Ivo A. Andrić (1892—1975) **
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ivo A. Andrić (1892—1975) **  (Pročitano 18015 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 30, 2010, 12:47:46 am »

**




IVO ANDRIĆ

...Rođen je 9. oktobra 1892. godine u Docu kod Travnika, od oca Antuna i majke Kate. U drugoj godini života izgubio je oca, tako da je djetinjstvo proveo s majkom u Sarajevu i, najviše, u Višegradu, kod rodbine. U Višegradu, koji ima posebno značenje za formiranje budućeg pisca, Andrić uči osnovnu školu i stiče prva životna iskustva. "Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao... To je bilo u Višegradu..." (Staze). Višegrad je ostavio neizbrisiv trag u piščevoj duši i bio njegova nepresušna inspiracija. Gimnaziju je završio u Sarajevu 1912. godine. Poslije mature, Ivo Andrić počinje studije slovenskih jezika i književnosti i istorije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Iako je Andrić ostao u Zagrebu samo jednu godinu, život u novoj sredini puno je značio za njega; prije svega, zbog razvijenog književnog i političkog života i atmosfere kojoj su već davali ton novi književni naraštaji (Tin Ujević, Vladimir Čerina, August Cesarec, Miroslav Krleža. Izraz te atmosfere ogleda se u Andrićevim riječima u nekrologu Antunu Gustavu Matošu: "Budni su samo pesnici i atentatori". Poslije Zagreba, Andrić nastavlja studije u Beču, ali i tu ostaje kratko, i dospijeva u Krakov. Po izbijanju prvog svjetskog rata, Andrić napušta Poljsku i dolazi u Zagreb, a odatle u Split, na odmor i liječenje. U ovom gradu, hapse ga austrougarske vlasti zbog sumnje da je učestvovao u organizaciji "Mlada Bosna". Zatim se ređaju zatvori u Šibeniku i Mariboru. Iz Maribora interniran je u Ovčarevo kod Travnika, a zatim u Zenicu. Iz zatočeništva, pušten je 1917. godine. Kraće vrijeme zadržava se u Travniku, a potom odlazi u Zagreb i aktivno sudjeluje u tamošnjem književnom i društvenom životu. U Zagrebu se Andrić druži i sarađuje sa jugoslovenski orijentisanim naprednim piscima (Vladimir Ćorović, Branko Mašić, Niko Bartulović i dr.). Odmah po završetku prvog svjetskog rata nastavlja prekinute studije i završava ih 1919. u Gracu (Austrija). Na istom fakultetu, godine 1924. odbraniće doktorsku disertaciju Razvitak duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Godine 1920. Andrić stupa u diplomatsku službu, u kojoj ostaje sve do sloma bivše Jugoslavije, aprila 1941. Za to vrijeme Andrić je službovao u Rimu, Bukureštu, Trstu. Gracu, Parizu, Madridu, Ženevi i Berlinu. Drugi svjetski rat proveo je u izolaciji i usamljenosti u okupiranom Beogradu, pišući, ali ne želeći da objavi ni jedan redak sve dok se njegov narod nalazi u ropstvu. Poslije rata Andrić se svesrdno uključio u književni, kulturni i društveni život novooslobođenje zemlje. Pored ostalog, više godina bio je predsjednik Saveza književnika Jugoslavije, akademik i sudionik brojnih književnih i kulturnih zbivanja. Andriću je 1961. dodijeljena Nobelova nagrada za književnost — za epsku snagu kojom je svijetu objelodanio motive i sudbine iz istorije svoje zemlje. Istovremeno, bilo je to veliko priznanje Jugoslaviji njenoj kulturi. Umro je 1975. godine i sahranjen u Beogradu.
 
Ivo Andrić je rano ušao u literaturu. Još kao đak sarajevske gimnazlje zavolio je knjigu, puno čitao i počeo da piše pjesme i pjesničku prozu. U vodećem književnom časopisu u Bosni i Hercegovini, u ono vrijeme, u "Bosanskoj vili", 1911, štampao je svoj prvi književni rad, pjesmu u prozi U sumrak. ...
 
Svoje prvo djelo, knjigu pjesama u prozi Ex Ponto, Andrić objavljuje 1918, a prvu pripovijetku Put Alije Đerzeleza u zasebnoj knjižici 1920. godine, kada objavljuje i knjigu pjesničke proze Nemiri. Između dva rata slijede njegove knjige: Pripovetke I (1924), Pripovetke (1931), Pripovetke II (1936). Tada i kasnije pisao je eseje.
 
Odmah poslije drugog svjetskog rata (1945), Andrić objavljuje svoja tri velika romana, koje je napisao u okupiranom Beogradu, i to: Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Godine 1954, objavljuje Prokletu avliju, koju je počeo da stvara 1928. godine. Nove pripovetke i Priče o vezirovom slonu objavio je 1948. a Lica 1960. godine. Osim toga, Andrić je uz eseje o Njegošu, objavio i eseje o Vuku i Petru Kočiću. Svoja intimna razmišljanja o problemima življenja i stvaranja sakupio je u knjizi Znakovi pored puta. Knjigu lirskih zapisa Na kamenu, u Počitelju, objavljuje 1974. Posthumno, objavljen je njegov nedovršeni roman Omer paša Latas.
 
Andrićevo djelo inspirisano je prošlošću Bosne, ali je višeznačno okrenuo sadašnjosti i budućnosti. Mostovi, koji u njegovom djelu imaju simboličko značenje, ne povezuju samo prohujala vremena sa onim dolazećim, nego i Evropu sa Orjentom, koji su se upravo tu, na Balkanu, krvavo sreli. Na istorijskim činjenicama zasnovano, a poetskom maštom okrilaćeno, Andrićevo djelo ne spaja samo razna vremena ni različite prostorne tačke nego i prostor i vrijeme kao odrednice u kojima čovjek živi i djeluje.
 
O Andriću je, i u nas i u inostranstvu, objavljeno više knjiga i odbranjeno više doktorskih disertacija. ... Andrić je preveden na više stranih jezika. Andrićevo djelo nezaobilazni je biljeg u vremenu i prostoru.


Tekst u delovima preuzet iz Čitanke za III razred sr. škole
Priredili Slobodan Kalezić & Miroslav Đurović | 1980.
Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Septembar 26, 2011, 03:27:03 am »

*
Stihovi Ivo Andrić


PO JEDNOM STAROM DOBROM REDU.

Dan, noć i druge pregrade
Koje bilježe komično važno
Našeg života umišljeni red,
Kao likovi prolaznog sna,
Sad su konačno iščezle.

I nije zlo ovako.
Bez prošlosti i sjećanja,
I budućnosti i snova
I taštih maski i kulisa
Koje se zovu sadašnjost —
Sve mi se čini još ću pasti
U svoju staru manu i stati
Uobražavati !

Evo, kako me brižno pokriva
Časna sestra nepomična lica
I — bog zna da li — nepomična srca!
Konačno: zašto da me ne pokriješ,
Dobra ženo? Ta i ja sam
Nekada bijah ljepši i čvršći...

Znam, dobra sestro, znam: moj smiješak
Izgleda često vrlo nečedno,
Još i sad kad sam jednom nogom
U — gdje?
Ah, ne, ja više ne sumnjam ni časak.
Samo se nasmijte malko, sestro;
Ta vaša je vjera i moja — bila.
Recite,
Zašto ste tako tužni, sestro?

Zimski dan pun bijela ćutanja
Vani i zavjese mojih prozora
I lice ove čudne sestre Iste su boje.

To su sve znaci!
Još tako pokatkad
Bukne u meni zemaljski plamen
I njegov odraz, nečedni smiješak
Oko precjelivanih usana.
Ali uviđam posve jasno:
Po jednom starom dobrom redu
Mene nestaje.
I nije loše!
U dobri čas, pa neka umine
Zamršena i mučna ova
Istorija.

A živi treba da se smiju, sestro.
Tako. Nek srebro tvoga smijeha padne
Na moje lice k'o srebrni novac
Što ga davahu milosni rođaci
Na nepovrati put upokojenim.

Mrem kao sunce u ruju svog mira,
Dok se k'o mladi tajanstveni mjesec
Rađa tvoj prvi prebijeli osmjeh,
Jedini pravi smisao i sreća
Planeta na kom živiš, ženo. — Vide
Moje-sutonske oči, danas, dobro vide,
Jer kao likovi prolaznog sna
Sad su konačno iščezli
Dan, noć i druge pregrade,
Koje komično važno bilježe
Našeg života umišljeni red.

Objavljeno u časopisu "Misao" 1919—1937, Beograd. | Digitalna Narodna biblioteka Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 05, 2012, 09:55:53 pm »

*
Stihovi Ivo Andrić


BLAGA I DOBRA MESEČINA

Blaga i dobra mesečina,
što pada, kô molitve matera naših
po grobovima zaboravljenih
milostiva je uteha onih,
koji nerado pod suncem hode.
Mesečina.
Kad prožme sivi i snuždeni oblak
i on bude beo i lep,
ko latice divnoga cveta.
I sivi, snuždeni oblak!
I licima usedelih devojaka
daje lepotu zaboravljenih noći,
mladosti snova i cveća
i očima tužnim sjaj strasnih
davnih ašikovanja.
Mesečina. Majka nevoljnih,
sestrica onih koji se vole,
ulazi u srca paćenika
i diže stare, suzne spomene,
kô svele ruže iz prašnih knjiga.

Svi koji mnogo stradaju
ne vole obesno sunce.
Mesečina. Njina je molitva srebrena
nad grobovima onih
koji su žalosno umrli.
Ko miris neznana cveća
ona je bolesnim,
ko bledi prsti devojke
miluje obraze samotnim,
ko ritam starih, starih pesama
zvoni u srcu nesrećnih.

Blaga mesečina, sestrica ljubavi,
milosno zove sebi turobne.
 

LANJSKA PESMA

Mirišu silno bijeli cv'jetovi
i pada sitna kiša proljetna,
ja kisnem sam.

O niko ne zna kako je
teško hoditi sam i bolestan,
bez igdje ikog svoga,
u zlatno proljeće.

U srcu mome nema ljubavi,
u srcu mom su tavni spomeni,
davni i mučni.

Silno mirišu bijeli cv'jetovi.
Kisnem. Bez mira, bez ljubavi.
Sam i žalostan.


TAMA

Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.
Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 10, 2012, 02:07:10 am »

**

Ivo Andrić — EX PONTO



[Izbor]

Svima, širom cijelog svijeta, koji su stradali i stradaju radi duše i njenih velikih i vječnih zahtjeva, posvećujem ove stranice, koje sam nekoć pisao samo za sebe, a danas ih šaljem svoj braći svojoj u bolu i nadi.
 
 
* * *
 
O gdje je ona mukla riječ, tiha, nerazumljiva, dobra riječ, što svijetli u mraku kao mali, mali oganj koji se nikad ne gasi?
 
Gdje je riječ utjehe?
 
Juče i sinoć i jutros još sam je znao, zašto se ne javi sada u meni, sad kad mi je gorko teško, zašto ne sine kao dalek oganj treptave zvijezde, kao veseli sjaj oka?
 
Kako, kako sam je mogao zaboraviti?
 
 
* * *
 
Koga li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi — bogzna zašto — jutros mojim sjećanjem.
 
Koga ljubi sada ona mlada žena?
 
Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova sočna čaška, kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama, svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.

Koga ljubi sada ona mlada žena?
 
Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumijevao njen jezik) i naš odnos nije imao nikad određenog imena. Pod zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s glavom u njenom krilu.
 
To je bila žena stvorena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapćući isprekidane riječi o vjernosti.
 
Koga li sada ljubi ona mlada žena?
 

* * *
 
Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.
 
Tu mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje.
 
S čega se mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?
 
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo u radu da te zaboravimo — gle! — na svim našim djelima tanke vijugave linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.
 
Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjence, ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?
 
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prslo u parčad.
 

* * *
 
Sva tragika mog sadašnjeg života se može stegnuti u jednu riječ: samoća.
 
Muka i neplodnost mog života potiču od ove strahovite izolacije u kojoj se ledim i kamenim i propadam kao napuštene kuće u koje niko ne dira, ali one — baš zato jer niko u njima ne stanuje — propadaju i ruše se stalno i
polagano, kao da ih nevidljiva ruka kida.
 

* * *
 
Ruke mi često preko dana staju nad poslom i veliki dio noći bdijem samo da mogu duže misliti o Tebi.
 
Prije ptica se budim, prije zore dižem (a kroz sve snove prolaziš Ti); u osvit sam naslonjen na prozor kao da Te čekam.

Ljepotu cijelog svijeta kriju u sebi moje misli. Neostvariv san je postao sadržaj mog života. I tako život prolazi, ali u času smrti ja mogu pokazati na svoju čežnju kao na jedino veliko, istinito i lijepo u svom životu.
 

* * *

Sama činjenica: da živim, daruje me mirnom radošću.
 
Osjećam veliku ljubav za ljude, za njina djela, za sreću i nesreću, za grijeh i strast i sav jad što iz njih izlazi, za borbe i posrtanja, za zablude i patnje i žrtve, za sve što je čovjekovo na ovoj planeti.
 
Osjećam časovitu, ali neizmjernu sreću da i ja pijem kap iz nepresušivog izvora radosti ljudske, da i ja načas ponesem dijelak velikog krsta što ga nosi čovječanstvo.
 

* * *

I što pogledam, sve je pjesma, i čega god se taknem, sve je bol.
 

EPILOG
 
Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetni dan, sine moj!
 
— Šta si vidio u ljetni dan, sine moj?
 
Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.
 
— Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?

Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
 
— Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
 
Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
 
— Hoćeš da usniš, sine moj?

Ne, oče, idem da živim.

 
Zagreb, 1918.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 14, 2012, 09:44:42 pm »

*

Pristup delu EX PONTO, Iva Andrić


"Ex Ponto" je lirsko-meditativna proza Iva Andrića čiji naslov smisaono vezuje ovo delo za "Epistolae ex Ponto" (Pisma sa Crnog mora) rimskog pesnika Ovidija; na ovaj način pesnik delo povezuje naslovom i sa sopstveni bolnim iskustvom koje je obeležilo i usmerilo njegov život.

"Ex Ponto" je razgovor pesnika sa dušom, ali i ispovest duše u samoći i tišini, u tamničkoj odvojenosti bića od svega, pa zato delo i liči na veliki monolog, izdeljen na mnoge fragmente između kojih stoji pauza i predah, kao da biće koje se ispoveda prikuplja emotivnu i intelektualnu snagu za nova kazivanja. To je ispovest duše zbunjenog i zastrašenog bića pred surovošću sveta u kome je.

(Ovo Andrićevo delo objavljeno je 1918. godine, nastalo na tlu gorkog iskustva samoće i straha dvadesettrogodišnjeg mladića koji se, mimo volje i svojih htenja, našao utamničen od jeseni 1914. do polovine 1915. godine.)

Lirska proza "Ex Ponto", ma koliko se doživljavala kao okrenutost pesnika sebi i svom unutrašnjem svetu, kao razgovor s dušom, predstavlja obraćanje pesnika čitaocu, Bogu, ljudima i dijalog sa svima njima, i to je ono što je čini aktuelnom i danas. Subjektivni ton ispovedanja Andrić diže na nivo opšteg saznanja i univerzalnog iskustva u kome prepoznajemo i sebe i druge, prošle, sadašnje i buduće stradalnike.

Osnovno egzistencijalno stanje u kome se subjekat nalazi jeste utamničenost, odvojenost od sveta i ljudi, samoća, tišina i ćutanje, a osećanja koja nastanjuju i preplavljuju delo su bol, očaj i strah. Obraćajući se potencijalnim čitaocima u uvodnom segmentu, Ivo Andrić ističe kako je biće pesnika, odnosno subjekta, izbačeno iz koloseka normalnog življenja i odvojeno od svakodnevice (od ljudi, susreta, stvari, sitnih dešavanja). Nošen strašnim vihorom i suočen sa nametnutom situacijom, subjekat oseća zaprepašćenje i strah kako od postojećeg tako i od nadolazećeg, nepoznatog i nepredvidljivog. U izolovanosti u kojoj se našao i u bolu koji ga ispunjava i razdire, on shvata i razume bol svih ljudi. I zato svaki onaj ko strada njegov je brat i prijatelj. Jer "bol jedini podiže čovjeka do široke, neizmjerne ljubavi prema ljudima". U bolu je snaga razumevanja drugih i poistovećenja sa svima onim koji pate, pa ma ko oni bili.

Zato, obogaćen novom spoznajom svoje misli posvećuje "svoj braći svojoj u bolu i nadi".

U novim okolnostima biće pesnika prolazi kroz preobražaj, upoznaje nova stanja i razvija novi odnos prema životu i vrednostima u njemu:

Utamničeno biće saznaje da je njegova situacija apsurdna: gore je "visoko nebo", dole "tvrda nemilosna zemlja" — sve večno i postojano, pred udesom čoveka ravnodušno, a biće između njih krhko i prolazno, sa "dušom nagom i bespomoćnom". Sve dok nije došlo neprijatno i tragično iskustvo, subjekt je živeo kao "oholi gost života" (nema obaveza, ništa se strašno ne dešava), nešto kasnije da je "gospodar života" (sve može, sve uzima u svojoj samouverenosti i oholosti), a u novonastaloj situaciji javlja se poražavajuća misao da je "sužanj života", što će dovesti do pesimističkog shvatanja života, čoveka i svega što je ljudsko i plemenito. A za tako nešto bio je potreban samo jedan trenutak, jedan nesporazum, jedna okolnost pa da od svega toga ne ostane ništa, "ni koliko pepela na kosi". Umesto starih radosti, plodova, izobilja i utisaka da svemu što je dobro i lepo nema kraja, došla je samoća, patnja; došlo je mesto "gde nam je smrt i život jedno te isto"; saznaje da ne postoji sigurnosr, da ništa nije večno, da život nije bezbrižan i lep, da je pun neizvesnosti; primećuje da je okružen apsurdnim neprijateljstvima ljudi koji se i ne poznaju (na suprotnim političkim stanovištima...) Upoznao je jednoličnost trajanja kada vreme ništa ne znači jer nema "nade i promene", kada duša postaje "pustinja koja više i ne žedni".

Međutim, da nije toga udesa, brodoloma i patnje, postavlja se pitanje da li bi biće moglo tako intenzivno da misli i sazna sebe, da sagleda svet i položaj pojedinca u njemu?

Iza kapije koja se za njim zatvorila ostalo je sve što je pesnik nekada bio:

"Izgubio sam sve i nisam više čovjek nego besana misao koja je potonula i primirila se na dubokom dnu..." "Sve je u meni mrtvo; tako mi je dobro. Ne dopire do mene zvuk, umro je očinji vid."

"I sputan i nemoćan, u toj vlažnoj jazbini, u položaju koji me ponizuje do skota, ja prvi put pojmih u mislima i obuhvatih osjećanjem smisao ljudskog života i borbe..."


U takvim okolnostima biće prvi put shvata da mi "nismo atomi prašine koja se u oblacima bez cilja diže", nego da smo "sićušni dijelovi beskonačnog mozaika" u kome svako od nas ima svoje mesto i ulogu.

U kišnim danima pozne jeseni, nakon deset nedelja neizlaženja iz ćelije, lišen spoljašnjih prizora i prostranih vidika, subjekat zamišljen sklapa oči i tamo negdje u sebi, iza veđa, otkriva i vidi davno doživljeni svet, koji sada postaje svet njegovih reminiscencija i himera jer "sve je u svijesti živo i svijetlo na tamnoj pozadini ove patnje". I on shvata da je u njemu mnogo naslaga od naizgled zaboravljenih i negde pri dnu svesti zaturenih utisaka i minulih doživljaja. "Raskoš iljepota života žive neuništivo u meni", što je znak da nije sve utrnulo i zasvagda izgubljeno. [...]


Deo teksta preuzet sa: knjigoljupci
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 29, 2012, 02:28:00 pm »

**

ANDRIĆEV "EX PONTO"


[Odlomak iz studije]

Andrić je iz Prvog svetskog rata izišao sa knjigom koja je nosila naziv Ex Ponto (prema zbirci pesama Epistolae ex Ponto latinskog pesnika Ovidija, koje je Ovidije spevao u progonstvu u Pontu, na obalama Crnoga Mora). Andrićeva knjiga Ex Ponto sadržavala je zbirku zapisa iz zatočenja i internacije, zapisa duševnih patnji i nemira u oduzetoj slobodi, razgovora s dušom kako ih je nazvao pisac predgovora.
 
Sadržina poezije koju je Andrić pisao pre prvog svetskog rata dobila je u zatvorenoj samici svoj konkretan dramatični životni izraz. Samoća koja je tištila Andrića kada je bio na slobodi obručena je sada zatvorskim rešetkama. "Deset je tjedana bilo navršeno kad, okružen samoćom, prvi put progovori jasno moja duša", zapisuje Andrić. "Nakon beskrajnih šetnji od šest koraka napred i šest natrag, kad se već zamorih i kad oktobarski dan stade da se primiče kraju, ja stadoh u dubinu niskih vrata u zidu, kao kip u oltar i gledajući prozorak sa parčetom sive bjeline rekoh glasno: Evo me tu sam. Moj glas je imao jak i svijetao zvuk onih koji se odazivaju..."
 
Razgoreva se velika unutrašnja drama u pesniku koji je kao i čitava njegova generacija nespokojno tražio već u ranim danima mladosti smisao, cilj života. Dramatični unutrašnji nemiri dobijaju bolne akcente u odećanju usamljenosti, izolovanosti: "Osjetio sam da sam se prerano otcijepio od ljudi, da sam osamljen i nesrećan..." Breme istorijskih zadataka koje je uzela na se njegova mlada generacija, ona iz koje su izišli i učesnici u Sarajevskom atentatu, Andrić je primio kao subjektivnu sudbinsku tragediju. "Je li kad bilo naraštaja a u naraštaju pojedinca na kome bi počivale ovako teške baštine i neminovna prokletstva rase i krvi?", postavlja on sebi jedno od onih pitanja koja se odbijaju od zidova zatvorske ćelije.
 
Prvi deo zapisa u Ex Ponto pisao je u zatvoru, drugi i treći na slobodi, relativnoj, na prinudnome boravku, izložen podozrenju vlasti, nepoverenju okolnog sveta. "Evo sam dvadeset i jedan dan slobodan i bez prestanka sam. Neprestano posmatram pupanje i cvat a ipak se ne mogu oteti da mislim o ljudima". Samoća koja ga je bolela u zatvoru, podnošljiva mu je u ovoj relativnoj slobodi. On je prima kao udes svoga ličnog života: "Sva tragika mog sadašnjeg života se može stegnuti u jednu riječ: samoća". Utočište nemira duše nalazi u ćutanju. Zapisuje da je "poslednji izraz svih i najjednostavniji oblik svih nastojanja — šutnja". "Ja koji živim sam osluškujem noćas muk iznad polja. Udes koji mi je sve uzeo, darovao mi je ovu šutnju da mi bude štit pred ljudima, uteha u svim događajima i isceljene duše. U toj tišini šutnje je sve moje: vjera moja, spašena iz tolikih poraza, moja samačka radost i stradalnikova nada"... „Opkoljen svijetom", zapisuje na drugom mestu, "koji mi je tuđ i malo dobrohotan, ja se sabirem u sebe i osjećam sam i napušten, sam pod velikim ravnodušnim nebom, van svake cjeline, van svakog društva, kako sam uvjek živeo, nezaštićen privilegijama nikakve klase, bez zanimanja, bez budućnosti, bez rodbine i prijatelja koji bi mogli pomoći. Sam, prognan, bolestan. — Ali dobro je i ovako".
 
U drugom i trećem ciklusu zapisa Andrić se oporavlja od pomisli na samoubistvo, začetoj pod mučkim udarcima lišenja slobode. Još njegovo osetljivo biće razdiru crne slutnje, bolni i duševni nemiri, ali ga krepi misao "da je sva zemlja nastanjena i puna oblika, bića i životnih klica, da je život jači i ustrajniji od smrti".
 
Oscilira osetljivo ljudsko biće, obdareno bogatim unutrašnjim životom i mišlju koja sazreva u tom bogatstvu, oscilira između tame i svetlosti u ovim poetskim zapisima. Na čas je svetlo u duši posle uzavrelih nemira, na čas pak obore nesanice dušu koju je jutro obodrilo i bolna tužba na sudbu se začuje. Ova osciliranja, treperenja, nespokojna unutrašnja proživljavanja, unutrašnja duševna grozničavost, daju osobenu poetsku čar Andrićevim zapisima. Sve što je rečeno produhovllno je u njima. Sve je preosećani subjektivni doživljaj, senzibilni dnevnik o njenim nemirima, patnjama, krizama.
 
Karakteristične su misaone sentencije koje se javljaju u ovim zapisima. Misao — koja ima tendenciju da se sažme u izreku, javi se kao plod preteškog životnog iskustva, neobičnog za tada mlade godine Andrića. Kao da je ovu misao prekalilo breme života koje je Andrić sudbinski osećao da nosi na plećima, kao da je nju prekalila tragika mladosti, mladosti pune briga i bez radosti. U svojoj misaonoj materiji i svome poetskom oblikovanju, zapisi u Ex Ponto nose u sebi nečeg orijentalnog, nečeg od onih talismana koji sadrže u sebi dragocena zrna životne mudrosti, a koja treba da opomenu čoveka da život ne uživa prekomerno, da je sreća varka, da staza života nije prava nego vijugava, da je teško biti čovek.
 
Andrić je posle knjige Ex Ponto izdao novu zbirku zapisa koju je nazvao Nemiri. Ova zbirka se može smatrati kao dodatak zbirci Ex Ponto, kao njena dopuna. U njoj je manje onog kompaktnog poetskog jedinstva, izraženog u Ex Ponto, manje unutrašnjeg senzibiliteta, manje poetske vatre i neposrednog u subjektivnoj ispovesti. U ovoj zbirci došle su do vrhovnog izraza Andrićeve meditacije o odnosu čoveka prema svemiru. Mogu se sabrati u ovom zapisu koji je karakterističan za Andrićev subjektivni stav: "U noći. Umara me misao o postojanju tolikih bića i svijetova u mraku. — Tako dugo traje sve! I svijetu se otvaraju uvijek novi dani kao rane. Meni od svega što sam video plamte oči. Velik svijet. Velik teret i velik umor. Duboka noć. A čovjek sam..."

Ove dve zbirke poetskih zapisa Iva Andrića nemaju one početničke slabosti koje susrećemo kod mladih pisaca. U njima se jasno videlo i osetilo zrenje jednog pogleda na svet i na život, jednog pogleda koji će izdupsti korito kojim će se zakonomerno kretati tok književnog stvaranja Iva Andrića. [. . .]

Velibor Gligorić

Tekst u delovima preuzet iz Čitanke za III razred sr. škole
Priredili Slobodan Kalezić & Miroslav Đurović | 1980.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 26, 2013, 12:09:36 am »

**

IVO ANDRIĆ


I

EX PONTO

Ako je istina da je lirizam pre svega poetski izraz ličnih duševnih raspoloženja, onda gde je granica tom književnome razgolićavanju duše? U redovnom saobraćanju sa ljudima, u običnom životu, jedan čovek finoga ukusa uvek će nerado primati preterane tuđe intimnosti, i kad mu neko o sebi bude rekao više no što mu se traži, on će se osetiti nelagodno, kao pred nepristojno obučenom ličnošću. Po čemu onda da je dopušteno izvesnim lirskim pesnicima da kroz stihove kazuju stvari koje obični smrtni sa strahopoštovanjem zakopavaju u najdublje dubine svoje unutrašnjosti? Zašto da se, na primer, jednom lirskom pesniku-ljubavniku, koji svojim indiskretnim stihovima saopštava svetu mnogu i svoju i tuđu tajnu, uzima za vrlinu ono što bi drugima bilo upisano u greh? Ako je tačno da je čudovište od čoveka onaj koji ne samo otme ženu svome najboljem prijatelju nego se time još i javno pohvali, onda zašto da se istim merilom ne sudi postupak francuskoga kritičara, a i pesnika, Sent-Beva, koji je svoju vrlo intimnu vezu sa ženom Viktora Igoa stavio u stihove, i knjigu izdao svetu na čitanje? I šta da se kaže o onome pesniku koji od svojih bolesnih zločina pravi jezovitu lirsku poeziju? Da li je oreol umetnosti dovoljan da izvesnim ljudima podari neprikosnovenost svetaca?

Ja znam da je "sveti plamen" jedno veliko opravdanje, jer je odavno rečeno "da pesnici ne mogu da ćute". Ja znam isto tako i za onaj silni psihološki zakon po kome je urođeno čoveku da se ispoveda. Ja znam da osećanja, kad ispune grudi, traže da se preliju, i da ih je nemogućno zadržati, kao ni bujicu gorskoga potoka. Ali to se opravdava u izvesnoj meri. Dotle dok jedan preterano lični pesnik ne počne da pravi javnu upotrebu od svojih izraženih najintimnijih osećanja, on je pod vlašću čestitih pobuda. Od trenutka kad on svoje intimnosti počne da objavljuje u određenom cilju, koji je slava, ili, još gore, novac, u njegove pobude se meša velika količina egoizma.

Znači li ovo poricanje svakog lirizma? Ne, jer pravi lirizam u poeziji ima svoj veći smisao nego što je izlaganje najintimnijih pojedinosti iz ličnog života. Lirizam nije individualizam. Lirska pesma u kojoj se pesnik ispoveda:

Nekada sam i vas na koljenu cupko...

Itd.—

može da bude interesantna, ali ne prodire u dušu, jer pesnik peva samo samoga sebe. Međutim, kad u jednoj drugoj svojoj pesmi isti pesnik peva:

Tako na vrata sumornog mi srca
sjećanje jedno udara i čeka,
kô drug i sabrat, kao duša neka
što sa mnom plače, i u bolu grca —


u našoj duši nešto zatreperi, mi se uzbuđujemo, jer pesnik, pevajući sebe, peva nas. "Veliki, moćni lirizam nije onaj kojima se pesnik razlikuje od celoga sveta, nego onaj koji ga čini predstavnikom čovečanstva", odavno je neko rekao i ostalo je zapamćeno. Pravi lirski pesnik mora svojim lirskim osećanjima da oduzme sve što ih obeležava kao konkretizirano lično njegovo, mora da ih sublimira, "spiritualizira", ako je mogućno tako reći, da bi, izlažući ih, pogodio raspoloženja i drugih. Otuda prava lirska poezija najčešće uzima za predmet nekoliko sveopštih i najstalnijih ljudskih preokupacija: prirodu, ljubav, smrt, boga. Ona je sva prepuna večite čovekove težnje da dozna neznano i da dokuči nedokučivo, i u suštini mora da bude u izvesnom smislu filozofska.

Retko je koja knjiga na našem jeziku toliko lična kao, crnih korica, Ex Ponto Ive Andrića. Mladi književnik, pre rata jedva poznat, imao je svoju tragediju za vreme teških ratnih godina. On ih je proveo u tamnici. U mraku i vlazi, pogađajući tek "po senama na zidovima ... kako negde za brezovom šumicom zalazi staro sunce", on je patio u bolu od svog sputanoga života. Ostavljen samome sebi, "okružen samoćom", on je "razgovarao sa svojom dušom", razmišljao je o životu, stvarao je svoju filozofiju, i napisao je knjigu o sebi. Ali je imao tu izvanrednu snagu da se otme pritisku svoje sopstvene ličnosti, da uguši svoje glasne jauke, da zadrži svoje rođene suze, i da govori glasom čoveka koji u svome bolu razmišlja o opštem ljudskome jadu, i koji pred zagonetkom svoga mučnog života traži smisao života uopšte:

Život je dug i mučan, kako
da ga prebrodim kad na mene
naiđe umor i želja smrti?
— Nasloni glavu na čije
rame, sij njivu i hrani svoju djecu,
potrpi i život će proći...


Kroz svoj bol on je naučio da voli ljude, "ubogu braću svoju, čiji je život nestalni pramen svijetla između dveju beskonačnosti", i da pati sa njihova stradanja:

Ima časova kad pred duhom,
jasnošću munje, sine sva
strahovita nepravda društvena i
njegova poretka.
Ima istina koje su stare,
svagdanje i otrcane dugim ponavljanjem,
ali kad te istine
sinu čovjeku pred očima ne kazivane
i ne naglašavane, nego
ocrtane na šutnji jednog strahovitog
časa, odigrane među
živim ljudima, tada te stare
oveštale istine dobivaju nov
i strahoviti lik i žive u duši
našoj kao vječna bolna misao.


"Teško je biti čovjek, Gospode!" veli on buntovnički na jednome mestu, i ne ide za hrišćanstvom, koje je religija stradanja, ne glorifikuje patnju, nego, naprotiv, kazuje pobunu na nju saučešćem i sažaljenjem prema jadu bližnjega: "Nesrećna su braća moja... i ja pružam ruku svim nesrećnim, osamljenim, savladanim, svoj braći svojoj u patnji."

Ivo Andrić u svome lirizmu ima puno naglašenih filozofskih elemenata, ali on od toga ne pravi nikakav svoj naročiti filozofski sistem. On o životu misli ono što o njemu oseća, i njegove intelektualne sinteze su izraz njegovih osećajnih raspoloženja. Otuda ima nejednakosti, pa čak i protivurečnosti u njegovim zaključcima. Kao i svaki čovek koji živi sam u jednom malom ograničenome prostoru, on i na najsitnije pojave obraća svu svoju pažnju, zadržava se na njima, preuveličava ih, oseća ih u sebi, on im traži sakriveni smisao i pravi od njih simbole:

Često sjedim sate i gledam
hladne jesenje boje... Sve je u
meni mrtvo: tako mi je dobro...


ili:

Ja koji živim sam osluškujem
noćas muk iznad polja... U
toj tišini šutnje je sve moje:
vjera moja, spasena iz tolikih
poraza, moja samačka radost i
stradalnikova nada...


Andrić o životu piše ne kao mislilac-tumač, koji se izdvaja iz života da bi ga bolje osmotrio i shvatio, nego kao mislilac-pesnik, koji se sve dublje uvlači u život da bi ga što jače osetio. I kao svi mi smrtni i u običnome životu, on crpi misli kad ga jače zaboli, i ume da klikne životnom radošću kad mu "proletni vetrovi, martovska nada, pomiluju ranu". Ni pesimist, ni optimist, on je i jedno i drugo prema duševnim raspoloženjima. Za one koji veruju da ljudska reč može protumačiti zagonetku života, i da u ovoj, prema tome, treba tražiti rešenje, ova knjiga, sa promenljivim raspoloženjima koja su u njoj, izgledaće možda i nesistematska i pomalo haotična. Ali za one druge koji su više skeptici, i koji slute da se na postavljena pitanja vrlo teško mogu dati pouzdani odgovori, ova poetičia proza, gde nema mnogo reda ni doslednosti, ali ima draži istinski proivljenoga, može da bude melemna. Ja ne znam kojim bi filozofskim imenom čovek mogao da krsti sledeće redove, ali znam da me iskreno uzbuđuju:

Svaka zatvorena vrata mi se
čine kao nijema pretnja. Izgledaju mi
kao podmukla usta.
Kad ih na mjesečini gledam,
meni se na časove pričinja kao da
se crna linija u kojoj se spajaju
oba krila lagano širi,
da će se vrata polako rastvoriti
i iz njih se pomoliti
nešto strašno i neznano što se
pritajilo za svakakvim zatvorenim
vratima i što nas, konačno,
sve čeka...
Vrata su zatvorena samo na grobljima,
na dućanima propalih trgovaca,
na kućama u kojima je bolest ili
kakva druga nesreća i na tamnicama.


Ili:

Uvijek su noći bile mome
životu kobne. Čuda su u meni
nicala i haosi hujali. Obuzdavao
sam velike strasti, bio bitke,
trpeo poraze i slavio pobjede.

Krv su mi pile sjene koje
noću duh pohode. Rješavao sam
i zamrsivao, naizmjenice, bezbrojne
zagonetke života i umišljene
protivnosti!

Međutim su vani prolazile
noći kao božji pozdravi, ljetnje
noći sa raskošnom tamom,
mnoge mjesečine i zimske vedrine
sa suznim zvijezdama.


Ipak može da se iz ovih stotinu stranica na kojima se govori o mnogobrojnim stvarima redom kojim su se one pojavljivale pred pesnikovu misao izdvoji nekoliko osnovnih ideja, nekoliko opredeljenih shvatanja života. Samo preko bola, kad se on "digne do ekstaze", može da se dođe do olakšanja. Bol jedini podiže čoveka do široke, neizmerne ljubavi prema ljudima, "velikoj braći koja pognuta pod teškom ognjenom aureolom prolaze i imaju mirno lice". Postoji i jedna najviša snaga, možda i volja, možda i inteligencija, koju Ivo Andrić ne želi da konačno dokuči: on je nje svestan, ona uznemiruje njegov duh, ali on zna da ima uzaludnih napora. Po tradiciji i navici, on je zove bogom, "nemilosrdnim stvarateljem", koji ima "da pruži utjehu u zloj minuti". Ta najviša moć nameće takozvani život, u kome se čovek povija kao crv, i koji, po rečima Rakićevim, "rane stvara i kosti lomi", ali u njemu ima "zvjezdanih prostora" i "proljetnjih noći", ima i "sunca i vjetrova", ima lepote, dakle ima smisla. Sinteza ove Andrićeve lirske filozofije ovo je:

— Mnogo samuješ i dugo ćutiš,
sine moj, zatravljen si snovima,
izmoren putevima duha. Lik
ti je pognut i lice blijedo,
duboko spuštene vjeđe i glas
kao škripa tamničkih vrata.
Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

— Šta si vidio u ljetnji dan,
sine moj!
"Vidio sam da je zemlja jaka
i nebo vječno, i čovjek slab i
kratkovjek."

— Šta si vidio, sine moj,
u ljetnji dan?
"Vidio sam da je ljubav kratka,
a glad vječna."

— Šta si vidio, sine moj,
u ljetnji dan?
"Vidio sam da je ovaj život
stvar mučna, koja se sastoji
u nepravilnoj izmjeni grijeha i
nesreća, da živjeti znači slagati
varku na varku."

— Hoćeš da usniš, sine moj?
"Ne oče, idem da živim."


Znam dobro šta sve može da se kaže za ovakvu vrstu literature. Neko mi je već rekao da je Ivo Andrić uspeo da zadobije šiparičke simpatije. Ali ja ne nalazim da ova zlobna konstatacnja može da znači nešto negativno za mladoga pisca. Izgleda da devojčice vrlo često imaju siguran nagon za poetsko i slava Alfreda de Misea i danas se, dobrim delom, zaliva njihovim suzama. I ko zna da li one nisu najpokloničnija čitalačka publika našeg Milana Rakića? "Od srca srcu", po definiciji onog našeg romantičarskoga pesnika.

U knjizi Ive Andrića ima nesumnjivih uspomena iz "šetnji po stranim književnostima". Nije potrebno paralelnim tekstovima dokazivati da u njegovoj pesničkoj prozi ima ostataka jedne dobre načitanosti. Taj se utisak ima od prvih strana. Ja sam se, na primer, više puta opomenuo izvesnih stihova Fernana Grega i Fransisa Žama. Ali zar kod Dučića nije sličan slučaj? I da li danas kome pada na pamet da najboljim pesmama naše poezije pobije umetničku vrednost zato što se mogu osetiti izvesne sličnosti između njihovih i nekih stranih stihova? Pojam književne pozajmice je vrlo rastegljiv. Ima jedna fina razlika između onih uzimanja koja se čine svesno, u providnoj nameri da se čovek nakiti tuđim perjem, i onih nesvesnih ostataka koja u duši jednog književnika mogu da ostanu od jakih utisaka kao doživljaji koje je primio iz tuđih dela. Takve, dakle, instinktivne reminiscencije, prerađene u novoj stvaralačkoj psihologiji, mogu čak da imaju i izvesnu draž.

Knjiga Ive Andrića ima svojih neospornih vrlina. Lirska, u onim idealnim granicama lirizma koje ne dopuštaju da se ličnost piščeva nedelikatno nametne osetljivosti čitaoca, u njoj se pod "besomučnom hajkom ličnih bolova" dolazi do izvesnih opštih filozofskih pogleda na svet. Zaključci nisu složeni, i nemaju dubinu metafizičkih sistematizacija, ali baš u svojoj iskrenoj prostoti oni imaju draž živoga života.

Cela knjiga je niz kratkih, konciznih, jezgrovitih impresija. Stvari su pisane prozom u kojoj ima mnogo ritma, što stil pravi emotivnim. Sve to čini da se ova neobična knjiga, gde se bolno i diskretno ispoveda jedan čovek koji pati i misli, može uzbudljivo da čita.


Milan Bogdanović, 1919

"Književnost između dva rata" prva knjiga
priredila Svetlana Vemar-Janković
Nolit • Beograd 1972
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 19, 2014, 03:18:53 am »

**

ANDRIĆEVA RASUTA STROFA


"U istoriji ima nečeg što prevazilazi ljudsko:
sveta neizbežnost, treperenje duše u bronzi,
nekakav zvuk večnosti..."

 
                                       Sen-Džon Pers

 
U nizu nevidljivih iskustava jedno je veoma obojilo, pesnički beskrajno kvalifikovalo Andrićevo delo i kao elementarnu i kao umetničku baštinu. Mlad, lelujav, i kao vejavicom zanet, pre zvižduka u pasternakovskom smislu, pesnik se našao u tamnici, i to je imalo neformalno značenje njegovog prisustva u nevremenu da bi se, kasnije, u nizu odricanja i iskušenja samog "pevanja i mišljenja", pojavilo kao bezuslovno prisustvo umetnosti. U etapama uspona, u uzdržanoj delatnosti koja je za istorijski siže i za samostalnu viziju izabrala epske oblike, Andrićevo tamnovanje u godinama prvog svetokog rata (uhapšen je na samom početku, 29. jula 1914. u Splitu, kuda se, jureći za bezbrižnim letom, uputio posle đačkih lutanja) neprestano je i gorko putovanje do pakla i natrag; tamnicu zamenjuje konfinacija, konfinacija dobija mučninu rata, a nebo nad kasabom, u kojoj čami i sazreva, neočekivano odgovorniji i obavezniji pred samim sobom, čini se neodoljivim pervazom tuge koja je "misterija ili nije ništa" (Stivn Spender).
 
Ali, ta atmosfera poniženog letovanja, ta osamljenost koja proleće i zimu doživljava kao metafora, kao izraz daljine, kao sirovu formu koja se uz to otima lirskoj prisnosti i posedu, otvorila je duboku duhovnu aktivnost koja će i napisanom (kasnije) stihu ili poemi dati logičnost i poreklo, izraz i ubedljivost, ponos i čistotu oblika. Milica Janković, zaboravljena, veoma rano, odmeh posle rata, sažela je iskustvo (čitalačko) u jednu jedinu eliptičnu i mudru rečenicu: "Gospodin Andrić je pronašao sebe u tamnici". I doista, Andrić nije kanonizovao svoju pogruženu mladost, nije dao maha cviljenju i suzama, suvoj tamburi koja će varirati nekoliko godina i nekoliko rešetki. Iskustvo je postalo odgovornije pred pesnikom, utkalo se u njegovu poetiku, oslobodilo ga kaprisa i mitomanije nežnosti, i, najzad, razmaknulo je patetično-ljermontovske ideje Mlade Bosne u oblasti pesničkog svedočanstva i stvaralaštva.
 
Okrutnost rata, doživljena mladićkim radarom na daljini, fascinirala je pesnika kao kolektivno stradanje (Crnjanski, Dušan Vasiljev, Antun Branko Šimić, Krleža isto su varnični, električni izrazi tog zajedničkog iznenađenja), ali je učinila i više od toga: pesnik se približio ljudima i pejzažima, podjednako skupoceno tretirajući i svoj položaj prema njima, svoje dvojstvo pesničkog i humanog. Pošto je pronašao sebe u tamnici, Andrić je veoma precizno pronašao sve druge ljude u tamnici koja je čitav svet. "Brdo leševa" kao granica ljudskih ideala i moći, "planina od ljudskih telesa" kao neporecivo Gojino platno (kasnije će Andrićev dijalog sa Gojom stimulirati njegovu najbolju, racionalnu prozu u kojoj se istorija ratova rastavlja na tanka vlakna ljudskog "nemira od vijeka"), poslužiće kao prve lekcije u prilog "malom čoveku, bezimenom ali večitom".

Tamnovanje kao fizičko iskustvo potrajaće tri godine, između Splita, Maribora (Marburga ondašnjeg) i Travnika, ali će senka, oksidrična i snažna, svakog tamnog ljudskog boravka, među zlim brdima i zlim ljudima podjednako, ostati izvorom pesničke pobune, skupo i neimarski danonoćno plaćane bitkom za izraz, za izražavanje dramatičnog položaja čovekovog u banalnoj surovoj tehnici nejednakosti i istorije. Austrougarsko "luđačko, ričardsko klanje" i njegova ostavština koja se povampirila tako brzo, u istom stoleću, na napuštenim kasarnama u Osvjencimu, dojmilo se u visokom stepenu senzibiliteta mladog Andrića, a nekoliko pesama i poema u knjigama Ex ponto i Nemiri sačuvaće refleksivnu i profetsku tananost koja, opet, stimulirana razgovorima sa Gojom, odjekuje kao masovna pesma miliona žrtava od Oradura i Gline do Aušvica i Varšavskog geta. Tamnica kao arhisimbol ipak nije napadno-himnična forma, nego je iskustvo sa kojim računaju i Andrićeva poezija i svaka dalja književno-meditativna forma.
 
Nekoliko samo godina posle tananog koliko glasnog lirskog otkrovenja u knjigama Ex ponto i Nemiri, Andrić je objavio, u časopisu Misao Sime Pandurovića, još nekolike pesme, u kojima zvoni uzdržana radost oslobođenog mladića, ali sa poentiranom brigom za dalje dušine puteve, za dalju ljudsku delatnost. Smenjuju se sanjarije, nesvestice, senzualna jutarnja buđenja, i tamna, meteorološki gusta magla tek napuštenih samica. Velika mora ćutanja preliva se u pohvalu ćutanju kao autonomnom boravištu. Ispred sećanja je more (senzacija prekinutog letovanja), zatim je traganje za dobrotom (obraćanje bogu kao konvenciji pevanja u godinama neujednačenih simbola), a onda otvaranje nade i gotovo fragonarovoka radost (predavanje lirskoj prekomernosti). Takav je plan, uznemiren, zasićen, zadihan, a još uvek iz naglašene perspektive tamnice u dvema Andrićevim pesmama iz 1921. U prvoj, Svitanju, konkretnije nego igde ta tri ciklusa iskustva, u punoj istoričnosti lirskog sažimanja dana i noći, elementarnih doživljaja, enterijera i eksterijera, sačuvanih simbola iz lektire i simbola svećanih u samici, ravnomerno ističu slobodnim, razuđenim stihovima. A oni upravo svedoče napuštanje vezanih formi, zviždećih ritmova i okovanih rima, čime se jedan unutrašnji bunt, na nivou generacije koja se istovremeno oslobodila svih iluzija (Crnjanski, Rastko Petrović, Vasiljev, Vinaver), neuporedivo iskrenije usredsredio, a ne reprezentaciju nalahnuća:
 
Mà ova zora nikako ne liči
Zori mojih dana nekih sanjanih i dragih
Zlo zvono para tamu hodnika; neki potajni vetar;
Budne zlikovčeve oči; čelik ćutanja i samoće
Na dnu zelenih voda,
Šušti slama loga;
Snilo mi se more
I suza gorka, slana;
Šušti slama loga. Negdje je zora
Vani, Bog se kupa u bijelom valu,
Bude se golubovi i djevojčice
I mnogo lijepih stvari obećaje jutro...

 
Redukovanom rasuđivanju dodaje se rezime čisto lirskog i biografskog porekla, ali ta vizija nevinosti, sva u simbolima (koji su prvi naišli, koji su jednostavni i skoro banalni), uvećana je obratnim delovanjem situacije pesnikove i naklonosti ka iskustvu ćutanja, ka "jeziku tišine". Andrić je zaslepljen jutarnjom vizijom, ali onaj zvuk ojađenog zvona što će imati da intonira sve kasnije izraze borbe i grožnje u nejednakom svetu, ne prestaje da zvoni i doziva, da kalemi kletvu na lelek, a onda mudrost na ćutanje. Slomljeno telo se uznelo, zapevalo, zaradovalo, ali bez eksplozija i vrtloga, bez isterivanja suza i rekvizita. Tako na samoj tamničkoj rešetci sazreva jedan pesnik okrenut budućnosti, kao što je za jedno bdenje, za jedan dragoceni dijalog sa jasikom u Nejiu sazreo, u muško grcanje se uzneo čitav Rakićev život.
 
Od konkretne slike zatvorske čame i zlikovčevih očiju (metafora uopštena, ali ovde dobro koncentrisana na austrougarski sistem tortura), do vilinske slike golubova i devojčica, najviše se izdvaja Andrićeva ideja mora, senzacija jedino spasonosna. Ali tu je samo naznačena, gotovo prošaputana ideja: more je očito južno, jadransko, svetlosno i bleštavo, poslednja paganska slika koju je peonik sačuvao okom i bićem pre tamnice. Otuda samo kratak, ritualno saopšten podatak: "Snilo mi se more" — i to bi se moglo uzeti kao unutrašnja poenta, kao usklik zbog kojega je ispričana situacija, a opevana atmosfera tamnice. Ali Andrić nije sujetni dramatičar svoje zbilje, svoga stanja, on u svoje stihove unosi adekvatnije misao nego proizvoljnu uspomenu; on radije ostavlja nedovršenu, skiciranu pesmu nego natrpani prtljag ideja koje mu vetrovi istoka i zapada donose, neumerene. U pravu je, i veoma rano, Milan Bogdanović: "Andrić je imao izvanrednu snagu da se otme pritisku svoje sopstvene ličnosti, da uguši svoje glasne jauke, da izdrži svoje rođene suze ..."
 
Nigde se u Andrićevom delu ne vide trusovi i sudari, lomovi i preslojavanja: veličina mirnoće, ideja sklada, sigurnost i nežnost mere sakrivaju agoniju kroz koju je prošlo i njegovo iokustvo, i njegovo biće i njegova reč. To je, opet na svoj način, sa distancom ali sa nepogrešivim darom da svede velika zdanja, utvrdio Marko Ristić: "Dok su se odvajale i sukobljavale struje i tendencije, dok su se javljali, ukrštali i nestajali zraci i pojave, i pamfletske bitke vodile protiv mnogih od njih, Andrićevo delo, u svojoj mirnoj ali ne hladnoj i ne mrtvoj lepoti, tajanstvenom zakonitošću svoga autonomnog života, raslo je i granalo se kao koralni sprud koji odoleva burama i talasima vremena."
 
U koštac sa senzacijama, sa osećanjima, Andrić ulazi posle mirnog stepenovanja viđenog i doživljenog, ali se, to rado podvlačim, ne vide njegovi stvaralački sudari, iskušenja i tumaranja "po radionici". U postekspontovskim stihovima, takođe objavljenim u Pandurovićevom časopisu Misao, a zatim u Pandurovićevoj Antologiji 1922. godine, pod naslovom Strofa, Andrić uveliko napušta poetske forme, redukuje svoju dotadašnju poetiku, osobenosti i tananost lirizma pitomo optužuje za nemoć pred dubljim sadržajima bića, i sumnja u reči koje "prestižu sunce".
 
Jedne noći, zatočen i zaustavljen u Marburgu, kao da je ponovo prešao lirsko-filozofoki, uistinu dečački uzreli put Pasternaka, koji se školovao (muzički najviše) u nemačkom gradiću istog imena, naš pesnik se rastao sa obiljem iluzija svoje mladosti, punovlasno prenoseći egoistički jezički val na one koji će doći i koji će svoje poeme pisati zlatom, ovenčani vlastitim izrazom. Kao da skida šinjel jedne nevidljive vojne, kao da baca kapu jedne munjevite boeme, sav trepetan u dubokom, svečanom priznanju, Andrić će rasuti svoju marburšku strofu, kao što je, kratko vreme pre toga, sa Skrjabinom u sluhu, Pasternak gamenski napustio svoga obožavanog profesora Hermana Koena. Bežeći iz Marburga, mladi Pasternak je dojurio u Veneciju. Andrić je zavodljivu postojbinu mora, splitsku verziju Venecije već ukotvio u iskustvu i pošao je severu: Marburg je jedna od tih stanica, dovoljna da se pogleda u sebe i da se napiše nešto kao "prepiska sa horizontom", ali i da se povede nesebični dijalog sa budućim pesnicima.
 
Pesma je pisana u zoru, ali je prethodna mirna i svečana noć svakog ponudila i veliki nemir i pravi koštac. Primisli i gatke, beskućna mirnoća i nadahnuće, presečeno sopstvenim osmehom, brzo su istekli u stihove što plaćaju račune i svode jedan deo života kroz koji su prošle "bliske i daleke bure":
 
Ponavljam svoju staru jutarnju tvrdnju: izraza nema.
Ovo su čudne linije dušinih puteva.
Tepanje kazuje bludnje (ah, neravni redci!)
Za mene i za moje doba izraza nema:
Koraci uskom ćelijom bez broja,
Dani u nizu uplašenih očiju,
Razbešnjeli pak'o moga vremena, lom, i smak sveta!
Pesnici budućih vremena, mladići i devojke
Idila koje dolaze, — vaša će pesma biti od senki i zlata;
Rasuta, neznana — pevana i zaboravljena
Istoga jutra — biće moja
Marburška strofa.

 
I kao da namerno vuče u prozu, kao da mir ugaslih stihova prepušta uskliku kojim se oprašta od grada, pejzaža, sanjarije; kao da ne haje više za aluzije geografske i vremenske, kao da fantomsku sliku minulog rata prepušta žestokim perima i onima što u budućnosti imaju privilegiju da vide sebičnije "razbešnjeli pakao vremena", Andrić završava akordom u kome se oproštajno, gospodski na rilkeovski, ležerno na pasternakovski način daje nešto od konverzacije, od gesta koji ćemo prepoznati na tisuću kasnijih stranica proze.
 
Rasuta marburška strofa, dakle, nije ni simbolom ni doživljajem čisto i precizno mariborska; ona je samo oštroumni povod da se završi jedna kantilena, da se sklope listovi, "dušine geografije". Nema zanosnog čemera, nema slatkoga mlaza reke Arno kao kod Crnjanskog. Nema čak ni naslućivanja onog Marburga kome je, verovatno istih godina, Pasternak posvetio stihove:
 
Tu je živeo Luter. A tamo — braća Grim.
Krovovi lepe tame. Selo. Groblje dično,
I sve to pamti i zanosi se njim.
Sve tako živo. I sve tako slično.

Ne, tamo neću sutra. Rastani se —
Sasvim oprosti. Jasno je. Nismo dužni.
Nije za nas više suton sa stanice.
Šta će biti sa mnom, vi platani tužni...

 
Andrić je konsekventan, raspevan, ali iznad vlasti same pesme; Pasternak je lirski voluntarist, i ne prestaje da žrtvuje sebe poeziji isto koliko i prirodi koju je urbanizovao nezamenljivim principom rađanja i lirizma. Dah melanholije potpuno je prelio rasutu Strofu, puštajući je da govori sama, da konverzira sa budućim mladićima i devojkama, zanimajući se više za izraz njihove mladosti nego za rezultat njihovog umeća ili njihove umetnosti. Kvalitet tog poziva veoma je srodan onom kojim se u Prokletoj avliji, pošto je ispričao peripetije svoga nedužnog boravka u carigradskom kazamatu, fra-Petar obraća mladom fra-Rastislavu. ("Žeže me samilostan pogled nerođenih".)
 
Međutim, čitaocu ovog eseja neće biti suvišno ako ga uputim i na pregršt stihova Ezre Paunda, koji se 1916, slično Andriću ali bez njegove mirne, nesebične kantilene, rastao sa svojim pesmama verujući u njihovu funkcionalnu ranjivost među drugima i mladima:
 
Idite, moje pesme, tražite svoju hvalu, od mladih i netrpeljivih,
Lutanje među ljubavnicima same savršenosti.
Tražite uvek, izdržite teško sofoklovsko svetlo
I rane, koje vam zada, rado primite.

 
Andrića je mučilo, a da se to nije videlo u arhitekturi njegove proze, i isto tako opijalo ono neostvarljivo, nedomašeno u umetnosti; ono što se ne može uloviti i sirovo prisno držati u sadašnjem, najsadašnjijem vremenu, a što se tako koloritno, svesno svoga trajanja, opevalo u prošlosti, ali će, hiljadu puta izgovarano, tek hiljadu i prvi put, u budućnosti, izroniti svoju autentičnu raskoš. Otuda i Strofa deluje i kao posveta i kao posvećenje: njena mudrost je dovoljna da evociramo istoriju jednog bića. Međutim, Andrićeva rasuta strofa nije tragično rasipanje ličnosti, nije nered osećanja koje bi da nađe svoje opravdanje u ljupkosti nove pesme, u bujnosti novih uzvika.
 
Umesto hiljadu načina "pevanja i mišljenja", pesnik uzima nepoverenje prema rečima kao svoj suštinski ispit, kao suzdržani dijalog sa pesnicima budućeg vremena. Andrić ne uživa u preprekama, nije agresivan ni talentom ni melanholijom. Najzad, Andrić hoće da se odbije od vlastite pesme. Dok je podnosio težinu elementa koje mu je lični život ponudio čak u patetičnim okvirima, dostojnim jednog Kranjčevića, on se iskazivao pesnički ne toliko zbog simbola koje je mogao da stvori, koliko zbog pesničkog uznačenja što ga je nosio u junoškim danima pod plodnom svetlošću sveće i lektire kojom bi se mogla ispuniti reportaža o čitavoj jednoj generaciji.
 
Ostaje još jedno pitanje, ili još jedno tumačenje kome ćemo samo otvoriti zagradu: koliko i gde Andrićeva poezija utiče direktno, plahovito ili ponorno tiho u njegovu prozu? Nije li njegova sumnja, svedena na "staru jutarnju tvrdnju", jedan rezervisani stav prema izrazu uopšte ili, ako je uzeta samo da sankcioniše romantičnu crtu što deli sanjarije od događaja (zanimljiv je naslov jedne pesme, rekao bih iz ove marburške faze — Šta sanjam i šta mi se događa), pristupa nemirima na liniji istorija-čovak da bi razvila ideje kojima je poezija odviše sebično, gotovo lažno davala maha i vere. Pritom je teško razdvojiti ono što je već naglašeni prozaizam u Andrićevoj poeziji, ali struktura njegovih stihova nije samo okvir, raspored, difuzni snovni govor, nego je i kružno lično iskustvo u kome je "razbješnjeli pakao" imperativno najveće iskustvo, ravno najvećem apetitu ka prozi, i logici njene poezije. Tek u velikim blokovima Andrić se uspeo do savršenstva izraza, ne prestajući da lepotu zagriženo traži, i da harmoniju drugima svedoči.
 
Ako je teško "vratiti se na mesta sreće i mladosti" (Alber Kami), onda je časno pevati o mestima gde su se sreli mladost i istorija, tako bogati u Andrićevom svetu i tako potrebni našem vremenu.


Milosav Mirković




SVI MOJI PESNICI ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Oktobar 16, 2016, 02:05:11 am »

*

MALO POZNATI TEKSTOVI IVE ANDRIĆA U KNJIZI "O SRPSKIM PISCIMA"

Prikupljeni zapisi i eseji o Simi Matavulju, Bori Stankoviću, Branku Radičeviću, Petru Kočiću...

Eseji, kratki osvrti i zapisi o knjigama i piscima koje je Ivo Andrić raznim povodima objavljivao u listovima i časopisima od 1914. do 1961. prvi put su sakupljeni u jednoj knjizi. Delo "O srpskim piscima", u izboru Andrićeve zadužbine, nedavno je objavila beogradska "Prosveta".

Odličan poznavalac opusa srpskog nobelovca, Radovan Vučković, podseća da je Andrić počeo da objavljuje kritičke napise 1914, kada je izašao i članak u kojem se, kao 20-godišnjak, izruguje starim pesnicima "čija su imena u školskim čitankama". S obzirom na to da je u to vreme najmlađa generacija pisaca i umetnika imala radikalan nastup u vidu oštrog otklona od dotadašnjih načina pisanja, moglo se očekivati da će i Andrić ići tim putem, ali se to nije desilo. On je pisao kritički, oštro ili pohvalno, ali pritom nisu igrali ulogu kriterijumi modernosti i konzervativnosti, nego merila vrednosti.

Predstavljajući zbirku patriotskih i ratnih pesama Vojislava Ilića Mlađeg, "Krvavi svetovi", Andrić u "Književnim novostima" 1914. beleži: "Ovi stihovi — često neoprostivo nemarni i novinski suhoparni — kazuju šta je vidio jedan pesnik u jednom uzavrelom vremenu; i koji je smisao velikih oduševljenja; i koja je snaga krupnih osećaja; i koja ljepota ličnih žrtava". I zaključuje: "Ovo je knjiga stihova onih koji su ratovali i pobedili, i treba da ih svi čitamo".

Na sličan način, u odmerenom tonu, pisao je i o knjizi "Okovani slogovi" Sime Pandurovića, u "Književnom jugu" 1919. Primećujući da pesnik, vođen nagonom mladosti hoće da kaže sve, pa meša potrebno i nepotrebno, Andrić, ipak, ocenjuje da u ovim zbirkama ima stihova i pesama "koje nose boju samo one Panduroviću svojstvene superiorne iskrenosti i snagu, i toplinu jedne velike poezije".

U osvrtu (u "Srpskom književnom glasniku", 1922) na knjigu "Burleska gospodina Peruna boga groma" Rastka Petrovića, Andrić uočava da u ovom delu "trešti smeh i razliva se smešak sa lica, iz kuća, s neba i iz nedara", ali i da autor "ne uspeva da nam dade, kao što izgleda da bi hteo, vrtlog stoleća i previranje, i talasanje rasa i epoha". Ipak, u zaključku ima razumevanja za mlađanog pisca: "To se najavljuje jedan nov pesnik koji ima tek da zauzme svoje mesto, ali koji zaslužuje našu punu pažnju". Dve godine kasnije sa velikim uvažavanjem piše o Jovanu Skerliću povodom 10-godišnjice njegove smrti ističući da se "pored kralja Petra, čije je ime bilo sinonim Srbije, malo čije ime češće spominjalo od Skerlićeva." On je, veli Andrić, bio i ostao simbol oslobođenja koje je iskupljeno, i ujedinjenja na kome valja raditi.

Veliko uvažavanje Andrić pokazuje i prema Vladimiru Ćoroviću i njegovoj knjizi "Bosna i Hercegovina", u kojoj su "ocene koncizne do virtuoznosti i u isto vreme jasne i precizne". Posebno ističe veštinu autora koji je na manje od 200 stranica dao "celokupnu, živu i jasnu sliku jedne tako složene i nemirne zemlje kao što je Bosna". Za ediciju "Savremenik" Srpske književne zadruge 1939. preporučio je knjigu pripovedaka "Seljaci" mladog, darovitog i danas potpuno zaboravljenog Nikole Lopičića. Dodaje, da bi pisca trebalo zamoliti "da ispravi izvesne omaške i aljkavosti u jeziku, u stilu i ortografiji" i da pripovetku "Serdar" zameni drugom ili prosto izostavi.

U knjizi su i tekstovi o Svetozaru Ćoroviću, Simi Matavulju, Bori Stankoviću, Branku Radičeviću, Dragojlu Dudiću, Zuki Džumhuru, Petru Kočiću... Čini se da je za današnjeg čitaoca možda najzanimljiviji duži tekst (gotovo prava pripovetka!) o čudesnoj sudbini Gavra Vučkovića, koga danas malo ko pominje.

Kao bogati i mladi sarajevski trgovac, rečit i oštrouman, Gavra je od 1858. do 1863. bio predstavnik Bosne kod Carigradske patrijaršije i to "zlosrećno poslanstvo" obeležilo je ceo njegov život. Obećavani dogovoreni tantijemi nisu mu dolazili na vreme zbog čega je pisao ljutita pisma, a njegovi protivnici mu odgovarali da namerno odugovlači posao "jer mu se omililo u Carigradu sedeti, hatove jahati, u karuca se voziti, galantirati se, kod visoke gospode odlaziti". Nevolje su ga čekale i po povratku u Sarajevo gde se našao na meti štampe: jedni su ga optuživali da je Osmanpašin "špijon", drugi da je srpski, treći da je ruski, a četvrti da je austrijski agent. Branio se nemušto i grubo, zamerio se svima i 1870. uhapšen sa još nekoliko hercegovačkih Srba pod sumnjom da su članovi "jedne slovenske organizacije razgranate po balkanskom poluostrvu".

Iz zatočenja u Akru, Gavra je, preobučen u mornara uspeo da pobegne na jedan ruski brod koji ga je prebacio u Odesu, a zatim se obreo u Beogradu. Ali i tu nije mirovao, objavio je knjigu "Rieč kraišnička" u kojoj je dao svoj plan za rešenje unutrašnjih teškoća i međunarodnog položaja Bosne i Hercegovine čime se žestoko zamerio Porti. Ubrzo je došao u sukob i sa srpskim vlastima napadajući predsednika vlade Jovana Ristića, koga je nazivao "silnim i naduvenim daijom", tvrdicom i prostakom. Kada je 1875. u Bosni buknula buna, krenuo u Krajinu, na putu se razboleo, vratio i umro, a da mu se ni grob ne zna.

"Bačen slučajno u vrtlog koji se kovitlao oko Turske kao oko broda koji polako tone, on nije imao ni temperamenta, ni znanja, ni sredstava da se tu održi na površini. Na mahove je i sam uspevao da sagleda svoju dramu i tada je sam sebi, sa uzdahom, priznavao da se tuđeg posla latio", piše Andrić.

U godini kada je Vučković umro rodio se Petar Kočić i između ova dva hercegovačka zemljaka Andrić pronicljivim okom i perom pronalazi izvesne paralele.

"I u ličnom životu, i fizički i moralno, Petar Kočić je bio sav čovek svoga kraja i svoga roda", piše Andrić. "U bosansko-hercegovačkom Saboru on je svojim upadicama bio prava napast za svoje protivnike, a to znači i za vladu, i za većinu Sabora. Na primer, kada bi predsednik konstatovao da je apsolutna većina za vladin predlog, Kočić je dobacivao: 'Ne apsolutna nego pokorna većina!".

Ukazujući na Kočićevu izuzetno buntovnu prirodu i želju za pravdom, Andrić sa očiglednim zadovoljstvom sebi i čitaocima oživljava njegovu gorštačku figuru: "Kako, sevajući očima udara pesnicom o klupu u bosansko-hercegovačkom Saboru i svojim krupnim seljačkim glasom, ispod teškog plavog brka, dovikuje predstavnicima jedne velike sile:

— Uzeto nam je sve, na svim linijama narodnog života, poraboćeni smo, ali ne damo vam našeg jezika. To je naša nada i uteha."

Za svoju sabraću i sapatnike po peru Andrić je, kao i u svojim prozama, uspeo da nađe odmerene i mudre reči sa dubokim uverenjem da, kako je napisao u tekstu o Branku Radičeviću, "pravom pesniku i njegovom delu ni vreme ni ljudi ne mogu ništa".


TEŽINA STVARALAČKOG PODUHVATA
— Zajedničko svojstvo Andrićevih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima i temama jeste, pre svega, njihova dokumentarnost, bogatstvo podataka i racionalna analiza istorijskih i aktuelnih problema — ističe Radovan Vučković. — Emotivna retoričnost, stilska ekspresija i poetsko-refleksivna sintetičnost u njima su u drugom planu. Upravo u tim radovima Andrić obrazlaže potrebu za realizmom i verodostojnošću u književnosti, govori o istini, istinitosti i prirodnosti u njoj, i ističe moralnu osnovu književnog dela, kao i težinu svakog stvaralačkog poduhvata i življenja na Balkanu.

Dragan Bogutović | 16.11.2014. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: