sledeća tema »

[Angelina]

*

BRANKO MILJKOVIĆ — ORFEJ SRPSKE POETIKE 7 & 8

SLUTIO SMRT

Bre, bre, ro­de moj što se ču­diš, Mi­le! Je­ste, ov­de sti­že Bran­ko zva­ni Bal­zak iz Niš, ali za­pam­ti da on ni­je kao ti šabač­ka či­vi­ja. Ako baš ho­ćeš da se is­tak­neš po­zna­va­njem mog ni­škog na­dim­ka, mo­raš za­pam­ti­ti i za po­tom­stvo za­be­le­ži­ti da sa­da­šnji drug Bal­zak ne­će pi­sa­ti "Ljud­sku ko­me­di­ju" ne­go "Ljud­sku tra­ge­di­ju". A za nju do­volj­no je po­gle­da­ti ka­ko ži­vo­ti­nja­ri­mo.

Ovo je re­kao Bran­ko Milj­ko­vić Mi­o­dra­gu Mla­de­no­vi­ću ko­ji je na ka­le­meg­dan­skoj klu­pi se­deo sa Ko­stom Di­mi­tri­je­vi­ćem. Ko­sta ga je ta­da po­zna­vao. Bran­ko je seo na klu­pu i re­zig­ni­ra­no po­čeo da pri­ča o "lju­di­ma sa dna" ko­jih ima go­to­vo na sva­kom ko­ra­ku, ali da pred­rat­ni nad­re­a­li­sti, si­no­vi ra­ni­je bur­žo­a­zi­je i bo­ga­ta­ša (mi­slio je ve­ro­vat­no na Du­ša­na Ma­ti­ća, Alek­san­dra Vu­ča, Lju­bi­šu Jo­ci­ća i ge­ne­ra­la Ko­ču Po­po­vi­ća) i da­nas za­u­zi­ma­ju naj­bo­lja me­sta u dru­štvu ža­re­ći i pa­le­ći i u obla­sti kul­tu­re.

U pe­smi "Po­hva­la sve­tu" Milj­ko­vić pe­va: "Ne is­pu­štaj me sve­te/Ne idi na­iv­na la­sto// Ne po­vre­di­te ze­mlju/Ne di­raj­te va­zduh/Ne uči­ni­te ni­ka­kvo zlo vo­di/Ne po­sva­đaj­te me sa va­trom/Pu­sti­te me da ko­ra­čam/Pre­ma se­bi kao pre­ma svom ci­lju//Pu­sti­te me da go­vo­rim vo­di/Da go­vo­rim ze­mlji/I pti­ci ko­ja ži­vi od va­zdu­ha/Glas moj is­pru­žen kao ži­vac/Pu­sti­te me da go­vo­rim/Dok ima va­tre u me­ni/Mo­žda će­mo jed­nom mo­ći/Da to što ka­že­mo do­dir­ne­mo ru­ka­ma//Ne na­pu­štaj me sve­te/Ne idi na­iv­na la­sto."

Go­di­ne 1986. Dra­gan Ko­lun­dži­ja ob­ja­vio je tekst "Noć ko­ja ga ni­je ubi­la" u ko­jem se pri­se­ća pri­če Bran­ka Milj­ko­vi­ća: Kao da mu glas ču­jem dok u ba­šti ka­fea "Te­ra­zi­je", za sto­lom oku­plje­nim neo­sim­bo­li­sti­ma svo­jim, Dra­ga­nu Je­re­mi­ću, Žiki La­zi­ću, Bo­ži­da­ru Ti­mo­ti­je­vi­ću, Mi­lo­va­nu Da­noj­li­ću i me­ni, va­tre­no opi­su­je sa­mo jed­nu noć, a ni­jed­nu dru­gu i ni­je­dan dan svog krat­kog let­njeg od­mo­ra na Ja­strep­cu. Ta­da još ni­je bio na­pi­sao sti­ho­ve: "Noć su­vi­še ve­li­ka za mo­je zve­zdano če­lo/ i dr­vo je re­klo ne­moj Ju­tro mo­je be­lo/ ime ti svo­je osta­vljam kadne mo­gu da se vra­tim".

U du­žim se­ća­nji­ma ko­je je ob­ja­vio Ta­na­si­je Mla­de­no­vić u vi­še na­sta­va­ka u "Ni­nu" 1992. pi­še da se sa pi­scem zbirke "Va­tra i ni­šta" upo­znao ka­da je ovaj ob­ja­vio "Uza­lud je bu­dim". Do­šao je u re­dak­ci­ju "Knji­žev­nih no­vi­na" i od tada su po­sta­li ve­li­ki pri­ja­te­lji. Ta­sa, "sta­ri vuk" po­e­zi­je ali i Par­ti­je, pri­mio je mla­dog pe­sni­ka kao svog si­na. I stal­no su od­la­zi­li je­dan dru­go­me u ku­ću, ali ni­ka­da ni­su za­jed­no se­de­li po ka­fa­na­ma. Bran­ko mu je pri­čao da ne­će ni­ka­da da zavr­ši fa­kul­tet, ma­da je ap­so­vi­rao sa de­set­ka­ma, jer mu di­po­lo­ma fi­lo­zo­fi­je ni­je po­treb­na.

— Da­nas či­ta­mo u štam­pi da su, ne­dav­no pro­na­đe­ni do­ka­zi da su Je­se­njin i Ma­ja­kov­ski, u stva­ri, ubi­je­ni i da o njihovom sa­mo­u­bi­stvu ne­ma ni go­vo­ra. Mo­gu sa­mo da za­mi­slim šta bi Bran­ko na sve to re­kao — pi­sao je Mla­de­no­vić. — Če­sto smo, ina­če, ras­pra­vlja­li o smr­ti. Po­vod da su bi­li ili knji­žev­nost ili ne­či­ja smrt. Jed­nom sam mu, se­ćam se, re­kao da me mno­go gri­ze to što sam zbog če­tvo­ro­go­di­šnjeg ra­to­va­nja, što zbog po­du­žeg po­sle­rat­nog po­li­tič­kog i društvenog ra­da iz­gu­bio mno­go vre­me­na, i da sam zbog to­ga če­sto na br­zi­nu pi­sao svo­je sti­ho­ve.

Bi­lo je to 1960, ta­ko re­ći uoči sa­me nje­go­ve tra­gič­ne smr­ti. Bran­ko je ta­da Ta­si upor­no tvr­dio da ne tre­ba da bri­ne o tome, da će, pre­ma nje­go­vom pred­o­se­ća­nju još do­sta du­go po­ži­ve­ti (Bran­ko je sve po­go­dio, kao Bož­ji čo­vek) i pre­ma to­me da će na­pi­sa­ti no­ve knji­ge. Još mu je re­kao i da je ono što je bio do ta­da na­pi­sao do­volj­no. Za se­be je Bran­ko tvr­dio da slu­ti, i da čak zna, da mu ni­je dat dug vek! Mo­že se za­mi­sli­ti ka­kva je bi­la Ta­si­na re­ak­ci­ja na ova­kva nje­go­va pred­vi­đa­nja.

Mi­šlje­nje Mla­de­no­vi­će­vo je bi­lo da je čo­vek je­di­no bi­će ko­je zna da se sva­ki ži­vot za­vr­ša­va smr­ću. Smr­ću je čo­vek stalno ob­u­zet, kao što je i Er­nest Jin­ger tvr­dio da je smrt čo­ve­ko­va naj­du­blja uspo­me­na. Mi ži­vi­mo, pi­sao je Ta­sa i kao što je Bran­ko ži­veo, sa stal­nom mi­šlju o smr­ti ko­ja mo­že sva­kog tre­na da na­stu­pi...


DRVO SMRTI 

U SRP­SKOJ štam­pi i u be­o­grad­skim ča­so­pi­si­ma tek po­sle Bro­zo­ve smr­ti po­če­lo je da se pi­še na­ve­li­ko o (sa­mo)ubi­stvu Bran­ka Milj­ko­vi­ća. Jed­na od ver­zi­ja za­što je Bran­ko na­stra­dao u za­gre­bač­koj šu­mi go­vo­ri da su nje­ga ubi­li ni­ko dru­gi no usta­ški po­da­ni­ci ko­ji su još ta­da, de­se­tak go­di­na pre pojave "mas-po­kre­ta" u Hr­vat­skoj po­če­li da zbi­ja­ju svo­je redove ra­di ot­ce­plje­nja od Ju­go­sla­vi­je. Bran­ko je bio ve­li­ko­sr­bin, a u to vre­me, pre ne­go što će tra­gič­no za­vr­ši­ti imao je čak i so­bu u ku­ći Sav­ke Dap­če­vić - Ku­čar, ta­da funk­ci­o­ne­ra KPH.

Sav­ki­na mla­đa ćer­ka le­pu­ška­sta Na­da bi­la je za­lju­blje­na u Bran­ka, a nje­na sta­ri­ja se­stra bi­la je uda­ta za hr­vat­skog naci­o­na­li­stu i pe­va­ča Vi­cu Vu­ko­va, ko­ji će ka­sni­je pre­be­ći u Austra­li­ju i di­rekt­no se sta­vi­ti u slu­žbu usta­štva i ru­še­nja na­še ze­mlje.

I Ta­na­si­je Mla­de­no­vić u svo­jim du­gim uspo­me­na­ma na Bran­ka osvr­će se u pri­či "Sum­nji­va is­tra­ga". Vest o Bran­ko­voj smr­ti za­te­kla je Ta­su u Ita­li­ji gde je slu­žbe­no bo­ra­vio kao dr­žav­ni pred­stav­nik. Dva da­na po­sle Bran­ko­ve sa­hra­ne u Beo­gra­du, Mla­de­no­vić je sa Milj­ko­vi­će­vim ro­di­te­lji­ma, Ma­ri­jom i Gli­šom, oti­šao u Za­greb da sa­zna ne­što vi­še o pesnikovoj smr­ti. Ta­mo se su­sreo sa pi­sci­ma, a raz­go­va­rao je i sa lju­di­ma iz SUP ko­ji su vo­di­li is­tra­gu o Bran­ko­vom samo­u­bi­stvu.

Ob­i­šao je Ta­sa i me­sto gde je pro­na­đe­no te­lo Milj­ko­vi­ća. Dr­vo je po nje­go­vim re­či­ma bi­lo vi­še ne­go ta­na­šno da iz­dr­ži ljud­sko telo nor­mal­ne te­ži­ne. Po­se­tio je i po­ro­di­cu ko­ja je u bli­zi­ni sta­no­va­la. Ti lju­di su mu re­kli da su te no­ći iz­me­đu 11. i 12. fe­bru­a­ra, čuli ve­li­ku ga­la­mu, vri­sku, za­po­ma­ga­nje, ali da ni­su sme­li da iza­đu iz ku­će, jer je u tom kra­ju bi­lo opa­sno no­ću ho­da­ti.

Na­vo­di Mla­de­no­vić i iz­ja­vu pe­sni­ki­nje Do­bri­le Ni­ko­lić ko­ja je te ve­če­ri bi­la s Bran­kom do 23 ča­sa, jer je ima­la do­go­vor da sledećeg ju­tra za­jed­no vo­zom kre­nu za Be­o­grad. U bli­zi­ni su ih ta­da, gde se tra­gi­čan do­ga­đaj zbio, pre­sre­li lju­di sum­nji­vog izgleda, da su pro­sto od­vu­kli Bran­ka sa so­bom, a da je ona je­dva us­pe­la da po­beg­ne. Nje­nog sve­do­če­nja u spi­si­ma ni­je bi­lo, a ni­je bi­lo ni iz­ja­va knji­žev­ni­ka Zvo­ni­mi­ra Go­lo­ba i Ire­ne Vr­kljan. Ni­ti bi­lo kog dru­gog hr­vat­skog knji­žev­ni­ka. Sa­ma či­nje­ni­ca da je Bran­ko na­đen u Jan­dri­će­voj uli­ci, pred ku­ćom tog i tog bro­ja, ka­ko vi­si na dr­ve­tu, uze­ta je kao ne­po­bi­tan do­kaz da je iz­vr­šio samoubi­stvo, ču­di se Ta­na­si­je Mla­de­no­vić.

Uz mno­ge još sum­nje, Ta­sa u ovom tek­stu na­vo­di i re­či Bran­ko­vih ro­di­te­lja ko­ji su mu ka­za­li da su, ka­da su ga obla­či­li, vi­de­li da mu je ce­lo te­lo bi­lo u mo­dri­ca­ma, na­ro­či­to po le­đi­ma. "Uz za­pi­snik, pi­še Mla­de­no­vić, ni­sam vi­deo ni le­kar­ski na­laz, ni­ti na­laz struč­nja­ka iz pro­sek­tu­re, što se u ta­kvim slu­ča­je­vi­ma oba­ve­zno zah­te­va i oba­ve­zno pri­la­že u is­tra­žnom po­stup­ku".

Ka­že za­tim Mla­de­no­vić i ovo: "Naj­no­vi­ji do­ga­đa­ji u Hr­vat­skoj (ova "Se­ća­nja" ob­ja­vio je 1992), ob­na­vlja­nje ge­no­ci­da i ni­ka­kvim mo­ral­nim ob­zi­ri­ma ome­đe­na, svi­re­pa bor­ba ko­ju su po­ve­li pro­tiv sve­ga što je srp­sko, uve­ra­va me de­fi­ni­tiv­no da Bran­ko Milj­ko­vić ni­je samoubica, već da je mučki ubijen".

Po­šli smo tra­gom Ta­si­nog se­ća­nja, pa smo po­tra­ži­li i "sve­do­če­nje" iz te po­sled­nje no­ći ži­vo­ta Bran­ka Milj­ko­vi­ća ko­ju je pro­veo sa zvo­ni­mi­rom Go­lo­bom. U ve­li­kom tek­stu ob­ja­vlje­nom 12. fe­bru­a­ra 1965. u za­gre­bač­kom "Te­le­gra­mu" Go­lob pi­še: "Onog po­sled­njeg po­sle­po­dne­va se­de­li smo ne­ko­li­ko sa­ti zajedno i raz­go­va­ra­li o knji­žev­no­sti (a ni s kim se ni­je mo­glo s to­li­ko za­do­volj­stva raz­go­va­ra­ti o stvara­la­štvu, jer on je raz­mi­šljao o raz­lo­zi­ma na­do­pu­nja­ju­ći sa­go­vor­ni­ka, bez že­lje da se su­prot­sta­vi sa­mo zbog to­ga da bi po­ka­zao svo­ju su­per­i­or­nost), govorili smo o to­me šta tre­ba do­vr­ši­ti, a što zapo­če­ti, i o pla­no­vi­ma ko­ji su do­volj­no zre­li da bu­du otvo­re­ni".

Go­lob za­tim tvr­di da je pred njim ta­da se­deo čo­vek na pra­gu ži­vo­ta i ni­šta, ni jed­na reč, ni jed­na sum­nja ni­je go­vo­ri­la o to­me da bu­duć­nost za nje­ga vi­še ne po­sto­ji. Ras­ta­li su se oko 17 ča­so­va na Tr­gu Re­pu­bli­ke ko­ji je bio oba­sjan zim­skim sun­cem. Bran­ko je ta­da, pi­še Go­lob, oti­šao u su­sret smr­ti kao da ide u su­sret ži­vo­tu, ne is­pu­niv­ši ni jed­no je­di­no obe­ća­nje ko­je je dao sa­mo­me se­bi...

Piše: Dušan Stanković

[Angelina]

*

BRANKO MILJKOVIĆ — ORFEJ SRPSKE POETIKE 9 & 10

SAGOREO U VATRI

Ka­da je pre de­se­tak go­di­na ob­ja­vlje­na "Po­hva­la sve­tu", ra­ne pe­sme Bran­ka Milj­ko­vi­ća ko­je je pri­re­dio Di­mi­tri­je Mi­len­ko­vić, kri­ti­čar Če­do­mir Mir­ko­vić je na­pi­sao: "Op­se­siv­na mi­sao da pe­sme tra­že gla­vu onog ko­ji ih je stvo­rio uokvi­ru­je ce­lo­ku­pan Milj­ko­vi­ćev opus. U ra­nim pe­sma­ma, ova mi­sao po­vre­me­no de­lu­je kao ra­ci­o­nal­no opre­de­lje­nje, da bi vre­me­nom i po­ste­pe­no do­bi­ja­la preg­nant­nost istin­skog uve­re­nja i lič­nog ot­kri­ća".

Po­vo­dom ob­ja­vlji­va­nja zbir­ke "Glas pri­ja­te­lja Bran­ku Milj­ko­vi­ću" u ko­joj su se na­šle pe­sme Ste­va­na Raič­ko­vi­ća, Iva­na V. La­li­ća, Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća, Bo­ži­da­ra Šu­ji­ce, Alek­san­dra Ri­sto­vi­ća, Vla­de Gotovca, Mi­lo­va­na Da­noj­li­ća, dr Ra­di­vo­je Mi­kić na­pi­sao je esej "Sti­ho­ve lo­zin­ke". On ka­že da su razlozi za Milj­ko­vi­ćev uti­caj na pe­sni­ke ne­ko­li­ko knji­žev­nih ge­ne­ra­ci­ja sva­ka­ko i zbog to­ga što je reč o pe­sni­ku ko­ji je mo­žda iz­ra­zi­ti­je od ne­kih dru­gih na­pra­vio most iz­me­đu me­đu­rat­ne knji­žev­ne avangarde i ne­kih vi­do­va po­sle­rat­nog mo­der­ni­zma, ostva­ru­ju­ći pri to­me i sna­žnu ve­zu sa na­šom folklor­nomi­to­lo­škom sfe­rom.

"Princ pe­sni­ka" je, me­đu­tim, po ob­ja­vlji­va­nju zbir­ke "Va­tra i ni­šta" sep­tem­bra 1960. dao in­ter­vju "Ni­nu" u ko­jem je za­be­le­že­no i ovo:

— Ka­kvo ste de­tinj­stvo ima­li?
— Tu­žno, rat­no...
— Ka­da ste se naj­vi­še upla­ši­li?
— Sa­mo jed­nom, ka­da mi se uči­ni­lo da vi­še ne­ću na­pi­sa­ti ni jed­nu pe­smu.
— Da li ste ne­što za­bo­ra­vi­li u ži­vo­tu?
— Za­bo­ra­vio sam mno­go to­ga. Pi­šem pe­sme da bih se se­tio šta sam sve to imao.
— Da li bi­ste vo­le­li da po­no­vo uči­te da ho­da­te i go­vo­ri­te?
— Uvek se po­no­vo učim us­prav­nom ho­du i go­vo­ru.
— Va­ša omi­lje­na po­slov­ca?
— "Pra­znu gla­vu ve­tar no­si".
— Šta mi­sli­te o vre­me­nu — su­di­ji?
— Vre­me je la­žno, ali sud nje­gov je isti­nit!

Ni Milj­ko­vi­će­va lek­ti­ra ni­je slu­čaj­na. Ne­slu­čaj­na su i ime­na "Se­dam mr­tvih pe­sni­ka" o ko­ji­ma Milj­ko­vić pe­va: Bran­ko, Njegoš, La­za, Dis, Tin, Na­sta­si­je­vić, Go­ran. On je u nji­ma"pre­po­zna­vao", bar u jed­nom tre­nut­ku, isto­vet­ni tra­gič­ni zvuk i mi­sao, jer je ta­kvim hteo da ih vi­di. Za­to ni­je ni slu­čaj­no što je izja­vio: "Pe­sni­ci su uvek pod uti­skom tra­gič­nog Ikarovog le­ta. Po­e­zi­ju sam po­čeo da pi­šem iz stra­ha".

Tim po­vo­dom Pe­tar Dža­džić je na­pi­sao: "Sa­go­reo je Milj­ko­vić br­zo u san­gvi­nič­noj stal­noj na­pe­to­sti, ko­ja je uze­la fatalan obrt u ve­li­kom opa­snom pla­me­nu svo­je kon­tem­pla­tiv­ne i pe­snič­ke stra­sti. Da poe­zi­ja za nje­ga ni­je bi­la sa­mo sred­stvo iz­ra­za već i na­čin ži­vlje­nja, sud­bin­ska oba­ve­za, da su izgovo­re­ne re­či ima­le te­ži­nu stvar­nih do­ga­đa­ja, dokazao je či­nom bez opo­zi­va".

Go­di­ne 1956. ob­ja­vljen je u "Mla­doj kul­tu­ri" pri­log pod na­slo­vom "Reč je o neo­sim­bo­li­zmu". Gru­pa ko­ja je bro­ja­la de­vet stva­ra­la­ca na­sta­la je iz že­lje da se, ka­ko je sta­ja­lo u pro­gram­skoj "iz­ja­vi" Bo­ži­da­ra Ti­mo­ti­je­vi­ća, "dru­ga po­sle­rat­na ge­ne­ra­ci­ja knji­žev­ni­ka, me­đu nji­ma je bio i Bran­ko Milj­ko­vić oku­pi oko je­din­stve­nog pro­gram­skog ci­lja". Pre­ma Ti­mo­ti­je­vi­ću, pra­va umet­nost je­ste u "je­din­stvu naj­bo­ljeg, a ne u efe­mer­nom spo­re­nju iz­me­đu mo­der­ni­sta i re­a­li­sta". U jed­nom raz­go­vo­ru Milj­ko­vić je na pi­ta­nje ka­kve su nje­go­ve ve­ze sa nad­re­a­li­zmom, ka­zao: "Rod­bin­ske, jer se­be sma­tram unu­kom nad­re­a­li­sta. Po­ku­ša­vam da u svom pe­snič­kom po­stup­ku iz­mi­rim sim­bo­li­stič­ku i nad­re­a­li­stič­ku po­e­ti­ku".

Ob­ja­šnja­va­ju­ći iz da­na­šnjeg vre­me­na osnov­ne po­stav­ke Milj­ko­vi­će­ve neo­sim­bo­li­stič­ke po­e­zi­je, Slobodan Ra­ki­tić ka­že da je to u stva­ri bio po­ku­šaj ob­no­ve du­hov­no­sti, i to one du­hov­no­sti ko­ja je bi­la sa­svim prog­na­na iz srp­ske knji­žev­no­sti. U naj­bo­ljim Milj­ko­vi­će­vim pe­snič­kim ostva­re­nji­ma do­šlo je do de­lo­tvor­nog spo­ja kla­sič­nog i mo­der­no.

Baš kao što je pe­vao Bran­ko u "Za­mo­re­noj pe­smi" ko­ja se za­vr­ša­va sti­ho­vi­ma: "Al ne­reč ka­že /ka­sno/ je / ne­cve­ta ka­že/ noć/ je/ Nep­ti­ca ka­že/ plam/ je/ A je ka­že ni­je/ Na to pti­ca opsu­je/ Cvet ka­že to je pa­kao/ Pr­va reč se još ro­di­la ni­je".


IZGOREO U GOVORU

Iako je pro­šlo 45 go­di­na od smr­ti Bran­ka Milj­ko­vi­ća, mo­glo bi se već sa­da za­klju­či­ti za nje­go­vo pe­sni­štvo kao što je i on na­pi­sao: "sve što pro­đe več­nost jed­na bi­va". Za nje­go­vu po­e­zi­ju se mo­že re­ći ono što je o sa­mom se­bi re­kao ru­ski pe­snik Alek­san­dar Blok, da je on glav­ni ju­nak svo­je po­e­zi­je.

Ka­ko pri­me­ću­je Slo­bo­dan Ra­ki­tić, Milj­ko­vić je, bio pro­rok sop­stve­nog kra­ja. "Smr­to­no­san je ži­vot, al smr­ti odo­le­va", ili pak "Sre­ćan ko svo­ju pe­smu ne pla­ti gla­vom". Mi­lo­van Da­noj­lić je če­sto go­vo­rio: "Bran­ko je lu­cid­ni­ji, obra­zo­va­ni­ji i stra­sni­ji od svih nas". A Bo­ži­dar Ti­mo­ti­je­vić u pi­smu će mu do­pi­sa­ti: "Zar ne, dra­gi moj pri­ja­te­lju Bran­ko, da sa na­šom gla­vom po­či­nje no­vi ma­li svet u ko­ji za­i­sta niko pri­stu­pa ne­ma. Mo­žda to zna­či iz­ve­snu pri­vid­nu od­sut­nost na­šu iz ovog sve­ta, ali, ipak mi smo tu".

U "Knji­žev­nim no­vi­na­ma" ba­vi se pro­ble­mom ro­do­lju­blja u pe­smi, pa pi­še: "Po­li­tič­ku pe­smu sa svim obe­lež­ji­ma mo­der­nog i slo­bod­nog stva­ra­la­štva pr­vi su ob­no­vi­li po­sle 1950. go­di­ne Vas­ko Po­pa i Mi­o­drag Pa­vlo­vić. Oni su po­li­tič­ku pe­smu oslo­bo­di­li ogra­ni­če­ne, dnev­ne prak­ti­ci­stič­ke na­me­re, oslo­bo­di­li je pol­tro­ne­ri­je i vra­ti­li ne­vi­nost či­stog ljud­skog ka­zi­va­nja ko­je ra­đa ve­ru, ube­đe­nje i isto­rij­sko osećanje stvar­no­sti".

U raz­go­vo­ru ko­ji je Ma­ti­ja Beć­ko­vić sa Milj­ko­vi­ćem vo­dio za list "Du­ga", na pi­ta­nje "Ko­ji je naj­kra­ći put do uspe­ha?" Bran­ko od­go­va­ra: "Iza­be­ri­te iz­me­đu ova dva od­go­vo­ra: slep­ci zna­ju naj­kra­ći put, i la­žni pu­te­vi su — naj­kra­ći". Na pi­ta­nje "Da li ste skrom­ni?", Milj­ko­vić od­go­va­ra: "Ume­sto od­go­vo­ra nave­šću vam stih iz svo­je pr­ve knji­ge: Mo­joj oho­lo­sti mo­re do ko­le­na!". Ta­da je, ina­če iz­ja­vio da od svo­je ge­ne­ra­ci­je naj­vi­še ce­ni pe­sni­ke Bo­ži­da­ra Šu­ji­cu, Dra­ga­na Kolundžiju, Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća i Ma­ti­ju Beć­ko­vi­ća. Ove od­go­vo­re na­veo je Ra­do­van Po­po­vić u knji­zi "Princ pe­sni­ka".

U se­ća­nji­ma ko­je je ob­ja­vio Ste­van Ra­ič­ko­vić ve­li­ki pe­snik se pri­se­ća svog sa­bra­ta Bran­ka či­ja je tragič­na smrt ba­ci­la go­to­vo sa­bla­snosve­tlo na sve njih ko­ji su se za­de­si­li u nje­go­voj bli­žoj ili da­ljoj oko­li­ni: "Bran­ko je bio ve­ro­vat­no naj­lu­cid­ni­ji pe­snik ko­ga sam ika­da upo­znao... ili sam ta­kav neponovljiv uti­sak mo­žda ste­kao po­sred­stvom nje­go­ve ne­nad­ma­šne elo­kven­ci­je u ko­joj je pro­sto goreo kad iz­vu­če ka­kvu spa­so­no­snu nit za svo­je do­ka­ze o sa­moj su­šti­ni po­e­zi­je... Vo­leo sam ovog naj­ta­len­to­va­ni­jeg i naj­o­bra­zo­va­ni­jeg mla­di­ća po­sle­rat­ne srp­ske po­e­zi­je... Na­pi­sao je je­dan so­net o me­ni i je­dan esej o mo­joj po­e­zi­ji. I ja sam na­pi­sao pe­smu o nje­mu, za esej sam mu, mo­žda i za­u­vek ostao du­žnik...".

Kri­ti­čar dr Ra­di­vo­je Mi­kić sma­tra u knji­zi "Or­fe­jev dvoj­nik" da je Bran­ko Milj­ko­vić je­dan od pe­sni­ka iz či­jih tek­sto­va vr­lo če­sto pro­vi­ru­je se­ća­nje na ono što mu pret­ho­di, sve­jed­no da li je reč o grč­koj mito­lo­gi­ji, na­ci­o­nal­nom pre­da­nju ili do­ma­ćoj knji­žev­noj tra­di­ci­ji. Otu­da je okol­nost da se pe­snič­ka umet­nost mo­ra po­sma­tra­ti kao pro­iz­vod kul­tu­re, i to "po­od­ma­kle kul­tu­re", neo­bič­no va­žna kad se pretvo­ri u ana­li­tič­ko oru­đe za raz­u­me­va­nje sa­vre­me­ne po­e­zi­je.

Evo ka­ko je to iz­ra­zio Bran­ko u pe­smi "Ako ka­že­mo": "Ako ka­že­mo /re­kli smo što ni­smo hte­li re­ći/ Ako ću­ti­mo ni­smo ni­šta re­kli/ ali smo mno­go pre­ću­ta­li. Ili još jed­no­stav­ni­je pe­sme od jed­nog i dva sti­ha: "Spa­va­či" ("Bu­dan ja kra­dem ono što oni sa­nja­ju") i "Cvet" ("Evo cve­ta do­volj­no sme­log da mi­ri­še/ Na pra­znom me­stu i u uspo­me­ni").

U pe­sma­ma pi­sa­nim u po­sled­njim da­ni­ma one pod­se­ća­ju na di­ja­lo­ge o po­e­zi­ji, ži­vo­tu i smr­ti. One su i uz­bu­dlji­vo sve­do­čan­stvo, o dra­mi mla­dog pe­sni­ka. Pri­me­tio je da su nji­ho­vi na­slo­vi uop­šte­ni ("Očaj­na pe­sma", "Ve­se­la pe­sma", "Za­jed­nič­ka pe­sma", "Pe­sma za moj 27. ro­đen­dan", "Pri­ja­te­lju putniku", "Prija­te­lju pe­sni­ku"), a sa­dr­žaj du­bo­ko li­čan, ali ni­šta ma­nje uni­ver­za­lan. A Pe­tar Dža­džić, do­bar po­zna­va­lac nje­go­vog de­la u ese­ju "Bran­ko Milj­ko­vić ili neo­kro­ti­va reč" ka­že da je op­sed­nu­tost smr­ću ko­ju je Milj­ko­vić no­sio u svom bi­ću na­šla u nje­go­voj po­e­zi­ji plod­no tle. Svo­ju pe­smu pla­tio je gla­vom...

Piše: Dušan Stanković, 2006 | Večernje novosti

[Angelina]

*
TAJNA MILJKOVIĆEVE SMRTI
VIDOSAV  PETROVIĆ,  KNJIŽEVNIK


TAJNA MILJKOVIĆEVE SMRTI

Pojava knjige "Pesnikov uzlet" prekinula je skoro tri decenije dugo i mučno ćutanje o pesnikovom skončanju u Zagrebu

Književnik Vidosav Petrović iz Niša, autor više pripovedaka i drama, knjigom "Pesnikov uzlet — sećanja na Branka Miljkovića" (Gradina, 1988) skrenuo je pažnju tadašnje jugoslovenske javnosti iznoseći sumnje Miljkovićevih roditelja u zvanično saopštenje zagrabačkog SUP-a da je Branko izvršio samoubistvo, ali, pre svega, time što je načinio osobeno memoarsko-biografsko delo o velikom pesniku. Petrović je mladalačke dane proveo družeći se s Brankom Miljkovićem, tako da je mogao da prati njegov životni i psihološki razvoj u osobenog pesnika — "princa srpske poezije", "model pesnika", kako će ga nazivati književna kritika.

Svojevremeno pravi bestseler, knjiga "Pesnikov uzlet" doživela je nedavno i svoje treće, dopunjeno izdanje pod naslovom "Branko Miljković ili Pesnikov uzlet". Na radost ljubitelja Miljkovićeve poezije, knjiga je obogaćena novim detaljima iz pesnikovog života, imala zanimljivo predstavljanje, uz opasku da je novim poglavljem "Post festum" dobila novu, modernu romanesknu strukturu.

To je i bio povod da za čitaoce "Dnevnika" da razgovaramo sa autorom — književnikom Vidosavom Petrovićem, koji i ovim izdanjem upotpunjuje sliku o pesniku Miljkoviću, ali i ponovo inicira da se odgovornije sagledaju i uverljivije prezentiraju činjenice o pesnikovom skončanju u Zagrebu.

Zagrebački "Vjesnik" se, sa čak desetak tekstova, progromaški obrušio na tvrdnje Brankovih roditelja da je on ubijen, ali i na vašu knjigu. Čienjenica je da je tada jedino "Dnevnik", tekstom "Prinčev povratak" Pera Zupca jula 1988, stao u odbranu vaše knjige, kao iskreno i pošteno napisane, netendenciozne. Kako, sa ove distance, gledate na te napade?

■ Pojava knjige "Pesnikov uzlet" prekinula je skoro tri decenije dugo i mučno ćutanje o Brankovom skončanju u Zagrebu. Za to vreme su se uvećavale sumnje u zvanično saopštenje da je Branko doista izvršio samoubistvo, a ja naprosto nisam mogao da zaobiđem tvrdnje Brankovih roditelja da je on ubijen. Oni su ga oblačili, oni su videli tragove udaraca i njihovim rečima sumnje sam završio knjigu. To se "Vjesniku" nije dopalo i meni je donekle bila razumljiva sva ta njihova pogromaška mobilnost, jer krajnje je neugodno da u glavnom gradu jedne republike skonča jedan veliki pesnik, i to iz druge nacije i kulture, pogotovo kad su njihovi, međusobni odnosi izrazito opterećeni i prošlošću i sadašnjošću. "Vjesnikovci" jednostavno nisu hteli da vide moje navode o Brankovom komuniciranju sa smrću još u ranim i potonjim pesmama, niti navode o njegovim pokušajima da sam skonča svoj život još u Beogradu; oni su samo požurili da otklone, zataje svaku tvrdnju da je Branko ubijen u Zagrebu, mada je nepobitno da je veoma kratko vođen istražni postupak i dato neubedljivo saopštenje, uprkos nekim očiglednim stvarima... Nosio sam se mišlju da odgovorim nekim politpogromašima, ali učinio je to pesnik Pero Zubac, bilo je to vreme pogubnog upliva nacipolitike u svet informisanja i kulture i videli smo ishod.

Šta je uslovilo da se pojavi najpre drugo, a zatim i treće, dopunjeno izdanje?

■ Branko je bio beskrajna duhovna erupcija. Samo posle nekoliko dana druženja s njim bilo je moguće napisati knjigu! Ja sam se opredelio da pišem samo o onim sadržajima koji ga bliže osvetljavaju kao pesnika. Kad sam zdavaču "Gradini" ponudio rukopis prihvatili su kraću verziju, ono preostalo je čekalo. Tako ću u drugo izdanje uneti nezaobilazne stranice o Branku i nadrealizmu i još neke zanimljivosti. Međutim, u ovom trećem, u post festumu, našli su se i sadržaji koje, na zahtev Brankovih roditelja i brata Dragiše, nisam uneo ni u prvo izdanje — reč je o jednom od Brankovih strahova za oca u ratnom i poratnom periodu, a setimo se: Branko je jednom izjavio da je počeo da piše "iz straha". Tu je i priča o Branku kao "detetu ljubavi", koju su Brankovi dugo skrivali, ali i priča o njihovom poznanstvu u Splitu, gde se Branko i začeo...

Novi deo knjige sadrži još uverljivije tvrdnje Brankovih roditelja da je on ubijen u Zagrebu. Navodite iskaz Brankovih prijatelja, hrvatskog pesnika Zlatka Tomičića, skrećete pažnju na pojedine fotografije — da li je to put ka istini o Brankovom kraju?

■ Brankovi roditelji su, nekoliko dana posle sahrane, ponovo otišli u Zagreb, tada zajedno s pesnikom Tanasijem Mladenovićem, sekretarom Odbora za prosvetu - posetili su SUP, mesto Brankovog skončanja... — i vratili se još uvereniji da je Branko ubijen. Jer, nije im dato da pročitaju nalaz policije i veštaka — Tanasiju Mladenoviću jeste — a videli su službenu fotografiju Branka, sa šeširom na glavi, kraj "drvceta", kako kleči na jednom kolenu!!!

Pesnik Zlatko Tomičić je ništa manje izričit, kao i Brankovi roditelji. On zapravo u Jandričevoj ulici, na periferiji Zagreba, na mestu gde je Branko nađen uz drvo, pokazujući vlastite fotografije, koje je načinio još sredinom februara 1961. u emisiji "Portret po sećanju: Branko Miljković" TV Beograd, doslovce kaže: "To je svima čudno i do danas je ostalo nejasno, da se netko mogao objesiti o takvo drvo! Zapravo, on nije bio tu obješen — on je, ispod drveta klečao. Dakle, jedan vrlo neobičan položaj - kao da je on negde prije bio i ovdje, možda doveden."

Najzad, prokomentarisao sam fotografije koje su, samo koji dan posle pesnikove smrti, načinili Zlatko Tomičić i Dragiša Miljković, toliko je jasno da ispod tog "drvceta" Branko nije mogao da visi...

Posle svega, ja očekujem da će objektivni deo zagrebačke javnosti inicirati nadležne da prezentiraju uverljivije dokaze o Brankovom skončanju na periferiji Zagreba. U međuvremenu, treba očekivati da i Beograd progovori: prof. dr Dragan Žunić, iz Niša, na promociji knjige, s pravom je ukazao: "Ono što se dogodilo u Zagrebu s Brankom moralo je da dobije izveštaj i da ga ima tadašnja centrala u Beogradu!" Dakle, hoće li to biti predstavljeno javnosti? Hoće li to zatražiti srpska i hrvatska štampa, "vjesnikovci"? Dotle, u to da je Branko sam skončao svoj život, ostaće sumnja.


POETSKO MEDITIRANJE

U ovoj knjizi objavili ste i desetak izabranih pesama, među kojima i pesme "Uzalud je budim" i "Pesmu za moj 27. rođendan". Šta vas je opredelilo za ovaj izbor?

■ Učinio sam to na primedbu Brankovog brata Dragiše da bi ovakva knjiga mogla imati na kraju i nekoliko Brankovih najboljih pesama. Taj antologijski izbor započeo sam njegovom programskom pesmom "Uzalud je budim", u kojoj se projektuje i njegov orfejski put, i ono njegovo "uzalud". Tu su i pesme u kojima dominira Brankovo impresivno poetsko meditiranje, posebno one o moći i nemoći poezije, Brankova dramatika doživljavanja i pevanja o ovozemaljskim lepotama i protivrečnostima.

Tugomir Kostić | Novi Sad, 12. maj 2002.

[Angelina]

*
BRANKO MILJKOVIĆ


PESNIK ZAGLEDAN U NOĆ

Povodom 70. godišnjice rođenja Branka Miljkovića (1934—1961) na Zvezdari je 29. januara multimedijalno obeleženo sećanje na život i delo ovog velikog srpskog pesnika.

Zahvaljujući gostoprimstvu MZ "Lipov lad" i "Pan teatra" u njihovoj sali predstavljen je roman Koste Lozanića "Slike iz života Miljkovića", uz izvođenje monodrame o sudbini pesnika "Uzalud je budim", i adaptacija drame "Poslednji dani, zadnja noć" — čiji je autor takođe Lozanić. U Maloj galeriji "Branka Miljkovića" — ogranku Biblioteke "Vuk Karadžić" — postavljena je izložba dokumentarne građe pod nazivom "Sudbina pesnika" kao i izdanja Miljkovićeve poezije i knjiga o njemu, koje se nalaze u fondu Biblioteke.

Dvadeset devetog januara 1934. godine rođen je pesnik koji je napisao:

"Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini".

A dvadeset sedam godina kasnije, 27. januara 1961. Branko Miljković se obratio javnosti odričući se Oktobarske nagrade i svoje celokupne poezije:

"Želim da se zna da sam ja raščistio sa onim što sam naškrabao u ovo nekoliko godina. Odričem se knjige "Uzalud je budim", zbirke "Poreklo nade", zbirke "Vatra i ništa"/ žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu/ i zajedničke zbirke "Smrću protiv smrti"/ sa pesnikom i prijateljem Blažom Šćepanovićem".

Dvanaestog februara 1961, sa 27 godina, zauvek je zaćutao pesnik čiji je stih — EPITAF uklesan u memoriju generacija: "Ubi me prejaka reč". Pesnik Branko Miljković je tog dana pronađen obešen na periferiji Zagreba.

Biblioteka koja nosi ime pesnika i njeni gosti su 29. janura 2004. godine bili u poetskom svetu i tragičnom životu Branka Miljkovića. Glumac Radovan Miljanić sa odlomkom iz monodrame "Uzalud je budim", u adaptaciji i režiji Momira Lukšića (ova, kao i drama "Ubi me prejaka reč" izvode se u beogradskom "Teatru od nule"). Autor romana "Slike iz života Miljkovića" Kosta Lozanić i njegovi sagovornici, pisac Moma Dimić i pisac i književni istoričar Jovan Pejčić, govorili su o društvenim i umetničkim prilikama u kojima je živeo i stvarao pesnik. Kosta Lozanić je takođe i autor drame "Poslednji dani, zadnja noć", koju je adaptirala, režirala i izvela dramska grupa Šeste gimnazije.

"Dvor, u oktobarskoj noći, osvetljen. Unutra prijem. Grupa ljudi iz kulture stoji oko Predsednika koji ćaska sa balerinama. Među njima je i Oskar. Svi su u tamnim odelima sem Predsednika, koji nosi beli smoking... Branko na ulaznim vratima stoji u belom smokingu ispred dvojice protokolovaca, koji su preprečili ulaz... Vera uvede Branka u svečanu dvoranu i da mu znak da sačeka. Arija se završava, počinje aplauz. Vera malo priđe. Daje Oskaru znak da je Branko tu. Oskar nešto šapnu čoveku do sebe i on to diskretno saopšti Predsedniku. Operska pevačica se pokloni i ode, a na njeno mesto, na Verin znak, izlazi Branko. U momentu nastade tajac, Branko baci pogled ka publici, zaustavi ga na Predsedniku, pa poče da govori:

Kad narod otkrije tajnu kako se postaje velik
Trgovi će ostati bez spomenika
Nekad samo pesnicima dostupne tajne
biće proglašene svojinom naroda.

Kad Branko završi nasta kratak tajac, koji se pretvori u iskren i buran aplauz. Oskar i Tasa se zgledaše. Predsednik ustade i priđe Branku. Rukovaše se, razmeniše par reči, a onda, s osmehom, Predsednik opipa kvalitet Brankovog smokinga i potapša ga po ramenu.

Vera i Branko na terasi. Iznutra dopire "Nabuko". Branko je uzima za ruku.

■ Bar pola svetske poezije je napisano zato što neko nije imao hrabrosti da nekome izjavi ljubav.

Vera izvuče ruku iz njegove.

■ Branko, mi smo samo prijatelji i uvek ćemo to i ostati.

■ Pesnici nemaju prijatelja. Ili su voljeni ili su mrtvi.

■ Moram da idem — reče Vera i uđe unutra. Branko se zagleda u noć."

Tvorac grada

[Angelina]

*
BRANKO MILJKOVIĆ


KRAJ UREZAN IZNUTRA

U noći između 11. i 12. februara 1961. godine u blizini Ksaverske šume na periferiji Zagreba ubijen je pesnik Branko Miljković.  

Branko Miljković odavno je postao mitska ličnost srpskog pesništva. Mit koji se već pet decenija plete oko Miljkovićevog imena, nema sumnje, jednako je utemeljen kako delom tako i samom ličnošću, pesnikovim životom na kraju i misterioznom smrću. U srpskom pesništvu ne postoji autor kod kog je stepen identifikacije pevanja i življenja bio izrazitiji i celovitiji. Kao angažovana ličnost bez presedana u našoj književnosti, Miljković se formirao i intelektualno sazrevao u izrazito kataklizmatskom vremenu ─ bivajući svedok i očevidac ljudskih stradanja u kojima je smrt najčešće dolazila nasilno. Jednom u svest pesnika urezana iznutra, smrt je za Miljkovića postala mera svih stvari. Smrt je za njega, naposletku, bila onaj konstitutivni element bez kog pesma nije bila moguća. Otuda već u 22. godini života piše i stihove poput: smrt svoju u glavi nosim ili nesreća i posle smrti traje. Prizori rata i egzekucija koji se vezuju za rano pesnikovo detinjstvo provedeno u Nišu i Gadžinom Hanu, njegovo mladićko prvo suočenje sa zidinama od lobanja niške Ćele kule presudno su, najvećom merom određujuće, uticali na formiranje Miljkovićeve poetske ličnosti. Ovako posmatran, početak traganja za pesmom za mladog pesnika bio je, zapravo, početak traganja za smrću. Početak iskušavanja smrti, nastojanja da se smrt dokuči i pripitomi. U poemi "Svest o pesmi", posvećenoj Alenu Boskeu, on autopoetički izgovara:  

Reč smrt! Hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči

Sama pesnikova smrt, bez obzira na to da li je došla nasilno ─ što je verovatnije ─ ili ju je pak prouzrokovao sam pesnik, do danas obavijena velom tajne, bila je sasvim logičan, i uz opasnost da budem krivo shvaćen, rekao bih i sasvim prirodan završetak Miljkovićeve pesničke i ljudske drame: onaj koji peva ne zna je li to ljubav ili smrt. Njega je, kao i Majakovskog, ubio višak vlastite poetske energije, onaj revolverski pucanj iznutra. Ponekad, ne mogu se oteti utisku da je reč o samoubistvu izvedenom tuđom rukom. Shvativši poeziju kao fluidan, organski odnos prema životu i svetu, Miljković je ni u jednom trenutku nije mogao izneveriti ─ u međusobnom odmeravanju snaga pesma je ubila pesnika:  

Kad mastilo sazre u krv tad svi će znati
da isto je pevati i umirati...

Kao centralni simbol svoje poezije Miljković je najviše slavio jedan od Heraklitovih elemenata ─ vatru. Njegova treća, za života poslednja objavljena knjiga upravo i nosi naslov "Vatra i ništa". Vatra je onaj vezivni element njegove pesničke etike: Ništa nije izgubljeno u vatri, samo je sažeto, sve što nema vatre u sebi sagori ili ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo. Veran valerijevskoj definiciji poezije kao patetike uma, Miljković prvi kod nas ustanovljuje ideal pesme koja se sama peva ─ ideal pesme bez pesnika, proročki nagoveštavajući da jednom mora doći dan kada će poeziju svi pisati. Miljković nije bio ravnodušan, zanatski stvaralac poezije, niti pak patetični tribun koji bi profitirao oplakujući sudbinu svog naroda. Poezija je za njega bila sudbinska obaveza ali i način življenja, oblik više, probuđene svesti. Svesti koja istovremeno uči, upozorava ali i opominje. Bio je svakako najpopularniji jugoslovenski pesnik, prozvan princem pesnika taj epitet nosio je dostojanstveno, sve do smrti držeći kako do ličnog tako i do dostojanstva vlastite poezije. Gde god se pojavljivao Miljković je izazivao  nepodeljenu pažnju. Bio je istinski slavan.

Noć suviše velika za moje zvezdano čelo
u nekim šumama crnim nepoznatim
I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo
ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim

Branko Miljković rođen je u Nišu 1934. godine. Godine 1953. sa roditeljima prelazi u Beograd gde upisuje studije filozofije. Prvu knjigu Uzalud je budim objavio je 1957.godine. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pjesnika. Odbijao je brojne pozive da se učlani u komunističku partiju. Za vreme boravka u Beogradu ostao je upamćen po svom boemskom životu, brojnim pijanstvima, često je ulazio i obračune i tuče koje je gotovo uvek gubio. Za knjigu Vatra i ništa 1960. godine dobio je Oktobarsku nagradu Beograda nakon čega objavljuje lični rat književnim i političkim udvoricama i poltronima, što mu u beogradskoj književnoj čaršiji donosi mnogo neprijatelja. Miljković postaje predvodnik generacije boema koja je uz piće često znala da izvrgava ruglu značajne ličnosti tadašnjeg javnog i političkog života.

Kad narod otkrije tajnu kako se postaje velik
Trgovi će ostati bez spomenika

Svega mesec dana pred smrt, kroz ispovest o tragičnom ličnom emotivnom slomu, prouzrokovanim rastankom od žene koju je voleo Miljković piše prijatelju Petru Džadžiću: Moja nesreća nije puki ljubavni jad... Ona je bila osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon... Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni... Moja usamljenost je sada apsolutna... Sada moje pesme traže moju glavu. Više neka ko da me sa njima pomiri... Posle neuspelog pokušaja samoubistva vešanjem u toaletu kafane Prešerova klet Miljković seli se u Zagreb gde počinje da radi kao kulturni urednik Radio Zagreba. U pismu poslatom listu Duga 27. januara 1961. godine odriče se svega što je napisao (uključujući i pesmu Tito) što mu donosi nove probleme. U noći između 11-og i 12-og februara 1961. pronađen je obešen o vlastiti kaiš kako na kolenima visi o jednoj tankoj brezi na periferiji Zagreba. Imao je 27. godina.  

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!                    

/Pesma za moj 27. rođendan/


POEZIJU ĆE SVI PISATI

San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

ali:

hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj


"Nema mene al ima ljubavi moje..."
"Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim"
"Ako smo pali bili smo padu skloni..."

Piše: Nebojša Milenković | 11 Februar, 2007.

[Angelina]

*
NA RODNOJ KUĆI PESNIKA BRANKA MILJKOVIĆA, U NIŠU, NE POSTOJI NI SPOMEN-TABLA


PRINC JOŠ SAMO ŽIVI U PESMAMA

Lične predmete, fotografije, rukopise i prepisku roditelji dali Narodnom muzeju Spomen-soba dve godine zatvorena

AKO je Branka Miljkovića "ubila prejaka reč", onda je vlast sahranilo ćutanje o njemu. Tek 30 godina po njegovoj smrti, dežurni biografi i intelektualci "odvažili" su se da pronađu njegovu kuću u rodnom Nišu, koju je napustio 1956. godine otišavši u Beograd, na studije filozofije.

"Princ pesnika" u svom gradu danas nema nijedno svoje mesto. Rodnu kuću, u ulici Ljube Dinića 9, njegovi roditelji, Gliša i Mara, prodali su Stojanu Ranđeloviću za 800.000 starih dinara. Spomen-soba u zgradi Narodnog muzeja (bivši Arheološki muzej), u Ulici Nikole Pašića, koja sadrži dragocenu pesnikovu zaostavštinu, ne može da se poseti već dve godine.

Pesnikovi roditelji Marija i Gligorije Miljković su sve lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz kuće, prepisku, deo lične zaostavštine sa oko 400 knjiga i bogatu hemeroteku sa isečcima objavljenih radova u periodičnicima, s puno poverenja poklonili Narodnom muzeju.

Mnogi su godinama kucali na vrata kuće u kojoj je pesnik rođen i pokušavali da od potomaka porodice Ranđelović dobiju poneku informaciju o njegovom detinjstvu, uglavnom bez uspeha. Sve do pre nekoliko dana...

— Niko nije smeo ni da spomene ime Branka Miljkovića, bio je čestit do kostiju, oštrog jezika, ali vlastima nikad po volji - reči su Divne Ranđelović, starice od 77 godina, koja je pristala da za "Novosti" priča o sudbini nekadašnje kuće slavnog pesnika. - Moj pokojni muž Stojan i ja smo kupili kuću, ali smo se s Miljkovićima dugo posle družili, jer smo im novac isplaćivali šest meseca. Gliša, Brankov otac, ostao je kod nas skoro godinu dana, dok nije našao posao u Beogradu, a Mara se već sa decom skućila u prestonici. Pamtim ih i danas. O Branku Miljkoviću samo mogu da kažem da je imao veliko srce, kavaljer, voleo je vino. I ja sumnjam, kao i svi, da se on sam ubio. Imao je 23 godine kada sam ga upoznala, pametan i lep, kamo sreće da je živ...

Vera, starija Divnina ćerka, za "Novosti" kaže da nikada nisu dobili nikakvo rešenje da je kuća stavljena pod zaštitu države 1987. godine, kako se tvrdi. Pokušaja da se u dvorište smeste bista Miljkoviću i spomen-ploča je bilo, ali je porodica Ranđelović bila izričita. Kuću su pošteno platili i ona ja njihova, u nju su ulagali i o njoj brinuli. A država, ako je na Branka Miljkovića imalo ponosna koliko su to oni koji su ga znali i uvek o njemu s divljenjem pričali, neka se pobrine za njegovu zaostavštinu.

Vidosav Petrović, autor knjige "Branko - uzlet pesnika", po kojoj je pre dve godine Miodrag - Miki Stamenković snimio dokumentarac o Miljkoviću, bez uspeha je pokušao da realizuje ideju da se od kuće koja je nekada pripadala Miljkovićevima napravi muzej i da se tu preseli zaostavština iz Narodnog muzeja.

— Postojala je i ideja da se u kuću vladike Jeronima, koju je zaveštao gradu, napravi niški muzej književnosti, te da se sve dragocenosti koje su pripadale niškim umetnicima, među kojima je Miljković, presele u taj dom — priča Petrović. — Volje ni želje nije bilo. I stavljanje kuće pod zaštitu države jedva je prošlo.

Nedavno je poslednji dobitnik pesničke nagrade koja nosi ime Branka Miljkovića, autorka "Kinovara" Marija Šimoković, ushićeno zatražila da je odvedu u spomen-sobu Branka Miljkovića. Rečeno joj je da nema gde da se ode.

— Projekat za uređivanje izložbenog prostora na mestu nekadašnjih spomen-soba Stevana Sremca i Branka Miljkovića je završen, ali čekamo sredstva iz gradskog budžeta — objašnjava nam Vladimir Novaković, pomoćnik direktora niškog Narodnog muzeja. — Kustosi će se dogovoriti o konceptu tog budućeg prostora gde su nekada bile sobe, odnosno, da li će se njihove stvari naizmenično izlagati ili će se potražiti neko drugo rešenje.


"KRAĐA" KNJIGA
DRUŽEĆI se jedno vreme s Miljkovićima, Ranđelovići su mnogo slušali o pesniku. Upamtili su i da je u velikoj poplavi u Nišu 1948. godine, kada su Nišlije masovno krale jestivo ulje i brašno, Branko uleteo u biblioteku, pokupio knjige i sklonio ih na sigurno, dok se gradska čitaonica ne renovira. Međutim, o Branku, kažu upućeni, najviše je znao lekar Ilija Drenovac, s kojim je pesnik jedno vreme delio studentsku sobu. On, međutim, nikada nije želeo da o pesniku priča. Navodno, nije izašao u susret ni Matiji Bećkoviću.

HAN
MILJKOVIĆEVI su po pesnikovom rođenju nakratko živeli u Pasterovoj ulici, a pre toga, kao što je poznato, u Gadžinom Hanu, odakle je otac Gligorije. Sadašnji Dom kulture nosi pesnikovo ime i nalazi se upravo preko puta imovine Miljkovićevih, kod Skupštine grada.

S. Babović, 11. mart 2008.

[Angelina]

*

NIŠ VEČITI DUŽNIK "PESNIČKOM PRINCU"

Skoro je pola veka od smrti Branka Miljkovića, a u gradu nema dostojnog obeležja

Niš — Kada je nedavno u Gradskoj većnici pesnikinji Mariji Šimoković uručena tradicionalna nagrada "Branko Miljković", ovogodišnja dobitnica izrazila je jedinstvenu želju — da poseti rodnu kuću ili spomen-sobu "pesničkog princa", po kome je i ime prestižnog priznanja. Nažalost, grad Niš i njeni domaćini nisu mogli da joj izađu u susret i usliše želju. I to samo iz jednog razloga: u Nišu trenutno ne postoji nijedno obeležje koje bi podsećalo na velikog pesnika.

Zašto grad Niš ni posle 47 godina od smrti Branka Miljkovića nema dostojno obeležje najvećem pesniku rođenom u ovom kraju i svakako jednom od najpoznatijih Nišlija svih vremena. U Narodnom muzeju, gde je svojevremeno postavljena spomen-soba Branka Miljkovića, nemoguće ju je posetiti jer je više od dve godine "pod ključem". U ovoj gradskoj ustanovi, suočeni sa velikim problemom prostora, ali i odugovlačenjem sa izgradnjom neophodnog i novog muzejskog zdanja, bili su primorani da uklone postavke Miljkovićeve, ali i spomen-sobe književnika Stevana Sremca koji je bio profesor u niškoj gimnaziji i koji je u svojim delima ovekovečio život Niša na kraju 19. i s početka 20. veka.

Nametnulo se logično pitanje: šta je sa rodnom kućom pesnika Branka Miljkovića? Ona i dan-danas postoji, na istom je mestu u Ulici Ljube Didića 9, u Nišu, nedaleko od parka Čair. U njoj živi danas starica Divna Ranđelović, koja je sa, sada pokojnim, suprugom Stojanom još davne 1956, od pesnikovih roditelja, pred preseljenje u Beograd, kupila njihovu porodičnu kuću. Ranđelovići su je platili 800.000 ondašnjih dinara.

Pesnikovi roditelji, otac Gligorije i majka Marija, inače rodom iz Zaplanja, kraja ispod Suve planine u opštini Gadžin Han, prešli su da žive u prestonici, gde je od 1953. na studijama filozofije bio njihov Branko.

Posle tragične smrti Branka Miljkovića (navodno se obesio u Zagrebu 12. februara 1961), njegovi roditelji poklonili su gradu Nišu i Narodnom muzeju sve što je bilo pesnikovo: radni sto i nameštaj, garderobu, biblioteku sa oko 450 naslova, prepisku sa prijateljima, veliki broj fotografija, Brankove rukopise, isečke iz časopisa u kojima su objavljivane njegove pesme... Najveći deo onoga što je ostalo iza pesnika kojeg je "ubila prejaka reč" nalazio se u postavci u spomen-sobi u Narodnom muzeju. Nažalost, ni to se danas ne može pogledati.

Nagrada "Branko Miljković" dodeljuje se već 37 godina, između datuma njegovog rođenja i smrti. Zaslužio je Branko Miljković drugačiji odnos svog rodnog grada (rođen je u Nišu 29. januara 1934), u kojem je napisao i objavio prve stihove, gde su ostale njegove ljubavi i veliki prijatelji, školski drugovi, iz kojeg je otišao sa velikom nadom. Branko je proneo Niš u svetu, a grad mu i pored toga ostaje i dalje večiti dužnik, bez dostojnog obeležja.

Toma Todorović, 20. mart 2008.

[Angelina]

*

B R A N K O  MILJKOVIĆ


Rani ljubavni jadi Pisma, sa petnaest pesama, koja je Miljković kao petnaestogodišnjak slao lepoj Nišlijki, s kojom se nikada nije upoznao, otkrivaju zanimljivu skicu za portret pesnika u mladosti. — Pisma, pisana na listovima djackih svezaka, stara više od pedeset godina

NIŠ, MARTA

Ovih dana su, neocekivano, otkrivene verovatno prve pesme koje je Branko Miljkovic napisao kao petnaestogodišnjak. Dogodilo se to kada je, posle više od pedeset godina, skinut veo tajne sa, po svemu sudeci, prve pesnikove ljubavi, po mnogocemu slicne mnogim doživljenim, zapisanim i opevanim mladalackim ljubavnim jadima umetnika.

BRANKO MILJKOVIĆ I LJILJANA  

Naime, Narodni muzej u Nišu je za Spomen-sobu Branka Miljkovica dobio neobican poklon: Nišlijka Ljiljana Ilic je posle pedeset tri godine otkrila da joj je kao šesnaestogodišnjoj ucenici niške Trgovacke akademije Miljkovic, ucenik petog razreda tadašnje osmorazredne gimnazije, poslao, od jula do septembra 1949. godine, dvanaest pisama i u njima verovatno svoje najranije radove, dvadeset jednu pesmu, racunajuci tu i venac sa šest soneta.

Iako pesme imaju nezaobilazne pocetnicke osobine, nesporno pokazuju, narocito pojedine, da je Miljkoviceva obdarenost vec tada pocela da se iskazuje. U njima je pubertetski ljubavni zanos opevan uz mnogo podražavanja stalno menjanih uzora i punom patetikom tog uzrasta, ali tu ljubav buduci pesnik racionalizuje, promišlja, i to ne samo da bi u nju što dublje proniknuo da bi je objasnio, vec i da bi — što je karakteristicno i za najvece domete ovog pesnika — svestrano razmatrao kako sve ljubav može biti motiv i moguci pokretac moci pesnika da izrazi ono što nosi i što ima da kaže. (Na primer, u jednoj od pesama iz ove prepiske Miljkovic, vec kao petnaestogodišnjak, reci imenuje šiframa stvari!)

KAO DANTEOVA BEATRICE I PETRARKINA LAURA

A sve što je otkriveno skidanjem velova s ove tajne ljubavi, mnogo je slicno vec slavnim ljubavnim pricama iz istorije književnosti.

Kao što je Dante svoju opevanu Beatrice sreo na mostu preko reke Arno, tako je Branko Miljkovic devojku Ljiljanu Ilic prvi put video u nekom niškom bioskopu, i nikad se nisu upoznali, niti mu je ona — kako priznaje — na sva njegova pisma ijednom recju odgovorila.

Kad su pisma krajem jula-pocetkom avgusta 1949. pocela da stižu na njenu adresu u Cupicevoj ulici broj 41 u centru Niša, priznaje da je najpre bila zbunjena. Utoliko pre što se pismopisac potpisivao pseudonimom Damerti, i svoje pravo i puno ime, na pesnicki nacin — u akrostihu — otkrio tek u cetvrtom pismu. Devojci je Branka Miljkovica pokazao njegov književni sadrug, Nikola Meljanicki, jedne veceri na niškom korzu. Ali, prema njenom priznanju, nije joj bio zanimljiv. A ubrzo je upoznala mladica koji joj se dopao, za koga se udala i s kojim je pola veka proživela. Za sve to vreme skrivajuci tajnu, koju je, izgleda, zapecatila kad je odlucila da zaljubljenom piscu ne vrati pisma, iako ih je on tražio u poslednjem pismu od 15. septembra 1949. godine.

Ni kada je Branko posle završene gimnazije otišao iz Niša na studije u Beograd, nikada se nisu sreli. Ljiljana Ilic samo još spominje uzbudenje kad je saznala za preranu pesnikovu smrt. A svih dvanaest pesama - tacnije, devet pisama i tri dopisnice - daju svojevrsnu skicu portreta umetnika u mladosti, i bacaju na Branka Miljkovica, narocito na njegov razvojni put, mada je o tome vec dosta pisano, nova svetla i, bar delimicno, osvetljavaju delove mozaika koji mogu doprineti razumevanju njegove poezije i poetike.

AKADEMSKO OBRAZOVANJE PETNAESTOGODIŠNJAKA

Pisma, najpre, nespornom cine cinjenicu koju iznose svi koji su, narocito u ranoj mladosti, poznavali Branka Miljkovica: da je on vec kao srednjoškolac bio, ako se tako može reci, akademski nacitan. To impresivno poznavanje velikog broja pisaca i njihovih dela manje je uocljivo kroz podražavanje u pesmama, mnogo je vidljivije u pokušajima da se dokazanim "književnim iskustvom", najcešce citatima, razumeju i protumace covek, svet, život i, posebno, stvaralacki cin.

U prvom pismu Miljkovic najpre prica kako je prvi put video lepu devojku, pa opisujuci cime ga je ona tada zanela, piše: "Kad bi je video Rafaelo, on bi zacelo pomislio da je to neka njegova mlada madona, koja se iskrala s platna. Ali, kad bi se u to razuverio, pohlepno bi požurio da je ukrade i zatvori u neki ram. Da ju je video Platon, on bi se odrekao svoje misli da je sve na ovome svetu bleda senka nebeske lepote, morao bi da uzvikne: Nemoguce je da ovo divno stvorenje bude samo nepotpuna senka nebeske lepote! Da to ucini, njega bi naterala ista ona lepota, "potpuna lepota koja je ucinila da se pobožni sveštenik odrekne Boga"...  

"Ljubav je tajna, ona živi samo na dnu srca, i sve je svršeno kad covek kaže, cak i svom prijatelju: Ovu volim!" (Balzak) - citira Branko, pa zakljucuje: "Kada lepota, dakle, može da ushiti Rafaela da je izrazi, Platona da nade istinu — "u lepoti je istina" (A. Frans) — a odrekne se zablude, i sveštenika-pustinjaka nagna da se odrekne svog glupog života, onda znaci da je u ljubavi velika moc. Ta moc je uticala i na mene", piše petnaestogodišnji mladic i priznaje da ga je ta moc nagnala da napiše svoju prvu pesmu. (Kasnije ce je, po prvom stihu, naslovljavati "Lutam nocu".)

Pesma je u akrostihu, a plod je mladiceve zablude — kako u pismu priznaje — da se devojka koju je zavoleo zove Lilja Pavlovic, pa prva slova stihova kazuju to ime i prezime. Na primer, u prvoj strofi:

Lutam noću...
I kraj tvog prozora prolazim.
Lutam noću...
Ali tebe ne nalazim.

A posebno su, zato što se u njima najjasnije najavljuje veliki pesnik, zanimljiva tri stiha strofe koja je akrostihu dodata:

Ćutim. Govoriti ne smem.
Jer rečima — šiframa stvari
Ljubav iskazati ne umem.

Branko nije ostvario nameru da svoju prvu pesmu spali, zato što, kako piše, "citajuci Bomaršea pronadoh "Što vam padne na pamet bice izvrsno. Zaljubljeno srce nije strogo prema tvorevinama duha". I pesmu vam poslah. Premda je ime pogrešno, pesma je vaša, jer sam pišuci je mislio na vas". Potpis: Damerti.

RAZUM I SRCE

A vec u sledecem pismu vidljivo je pesnicko napredovanje. Šalje dve pesme, po ugledu na renesansno i klasicisticko pesništvo, u kojima se kao "metafore" koriste anticki junaci i bogovi. U prvoj, zaljubljeni mladic poziva Feba da mu osvetli put, a u drugoj, cini se uspelijoj, Branko poredi sebe s Enejom u klancu Scile i Haribde, pa završava:

Scila — prema meni nehajnost tvoja,
Haribda — moja u nadu sumnja,
Sada ce progutati volju koja
Jace, brže, silnije no munja

Htede da te obgrli svu.
Vec me izgubljene nade smrznu mrak,
Vec grabljivice druge zovu...
Placem: u nesreci teško je biti jak.

"Ljiljo, možda ceš primetiti kolika je razlika izmedu proze i poezije u pismu, proza je hladna (nju piše razum), poezija je topla (nju piše srce). Od sada cu ti pisati samo pesme. Ali sumnjam da ceš ti to shvatiti, jer "shvatiti znaci voleti" (Balzak) — proklamuje petnaestogodišnji Branko Miljkovic.
U sledecim pismima sa sve vecim brojem pesama kazuje svoju zaljubljenost, govoreci više o ljubavi kao temi.

Tihomir Nešić | scribd

[Angelina]

*
Ekskluzivno: prve pjesme i nepoznata pisma Branka Miljkovića


VELIČANSTVENA VENERA

Pravi jadi mladoga Vertera, s kojim plače priroda i on sa njom. — Prve cigarete i pića kao protivnici životu i vodiči u san

Kao da je zaista pesnicka tvorevina i s ciljem odsanjani san, ljubav petnaestogodisnjeg Branka Miljkovica iskazivana u pismima Nislijki Ljiljani Ilic imala je svoju, romanticarsku, kulminaciju i gotovo ocekivani rasplet.

U sedmom i osmom pismu samo su pesme, u kojima su bolno izjadane ljubavne patnje mladog (niskog) Vertera. U pesmi "Dao bih" Miljkovic kaze da bi za ljubav dao "sve spokojstvo i mir", jer ne voli mir vec buru:

Dao bih za osmeh samo
Zemaljska blaga sva, svemire,
Da usnama dodirnem tamo
Gde njen osmeh izvire.

Pesma "Jesen i ja" romanticarski bolno je stapanje mladica, ljubavlju ojadenog i prvi put pesnicki ponetog, s prirodom:

U vecernjem sutonu
Place septembarski dan.
Prilike ljudske tonu
U vlaznoj magli... Kao san
Ceo pejzaz nejasan...
Sad jeci nebo — kisa se sprema.
Radosti vise nema
Septembarsko vece kao da u
proslosti drema.


ODAVANJE POROCIMA

Eto i uticaja Branka Radicevica, neizbeznog za zaljubljenog petnaestogodisnjaka koji, takode u skladu s uzrastom, prvi put isprobava i boemske zanose, i u pesmi "Pijem, pusim", priznajuci da to cini prvi put, peva:

Pijem,
Hocu zivot da urusim,
Hocu zivot da ubijem,
Zato pusim.
Sve to zato sto je ona na sve njegove molbe gluva:
Upalite svecu!
Pokojnik vec sam ovoga sveta,
Jer umirem... Samo, ne odjednom ceo,
Vec polako deo po deo.

Tako je i u sledecem pismu s pesmama "Sve rekoh" i "Mira nemam", u kojima kazuje o svojim nesanicama, o bojazni da je vec sve rekao i, posto je voljena "sred misli kao prividenje", "Da ne iscezne — hvata me strava":

Otkad te videh svake noci tako
Nesanicom bdijem.
A ujutro pita svako:
"Bolestan?" Ne! "Onda sta?"
Tad se od njih krijem
i o tebi mnijem,
na javi te snijem.


BOŽANSTVENOG, IPAK NEMA

Priziva mladi Miljkovic u pomoc i stihove, koji ce joj, nada se, "ukratko reci sve" R. Zlatarica i V. Ilica, pa i Grcica Milenka (Kao tvoja kamen grud/ Jos te jednom evo pitam/ Valjda necu uzalud).

A na kraju, razocarenje kao rasplet, ne samo zato sto od voljene "inspiracije" pisma nema, vise zbog osvescenja da nije bilo razumevanja, pre svega, za pesnika.

Miljkovic Ljiljani Ilic pise da joj salje pesmu, pod naslovom "Velicanstvena Venera, ha, ha-ha", iz koje se, kaze, "vidi da nisam u onolikoj meri lud kako se vidi iz ostalih pesama tebi":

Ne uzdisem ko do skora
Do retoricnog prenemaganja,
Osetih da ponizenja biti mora
Kad je u glasu molbe, zapomaganja.
Ziveci u zanru romana
Do skora sam zanesenjak bio
I mnio da je sve bez mana.
No zivot pravi sne mi je razbio
Cim izadoh iz zivota izmastana.

Priznaje da je bio "veliki magarac jedan" koji se "zaljubio u devojcicu osrednju", "A snagom magarece maste, bedan,/ Pretvorio je u Veneru jednu", i zavrsava:

Kad nekad bude seti se
Kako srcu jednom nisi davala mira
I kako te je taj zamisljao ko Veneru,
Dok si licila vise na... satira.


OTADŽBINA IPAK DRAŽA OD ŽENSKINJA

Ipak, dodaje "za poslednju strofu se izvinjavam, mozda je isuvise". A pre toga, posto je priznao da se vec zagledao u drugu, cije su oci "setne kao Niobin pogled, ali nema niceg bozanskog, niceg nadljudskog, samo mnogo savrseno-zensko-ljudskog", sto ce, priznajuci svoju nestalnost, sada da opeva, mladi pesnik se zarice:

"Posle toga cu prestati da pisem ljubavno-retoricne pesme, prestacu da budem trubadur cc stoleca, pevacu patriotske pesme, prigrlicu otadzbinu — ona je najdraza od svih zenskinja na svetu".

Sa zaljenjem sto je "prilican broj ritma i rima utrosio uzalud", poslednje pismo-dopisnicu Ljiljani Ilic uputio je 5. oktobra 1949. i bio izricit: "Sve sto sam vam do sada pisao su emanacija trenutka discidium intervalle. Kao takva, ta pisma me ne prikazuju kao zdravog coveka no kao psihopaticnog. A takvu fotografiju ne trebam. Stoga molim da sve to spalite ili (jos bolje) meni vratite. Zahtevam!"

Ljiljana Ilic to nije ucinila zato sto su ta pisma — kako je, predajuci ih za pesnikovu Spomen-sobu, izjavila Jovanu Mladenovicu, kustosu niskog Narodnog muzeja — bila i ostala deo njenog zivota i, sto joj je jos vaznije, deo njene mladosti.

Sada su ta pisma i deo knjizevne istorije. I posto su vredna toga, tek ce, kako s pravom kaze Mladenovic, biti proucavana.

"Politika" je deo prepiske donela, dajuci svoj doprinos i podstrek tome.

Objavljeno u Politici

[Angelina]

*
Povlašćeni tren Branka Miljkovića


STIHOM PROTIV MITA

Sabrane pesme jednog od naših najboljih savremenih pesnika, knjiga koja u jednom tomu sadrži sve što je pesnik objavio

Jedan od nasih najznacajnijih modernih pesnika, rano i tragicno preminuli Branko Miljkovic najzad je dobio izdanje kakvo davno zasluzuje. Agilni izdavac "Prosveta" iz Nisa, koji svojim probranim bibliotekama, naslovima u njima, osmisljenom uredivackom politikom i nagradama koje je dobijao na dosadasnjim sajmovima knjiga u Beogradu za izdavacke poduhvate, objavio je "Sabrane pesme" Branka Miljkovica u jednoj knjizi.

Strogi kriterijumi dvojice priredivaca, Dobrivoja Jevtica i Bojana Jovanovica, zelja da izbegnu dosadasnje pokusaje mitologizacije i isprave ne uvek uspesno tumacenje Miljkovicevog pesnistva, kao i svest da vredno pesnicko delo moze i treba samo da se bori za svoj autenticni zivot, dali su rezultat: Branko Miljkovic predstavljen je "njim samim", bolje od svakog, smatraju priredivaci, kritickog i narocito od svakog nekriticko pateticnog, anegdotskog ili mitotvornog opevanja pesnicke tvorevine.

SUDBINA ILI SLUČAJ

Sudbina, ili slucaj, tek knjiga je predstavljena u knjizari "Ivo Andric" na Andricevom vencu 6. februara, u simbolicnom vremenskom sredistu izmedu dva datuma, 29. januara, kada je Miljkovic roden, i 12. februara, kada je pre cetrdeset jednu godinu umro. Ovaj, kako ga je Bojan Jovanovic nazvao, "povlasceni" vremenski trenutak daje mogucnost da se veoma dobro vide i pocetak i kraj Miljkovicevog zivota i pevanja, sama sustina snazne poezije koja autenticno zraci arhetipski iskaz.

Branko Miljkovic je, misljenje je priredivaca, jedan od retkih posleratnih pesnika srpske knjizevnosti koji mogu da ponesu epitet "genijalni". Cetrdeseta godisnjica njegove smrti (knjiga je objavljena za proslogodisnji, Prvi milenijumski sajam knjiga u Beogradu) bila je prilika da se "na neke vidove popularisanja Brankovog dela stavi tacka i da se ucini napor na smeru neposrednijeg pristupanja bitnijim crtama tog dela".

U "Sabranim pesmama" su se, tako, nasle Brankove knjige "Uzalud je budim", "Poreklo nade" i "Vatra i nista", onako kako ih je on sam komponovao. Iz druge po redu (kako je objasnjeno i u kratkom pogovoru), "Smrcu protiv smrti, koja je zajednicka tvorevina Branka Miljkovica i Blaza Scepanovica, s jasnom naznakom da je to iz zajednicke knjige, u ovom izdanju nasle su se samo pesme koje ne pripadaju ostalim Brankovim knjigama i cvrsto komponovanim ciklusima u njima.

OKRNJENI SONET

U "Sabrane pesme" priredivaci su u knjigu "Uzalud je budim" vratili "Requiem", a "Sonetu o ptici" peti stih, koji je "greskom i nekriticnim koriscenjem izvornika izostavljen u najvecem broju prethodnih izdanja". Na ova dva primera jasan je postupak priredivaca, jer dosadasnje izostavljanje jedne pesme i jednog stiha imalo je izoblicujucu nadgradnju i u kritickom vrednovanju Brankovog dela a i u praksi — u poeziji drugih pesnika. Jer, na osnovu jedne greske, izrodio se knjizevno-teorijski termin "okrnjeni sonet", i, kao zakonita prinova, "prosireni sonet"!

Dobrivoje Jevtic i Bojan Jovanovic su "Sabrane pesme" Branka Miljkovica zaokruzili esejima, u kojima je pesnik izneo svoju poetiku, i ciklusom pod nazivom "Rasute pesme", u koji su stavili pazljivo izabrane pesme iz zaostavstine i one objavljivane u casopisima.

Objavljeno u Politici

~ ~ ~

PESME Branko Miljković

II izdanje.
Priredio Novica Petković.
Format 12,5x17 cm.
Obim 248 strana.
Tiraž 1000 primeraka.

"Retko je koji srpski pesnik tako naglo postao uticajan na prelazu iz pedesetih u šezdesete godine. Jednim bleskom koji je tad proizvela njegova poezija može se objasniti što je njegov skori tragični životni kraj duboko odjeknuo u srpskoj književnosti. U kratkom a ubrzanom razvoju od svega nekoliko godina, kao u maloj stvaralačkoj eksploziji, on je slobodno zahvatao sa raznolikih izvora, ali je struja njegovog mišljenja uvek držala isti smer sprezanja polarnih razlika, sa unutarnjim naponom koji dolazi od ukrštenih suprotnosti. I u njegovim stihovima taj isti napon daje maha onom povremenom zvučnom poletu, podignutoj inotaciji i ushićenom izricanju kojima ne može da odoli naše hladno rezonovanje."

[Angelina]

*
STRADANJE BRANKA MILJKOVIĆA I & II & III


ZAŠTO UBIJAJU PESNIKA U SOCIJALIZMU

Vladimir Bogdanović svedoči o susretu sa Brankom Miljkovićem u zagrebačkom "Kavkazu" u noći hapšenja pesnika

Ove godine navršilo se pedeset godina od samoubistva ili ubistva Branka Miljkovića, jednog od najtalentovanijih srpskih pesnika 20. veka. U noći između 11. i 12. februara, u jednoj šumi pokraj Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik Branko Miljković izvršio je samoubistvo. Imao je samo dvadeset i sedam godina. Ovaj događaj i danas, 50 godina kasnije, izaziva mnoge kontroverze.
 
U knjizi "Branko Miljković ili neukrotiva reč", Petar Džadžić tvrdi da je Miljkovićev odlazak iz Beograda u Zagreb "uzrokovan ljubavnim jadom". Tanasije Mladenović, međutim, smatra da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika.
 
U prilici smo da objavimo ekskluzivno svedočenje Vladimira Bogdanovića (1940), slikara i književnika iz Novog Sada, koji se sa Brankom Miljkovićem družio u Zagrebu i poslednji ga video pre njegovog tragičnog kraja.
 
S Brankom Miljkovićem upoznao ga je Dragan Milivojević, Srbin, Beograđanin, glumac Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. Brzo su se sprijateljili, često su sedeli u Kazališnoj kavani, koju su mladi pesnici, glumci, baletski igrači, novinari — preimenovali u "Kavkaz". U Zagrebu je bio nedavno, prvi put posle 1987. godine, kada je imao samostalnu izložbu u "Spektru".
 
— Milivojević me je jednog kasnog popodneva, pred mojom Školom za primjenjenu umjetnost, odmah tu, preko puta Hrvatskog narodnog kazališta, u dogovoreno vreme čekao u društvu meni potpuno nepoznatog, izrazito visokog, naočitog čoveka, guste crne kose, lepih krupnih očiju u lakom smešku, toplog baršunastog glasa. Milivojević ga je predstavio kao "pesnika — naše gore list", pa onda za mene reče: "Dečko je s naših strana, đak ove škole. Jednog dana biće od njega nešto. Piše i pesme". Tako sam upoznao Branka Miljkovića, mada mi tada to ime ništa nije značilo — seća se Bogdanović.
 
Bilo mu je drago što je upoznao nekoga iz Srbije, Beograda, nekoga ko govori ekavicom, pesnika iz koga zrači toplina i blagost. Imao je neku nežnost u očima, neku setu, a sve to je bilo nekako u neskladu sa njegovom krupnom figurom.
 
Kada su krenuli prema "Kavkazu", Miljković je Bogdanovića pitao da li je svoje pesme negde objavljivao. U odgovoru je bio brži Milivojević, rekao je da je Bogdanović svoje pesme štampao u "Poletu", "Krugovima" i "Prisutnostima". Miljković je rekao: "E, bravo, dečko! Pokazaćeš mi nešto od toga".
 
U "Kavkazu", na galeriji, u jednom uglu, stisnusmo se za malim okruglim stolom koji smo brzo napunili čašama pića i kutijama cigareta... Branko je bio šest godina stariji od mene, ja sam imao nepunih dvadeset. Iz njega je vrcalo znanje. Slušao sam ga upijajući svaku njegovu reč, pogotovu kritike na neke moje pesničke tekstove koje sam mu povremeno, stidljivo donosio. "Miljković nikada nije govorio o sebi, svojim problemima, iako sam osećao da ga nešto izjeda. To što se sve više okretao piću, samo je potvrđivalo moju sumnju i pojačavalo zebnju. Tada, naravno, ništa nisam znao o njegovim beogradskim nevoljama, vezanim za ime Oskara Daviča, zbog čega je, kažu, morao da pobegne iz Beograda i skrasi se u Zagrebu. Ali, i tu su ga ubrzo strefile muke".
 
Bogdanović se vraća pet decenija unazad: "Jedne večeri, negde u januaru 1961. godine, tu zatekoh već pripitog Branka. Bio je sam i nekako odsutan, kada sedoh pored njega. Dugo nismo ništa rekli jedan drugome. Odozdo, ka galeriji, penjao se tihi žagor, miris duvanskog dima, kafe i alkohola. Ćutke smo popili nekoliko tura pića. U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: "Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu"? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza".
 
"Dečko nema nikakve veze s ovim", rekao je Branko.
 
U stanici milicije, uveli su ih u jednu hladnu sobu i ostavili same. U sobi: pisaći sto, plehana pepeljara, stolica, poduža klupa. Smrdi na pikavce i duvanski dim. Sedeli su na tvrdoj klupi.
 
"Šta će sada biti? Šta će, bre, s nama da rade", pitao je Bogdanović, a Branko je, potpuno smireno, rekao: "Ništa neće biti. Nemoj da se brineš. Ma, biće sve u redu".
 
Pušili su i ćutali, a onda se pojavio milicioner u civilu.
 
"Miljkoviću, hajde", reče oštro. "Ti — čekaj tu"!
 
Negde pred zoru, vratio se milicioner u civilu i Bogdanoviću vratio legitimaciju.
 
"Možeš da ideš", rekao je oštro i dodao: "Pazi šta radiš i s kim se družiš! Sledeći put nećeš ovako jeftino proći".
 
Vladimir Bogdanović više nije video Branka Miljkovića. Zagrebom je prostrujala vest o njegovom "samoubojstvu". Obesio se, pričalo se, o jedno drvo, na periferiji. Po kuloarima se šuškalo da nije reč o samoubistvu. Podosta godina kasnije, Bogdanović je, ne može tačno da se seti, pretpostavlja u nekim novinama, video fotografiju Branka, onako krupnog, na kolenima, s pognutom glavom, vezanog oko vrata za tanku granu, slabašnog drveta.
 
Z. Radisavljević | 15.02.2011. | Politika


ŽIV JE OTIŠAO MEĐU ŽIVE

Dragan Kolundžija veruje da se Branko Miljković u Zagreb uputio sa predosećanjem da se u Beograd više nikada neće vratiti





U godini u kojoj je stradao Branko Miljković, jedan od najvećih srpskih pesnika, zahvaljujući novim saznanjima, pokušavamo da otkrijemo šta se događalo u noći između 11. i 12. februara 1961. godine, kada je u Ksaverskoj šumi na periferiji Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik izvršio samoubistvo. Mnoge činjenice ukazuju da je reč o ubistvu. Može li se do istine doći pola veka kasnije, kada su, valjda, i policijski izveštaji iz Zagreba dostupni javnosti.
 
Branko Miljković (1934), prve pesme piše sa trinaest godina. Prvu pesmu objavljuje 1952. u beogradskom listu "Zapisi", imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u "Narodnim novinama", "Glasu omladine", "Našem putu", "Gledištima"... Naredne, 1953. godine, dolazi u Beograd, na Filozofskom fakultetu studira filozofiju. Časopis "Delo" (1955) objavljuje njegov ciklus pesama "Uzalud je budim". Vrata srpske književne scene širom mu se otvaraju. Objavljuje zbirke pesama: "Uzalud je budim" (1957), "Smrću protiv smrti" (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), "Poreklo nade" i "Vatra i ništa" (1960). Najmlađi je dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda.
 
Pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić...
 
U razgovoru sa Draganom Kolundžijom pokušavamo da saznamo nešto što do sada nije nikome rekao. Ispričao nam je više, nego što je želeo da se objavi.
 
U društvu neosimbolista, kaže, u svemu je bio početnik, pa i u sedenju u kafanama. "Prešernovu klet", kultno mesto beogradske boemije, doživljavao je kao ogledalo i učionicu u kojoj su mu učitelji bili stariji drugovi neosimbolisti. Niko se među njima nije toliko radovao, kao on, što je primljen u neosimbolističko društvo. To je napisao i u odgovoru na anketu: "Reč je o neosimbolizmu — naš manifest", u kojem su objavljene izjave Dragana M. Jeremića, Branka Miljkovića, Božidara Timotijevića, Milovana Danojlića, Žike Lazića, Vere Srbinović, Zvezdana Jovića, Koste Dimitrijevića. Dragan Kolundžija je tada rekao: "Ja imam sedamnaest godina i mada ne bih znao dubokoumno da objasnim šta je neosimbolizam, hoću pod njegovo nebo, hoću pod njegovu zastavu, jer znam da je i on mlad, kao i ja i da i on želi novo kao što i ja želim. Ja ga hoću za prijatelja koji će mi pomoći da stvorim to novo. Prihvatio sam ga i ostaću mu veran do kraja života. Neću ga napustiti kao što se ne napušta prijatelj".
 
I dalje: "Volim neosimbolizam, jer mi izgleda kao usamljena ruža novih neviđenih boja. Volim svoje drugove neosimboliste, jer mi se čine kao rudari koji traže rudnik lepote, pticu raja, živu zvezdu koja s onu stranu groba kuca. Volim uvek nova traženja u poeziji i prozi izvorski zdrava i zato volim neosimbolizam".
 
Anketa je objavljena u "Mladoj kulturi", u septembru 1956. godine.
 
— U beogradskim kafanama, najčešće smo svraćali u "Bezistan" na Terazijama i "Prešernovu klet", bio sam usamljen i po tome što nisam pio — ništa osim kisele vode, pa sam se malo i zbog toga stideo od svojih drugova i kelnera. U našem neosimbolističkom Manifestu bilo je zabranjeno jesti kiseli kupus koji sam mnogo voleo. Jednoga proleća, ne sećam se koje godine, u studentskoj menzi, na Obilićevom vencu, uhvatili su me da ručam kupus Branko Miljković i Žika Lazić, ali mi je, uz smeh, sve bilo oprošteno.
 
Klub književnika, u Francuskoj 7, bio je prva kafana umetnosti u Beogradu, ali ja sam u njega vrlo retko odlazio, ne zbog književnika, već zbog stranih diplomata i policajaca, u civilnim odelima. Jedne večeri u "Klubu kod Ive" video sam za stolom, za kojim je sedeo pesnik Branko Miljković, dve vatrene žene koje su ga zajedno grlile. Mnogo kasnije u tom istom Klubu, i raspoloženju, viđao sam i pesnika Branislava Petrovića i Jakova Grobarova. Od tih slika, u ženskom veselom društvu, mene je hvatao strah i odmah sam bežao kući. U autobusu od Zelenog venca do Banovog brda razmišljao sam kako će se Branko i Brana izvući iz kandži tih žena i da li će bar u zoru doći na svoj Dušanovac i u svoju Bežaniju. Mili drugovi moji, hrabrost vas je pokosila — kaže Dragan Kolundžija.
 
Branko Miljković, u svojoj poeziji, naglašava Kolundžija, odgovarao je samo na pitanja koja su mu ležala na srcu. Poslednje pitanje bilo je u pismu prijatelju Petru Džadžiću, upućeno iz Zagreba, februara, 1961: "Samo me ona interesuje, šta radi, ima li grip"?
 
Pre odgovora iz Beograda, od prijatelja stigla je crna vest iz Zagreba — da je živ otišao među žive, pesnik Branko Miljković. Da će tako završiti, govorio je pesnikinji i prevodiocu Mirjani Vukmirović iz Beograda, a sličnu je sudbinu predviđao i Kolundžiji.
 
— Ja to ne smem da pokušam, ni kada sam u "poniženoj snazi", jer me je strah i imam ogromnu ljubav prema životu i poeziji. Poezija me spasava — kaže danas Kolundžija.
 
Kolundžiju vraćamo na beogradske kafane, na njihova druženja.
 
Njima su u kafanama, veli, kelneri bili učitelji. U "Prešernovoj kleti" pesnici, glumci i novinari iz "Politike", "Borbe", "Večernjih novosti". Među tim poznatim gostima, najveći je bio pesnik Branko Miljković, koji se prerano, i dobrovoljno, povukao. Kolundžija veruje da se Branko Miljković u Zagreb uputio sa predosećanjem da se u Beograd više nikada neće vratiti.
 
Zoran Radisavljević | 16.05.2011. | Politika


KAO RIBA NA UDICI

Vrba preko koje je prebacio kaiš nije bila deblja od ljudske ruke — kaže Milovan Danojlić, a Petar Pajić podseća na izjavu njegove majke Marije: „Ja sam ga rodila, ja ga najbolje poznajem. On se nikada ne bi ubio

Šta se zaista dogodilo između 11. i 12. februara 1961. godine, u šumi na periferiji Zagreba, sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem, koji je pobegao iz Beograda u Zagreb, ali nije uspeo da reši nijedan svoj problem, pitali smo Milovana Danojlića i Petra Pajića, neosimboliste, Miljkovićeve prijatelje.
 
Milovan Danojlić nam kaže: "Krajem zime 1961. boravio sam u Zagrebu gde se i Miljković, nešto ranije, beše nastanio. Pobegao je iz Beograda, od ljubavnih i drugih muka. Nisam mu znao adresu, u Klub književnika sam retko odlazio, bili smo izgubili vezu. Početkom februara, jedne večeri, osetih neodoljivu potrebu da ga vidim. Stanovao sam na periferiji grada. Odjurim, tramvajem, na Trg Republike, u nadi da ću ga tamo, nekako, negde, sresti. Padao je redak sneg, kolporteri su javljali o ubistvu Patrisa Lumumbe, trg je bio zakrčen svetom. Propinjao sam se na prste, u ludoj nadi da ću, u moru glava, uloviti njegov crni šešir. Uzalud".
 
Pokunjen, Danojlić se vratio u Studentski grad. Sutradan, rano, otišao je u Literarnu redakciju zagrebačkog radija, koja mu je davala uhljebije. U sobi tišina i utučenost.
 
— Noćas se ubio Branko Miljković.
 
Danojliću je prvo prošlo kroz glavu da je Miljković, ponovo, napravio neki skandal, koji se dade ispraviti. Prethodne večeri naslutio je da je Branko u opasnosti, i potrčao je da ga nađe. Nije imao sreće. Dva-tri dana kasnije, otišao je na mesto postradanja, podno Ksaverske šumice. Vrba preko koje je prebacio kaiš nije bila deblja od ljudske ruke. Povila se za njim i držala ga, kao ribu na udici. Kažu da su ga našli u klečećem položaju, sa šeširom na glavi, onako kako reče u jednoj pesmi: "Dok oholi stoje/ Mudraci kleče/ Pred tajnom koju niko ne razume".
 
— Sreo sam ga jednom i u snu, ispred samoposluge na Dušanovcu. Lica zemljastosivog, pogružen. "Branko, pa ti si živ"? "Jesam, ali nemoj nikom reći. Krijem se". Pola je veka, kako se krije, u našim srcima — priča Danojlić.
 
Svi pesnici umiru mladi. Oni koji prežive mladost, pričaju kako je bilo. — I evo gde se, ovog leta, susrećemo u kolekciji "Slovenski arhipelag" izdavačke kuće "L'Age d'Homme", gde su nam, na francuskom, objavljene zbirke izabranih pesama. Njegova se zove "Pohvala vatri", moja "Samo svetlost". Njega je prevela Zorica Terzić, mene Vesna Bernard (ćerka pesnika Đuze Radovića). Ko bi se, sem lepšeg i osećajnijeg pola, danas uopšte bavio poezijom? I dobro nam je, u slovenskom ostrvlju, kao onda, one noći, u ulici Đorđa Kratovca: kroz tišinu i pomrčinu dobacujemo jedan drugom poneku reč na jeziku njemu dragog Malarmea — kaže Milovan Danojlić.
 
Petar Pajić misli da smo i dalje bez odgovora na pitanje postavljeno pre pedeset godina. Njegovo sećanje je sveže, sa puno detalja: "Bilo je sivo februarsko popodne, bez snega. Sa grupom mladih pesnika vraćao sam se sa Kalemegdana. U Knez Mihailovoj sreli smo pesnika Aleksandra Sekulića koji nas je upitao da li smo čuli šta se desilo u Zagrebu?
 
— Ubio se Branko Miljković — rekao je.
 
Vest je zazvučala koliko strašno toliko i neverovatno. Činilo im se da nije imao razloga da to učini. Upravo u to vreme meteorski je sticao pesničku slavu i priznanja. Kritika ga je, bez obzira na mladost, već svrstala u sam vrh srpske poezije. Malo pre toga, dobio je jednu od, u to vreme, najprestižnijih nagrada — Oktobarsku. Počeo je da vodi računa i o svom oblačenju: mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, prsluku višnjeve boje, saleptir-mašnom, šeširom velikog oboda. Od studenta boema — postao je gospodin.
 
Tada su govorili, seća se Pajić: "Ode Branko u diplomatiju", "Ode Branko u ambasadore"! U to ih je uveravalo i njegovo poznavanje stranih jezika, kao i zavidna opšta kultura, mada u to vreme to nije bilo uslov. Međutim, on je potražio zaposlenje na drugoj strani: konkurisao je u Radio Zagrebu, Radio Sarajevu i Radio Podgorici. U sve tri redakcije vrata su mu se širom otvorila. Izabrao je Radio Zagreb.
 
Pitamo Pajića zašto je Miljković napustio Beograd?
 
— Da li se razlog krije u onome što se najčešće spominje — u ljubavnim jadima osetljivog mladića, ili u, nama nedovoljno poznatim, nesporazumima i konfliktima koji uvek podzemno struje u svetu politike, duhovnosti, umetnosti? Zagonetka njegovog tragičnog kraja vrlo brzo po dolasku u Zagreb za mene ostaje i dalje nerešiva, od onog sivog februarskog popodneva daleke 1961. godine, pa sve do danas: da li se Branko Miljković stvarno ubio zbog nesrećne ljubavi? To zvuči dirljivo i romantično. Ili se, možda, nešto strašno desilo u mračnoj kafani u kojoj je poslednji put viđen, na periferiji Zagreba, u čijem dimu sede sumnjivi tipovi? To ne bi išlo u prilog bratstvu i jedinstvu koje smo negovali. I za prvu i za drugu verziju postoje činjenice kao dokazi — smatra Pajić.
 
Za prvu — najviše u Brankovoj poeziji, njegovoj radoznalosti da vidi noć sa druge strane meseca, noć višanja, njegovoj čežnji za neporočnom ljubavi, njegovoj slabosti pred rečima kad prejaka reč ubija. Za drugu — njegova ljubav prema životu, ali i ono drvce, tanko kao čovečija ruka, ispod čije je grančice klečao obešen Branko Miljković. Možda za ovu drugu verziju prerane smrti jednog od najvećih srpskih pesnika treba uzeti i rečenicu njegove majke Marije koja je, kad su otišli da izjave saučešće, rekla: "Ja sam ga rodila, ja ga najbolje poznajem. On se nikada ne bi ubio".
 
Podsećamo da je i Tanasije Mladenović smatrao, a nije bio jedini, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika. U razgovoru za "Politiku", Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: "Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav "slučaj" prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano — bratstvo i jedinstvo".

Zoran Radisavljević | 17.05.2011. | Politika

[Angelina]

*
Kad mastilo sazre u krv


ISTO JE PEVATI I UMIRATI

"Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene", ispovedao se Branko Miljković pred konačni odlazak. "Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo"




Njegova pesma "Epitaf", sazdana od jednog jedinog stiha "Ubi me prejaka reč", postala je svojevrsni slogan, poslovica i opšte dobro, iako mnogi nisu znali niti znaju ko je i kad ovekovečio ove četiri sudbinske i sudbonosne reči. Ispisane su, u grču, s jeseni 1960. godine, poslednje jeseni Branka Miljkovića, dok se nad njim uveliko nadnosi zlokobno "kad mlidijah umreti". O tome svedoči sam pesnik u oporom pismu prijatelju u Zagrebu, posle jednog od boravaka u tom gradu.

"...Kakav je razlog da odem bez razloga ja ne znam. Znam da sam morao otići... Ja prezirem samog sebe. Tako sam se osećao i onda i morao sam otići, otići bilo kuda. Imao sam osećanje da ću umreti, i počeo sam da bežim. U zoru sam napisao ovaj epitaf koji ti šaljem... Moje duševno stanje je bilo takvo da nisam mogao ni da čitam, ni da pišem, niti da se na jednom mestu skrasim. Sada sam se sredio. Ti me izvini... Nemir je najteža bolest, neizlečiva. Neka nas ništa ne zaustavi... Tvoj Branko."

"Ubi me prejaka reč" je, u stvari, poslednji od desetak stihova tada nastale pesme koji se odvojio od nje i nastavio da traje samostalno, kao žig usuda na Miljkovićevu poeziju, život i, naravno, i danas tajnovit kraj. A njegov početak, oni prvi treptaji "zvezdanog sistema krvotoka"’ budućeg pesnika, događaju se, kao u biblijskoj pripovesti, daleko od grada koji će u biografiji da mu slovi kao rodni, gde će ugledati "nečitak svet"’, svet u kome "svuda užasna ljubav vlada". Vladala je i u Splitu, u proleće 1933. godine...

Dok patrolira po tom gradu, naočiti, dvadesetšestogodišnji policajac Gligorije Miljković, Srbin poreklom iz Gadžinog Hana nedaleko od Niša, upoznaje na rivi godinu dana mlađu Mariju, Hrvaticu, stasitu devojku iz obližnjeg Drniša. Tu, na obali mora, dešava se obostrana ljubav na prvi pogled. Uskoro napuštaju Split i odlaze u Niš. Kao blagosloven plod njihovog voljenja, kao nemerljiv miraz i blago, lepa Dalmatinka nosi ispod svog južnjačkog srca čedo, koje će njoj, jesenjinovski nesrećnoj majci nesrećnog pesnika, doneti toliko ponosa i briga, radosti i očaja.

"Rođenje je jedina nada": 29. januara 1934. godine, u pola devet ujutro, ona u niškoj Državnoj bolnici rađa sina koji će za manje od četvrt veka, kao gotovo golobradi mladić, zatalasati i srpsko i jugoslovensko pesništvo. Novorođenče je u crkvene knjige zavedeno kao vanbračno, uz svojeručnu izjavu Gligorija Miljkovića: "Ovo dete priznajem za svoje i odobravam da se na moje ime upiše." Njegovi roditelja zvanično će da se venčaju nakon dolaska njihovog prvenca.

PAŠĆE SUNCE TAMO GDE SAM JA KLEČAO

Tako se, 110 godina posle rođenja Branka Radičevića (1824—1853) i osam decenija posle njegove smrti, događa još jedan tragični Branko srpske poezije. Stihove slavnog imenjaka upoznaje još u detinjstvu za koje će reći da je bilo "tužno, ratno". Porodica Miljković živi na periferiji Niša, u takozvanoj Šinter-mali, Ulica Ljube Didića 9, u skromnoj kući od samo dve sobe, sa bašticom i cvećem. Tu, na gomili peska, Branko kažiprstom ili štapom ispisuje svoja prva slova. Od jeseni 1941. godine ide u osnovnu školu, prvo u Nišu, pa u Gadžinom Hanu. Odličan je učenik, poslušan i zamišljen dečak, koji u podnožju Suve planine, s nekoliko knjiga u čobanskoj torbici, leti čuva koze i ovce dede Luke Miljkovića. Dok drugi jure za loptom, on, usamljen, čita: fudbal nikad nije voleo. Međutim, to nisu tek sunčani dani seoske idile. Rat je, nailaze strahote koje zatamnjuju ne samo detinjstvo budućeg pesnika: osmogodišnji Branko će iz blizine da vidi poklane ljude.
 
Taj prizor se zauvek traumatično useca u nevinu dečačku svest, taložeći se na mučnu spoznaju ranije viđene Ćele-kule. Verovatno se već tada u poimanju i sebe i celokupnog sveta u tom mladom, osetljivom biću začela otrovna klica tajanstva Smrti. Petar Džadžić, književni istoričar, kritičar i Miljkovićev bliski prijatelj, kaže da se ovaj nesvakidašnji pesnik u stihovima "drogirao smrću": pisaće (o) njoj do poslednjeg dana, odnosno noći. "I sećam se svega što je bilo posle moje smrti", ispisuje devetnaestogodišnji Branko.

Pored stihova s pridevom mrtav i onih s čestim metaforama i alegorijama koje označavaju Smrt, nastaće i ovi: Dok se zemlja okreće oko svoje smrti / Sve smo zaboravili osim svoje vlastite smrti koju živimo / Treba se moliti smrti za svoj život / Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava da otputujem u sebe ko u nepoznato / Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i bez lica / Još mi smrt u ušima zuji...
 
Sa živim sećanjem na mrtve, jedanaestogodišnji Branko polazi 1945. godine u nišku gimnaziju "Stevan Sremac". Uskoro izrasta u vižljastog mladića. O njemu se i u školi i u gradu govori s divljenjem kao o mladom pesniku koji svoje stihove, sročene sasvim u duhu tog doba, zaneseno govori na školskim priredbama i sastancima mladih literata. Sanjari o besmrtnoj slavi, pogotovo posle nezaboravnog 11. maja 1946. godine kad u njegovoj školi književni čas drže Desanka Maksimović i Oskar Davičo. Uzbuđen, Branko prvi put izbliza gleda i sluša istinske pesnike, čije stihove zna napamet.




Dvogodišnji Branko u Nišu, 1936. godine
Porodica Miljković: Branko (levo) sa ocem Gligorijem, majkom Marijom i bratom Dragišom

Ni u najsmelijim maštarijama ne naslućuje da će veoma važnu odluku za njegove pesme i život, samo neku godinu kasnije, doneti upravo Oskar Davičo i da će ga, kao novu, pesničku zvezdu pokroviteljski voleti jedna Desanka Maksimović.

Zasad mu ostaje da se zbog svog izrazitijeg nosa hrabro poredi sa Siranom de Beržerakom. U dnevniku niže petice, sem iz fiskulture: mrzi trčanje, dobacivanje loptom, pentranje po gimnastičkim spravama. Zreliji od vršnjaka, čita po nekoliko knjiga uporedo, beleži, pamti, citira: antička filozofija, Biblija, Homer, Hegel, veliki romanopisci, Dante, Šekspir, Gete, astronomija, medicina, naši pesnici, narodna književnost...
 
Studiozno uči strane jezike. Pravi prve prevode. (Branko Miljković je značajan i kao vrstan prevodilac, najviše modernih francuskih i ruskih pesnika.) Zadivljen Šekspirom, pokušava da napiše tragedije Miloš Obilić, Marko Kraljević, Karađorđe... Redovno gleda sve što se prikazuje u pozorištu i bioskopu. Zaljubljuje se brzo i lako: Olja, Javorka, Ljilja...
 
U ne baš romantično poratno doba oskudice, ruševina i obnove zemlje, 1949. godine, Branko će u bioskopu ugledati stvorenje plavih uvojaka i krupnih očiju koje mu izgleda kao Rafaelova Madona. Iako su u istom gradu, čak u istoj školi, nikada se neće lično sresti, nikada jedno drugom neće prozboriti makar jednu drhtavu mladalačku reč — on, petnaestogodišnji poeta, ona godinu starija gimnazijalka Ljiljana Ilić. Uslediće njegova grozničava pisma protkana sopstvenim stihovima i citatima iz dela velikih umetnika, sve da bi joj dočarao sav svoj ljubavni bol dostojan patnji Dantea za Beatričom, Petrarke za Laurom. Ali, "ljiljan plave boje" uporno ćuti, ostajući zauvek dalek i nedostižan kao i sve čuvene pesničke dragane. "U pusto srce u mrtvo vreme me zovi": sudbina, i vreme, ipak će jednog dalekog, budućeg dana spojiti seni pesnika Branka Miljkovića i gimnazijske uspomene Ljiljane Ilić.

ZVEZDAMA RANJEN U SNU LUTAŠ

Sa sedamnaest godina, 1951, Branko Miljković objavljuje u Nišu prve pesme i prevodi sa ruskog poznatu poemu "Oblak u pantalonama" Vladimira Majakovskog. Oduševljavaju ga ne samo njegovi stihovi, nego i život i — smrt. Samoubistva Majakovskog i Jesenjina spominjaće i sledećih godina... Takozvanu veliku maturu polaže odličnim uspehom 1953. godine. S tašnom punom prevoda i svojih pesama samouvereno napušta rodni grad. Neće proteći mnogo vode Nišavom, a on će mu se vratiti kao — spomenik.
 
Tada čuveni profesori na beogradskom Filozofskom fakultetu, gde studira čistu filozofiju, upisuju u indeks Branka Miljkovića same desetke, što je i njegov prosek do apsolviranja. Ipak, on je sav predan poeziji i svemu što ona donosi i odnosi. S načitanošću koja uveliko nadmašuje obrazovanje njegovih vršnjaka, pokušava da iskoristi sve što mu nudi Beograd tog doba. "Guta" knjige po bibliotekama, prevodi, uči, piše, polaže ispite, žuri od redakcije do redakcije i nudi svoje stihove od kojih se ne odvaja, druži se s drugim pesnicima objašnjavajući u nadahnutim usmenim esejima smisao i važnost poezije: "pesma je most između njega i ljudi, most između sna i jave, smrti i života".

Taj most će da načini i novi, modernistički časopis "Delo" čime će obeležiti delo Branka Miljkovića. U njemu u leto 1955. godine izlazi ciklus njegovih pesama "Uzalud je budim". Jedan od urednika, uticajni Oskar Davičo, smatra da je "to velika poezija i da mora da se štampa kao knjiga". Dve godine kasnije pojavljuje se Miljkovićeva prva zbirka pesama "Uzalud je budim" što je istinski književni događaj ne samo za Beograd, već za celu tadašnju Jugoslaviju. Dvadesettrogodišnji pesnik odmah ulazi na velika vrata u istoriju ovdašnjeg pesništva.

Postaje pesnička veličina, pogotovo kad mu, 1960, izlaze dve knjige pesama: "Vatra i ništa" u Beogradu i "Poreklo nade" u Zagrebu.

Najmlađi je dobitnik ugledne Oktobarske nagrade. Nazivaju ga "princ pesnika". Među mladim poetama je stvar ugleda biti viđen u kafani ili šetnji s Brankom Miljkovićem. Otmen po ponašanju i rečniku, uljudan i duhovit, u besprekornom sivom ili crnom odelu i prsluku višnjeve boje, s leptir-mašnom, crnim šeširom i belim, svilenim šalom, privlačio je danju pažnju i običnih prolaznika u njemu omiljenoj Knez-Mihailovoj ulici. A noću? "Kuda ću? Šta ću? svuda me noć traži / psi me recituju i gluve poljane..." S dolaskom mraka — mračno: kafane, noćni barovi, alkohol, monolozi o smrti, žestoke rasprave o poeziji i pesnicima, tuče, milicija.




 
Zadivljujuće obrazovan, i veseljak i depresivac, znalac antičke filozofije, ljubimac žena, ali i ženoljubac, već tada je poznat po tome što svoje stavove brani doslovno do krvi. Voleo je boks, redovno gledao mečeve na Tašmajdanu, ali je od te veštine, praktično, bio dalji nego bokseri od njegove poezije. "Mamicu im, ove barabe baš gadno biju!", rekao je, jesenjinovski, pridižući se okrvavljen i u modricama posle jednog kafanskog šaketanja. (U tome su se mnogo bolje snalazili njegovi stariji drugari glumac Severin Bijelić i slikar Slava Bogojević.)

AKO SMO PALI BILI SMO SKLONI PADU

Tekst povodom tri decenije od smrti Vladimira Majakovskog (1893—1930), u proleće 1960. godine, Miljković završava rečenicom "Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika". U jesen te godine prijatelji zapažaju da se s njim događa nešto strašno. Naveliko se priča da je nesrećan zbog neuzvraćene ljubavi. Početkom 1961. godine piše "Pesmu za moj 27. rođendan". Pokazaće se da je to njegova "labudova pesma". Krajem januara javno se odriče svega što je "naškrabao za ovih nekoliko godina" da bi se uskoro glasno kajao. Kao da beži, iznenada odlazi u Zagreb, odakle uskoro Petru Džadžiću upućuje sledeće pismo:

"Dragi prijatelju,
 
Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad... Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sad je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka reč me može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. Onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva... Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti. Želi ti sve najbolje Branko.

P. S. Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti. Ponoć je. Do viđenja, Branko".



U mrazno jutro 12. februara 1961. godine pesnik Branko Miljković nađen je mrtav daleko na periferiji Zagreba, u blizini krčme "Stara mlinarica". Izgledalo je kao da kleči, u elegantnom odelu i sa šeširom na glavi. Jedan kraj kaiša bio je omotan oko njegovog vrata, a drugi vezan za tanku, nisku granu nejake vrbe iznad njega: "I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo / ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim..." Sahranjen je posle dva dana na Novom groblju u Beogradu. "Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva", pitao se stihom još u dvadesetim godinama. Ostao je bez odgovora, zauvek. I on, i svi koji su ga voleli i, evo, vole.

***

Pola veka posle Brankovih pisama nekada šesnaestogodišnjoj gimnazijalki Ljiljani Ilić, tužnog dvanaestog februara 1999. godine, jedna gospođa talasaste, sede kose i krupnih očiju ulazi u pesnikovu spomen-sobu i bez reči stavlja na njegov radni sto svežanj listova iz školskih sveski ispisanih urednim, đačkim rukopisom. Ta pisma i stihovi, u kojima se spominje i "ljiljan plave boje", potpisani su sa Miljković B, Ul. Ljube Didića br. 9, Niš. U tišini joj se učini kao da čuje njegov davni, daleki glas: "Smrtonosan je život, al smrti odoleva. / Jedna strašna bolest po meni će se zvati. / Mnogo smo patili. I, evo, sad peva / Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva, / Isto je pevati i umirati.

Autor: Ivan Lončar | Ilustrovao: Dragan Maksimović | broj: 3132 — 2012 | Politikin zabavnik

[Angelina]

*

PREJAKE REČI ZA NAJSLABIJE LJUDE

Ko je poslao egzekutore da likvidiraju Branka Miljkovića? Josip Broz, Oskar Davičo, ili Savka Dapčević Kučar? Ili svi zajedno?

Branko Miljković, princ poezije, najveći srpski pesnik u 20 veku, autor antologijskih knjiga: Uzalud je budim, Smrću protiv smrti, Poreklo nade, Vatra i ništa, Krv koja svetli; čovek o kome je doktorsku disertaciju napisao Ljubisav Stanojević; čovek o kome se govori u igrano-dokumentarno filmu "Vatra i ništa" u režiji Marislava Radisavljevića; čovek po čijem se imenu u Nišu od 1971. godine dodeljuje prestižna knjižena nagrada "Branko Miljković"; čovek koji u niškom Narodnom muzeju ima Spomen sobu; pesnik koga su pošteni voleli, a nepošteni u potaji kleli, okončao je ovozemaljski život u noći između 12. i 13. februara 1961. godine na misteriozan način koji ni do danas nije razjašnjen, što ni malo ne služi na čast ni političkoj ni kulturnoj eliti od 1961. godine do danas!

Zvanična državna informacija je da je Branko Miljković izvršio "samoubistvo", a prava istina je da je nađen obešen u zagrebačkom parku, u blizini krčme koja je bila stecište sumnjivih, i to obešen tako da su mu kolena bila savijena, stopala na zemlji, a na glavi natučen šešir, dakle u klečećem položaju što se vidi i na fotografijama Brankovog prijatelja, zagrebačkog pesnika Zlatka Tomičića, a tanka grana o kojoj je navodno visio nije mogla da izdrži ni težinu desetogdišnjeg deteta, a kamoli težinu korpulentnog Branka Miljkovića!

Takođe je istina da su na telu dvadesetsedmogodišnjeg princa poezije, naročito po leđima, nađeni tragovi udaraca gumenim tvrdim predmetima.

Šta je u pozadini likvidacije princa pesnika Branka Miljkovića?

Da li činjenica da je Branko nameravao da objavi svoje istraživanje porekla Josipa Broza po njegovom dijalektu, jer, poznato je, Broz je uvek slabo govorio srpski i nikada ga nije naučio, a u Zagorju ga se niko nije sećao?

Da li činjenica da je u Branka Miljkovića bila zaljubljena lepuškasta Nada, mlađa kćerka Savke Dapčević-Kučar, a njena starija sestra bila je udata za osvedočenog hrvatskog šovinistu Vicu Vukova koji je kasnije emigrirao u Australiju i direktno se stavio u službu terorističkog ustaštva u emigraciji?

Da li činjenica da su Branko Miljković i Oskar Davičo (koji je otkrio raskošni pesnikov talenat i koji mu je objavio prv knjigu!) bili zaljubljeni u istu ženu? Zašto se po Beogradu posle Brankove smrti pričalo "Davičo ga je otkrio, Davičo ga je i ubio"?

Odgovorno tvrdim da postoji tesna sprega u sve ove tri upitne rečenice koje upućuju na jedinstven odgovor: Branka Miljkovića je ubila komunistička Udba u saradnji sa ustaškom emigracijom!

Naime, posle Brankovog razočarenja u Beogradu i sukoba sa moćnim Davičom, otišao je u Zagreb u nameri da nađe sebi mir, ali stvaralački nemir da je nagonio da otkrije tajnu o eseju u kojem analizira Brozovo poreklo na osnovu njegovog dijalekta i, na kraju, kobno zaljubljivanje lepe Nade, kćerke moćne Savke Dapčević-Kučar koja je bila u tesnoj vezi sa ustaškom emigracijom po političkoj i porodičnoj liniji, samo je ubrzalo komunističko-ustaško stezanje omče oko vrata Branka Miljkovića u noći između 12. i 13. februara 1961. godine.

Zašto je zgrebački policijski dosije o Branku Miljkoviću broj 13238-86 i KPI 110/61 i dan danas nedostupan javnosti u zemlji i inostranstvu? Ko su ljudi u kožnim kaputima koje pominje Brankova prijateljica Dobrila Nikolić?

Možda se odgovori na sva ova pitanja nalaze u knjizi Koste Dimitrijevića "Branko Miljković ubijeni pesnik", iz koje doslovno prenosim jedan odlomak:


"Kako Branko nije izlazio iz kafane već duže vremena, dok Žuća nije hteo tamo da uđe da bi ga pozvao jer je nekome bio dužan, ništa mi drugo nije preostalo nego da iz javne govornice pozovem svog stanodavca čika Stevu, koji je za kratko vreme stigao kolima. Ušli smo tada zajedno u kafanu, ona je bila puna gostiju, ali Branka tamo nije bilo. Neke pijane protuve su nam se kezile i meni podsmevale, tako da sam sa čika-Stevom odmah izašla napolje.

Sedeći u kolima čekali smo Branka još pola sata, pomislila sam da se možda nismo mimoišli kada sam, praćena Žućom, telefonirala iz pošte. Prekorevajući me što sam se uopšte usudila po noći da dolazim u ovaj kraj na zlom glasu po kriminalcima i prostitutkama, čika Steva me je potom odvezao u stan. Tek onda sam se dosetila šta su verovatno o meni mislili ona dva pripita tipa sa bezobraznim predlogom jednog od njih. Pa da, tu su kraj drveća dežurale prostitutke... Ali, te večeri nisam primetila nijednu, možda nije bilo još vreme za njihovo dežurstvo?

"Ubiše gospona"

Nisam mogla ni da trenem te noći misleći na Branka, pitajući se da mu se nije dogodila kakva neprijatnost, a u zoru je zazvonio telefon i čula sam uzbuđeni Žućin glas: — Dođite odmah, nešto se strašno dogodilo. Ubili su gospon' Banka!

Nisam mogla da poverujem u to što sam čula, brzo sam se obukla i tamo stigla ispred istražnih organa. Bio je to tužan, nezaboravan prizor. Ugledala sam Branka vezanog za tanku granu vrbe u položaju kao da spava. Imao je natučen svoj crni šešir na glavi. Ubice su mu ga tamo stavile šegačeći se sa žrtvom. Tu je bio i Žuća, uzbuđen kao i ja dok mi je govorio: "Otuda su ga prenijeli, otuda. Evo, njihovih tragova u snijegu" — i pokazivao je na prostor prema kafani. Tu se našao i prvi sused iz Jandrićeve ulice koji je poput nas bio potresen, iskreno govoreći kako se te noći čula vika i jauci oko te kafane.

To je, kaže, potrajalo, ali on nije smeo izaći iz kuće. Bilo je dosta tragova u snegu oko obešenog Branka. Videla sam i prugu od njegovih nogu koje su vučene od te proklete kafane, odnosno sa mesta gde je ubijen. Onesvestila sam se. Posle sam istrazi ponudila Brankove stvari i htela da dam izjavu. Rekli su mi da je istraga završena i da se radi o nesrećnom slučaju...

Suznih očiju koje je brisala krajičkom maramice, očigledno potresena svojim prisećanjima na tu kobnu noć, Dobrila je još dodala: — Zamislite, bilo je očigledno da su Branka prethodno ubili iza kafane i dovukli do tog drveta na koje je obešen tankim kaišem dok je klečao kraj đubrišta. Zamislite samo, tako divan čovek, izvanredno produhovljen, čist i uvek doteran kao pravi gospodin, naš princ pesnika u najboljem životnom dobu na kom ogavnom mestu je osvanuo mrtav. Upravo, pored ksaverskog, uličnog đubrišta. To je strašno ponižavajuće i nečovečno šta su ti monstruozni zločinci uradili da bi potom vešto prikrili sve tragove.

Svedoci ćute

Niko posle nije pred istražnim organima smeo da ponovi noćnu priču o stravičnim kricima i vapajima žrtve. To se nije usudio čak ni Brankov prijatelj Žuća. Prilikom prve izjave, on je tvrdio da su pristigla kola te noći bila beogradske registracije, a potom je izbegao dalje svedočenje jer su mu nadležni obećali da će za ćutanje o zlodelu dobiti dotle uskraćeni pasoš da otputuje majci u SAD. To mi je i on iskreno priznao izvinjavajući se što nije u mogućnosti dalje da svedoči. Ni komšija, kome je očigledno zaprećeno, nije više smeo da ponovi ranije svedočenje pred Brankovim roditeljima, bratom i Tasom Mladenovićem, o tamošnjoj noćnoj gužvi i stravičnoj vici kraj te proklete kafane kad su, očigledno, delovali egzekutori. Kao da se sve zaverilo protiv istine i pravde u slučaju vešto režiranog Brankovog smaknuća. I ja sam duže vreme bila prinuđena na ćutanje, ali smatrajući da dolazi pogodnije vreme za razotkrivanje surovosti totalitarnog režima, rešila sam da progovorim....

Vreme leti, napisao sam na početku ove knjige prekorevajući i sebe što sam toliko odlagao da konačno napišem istinu o Brankovom burnom životu i tragičnom kraju. Sve je to, doduše, pre četiri decenije prohujalo sa vihorom, nestali su s ovog sveta Brankovi najbliži, osim snaje Anđe i njene dece i unuka, ali nastavlja život pesnikova volšebna reč.

Radi skrivanja dokaza odavno je posečeno i ono tankovito stablo na rubu Ksaverske šume, nestali su svedoci tog očigledno političkog ubistva u vremenu kada se na to nije smelo ni pomisliti, a kamoli napisati istina. Ali, Branko nije bio zaboravljen jer susedi u Ksaveru pričaju da je na mestu pesnikove tragedije pokraj đubrišta, dok stablo nije bilo posečeno, povremeno osvitao pokoji buket cveća.

Verovatno, stavljen tamo od poštovaoca Bankove poezije. Ali, likvidatori nisu želeli da se na mestu njihovog zločina stvara nikakav kult i zato su tamo umesto posečene vrbe stavili veću drvenu tablu s krupno napisanim rečima upozorenja: "Zabranjeno za pse, Srbe i Cigane."


Razidajte zazidane vilice!

Ko je poslao egzekutore da likvidiraju Branka Miljkovića? Josip Broz, Oskar Davičo, ili Savka Dapčević Kučar? Ili svi zajedno?

Sme li danas srpska kulturna elita u Udruženju književnika Srbije, Udruženju književika Crne Gore, Udruženju književnika Republike Srpske, Matici srpskoj, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) da se usudi da ispuni moralnu obavezu prema ubijenom pesniku Branku Miljkoviću i da doprinese rasvetljavanju misteriozne smrti princa srpske poezije?

Sme li srpska kulturna elita da ćutološki posmatra kako na misteriju smrti Branka Miljkovića pada mahovina zaborava i da ćutanjem doprinosi zatrpavanju Miljkovićevog "heraklitovsnog principa sažimanja suprotnosti u biću", kako je davno primetio Alek Vukadinović?

Sme li neko da zagrebe po beogradskoj misteriji kad je Branko Miljković hteo zajedno sa Milovanom Đilasom da pokrene list koji je u startu zabranjen?

Možda bi odgovor na ovo pitanje mogao da pruži uvaženi akademik Matija Bećković koji je bio Đilasov prijatelj do smrti i koji je na Đilasovom grobu održao govor koji će se dugo pamtiti?

Ako niko iz dosadašnje elite nije mogao biti Branko Miljković, zar svakoga od njih sutra ne može zadesiti Brankova sudbina?

Pitanja je mnogo, a odgovor samo jedan: Razidajte zazidane vilice!

(Iz rukopisa "Kontrolisani muk")

Petar Milatović Ostroški | 10.09.2012.