koji je sebi, bez priziva i kazne, bežeći od sebe samog, oduzeo Branko Miljković, pesnik nekolikih dubokih i vrtoglavih knjiga. Svodeći se na reči, neprestano sobom nošen i raznošen, pesnik je presekao krug u kome se vrteo, i kao ranjena ptica strmoglavio se u jedan sumračni jutarnji pejzaž u kome više nije bilo reči.
 
Šta je Branko Miljković bio u sopstvenoj poeziji, a šta u poeziji svojih vršnjaka i na liniji naslednika, saznajemo iz ogleda Petra Džadžića Branko Miljković ili neukrotiva reč. Daleko više iz ove knjige i knjige pesama, sabranih širokom rukom, saznajemo o dubokim nastrojenjima, strukturama, nadahnućima i lakomislenostima pesnika. O čistoti njegove noćne fantazije, o okrutnoeti njegovog pesničkog majstorstva, o strasti njegovog neofitstva, o težini njegove metafore. Istovremeno, sa Džadžićevim ogledom došao je u naše ruke i putopis, odlomak putopisa, koji objavljuje Marko Ristić u zagrebačkom časopisu Forum. Posle zračnih i kao jezersko jutro humanih, i rojem asocijacija izdašnih sećanja na Bretona, Elijara, Aragona, Desnosa tako totalno ostvarenog poezijom i životom, poezijom i smrću — došao je i kratki, kao sa avionskog krila dočarani lik Rene Krevela, koji je, gonjen bolešću i čistotom iznad bolesti, izpunio nadrealističku preokupaciju i samom sebi oduzeo život. Ne mogu, ne uspevam da u danima kada noć postaje sve kraća, kada dolazi definitivno proleće, ne dođem do ogledala u kome se, po lepoj nadrealističkoj igri osvajanja i odgonetke, stapaju ta dva profila: jednog francuskog pesnika i jednog našeg, našeg vršnjaka. Branko Miljković je vrlo dobro znao za sudbinu, za liriku i za munjeviti egocentrizam svoga francuskog prethodnika. Znao je naizust njegove stihove, znao je za velike i stvaralačke nastranosti nadrealizma.
 
Taj spontani život, koji su nadrealisti hteli da učine velikim izvorom obračuna i revolucije, neodoljivo je privlačio našeg pesnika. Sećam se leta, poslednjeg koje je Branko Miljović provodio, uvek do grla zakopčan, uštogljen i gotovo vajldovski kočoperno doteran pored žarkog julskog popodneva, kada se bifei i kiosci čine staklenim i potpuno otvorenim. Na Slaviji, u podnevnoj gužvi radnog sveta, u crnini koja ga je istovremeno odvajala od bujica što idu duž bulevara prema Dedinju, i gore uz šumicu i zvučnu ulicu Borisa Kidriča, pesnik je koračao sa rojem reči na usnama, tražeći od sopstvene jezičke energije da istovremeno zatvori sliku koja trenutno gleda i da sve stvari pomiri sa jednim simbolom što je nosio konsekvencu čula mirisa. I nosio je još nešto: uvek sa knjigama, koje pod njegovom miškom nisu bili teški i dekorativni rekvizit, ovoga puta je bila antologija crnog humora. Taj crni humor koji se graničio sa krajnjim postupcima i pojedinačnim revoltom, i koji je čak u jednoj anketi o samoubistvu francuskih nadrealista imao da bude glorifikovan kao jedino rešenje "moralnog problema sve dok se on postavljao u jednom tragičnom metafizičkom obliku" — poslednja je lektira Branka Miljkovića.
 
Kada je 1956. debitovao u našoj poeziji, Branko Miljković je u rečniku jednog maštovitog derana najviše i najčešće pominjao bilje, rastinje, cveće, voće, trave, floru tako cvetnu i tako plodnu da je izlazila iz konvencionalnog vrta srpske baštovanske poezije. I ne samo da to nije bila malograđanska flora srpske lirike nego to nikako nije bila ni projekcija jednog sebičnog, detinjski branjenog pejzaža. Čini mi se da je u tom Brankovom osećanju difuzne, kao pod vodom sahranjene flore bilo i fantazije i sistema u fantaziji, otprilike kao u nekoliko gustih i apartnih stranica u moravskoj dubini Ćosićevih Deoba. Brankova drama je i u tome što je tamnu lepotu detinjstva, i čitavu jednu neostvarenu marginu koja bi ga dovela do žene, odjednom hteo da prevaziđe i da podsvest dovede do temelja svoje poezije. Njegova osetljivost, podosta presecana lektirom i zanatom same poezije, otimala se i jurišala u jezik: nije slučajno što je jedna njegova pesma svedena na udar groma, na opaku krilaticu, na metaforu užasa, na sugestivnost tužbalice: "Ubi me prejaka reč!" Od terora pesničkog jezika, od žeći za čistotom izraza, od antiseptičke ambicije koja se kretala u oblasti jezika i poezije, kao da je stvorena posebna logika morala i demoralizacije pesnika Branka Miljkovića. Međutim, grubo govore oni koji u Branku Miljkoviću vide jednog nadrealističkog maturanta sa tajnim pristupom nacionalnoj simbolici.
 
Nije više trenutak da predlažemo epitete koji će spakovati Brankovu poeziju i tako je preneti u iskušenje svakodnevne lektire. To je kratka, vatrom i pepelom zaokupljena mladost u kojoj se flora sa Morave i Dunava, sasvim prirodno i po zakonvma izuzetne mašte, kalemi na rusoovske, da ne kažem generacijske vizije stabala i korenja. Branko je imao nešto od ambicije skitnica koje se odriču svih stvari i svih reči u ime jedne flaute. Tražeći tu dragocenu flautu, on je zalutao među grdne i tamne instrumente, i među njima kao staklo pukao je njegov glas. U jednoj od najboljih svojih pesama, gde se poezija suvereno bavi sobom i sudbinom svoga autora, on je nasumce krenuo od slike jezera i gomile mudrih ohridskih ribara. Pa je od slike uleteo u reč, u veliku eksploziju, provaliju i avanturu, da bi sa prvom kadifom noći koja na Ohridu ima nešto mlečvo i milosno, ušao u dijalog sa smrću, u dijalog sa sobom već viđenim u smrti:
 
Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
 
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

 
Načinom i dramom kako je završena, poezija Branka Miljkovića trebalo bi da bude krajnje sumorna, teška i pogrebna. Međutim, u toj poeziji neprestano se smenjuje svečanost i nehaj, barok i polet, stuživanje i nemir. On je voleo život, i to preko serije simbola u kojima se kretanje vode i lepršanje vatre pojavljuje sa svim rojevima asocijacija, sa svim linijama rastinja, korenja, bilja. I najmanje trave su tako velika i grozničava postojbina pesnika: u njemu on traži jedinstvo života i ruho samoobmana, ali i smrt kao simboličku anticipaciju i kao koračanje ka grobu, kao hadžiluk ka smrti. Istovremeno, jedan talas mudrosti prelazi preko flore, preko velikih povorki bilja, preko pomirbenog rituala smrti, i barokna nadmoćnost reči kao da zaklanja onaj plamen, heraklitski, što dovodi u pepeo i ništavilo sve doživljaje, ovu okolinu, sve stvari, sve ruže.
 
Izgradio je pesnik osetljivo polje i na njemu je vazda predan najdubljoj stvarnosti sebe i stvarnosti smrti. Napisao je poemu o Euridiki, a mislio je na sebe kao na Orfeja koji ulazi u podzemni svet sluteći ga dublje nego nadzemni i svakodnevni. Neodoljivo, nad svakom pesmom, i nad svim pesmama Branka Miljkovića zajedno, ide ona lepa reč koju je Žan Kasu napisao o Rilkeu, Milošu i Mačadu: "Oni su osvojili smrt, oni su je anketirali, oni su je kolonizovali. Restituisali su je čovaku, da od nje načini svoju stvar, jednu od ovojih stvari, on kome ništa ne može da izmakne". Ima li većih trenutaka i drhtaja od dijaloga sa smrću i od igre smrti? Od onoga što neprestano čili i nestaje, a što daje pravo pesniku da krene i "stazom varke" i "stazom besmrtnosti". Ima li dubljih i nadrealnijih tekovina od tog osećanja cene smrti? Od one trke za vremenom i za nespokojnim pitanjima mladosti koja se, poput dva oblaka puna tuči, munjevito približavaju smrti? Proširena na reči i na snagu koja u njima stoji, Brankova poezija nije korenita u smislu razgolićene, narativne i reproduktivne maštarije. Taman da krene u poemu, koja samopouzdanje početka dovodi do sigurnosti izraza, a pesnik ulovi svoj lik u ogledalu smrti. U svome ogledu Petar Džadžić zaključuje: "Nema pesnika koji se nije odredio prema smrti: u naporu jednih prepoznajemo trezvenu ili mističnu težnju da je upoznaju, pripitome, da se naviknu na nju, u naporu drugih da je izbegavaju ili 'izbegnu'. Branko je ponekad naivni Protej: shvativši pesnika kao relativnu egzistenciju, kao biće koje do krajnjih granica učestvuje u svom, imaginarnom, svetu, on bi hteo da je zavara: ja nisam u sebi već u svemu što me okružuje i što prisvajam snagom reči."
 
Duguje se tom mirakulu i nešto više osetljivosti i nešto zahuktale nedorečenosti. Ima dosta proizvoljnosti u ranim Brankovim pesmama, kao što ima očevidne himne smrti u njegovim poslednjim stihovima:
 
Odveć smo mladi pa nam peva znanje
Odveć zaljubljeni da bismo živeti znali
Odveć maštoviti za svetlosti danje
Jedemo sve što leti nismo pali
Sve smo bogatiji što imamo manje.

 
Jedna svečana lakomislenost ipak izrasta u određene pojmove i reči polako proizvode svoj vlastiti red. U mladićkoj žudnji za izrazom, u mačevanju rečima i uživanju u porazu, pesnik postaje egocentričan. Najpre je to lepa nadrealistička potvrda egocentrizma sna, zatim izraza i jezika i, na kraju, čitava autopsija. Nigde se ne vidi tako cela, razbijena i rastužena "zemaljska proba" jednog pesnika kao ovde, u ovim obraćanjima praznini i ništavilu. Ali u znaku života i slabosti, koja se u tipu osetljivosti ovog pesnika pokazuje kao podvig, dogodilo se i nešto više: umesto ugursuzluka i raskalašnosti, pesnik je dostigao pomirenje sa jezikom i red u govoru i ispovesti. Ono što je moderno u Brankovim pesmama nije njegov jezički eksperiment — tu je on, uostalom, i veoma obazriv — nego njegova gotovo fizička borba sa herkulskim bićem jezika:
 
Zar pesma? Zavera protiv srca to je!
Pakao je paklen jer nije pravilno raspoređen,
jer ima jedna reč koju ne možeš ukrotiti,
koju ne možeš ni izdati,
reč suviše budna za naše blago srce.

 
Pesma i jezik kao dvojnik, kao opomena, kao takmičar — beskrajno su zamarali osetljivo i budno biće samog pesnika. Opsednut stvaranjem pesme kao čiste akcije, između dve vatre i dva pepelišta, između dva korena i dva cveta, Branko Miljković nastavlja mučni rad jednog Disa: one reči koje nije izabrao život, veoma pažljivo i precizno izabrala je smrt. ("To je onaj život gde sam pao i ja".) Ubijana i ranjavana jezikom kao kuršumima, poezija jednog i drugog, u vrhuncima svoje retorike i ritualu samoga pevanja ("Isto je pevati i umirati"), postaje tako silovita ispovest na samoj granici života:
 
S druge strane groba živa zvezda kuca
I zapaljeni vetar na početku dana sniva
Noć u mome glasu više ne doziva
Prostore izgubljene koje poseduju sunca.

 
Orfejski elan, dakle, nikada ne prestaje. Višak poetske snage upravo je onaj oluj iznutra, ona žudnja za pesmom kao slobodom i pesmom kao smrću. Ne postoje spoljašnji i banalni razlozi za proricanje smrti, za svečanu prognozu kraja. Uostalom, i sam Branko Miljković u jednom od svojih eseja o Majakovskom gotovo kliče: "Majakovski se nije ubio u trenutku duševne krize. Njega je ubio višak vlastite snage, 'revolverski' pucanj iznutra".
 
Rečeno je odviše brzopletih reči o nadrealizmu i simbolizmu ove poezije, o književnom nasleđu i književnoj situaciji njenoj. Takođe, više ništa ne može da šokira i da mami na prepričavanje, na jednoliki sadržaj ove poezije. Milimetar po milimetar, ostaje nam da utvrdimo formalno bogatstvo, slojevito pretvaranje reči u pokret, i obratno, zvučnost i metaforičnost, orfičku koloritnost i metriku, raspevanost imenica i jednostavnost, pa čak i grubost glagolskih rešenja. Ima izvesnih promašaja mašte koja odviše ustupa mesta logici i slabosti da se sa mnogo muzike i reči ispovedi banalno neonalaženje u svetu. To je, takođe, iz sfere pesnika Utopljenih duša. Uostalom, Branko Miljković je umeo da apsorbuje snage onih snoviđenja i snivača koji su umeli da stignu do tamne svečanosti smrti. Ne fizički tako bliske, kao na primer kod Antuna Branka Šimića ("Smrt nije izvan mene. Ona je u meni ..."), nego despotski gladne i nagnute nad egzistencijom. Bilje i smrt jesu osnovni simboli poezije Branka Miljkovića, i njihova čudna, utopljenička svečanost upravo održava već nevidljive i nerazdeljive etape jedne kratke mladosti, jedne olujne službe. Službe poeziji:
 
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Strpljivost prostora i svoj lik po kazni,
Glavo niz crne stube u neprolazni
Dan patnje, kakve se vatre rasplamsale?

U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale,
Gde mu je odjek u srcu il smrti? Porazni
Svedoci mora i promena ispraznih
Usnuše mirni skameniše vale.
— — — — — — — — — — — — — —
Verujem da bih mogao da govorim
da izađem iz sebe s nadom na povratak,
makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme
možda ću naći. Ili ću otkriti
kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,
kao onaj što menja reči a ne svet skroviti.


Nije tako mnogo putovao, nije video, sem u fantaziji, daleka ostrva, prašume, oaze, okeane, pustinje, gradove. Ali pesma je bila njegova velika sloboda i njegov neprestani "hadžiluk ka grobu". Reči mogu da ubijaju, da teško ranjavaju i kažnjavaju. Evo jednog pesnika, našeg, koga su ubile sopstvene reči. Ubijajući, one su ga nadživele i sada su jedna velika i ozbiljna arhitektura.



SVI MOJI PESNICI
ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973

[postavljeno 01.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #13 poslato: Decembar 28, 2010, 02:23:36 am »

*

JURODIVO IMENOVANJE SVETA

 
U srpskom jeziku živi nekoliko pesnika sa imenom Branko: Radičević, Ćopić, Miljković i V. Radičević. To magično ime sinonim je za velikog srpskog romantičara, začetnika stražilovske linije pevanja. Ali, kako se to retko ipak događa, po mitu koji su u drugoj polovini dvadesetog stoleća razgorevale Miljkovićeva sudbina i jezik, sa Radičevićevog oreola, diskretan šarm kultne svetlosti pomešao se i sa novim oblikom slave još jednog Branka. Dakle, jedan je Branko u dvojici, kao što su jedan po sebi i Ćopić i V. Radičević.

Miljković je orfejski amblem lirike, dvadesetsedmogodišnji sin poezije u zaustavljenom klinču sa bogovima i čudima jezika za sva vremena. Ono čuveno "ubi me prejaka reč", ipak, nije odvelo Miljkovića pod tanku kao prst granu još neizraslog drveta u zagrebačkom predgrađu 12. februara 1961. godine. Tuđa je ruka pesniku navukla kravatu na vrat te mračne zore pored niskog drvceta sa mrtvim Brankom na kolenima. Izujedan svakovrsnim otrovima i podmetanjima tadašnje beogradske književne čaršije, mladi i slavni Branko će bukvalno pobeći iz "grada na dve reke" u svoju smrt.

Tada je autor ovih redaka pohađao prvi razred osnovne škole u Gomjenici kod Prijedora, doselivši se u Krajinu iz Šajkaša kod Novog Sada. Kao adolescent, u biblioteci čuvene slikarske porodice Sovilj, rodom iz Sanice, pronaći će sveže štampana sabrana dela Branka Miljkovića u četiri knjige, u izdanju "Gradine" iz Niša, sa otisnutom 1972. godinom na šestoj strani. Tako je započeo hipnotički kontakt sa ukletim zracima Miljkovićeve poezije.

"Jarki cvete kojim vrtovi se leče", peva Branko i proriče svoj uticaj u srpskoj poeziji koji do današnjih dana ne jenjava, već polako naseljava i novi vek. Jer, pesnik je znao da "jedna bolest" po njemu će se "zvati". Nezajažljivi talenat, raspet na giljotinama erosa i tanatosa, kao nikad pre u srpskoj poeziji, ovaplotio je pesnički govor u jurodivo imenovanje sveta: "O hladna vatro koja izgaraš/ Svud oko mene a dan ne stvaraš/ Ne znaju kuće gde odoše ljudi/ Nit pozna jutro one koje budi". Miljkovićev pesnički jezik je, zaista, pijanstvo uma u najvibrantnijem smislu reči, ona valerijevska patetika koja tvori viši aspekt pesničkog rezona i dometa. To je vrsta tvoračkog zaumlja koje demistifikuje razum, razobručuje logiku i priprema u jeziku epifanijsku invenciju duha. Na sceni je lunarni aspekt psihe koja plodi i uvećava riznice jezičkih rešenja spram realnih i već viđenih. U takvom procesu pesnička duša stalno menja i obnavlja svoj oblik poput meseca kao fascinantnog odraza sunca, hladne svetlosti bunila i smrti, ali i sile plodnosti i strasti. Tu dominira prvotni detinji doživljaj instikata i duševnog pijanstva što zanosi lutalačku i hirovitu prirodu u pustolovini stiha.
 
Takav pesnički jezik može da izgubi sva svojstva osim jednog: da u ekstatičnom plesu govori istinu! Jer, iz kruga neprestanog umiranja i rađanja izlazi se, upravo, kroz patetiku uma čije spiralno-vertikalne efektive duha negiraju verbalnu simboliku sveta. Patetika uma je izvan vremena, ona počiva u misterijama jezika. I sam Miljković je govorio da je poezija "višak jezika". To je dosad, možda, najjednostavnija i najsmelija definicija poezije, koncilijantna i moguća. Taj "višak" nikako nije materijal, niti oblik više pismenosti, već aura samoga jezika, njegov energetski inicijal lakokrilih vibracija kojima nije potreban nikakav medij da bi se potvrdio, jer poseduje svoj logosni princip i izvor.

Branko je jezik uzimao kao proces neprekidnog talasanja logosa ka beskraju i nadvremenu. Jezik je Miljkoviću odežda koju menja spram temperature nadahnuća, odelo kojeg će se, na kraju, odreći i bestelesan iščeznuti. Otuda i konkretno Miljkovićevo odricanje od svega što je napisao. Sedamnaest dana pred svoju smrt, 27. januara 1961. godine, on izjavljuje "ono što bi ostali smatrali, možda smatrali, za čistu ludost, duševnu pomućenost, ili još gore, lažnu megalomansku skromnost i licemerje, glumu, neiskrenost itd... ". Zatim dodaje: "Želim da se zna da sam ja raščistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se...".

Tako eksplicitna silina stava, kreativnog užasavanja nad onim što je napisano, bez obzira na kafansku mitologiju trenutka, ne postoji u našoj poeziji i jeziku. Možda je tome činu pandan, ma koliko paradoksalno zvučalo, rukovet antologijskih pesama naših anonimnih srednjevekovnih pesnika monaški odanih Bogu. Miljković je pokazao da je bavljenje poezijom demijurška "igra na trapezu" (koju je inače smatrao najvećom umetnošću), igra života i smrti u jeziku, koja, negirajući stvoreno, može reći neizrecivo, "formulu sveta". Otuda, neka Miljković, i kao vrsni esejista, sa bukeom serioznog boemskog šarma, zaključi ovaj skromni zapis: "Poezija je istinita po onome što nije rekla".


Nenad Grujičić "Polemike i odušci"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #14 poslato: Decembar 28, 2010, 02:23:44 am »

*

"AJNŠTAJN SE MOŽE PREPEVATI

Razgovor s pesnikom Brankom Miljkovićem povodom njegove dve najnovije knjige pesama:
Poreklo nade i Vatra i ništa


Ko je naš najveći savremeni pesnik?

Nesumnjivo Vasko Popa.

Postoji li za vas poetska formula sveta? Ako postoji recite je.

Sve istinske formule sveta su poetske. Cesto buljim u Ajnstajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epitaf Bodlerov stih: "Covekov put vodi kroz sumu simbola." Moja formula: "Reci su moci okvir sveta. Sve sto se desava, desava se na podrucju jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama."

Ima li pesnika koji pise onako kako biste vi zeleli da pisete?

Ne. Treba sve drukcije i ponovo reci. Poeziju treba procistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono sto mi kod najveceg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sazetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sazetosti. Samo ono sto je sazeto, ne moze se ponovo opevati.

Da li je poezija "neprekidna svezina sveta"?

Usvajam valerijevsku definiciju: "Poezija je patetika uma."

Filosofija delegirana u poeziju, je li nuzna, funkcionalna?

Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobodjenu racionalistickih ekssplikacija, misao u odsustvu razuma, cistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.

Kakve su vase veze sa nadrealizmom?

Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokusavam da u svom pesnickom postupku izmirim simbolicku i nadrealisticku poetiku.

Da li po vasem misljenju literatura ide ispred kulture?

S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja ciju punu vaznost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura jos uvek iznad opsteg kulturnog nivoa. Medjutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao visi oblik njene materijalne baze.

Vi u svojoj prvoj knjizi ("Uzalud je budim", 1957) imate stih koji, ako se tacno secam, glasi: "Sve sto imamo to su nase reci." Ako biste morali da budete lisenbi svih reci sem jedne, koju biste rec odabrali?

Odabra bih jednu prejaku rec, kadru da iz sebe ponovo stvori citav recnik.

Koja je to rec?

Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo.

Znaci "Tako reci jedna drugu izmisljaju", kako to vi kazete u pesmi "Kritika metafora" (zbirka "Poreklo nade")

Da, upravo je tako.

Moze li se na nasem jeziku ispevati velika poezija?

Na svakom se jeziku moze pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali poesnici.

Koje dve pesme u nasoj ranijoj poeziji smatrate najlepsim?

Santa Maria della Salute Laze Kostica i Mozda spava Vladislava Petkovica Disa.

Moze li poezija pomoci...?

Poezija ne pomaze, poezija miri.

Sta vas je, koji momenat iz zivota okrenuo ka poeziji?

Rano osecanje nemoci pred svetom nagnalo me je u poeziju. Covek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju nistavnost ili da se divi. Divljanje nas izjednacuje sa onim cemu se divimo. Poeziju sam poceo da pisem iz straha.

Sta vas je navelo da knjizi date naslov "Vatra i nista"?

Mudra uspomena na mracnog pesnika iz Efesa. Zasnivajuci poeziju na heraklitovski shvacenom ontosu, pokusao sam da izbegnem eleacanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim "Tragicnim sonetima".

U kom okviru ste pokusali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i misljenja?

U okviru klasicnog mita o vatri i ptici: Zar-ptici.

Koji ciklus iz svoje posledje knjige "Vatra i nista" smatrate najboljim?

Ne samo ja, vec i drugi drze da je najuspeliji Utva zlatokrila. U tom ciklusu su ocigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.

U cemu je bila snaga tih simbola?

Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno procisceno narodno iskustvo i da svojom sugestivnoscu sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola moze se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj masti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se necemo moci osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi naseg senzibiliteta.

U knjizi "Poreklo nade" imate ciklus pesama koji se zove "Kritika poezije". Neuobicajeno, zar ne?

U tom ciklusu pokusao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.

Sta spremate u ovom trenutku?

Sa Misom Nikolicem prevodim stihove Mandelstama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova s ilustracijama R.Stevica Rasa.

Mislite li da ce covekov prodor u kosmos naci odjeka u poeziji? I zasto ga vec nije nasao?

Verovatno. Samo, pesnici su jos uvek pod uticajem tragicnog Ikarovog leta.

Kakvo ste detinjstvo imali?

Tuzno, ratno...

Kada ste se najvise uplasili?

Samo jednom, kad mi se ucinilo da vise necu napisati ni jednu pesmu.

Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: idete li na fudbalske utakmice?

Ne.

Da li ste nesto zaboravili u zivotu?

Zaboravio sam mnogo toga. Pisem pesme da bih se setio sta sam sve to imao.

Da li biste voleli da ponovo ucite da hodate i govorite?

Uvek se nanovo ucim uspravnom hodu i govoru.

Sta vas nervira u zivotu?

Sporost.

Kad bi na vama izvrsili takozvano biolosko smrzavanje i probudili vas kroz dvadeset godina, sta biste ucinili u tom trenutku?

Trazio bih da me ponovo zamrznu!

Vasa omiljena poslovica?

"Praznu glavu vetar nosi."

Sta mislite o vremenu-sudiji?

Vreme je lazno, ali sud njegov je istinit.

Da li biste hteli jos nesto da nam kazete o svojoj poeziji?

Mogao bih da kazem jos mnogo stosta, ali mislima da to nije potrebno. Svako objasnjenje je uslovno i nije jedino. Ono sto je pesnik zeleo reci u pesmi, ni priblizno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaze za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.

Zasto ste svoju knjigu "Vatra i nista" posvetili kriticaru Petru Dzadzicu?

Za svaki slucaj...

Kazite jedan svoj stih...

"Hoce li sloboda umeti da peva kao sto su suznji pevali o njoj."

Koja je umetnost, za vas, najveca?

Igra na trapezu.

Sta mislite o buducnosti poezije?

Sve sto je ljudsko ima svoju buducnost. Buducnost poezije je buducnost coveka. O propasti poezije govore oni koji se plase progresa.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #15 poslato: Decembar 28, 2010, 02:23:53 am »

*

BRANKOVO PISMO PRIJATELJU


"Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje

Branko

P.S.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Dovidjenja.

Branko"



NEKI KOMENTARI NA OVO BRANKOVO PISMO:

"I sada, ljubitelji Brankove poezije žive u zabludi na koju ih je onaj kriticar Džadžic navukao objavljujući bez naše dozvole njemu upućenu prepisku o njegovoj tobož neizmernoj ljubavi prema jedinoj ženi svog života, dok se on po svom običaju, kao što je i ranije činio, jednostavno zafrkavao.

To podmetanje ni do danas nisam mogla da shvatim jer se moj sin nikada ne bi ubio zbog jedne žene, pogotovo ako ga je izneverila. Ne kažem, bilo je i takvih, ko to živ nije doživeo, ali ih pitajte kako su prošle. Za Branka su odmah bile mrtve, a on je voleo život i mogao da bira devojke."

***

"Oni koji su bliže poznavali Branka, znajući za njegova razmišljanja o ženama, kao i postupke, tvrde da to namerno sentimentalno, krajnje patetično pesnikovo pismo navodi na misao da ga je sročio namerno, u želji da postigne efekt kod "dotične" dame i ostalih, znajući da će se uvek željan reklame, kritičar Džadžić pohvaliti njegovim poverenjem. Kasnije, to moje lično mišljenje ispostavilo se kao tačno, što mi je posvedočila prisutna osoba u zagrebačkoj kafani, kada je Branko pred nekoliko poznanika sročio to pismo u stilu zaljubljenika romantičarske škole, čemu se podsmeva, ističući veštački izazvanu famu o nadzemaljskoj ljubavi u stilu odnosa Petrarke prema Lauri, pominjući prozne meditacije o ženskoj prevrtljivosti i neveri iz pera tog istog majstora soneta i kancona.

Na taj domišljeni način, inteligentni Branko uspeo je tim pismom da podvali Džadžiću i mnoge dovede u zabludu svojom veštinom da o istoj temi iznese dve sasvim suprotne verzije, ili da o jednom događaju zahvaljujući bujnoj mašti ispriča više verzija, ali svaku na ubedljiv način, kome se mora poverovati.

Tako se desilo i sa tim pismom sročenim za opkladu u zagrebačkoj kafani, s verovanjem da će uznemiriti duhove u Beogradu povodom već raširene priče o izdaji Brankove velike ljubavi, ali tada kada je bilo očigledno da niko nije verovao u pesnikov skorašnji kraj, što je Džadžić vešto iskoristio da podrži vlastodržačku priču o samoubistvu zbog neverstva jedne žene. Da nije to želeo, zar bi Džadžić privatno Brankovo pismo, bez saglasnosti njegove porodice, objavio kao deo svoje ozbiljne, analitične studije posvećene pesnikovoj "neukrotivoj reči".

Takođe, Džadžić je u istoj studiji objavio i sadržaj Brankove dopisne karte, upućene 7. februara na njegovu adresu, koja nema nikakve veze sa stilom prethodnog njegovog ljubavnog pisma i ne nagoveštava njegov tako brz, tragični kraj.

U toj dopisnici Branko traži da ga kritičar obavesti šta je sa bolesnim Zoranom Mišićem, priznajući da je bio u Beogradu pijan, kada je o tome saznao od Vaska Pope, a onda sledi optimistički završetak: "Ja se osećam odlično. Kao da sam se danas rodio. Raskinuo sam sa svime što je bilo juče i sa poezijom i sa životom (misli na ranije probleme - pr.a.) Ali nekoliko prijatelja je, nadam se ostalo..."

***

"Da je Brankovo ubistvo krajnje neosnovano i bez valjanih dokaza proglašeno samoubistvom, doprineo je, po mišljenju Dobrile Nikolić, i njegov tobožnji prijatelj Petar Džadžić, koji se trudio da to postane tek pri kraju pesnikovog života kad je postigao veliki uspeh u poeziji. "On je veoma pogrešio što je uz svoju studiju o Brankovoj poeziji objavio ono pismo njemu upućeno o neizmernoj ljubavi prema jednoj poznatoj ženi zbog koje je morao da pobegne iz Beograda. Bila sam prisutna sa našim društvom iz čistog zafrkavanja rekavši: 'Peri Džadžiću će to moje pismo možda pomoći u ujdurmi koja se širi oko mene'. I pri tome Branko se vragolasto osmehnuo uveren da će Džadžić i njegova okolina to ozbiljno shvatiti."


DVE NEDELJE PRE SMRTI, BRANKO JE NAPISAO OVO PISMO:

"Pre svega zahvaljujem se "Dugi" i mome prijatelju Branku V. Radičeviću, koji mi omogućuju da na ovim stranicama oglasim ono što bi ostali smatrali, možda smatrali, za čistu ludost, duševnu pomućenost, ili, što je još gore, lažnu megalomansku skromnost i licemerje, glumu, neiskrenost, itd. Želim da se zna da sam ja rasčistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se:

1 knjige "Uzalud je budim"
2 zbirke: "Poreklo nade"
3 zbirke: "Vatra i ništa" (žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu) i
4 zajedničke zbirke: "Smrću protiv smrti"

27. I 1961.
Bgd.

Branko Miljković"

***

PESNIKOV PRIJATELJ TANASIJE MLADENOVIĆ:

"Znao sam da je Branko veliki pesnik, od prvog susreta. A što se tiče njegove smrti, to sam utvrđivao na licu mesta, dva dana posle sahrane. Bio sam u Italiji kada se to dogodilo. Kada sam se vratio, uzeo sam automobil, uzeo sam njegove roditelje… Otišli smo u Zagreb, na lice mesta. Tražio sam od islednika da mi pokaže šta su uradili. Bio sam tad savezni poslanik, imao sam pravo i morali su to da mi daju. Istraga je bila aljkava. Ubeđen sam da je Branko Miljković bio zadavljen jastukom. Bio sam u toj strašnoj kafani… Mogli su kriminalci da ga ubiju. Nije moralo to da bude iz političkih razloga, ali on je ubijen. Videli smo službenu fotografiju Branka, sa šeširom na glavi, kraj "drvceta", kako kleči na jednom kolenu!!! Drvo je bilo više nego tanašno da izdrži ljudsko telo normalne težine... Posetio sam i porodicu koja je u blizini stanovala. Ti ljudi su mi rekli da su te noći između 11. i 12. februara, čuli veliku galamu, vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće, jer je u tom kraju bilo opasno noću hodati"...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #16 poslato: Decembar 28, 2010, 02:24:01 am »

*

BRANKU MILJKOVIĆU


BRANKU MILJKOVIĆU

Svud celac. Nigde ni staze uske.
Rani mrak. Idem bronzanom drugu.
Samo u nebu još: divlje guske
lete kroz zimsku jezu — jugu.

Čuješ li kako nas krikom plave?
(ja ćutim, nalik tebi skoro)
Veje po nama dugo sporo.
Da l da ti sklonim sneg s glave?

Vidim li (il pretskazujem)
smrt moju i naših poznanika?
Kakvu magnetsku tišinu čujem
u grudima tvog spomenika!


Stevan Raičković


POTONJA NOĆ BRANKA MILJKOVIĆA

U zimskoj noći preko Maksimira
Branko Miljković žuri iz očaja
Otresa igle inja sa šešira,
Crnjeg od noći, i tugu opaja
 
Pićem kojim se pjane pokoljenja,
Na ramenu mu plače saputnica,
U crnoj uri tišine i bdenja
Nad vjeđama mu graje zloslutnica:

"Dušmanskom stazom gredeš težak, trpski,
Orfeju gorki, prema njenom glasu
Zaupućen sam i had psujem srpski,
Bijela pčelo na zrelome klasu!"

Branko je čvrknu blago po zlom kljunu
I preko jaže kojom tama teče
Prekroči lako i na jezu pljunu,
Pa saputnici crnoj gorak reče:

"Zatekla si me izmeđ' dva vremena,
Zloguka kljuno, žedna moje krvi,
A mene grije iskra iz kremena
Dok iz tvog neba ispadaju crvi!

U tuđem logu ova me noć nađe,
Iz nje mi se ljut gad kezi i ruga,
Haron me zove iz adove lađe,
A pored mene ni žene, ni druga.

Vražjemu kotu od zla domaćega
Odbjegoh samo dok zarastu kraste
I ubojine od šaka bližnjega,
Naciklina na duši dokle sraste,

Zato, zloguka, ne kljucaj mi u trag,
Oštrim kandžama ne razdiri mi drob,
Pa kad mi čelo udari tuđi prag
U ovoj noći, otprati me u grob!

Samo je noćas zov kosmičke studi
Čujem i njoj se javljam setnom frulom,
A kad mi šikne šipurak iz grudi,
Poljupcem ću te tražiti u trulom

Voću od koga zaljubljeni lude,
Nerođeni će moj bol da ti sriču,
Uzaludu će laude da bude
Moga ponora uspavanu priču.

Mesec je mrtav nad mojim šeširom
U ovoj noći zgaženog lovora,
Mrtvog me prati senka što nemirom
Puni krčage žarom mog govora;

Od leda mi je naciknulo srce,
A oči su mi daleko od jutra,
Kome li vodim moje drage mrce,
Znaće to sova moga mrtvog sjutra;

Zato noćniku otimam žive reči
I pevam izmeđ' dve umrle zvezde,
Od mog pevanja tamni ponor ječi
Dok se slavuji u mom srcu gnezde

I snose vere mog govora jaja
Pod kljunom kom će biti vruća pišta,
Pa, zloslutnice, ovu noć bez kraja
Ostavi princu od vatre i ništa!"


Momir Vojvodić, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #17 poslato: Decembar 28, 2010, 02:24:17 am »

*

BRANKO MILJKOVIĆ — ORFEJ SRPSKE POETIKE 1 & 2


KRAJ NA POČETKU

U hladnoj zimskoj zagrebačkoj noći između subote i nedelje, 11. i 12. februara 1961, pri ulazu u park iz Jandrićeve ulice 35, visilo je obešeno, o stub fenjera, jedva visok dva metra i nešto, telo beogradskog pesnika i studenta filozofije Branka Miljkovića, koji je već bio poznat u književnosti po mnogobrojnim pesmama, a naročito po stihu — "Ubi me prejaka reč".

Od tada o ovom poeti koji je, nasilno umro u 27. godini (rođen je u Nišu 1934), ne prestaju da se pišu tekstovi i knjige, štampaju njegove pesme. To se i danas čini u Rusiji kad su u pitanju tragične sudbine pesnika Sergeja Jesenjina i Vladimira Majakovskog.

A samo godinu dana ranije, u zbirci "Vatra i ništa", a u "Baladi" posvećenoj Ohridskim trubadurima, Miljković je pevao: "Mudrosti, neiskusno sviću zore. / Na obične reči više nemam pravo! / Moje se srce gasi, oči gore./ Pevajte, divni starci, dok nad glavom / Rasprskavaju se zvezde kao metafore! / Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli. / Ptico, dovešću te do reči. Al' vrati / Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli. / U tuđem smo srcu svoje srce čuli. / Isto je pevati i umirati."

Vest da pronađeno beživotno telo Miljkovića, preneli su tada uzdržano svi ondašnji jugoslovenski dnevnici, a zvanična "Borba" je objavila: "Mladi beogradski književnik i dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za 1960. (za zbirku "Vatra i ništa", "Prosveta", Beograd) nađen je u nedelju mrtav. Posle uviđaja organa SUP, utvrđeno je da je Miljković izvršio samoubistvo. Istraga povodom ovog slučaja je u toku."

U "PESMI za moj 27. rođendan" koju je napisao nekoliko meseci pre smrti, Branko Miljković je pevao: "Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme; / Vreme je da sunce kaže koliko je sati; / Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme; / Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Ali, vratimo se danu smrti Branka Miljkovića. Šta se tačno desilo 12. februara 1961. godine nikada nećemo saznati. Vest o samoubistvu bila je nejasna i štura. Ostao je jedino da svedoči grob na beogradskom Novom groblju, između humki Vojislava Ilića i Sime Matavulja. Pesnikinja Ljubica Miletić zato i kaže u eseju posvećenom ovom našem poeti: "Branko Miljković je bio i jeste velika nerazjašnjena tajna srpske poezije. Njegovo zaveštanje puno tragizma i lepote ne gubi ništa s godinama koje se talože jedna na drugu."

Miljković je u pesmi "Orfičko zaveštanje" (pronađene u njegovoj zaostavštini), inače, kazivao: "Ako hoćete pesmu /Siđite pod zemlju / Al' pripitomite životinju / Da vas propusti u povratku // Ako hoćete pesmu / Iskopajte je iz zemlje / Ali se čuvajte njenih navika / Njenog podzemnog znanja // Reči imaju dušu gomile / Raznežuje ih prostaštvo i gugutka / Ali opasnosti prevaziđene metaforom / Na drugom će mestu zapevati opasnije."

Zanimljiva je i vest objavljena u "Borbi" daleke 1954, kad je on imao samo 20 godina, a u kojoj se pod naslovom "Branko Miljković", kaže: "Samo godinu dana posle objavljivanja svoje prve zbirke pesama koja je štampana 1953. godine ("Uzalud je budim") Branko Miljković postaje član Udruženja književnika Srbije. Danas je on već stekao ugled priznatog pesnika i vrlo često se sa svojim radovima pojavljuje na stranicama većine naših časopisa i listova.

A U TIM godinama, on je ispevao i pesmu "Grob prijatelja": "Ležiš u tamnoj i dubokoj /pukotini u vremenu / Prstima uzimam obalu / (nema te među prstima) // Drvo i njegova noć / čekaju te na obali dve zelene večnosti // Tvoj glas sanja nešto teško / u dnu kamena // Ležiš u tamnoj i dubokoj / pukotini u vremenu".

Nije možda zato ni čudno što se pesnikinja Miletić još pita kako je moguće da mladić u 23. godini uđe u književnost sa zbirkom pesama najviše, uglavnom antologijske vrednosti? Ili, kakva je to blagodet njemu data da stupi u carstvo poezije, 1957. "Tragičnim sonetima", sonetnim vencem visokog dometa? Kakva je to promisao navela živog da počne svoje delo zavetnim ciklusom "Sedam mrtvih pesnika"? Ili, još tajanstvenije, otkud Orfej i Euridika, silazak u podzemlje, u onostrano, kad pesnik počinje uspon u visine srpske poezije? Je li Miljković znao da se u njegovom početku krije kraj, a u kraju večnost...


VATRA I NIŠTA

Kada je okončan život mladog pesnika Branka Miljkovića (29. 1. 1934 — 12. 2. 1961), Broz je još držao poluge štampe. Zato nijedan list dugo godina nije se usuđivao da se pozabavi tragikom Miljkovićeve sudbine. Izuzeci su bili zagrebački nedeljnici "Vjesnik u srijedu" i "Telegram", list za zbivanja u oblasti kulture.

Deset dana posle njegove smrti VUS je objavio opsežan tekst Miodraga Ašanina "Porečeno odricanje?", koji je prepun insinuacija da su za Miljkovićev prerani odlazak krive "neke njegove bliske beogradske kolege!" Pre nego što će srpski pisac otići da radi u Radio Zagrebu, on je imao "teške okršaje sa izvesnim beogradskim prijateljima", navodi VUS.

Posle kraćeg rada u Radio Zagrebu, on se iznenada vraća u Beograd i počinje intenzivno druženje sa čašicom. Doživeo je i nekoliko oštrih sukoba. "Pa, šta predstavlja današnja poezija?", pitao se tada i sam odgovarao: "Ništa". Onda mu je prijatelj pesnik savetovao da se javno odrekne poezije, što je Miljković, u melanholičnom stanju i obećao. I već za nekoliko dana beogradski nedeljnik, VUS ne navodi koji, objavljuje Miljkovićevu poruku, u kojoj se, između ostalog, tvrdi:

"Želim da se zna da sam ja raščistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se: 1. Knjige "Uzalud je budim", 2. Zbirke "Poreklo nade", 3. Zbirke: "Vatra i ništa". Žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu (Oktobarsku) i 4. Zajedničke zbirke: "Smrti protiv smrti" (sa Blažom Šćepanovićem).

NEŠTO ranije Miljković će ispevati pesmu "Obale", u kojoj kaže: "Obale neme/ zapljuskuju vas rečima/ i umirem na pesku vašeg nemanja/ obale nema. // Obale crne/ osećam vas ko gorku brazdu/ suze na usnama/ obale crne. // Obale izdane/ osećam vas nemoćne u svojojkrvi/ osećam vas preplavljene u svojoj smrti/ obale izdane."

Posle odricanja od svojih stihova, slučaj "Miljković" nije pao u zaborav. Naprotiv, u sledećem broju beogradskog "ilustrovnog lista" (kojeg, opet, VUS ne pominje) objavljena je i anketa pesnika o tome da li podržavaju ili ne Miljkovićev stav o svom pesništvu. Stevan Raičković je tada rekao, tvrdi VUS 22. 2.1961, da "pesnik ima pravo u izvesnim trenucima da bude ili oduševljen sobom ili razočaran u sebe". I istaknuti kritičar Predrag Palavestra je rekao da je Miljković "postigao ono što je želeo". Dragan Kolundžija je dodao da se Miljković "trezno odricao": "Bio sam sa Brankom dok je bio u Beogradu i znam sa kakvim je nestrpljenjem očekivao izlazak svojih knjiga pesama 'Vatra i ništa' i 'Poreklo nade'."

U ZOSTAVŠTINI upravo je pronađena Miljkovićeva pesma naslovljena "Stevan Raičković". Ona glasi: "Ljudi prozukli od praznog dana/ To što imaju da kažu nisu reči. / I čemu pesma koja će poreći/ Sve zbog čega je bila ispevana! // Da ih ne pokoleba reč neiskazana/ Svakom po zvezda da pred njome kleči/ Svakome patnja dok ima još dana/ Svakom svoj ponor da ga pticom leči. // O pustu senku tu, udomi!/ Čuše je cvetovi al' je ne ču java/ Kroz čudne se predele ona lomi/ Gde prah procveta i trijumfuje trava/ Gde nema sećanja al' ni zaborava/ Da dan izmišljen na dva dela lomi."

I, naravno, VUS zaključuje: "Tih dana, dok se u novinskim kioscima prodavao taj ilustrovani časopis, uoči samoubistva 11. februara, Miljković je izgledao vrlo neobično. Usne su mu bile stisnute, pokreti odsečni, nervozni i brzi. Na njegovom licu nije bilo više one vedrine, ni želje da bude kozer i zabavljač kao prethodnih dana. Nađen je 12. februara u jednom od najlepših delova Zagreba.


Piše: Dušan Stanković, februar, 2006.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #18 poslato: Decembar 28, 2010, 02:24:26 am »

*

BRANKO MILJKOVIĆ — ORFEJ SRPSKE POETIKE 3 & 4


OSTAVKA IZ REVOLTA

POŠTO je 1953. završio gimnaziju u Nišu sa odličnim uspehom, Branko Miljković upisuje filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde će mu profesori biti čuveni Bogdan Šešić, Mihailo Marković, Vuk Pavićević, Nikola Rot, Miloš Đurić, Raško Dimitrijević, Dragoljub Pavlović. U gimnazijskom školskom dnevniku ostala je zapisana ova karakteristika: "Inteligentan, vredan, pažljiv, pomalo uobražen u svoje sposobnosti. Ima naročito smisla za književnost, mada ga zanimaju i prirodne nauke."

Kako beleži Radovan Popović u knjizi "Princ pesnika", u gimnaziji upoznaje Branko "još jednog samouverenog, načitanog, darovitog mladog pesnika Rada Vojvodića". Na književnoj večeri u pesničkoj družini "Njegoš", Vojvodić će za Brankovu poeziju reći da je besmislena, na šta je ovaj upitao: "Druže, da li vi mislite da je moja poezija bez smisla ili besmislena"? Na to mu je Vojvodić odgovorio: "Ne bez smisla, nego besmislena..." Od te noći oni su bili nekoliko godina nerazdvojni.

U uspomenama koje je pesnik Petar Pajić objavio u "Savremeniku" za Branka kaže da ga je sreo u jesen 1954. kada je iz Valjeva došao u Beograd da studira. Upoznao ih je Boža Timotijević, koji je Miljkovića predstavio kao "Balzaka", jer su ga zbog načitanosti svi njegovi prijatelji već tako zvali. Susreti i druženja s Brankom trajali su do 1961. do njegovog tragičnog kraja. Kada je osnovana grupa neosimbolista sa Draganom M. Jeremićem na čelu, njoj je pristupio i Petar Pajić. Ali ovaj umetnički pokret kasnije je nasilno ugušen.

KAO urednik "Književnih novina", Branko je hteo da štampa četiri Pajićeve pesme, ali mu je neki drugi urednik dve odbio. Ljut što se to desilo, Miljković je redakciji "Književnih novina" napisao otkaz: "Molim redakciju da uvaži moju ostavku. Razlog: odbijanja da objavi pesme Petra Pajića. Ako urednici 'Književnih novina' ne uviđaju da su pesme Petra Pajića bolje od baljezgarija Radeta Vojvodića, onda ja ne želim da sedim sa njima u istoj redakciji. Molim da mi se ostavka uvaži odmah. Dosta mi je pukog sedenja u redakciji gde se moj glas i mišljenje nikada nisu uvažavali."

Pismo ostavke i danas se nalazi kod Pajića, a prema njegovom mišljenju, Branko je, verovatno,tada imao i druge razloge što je napustio uredništvo poznatog književnog lista. Njih dvojica su se, inače, poslednji put videla kada je Branko primao Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost za zbirku "Vatra i ništa".

"Susret je bio slučajan", seća se Pajić. "Bio je besprekorno obučen, imao je tamne naočare, koje, ipak, nisu uspevale da prekriju modricu ispod oka. Čuo sam za tuču u Klubu književnika, ali to nismo pominjali. Već je radio u Radio Zagrebu. Konkurisao je bio istovremeno za rad u Radio Sarajevu, Radio Titogradu i Radio Zagrebu, a odabrao je ovu poslednju stanicu. U žurbi me je pitao da li imam nešto sitnih para, pošto on ima samo krupan novac, a treba da ih vrati nekom, "jer ne želi da ostane idiotima dužan". Iz džepa je izvadio pregršt novca i pokazao mi ga. Imao sam novac koji mi je tražio, a odgovorio sam da nemam. Još sebi to prebacujem."

SEĆA se Pajić kada mu je Miljković tražio i pesme za časopis "Vidici". Kada mu je ovaj odgovorio da ne može da mu ih da, jer nema pisaću mašinu da ih prekuca, Branko mu je rekao da će on to da mu uradi, pa je još dodao: "Celo popodne sedeo sam za pisaćom mašinom i napisao sam samo jedan red, ali mislim da nisam izgubio vreme. Pisac mora svakog dana da sedi po nekoliko sati za pisaćom mašinom."

Pesnik Slavko Vukosavljević piše mu 6. maja 1959. karakteristiku za Vojni odsek. Između ostalog i ovo: "Kao pisac, Miljković je u svojim pesmama i napisima pokazao visoku socijalističku svest i odanost našoj domovini i SKJ. Zbog svega ovog Miljković je u februaru ove godine, kao jedan od najboljih najmlađih pisaca, izabran i za člana Uprave UKS. Miljković je među prvim mladim članovima našeg Udruženja koji dolaze u obzir za prijem u osnovnu organizaciju SKJ pri našem udruženju."

Taj isti Branko "odan partiji i otadžbini" nije mnogo voleo Broza. Jedne noći pošto je bio izbačen iz elitne beogradske kafane "Bezistana", jer je popio malo više i vređao goste, krenuo je sa Matijom Bećkovićem prema Slaviji. Prolazeći pored knjižare "Kultura" zagledao se u izlog prepun Brozovih knjiga. Pljunuo je u izlog i počeo da beži koliko ga noge nose. Stao je kod kafane "Tri lista duvana" i samo izustio: "Ala je bilo gusto"...


KAO U PAKLU

KAKO je pesnik Branko Miljković, posle dobijanja Oktobarske nagrade grada Beograda za književnost počeo dosta da pije, njegovi roditelji Gligorije i Marija prodali su imovinu u Nišu i kupili kuću u Beogradu na Dušanovcu, s lepim dvorištem punim cveća, kako bi bili bliži sinu. Još su za Branka dozidali jednu prostoriju sa zasebnim ulazom.

Oktobarska nagrada sve do tada, i kasnije, dodeljivana je mahom zrelijim stvaraocima. A kako je Branko još 1955. objavio pesmu o Brozu, a po dobijanju književnog priznanja neki njegovi drugari po peru počeli su da ga "peckaju" da mu je nagrada dodeljena za pesmu o "sinu naših naroda", a ne za zbirku "Vatra i ništa"! Ta pesma ga je, inače mnogo mučila. Radovan Popović u već navođenoj knjizi o Brankovom životopisu objavljuje i izjavu Matije Bećkovića:

"Računao je da će mu ta pesma otvoriti širom vrata u visoko društvo, ali vrata su mu se samo odškrinula. Pričao mi je sa setom da je na jednom prijemu pokušao da dođe do Tita. On se spremao, doterao, ispeglao odelo, novi prsluk, bela košulja, leptir mašna. Kada je krenuo prema odaji u kojoj je bio Broz, zaustavljen je i usmeren na drugu stranu. Posle se kajao što je napisao pesmu o Titu. I govorio je da ako sutra nešto bude da će on visiti na Terazijama, dok će njegovi prijatelji pesnici i dalje uživati u stvaralaštvu i životu."

MOŽDA je zato Branko i ispevao pesmu "Dok budeš pevao". U njoj su stihovi: "Dok budeš pevao ko će/ Tvoje breme da nosi/ Dok jedini prkosiš/ Siromaštvu jasnoće// U susret jetkom voću/ I podsmešljivoj rosi/ Dok budeš pevao ko će/ Tvoje breme da nosi// Putuj pevaj prkosi/ Samo te pesma hoće/ I noć sa tobom ponosi/ Ali dok pevaš ko će/ Tvoje breme da nosi."

U dugom sećanju naslovljenom "Poslednji put s Brankom" Dimitrije Nikolajević, piše u časopisu "Savremenik": "Voz je krenuo (za Zagreb), a Branko nam je dugo mahao. Nismo ni slutili da ga više nikada nećemo videti. Posle samo nekoliko dana nađem se ispred 'Bezistana' na Terazijama i ugledam Branu Petrovića kako trči prema meni i viče: 'Branko se obesio! Branko se obesio!'"

Onda su obojica počeli da plaču. Nikolajević je onda rekao Brani da sumnja da se Branko obesio: "Zar za ono drvo o koje ni mačka ne može da se obesi koliko je tanko i krhko. Pa još sa šeširom na glavi! Kasnije sam napisao pesmu u kojoj svedočim o njegovoj veri u život i svet, a takav se ne ubija, ubeđen sam da je ubijen, pa obešen."

Svom prijatelju Zlatku Tomičiću, počekom 1950, u pismu je naveo: "Ako te zanima kako sam, reći ću ti: osećam se kao u paklu. Razmišljao sam o tome kako si ti nesrećan u Zagrebu, a ja u Beogradu. Mi sebe obmanjujemo, ako promenimo mesto. Zlo nije u nama. Ali, ko zna (to je jedina uteha) nije li to zlo, to nezadovoljstvo, nemir i patnja postojanja, ono što nas tera da pišemo. Dakle, izgleda da je jedini spas ne nadati se spasu; jedina sreća umeti podnositi svoju nesreću ili čak uživati u njoj kao umetnik. Treba sebe i svoja osećanja učiniti svojim predmetima. To je surovo, ali neophodno za ovakve ljude kao što smo ja i ti. Neka patim, neka crknem, ali ću sa zadovoljstvom koje samo umetnik zna, opevati svoju patnju i crkavanje."

U DRUGOJ pesmi "Kula lobanja" iz "Tragičnih soneta" prve dve strofe glase: "Žalbo crnih ptica i tužne pohvale/ Prazno ime iza smrti i obijen vid/ To nije ljubav to je patnja i stid/ Kad odjeci pomeraju mesta i obale/ Podzemni vetar uspava zaspale/ Ulaz čuvaju dve tišine i hrid/ To nije ljubav to je patnja i zid/ Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale."

Njegov drug iz studentskih dana Miloslav - Buca Mirković ovako opisuje Miljkovića iz toga vremena: "Želeo je da uspe u životu pošto-poto. U šetnji Kalemegdanom sa svojim vršnjacima — piscima otvoreno je govorio: 'Ne želim ništa drugo da radim nego da pišem i da živim dobro. A da bih to postigao treba da pišem hiljadu stihova godišnje!'"

Pesnik i Brankov prijatelj Alek Vukadinović ovako razmišlja: "Šezdesete godine bile su prevratničke za srpsku književnost. Vasko Popa i Miodrag Pavlović su se već uveliko bili stvarnost naše poezije. Tada se pojavio Branko Miljković sa svojim sirenskim stihom, leporečivom frazom, neuporedivom magijom iskaza. Njegov siloviti, orgijastički stih takođe je bio u skladu sa njegovom 'vatrom', heraklitovskim principom sažimanja suprotnosti u biću. Lepota reči, kult forme, sirenski poj i jek muzičke intonacije, simbolistička višesmislenost, postali su preko noći stvarnost pesničke umetnosti."


Piše: Dušan Stanković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #19 poslato: Decembar 28, 2010, 02:24:34 am »

*

BRANKO MILJKOVIĆ — ORFEJ SRPSKE POETIKE 5 & 6


SUSRETI SA SMRĆU

Svoje sećanje na Branka Miljkovića pod nazivom "Balzak iz Niš", Živorad Lazić, kolega po peru i sa fakulteta, završava ovako: "Godinama smo 12. februara odavali poštu Branku. Kraj njegovog večnog doma recitovani su stihovi, pričale se uspomene. Ali nema više Stojana Dečermića da govori Brankove stihove, otišao je i jedan od najbližih Branković prijatelja Božidar Timotijević i još poneki. Svi ćemo mi tamo, jedan po jedan. Kad god se nađem na Novom groblju prilikom sahrane, ili kad odajem poštu svojim mrtvima, svratim do Branka. I uvek pod njegovom bistom, ugledam bar po jedan cvet."

Prisetio se Lazić ovom prilikom i nesvakidašnjeg susreta sa Brankom koji se desio 25. januara 1961. Toga dana Živorad je primio akontaciju u "Politici" gde je radio, pa je sa dosta para odveo devojku u "Klub književnika". Tamo je za drugim stolom sedeo Miljković sa ostalim pesnicima. Ustao je i pokušao da poljubi devojku. Ona mu je zbog toga opalila šamar, na šta je Branko uzvratio, opalivši njoj još jači. Uvređen, Lazić je ustao i udario Branka. I između njih dvojice počela je neviđena makljaža. Niko od prisutnih nije hteo da ih razdvoji, iako je Branko bio obliven krvlju.

Sa pocepanom košuljom, Miljković je istrčao iz "Kluba" i po izlasku sreo Aleksandra Vuča, ondašnjeg generalnog sekretara Saveza književnika Jugoslavije. Kad je on upitao Branka šta se deslo, ovaj mu je hladno rekao: "Uzeli su mi pare na pokeru i istukli me". Kasnije, na otvaranju izložbe Radomira Stevića Rasa opet su se sreli Lazić i Miljković i pozdravili kao da ničega nije bilo.

JEDNO vreme ova dvojica pesnika nisu se viđali jer je Lazić dugo bio u vojsci. Branko se za to vreme dosta izmenio. U elegantnom odelu, s kravatom, izbrijan, pojavljivao se sa štapom i navučenom rukavicom na ruci kojom se podštapa. Birao je društvo i svraćao je s Vaskom Popom i drugim "nolitovcima" u "Malu Moskvu". Za boemske kafane nije mario i još manje za boeme. Lazić mu je rekao: "Vidim te kao budućeg ambasadora, kao što su bili Milan Rakić i Jovan Dučić." Zadovoljno se tada Branko osmehnuo, ali nije prihvatio Živoradov poziv da svrate na piće.

Lazić još piše da se Miljković preko noći našao u paklu jer je otkrio da je njegova velika ljubav u ozbiljnoj vezi sa starijim slavnim pesnikom i da je on emotivno vezan za nju, a ona za drugog. U to doba, Branko se odrekao svojih knjiga, a Branko V. Radičević je sve to objavio u "Dugi". To je onaj isti slučaj o kojem je pisao zagrebački "Vjesnik u srijedu", ne spomenuvši reviji ime, a optuživši srpske pisce da su oni krivi za Brankovu smrt. UKS je saopštio da su ga mrtvog našli na banderi, a ne kao što je stvarno bilo kraj drveta.

Prvu zbirku pesama "Uzalud je budim" Branko Miljković je objavio 1957. i već nekoliko meseci kasnije u mesečniku "Koraci" Mirko Miloradović napisao je prikaz u kojem je već na početku zaključio: "Nabrajanje savremenih srpskih pesnika neće više ići bez njegovog imena". Za kritičara on je još pored toga što je pesnik, ličnost i muzičar "iznad svega medijator, filozof i mislilac".

U PRVOJ pesmi "Triptihona za Euridiku", poslednje dve strofe glase: "Al' sva su zatvorena vrata. Svi su/ odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu./ Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.// Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam./ Nikada da se završi taj kameni san./ Probuditi te moram Euridiko mrtva."

To što su ove pesme ili druge iz zbirke "Uzalud je budim" moraju posmatrati kao rezultat pesnikovog nastojanja da se mitološki okvir može iskoristiti kao povod za gradnju sasvim osobene intonacije u razvijanju ljubavne teme, potpuno je zanemareno, veruje dr Radivoje Mikić u knjizi "Orfejev dvojnik". On navodi da teme smrti koju po svemu, smatra u svom eseju dr Draga M. Jeremić, središnjom u Miljkovićevoj poeziji, pokušaj je da se ona protumači iz biografskog ugla. Jeremić piše da ga smrt nije tako rano odnela, Miljkovićevo osećanje smrti moglo bi se, možda, da objasni njegovim čestim susretima sa smrću u detinjstvu koje je palo u vreme Drugog svetskog rata.

U Zagrebu 1958. na književnoj večeri, u društvu sa Milovanom Danojlićem i Zlatkom Tomičićem, Branko će reći: "Mi koji pripadamo krugu neosimbolista (šef im je bio Dragan Jeremić), nazivaju nas grupom, klikom i kažu da vodimo sitnu političicu, ali pitam ja vas, moliću lepo, kakva je to politika koju vode naši realisti i modernisti..."


HLADNA VATRA

ISTO rit­mič­no pul­si­ra­nje ži­vo­ta u Bro­zo­vom so­ci­ja­li­zmu še­zde­se­tih go­di­na re­me­ti­li su sa­mo iz­gre­di ne­ko­li­ko knji­žev­nih bo­e­ma ko­ji su če­sto uz pi­će iza­zi­va­li ne­re­de i ta­ko "ugro­ža­va­li" te­me­lje či­ta­vog vla­da­ju­ćeg si­ste­ma. Pred­vod­nik te pobu­nje­ne ge­ne­ra­ci­je bio je Bran­ko Milj­ko­vić, ko­ji je če­sto pi­jan iza­zi­vao tu­če i vre­đao zna­čaj­ne lič­no­sti ta­da­šnjeg javnog ži­vo­ta.

U knji­zi "Princ pe­sni­ka" Ra­do­van Po­po­vić na­vo­di slu­čaj ka­da je Bran­ko, ona­ko sav raz­ba­ru­šen, ma­mu­ran, po­sle ne­prospa­va­ne no­ći, upao u re­dak­ci­ju "Knji­žev­nih no­vi­na", kod Ta­na­si­ja Mla­de­no­vi­ća, ta­da­šnjeg ured­ni­ka. Pio je za­jed­no sa Dra­ga­nom Ko­lun­dži­jom ka­fu. Ta­sa ga je ube­đi­vao da se ma­ne pi­ća, a Bran­ko ga je sa­mo mut­no gle­dao. Kad je u Redak­ci­ju ušao pe­snik Mi­lan De­di­nac, Bran­ko ga ona­ko upi­ta: "Go­spo­di­ne De­di­nac, vi ste na­pi­sa­li po­e­mu 'Jav­na pti­ca' že­le­ći da srp­skoj po­e­zi­ji po­da­ri­te stih 'Uli­ca je pti­ca ko­ja ni­sko le­ti'. Če­kam sa­mo da ovo se­lja­če sa Ko­za­re (i po­ka­za na Ko­lun­dži­ju) po­no­vo na­pi­še lep­ši stih". Ta­na­si­je ga na to pre­ki­de: "Bran­ko, bo­ga ti tvo­ga, što mi vre­đaš pri­ja­te­lja".
Ni­je se Bran­ko mno­go oba­zi­rao na te Ta­si­ne opa­ske. Jer, pi­sca po­e­me "Mo­re pre ne­go usnim" za­o­ku­plja­le su dru­ge brige. To ka­že i u pr­vom de­lu pe­sme: "Svet ne­sta­je po­la­ko. Za­gle­da­ni svi su / U la­žlji­vo vre­me na zi­du: o haj­de­mo! / Gra­ni­ce u ko­ji­ma ži­vi­mo ni­su / Gra­ni­ce u ko­ji­ma umi­rem. Opo­ra noć mr­tva te­la, / mr­tvo je sun­ce al osta­ju du­bi­ne. / Noćas bi vo­da sa­mu se­be hte­la / da is­pi­je do dna i da ot­po­či­ne".

PRE dve go­di­ne Ra­do­mir Ra­de­no­vić Ra­vid ob­ja­vio je u "Knji­žev­nim no­vi­na­ma" esej "Vi­so­ko ras­pe­va­na ko­slu­o­lo­gi­ja i fi­lozo­fi­ja va­tre" u ko­jem ka­že da tre­ba da od­ba­ci­mo pr­lja­ve la­ži i bu­da­la­šti­ne o Bran­ko­vom sa­mo­ve­ša­nju i o nje­mu kao pe­sni­ku smr­ti: "Milj­ko­vić se gra­dio i iz­gra­dio va­trom! Va­trom je do­veo svo­je na­dah­nu­će i ret­ko sup­til­nu neo­sim­bo­li­stičku ose­ćaj­nost i sen­zi­bi­li­tet u ener­get­sko i vi­zo­nar­sko po­lje vi­so­kog na­po­na..."

Re­ći će po­vo­dom Bran­ko­ve po­e­zi­je ovaj knji­žev­nik ma­lo ra­ni­je i to da je vre­me ovo sa­da i ov­de jed­no stra­šno osiguranje mo­ra­la sva­ke mar­gi­na­li­za­ci­je stva­ra­lač­kih i ne­za­vi­snih vred­no­sti, vre­me is­ti­ca­nja de­re­ča­vih za­sta­va duovnog na­si­lja, pra­zno­ve­ri­ca i kri­mi­nal­nih ne­po­čin­sta­va. Već de­ce­ni­ja­ma i du­že i du­blje i ši­re no po uža­sa­va­ju­ćem oskud­nom vre­men­skom pro­ti­ca­nju, uz pre­vi­še kr­va­vu bu­ku i bes rat­nih (i po­rat­nih) pa­sa i psi­ho­pat­skih ave­ti i novokompo­no­va­nih bo­ga­ta­ša i pro­mu­ćur­nih ma­fi­ja­ša - umno­ža­va­ju se va­pa­ji emo­tiv­nih i pra­ved­nih pod­vi­žni­ka za ma­lo sve­ži­ne, a tu sve­ži­nu sve­ta znao je da ot­kri­je sa­mo Milj­ko­vić: Tre­ba ići na kraj sve­ta i na­ći ro­su na tra­vi! (re­ći Miljkovića), a na­vo­di Vi­de­no­vić.

Kod Milj­ko­vi­ća je sve u kraj­no­sti, na­ro­či­to va­tra. Ona je hlad­na: "O hlad­na va­tro ko­ja iz­ga­raš /Svud oko me­ne a dan ne stva­raš"; stvar­na: "Dr­žim u ru­ci va­tru kao da je /To ne­što stvar­no, an­đe­le sa zi­da"; tru­la: "U fru­li pla­me­no­vi tru­li /Ka­zaše pe­peo i glas usnu­li".

U du­gom pred­go­vo­ru knji­zi "Iza­bra­ne pe­sme" (Ko­lo", SKZ) Slo­bo­dan Ra­ki­tić pi­še: "Va­žno svoj­stvo Milj­ko­vi­će­ve po­e­zi­je i nje­go­vog pe­snič­kog po­stup­ka je­ste stal­na te­žnja ka pro­me­ni. Knji­ga "Va­tra i ni­šta" pred­sta­vlja za­vr­šni čin ono­ga što je u zbir­ci "Uza­lud je bu­dim" su­štin­sko: po­e­zi­ja kao se­ća­nje. U de­lu "Po­re­klo na­de", ka­ko je to pri­me­tio No­vi­ca Pet­ović, do­šlo je do svo­je­vr­sne in­ver­zi­je po­e­zi­je u po­e­ti­ku, a po­e­ti­ke u po­e­zi­ju."

Da­lje Ra­ki­tić ka­že da u "Po­re­klu na­de" Milj­ko­vić na iro­nič­no-po­le­mič­ki na­čin na­sto­ji da po­rek­ne i do­ve­de u pi­ta­nje sve što je do ta­da re­kao, ali ne da bi to i po­ni­štio, ne­go da bi ga is­ta­kao. Stil­ska sred­stva su sve­de­na, bez su­vi­šnih me­ta­fo­ra i epi­te­ta, a u prvom pla­nu je iro­ni­ja, hu­mor, igra. Milj­ko­vić sla­vi moć po­e­zi­je, moć me­ta­fo­re, kap ma­sti­la (šta sve mo­že u nju da sta­ne?), ali ima i iz­ra­zi­to kri­tič­ki od­nos. I to je je­dan od nje­go­vih pa­ra­dok­sa.

Nje­gov drug iz po­kre­ta neo­sim­bo­li­sta, Ko­sta Di­mi­tri­je­vić, pi­še: Se­ća­nja na pr­vi su­sret s Bran­kom za­po­či­nju 1954. Bi­la je ka­sna je­sen. Sta­ze naj­lep­šeg par­ka Ka­le­meg­da­na pre­kri­lo je žu­to, već spa­ru­še­no li­šće. Pre­ko pu­ta par­ka, naj­če­šće smo se­de­li u čitaoni­ci Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke ot­kri­va­ju­ći u ono to­ta­li­tar­no vre­me ne­po­zna­te me­đu­rat­ne pe­sni­ke Mi­lo­ša Crnjan­skog, Rast­ka Petrovi­ća, Si­mu Pan­du­ro­vi­ća.


Piše: Dušan Stanković
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: