Uvod u književnost [Umetnost • Vrste umetnosti]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNOST « Uvod u književnost • Priroda i smisao • Proučavanje književnosti « Uvod u književnost [Umetnost • Vrste umetnosti]
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Uvod u književnost [Umetnost • Vrste umetnosti]  (Pročitano 38324 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 30, 2010, 01:01:40 am »

**

PRISTUP UMETNIČKOM DELU


O UMETNOSTI

U umetnost, u umetnička dela ubrajaju se sve one ljudske tvorevine kojima ljudi, pisanom ili usmenom rečju, zvucima, glasom ili zvucima proizvedenim na nekom instrumentu, bojama, linijama, plastičnim ili reljefnim oblikovanjem, igrom, pokretima, — znači načinom takvog saopštavanja — iskazuju svoje misli ili osećanja i time kod gledalaca, slušalaca ili čitalaca izazivaju osećanje lepoga i pružaju umetnička uživanja. Kod ljudi postoji nagonska težnja da svoja osećanja i misli povodom saznavanja života ili pojmova u društvu saopštavaju u što skladnijim i što savršenijim oblicima koji bi zadovoljavali čovekove potrebe za lepim.
 
Pojam lepog je veoma širok i složen, ali odmah treba reći da lepo nije samo lep oblik ili lepa sadržina onoga što se iskazuje. I ružne, čak neprijatne i štetne pojave u životu i društvu mogu prilikom saopštavanja njihovog da u čoveku izazovu osećanje lepoga i dopadanja, i to umetničkim načinom njihovog prikazivanja, njihovog umetničkog slikanja. Prilikom njihovoga saznavanja čoveka zadivljuje — ako je umetnički data — slika njihova u umetničkom odražavanju, i čovek vrlo često rado i sa uživanjem čita opis nekog strašnog brodoloma, recimo, ili opis neke strahovite poplave, zemljotresa, požara, krvave bitke itd., ili gleda sliku takvih strašnih prizora na umetnikovom platnu. On se ne divi pojavama koje umetnik opisuje ili slika no umetničkom odražavanju tih pojava, što se ogleda u skladu, savršenoj upotrebi onih elemenata i sredstava koji čine suštinu pojedinih umetnosti.

Sve tvorevine ljudskoga duha nisu i umetnička dela — to se razume. Da bi to bile, one moraju da se odlikuju svojom sadržinom, značajem te sadržine — odnosno problema kojima se bave i oblikom na koji su saopšteni — to znači skladnim uobličavanjem te sadržine pomoću reči, zvukova, glasova, linija, boja i pokreta — a to su izražajna sredstva u umetnosti. Pomoću njih umetnici iskazuju svoja viđenja sveta i izazivaju kod ljudi estetička uživanja, tj. osećanja lepoga i divljenja.

Umetnost je vrlo stara po svom postanku; tačno vreme njenog nastanka ne može se utvrditi. Stara je koliko i samo čovečanstvo, a postala je verovatno u onome trenutku kada je čozek crtežom, rečju, igrom ili pesmom, docnije instrumentom, uspeo da u skladnom obliku koji izaziva umetničko uživanje iskaže svoja saznanja, misli i osećanja. Ona se razvijala uporedo sa razvitkom društva, menjala je svoje sadržine i forme i stalno se bogatila novim tvorevinama.


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 05, 2012, 09:48:57 pm »

**

O SMISLU UMETNOSTI REČI


Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanje kraja nema.
 
Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove, priča samo sebi, u milion varijanata uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i da se snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli, ili oboreni pre vremena od života — krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo. Tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznajemo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo činiti, a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti ako ne saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuju prošlost ili sadašnjost.
 
Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo prošlošću, da sa lakoćom, kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima? — Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritsak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.
 
Tako, i s one strane crte, koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti, pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije i što ubedljivije.
 
Kako da se to postigne, kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjem istorijskih podataka i društvenih pojava. Jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih lepota, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom, kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: "Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane". Ukratko, sto načina i puteva može postojati kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je samo delo.
 
Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega, i to svima i jednom zauvek, drevne reči: "Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti".
 
Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.
 
Ali na kraju krajeva sve su to pitanja tehnike, metode, običaja.
 
Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost. Ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisanih pravila. Svak priča svoju priču po svojoj unutrašnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti. Svak nosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je mogućno više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili drugi način ne služe čoveku i čovečnosti.


Ivo Andrić

____________

OBJAŠNJENJE
 
Dodjela Nobelove nagrade Ivi Andriću 1961. godine, najvećeg priznanja za književno djelo, predstavlja događaj od šireg kulturnog i književno-istorijskog značaja. Sam taj čin bio je koliko nagrada jednom piscu, toliko i priznanje literaturi kojoj taj pisac pripada.
 
Primajući Nobelovu nagradu, Andrić je 10. decembra 1961. godine u Stokholmu održao svečanu besjedu. Zahvaljujući na dodijeljenom priznanju, veliki pisac se najviše zadržao na problemu "priče i pričanja uopšte". Zapravo, ovdje je Andrić iznio svoje shvatanje pjesničke umjetnosti, njenog karaktera i smisla. Njegova poetika je toliko sveobuhvatna, da bi mogla stajati kao uvod u bilo koji oblik izbora književnih tekstova ili razmišljanja o njima.


Tekst preuzet iz Čitanke za III razred | Priredili Slobodan Kalezić & Miroslav Đurović | 1980.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 05, 2012, 09:49:06 pm »

**

UMETNOST I ESTETIKA


Umetnost je stvaralaštvo, znači da ona pretpostavlja izvesne uslove koji su nužni da bi se to stvaralaštvo izrazilo i dobilo oblike dela. Tu odmah nailazimo na čovekove psihičke osobine. Sam proces umetničkog stvaralaštva nauka nije još dovoljno ispitala. Mi operišemo pojmovima kao što su "inspiracija", "intuicija", "talenat" itd. — sve pojmovi koji ukazuju na jednu posebnu moć čovekovu da izrazi jedan motiv, ideju, sliku, u umetničkim oblicima. Zasada je nesumnjivo samo jedno: umetnost zahteva celog, potpunog čoveka, čitavu njegovu svest, osećajnost, iskustvo, potsvest. Jer, njen stvaralački karakter zahteva i jednu naročitu sposobnost uživljavanja u motiv, i to sposobnost punu fantazije, i moć da se to uživljavanje izrazi. Svaki čovek ima manje ili više razvijenu sposobnost da prima utiske i oseća lepotu jednog dela; mali broj je sposoban da iz mase utisaka, misli i osećanja iščupa jednu posebnu vrstu istine o svetu i ljudima. Jer — a to je još jedan izvanredno važan kvalitet — umetnost je uvek istina. Neka vas ništa ne buni to što ta istina, u prvi mah, izgleda sasvim drukčija od naučne. Ona je istina druge vrste, drugi vid stvarnosti, ne manje istinita od objektivne, naučne; da su dva i dva četiri, jasno je već svakom detetu, kao što je jasno da noć nije dan. Ali, da je jedan ljubavni stih istina, ili jedan pejzaž, sonata, ili drama isto tako istina, to već u prvi mah izgleda sumnjivije.

Radi se, međutim, prosto o razlikama u objašnjavanju, proučavanju i izražavanju jedne iste stvarnosti. Dok nauka teži ka sve većoj objektivnosti, ka objašnjavanju pojava i uzroka onakvim kakvi oni relativno i približno jesu, umetnost tu stvarnost filtrira i propušta kroz čovekovu maštu i svest, pa tek onda izlazi na svetlost dana kao istina o toj stvarnosti. Ona je pretstavlja onakvom kakva ona u čoveku i za čoveka jeste. Ta subjektivnost umetnosti ne znači, međutim, nikakvu proizvoljnost: umetnost za svoj sadržaj uvek ima jednu realnost kao i nauka; samo, dok nauka tu realnost razbija da bi doprla do nekih opštih zakona koji njom vladaju, — pretvarajući je na taj način u apstraktnu kategoriju ili zakon — umetnost je razvija da bi je ponovo stvorila, kao živu, životnu realnost koja odgovara i njoj i čoveku, koji je sad ponovo, u novom ruhu, prima. Znači da za razliku od naučnog metoda, umetnost ne ostaje na planu apstraktnog i bezličnog, već stvarnost ponovo stvara, oživljuje. Otuda umetnost nikada nije precizna slika: svaki fotografski snimak je po preciznosti i sličnosti sa slikanim predmetom daleko tačniji od umetničkog dela koje taj isti predmet pretstavlja. Da budemo jasniji: kad nauka analizira neko osećanje, npr. ljubav, strah, radost ili ma šta drugo, onda će vam psiholog reći iz kakvih reakcija se sastoji to osećanje, koji to nervni i mišićni pokreti izazivaju suze ili smeh. Što dublje prodire u strukturu predmeta, naučni metod će ga sve više raščlanjavati dok ne dođe do nekih, relativno, osnovnih uzroka. Dobićete tako, manje-više preciznu sliku o karakteru, uzrocima i posledicama osećanja koje vas interesuje. Vaša će radoznalost biti zadovoljena. Ali hoćete li potpuno znati, da li ćete biti sasvim sigurni da je ta analiza dovoljna? Tada se pojavljuje umetnost da nam to isto osećanje pokaže u njegovoj životnoj stvarnosti, konkretno. To više neće biti nepristrasno analiziranje uzroka i posledica, već oživljavanje, konkretno stvaranje u konkretnim okolnostima u svoj svojoj ljudskoj složenosti. Umesto klasiranja i analize, pred vama se pojavljuje čovek koji oseća; osećajući, on je istinit, stvaran, realan, dublji i jasniji nego u svakidašnjem životu. Naučna istina dopunjena je umetničkom; dva lica jedne iste stvarnosti se dopunjuju u akciji, u apstrakciju se uliva živa materija života, koji se razvija pred vašim očima, uverljiv, potpun.
 
Tako je i sa fotografijom. Za razliku od nauke i umetnosti, fotografija je pasivni odblesak predmeta. Između nje i predmeta ne postoji nikakva unutrašnja veza, ona je samo njegova tačna kopija. Nauka pretvara predmet u apstrakciju, a umetnost ga preuzima, jer ona nikada nije pasivna slika. Rekli smo, umetnost ne zastaje na površini predmeta i pojava; ona prodire u njihovu strukturu, otkriva u njima ono osnovno što ih karakteriše. Zatim ih daje u onome što ih čini čulnim, individualisanim i značajnim. Otud se u umetnosti govori često o tipskim osobinama, o karakterističnom. Već samim tim ona ne bi mogla biti obična, fotografska kopija, jer u predmetu koji oblikuje, otkriva njegove osnovne oznake. Do tog stupnja ide njena sličnost sa naukom, koja takođe istražuje osnovne, bitne karakteristike. Ali umetnost to bitno, to opšte, ponovo pretvara u konkretno, u jedan određeni lik, u jednu određenu melodiju, u jedan pejzaž i tako dalje.
 
Još nešto: ne samo tom stranom prodiranja u opšte, u tipično i pretvaranjem te tipičnosti u živu, umetničku stvarnost jednog lika, ne samo time, umetnost se izdvaja od nauke i kopiranja. Pored toga, ona je plod jedne ličnosti, jedne stvaralačke volje, jednog talenta, pa zato uvek i nosi pečat umetnikove individualnosti, za razliku od naučnog dela koje je više manje bezlično. Umetnik je taj koji na svoj lični, i samo svoj način, stvara dela, i od predmeta van njega i motiva u njemu uzima ono što pokreće ili se nameće njegovoj imaginaciji. Na taj se način u umetnosti čvrsto spajaju i postaju nerazdvojni objekt i subjekt, čovek i svet oko njega  i u njemu. Zato smo mogli da govorimo o savlađivanju otuđenosti kroz umetnost. Ona savlađuje i prisvaja sve ono što se inače u životu pojavljuje kao nešto drugo, kao nešto tuđe, strano. Njome se čovek, u isti mah, oslobađa pritiska — društvenih, idejnih, psiholoških — i nadoknađuje ograničenost svog kretanja i svoje misli. Tako je umetnost večita negacija umrtvljenosti i sputanosti, i tako postaje sredstvo progresa.
 
Jedan predeo je samo spoljašnost u odnosu na čoveka. Ukoliko izazove osećanje lepote, on je već stupio u domen čoveka, delimično prečišćen time što čovek reaguje i unosi u njega svoj smisao za estetski doživljaj. Kad se, međutim, taj predeo ponovo pojavi u obliku umetničke slike, pejzaža, onda je on dvostruko ljudski: i kao produkt čovekovog rada i stvaralaštva i kao predmet koji sada potpuno živi u sferi lepote, istrgnut od prirode; on tada gubi svoju spoljašnost jer je postao "jedno stanje duše", jedan doživljaj i lični umetnikov, i moj i tvoj, jer je se i nama dopada, ali je ostao i realan, jer je on ipak taj predeo, ma kako bio izmenjen.
 
Zašli smo ovim u jedno od najtežih poglavlja estetike, u poglavlje koje razmatra odnos umetnosti spram realnosti. Stvari izgledaju prilično zamršene: umetnost i jeste izraz realnosti, njena "slika", kako se to ponekad naziva, i nije; i jeste realna i nije, jer je sva obojena ličnošću onoga koji je stvara, a ipak se kroz tu subjektivnu prizmu stalno pomalja realnost. Lako ćemo sa klasičnim oblicima realizma, u kojima su događaji, ljudi i predmeti predstavljeni "onakvim kakvi jesu" i u kojima se lako otkriva stvaralački mehanizam; tip i tipično dominiraju. Ali šta ćemo sa onom umetnošću u kojoj nema više tipičnog; gde je pažnja upravljena na nešto direktno suprotno; tipično je u neku ruku blisko onome što je zajedničko jednoj vrsti, a umetnost često uzima za svoj predmet baš ono što je usamljeno, retko, izvanredno. Gde je tu taj odnos umetnost—stvarnost, da nije ponekad umetnost najličniji, najintimniji izraz nečega što se dešava u duši samo jednog čoveka?
 
Na to ima samo jedan odgovor: umetnost je uvek realna, jer se odnos između nje i stvarnosti, ma koliko, inače, bio rastegljiv u korist subjektivnog, ne može poremetiti toliko da ona počne da liči na privatnu zabavu jednog čoveka, koji izmišlja proizvoljne i neuverljive odnose i stvari. Ako je umetnost istina o svetu — a videli smo na koji način ona to jeste — onda ona mora da se kreće u okvirima onih mogućnosti koje pruža jedna realnost, ma kakve vrste ona bila. Najličnija, najintimnija ljubavna pesma, na primer, nađe odjeka i u drugim srcima — znači da je realnost ljubavnog osećanja pesnikovog istinita, a zato i odmah široko ljudska. Drugo je pitanje realizma, koji je u zbiru svih dosadašnjih i budućih stilova samo jedan od sabiraka. U to pitanje nećemo zalaziti; za nas je dovoljna konstatacija da je realnost jedini oslonac i uporište umetnosti. Umetnost se može tretirati ovako ili onako, postupiti s njom na ovaj ili onaj način, ali će ispod različitih oblika i stilova uvek stajati umetnička istina o svetu. Po tome se najzad, i meri vrednost jednog umetničkog dela: šta više ljudske istine, što dublji zahvat u materiju života, to veća umetnost.
 
Pa, šta je onda ona? Šta je ta umetnost i ta njena istina drukčija od svih ostalih istina, ta čulna, konkretna istina, koja se često zasniva samo na prostom osećanju da je rečena prava reč? Čovek ne dolazi samo umovanjem do uverenja da se radi o nečem što je životno značajno: kao u stvaranju, i u primanju umetničkog dela, čovek učestvuje svim svojim bićem, iskustvom, kulturom, osećajnošću. Šta je ona?
 
Nažalost, odgovora nema. Na početku smo letimično nabrojali neke definicije od kojih svaka u sebi nosi deo istine. Zar i mi da pokušamo da dodamo poneku, kad smo svesni da su takve definicije nepotpune? Važno je znati samo ovo: umetnost je i vizija i san, i istina i realnost, ali je i fikcija, — jer ljudi uvek stvarajući izmišljaju, — i to takva fikcija koja je duboko pustila svoje korene u stvarnost. Stvaralaštvo koje se zasniva na realnosti; ponovno ljudsko stvaranje života i svega onog što taj život čini vrednim i dostojnim življenja, ali i široko, slobodno kretanje ljudske mašte po toj realnosti, koja je ogromna, bez granica i bez dna. Prema tome, umetnost je i jedno i drugo, i stvarnost i lebdenje u svetu mašte, da i ne govorimo i sve ostalo šta ona znači. Poezija, — koja je osnova svake umetnosti i aktivno zahvatanje u život, i odbacivanje njegovih spoljašnjih manifestacija u ime velike potrebe ljudi da se uzdignu, i da zagospodare prirodom i svetom — kako ta poezija duboko spušta sondu umetnosti u srce čovekovo i u srce sveta!
 
Tako se i nama, prirodno, izmakla mogućnost da definišemo umetnost. Da li je iko dosad u jednoj definiciji rekao šta je to život u celini? Isto tako, niko još nije do kraja rekao šta je umetnost, koja i služi životu i gospodari njime.
 
Ali ljudi ne odustaju. Kakav je odnos između njihovih napora da naučno odrede šta je to umetnost, i nje same, pokazaće nam, ukratko, poslednji odeljak.

Time što smo izbegli definiciju umetnosti, kao da smo došli za trenutak u opasnost da odbacimo mogućnost njenog naučnog proučavanja. Stvari, međutim, drukčije izgledaju. Ne samo ono što smo navodili u prilog tezi da je moguće ispitivati pojavu i razvoj umetnosti, već i neki drugi momenti, govore da je takvo ispitivanje ne samo mogućno, već i nužno.
 
Tim se poslom bavi estetika, koristeći rezultate posebnih nauka: psihologije, sociologije, etike i nauka o pojedinim granama umetnosti.
 
Da bi njena uloga postala jasna, konstatujemo odmah da predmet estetike nije samo umetnost i zakoni njenog razvoja; umetnost je, nesumnjivo, osnovna; ali, ona sama ne bi mogla postojati da nije složena iz više komponenti, od kojih su najvidnije dve: umetnik i publika. Tako dobijamo celinu sastavljenu iz tri osnovna dela: umetnik—delo—društvo. To trojstvo nazivamo estetičkim fenomenom, ili, prostije, pojavom lepog i njenim posledicama. Ta pojava obuhvata ova tri momenta i oni, uglavnom, označavaju suštinu: rađanje umetničkog dela, njegovu realizaciju i, najzad, njenu društvenost, kojom se tek ona pojavljuje kao lepota šireg značaja.
 
Te odlike pre svega govore o tesnoj povezanosti umetnosti sa društvom i sa ulogom koju čovek-posmatrač igra u aktiviziranju i humanizaciji lepog. Lepote nema bez čoveka koji će je primati i usvajati. Kao što je čovek i stvara, tako joj, kad je već stvorena, čovek daje one kvalitete koji je čine estetskom i životno značajnom. Umetničko delo nužno zahteva da bude izneto na oči sveta. Hoće li ono nešto značiti u pisaćem stolu ili zatvoreno u ateljeu? Slike po muzejima su mrtva stvar dok se ne pojavi čovek koji će u njima uživati. Umetnik nije do kraja ispunio svoju misiju ako je delo koje je stvorio sakrio od publike. Ono tada čak i nije ni lepo ni ružno, već je indiferentno, jer nema onog vatrenog spoja sa svešću posmatrača; zato što je to nužnost, zato i nema umetnika koji će čitavog svog veka raditi isključivo za sebe, ne pokazujući svoje delo nikome. Takav bi se postupak protivio suštini estetičkog fenomena pa je i nemoguć: pokazaće ga bar nekome — najbližim prijateljima, meceni, izdavaču, ženi koju voli. Umetnost živi samo među ljudima i tu tek dobija svoju vrednost, a na estetici je da tu vrednost proučava.
 
To se, istovremeno, pomalja osnovna slabost estetike. Vodeći računa samo o opštostima, ona nužno zanemaruje doživljaj, koji je bitan za osećanje lepog. Odnosno, estetika i sam taj doživljaj tretira kao podatak koji služi za upoređivanje suštine estetičkih zakona. Ali, on se nikakvim apstrakcijama ne može iscrpsti do kraja; otuda je i estetika nemoćna da objasni ono neizrecivo osećanje koje se javlja pri pojavljivanju lepote; utisak se uzmiče njenim objektivnim klasifikacijama.
 
Estetika, znači, na izvestan način umrtvljuje gipki, raznoliki i svestrani razvoj umetnosti. To je umrtvljavanje naučna neminovnost: kad bi se moralo voditi računa o svakom, najsitnijem treptaju o svakom psihičkom talasanju koje jedno umetničko delo izaziva izgubili bismo se u moru subjektivnosti i nikada ne bismo došli do bitnih uzroka koji određuju razvoj jedne umetnosti. Kao što nema dva istovetna lista, tako nema ni dva istovetna utiska u umetničkom delu, pa ipak nauka zna ulogu, funkciju i strukturu lista, kao što zna i ulogu, funkciju i strukturu umetnosti. Estetika ne može da ide dalje u svom ispitivanju. Lični doživljaj, kao takav, ostaje za nju nepristupačan.
 
Estetička proučavanja zasnivaju se, uglavnom, na rezultatima posebnih nauka o umetnosti: teorije književnosti, nauke o bojama, o muzičkim oblicima itd. Estetika ih koristi kao već data ostvarenja koja omogućuju da se između raznih umetničkih oblika pronađe ono što im je zajedničko. Zato u sistematizaciji nauka koje okružuju i ispituju estetički fenomen, estetika stoji na vrhu, najudaljenija i, istovremeno, najobuhvatnija, nauka koja leži najdublje u osnovi umetnosti.
 
Prirodno je da pri takvom stanju stvari estetika ima mnogo protivnika. No od svih prigovora, koji su većinom nevažni, samo jedan zaslužuje veću pažnju: to je prigovor da je estetika u svojoj osnovi normativna.

Normativizam je takav naučni metod koji na osnovu rezultata svog istraživanja zaključuje da se izvesnim oblastima ljudske delatnosti može upravljati, da se ljudskim postupcima mogu postavljati izvesne norme, propisi, koji će te postupke kanalisati u, za društvo, najpogodnijem pravcu. Tako u etici ima mnogo moralnih propisa koje društvo diktira.
 
Može li estetika da bude normativna? Odgovor na ovo pitanje je dosta važan, jer će on još jednom ukazati na prirodu umetnosti. A on je odlučno negativan. Umetnost ne trpi nikakvu vrstu propisa, zahteva i ograničenja, osim onih koji zadiru u tehnička pitanja i jednog osnovnog: zahteva za istinitošću, životnom uverljivošću i stvarnošću, a on je širok kao život i ne znači nikakvo nasilno gušenje razvoja jedne umetnosti. Prema tome, naučna estetika nikada nije normativna, ili "rukovodstvo umetnosti", već pažljivi, budni pratilac jednog umetničkog kretanja, analizator njenih zajedničkih svojstava i karakteristika.
 
Time smo opisali krug i ponovo se vratili na polaznu tačku. Umetnost je slobodna u svojoj suštini i ta sloboda zahteva oslobođenje od normi raznih vrsta. Naučna estetika, prihvatajući tu činjenicu, istovremeno ispituje zakone te slobodne i oslobađajuće tvorevine ljudskog duha.

 
Zoran Gavrilović
Tekst preuzet iz Čitanke za III razred | Priredili Slobodan Kalezić & Miroslav Đurović | 1980.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 06, 2012, 07:49:44 pm »

**
PRISTUP UMETNIČKOM DELU


VRSTE UMETNOSTI

Ima onoliko vrsta umetnosti koliko i sredstava umetničkog izražavanja. Neko od umetnika svoj složeni doživljaj sveta daje u slikama koje ostvaruje rečima ili bojama, drugi se izražava tonovima, treći pokretima, četvrti gestovima itd.

U zavisnosti od toga koja sredstva umetničkog izražavanja koristi, umetnost se javlja kao vrlo diferencirana. Postoji:
  
   1. arhitektura (izražajno sredstvo građevinski materijal, prostor);
   2. vajarstvo (kamen, glina, drvo, bronza);
   3. slikarstvo (boja, linija, prostor);
   4. muzika (zvuci, tonovi, ritam);
   5. književnost (reč);
   6. ples / igra (pokret tela);
   7. gluma (mimika, reč, pokret);
   8. film (pokretne slike, reč, gluma, muzika).
 
U zavisnosti od toga da li se ostvaruju u vremenskom toku ili prostoru, sve umetnosti se dele na prostorne i vremenske umetnosti. U prostorne umetnosti spadaju: arhitektura, slikarstvo i vajarstvo, za koje se kaže da su likovne umetnosti; u vremenske umetnosti pak ubrajaju se muzika i književnost. A ima i umetnosti koje se ostvaruju i u prostoru i u vremenskom toku: balet, gluma, pozorišna umetnost i film.

Opšta nauka koja se bavi umetnošću, izučava njenu prirodu, međusobne zavisnosti i zakonitosti umetničkog stvaranja zove se estetika.


Časlav Đorđević
Iz Književnosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: