Miodrag Pavlović — Antologija srpskog pesništva
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Antologije srpske poezije « Miodrag Pavlović — Antologija srpskog pesništva
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miodrag Pavlović — Antologija srpskog pesništva  (Pročitano 10740 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« poslato: Decembar 28, 2010, 09:15:27 pm »

*

ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNIŠTVA


Predgovor


1.
Srpska pesma traje od pre pamtiveka. Pevana, ne i beležena, do nas nije dospela kao zapisan tekst. Ali ne može se reći da o njoj ne znamo ništa. Izvesni motivi u našim obrednim i mitološkim narodnim pesmama imaju svoje poreklo u dalekoj prošlosti našeg jezika. I ono što se govori o nekim junacima naše epske usmene tradicije, potiče sigurno od junačkih pesama nastalih pre nemanjićke starine.

Razlika između obrednih, mitskih narodnih pesama, i onih junačkih već je uočena. Ta razlika nije formalna ni metrička, ona je u poreklu i duhu; kao da stiže iz dveju različitih stvarnosti. Obredna ili mitska, peva se uz određene prilike, ona je obavezna u tim časovima i peva se kolektivno, bez isticanja pojedinačnog pevača. U našim, novijim vremenima nju po pravilu pevaju grupe žena, a njihovi starinski motivi se prenose uporno i onda kad se značenje tih motiva ne razume više dobro. Iako malo variraju, one se suštinski ne menjaju; mogu da opstanu, ili da se izgube.

Epska, junačka pesma mora da se prilagođava interesovanjima slušalaca, promenljiva je što se tiče imena, pa i opisa događaja, mada prenosi neke tipične situacije iz vremena kad su junaci takođe bili mitska ili polumitska bića. Ova pesma prenosi izvestan moral, da ne kažemo i usmene zakone ponašanja, koja su često viteški, neki put hrišćanski, a neki put uzori surovih osveta i nemilosrđa. Epska pesma mora biti zanimljiva i razumljiva, dok mitskoj pesmi zagonetnost ne smeta. Epske su pesme ponekad poučne, ili pokušavaju da budu mesto na kojem se pamti istorija naroda, spisak manastira i crkava, kao i znamenitih ljudi u prošlosti. Iako nije "pevana istorija narodna", ona u pretežno fiktivnoj istoriji uspeva da nađe rado slušane sižee svog pevanja.

Po mitovima su najstarije naše pesme koje govore o svadbama nebeskih ela. Na njih treba biti ponosan, jer većina naroda čija je drevna poezija zapisana nema pesama sa motivima toliko drevnim. U Evropi samo Litvanci osim Srba imaju pesme slične starine. U staroj poeziji naći ćemo slične primere u sumersko-vavilonskoj tradiciji, i u starim indijskim pesmama - Vedama. Te svadbe nebeskih tela kazuju o drevnim religijama koje su još uspevale da vežu kosmičke ritmove i ljudske fenomene života, rađanja, godišnjih smena. Prisustvo nebeskih tela kao ličnosti u mitskim pesmama govori o vremenu kad antropomorfne predstave u umetnosti nisu bile pobedile. Verovatno su, dakle, poreklom i početkom iz ranog neolita, ili iz slične mentalne i društvene konstelacije.

Te su pesme, kod nas, iako himnično-svadbenog karaktera, ispevane sa velikom prirodnošću, slegnutošću. Taj ton je karakterističan za religijske inkantacije pre dolaska tzv. visokih religija, koje unose retorski ton, doživljaj uzvišenosti i emotivnu dramatiku (budizam, hrišćanstvo, islam). One deluju kao da su ispevane juče, i kao da su posledica neposrednog nadahnuća što dolazi od gledanja nebeskih tela. Međutim, motiv svadbe nebeskih tela ukazuje nedvosmisleno na prethodne religijske predstave: tim "svetim svadbama" obezbeđivala se snaga obnove kosmičkog i životnog ciklusa. Našim precima nikako nije izgledalo da je obnova prirode garantovana sama sobom: oni su osećali da za tu obnovu nešto sami moraju da učine, a uz to što su činili (obred, npr. svadbe), pevali su i pesme koje su sve osmišljavale pozivanjem na mitske sile.

Imena hrišćanskih svetitelja javljaju se po već uhodanom obrascu da zamene prethodna imena slovenskih bogova. Dvojeverje je bilo široko rasprostranjeno u našem narodu, od davnina. Nema dokaza, kao što su neki hteli da vide, da su Sloveni bili posebno skloni mesecu, i da su, sudeći po tome, duže održali običaj matrijarhata nego ostali indoevropski narodi. Sve ukazuje da su kod nas, kao i u akadsko-vavilonskoj tradiciji, i u Egiptu, sunce i mesec bili muški principi, ravnopravni, kao dva oka u glavi jednog većeg nebeskog božanstva. Oni su sa jednom ženom u sredini (Ištar ili Izis, ili neko drugi) zatvarali božansku trijadu koja je postala bitnom karakteristikom egipatske religije. To trojstvo se podrazumeva i u našem mitskom predanju, recimo, u pesmi Sunce i mesec prose devojku.

Čudne i mnogobrojne pesme o vilama ili koje vile pevaju, prikazuju ih u različitim ulogama. One nisu samo pratilice, ili mrzilice junaka, nego vode i svoj odvojeni život, prisvajaju decu, dižu gradove, gospodare srećom mladenaca, pa se javljaju i kao božanstva donjeg sveta, zavađaju svatove da bi od velikih pogibija dobile kosti za gradnju svojih zagrobnih kula. Može se pretpostaviti da je među Slovenima, a naročito kod Srba, postojalo pagansko, žensko sveštenstvo, koje je imalo svoje određene funkcije, i čiji se tragovi vide do u XIX vek. Stvaranje i dalja predavanja određenih "ženskih" pesama jeste onaj najjasniji trag koji je ta institucija paganskog sveštenstva za sobom ostavila. (O tome videti u našoj Antologiji lirske narodne poezije, Beograd, "Vuk Karadžić", 1982.)

2.
Još pre no što se definitivno okreću vizantijskom vidu hrišćanstva, srpske oblasti, kao što je poznato, dobijaju pravo na upotrebu sopstvenog slovenskog jezika u crkvenom obredu, i sopstvenu azbuku, odnosno pismenost, sve zahvaljujući misionarima iz vizantijskih strana. Njihova misija je krupan događaj u istoriji evropskog srednjeg veka. Ipak su iskrsla i oko njega izvesna pitanja zanimljiva za kulturnu istoriju. Ta pitanja se tiču pre svega vizantijskih razloga za slanje takvih misija koje su nudile hrišćanstvo na negrčkim jezicima.

Kada se zna da je zapadna crkva bila uporna u širenju latinskog jezika kroz crkvenu organizaciju, i videla u tome zalogu svog jedinstva, drugačiji postupak Vizantije je utoliko osobeniji. Javile su se čak i hipoteze nekih slavista da je nuđenjem hrišćanstva na negrčkim jezicima Vizantija čuvala svoju kulturu, i stavljala jezičku barijeru između sebe i okolnih naroda koji su tek ulazili na svetskoistorijsku scenu. S pravom se postavljalo i pitanje ne bi li razvoj slovenske kulture u srednjem veku bio ubrzan boljim poznavanjem grčkog jezika, jezičkim prožimanjem sa mnogo starijom i razvijenijom kulturom i tradicijom Vizantije.

Žara i zanos sa kojim su Konstantin i Metodije i njihovi učenici sprovodili u delo svoj program svedoče o nečem višem no što bi bila samo vizantijska državno-crkvena politika i njeni praktični ciljevi. Njihova misija, osim što je širila veru kojoj su pripadali, predstavljala je i važan kulturni pokret i poduhvat, kojem su "slovenski apostoli" služili do kraja, i sa njim se potpuno izjednačili; za slovensku liturgiju i pismenost oni su se borili kao za stvar opštu, i svoju. Svoju, u smislu najdubljeg opredeljenja za nešto što im se činilo plemenitim i istorijski neminovnim, u isti mah.

Tako je jedan deo Slovena, i mi među njima, dobio pravo da ima verske obrede na svom jeziku, i pismenost kojom će se taj jezik beležiti. Kao da je jednom narodu i njegovoj kulturi jezik još jedared bio dat. Došlo je stvaranja književnosti na tadašnjoj srpskoj jezičkoj recenziji, započeti su književni, kreativni kontinuiteti od najvećeg značaja za određenje, opstajanje i razvijanje kulture jedne nacije koja je tada već postojala, a to je značilo uspon kulture na Balkanu i šire, među Slovenstvom i u Evropi.

Liturgijska poezija i, naročito, žitija svetih značajni su književni spomenici. Ali, u vezi sa svim tim, jedno pitanje, čini se, još nije bilo postavljeno. Gledajući spomenike pesništva, moramo se čuditi da ih tokom vekova nije bilo više. Ohrabreni upotrebom sopstvenog jezika, pomognuti postojanjem slovenske azbuke, naši u srednjem veku ostaju oslonjeni na vizantijske kanonske uzore i, osim žitija, sa kojima su uspeli da ostvare jednu specifičnu književnu formu, ne daju pisanjem dokaza o široj književnoj stvaralačkoj delatnosti (izuzima se prevođenje). I Vizantija i Zapad u srednjem veku znaju za književne tokove koji nisu usko vezani za potrebe crkve i dvora. U Vizantiji tinjaju oblici poezije zasnovani na antičkim uzorima. Na Zapadu se, na latinskom jeziku, već vrlo rano (IV vek, sv. Ambrozije Milanski i dr.) javljaju nove pesničke forme, i one bujaju do kasnog srednjeg veka. Oseća se poetsko stvaranje u novom ključu i stilu, nezavisno od liturgije i kanona. Kao da zapadni pisci stalno imaju u krajičku svesti stvaranje "novog slatkog stila" danteovskog i trubadurskog, bez obzira što pišu na jeziku učenom i propisanom.

Kod nas tog klijanja poezije novog stila, osim možda jednog izuzetka (D. Kantakuzin, Grk poreklom) nema, i tu smo, izgleda, sa ostalim Slovenima, koji primiše vizantijsko hrišćanstvo na sopstvenom jeziku i pismu, jednaki. Od početka je kod nas, možda se sme reći, bio naglasak na jeziku samom, a ne na stilu. Ta odrednica je ostala karakteristična za našu poeziju, pa i za književnost u širem smislu.

3.
Kao što je početak naše pisane književnosti u spisima Save Nemanjića, u njima je i početak naše pismene poezije. Delovi biografije koju je Sava sačinio svome ocu, i po svom ritmu, i po povišenom tonu kazivanja, i p osećajnoj podlozi, jesu poezija, i mi ih sa zadovoljstvom prihvatamo kao pesništvo u vremenu koje, osim liturgijskih stihova, drugo pisano pesništvo nije negovalo, ni isticalo. Smenjivanje i preplitanje pripovednog i proznog tona sa retorskim i pesničkim nalaze se i u drugim srednjovekovnim spisima, našim i stranim, a naročito u Bibliji, koja je i tako služila srednjovekovnim piscima za uzor, povod i ideal. Već je bilo rečeno, s pravom, da je Sava Nemanjić osećajan pisac (M. Kašanin), što može važiti, razume se, samo za njegovo Žitije sv. Simeuna, ne za njegove sastave iz oblasti crkvenog zakonodavstva. To Žitije, pored istorije i naracije koju sadrži, svedočanstvo je jedne emocije: Sava govori o Stefanu Nemanji, ne samo kao državniku, isposniku i mudrom starcu, nego kao o ocu, i reč otac se uporno provlači ne samo kroz ovo Žitije nego i kroz druge Savine spise, kroz Studenički tipik, i originalni deo Hilandarskog tipika, o Službi sv. Simeunu i da ne govorimo. Iako je u hrišćanstvu odnos otac-sin veoma važan, pominjanje i hvaljenje oca ovde nije bilo nikakva kanonska, ni doktrinarna obaveza. Stefan Prvovenčani, koji takođe piše izvanrednu biografiju Simeona - Nemanje, reč otac jedva da upotrebljava. Odnos otac-sin u Savinom spisu jeste istorija duboke ljubavi, prvo oca prema sinu, zatim i sina prema ocu, koja dobija dramske akcente starozavetnih razmera.

Koliko govori sa toplinom o ocu, toliko svesno govori i o dilemama sinovstva, nazivajući sebe u jednom trenutku i "zabludelim sinom". Zaista, odlazak Stefana Nemanje u Svetu Goru, kod sina davno zamonašenog, njihov zajednički asketski podvig, uspostavljanje novog manastira, nije svakidašnja priča ni u srednjovekovnim prilikama. Ukratko ispričan, ona dostiže svoj literarni i emotivni vrhunac u prizoru umiranja i smrti sv. Simeona. Tu se pojavljuje i onaj čudan detalj, kad umirući otac moli svog sina da ga spusti na zemlju zastrtu rogozinom, što je običaj drevan, poznat iz vedskih rituala Indusa (trava — barhis), i u Kini (opisuje Marsel Grane u Kineskoj civilizaciji). Ukoliko rogoz nije samo znak monaške poniznosti, kao što je to kostret — monaška odeća. U tom smislu pominje se rogoz kod Isaije (9, 13) nasuprot palminom listu, simbolu duhovne i svakolike pobede.

Da ovaj doživljaj i hvaljenje oca i očinstva nije nešto duboko lično i verovatno nesvesno, moglo bi se misliti da u spisima Save Nemanjića imamo i jedan program. Ne samo uvođenjem hrišćanstva, nego i jačanjem države, preovladava je u nas patrijarhalni princip. Muškarac se isticao u porodici, društvenoj i verskoj organizaciji. Dok je u narodnom životu očigledno postojala jedna prilagodljiva ravnoteža između uloge muškarca i žene, u prilikama novog organizovanja društva akcenat pada na muškarca kao poglavara države, kao sizerena, kao arhijereja i glavu zadruge. U vreme kada Sava piše svoje spise, taj proces je već u punom zamanu. Od značaja je ipak da naš prvi književni spis, hvaleći očinstvo, iznoseći dramu sinovstva, utvrđuje patrijarhatni pogled na svet i nude spektar emocija koje iz tog pogleda proizilaze. Ako se ima na umu da je i sledeće delo naše pisane književnosti napisao jedan sin o svom ocu, Stefan Prvovenčani o Nemanji, može se reći da su našu pisanu književnost započeli sinovi. Hvaleći svog oca, sledeći ga, na kraju su i oni ušli u red Otaca.

Biografiju Stefana Nemanje ispričao je njegov drugi sin Stefan Prvovenčani kao niz prizora feudalnih kavalkada, kraljevskih sukoba i mirenja. To je poduži tekst, pun energije, izvanredno pisan. Sa njim je u našu srednjovekovnu svest ušla percepcija istorije. Moralo se desiti da hrišćansko učenje, zasnovano na osporavanju prethodnog istorizma, hebrejskog i rimskog, na svom početku uvereno u brzi kraj sveta, kada je stavljalo akcent na večni, onostrani život, postavši zvanična i državna religija, donese jedan svoj princip istorizma. Kako se u pripovesti Prvovenčanog pokazalo to spajanje transcendentne duhovnosti i istorizma?

Uočeno je da autor osim istorijskih epizoda govori dosta o čudima što ih posmrtno ostvaruje sv. Simeon. Smatralo se čak da veza između jednog i drugog nije dovoljno logična, da su priče o čudima nakalemljene na pripovesti o istorijskim zbivanjima. Naprotiv. U prvom delu Žitija Stefan Nemanja pobeđuje ili se izbavlja, uz čudotvornu pomoć sv. Đorđa, zaštitnika ratnika i domaćeg patrona. I kao što stariji svetac pomaže u bojevima i državnim poslovima njegovom ocu, tako sv. Simeon pomaže Stefanu Prvovenčanom u njegovim nastojanjima i nevoljama, pomaže čudima koja čini iza smrti, s onog sveta. U tome je jednostavan istorijski koncept: pravovernima će moćni sveci zaštitnici priteći da savladaju mnoge prepreke i opasnosti, i dovesti ih, svojim zauzimanjem, do završnog trijumfa. Zato je dobro imati sopstvene svece, iz istog plemena, srodnike, koji će stalno bdeti nad blagostanjem i sigurnošću svojih vernih.

U čudima kojima sveci sa onog sveta, kao, recimo, i Dimitrije Solunski, utiču na ishod sudara među vojskama, i drugih zemaljskih zbivanja, čitava je filozofija istorije hrišćanstva koje dolazi na vlast i veruje da svojom pravovernošću zaslužuje stalnu i presudnu pomoć nebeskih sila.

U svom spisu Prvovenčani često pominje "đavola" i "besove", i on to ne čini po nekom propisu, niti sasvim svesno. Kao da je arhetip neprijatelj često delovao u njemu. Neprijatelji su vojni, ili verski; iza svih jeretika, varvara, nevernih feudalaca i zavišću ispunjenih kraljeva, stoji đavo i besovske sile. To je posebnost i literarna odlika Prvovenčanoga. Kao vladar, stalno je bio u napetosti koju donosi zaraćenost; gledajući na svetske stvari iz te napetosti, činilo mu se da su prsti nečistivog stalno upleteni u zemaljske poslove. Zanimljivo je da još jedan naš pisac na vladarskom položaju, Njegoš, takođe često vidi i pominje đavola i da se njime bavi u čitavom jednom epskom delu (Luča). Snažan temperament kod obojice, u analognim prilikama, oživeo je u njihovom delu slične simbole.

4.
Šta se u jednoj bitki stvarno dogodi, ne znaju ni oni koji su u njoj učestvovali. Još manje znaju potomci koji su o bitki čuli strašne vesti, a o njenim učesnicima govorili kroz naricanja. Najviše je o kosovskom boju znao Bajazit, koji je svom silom krenuo u boj tek kada su mu poginuli otac i brat. Bajazit je držao verovatno sve konce u svojim rukama, i onaj najvažniji: konac pobede. Ali on je po svoj prilici imao i najmanje razloga da nekom saopšti istinu o tom boju, za vreme kojeg on postaje sultan, i žuri natrag u Brusu da to i utvrdi. Turski pisani izvori pominju da su se u turskom taboru dešavala tamna dela. No ona su bila u skladu sa načinom nasleđivanja prestola u Osmanskom carstvu.

Sa srpske strane bitka je doživljena, ostala u predanju, kao sudbonosni poraz. Mada se propadanje srednjovekovne Srbije događalo u više bitaka, i Turci su postepeno osvajali teritorije i gradove ka severu, ova jedna bitka, kosovska, pamti se kao ključna i kobna. Razbojište zastrto mnogim pogibijama, neizvesnostima i neznanjem o njegovim učesnicima, biva naseljeno mitskim junacima, legendama o svađama vlastele, o izdaji i vernosti. Istina je izmicala, ali poezija i predanje su morali da popune prostor emocije poraza.

Istina je bila pogibija kneza Lazara i njegovih vitezova. Istina je bila da su se tom prilikom, 1389. godine, sukobili Srbi sa raznih strana i borili se sa odlučnošću koja se oduvek zvala; ili-ili. To "ili-ili" oličeno je u samom Lazaru Hrebeljanoviću, koji je poslednji (a možda i prvi) put uspeo da skupi srpsko plemstvo na jednom zadatku i da mu udahne volju za odlučnim otporom. Tako knez Lazar ostaje pravim istorijskim junakom kosovskog boja, što mu je u crkvi bilo priznato svetačkim kultom, u narodu — pesmom. Slaveći njegovo žrtvovanje, hrišćanstvo pokazuje svoj drugi vid: očekivanje kraja istorije, prihvatanje apokalipse kao uvoda u završno izbavljenje.

Pesma Propast carstva srpskoga prikazuje apokaliptični ishod kosovskog boja kao posledicu svesnog opredeljenja. Knezu Lazaru se nudi izbor, jedno strašno ili-ili, koje je ravno raspinjanju. Ili će odmah, bez duhovne pripreme, pokrenuti svoju vojsku u boj, i zadobiti zemaljsku pobedu, bez višeg smisla, ili će se prvo okrenuti podizanju provizornog hrama i obredu, da bi zadobio "carstvo nebesko", što znači, istovremeno, i gubitak svake zemaljske oblasti. Hrišćanski obred postaje predznak i zaloga zemaljskog poraza. Sasvim suprotno od onoga što je verovao Stefan Prvovenčani i njegovi naslednici, i suprotno od poznatog primera Konstantinove pobede nad Maksencijem "u znaku krsta", kad je hrišćanstvo prvo došlo do legalnosti, a zatim i do vlasti.

Knez bira za sebe i svoju vojsku carstvo "nebesko". Njihova pogibija je istorijska činjenica; ona dobija mitsko i filozofsko osmišljenje ravno svetskoj dilemi ratnika u indijskom spevu Bhagavad Gita (Mahabharata). Kosovski poraz postao je amblemom slave, čak i nadanja. Svojim tragičnim heroizmom on postaje nečim dubokim, povučenim u sebe, introvertnim. I taj simbol počinje da daje pečat delu usmene pesničke tradicije, i postaje podloga narodnog mišljenja o istoriji. Sa poezijom o Lazaru i kosovskom boju stvara se jedan zatvoren kulturno-pesnički krug, čiji simboli su okrenuti dubini sopstvenog ogledanja i saznavanja. Sa kosovskim pesništvom i simbolima naša pesnička tradicija dolazi do samog korena svoje osobenosti. Na toj tački ona je i samosvesna, i usamljena.

Koliko je to poniranje u sebe posle kosovskog boja bilo sušto, koliko je osećaj zabačenosti i ostavljenosti bio jak, kazuje pesma Obretenije glave kneza Lazara. Lazareva glava je pala na dno jednog bunara, i nju slučajno nalaze kiridžije na svom noćnom putovanju. Ali ona svetli kao potonulo nebesko telo i skreće na sebe pažnju. I baš u toj slici potpunog povratka u neku unutarnju dubinu, nehotično iskrsava jedna značajna mitska srodnost: prastaro indo-iransko božanstvo Trita (Rig-vede, knj. I, himna 105, i Zend-Avesta, Vendidad; Fragard XX) takođe se pojavljuje na dnu bunara, svetleći kao mesec, zovući bogove u pomoć, pre no što ponovo postane nebeski sveštenik koji proizvodi čudotvornu, belu tečnost somu-haomu. Neki put se značajne kulture veze manifestuju prilikom dalekosežnog povlačenja i nadnošenja nad neki tragični simbol.

5.
Dok Turci nadiru ka severu, srpska pesma zamire u plačevima. Plaču pismeni i nepismeni, plaču udovice velikih i malih junaka, oplakuju se kneževi i kmetovi, sriču svoje plačeve patrijarsi i monasi, nariče se nad grobom, nad poljem, svuda. Drugačija večnost se ranije zamišljala: umesto posvećenja, dolazi porobljenje. Velikomučenici nebeski uzimaju u zaštitu mučenike zemaljske. Reči traže kamen i metal da budu urezane i da prebrode mutne bujice vremena. Ne zna se ko će sve stupati srpskom zemljom, ali spomenici se obraćaju svakom, došljaku ili domaćem, da mu ponude svoj tužni spomen na izginule junake.

Samo pod Despotom Stefanom, Lazarevim sinom, nastaje privremeno proleće okruženo tvrđavskim zidovima, i pesnička reč je opet bodra. U poznim, večernjim svetlostima, pevaju se rane pesme radosti. Despot je sastavio svoju poslanicu o ljubavi dabi iskazao jedan novi doživljaj ljubavi, koja je istovremeno i bratska i mladenačka i sveujedinjavajuća. Uprkos tmastim pretnjama, pesnički časovnici su otkucavali zvukom novih vremena.

Opevanje ljubavi je bila jedina pobeda koju je naš narod u tim vremenima zabeležio. A ljubavno pesničko osećanje zračilo je polako ka severu i zapadu, kroz usmenu poeziju dugog stiha, kroz narodne balade, i sretalo se sa sličnim zvucima koji su stizali iz raskošne i sudbinom povlašćene Venecije, i drugih italijanskih gradova. Tako se naše pesništvo uključilo u još jednu veliku i svetsku tradiciju pesničku: posvećenje u uzvišenost ljubavi.

Ali glavne ličnosti na horizontu Balkana već imaju nova imena. Prestonica se zove Carigrad, u noj sedi "care od Stambola", stare mitologeme dobijaju još jednom druga imena. Pored hrišćanskih svetaca, na mesto neumrlih slovenskih i balkanskih paganskih božanstava, javljaju se paše, veziri, sultani. Otomanskim nadiranjem uspostavlja se jedan vajkadašnji most kulturnih uticaja i veza: Prednja Azija stupa čvrsto na tle gde žive naši preci. Taj kulturni most, različit od uticaja mediteranskih, helenskih, rimskih, više puta se osetio tokom hiljada godina kulturne istorije Podunavlja i Istočnog Balkana. Opet se javljaju u našoj narodnoj, mitološkoj poeziji motivi poznati iz drevnih običaja Hetita, još starijih Hata, i slojeva semitskih mesopotamskih populacija. Kojim načinom i kojim putevima stižu ti motivi u pesničku svest, ko će to reći!

Pesme kao što su Sunčeva sestra i car, Sunčeva sestra i paša tiranin, Car i devojka imaju arhajsku mitsku osnovu. U njima car (ili paša) čuje za neku devojku koja je ili vrlo lepa, ili neobično snažna, ili čudno izgleda. On hoće da se takvom devojkom oženi, šalje vojsku, paše, ili ide sam po nju. No svaki put devojka pokaže svoju nadmoć: careva vojska ne može da je savlada. Čudne devojke otkrivaju svoje srodstvo sa nebeskim telima, odnosno božanstvima; to ih zaštićuje i objašnjava. Nama poznati rituali nekadanje Anatolije i Mesopotamije poznaju tu situaciju. Vrhovne sveštenice su sestre tamošnjih bogova. Još u sumersko doba te sveštenice su morale da obave sakralni, ritualni brak sa carem, prilikom njegovog ustoličenja i povremenih rituala obnavljanja snage. I izvestan otpor ženskog sveštenog reda je bio takođe obrednog karaktera. Čudnim sticajem novih prilika i antagonizama u našoj istoriji taj se motiv javio u našoj poeziji u turskim vremenima, mada je u nekom obliku morao postojati i ranije. Uz antagonizam polova, zatim razlike u nivoima (carski i božanski), slute se u našim pesmama i drugi antagonizmi: etnički i civilizacijski. Devojka boravi u gorama i ima ruralni karakter, car međutim predstavlja daleku, urbanu civilizaciju, i njenu nereligioznu svest.

6.
Da bi se objasnilo povremeno rascvetavanje epske, junačke poezije, uveden je pojam "herojskog doba", u kojem, uz mnoge sukobe i dvoboje — obično na limesu dveju kultura, na granicama gde se događaju sukobi dublji od sudara oružja — klija i niče usmena pesma o junaštvu i junacima, i neretko naraste do epova velikih dimenzija. Izgleda da povremeno, naspram mirnog života stočara i ratara i malih zajednica sklonjenih u nedra prirodne plodnosti, nastaju periodi velikog kretanja, i neočekivane pomame; čovek rado kreće u tuču i pljačku, sva pitomost neolita, plemenskog života i civilizovanosti prvih gradova, nestaje. Svi moraju da posegnu za oružjem, bilo da napadaju, ili da se brane. Ta razdoblja stvaraju junake i junačka doba. Samo dobro uređene, dobro administrirane i dugovečne države, kao što su bila carstva Kine i Egipta, nemaju duže "herojske" periode u svojoj istoriji, pa ni junačku epsku poeziju.

Sloveni su kroz "herojsko doba" morali prolaziti više puta, što pokazuje slojevitost njihovih junačkih likova i imena koja ti likovi nose. Posebno je to vidno kod Rusa, Bugara i nas. Glavni junaci ruskih bilina preuzimaju oblike ranijih junačkih prototipova (Svjatigor je prethodnik Ilje Muromca, Dobrinje Nikitiča). Na Balkanu, u figuru Kraljevića Marka utkane su crte ranijih, arhaičnih junaka, koji su imali svoje hipoteze u sv. Đorđu i ničem što se uslovno naziva "tračkim konjanikom". Miloš (K)Obilić je pravi solarni junak, koji se uveče povlači slab i oklevetan, ujutru ustaje svetla obraza, kao sunce. Njegov lik traje iz vremena obožavanja nebeskih tela i postojanja totemskih životinja. Kobila, majka Miloševa, možda je pripadala rodu kentaura.

Ako je kosovski boj jedan introvertovan i izuzetan motiv našeg pesništva, pesme o junacima, naročito one o Kraljević Marku, srodne su junačkim pesmama drugih naroda. Sva dela Kraljevića Marka odišu okrenutošću napolje, ka pokretu, akciji, verom u uspeh i pobedu. Iako Marko nije stvarno jedan individualan lik, on je nosilac mnogih osobina i atributa koji su zajednički junacima različitih epskih tradicija. Kao da svaka pesma ističe jedan njegov junački atribut. Raspojasan, sklon piću, razmetljiv, Marko ima u sebi nešto božansko i lunarno. On je takođe od onih junaka koji se mogu najmiti, dakle nije posebno vezan za jedno opredeljenje, cilj. To su junaci bez zaveta, oni od kojih dolazi i dobro i zlo. Takvi junaci su zgodni da budu protagonisti različitih epizoda: svaki junački podvig može im se pripisati, u svakoj i svakojakoj prilici i ulozi oni se mogu pojaviti. Marko je uspela pesničko-pripovedačka zamisao i zato su pesme o njemu između sebe vrlo različite i rasprostranjene po čitavom Balkanu.

Prikazivanje krvoprolića je jedna od polaznih namera pevanja o junacima. To se vidi iz varijanata pesme Marko Kraljević i soko (ili orao). Ptica nadleće razbojišta i ograšja, poput prikrivenog ratničkog boga (Zevsa), kome se prinose žrtve u krvi i mesu. Tu nastaju i računi i zaduživanja između ptice (ratnog boga) i junaka. O arhaičnosti ovog motiva daje dokaze i pesma zapisana s kraja V veka o tamnovanju vojvode Janka u smederevskog Despota, koju je nedavno dešifrovao Miroslav Pantić. I u toj kratkoj, izvanrednoj i arhaičnoj pesmi junak traži od ptice uslugu — da izmoli za njega slobodu — a nagrada koja se orlu obećava jeste da će biti nahranjen crvenom krvlju i belim telima vitezova.

Sve je jednostavno i strašno u tim kratkim junačkim pesmama: one se završavaju, "zaobljavaju" prizorom najveće grozote. Prolivena krv i pomorena tela treba da ostanu da lebde pred očima slušalaca. Isti efekat se traži i u vrlo jednostavnoj pesmi dugog stiha Popevci Radića Vukojevića, koja je sva zatvorena i izglačana kao oblutak nađen u prirodi, ili umetnički predmet koji će na prirodu početi da liči.

Pesme dugog stiha, nazvane "bugaršticama", imaju naglašen tragičan ton, kao da se u korenu njihovog postojanja nalaze tužbalice. One prenose osnovne teme junačkog epa — Marka i Miloša i kosovski boj — u severne i zapadne krajeve Balkanskog poluostrva. Pojačava se veza sa Ugrima (Mađarima), i polažu se nade u snagu njihovog otpora. Bugarštice su ispunjene etikecijom aristokratije, i ne vidi se zašto bi se njihovo pevanje smatralo "vulgarnim". Ono se može smatrati vulgarnim samo u odnosu na crkveno pevanje, ili u odnosu na latinski jezik; pesme su bile pevane narodnim jezikom, što se i na srednjovekovnom Zapadu nazivalo: vernakularnim.

Rano epsko pevanje uglavnom nema fiksiran broj slogova u jednom stihu. Kao što pokazuju bajalice, rane bugarštice, pesme iz Erlangenskog zbornika, prozodijske norme ne uobličuju se odmah, te ni deseterac nije praoblik našeg narodnog usmenog pevanja. Deseterac je razvijeni prozodijski stil jedne pevačke orijentacije, kao što je šesnaesterac razvijeni, visoki stil druge orijentacije, i kao što su još "kraći" stihovi, naročito osmerac, postali stihovi usmene lirike, "ženske" poezije. Čini se da bugarštička poezija nestaje ranije, jer je ranije krenula u geografsku ekspanziju, i ugasila se sa nestankom raseljenog plemstva.

U zabačenosti manastirskih ćelija nastavlja se rukopisanje crkvenih knjiga, rodoslova, hronika. Delo Patrijarha Pajsija o životu Cara Uroša predstavlja još jedan pozni juriš i bitku za pamćenje. Čini se. ako zapamtimo to što smo bili, ostaćemo što jesmo. Hitro se svi Nemanjići pozivaju za svedoke. Govori se rado i o gresima prošlim, da bi se okajanjem veća milost (istorije) zaslužila. Za stradanje, Srbi kao da su izabrani narod — poput drevnog Izrailja. Svaka prilika se koristi da se napiše neka tužbalica. Novi narastaju — za pesmu rođeni, ali jadikovnu.

Iz ovog produženog srednjeg veka, izlazni pisac je besednik Gavril Stefanović Venclović. Rukopisao je množinu knjiga daleko u severnim gradovima, jedan do njih na divnom narodnom jeziku. Sve što se od srednjovekovnih predanja, praznoverica, priča, žitija, pamtilo, propušta Venclović ponovo kroz svoje besede, i stvara zamašno književno delo, koje sve do naših dana nije bilo šire poznato. Na značaj ove velike pojave ukazao je Milorad Pavić. Kao što su u starim žitijima našli mesta razni književni rodovi, tako se dogodilo i u besedama Venclovićevim. Pisac moćnog jezičkog izraza, besednik iz Sent-Andreje, stavljao je u svoje "omilije" i pesme i priče, i filozofiju i prevode i dramske spise, i dao jedno književno zaveštanje za čije domašaje je našoj kulturi trebalo dosta vremena da ih shvati. Sa Venclovićem se u našoj književnosti završava drugi period zajedničkih osnovnih simbola, završava se i knjiga kao krasnopis, crtež i unikat. Njegovom smrću zaustavila se jedna lavina zvonkih reči.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #1 poslato: Decembar 28, 2010, 09:21:53 pm »

*
nastavak

7.
Od kad je ojačalo, građanstvo ne može da se opredeli kakvu kulturnu fizionomiju za sebe želi. Da li će ona biti sentimentalna ili eruditna, racionalno-religiozna ili skeptična, ironična, erotična? Da li će podražavati plemstvu XVIII veka ili seljaštvu svih vekova? Menjao se "ukus" iz decenije u deceniju. Gradskom stanovniku i građaninu se čini da će lako postići da sve ima pod rukom ("Enciklopedija"). Čitava istorija će izaći pred njega (istorizam) i on će moći da troši iz nje što mu drago. Kultura se kupuje i troši, umetnost ranijih vremena je artikl koji se svodi na sirovinu da bi se "reciklovalo", ponovo uveo u opticaj, prerađen.

Šta hoće i šta može laička svest u poziciji? Da li hoće zabavu, prosvećenje, patriotizam, samohvalu, kritike? Klasicizam je bio jedan od prvih odgovora na to pitanje. Uzimanjem antičkih uzora udaljiti se od kulturnog patronata crkve, pod kojim se književni žanrovi i tako nisu mogli razvijati. Proširiti skalu pesničkih oblika koji stoje na raspolaganju, uzeti oblike dovoljno prijemčive za diskurzivnu misao, tako da u njih mogu da stanu motivi svakojaki, i dnevni, i večni. Prirodni medijum poezije postaje štampani list hartije: knjiga, kalendar, časopis. Dositej odlazi iz manastira da bi obišao svet, Mušicki sedi u manastiru, ali ne kao monah, no kao Horacije na rimskoj latifundiji.

Poezija nije više u centru književnog i kulturnog interesovanja, pesma je zatrpana papirom, prosvetarstvom, dnevnim događanjem. I ona sama odmah pristaje da bude dnevna, prigodna, šaljiva; "građanska", jednom rečju. Broj pesnika se neverovatno umnožava, ali njihove pesničke niti su kratke i upliću se u jedno rastresito klupko. Podloga zajedničkih simbola nestaje. Antička mitologija ne može to da postane, refleksi hrišćanske simbolike su bledi, realizam je ponekad ubedljiv, ali on se rastura u anegdotskom, dnevnom. Nastao iz obraćanja istoriji, klasicizam najviše uspeha postiže kad ostaje u krugu istorijske meditacije. Jovan Sterija Popović jedini od klasicističkih pesnika ove kratke niti uspeva da uprede u jedinstven konac i da napiše poeziju višeg ranga. Inače, doslovno otiskivanje antičkih prozodijskih modela na naše jezičko tkivo nije moglo da dovede do pesničkih tvorevina koje bi bile privlačne, bliske, ili lepe.

Uzdanje u "slovesnost" kao razumnost, u ime čije je Dositej Obradović otvorio stranice naše knjige prema izvorima svetske prosvećenosti, nije dugo trajalo. Baš ta razumnost, pokušaj poimanja svega spolja, bez uživljavanja i unutarnjeg doživljaja, dovodi brzo do razočarenja. Sa klasicistima prvi talas pesničkog očajanja prolazi kroz našu poeziju, da bi za njim sledio ubrzo drugi talas (Zmaj, Jakšić, Kostić), i da bi se sve još jednom ponovilo s početka XX veka sa Disom i Pandurovićem. Mora se na trenutak skerlićevski pomisliti da je to premnogo očajanja za svest jednog tek probuđenog naroda.

Nikanor Grujić u svojoj klasicističkoj pesmi Očajanje već govori o "jasnijoj slovesnosti duše"; pesnik podseća da duša ima "spratove", kako je volela da kaže Isidora Sekulić, i da slovesnost, razumnost, nije na svim spratovima podjednako svetla. Najzad, kod Đorđa Markovića Kodera, umesto centrifugalne "slovesnosti", imamo pokušaj da se duhovna celina čoveka u svetu uspostavi pomoću Slova. Jedan distih iz njegovih poznatih Mitologija zatvara tri suštastva u jedan trougao. Taj trougao čine Slovo (Reč koja je bila na početku), "alfa", sam taj početak, i Ja, centar stvaranja, razlog da se iz centra pođe u stvaranje, koje najzad zasija u srcu čoveka i njegovog "pojezisa".

8.
Zov narodne pesme za individualno pesnika bio je snažan. Narodna pesma i njeni elementi nisu samo jedna stilska oznaka naše poezije; postoji stalan dijalog pesnika sa narodnim pesničkim predanjem, od osamnaestog veka, do danas. To nije folklorizam, ni romantizam, nego normalna potreba, stvarna pogodnost za pesnika ovog jezika. Kao što je narodna, usmena epska i lirska pesma vekovima živela u senci zvanične crkvene liturgijske poezije, tako naša umetnička, pisana poezija novijih vremena živi pod okriljem narodnog pesničkog predanja.

Sima Milutinović, glava s velikom intuicijom i sa snažnim pesničkim erosom, bio je veliki putokaz za druge. Sluti se da je njegov temperament bio lirski, njegova misao - metafizička, njegova priroda — originalna do nastranosti. Sve suprotno od duha epske narodne poezije. Ipak, on je uzeo njen stih, njen herojski ideal, da bi spevao jednu mamutsku poemu o prvom srpskom ustanku, i da bi svoje istinite slutnje o nadzemaljskim svetovima razlio u deseterce koji ne mogu da završe strofu, ni da zaokruže oblik. Kod njega, pesnika, sve je neuspelo i sve je nadahnuto. Ograničenja usled oslanjanja na narodnu poeziju on je sam iskusio; u slobodu ophođenja s tim nasleđem on se primerno odvažio.

Njegoš je bio oprezniji, talentovaniji i mlađi od svog učitelja Sime Milutinovića. On se obratio narodnom predanju, iako je njegovu tradiciju već nosio u sluhu i krvi, kao pravi umetnik: bio je probirač i graditelj. Za Luču je ispevao strofe, i našao jezik uzvišen, ne baš narodni. Kao pevač heroja, on piše herojsku duhovnu poeziju; ona se i javlja kao kontrapunkt herojstvu zemaljskom i neuzdržanom. U Gorskom vijencu i Lažnom caru Njegoš upotrebljava jezik narodne pesme, ali ga prečišćava do malarmeovskih kriterijuma. Osećajući tačno da ne sme da se prepusti ujednačenom proticanju deseterca, on se, opet sledeći Milutinovića, obraća dijaloškoj, dramskoj formi, bez želje da tvori nacionalnu dramu. Njemu smena govorenja različitih ličnosti postaje opravdanje za formalno zatvaranje pojedinih pesničkih iskaza. Dramska polifonija je razlog i povod za nizanje i salivanje izvanrednih pesničkih celina. Jedna od takvih celina jeste i onaj realni san Vuka Mandušića, koji, kao ljubavna pesma, nema ničeg sličnog u svetskom ljubavnom pesništvu. Posredno kazana i u čudnim okolnostima, ona je neponovljivi pesnički pronalazak.

I bez podsticaja koji su proizašli iz pojave Vuka Karadžića jezički problem je morao iskrsnuti u našoj novoj kulturi i pesništvu. Čim su pesnici počeli da pišu svoju poeziju i da se određuju prema uzorima narodnog, usmenog pesništva, tema jezika morala je izaći pred njih. Uvidevši da mogu birati ne samo prelive jezika kojim pišu (pevaju), nego i samu pesničku normu, odnosno antinormiranost, pesnici su morali otkriti da jezik zapravo nikad nije čista "prirodna" tvorevina, da se svakom iskazu može postaviti pitanje: šta si to rekao, zašto si baš tako rekao? Poezija je ta koja pokazuje da se jezik bira, da se svaka reč zapravo izbira, i da se jezičke tvorevine neminovno stvaraju. No kriza jezika izbija u modernom vremenu, i ona modernost nedvosmisleno obeležava.

I ranije je pesnički jezik bio biran i usavršavan, ali to se uglavnom događalo na jezičkom terenu koji se podrazumevao. To je važilo do kraja baroknih vremena, za pesničko delo Dubrovčanina Gundulića, važilo je i za Venclovića, iako je on činodejstvovao na jednom jeziku, propovedao na drugom. Jer i ta se dvojezičnost podrazumevala, nije bila raskrivena kao problem. Odmah posle njega počinju jezičke nedoumice, umetničke i doktrinarne prirode, u razdirućim rasponima koje je u sličnoj dramatičnosti i neizvesnosti u novim vremenima poznavala samo još grčka kultura. Rat za srpski jezik i pravopis bio je ponekad žešći no rat protiv Turaka.

Otud verovatno u našem novijem pesništvu ima tih specijalnih slučajeva jezičke ekstravagancije, kao što je to bilo kod Sime Milutinovića, ili kao što su česta iskoračenja iz pesničke materije u Laze Kostića, da bi sve to ovenčao i zapečatio Đorđe Marković Koder u svojim Spevovima, prepunim nelepih kovanica, i neprohodnih pesničkih proizvoljnosti. Kad se uzme u obzir da su ličnosti pesnika ovog razdoblja imale tekovinu koja je klizila na nekoliko nivoa, njihova legalizovana jezička razvezanost mogla je imati i teže posledice.

Srećom, istovremeno sa ovom otvorenom krizom, postojala je i dalje usmena narodna poezija kao oslonac i stabilizator našem pesničkom brođenju po moru jezičkih iskušenja. Pravi usmeni pevači krstare i dalje po našim krajevima, prenoseći iskonske načine usmenog pevanja, njegovih figura, i samu usavršenost pesničkog jezika. Ti pevači su krupne, dobro raspoznatljive pesničke individualnosti, kakva je bila i guslar Filip Višnjić, pevač besmrtne epske pesme Početak bune protiv dahija. Njemu je uspelo da stare pesničke, kosmološke šifre primeni na jedan događaj karakterističan za moderna vremena: na jednu narodnu bunu. Preko nebeskih pojava šalju se vesti i nalozi, ne da se poštuje jedan ustaljeni red, neto da se stvori novi istorijski ciklus preobrtanjem prethodnog reda. Usred zime najavljuje se figura novih vremena; božanskim znacima inauguriše se dolazak jednog demokratskog ustrojstva.

Ono što razlikuje Višnjića od pesnika pismene poezije jeste njegov jezik koji je sav u podrazumevanju postojeće govorne norme, usavršene usmenom pevačkom tradicijom. Za Višnjića, i druge usmene pevače iz prve polovine devetnaestog veka, kriza jezika ne postoji, za njih je jezik čvrsta supstanca sa ukusom večnosti.[/color]

9.
Na severnim stranama naši pesnici isprobavaju stilove i manire, nastoje da izađu iz tvrdih okvira usko shvaćene klasične metrike. U ljubavnoj poeziji Jovana Pačića, austrijskog konjičkog oficira, odzvanja Petrarkin besmrtni model ljubavne lirike; Pačić podseća ponekad na renesansne dubrovačke pesnike, ili na nemački rokoko, kome je neposredno i najbliži. Njegova poezija je govor zaljubljenog pesnika nedostižnoj dragoj. Istovremeno njegov stih se kiti aluzijama na antičku istoriju i mitologiju; helenski bogovi pokušavaju još jednom da budu simpatični, prilagođavajući se uglađenim formama i novoj osećajnosti. Herojske i religiozne teme su se iselile iz evropskog pesništva sredinom XVIII veka, i taj upražnjeni pesnički prostor brzo zauzima obnova ljubavne lirike.

U nas, tek sa Brankom Radičevićem lirski izraz dobija individualnu notu, a uz ljubavnu konvenciju nadire i zapaljiva nacionalna tematika, koja neretko sklizne i do narodnjaštva: zatvaranje kulturnog horizonta u sopstvene okvire, odbacivanje svake mogućnosti novih pogleda i izraza - kulturni standardi unapred dati, uravnilovka. Prodor nacionalne tematike dopušta da se ukrste usmena, narodna pesma sa srednjeevropskom i klasičnom pesničkom umetnošću. To se pre svega događa u pojavi pesništva kratkovekog Branka Radičevića. Utom sjajnom talentu i lična nota, odnosno ličnost kao stvaralački subjekt, i pesnička vrednost uspevaju da nađu opravdanje za svoje pesničko prisustvo.

Posle Brankovog otvaranja vrata, poezija postaje stvar omiljena, čini deo nacionalno-kulturnog ponosa: brzo slede značajni i veliki pesnici: Laza Kostić i Zmaj Jova Jovanović. Najmanje "zmaj" od svih njih, Zmaj uspeva da pesničku lepezu najviše otvori. On je, pored Njegoša, najpopularniji srpski pesnik. Sve mu polazi od ruke:rodoljubiva, dečja, ljubavna, politička, pa i misaona poezija. Veliko stremljenje svekolike poezije koja se oslanjala na maštu, Zmaj je uspeo da kruniše sa nekoliko vizionarskih i originalnih duhovnih pesama, koje je izvanredno izabrao zoran Mišić u svojoj Antologiji srpske poezije (1956). Među pesnicima probuđene i naglašene ličnosti, Zmaj Jova je onaj koji je najmanje naglasio svoje Ja. I bez obogotvorenja samog sebe uspeo je da stvori začetak lične mitologije ("Ljubim li te...").

Čitati poeziju Laze Kostića u celini znači: razočarati se. Moćan pesnički dar nije uspevao da nađe prave zadatke, pa ni svoju osnovnu vokaciju. Njegov pesnički stas nije mogao da stane u okvire građanskog ukusa, format "Lied"-a i forma rokoko katrena, kojim se često služio, nisu mu odgovarali. Njegovi horizonti su bili svetski i nadčulni, iritacije - malovaroške, beznačajne. Imao je jezik za rapsodije, tavorio je u epigramima, zapisima, zajedljivim poslanicama. Dvojnost izmeću alfe i omege, između duha i trbuha, ostavila je njegove sopstvene pesničke uzlete neprečišćenim.

Kao da je očekivao socijalnu porudžbinu, nacionalni zadatak, kneževske i crkvene naručioce koji će ga usmeriti i dati mu priliku da pokaže uzvišenost svog pesničkog dara. Poručioci se nisu oglasili. Svoje najbolje pesme, dve pevačke himne, napisao je gotovo uzgred, na molbu pevačkih društava, bez prave veze sa njihovim željama. I kad se bližio čas smrti, Laza Kostić je rešio da sam od sebe naruči jednu himnu, kao što je Mocart sam od sebe poručio svoj slavni Rekvijem. Tako se stvorila pesma Santa Maria della Salute i pesnik je izdahnuo.

Zato je Laza Kostić jedan od onih pesnika koji u antologijama može sjajno da izgleda, ali nijedan izbor njegove poezije nije veran, ne predstavlja ga tačno. Ukratko, na osnovu njegovih antologijskih pesama, čitalac bi u mnogobrojnim njegovim pesničkim tvorevinama očekivao drukčijeg pesnika. Kao retko ko, Kostić je svakim antologijskim izborom nerealno predstavljen. Ali realna je vrednost nekoliko njegovih himničnih pesama, koje su i inače najređi trenuci pesničkog nadahnuća. Te pesme pokazuju veliku stvaralačku snagu Laze Kostića, njegovu metafizičku percepciju, i otkrivaju neslućene pesničke oblike, koje može da uspostavi i ocrta samo nadahnuće jedne svestrane pesničke obdarenosti.

10.
Sa Vojislavom Ilićem jezički napon u pesničkom stvaranju se smanjuje, ličnost pesnika se udaljuje, izuzima, i to se povremeno čini otmenim. Vojislav se ne boji dugačkog stiha, iako je osetljiv na formu. U njegovim pesmama postoji viši stepen stilske opredeljenosti, ali stvarni naglasak je stavljen na temu pesme. Kao što se u muzici javlja programsko, deskriptivno načelo, Vojislav širi tematski spektar, tako da ga to dovodi i do izvesnog stepena iskoračenja iz tadašnjeg kulturnog kruga, u tom smislu on i jeste prvi naš moderni pesnik. Sa njim poezija postaje jedan od ustaljenih načina izražavanja: pesma se piše kao literatura. Postaje vidan spoljni pristup pesničkom zanatu i to tako traje preko Dučića, Rakića, Veljka Petrovića (patriotskog i "primljenog" pesnika), sve do Milutina Bojića. Pisati poeziju počinje da znači: raspolagati višom pismenošću, imati smisla za forme i dopadljiv manir u izražavanju.

Posle Vojislava poezija se učvršćuje kao visoka umetnost. Na početku dvadesetog veka niče niz izvrsnih pesnika umetnika. Pesnički oblik je ušao na velika vrata naše pismenosti. Jedan broj pesnika je jedno vreme opčinjen sopstvenim tvorevinama; njihova lepota izgleda im večna, iako su teme zemaljske i prolazne. No oni koji su najmanje privilegovani zemaljskim dobrima i počastima, najmanje su opčinjeni sjajem koji se svodi na društvenu udobnost, priznanja. Na izgled, to su pesnici crnog očaja i beznađa. U stvari, pevajući o smrti i prolaznosti, oni vraćaju dublje slojeve pesničke ličnosti u poeziju artističkog umeća (Sima Pandurović, Vladislav Petković Dis, Dušan Srezojević) i za poeziju otvaraju vrata svemira. Dis i Pandurović su pesnici sa pravim doživljajem beskonačnih prostora; u nas su boemi otkrili kosmos. Uzgred neka bude pomenuto da se to događa istovremeno kad dobijamo i naše astronome svetskog ranga.

Bili su svi oni liričari tanane pređe i pravih pesničkih slutnji. Aleksa Šantić je sačuvao osećajnost jednog drugog, ranijeg vremena i slika sećanja epskih vremena. Dučić i Rakić više telesni, čulni; takve su im bile i patnje i slasti. Kad se bolje pogleda, pesnici toliko različiti od njih, i kasnijih naraštaja, Rastko Petrović i Momčilo Nastasijević, takođe su pesnici telesnog razdiranja, poniranja kroz virove krvi i pečali koja ne može da prevaziđe svoju neposrednost, osim nadole, u pravcu zemlje, u usijanost groba. Razume se, tajna bića se može naći i u dubinama zemlje i vode, kuda je upirao svoj bistri pogled Nastasijević, ili u anagramima primordijalnog življenja kojima se izlagao Rastko Petrović. Laza Kostić u svojoj poznatoj pesmi Spomen na Ruvarca potpuno je izdvojio alfu i omegu, početak i kraj, koji su inače u Logosu-Slovu jedno te isto, i ta razdvojenost u pesnicima modernih vremena produžava se i pojačava.

Nju prevazilazi u svojoj zreloj poeziji Stanislav Vinaver; on se smatrao učenikom i nastavljačem Kostićevim, no sa njim on je zapravo samo podelio nekoliko sazvučja, ritmova i pogleda u vaseljensku tamu. Vinaver nije preuzeo proklamovani raskol duha i tela: on je bio mislilac i pesnik sinteze, i njegove uzvišene metafizičke poeme uspevaju da pevaju pojmovima kao i slikama, i da na istu visinu himnične muzike popnu bol i ushit, pošast gluhote i trijumf kosmičkog zvuka.

U svom kratkom veku Nastasijević je napisao jednu zbirku pesama i uspeo da stvori sopstvenu, neponovljivu "rodnu" melodiju, ne oslanjajući se direktno ni na našu srednjovekovnu književnost niti na usmeno pesničko predanje. Na nov način vratio je Nastasijević pesmu u jezik, na način suprotan od svojih prethodnika, jezičkih slobodara; sažeo je i sapeo sve, iščistio i oplevio, a da je u pesmi sve ostalo, i događaj i boja, i sočna reč i retorski obrt. Tu najveću istančanost pesme malo je čitalaca prepoznalo kao svoju; taj stepen povlačenja u sebe, u sopstveni jezički i duhovni zaplet, bio je kod nas nepoznat. Ipak to je poezija koja nudi toplinu, bliskost u reči i gestu, i zove nekud, a da to nije ni unazad, ni unapred.

Drugi su pesnici između dva rata pozivali na određenija putovanja, na druge kontinente ka mnoštvu gradova i belih planinskih vrhova. Poezija je trebalo da postane avantura, da sruši sebe kao književni spomenik. Pisali su se manifesti kao da se očekivalo da iza njih koračaju vojske. Vesnici novih književnih sloboda donosili su drskost, pokret, vedrinu. Istovremeno, tkivo pesme je bilo izloženo nekoj poruzi koja se podrazumevala, ili nasilju koje je trebalo da bude spektakularno. Ono što je bila radikalna kritika pesništva u drugoj polovini prethodnog veka, jedan deo poezije je uvukao u sebe i načinio ga svojim načelom: prezir prema književnoj teksturi, želja da se ona razori, omalovaži, bio je u skladu sa prvim valom ideološke kritike kojoj je poezija bila izložena u velikim kulturnim centrima i kod nas. Jedan deo međuratne poezije odiše tom smesom stvaralačkog i samorazarajućeg. Eksplozivan smeša brzo je stvarala nove oblike koji su se brzo i zaboravljali. SA trajanjem poezije kao da se tu više nije računalo; htela se pesma kao dokument za hroničare književnih pokreta. Odigravala se uspešna antidrama poezije, karakteristična za celu modernu umetnost.

Dušan Matić rano je sebe definisao kao mislilac, dugo i sporo se razvijao kao pesnik, ali dug razvoj znači i sposobnost da se prevali daleki put. Ritmom dugog i nezavršenog stiha Matić kao da produžava Vojislavljev meandar. Ali njegove reke teku od izvorišta u različitim pravcima, isprobavaju neočekivane asocijacije, iščitavaju raznobojan vlakna, koja se povremeno vezuju u čvor novonađenog pesničkog oblika. U kontinuiranoj emociji on je i analitičan - emocija se odmah preseljava u sopstvenu prošlost: odlika pravog elegijskog pesnika. Na kraju, u intimnosti Subjekta, sve tinja: njegove reke se ulivaju u plamen.

Pesničko delanje Desanke Maksimović obnavljalo se, dolazilo je, čini se, sa dva izvora: jedan je — veliki ushit, ljubav sveta, drugi, njemu suprotan — izvor velikih upitnika i neverice. Ushit je dovodi u blizinu prirode i pojava, pitanjima i nevericom otvara vrata za bliskost sa suštinama. Najviše veruje onaj ko se neumorno pita. Ali samo stvaranje za pesnikinju nije postavljanje pitanja; ona ima poverenja u klasične pesničke apostrofe i retorične oslonce, i u njenom pisanju oni su ponovo živi. U pesničkom delu Desanke Maksimović obnavlja se čitavo trajanje naše lirske pesme od Zmaja do Crnjanskog. Povremeno se u taj bogati niz umeću recitali patriotskog i nacionalnoistorijskog kazivanja. Ljudsko i pesničko stalo je jedno naspram drugog, da bude jednako vredno i da se jedno drugim do kraja ispuni.

11.
Poezija je reč u najviše značenja. Opštenje u najvećoj osetljivosti. Ipak, stvaranje podrazumeva jednu stranu tvrdine. U slutnji katastrofe stvara se sa najvećim pouzdanjem u otpočinjanje. Sve može da se zamisli u situaciji novog započinjanja, i onda kad je rasap već uračunat. Stara proricanja su se ispunila. Svi su već jednom bili u pravu. Ali, poezija pita, šta je sa nepredvidljivim, kad će se ono potvrditi, i gde? Ako ga ima u pesničkom stvaranju, biće ga i drugde. Milost se pokazala mimo proroštva, ponekad je ostala nepoznata. Samo nevolja otvara oči za nju.

Navikli smo da gledamo zbivanja na velikoj sceni; svetska istorija svakog časa prijavljuje novosti. Pesnički događaj ostaje na rubu, na periferiji. Ali on tamo, kao i čežnja za ljudskom dobrotom, mora ostati, i mora opstati. Čak i sklonjen, čekati da bude pozvan: iz peštere, na sunčevu svetlost, možda usred potopa da zatreperi nad vodama.

Zato nema "epiloga poeziji", niti njenog završnog ispunjenja. Luk davno bačen preko naroda, spušta se povremeno na zemlju da bi zastrujao u stvaranju, i podsetio na snagu svog izvorišta, i odlazio dalje, nikad završen. Tako ni trenutak današnjeg dana nema privilegiju da zaključi završnom mudrošću šta se sa pesničkom rečju zbivalo u vremenu. Previranje sopstvenih predanja, oslanjanje na pismenost i duhovnu kulturu drugde stvorenu, ali univerzalnog značaja. Zatim iskustvo prepuštenosti sebi, jačanje svog mesta između prirode i nebeskih tela. Pa kroz ratove, stremljenje ka nekom kontinentu kulture, gde će i za nas da se otvori prostor, sa počastima. A kontinent je u rasturu, i sopstvena istovetnost ostavlja nas u nedoumicama. Šta će se ponovo pokrenuti na vidiku? Gromade groženja, ili nevini vid izvorišta?

Čitanje zakona i simbola ostavljeno je pojedincu, na njegovom rubu. Verovanja, pamćenja, predskazanja, sve će proći kroz kožu pojedinca, ipak — horska pesma mrmori unaokolo. Opštenje se nastavlja na nekoj visoravni, ali svi putevi ne vode ka njoj. Putevi se javljaju u snu, kad ne hodamo. Na gozbama, na kojima ne jedemo. Važno je da se neko oproštajno skupljanje događa, u snu i na javi: pesma do pesme, čovek do čoveka.


Decembar 1983 — mart 1984.

Miodrag Pavlović

Azbučnik srpskih pisaca
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #2 poslato: Jul 16, 2012, 02:54:22 pm »

*

Miodrag Pavlović
ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNIŠTVA



Sadržaj

Konstantin apostol slovenski ...19
Sava Nemanjić ...20
Stefan Nemanjić Prvovenčani ...21
Domentijan ...21
Teodosije ...22
Siluan ...23
Arhiepiskop Danilo ...23
Danilov učenik ...25
Jefimija Mrnjavčević ...25
Patrijarh Danilo ...26
Nepoznati ...27
Monah iz Ravanice ...34
Nepoznati iz Ravanice ...35
Grigorije Camblak ...36
Stefan Lazarević ...37
Konstantin Filozof ...39
Andonije Rafail Epaktit ...40
Nikon Jerusalimac ...40
Jelena Balšić ...41
Smederevac ...41
Smederevski besednik ...42
Dimitrije Kantakuzin ...44
Longin ...47
Arsenije Čarnojević ...47
Kiprijan Račanin ...48
Gavril Stefanović Venclović ...48
Arsenije Jovanović Šakabenta ...48
Nepoznati ...50
Zaharija Orfelin ...51
Nepoznati ...53
Jovan Pačić ...54
Lukijan Mušicki ...55
Pavle Solarić ...56
Milovan Vidaković ...57
Sava Mrkalj ...57
Filip Višnjić ...58
Sima Milutinović Sarajlija ...59
Jovan Sterija Popović ...59
Vasilije Subotić ...64
Nikanor Grujić ...66
Petar Petrović Njegoš ...69
Đorđe Maletić ...72
Svetozar Vujić ...73
Jovan Subotić ...73
Medo Pucić ...75
Branko Radičević ...76
Milica Stojadinović Srpkinja ...79
Đura Jakšić ...79
Jovan Jovanović Zmaj ...80
Đorđe Marković Koder ...83
Damjan Pavlović ...83
Laza Kostić ...84
Milan Kujundžić Aberdar ...88
Jovan Grčić Milenko ...89
Vojislav Ilić ...89
Aleksa Šantić ...91
Mileta Jakšić ...95
Jovan Dučić ...95
Milan Rakić ...100
Velimir Rajić ...102
Sima Pandurović ...104
Vladislav Petković Dis ...106
Veljko Petrović ...111
Dušan Srezojević ...113
Milutin Bojić ...114
Velimir Živojinović Massuka ...117
Stanislav Vinaver ...117
Jela Spiridonović Savić ...119
Anica Savić Rebac ...119
Miloš Crnjanski ...121
Dušan Vasiljev ...122
Momčilo Nastasijević ...123A
Aleksandar Vučo ...132
Rastko Petrović ...133
Desanka Maksimović ...135
Dušan Matić ...137
Rade Drainac ...138
Risto Ratković ...139
Milan Dedinac ...140
Desimir Blagojević ...143
Skender Kulenović ...143
Radomir Prodanović ...144
Vasko Popa ...146
Stevan Raičković ...152
Miodrag Pavlović ...155
Ivan V Lalić ...159
Branko Miljković ...161
Jovan Hristić ...161
Vito Marković ...162
Ljubomir Simović ...163
 
scribd.com


*  *  *

"... prvo izdanje Antologije sadrži 82 pesnička imena, od Svetog Save do Jovana Hristića, a za svako razdoblje Pavlović daje niz analitičkih zapažanja i sintetičkih uvida, kroz analize pojedinih pesama ili pesnika ili kroz opšta poetička zapažanja o osobenostima pojedinih stilskih razdoblja. Peto prošireno izdanje izlazi sa novim predgovorom i uključuje usmenu poeziju, a konačna verzija Antologije u kritičkom izdanju Matice srpske, uz napomene autora i pesme Oskara Daviča koje su izostale u ranijim izdanjima zbog izričite želje pesnika da ne bude zastupljen u tom izboru, sadrži 90 pesničkih imena i 15 pesama naše usmene poezije. Može se slobodno reći da je Antologija srpskog pesništva postavila nove kriterijume za sagledavanje i vrednovanje srpskog pesništva, trajno promenila percepciju kontinuiteta srpske književnosti u celini, a za samog Pavlovića označila pravac daljeg istraživanja i prevrednovanja srpske pesničke tradicije kojim će se uz poetsko stvaranje, kontinuirano baviti u decenijama koje slede. [...]

Maja Radonić
ESEJISTIČKO DELO MIODRAGA PAVLOVIĆA
doktorska disertacija
Beograd, 2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #3 poslato: Mart 06, 2013, 10:31:35 pm »

**

Miodrag Pavlović
ANTOLOGIJA LIRSKE NARODNE PROZE



Često usmenoj poeziji, kada je čitamo objavljenu u zbirkama, izdvojenu iz nekadašnjeg životnog konteksta, pristupamo sa stajališta naših današnjih književnih senzibiliteta. I to je posve opravdano. Nije, međutim, opravdano kada se projekcija našeg distanciranog vrednovanja prenosi unatrag na usmeno pjesništvo tako da se zanemari njegov cjelokupni tadašnji kontekst. Za razliku od moderne književnosti usmena poezija ne poznaje estetsku funkciju kao dominantnu, što ne znači da je estetska funkcija podređena praktičnim funkcijama — estetska je funkcija s praktičnim funkcijama stopljena i djelotvorna. Pitanje umjetničke prirode folklora nije, međutim, samo pitanje dominantne uloge estetske funkcije, pa ni pitanje je li ona svjesna ili nesvjesna. Riječ je ipak o drugačijem poimanju umjetnosti. Usmena književnost egzistira, više ili manje uspješno, i izvan izvornog konteksta, kao zapis ili kao izvedba na temelju zapisa. Svako posezanje za njom, onda kada se želi napraviti antologija, prije svega bit će posezanje za zapisom. Tako je i učinio Miodrag Pavlović, poznati pjesnik i esejist koji se uspješno bavi i usmenim pjesništvom. Pred nama je Antologija lirske narodne poezije, koju je autor sastavio u želji da ponudi svoj izbor, čak, štoviše, i interpretaciju usmene poezije (interpretirajući pjesme: Vila zida grad, Vilin čudesni grad i Ženidba sjajnoga mjeseca). Svejedno je nazivali mi ovu knjigu antologijom ili zbirkom pjesama — ona predstavlja osobni izbor sastavljača s namjerom koja je očita: da se upozori na neke nove dimenzije usmenog pjesništva.

Čitajući više puta Vukove zbirke narodne poezije, pjesnika je Pavlovića "opčarala", kako sam kaže, pjesma Vila zida grad. Započeo je tako višegodišnje istraživanje ove pjesme, tražeći varijante, mitološke analogije, istražujući njezin jezično-umjetnički sklop. I u tom je traženju izronila ova antologija.

Ne znači da ćemo se uvijek složiti s iznijetim stavovima i razmišljanjima. Pavlović nastoji da izađe iz poznatih okvira, nastoji da poznate situacije pokaže u nekom novom, drugačijem, svjetlu. Ne zanemaruje mogućnosti komparativnog pristupa, traga za arhetipskim situacijama i mitskim funkcijama. Usmenu pjesmu Pavlović promatra kao estetsku činjenicu, pjesničko djelo značajno po sebi samome, promatra je i tumači kao tekst. Polazi od uvjerenja da usmena pjesma jest pjesma, smišljeno i osmišljeno književno djelo i tako pjesmu tumači. Nastoji prodrijeti u bit pjesme, osvijetliti višeznačne poruke, dešifrirati, odgonetnuti. Ponekad nam se to čini pretjeranim, ali u okviru onoga što je pjesnik Pavlović sam sebi zadao, ostao je dosljedan: poznatu pjesmu pročitao je na svoj nama nepoznat način.

Pjesme skupljene u ovoj Antologiji predstavljaju samo izbor prema namjerama M. Pavlovića i prema njegovim nazorima i ukusu. (To pokazuje i popis autora i zbirki odakle su pjesme uzete.) U tumačenje pjesme kreće M. Pavlović tako "da joj dodaje još jednu metaforu" svojim tumačenjem: grad koji vila gradi njezina je pjesma sama, a ta je pjesma, opet, kako misli Pavlović, opšti znak ženskog narodnog pjevanja u nas. Pavlović smatra da su te pjesme ono najstarije što imamo među tvorevinama naše jezične umjetnosti. Upozorava na to da je njihovo porijeklo starije od "spomenika pismenosti našeg srednjovjekovlja", od naše srednjovjekovne književnosti. Upušta se u moguća tumačenja pozadine ili značenja pojedinih pjesničkih slika, upozorava na iznenađenja koja mogu da "bitno utiču na naše estetsko ocenjivanje ovih pesama".

Nećemo se, možda, uvijek složiti sa svim tvrdnjama, mnogi izrečeni stavovi i zaključci otvaraju pitanja, neki su pojmovi i imena, možda omaškom, krivo napisani (npr. Balarma umjesto Balarama, ili mit o Krišni dječaku je dravidski a ne indoevropski itd.).

Analizom pojedinih simbola i njihovih mitskih i drugih oznaka, Pavlović pokušava odgonetavati pjesme. Unatoč primjedbama, traženje mitskih analogija u indijskoj tradiciji može nam biti zanimljivo. Istina, nećemo si dopustiti da pokleknemo pred mitsko-mističnom slikom Indije začetom u doba njemačke romantike koja Indiju uzima kao domovinu spiritualnosti u kojoj se krije sve što je vrijedno i dobro, za razliku od dekadentnog Zapada. No, Pavlović se kreće negdje na rubu takvog doživljavanja, i svojim tumačenjem pjesama želi pokazati da se kao estetska (i ne samo estetska) činjenica no mora promatrati samo pjesma, već može i neki njezin ključni simbol, te u tu svrhu poseže za mitskim analogijama u indijskoj tradiciji.
 
U tom poniranju u bit pjesme u osvjetljavanju višeznačnih poruka, navodeći prvi primjer u Antologiji, Pavlović je ipak krivo upozorio na vezu "rožanstva luga" s "roždestvom". To je mjesto na koje je u folklorističkoj literaturi u nas već upozoreno.
 
Nije se "zlatna žica" "pustila" iz nekog mitskog "roždestva", rođenja, već se jednostavno "pustila" iz rožanca luka (= luka od roga). Taj je polustih veoma starog porijekla — poznat je u usmenom pjesništvu još od 15. stoljeća. Našao je tako mjesto i u Zborniku Nikše Ranjine u pjesmama "na narodnu" itd. (Vidi o tome studije: Ante Šimčik, Luk rožanac, "Narodna starina", 11, 1932, br. 27, str. 69—71. i Radmila Pešić, Nejasan stih jednog paštvovskog pripjeva uza zdravicu, "Kovčežić", knj. 12, 1974, str. 116—118).
 
Skriva se, istina, u tom polustihu zagonetnost, ali odgonetanje neće voditi ka "roždestvu", nego nas i preko "rožanca luka" može odvesti na trag dublje prošlosti naše usmene lirike.
 
Naravno, ne bismo htjeli ovom primjedbom umanjiti vrijednost ove Antologije. Ona je konačno, kao što smo već rekli, izbor pjesnikov. Ona je Pavlovićeva metafora okupljenoj građi između korica. U nastojanju da građa, dakle pjesme i interpretacija građe, "tumačenje", kako pjesnik kaže, triju mitoloških pjesama, te prijevodi koje su sačinili vrsni pjesnici, Pavlovićevi prijatelji, budu cjelina, M. Pavlović se na trenutak možda i nametnuo svojim stavovima i zaključcima. Ipak, na taj način nije umanjena ljepota građe u rafiniranom pjesničkom izboru. Kada pjesnik ponekad i zanemaruje sveukupni životni kontekst pjesme, čini to namjerno da bi što više upozorio na pjesmu kao estetsku činjenicu, posebno estetsku jezičnu činjenicu i na mogućnost života usmene lirike u pisanom mediju gdje joj se pristupa sa stajališta današnjih književnih senzibiliteta, odnosno individualnog interpretativnog postupka samog sastavljača ove Antologije.


Tanja Perić Polonijo

Miodrag Pavlović, Antologija lirske narodne poezije, Vuk Karadžić, Beograd 1982, 228 str.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #4 poslato: Novembar 26, 2017, 03:34:12 am »

*

BITKA ZA PAMĆENJE

Kada se pojavila pre četrdeset i pet godina, "Antologija srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića izazvala je znatnu pažnju, upitanost i rasprave, kao i žestoka ideološka osporavanja. Međutim, ovaj izbor ostao je aktuelan i poprimio status klasičnog dela.

Ako pomislimo, naknadno pametni, da i ne mora biti neobično što je tek 1964. godine obelodanjena knjiga u kojoj se — kao što je ukazao Dragan M. Jeremić povodom "Antologije srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića — "prvi put nalazi srpska poetska reč u rasponu od osam vekova", onda pred činjenicom da nakon bezmalo pola veka Pavlovićev izbor ostaje jedini u takvom obuhvatu — moramo makar zastati. Zašto je Pavlovićeva saborna knjiga osamstoletnog srpskog pesničkog toka — naknadno dopunjena i usmenim tvorevinama od kojih neke potiču "od pre pamtiveka" — ostala inokosna među delima antologijske vrste u nas?

OD SVETOG DO NEČASTIVOG Raznovrstan je spisak metodoloških nedoumica, čak nikako do kraja uskladivih, koje Pavlović spominje u predgovoru i napomenama uz prvo izdanje "Antologije", od pitanja odabira pisane baštine srednjovekovne Srbije (ni izdaleka proučene), onda jezičkog lika u kojem je bilo svrsishodno doneti staru i prevukovsku poeziju, do mnogih drugih koje prirodno prate rad na korpusu vremenski toliko razastrtom, iziskujući sporadična odstupanja od postavljenih načela. Ređanje "antologičarskih teškoća" završiće Pavlović iznenadno prostim zaključkom: "Ipak te okolnosti nismo mogli uzeti kao razlog da antologija naše poezije ne počne tamo gde i naša literatura ima svoj početak." Četvrt veka kasnije, obnavljajući slična otvorena pitanja, Pavlović opet pragmatično zaključuje: "Literarni patriotizam ne dopušta potpuno uprošćavanje misli o književnosti. Ostajanje pri problemima je plodotvornije nego prebrza rešenja koja znače osiromašenje književnog fonda." Drugim rečima, lakše je, u svakom času, odustati pred preprekama (naročito ako imamo suviše zatečenih i rečitih opravdanja) nego ih delatno nadići i opovrgnuti. Miodrag Pavlović je učinio ovo drugo, jer je takvo opredeljenje proisteklo iz glavnog smera njegovog pesničkog delanja i jer je, budući znalac i primerno obavešten, prepoznao globalna epohalna kretanja "nostalgije za sintezom", što se ukazivalo i kao preka potreba srpske poezije i ukupne kulture. A takve težnje bile su sasvim drugog smera od Skerlićevih, na primer, koji u početnom poglavlju čuvene "Istorije nove srpske književnosti" (1914) potpuno odriče svaki kontinuitet između stare i nove književnosti, čak i onamo gde bi se, bez mnogo naprezanja, mogao ustanoviti. Odatle nekako i potiče skepsa, kao i neskriveno ironični ton jednog od prvih prikazivača Pavlovićeve "Antologije", koji dovodi u pitanje temeljni smisao ovoga priređivačkog dela, kritičara ubeđenog da antologičar svim sredstvima nastoji da održi "nepostojeći kontinuitet": "da u mnogoglasju originalnih pesničkih ličnosti pronađe zajednički imenitelj kolektivne pesničke svesti, da od kakofonije pravi eufoniju, da povuče neisprekidanu liniju konceptualne poezije od svetog Save Nemanjića do nečastivog Jovana Hristića".

U srpskoj književnosti na polovini 20. veka sudaraju se, s jedne strane, nastojanje da se pretemelji na dubljim tradicijama od one ozvaničene i odveć okamenjene, kao i, s druge strane, nemala, čak borbena (po pravilu ideološki podržana) nespremnost da bude pojmljena kao povezana celina, sa ogromnim institucionalnim, ali bez onih dubinskih prekida. Osam godina pre Pavlovićeve, pojavljuje se i "Antologija srpske poezije" Zorana Mišića, programski sastavljena da prevrednuje jednovekovni odeljak naše pesničke produkcije. Mišićevo viđenje zaštitnog dejstva tradicije prema savremenosti sugestivno je izlagano u napisima s početka pedesetih, dok u predgovoru, pored razlučenja sedam naših loših uvreženih pesničkih navika, na jednom mestu, gotovo afektivno, pokazuje i izvesno predavanje pred posledicama udesa naših prekida i nedovršenosti: "Nijedan poduhvat da se okonča, uobliči, da dođe do savršenstva. Žureći napred, ostali smo bez tradicija. Treba li za tim žaliti? Možda je i dobro što je tako. Po tu krvavu cenu odricanja od onog što su prethodnici stvorili pošli smo najzad ukorak s vremenom."

U ovome poslednjem nalazimo i slovo određene razlike između dvojice zatočnika obnove moderne srpske poezije s početka pedesetih, kritičara i pesnika, obojice autora antologija "s tezom". "Antologija srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića biće takođe postavljena kao implicitna, ali na momente i otvorena polemika, sržna provokacija odapeta prema oficijelnom poretku pesničkih vrednosti. Preokret, prvenstvenu novost u svojoj antologijskoj postavci Pavlović predstavlja kao krajnje običnu činjenicu, sa izazovnom mirnoćom onoga koji posreduje proverene i neoborive uvide: "Antologičar ne oseća potrebu da objašnjava zašto svoju antologiju srpskog pesništva počinje trinaestim vekom, odnosno, poezijom stare književnosti. Radije bi i sam čuo neko objašnjenje zašto se, sem retkih izuzetaka, smatralo da naša lirska poezija počinje da postoji od Njegoša i Branka Radičevića. Lepa bi to bila književna i pesnička tradicija koja bi trajala tek jedno stoleće!" U ulozi diskretnog, "gospodski" provokativnog čina jeste i lična posveta Vasku Popi na početku "Antologije", kao i nesrazmerno obimna njegova zastupljenost u odnosu na, bukvalno, sve druge, i stare i nove pesnike.

PONOVNI PRONALAZAK NADE Pesnik koji svoj prvenac, antiliričnu i subverzivnu zbirku "87 pesama" ipak zatvara deklarativnim refrenom "Treba ponovo pronaći nadu", pa nastavlja lozinkama neskrivenim u naslovima narednih zbirki ("Stub sećanja", "Mleko iskoni") u sklopu svoga pesničkog priziva — pa još u nasleđenim uskraćenostima srpske kulture — morao je naglasiti kreativno pitanje odmeravanja prethodnice i odmeravanja sa njome, vezujući ga za dati pesnički čas svoga i opštega raskršća.

Jedno od pesnički izrazitih, među mnogim diskurzivnijim određenjima prethodnog opsežnog pojma, pronalazimo u sledećoj rečenici potkraj predgovora "Antologiji": "Tradicija je preporod sećanja u povorci naroda koji odlazi kroz vreme". Ključna je ovde reč "sećanje", reč asocijativno najbliža reči "tradicija", čija semantička nijansa združuje lični i kolektivni aspekt. U Pavlovićevom potonjem zapisu "Čin sećanja", pesnik kao da razrađuje prethodnu davnu misao, kojoj osnovano možemo pridati centralno značenje u opisu njegovog razuđenog opusa: "Sećanjem čovek ostvaruje celinu sagledanja svog života ... Sećanje za pojedince, grupe i narode je čuvanje i obnavljanje sopstvene forme, putokaz i podsticaj u daljem delanju, u preduzimljivosti, pronalaženju." Ako u prethodnoj rečenici raspoznajemo ključne reči pesničkog "vjeruju", onda u narednom pasažu kao da se ispoveda ona neupitna namera skrivena u osnovi Pavlovićevog pionirskog i unikatnog projekta — integrisanja najboljih tekstova osmovekovnog srpskog pesništva među korice jedne knjige: "Ako kolektivno sećanje i nije bilo dato, treba ga izmisliti. U tome je i mogućnost da zajednička svojina uspomene bude pročišćena, uzvišena, i da se izbegnu stranputice koje kroz sećanje vode u nihilističku idiosinkraziju, u filosofiju sveopšteg prezira." Može isprva da začudi Pavlovićeva imperativnost koja se graniči sa neoprezom, kao na onom ranijem mestu gde zagovara "literarni patriotizam" zarad namicanja bogatijeg fonda književne baštine. Ali to je zapravo okosnica programa one neodložne književne akcije koju je podneo pesnički naraštaj u čijem se pročelju našao Miodrag Pavlović. "Antologija srpskog pesništva" kao celina — naročito sa njenim unapred predočenim, svesnim spoljnim neusaglašenostima i posebnostima koncepcijske naravi — primer je upravo jednog imperativnog nauma, opita kojim će se presabrati i uspostaviti jedinstveno "kolektivno sećanje" naše iskidane pesničke tradicije.

Kada se, izdaleka i načelno, sagledaju mnoge okolnosti bitne za nastanak ovog izbora, onda tek možemo razabrati ne samo kako je to bila zametna i smela zamisao, nego i od kakvog je spolja nesaglasnog materijala antologičar sklapao osmovekovnu celinu kojoj je težio, oblikujući onaj — po rečima svoga kritičara i ne samo njegovoj — "nepostojeći kontinuitet".

"Antologija srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića se, povrh svega toga, pokazuje kao skoro neuporediva, pa možda i neponovljiva autorska konstrukcija. Ipak, izvesno je da su, posredstvom Pavlovićeve "Antologije", mnogi dotad skoro neuočeni ili skroz odbačeni tekstovi i autori našeg nasleđa uvedeni u živi književni opticaj, uključujući i žitijske odlomke, od kojih su neki, za potrebe antologije oblikovani kao pesme u slobodnom stihu, prenošeni, neizmenjeni, u druga izdanja i izbore. Ali misija i smisao ove knjige, potvrda celovite tradicijske samosvesti srpske poezije, ne prestaju da se ispunjavaju. Neke osnovane filološke primedbe ne mogu se izbeći kada razmatramo Pavlovićev antologičarski pristup, mada odista ne mogu prevagnuti u odnosu na saznajne i estetske dobitke nastale kad ih je pesnik prenebregao.

DUGOVEKO ISTORIJSKO PUSTOŠENJE Pavlovićeva antologija predstavlja zahvat modernog pesnika svesnog nasušne potrebe za punoćom prožimanja sa ukupnošću svoje tradicije, potrebe i poetičke i egzistencijalne, ali je, u jednakoj meri, i zahvat jednog posvećenog srpskog pesnika za premošćenjem praznina u samosvesti svoje kulture. "Samoopis kulture", kao što piše Lotman, "čini granicu činjenicom njene samosvesti". Skerlić je, pola veka pre Pavlovića, povukao granicu između književnosti koja jeste i one koja nije. Pola veka docnije pomenuta granica nezadrživo se ruši, posvedočenom svešću o imanentnim tradicijskim sponama. Tako i Pavlović u predgovoru "Antologiji" ističe praktične koristi njegovih pesničkih savremenika od tih obnovljenih veza sa počecima. Tu korist prozire pesnik koji tek treba da ispiše "Veliku skitiju" i "Novu skitiju", "Svetogorske dane i noći" ili "Knjigu staroslovnu", a odjekivaće slovo i duh starih pesnika rekreiran i u stihovima drugih Pavlovićevih savremenika. "Savremeni pesnici nas uče da novim očima čitamo ne samo klasike naše poezije nego i naše manje pesnike. Tek tada, kad u tim zaboravljenim pesmama budemo tražili nešto što niko pre nas nije tražio, moći ćemo i da nađemo vrednosti koje pre nas niko nije našao."

Poduhvat "Antologije srpskog pesništva" nije okončan objavljivanjem prvog izdanja, pratio je i dalje, donekle, razvoj pesničke savremenosti. Još je važnije što je pesnik Miodrag Pavlović i dalje ispitivao i, napokon, preinačio neke svoje prvobitne postavke, saglasno evoluciji i prinavljanju svojih teorijskih saznanja. Nakon četiri izdanja i dvadeset godina, Miodrag Pavlović je 1984. godine ponudio dopunjeno izdanje "Antologije srpskog pesništva", u kojem je data, sada već suštinski integralna slika ovoga predmeta. Ukinuta je i podnaslovna oznaka što upućuje na osmovekovni raspon, vremenski okviri postali su prevaziđeni pred bezvremenošću sada pridodatih proizvoda mita i obreda. Naime, odsudna koncepcijska promena u odnosu na prvobitni lik "Antologije" jeste uključenje usmenog pesništva, čijim se lirskim ogrankom (dugo skrajnutim za račun epike) takođe bavio, u esejima i u "Antologiji lirske narodne poezije" (1982).

Srpsko pesništvo se, u novom predgovoru, dosledno naziva "srpskom pesmom". "Srpska pesma traje od pre pamtiveka" — stoji na samom početku. Ovako imenovana, "srpska pesma" postaje posredno priznata kao nekakav zamislivi jezički i smisleni entitet što traje i pretrajava. Miodrag Pavlović, u sažimanju ogromnog raspona na bitno, izdvaja momente čiji je značaj širi od "parohijalnog", kako se izrazio u predgovoru prvog izdanja. Sve ključne tačke našeg pesničkog puta Pavlović ukratko komentariše, ukazujući na izvesne posebnosti i raritetne odlike "srpske pesme". Povest o Savi i Simeonu, napominje Pavlović, "nije svakidašnja priča ni u srednjovekovnim prilikama". "Sa kosovskim pesništvom i simbolima", veli dalje, "naša pesnička tradicija dolazi do samog korena svoje osobenosti. Na toj tački ona je i samosvesna, i usamljena". Tragični pad visoke državne i književne epohe srednjeg veka svešće Pavlović u dve efektne i plastične rečenice. Slično je i s opisom rascvata srpske pesme u doba despotovine: "Samo pod Despotom Stefanom Lazarevićem, Lazarevim sinom, nastaje privremeno proleće okruženo tvrđavskim zidovima, i pesnička reč je opet bodra. […] Opevanje ljubavi je bila jedina pobeda koju je naš narod u tim vremenima zabeležio." Iz navedenih deonica, možemo primetiti dosledno građenje, ne istorijskog pregleda sa svojim pogodbama i limitima, nego jedne "epopeje" čiji je nosilac "srpska pesma" u svome pokretu kroz vekove, u mukotrpnom procesu tradicijskog samoodržanja: "Delo Patrijarha Pajsija o životu Cara Uroša predstavlja još jedan pozni juriš i bitku za pamćenje. Čini se: ako zapamtimo to što smo bili, ostaćemo što jesmo. Hitro se svi Nemanjići pozivaju za svedoke." Bitka za pamćenje nastavljena je, neodustajno, i u Pavlovićevom naporu da iznova ustanovi, oporavi celovitost naše pesničke i kulturne samosvesti. I to je srž Pavlovićevog pesničkog programa koji potvrdu i potporu pribavlja u ovome antologijskom projektu.

"Antologija srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića nije samo ambiciozno i znalački sastavljeno delo svoje vrste. Ona je i nešto više od toga, najpre prema meri konstruktivnog, redaktorskog udela njenog autora, po čemu bi mogla poneti oznaku "Pavlovićeva knjiga srpskog pesništva". Prema svome osnovnom, dalekosežnom projektnom zadatku, ona je imala da pokaže jednu dotad nepotpuno osvešćenu tradiciju na okupu. Takvom je zadatku prethodilo saglasje unutarnjeg naloga ovoga pesnika kulture, koji kulturu shvata kao pribežište egzistencijalno opsednutog pojedinca i njegove zajednice, kao i spoljnog naloga nacionalne kulture, raskidane i pometene dugovekim nizom istorijskih pustošenja, čija odložena dejstva kobno osećamo i dan-danas.


Piše: Dragan Hamović • 17.12.2009. | Pečat
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: