Zanimljivosti
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Književne teme « Zanimljivosti
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Zanimljivosti  (Pročitano 2961 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« poslato: Novembar 08, 2010, 12:11:45 pm »

*

NOVINARSTVO I PUBLICISTIKA


Istorija srpske porodične štampe počinje s časopisom "Slaveno-serbski magazin", koji je štampan u Veneciji 1768. godine. Osnivač je i urednik časopisa Zaharije Orfelin, jedan od najobrazovanijih Srba svog vremena, pisac, istoričar, slikar, bakrorezac i izdavač prvog časopisa i večitog kalendara. Školovao se i učio zanate u Pešti, Beču i Veneciji, a živeo i radio u srpskoj sredini u Sremskim Karlovcima, Novom Sadu i drugim mestima u južnoj Ugarskoj.

lako je izašao samo jedan broj, "Slaveno-serbski magazin" se može smatrati i početkom srpske publicistike. U njegovom predgovoru, koji je napisao Orfelin, raspravlja se o aktuelnim pitanjima kulturnog života kod Srba i izlažu određene ideje i programi. Ovaj predgovor, štampanje na trinaest strana časopisa, ocenjen je od istoričara kao veoma značajan tekstu kojem su prvi put na srpskom jeziku iznete racionalističke i prosvetiteljske doktrine evropskog 18. veka.

Prve novine na srpskom jeziku pojavile su se takođe izvan teritorije današnje Srbije, u Beču 1791. godine ("Serbskija novini"). U prestonici austrijske carevine pojavio se i prvi srpski dnevnik ("Novine serbske", 1813) i prvi srpski almanah ("Zabavnik", 1816). Nekoliko značajnih srpskih listova i časopisa izlazilo je u prvoj polovini 19. veka u Pešti, a prvi je "Letopis Matice srpske", pokrenut 1825, koji izlazi i danas kao jedan od najstarijih književnih časopisa u Evropi.

Na teritoriji današnje Republike Srbije novine izlaze od 1834. godine, najpre u Kragujevcu, ondašnjoj prestonici kneza Miloša, odmah zatim u Beogradu, a nešto kasnije u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, Zemunu, Somboru, Vršcu, Pančevu, Prištini. U drugoj polovini 19. veka srpski listovi javljaju se u Bosni i Hercegovini (1866), Crnoj Gori (1871), Hrvatskoj (1874) a krajem veka i srpski iseljenici u severnoj Americi počinju da izdaju svoje novine.

Uoči balkanskih ratova, 1911. godine, izlazila su ukupno 252 srpska lista i časopisa od kojih u Kraljevini Srbiji 152 (samo u Beogradu 105), Vojvodini 41, Bosni i Hercegovini 19, Hrvatskoj 12, Crnoj Gori 3, Makedoniji 3, Sjedinjenim Američkim Državama 17, u drugim delovima Austro-ugarske 5 i Kanadi jedan list.

Na izdavanju, uređivanju i pisanju tih publikacija radio je veliki broj ljudi, raznih zanimanja i opredeljenja, novinara, političara, prosvetnih radnika, naučnika, sveštenika, oficira, studenata, đaka. U ovom kratkom prilogu reći ćemo nešto samo o onim najznačajnijim, koji su najviše uticali na razvitak srpske žurnalistike i publicistike do Prvog svetskog rata.

Posle Zaharija Orfelina, koji je ostao usamljena pojava u svom vremenu, najznačajnije ime srpske žurnalistike nesumnjivo je Dimitrije Davidović, izdavač i urednik srpskih novina u Beču i urednik prvih novina u Srbiji. Za njegove bečke novine može se reći da su desetak godina bile glavno kulturno stecište oko koga se okupljala ondašnja srpska inteligencija. Najaktivniji saradnik tog nevelikog kruga bio je Vuk Karadžić, reformator srpskog književnog jezika i pisma, koji je u Davidovićevim novinama objavljivao svoje radove i vodio književne polemike.

Kao uredniku prvih novina u Kneževini Srbiji, Davidoviću pripadaju sve zasluge koje imaju rodonačelnici nacionalne štampe. Po uzoru na najbolje evropske listove svog vremena, on je u Srbiji, koja se još oslobađala od feudalne turske vlasti, izdao moderan informativno-politički list. Davidović se nije zadovoljavao objavljivanjem samo zvaničnih vesti i izveštaja, kako je to od njega tražila vlast, već je nastojao da o događajima daje i svoja mišljenja, lako je zbog toga udaljen iz novinarstva, njegove novine su dugo vremena služile kao uzor dobro uređivanog lista.

Revolucionarni talas koji je 1848. godine zahvatio Evropu imao je velikog uticaja na razvoj srpske žurnalistike, naročito u Vojvodini. Posle pada Meternihovog apsolutizma i ukidanja cenzure u Austrijskoj monarhiji, glavna tema srpske štampe postaje nacionalno pitanje. Umesto stručnih članaka u nastavcima, novinama dominiraju politički uvodnici i izveštaji dopisnika. Najbolji predstavnik te nove žurnalistike je list "Napredak", koji je izlazio za vreme revolucije u Sremskim Karlovcima i Zemunu, pod uredništvom Danila Medakovića, berlinskog doktora filozofije i saradnika nekoliko evropskih listova. Prema recima Jovana Skerlića, prvog istoričara srpske štampe, Napredak" je bio "odlučno nacionalistički list", koji je povremeno zastupao napredne evropske ideje.

Prelomni događaj u političkom životu Srbije, pa i političke publicistike, predstavlja Svetoandrejska skupština, održana krajem 1858. godine u Beogradu, kojom otpočinje borba građanstva i liberalne inteligencije za ustavnost i parlamentarizam. Posle Skupštine formirale su se dve načelne političke struje, liberalna i konzervativna, koje su se međusobno, putem štampe, borile za uticaj u narodu. Stari knez Miloš podržavao je čas jedne čas druge dok se na kraju nije oslonio na konzervativce. Važno je da su obe strane dobile šansu da javno izlože svoje ideje i programe. U tom kratkom periodu (1859) udareni su temelji moderne srpske publicistike. Najistaknutiji publicisti bili su književnik Matija Ban, na strani konzervativaca, i političar Vladimir Jovanović, na strani liberala.

Politička štampa u Srbiji počela se brže razvijati posle usvajanja prvog zakona o štampi (1870), koji je omogućio lakše izdavanje listova i ograničio moć cenzure. Među novopokrenutim listovima najznačajniji je "Radenik" (Beograd, 1871—1872), prvi socijalistički list ne samo u Srbiji nego i na Balkanu. U javni i politički život "Radenik" je stupio vrlo borbeno — odmah je počeo da kritikuje režim u Srbiji i propagira revolucionarne ideje Pariške komune, stoje izazvalo veliko uzbuđenje u javnosti, osnivači urednik lista Svetozar Marković posedovao je sve osobine velikog publiciste; široko obrazovanje, lakoću izražavanja, jasan stil, sposobnost da uoči glavne društvene probleme i hrabrost da ih prosuđuje. Zahvaljujući, pre svega, tim svojim sposobnostima, on je uspeo da stvori ceo jedan politički pokret.

Na dalji razvitak publicistike uticalo je formiranje političkih stranaka u Srbiji 1881. godine. Umesto stare podele na liberale i konzervativce, došlo je do novog grupisanja — na radikale, naprednjake, liberale i socijaliste. Sve stranke koristile su štampu kao sredstvo političke propagande, a redakcije listova bile su glavni centri stranačkog života. Ovaj tip štampe stvorio je čitav kadar vesti h novinara političara, među kojima je najistaknutiji Pera Todorović, nenadmašan polemičari reporter.

Početak dvadesetog veka obeležen je usponom dnevne štampe. U Beogradu je 1904. izlazilo 13 dnevnih listova. Najstarije su bile zvanične "Srpske novine", a najmlađa "Politika", koju su te godine pokrenuli braća Vladislav i Darko Ribnikar. Pojava "Politike" značila je važan događaj u srpskom novinarstvu. Svojim principijelnim stavom o najvažnijim pitanjima unutrašnje i spoljne politike, kao i odmerenim i uglađenim načinom pisanja, ona se izdvajala od ostale političke štampe, utonule u stranačka trvenja i svađe. Bolje nego ijedan drugi list, "Politika" je pogodila ukus ondašnje intelektualne čitalačke publike i za nekoliko godina postala je najugledniji i najčitaniji srpski list.

Naravno, publicistika se nije svodila samo na pisanje tekstova za novine. U Srbiji je bilo vrlo razvijeno izdavanje brošura o važnim političkim i drugim pitanjima. Od velikog broja pisaca brošura mogu se izdvojiti dva imena - Vasa Pelagić, u drugoj polovini 19. veka, i Dragiša Lapčević, u prvim decenijama ovog veka. Njihovi biografi su izračunali da je Pelagić napisao više od pedeset brošura, a Lapčević sto pet knjiga i brošura. Zajedničko im je da su oba pripadala socijalističkom pokretu, da su se obraćali širokim narodnim masama i da su bili često u sukobu kako sa zvaničnom politikom tako i s dogmatskim shvatanjima u svojim strankama.

Prema nepotpunim bibliografskim podacima (objavljenim 1956), u periodu između dva svetska rata na teritoriji Srbije izlazilo je oko 2500 listova i časopisa, uključujući i jugoslovenska glasila i štampu nacionalnih manjina. U istom periodu u Bosni i Hercegovini štampano je 295 periodičnih izdanja na srpskom jeziku, i Makedoniji 91, Crnoj Gori 75 i Hrvatskoj 45. Pored toga, izlazilo je oko 200 listova i časopisa koje su izdavali Srbi u inostranstvu, najviše u SAD (132).

Rad na prikupljanju bibliografskih i statističkih podataka o srpskoj štampi još nije završen. Redakcija časopisa "Novinarski letopis" raspolaže spiskom od 4890 srpskih listova i časopisa koji su izlazili od 1768. do 1991. godine. Izvan teritorije bivše Jugoslavije izlazilo je 495 listova i časopisa. Stanje po kontinentima izgleda ovako: Evropa 243, Severna Amerika 172, Južna Amerika 54, Australija 14, Azija 5, Afrika 4 i Novi Zeland 3.


Mihailo Bjelica | Projekat Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #1 poslato: Novembar 02, 2016, 02:36:52 am »

*
ESEJI


NEKOLIKO REČI O PESNICIMA U STRIPU


Za mene, koji cenim, iz subjektivne perspektive vlastitoga sopstva ― naprosto jer sam za njihove izraze najprijemčiviji ― likovnu umetnost koliko i književnost, crtež koliko i pesmu, međuratni period, doba takozvane Prve Jugoslavije, ostaje, na polju intermedijalnih ostvarenja, neprikosnoveno. To je zlatna riznica nasumičnih, slučajnih otkrića koji nas ozaruju, i blešte u nama, zadugo, i pošto smo sklopili knjigu, i pošto smo ostavili u stranu slikovnicu. To je doba potpune transgresije svih mogućih kanona i vreme sjajnog preplitanja žanrova visokih i niskih, kompleksnih i primarnih, često rađene u cilju čiste zabave, no zabave koja stvara bujicu novih značenja i novih percepcija stvarnosti. U kontekstu tih, za ono vreme, novih postupaka, intermedijalni susreti groteske i pesništva tu nisu najmanje začuđujući. Začudnost pre leži u tome što taj sloj umetničkog izražavanja još nije dovoljno istražen kod nas. Jer, iako imamo vrsne preglede međuratnog pesništva, slikarstva i stripa, retko ko je od kritičara istraživao njihova međuprožimanja. I kada se to dešavalo, često je bivalo reč o nehotičnim susretima.

Naporedo sa živim bujanjem stripa i naglim razvitkom grafičkog izraza u onovremenim javnim glasilima, međuratne godine prošloga veka takođe predstavljaju dinamično i osobeno razdoblje srpske i južnoslovenske karikature. Jedan od najvrednijih radova svoje vrste, izdanje sabranih dela Radeta Drainca (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1999) G. Tešića, priređivački rad čiji gigantizam, istraživalačka upućenost i uređivačka prilježnost je posve osoben izraz talenta, upornosti i duhovne snage u nas, ovaj maestralni umetnički portret Rake Drainca njim samim (a u režiji Gojka Tešića), istovremeno otkriva (zlatni period naše štampe!), pored samog pesnika onakvog kakvog ga do sada nismo mogli sagledati, i elemente onovremene kulture življenja, navika i oblika izražavanja u javnom životu u kojima je crtež, od ornamentalno-kaligrafijskih rešenja korica knjiga preko karikatura, do kratkih, minimalističkih stripova, igrao izuzetno značajnu društvenu ulogu. Neretko, duh vremena čini da se naporedo nižu modernistička ornamentalistika, tanano kaligrafijsko rešavanje oblika i proporcija u naslovnim slovima knjiga, s grotesknom likovnom obradom njihovih autora. To je slika raskošnog dendizma skadarlijske boeme (setimo se Tokinovog portreta Tina Ujevića iz romana Terazije), koja je potvrda da i međuratni period polaže temelje rađanju pop kulture kao specifičnog obeležja suštinskih kulturnih kodova druge polovine dvadesetog veka.

Duh te prve, urnebesne, rokamboleskne feljtonističke epohe sav odiše ovakvim vedrim, ironičnim crtežima. Osobito se, listajući tomove sabranih dela Drainca, ističe Konjevodin rad na karikaturi. Tek pošto se upoznamo sa opusom ovakvog crtača, savremeni pesničko-(s)tripovni projekat poput Prostaka u noći Vujice Rešina Tucića ― i pored neoavangardne želje ukrštanja medijske tvorbe ― pokazuje koliko u njemu nedostaje plamteće, emotivne i misaone snage neophodne da bi se pesma i crtež međusobno proželi, osetili, ponajmanje da bi se upili ili nas doista poneli i preobrazili, onako kako to čine radovi međuratnog majstora.

Konjevodini portreti i crteži Drainca i drugih avangardista su živi, snažni, posve osobeni trag prošlosti. Konjevod, slikajući Veljka Petrovića, u crtežu koji kao da je sliven jednim jedinim potezom tuša, daje sasvim plastičan izraz aristokratskom držanju pesnika (visoka, izdužena figura: duga, vižljasta, tanka glava kao u kakva Engleza; kudrava, crna kosa koja prati ritam talasastih nabora sakoa i trag dima cigare koji se gubi u gornjem rubu kvadrata gde utiče i kosa pesnikova ― sve se dakle sliva; te oštar, samouveren, skoro prezriv pogled dendija; leva pesnikova ruka nemarno položena u džep, dok desnom, oslonjen o radni sto ― na kome je nekoliko knjiga od kojih je njemu najbliža otvorena ― ovlašno drži cigaretu). Pošto je dekadencija neizbežna, crtač pridodaje, nad knjigama, tri uvela cveta panula niz tanki ćup. Celi Petrović u jednom crtežu. Ovakva crtačeva humoreskna i psihološka karakterizacija nije mogla naći jačeg izraza do u slikanju životnih mena najosobenije figure ondašnje beogradske književne scene, pesnika i hipnistu Drainca. Drainac, verovatno, stoga ulazi u ovdašnju istoriju literature (devete umetnosti posebno), i kao prvi pesnik koji je, za života, postao junak stripa. Velika čast.

Doista bi se mogao, zamišljenim kolažnim postupkom, sažeti celokupni Konjevodin rad na Draincu i objaviti u zasebnom izdanju. Mislim da bi takva knjiga pokazala u čemu se onovremena karikatura bitno razlikuje od poratne i ― u velikoj meri ― savremene. U doba kada je strip naveliko kretao novim pravcem (ali još bivao snažno uronjen u tkivo nedeljne, novinske štampe), nije moglo biti drugačije no da i karikatura javne ličnosti, pesnika, bundžije i boema bude, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, jedan groteskni, upravo komični biografski pandan njegovoga stvarnog života, i, kao takav, ne manje stvaran od njega (u duhu ovoga, danas bi zreli Koraksov rad ― rad iz devedesetih godina ― bio najbliži izvornoj karikaturi kao grotesknoj, sceničnoj, dramatizovanoj bio-bibliografijskoj građi o pojedinim ličnostima i hronici duha jednog vremena). U Konjevodinim kvadratima pesnik Drainac postaje junak niza burlesknih događaja.

Drainac, u javnosti borbeni igrač u plimi novog književnog naraštaja, vatreni branilac novih shvatanja i ukusa ― u likovnoj preobrazbi Konjevoda naskoro postaje dalek, tragikomični brat blizanac Don Kihota. Pesnikov pegaz, sledstveno, postao je mazga dok pesnik, gledajući odraz svoga lika u ogledalu, vidi prase. On pohodi knjižare specijalizovane za prava devojaka itd., itd... Najposle, kao vrhunac Drainčeve misije preobrazbe sveta javlja se genijalni Konjevodin crtež naslovljen Banket Rada Drainca, grafički zamišljen i izveden po likovnom obrascu slikanja Hristove tajne večere. Umesto gornje sobe, ovde je dat kafanski prostor: Mariju Magdalenu zamenjuje crtež balerine okačen o zid; oko širokog stola sede ili stoje književnici i umetnici; prepoznajemo izrazite figure Vinavera, Crnjanskog, Veljka Petrovića itd... Drainac, svečan i usredsređen, stoji, u središtu scene, s čašom u ruci i nazdravlja: "Uzmite i pijte!" Drainčeva apoteoza.

Međuratni likovni prostor zahvata književni svet, stvarajući tako, od lutajućih pesnika i boema, grafičke junake ne manje izrazite od papirnatih. Uostalom, nisu li Konjevod i Drainac, zajedno stvarali, 1929. g., izvanredni ciklus "Naši književni portreti", u kojima se karikatura (čiji je cilj da u jednom zahvatu pera oliči najizrazitiju karakternu i spoljašnju osobinu lika, osobito s namerom da se istakne ili uveliča kakva mana) i kritička anotacija prepliću stvarajući svojevrsne novinarsko-enciklopedijske komične dragulje. Sibe Miličić, prijatelj Crnjanskog, danas zanemareni pesnik, ostvaruje pregnantnu tablu u kojoj je Tin Ujević prikazan kao junak podoban vlastitoj pesničkoj harizmi. Na svega dva kaiša (u svakome po tri kvadrata), prostor kafane postaje epifanijski prostor Ujevićeva proroštva. Stripovna anegdota se dotiče stvarnosti crnohumornom notom koja razodeva paradoksalni položaj pesnika artizma čija su shvatanja i držanje u potpunom raskoraku sa njegovim socijalnim položajem. Ujević je oslikan kao miran, pribran, dostojanstven dendi čiji nemarni pokreti nonšalantnom uverljivošću određuju mesto i položaj drugih. Miličićev crtež je lapidaran, "prost", neusiljen, "neizgrađen"; likovi i predmeti su dati samo kroz nagoveštaj. Klasičan prelom pruža mogućnost da se kroz svaki pojedinačni kvadrat naglase Ujevićev karakter i snobovsko držanje (1. "Gospodine, za ovim stolom sedi samo jedan čovek" ― veli junak; 2. "a to ste vi" ― ispija svoju čašu i prstom leve ruke ukazuje na čoveka koji sedi sučelice njega; 3. "i samo vi" ― uzima cigaretu iz susedove tabakere i njegovu čašu; 4. "pa da se uverite" ― u desnoj ruci drži cigaretu dok levom prinosi usnama susedovo netaknuto pivo; 5. "zapalićete mi cigaretu" ― drži je u levoj ruci, prinosi je susedu koji je zapalio šibicu, pored njega stoje obe, već ispražnjene čaše; 6. "i platićete vi" ― govori, pred zabezeknutim čovekom, dostojanstveni, odlazeći Ujević).

Gojko Tešić je, radeći na književnosti avangarde, istovremeno iz zaborava vraćao, i nehotice ― ali praćen sjajnom intuicijom ― niz likovnih tvorevina i ponovno ih, sa svojim saradnicima, činio dostupnim široj čitalačkoj publici. Ovaj rad ujedno pokazuje koliko su naoko različiti oblici umetničkog izražavanja srodni i do koje mere su oni suštinski povezani. Kroz osobenu avanturu koju predstavlja listanje sabranih dela Rake Drainca dođe pomisao da živimo u bledunjavo i dosadno vreme. Stripari, u nedostatku imaginacije, trebalo bi da crtaju pisce, slikare, klošare, manijake po palanačkim ulicama i kafanama! Rastrojeni život pisaca je motivski bunar bez dna. Doduše, sve se ovo, o čemu tako dosledno grafički pripoveda Konjevod, dešavalo pre bankarske krize 1929. godine, dok je Tin s družinom još uspevao da od "Moskve" do "Tri šešira" niže godinu za godinom, kao u kakvoj kolajni, kafanskog života, ića i pića, na tuđi račun. Jer on se povukao iz Beograda ne toliko radi skandaloznih izjava o kralju i kraljici već pre svega zato što prokažena a ipak neophodna buržoazija, nakon bankarskog kraha, više nije imala sredstva za izdržavanje svojih skadarlijskih luda i božjaka. Nama preostaje listanje tih crteža kao u kakvom ritualnom činu, jer sve što je najvrednije saopštava se i ponovno oživljuje kroz ritual, kroz sakralni obred.

Boris Lazić | Letopis Matice srpske, knjiga 492, decembar 2013.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: