Voislav J. Ilić (1860—1894)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Voislav J. Ilić (1860—1894)  (Pročitano 21619 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« poslato: Decembar 31, 2010, 02:39:25 am »

**

VOJISLAV J. ILIĆ


Pojava Vojislava Ilića u srpskoj knjizevnosti pada u ono doba, koje smo do sada vec nekoliko puta u ovoj knjizi obelezili kao doba preloma, zavrsetka cistog romanticno-nacionalnog pravca i pocetka vremena u kome druge ideje vrse svoj mocni i ako ne uvek svoj dosledni uticaj. S kraja sedamdesetih i u pocetku osamdesetih godina 19. veka stupio je u drustvo srpskih pesnika, skromno i u pocetku manje vidjen, i Vojislav Ilic, koji je u tom drustvu ostao jedva petnaest godina, zamenivsi trnovitu stazu svoga zivota boljim svetom. Ali je za to kratko doba postao ne samo vidjen i cenjen, slavljen i na prvo mesto stavljen — na prvo mesto u istoriji nase poezije umetnicke novijeg perioda. Ako knjizevni poslenici uopste tome teze, Vojislav je metu dostigao, ali je za to morao dati veliku otkupnu cenu: nikakvog drugog dobra zemaljskog nije video ni blagostekao!

Pesme su Vojislava Ilica izlazile u razlicitim knjizevnim — nesto i politickim — listovima srpskim 1879.—1894. godine. U jedno doba, 1887, pesnik je sredio i nastampao zbirku svoga pevanja, ali je izdanje, tehnicki neugledno, odmah unistio. Stoga za pravo, i do danas jedino, izdanje treba smatrati uglednu zbirku koja je 1884. godine izisla u Beogradu pod imenom  P e s m e   V o j i s l a v a   J.   I l i c a. Potonji rad pesnikov jos stoji rasut i nepribran.
 
Osim pesama Vojislav je stampao odlomak od tragedije Radoslav i nekolike baletristicke i knjizevne radove u prozi, a 1891. pokrenuo je kratkovremeni knjizevni list  P r e o d n i c u. Ali je pesma proslavila i u literarnu istoriju unela ime njegovo.

Vojislav Ilic imadjase prilike za zivota da cuje i cita mnoge ocene svoga pesnickoga dara i rada. A kao opsti, najcistiji i najtemeljitiji sud njegovih savremenika moze se, s razlogom, smatrati ocena d-ra Lj. Nedica. Po toj oceni "on je od sviju nasih pesnika najvise umetnik-pesnik, umetnik u prvom i najlepsem znacenju ovog lepog imena. Time, umetnoscu svojom, on stoji usamljen medju pesnicima nasim. U tome mu je snaga, a u tome mu je, u isto vreme, i slabost njegova.

...Pevajuci ono sto i drugi pevaju, on na to gleda drugim ocima, ocima umetnika, koji u svemu trazi lepo; on na stvari gleda kao umetnikonako kao sto bi slikar na njih gledao, koji u njima trazi efekte koje bi one mogle imati, kada bi se prenele na platno. Sve sto on oseca i peva, on ne peva da mu da izraza, no da ga predstavi, kao sto bi ga osecao glumac, koji treba da nam sto prikaze. I on nam stvari prikazuje, daje nam sliku njihovu, mesto njih samih. On je slikar-pesnik, njegove su pesme slike, i u tome je smislu on umetnik-pesnik... Ali ove slike u pesmi, to nisu samo prosti opisi, u njima ima vada i necega subjektivnoga, osecanja, koje pesnik u njih unosi. Ovaj subjektivni elemenat, osecanje pesnikovo, obicno je svuda i u svima pesmama isti; njegove su pesme pune tuge, ali tuge koja se prebolela i od koje je ostao samo spomen. Kroza sve pevanje Vojislavljevo veje isti elegicni ton rastuzenog srca koje je mnogo prepatilo i koje sad samo trazi jos pokoja, da moze ziveti u uspomenama proslosti, milim i tuznim... Ovaj elegican ton daje pesmama Vojislavljevim neobicnu neznost, a pesnik ga ume tako vesto varirati da nam, ma kako se cesto ponavlajo, nikada nije dosadno osluskivati zvuke njegove pune sete. Ali Vojislav nije samo setan i elegican; on ume, u pesmama svojim, isto tako vesto, udarati i u druge, vedrije, veselije zice. Cudna je, i psiholoski vrlo interesantna pojava da su, mahom, svi pesnici sto su pevali tugu i setu voleli padati u lak i bezbrizan, cesto i frivolan ton, - kao da su hteli potvrditi onu rec da se krajnosti dodiruju, ili kao da su time mislili odsmejati svoju tugu. Tako je bilo sa Bajronom; tako je bilo s Hajne-om. Tako je i s Vojislavom, koji je ovu crtu, rekao bih, od njih i primio... No i onaj vedri i nestasni, i onaj zajedljivi satiricni ton, redji su u poeziji Vojislavljevoj; ona je, najcesce i po pravilu, setna i elegicna. Ovaj subjektivni elemenat, ma koliko se on isticao u poeziji Vojislavljevoj, zaostao je, medjutim, po vaznosti svojoj, iza one artisticne zice njezine, koja cini njeno artisticno obelezje. Sa ovom artisticnom crtom u tesnoj je vezi i sve ostalo sto cini dalju karakteristiku njegovog pevanja; ona je, upravo, opredeljeno ovim opstim obelezjem i ovo ga sobom odnosi. Otuda dolazi pesmama Vojislavljevim ona mirnoca njihova; otuda im je razmer kojim su, mahom, ispevane; otuda oni mnogobrojni motivi iz mitologije, grcke i slovenske, iz istorije i iz knjizevnosti; otuda ona cistoca i pravilnost forme, i ona otmenost u izrazu; otuda, jednom reci, sve ostalo." (Dr. Lj. Nedic: Iz novije srpske lirike.) Obracajuci, dalje, paznju vaznu osobinu pesama Vojislavljevih — na formu njihovu — ovaj kriticar veli: "Pravilnost i cistoca forme i odabran izraz cine vrlo vidnu crtu poezije Vojislavljeve, kojom je on vrlo pohvalno odvojio od sviju pesnika nasih, koji se, obicno, vrlo malo osvrcu i na jedno i na drugo... Koliko Vojislav polaze na formu, u onome smislu u kojem ona znaci pravilnost razmera i cistocu slika, toliko on, i jos vise polaze i na formu i u jednom drugom, i najznacajnijem smislu, u kojem je ona identicna sa izrazom. Formu u pesmi najvise cine reci; ona je poglavito u vestom slozaju reci." A u tome je Vojislav bio pravi umetnik.

Oblik stihova i poetski razmer koji je Vijislav mahom upotrebljavao olaksali su mnogim mladjima pesnicima ugledanje na nj, tako da je on vec i samim tim stvorio citavu skolu u umetnickoj poeziji nasoj, skolu u kojoj ima i darovitih pesnika i slabih ucenika. —

Vojislav J. Ilic rodio se aprila 1862. godine u Beogradu u pesnickoj porodici, za koju je Lj. Nedic, pocinjuci raspravu o poeziji njegovoj, lepo kazao imitovanjem tona bibliskoga: "I Jovo Ilic bijase pjesnik i pjevase u narodu srpskom; i pjesme njegove omilise Srbima. — I Gospod ga blagoslovi u sjemenu njegovu, i on izrodi sinove Milutina, Dragutina i Vojislava. I svi oni bijahu pjesnici u narodu srpskom. — Ali Gospod izli blagoslov svoj najvise na Vojislava, i on bi medju bracom sto pjevahu."

Vojislav se skolovao u Beogradu. Skolovanje je prekinuo u visim razredima gimnazijskim. U jedno doba pokusao da kao vanredni slusalac uci pravne nauke u Velikoj Skoli. Da bi taj nedostatak nadoknadio, on je mnogo citao i radio na svom literarnom obrazovanju. Citajuci vredno i mnogo rusku literaturu, oridjinalnu i prevodnu, on je podlegao uticaju svoje lektire, tak oda je neke prve radove i pisao "po ruskoj pesmi". Docnije se otrgao i stvarao je vlastita dela, u kojima je imao uspeha.

U drzavnoj je sluzbi imao, od 1887. razlicite, nize, polozaje, a preminuo je 21. januara 1894. godine u Beogradu kao srpski vice-konzul u Pristini.

Po smrti njegovoj sklopljen je u Beogradu Odbor za podizanje spomenika ovom srpskom pesniku. Taj Odbor izdao je 1895. veliku  V o j i s l a v lj e v u  S p o m e n i c u  u  kojoj su sastavi od pedeset i dva srpska knjizevnika. Misao, pak, o podizanju, vidnoga spomenika prihvatile su devojke Srpkinje u Beogradu i 1904. beogradski je Kalimegdan okicen i tim spomenikom.

Porodica je njegova dobila, po odluci Narodne Skupstine, pristojnu pomoc, a buduci zivot njegov medju Srbima proglasio je Lj. P. Nenadovic ovim stihovima:

Za pesnikom suze ne ronite,
on je pev'o i vi mu pevajte;
od pesama venac mu stvorite,
u pesmi se vi njega sećajte.
               *
Nije umro, niti će umreti
čije pesme žive među nama;
ni smrt sama ne može uzeti
lepi život besmrtnim pesmama.





Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.


[postavljeno 08.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #1 poslato: Decembar 31, 2010, 02:39:39 am »

**
VOJISLAV J. ILIĆ


VIII REALIZAM


PESNIŠTVO U DOBA REALIZMA

Jedini pravi pesnik epohe realizma bio je Vojislav Ilić (1862—1894). On je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao Svetozar: odlučan raskid s epigonskim romantizmom. U nekim pesmama bi je glasnik naprednih težnji svog vremena, oštar kritičar političkih i društvenih izopačenosti. Pa ipak, njegova poezija, u celini gledana, suprotna je duhu tendenciozne, angažovane literature za kakvu se Marković zalagao. Iako ga s realistima povezuju neka značajna zajednička obeležja, kao što su sklonost ka deskripciji i objektivnosti, Ilić je svojim estetizmom i formalizmom otvorio put poeziji kojoj su suprotni kako briga realista za običnu stvarnost tako i zahtevi ideologa za njeno uključivanje u društvene i političke borbe vremena, poeziji u kojoj je najvažnija briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.

Po rođenju Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, čiji je dom bio stecište književnog Beograda, okružen braćom, koji su takođe bili aktivni u literaturi (Milutin, Dragutin, Žarko), Vojislav je kao retko koji srpski književnik svog veka odrastao u atmosferi koja je bila izrazito književna. Ta okolnost imala je mnogo većeg značaja za njegovo pesničko formiranje od njegova školovanja, koje je, zbog bolešljivosti od koje je patio još od detinjstva, bilo neredovno i nepotpuno. Umnogome je delio sudbinu drugih savremenih pisaca: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo oskudno, zbog svojih uverenja bivao proganjan od vlasti i umro mlad. Uz oca pesnika bio je od rana upućen na čitanje poezije. Na njega su najviše uticali ruski romantičari Žukovski, Puškin, Ljermontov, naročito Puškin. Preko ruskih i srpskih prevoda upoznao se s pesništvom drugih naroda, posebno s antičkom poezijom i mitologijom, koja je imala velikog odjeka u njegovom delu. Obnovitelj pesničkog interesovanja prema antici, Vojislav nije znao nijedan od dva klasična jezika, niti bilo koji strani jezik, izuzev ruskog. Iako je pevao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojim treba dodati velik broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu. U njegovu delu mogu se izdvojiti sledeći tematsko-stilski krugovi: deskriptivne pesme, pesme na motive prošlog i dalekog, elegične i ispovedne pesme i pesme kolektivne inspiracije.

Deskriptivne pesme čine najpoznatiji i najpopularniji deo Ilićevog pesništva. Na njih se obično misli kad se o Vojislavu govori kao o realističkom pesniku. U nekoliko svojih pesama on je dao izvanredne slike seoskih pejzaža, života na selu, raznih godišnjih doba i delova dana (Zimsko jutro, Zimska idila, Veče, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U njima je najizrazitija ona crta koja ga najviše odvaja od romantičara i približava realistima: objektivnost. Pesnik kao da se povlači iz pesme, njegovo ja se gubi, pesnički govor prelazi u treće lice, u njemu se oseća epska mirnoća i usporenost. Emocije nisu direktno iskazane, one zrače iz slika ili, tačnije, pejzaži su izgrađeni po modelu određenih emocionalnih stanja i raspoloženja. Pesnikova duševna nastrojenost otkriva se u izboru motiva, u preovladavanju poznojesenskih i zimskih pejzaža. Nju još više odaju karakteristični ilićevski epiteti: siv, sumoran, tavan, uveo, skrhan, mračan i sl.

Nasuprot poeziji realističnih pejzaža stoje one Ilićeve pesme u kojima su obrađene teme iz prošlosti raznih naroda. Više nego i jedan drugi naš pesnik imao je osećanja za čari onog što je udaljeno u vremenu i prostoru, za razvaline koje govore o minulim vremenima, za drevne legende dalekih ili iščezlih naroda. "Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi / diže se prošlosti duh", kaže on u pesmi Duh prošlosti, a u pesmi Himna vekova daje viziju prošlih vremena kao nekog tajanstvenog sprovoda koji se kreće "u nemom svečanom hodu" dok "beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu / himnu vekova tavnih". Kod njega nalazimo motive i legende sa svih strana sveta, iz svih vremena: indijske, arapske, persijske, kavkaske, germanske, španske, portugalske, italijanske, slovenske, srpske. Posebnu skupinu čine pesme s temama iz klasične starine, iz grčke i rimske istorije i mitologije (Nioba, Katonova smrt, Tibulo, Ovidije, Korintska hetera i dr.), pesme koje, uprkos mnoštvu materijalnih pogrešaka i nepreciznosti, pokazuju istinsko osećanje za lepotu i veličinu antičkog sveta. One su donele čitavu malu obnovu klasicizma u srpskoj književnosti, s njima se u našoj poeziji ponovo odomaćuju klasična imena, teme i simboli te klasicistički estetski ideali.

Ilićevi pejzaži kao i njegove pesme o drevnim vremenima podjednako su prožete tihom setom, melanholijom. Po osnovnom osećanju sveta Ilić je prevashodno elegičar. To osećanje, prisutno kako u deskriptivnim tako i u istorijskim pesmama, dobilo je najneposredniji izraz u njegovoj intimnoj lirici, u elegijama (pet pesama nosi naslov Elegija uz njih je Elegija na razvalama kule Severove, najbolja njegova pesma tog žanra), u ispovednim pesmama i pesničkim poslanicama (Ispovesti, Poslanica prijatelju, Gospođici N i dr.). U njima pesnik smireno i nenametljivo iznosi svoja gorka iskustva, melanholična raspoloženja, slutnje smrti. Pesnikovo ja ovde ponovo izbija u prvi plan, postaje glavni nosilac pesničke poruke.

Pesnik fine sete, nostalgičnih raspoloženja, melanholičnih pejzaža i napuštenih drevnih razvalina, Ilić nije bio neosetljiv za nevolje i težnje naroda niti zatvoren za ideale vremena u kojem je živeo. U nizu pesama on je nastavljač borbene, slobodarske tradicije srpske poezije, posebno Zmajeve i Jakšićeve. Dok je u rodoljubivoj poeziji ostao uglavnom u tradicionalnim tematskim okvirima i zabludama (Na Vardaru, Rodoljubu, Kosovskim sokolovima, Muratovo tulbe i dr.), dotle je u najboljim satiričnim pesmama (Maskenbal na Rudniku, Rudnikova ispovest, U lov, Građanska vrlina i dr.), nadahnut "mržnjom na tirane", dao snažan umetnički izraz slobodoljubivim, demokratskim težnjama svoje generacije i njenom otporu obrenovićevskom apsolutizmu i stao naporedo s predstavnicima satire u drugim žanrovima epohe realizma.

Odlučno raskinuvši s romantičarskom poezijom, s njenim verbalizmom i retorikom, s njenom preteranom emocionalnošću, s nebrigom koju su romantičari ispoljavali prema formi, Ilić je više od svega radio na usavršavanju forme, na bogaćenju pesničkog izraza, na obnovi srpskog stiha. On je artist u poeziji, "umetnik-pesnik", kako ga je nazvao Lj. Nedić. Najveću pažnju poklanjao je građenju stiha, nastojeći da izbegne sve nemarnosti i aljkavosti karakteristične za stih romantičara. Njegovi dugi šesnaesterci, najosobenija vrsta njegova stiha, teku mirno i sporo kao neka široka reka i tim svojim ritmom podudaraju se s uzdržanim, objektivnim karakterom njegove poezije. Iako nije bio naročito obrazovan pesnik, on je svojim pevanjem otvorio puteve srpskoj poeziji prema Evropi. Kad je mladi Dučić otišao u Ženevu i Pariz, došao je do otkrića koje ga je iznenadilo — da Ilićeva poezija nije bila neki balkanski anahronizam, da je ona najbliža poeziji koja je donedavno bila moderna po svim značajnijim evropskim centrima, poeziji francuskih parnasovaca, "za koje možda nije nikad ni znao". Kao takva ona označava početak nove epohe u istoriji srpskog pesništva. Slično Mušickom u 20-tim i 30-tim godinama ili Branku u 50-tim i 60-tim Vojislav je u 80-tim i 90-tim godinama bio glavni pesnički učitelj, tvorac nove pesničke škole. Vojislavljev način pevanja, vojislavizam, kako se ponekad naziva, bio je pesnički manir, škola, koja ne samo što je dala velik broj epigona već su kroz nju prošli najistaknutiji pesnici s kraja 19. i početka 20. veka: Milorad Mitrović, Mileta Jakšić, Aleksa Šantić, Jovan Dučić i dr.

Ilićevim uticajem naročito su obeležena dva pesnika koji stoje na prelazu između Vojislava i pesništva srpske moderne, Milorad Mitrović (1867—1907) i Mileta Jakšić (1869—1935).—


Jovan Deretić: "Kratka istorija srpske književnosti" | Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #2 poslato: Decembar 31, 2010, 02:46:42 am »

*




VOJISLAV J. ILIĆ

U srpskom realizmu dominira proza — romani nastaju proširivanjem pripovedaka ili nagomilavanjem anegdota. Dok je u romantizmu postojao jedan prozni pisac (Jakov Ignjatović — preteča realizma), tako je u epohi realizma prisutan jedan jedini pesnik koji prevazilazi epohu i nagoveštava promene — Vojislav Ilić — pesnik međaš.

Vojislav Ilić (1860—1894) bio je jedini pravi pesnik epohe realizma u kojoj su vladali pripovedači. On je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao S. Marković: odlučan raskid sa romantizmom. Međutim, njegove književne težnje samo se delimično poklapaju sa Markovićevim programom i sa realističkom poetikom. U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar kritičar društvenih i političkih izopačenosti. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatične književnosti za koju se zalagao programski realizam.

Vojislav Ilić, sin pesnika Jovana Ilića, rođen je u Beogradu. Proživeo je kratak i težak život. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je pohađao predavanja u Velikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali nije polagao ispite. Živeo je u oskudici, boemskim životom, čime je još više pogoršao svoje ionako slabo zdravlje. Iako je pisao kratko vreme, 15-tak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama, kojima treba dodati veliki broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Kao pesnik nije odmah prepoznat u svom vremenu, već tek kada je umro.

Ilić je iznad svega bio esteta. Estetizam se izražavao i u njegovom životu, a ne samo u pesničkom stvaranju. Razloge za to što je književna kultura imala takav značaj za Ilića, što je on bio prvi istinski esteta u Srbiji, ne treba tražiti u njegovom obrazovanju, već u porodičnom vaspitanju. U kući Ilića živelo se sa poezijom, svi njeni muški članovi bili su posvećeni književnosti. Međutim, u njegovim književnim interesovanjima ne postoji težnja ka strpljivom, sistematskom učenju i usavršavanju. Nije voleo da se trudi da postigne i više, bio je slab poznavalac stranih jezika.

Poezija V. Ilića javlja se istovremeno kao reakcija na romantizam i kao obnova objektivne poezije predromantičarskog razdoblja. U njoj su na nov način oživele težnje i ideali "objektivne lirike" iz 30-tih i 40-tih godina. I tu je uticaj porodice bio presudan jer je pesnikov otac Jovan Ilić počeo pisati kao pripadnik te škole i te ideale je preneo na svoje sinove. Deo Ilićevog porodičnog književnog obrazovanja su i objektivnost i klasicizam. Osnovna obeležja te objektivnosti su deskriptivnost i narativnost. U tome se on udaljava od klasicista i predromantičara prve polovine XIX veka i približava se savremenim realističkim pripovedačima. Ipak, klasicizam mu je svakako najbliži. Njegove pesme inspirisane grčkim i rimskim temama donele su obnovu tog stila kod nas i sa njim se u našoj poeziji ponovo odomaćuju antička imena, rekviziti, simboli, oblici, kao i klasični estetski ideali. No, te pesme čine samo jedan njegov tematski krug. Realizmu se najviše približava u deskriptivnim pesmama.

Ustanovljena je povezanost Ilićeve poezije sa francuskim parnasovcima. Sa parnasovcima Ilića povezuju sve glavne osobine njegove poezije: uzdržanost emocija, objektivnost, obnova interesovanja prema antici, motivi prošlog i dalekog, brižljiv odnos prema formi, bliskost sa likovnim umetnostima, pesme inspirisane slikarskim i vajarskim delima. Kasnija proučavanja otkrila su da u poslednjoj pesnikovoj fazi postoje nagoveštaji simbolizma, pesničkog stila koji je smenio parnasizam. Mnoge pesme iz poslednjih godina Ilićevog života sadrže elemente svojstvene novom stilu. U njima je došlo do zaokreta od objektivne ka subjektivnoj lirici: pesnikovo ja pojavljuje se ne samo u intimnoj nego i u opisnoj poeziji, uz ranije dominantne vizuelne, likovne utiske sada se pojavljuju i zvučni, muzički.

Na početku stvaranja, pod uticajem grčke i rimske mitologije, istorije i književnosti, u njegovim pesničkim delima prisutno je klasicističko pevanje. U tom pevanju on ne ide samo za temama i motivima, nego traga i za izvorima lepote koja je u oblicima, u skladu misli i jezika — da dosegne ideal antičke umetnosti. Zatim, dolaze godine stvaranja u kojima se budi romantičarsko pevanje, u kome ima Zmajevog i Jakšićevog uticaja, ali najviše uticaja ruskih romantičara — Puškina i Ljermontova. Treće razdoblje u Ilićevom stvaralaštvu čini realističko pevanje. Nakon pevanja u kome je okrenut prirodi i njenim pejzažima da bi preko slika objektivne stvarnosti izrazio svoja sumorna raspoloženja, Ilić se sve više počinje vezivati za formu stiha, za sklad jezika, za lepotu umetnosti, što je kao ideal pevanja već negovano u evropskoj poeziji. Tako sa Vojislavom Ilićem započinje srpski "Parnas", odnosno parnasizam (Tibulo, Mramorni ubica, Himna vekova, Mojoj muzi). Završnu fazu u njegovom pevanju čini simbolističko pevanje, u kome se pesnički svet subjektivizuje.

Deskriptivna lirika čini najpopularniji deo Ilićeve poezije (najpoznatije pesme Zimsko jutro, Zimska idila, Veče, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U njima je on dao opise seoskih predela, prizore iz života sela, slike prirode u raznim godišnjim dobima i dobima dana. Objektivnost je prevladala, pesnik kao da se povlači iza pesme, njegovo ja se gubi, govor je u trećem licu, oseća se nepristrasnost, emocije nisu neposredno iskazane, već su stopljene sa slikama. Pesnikova emotivnost otkriva se u izboru motiva, u preovlađivanju poznojesenskih i zimskih pejzaža, sutonskih i noćnih trenutaka, epiteta: siv, sumoran, uveo, skrhan, mračan i sl. Najveći broj pesama ima jednoobraznu kompoziciju: one obično počinju slikom predela, a nastavljaju se nekim prizorom iz seoskog života, opis prelazi u radnju. U najpoznatijoj seoskoj pesmi Zimska idila pridodat je i treći element — mala lirska pripovetka. Ta pesma počinje opisom zimskog seoskog pejzaža, nastavlja se prizorom oko seoskog ognjišta gde starac okupljenoj deci priča priču iz davnine. Iako je bio najveći pejzažist u srpskoj poeziji, Ilić ipak nije izrazit pesnik prirode kao što su Radičević, Jakšić, Dučić. Priroda u njegovoj poeziji ne živi samostalnim životom, u njoj nema promene ni kretanja, ona je pre svega dekor, pozadina na kojoj se odigravaju prizori iz života. Deskriptivna lirika će kasnije biti uzor i inspiracija Jovanu Dučiću i Aleksi Šantiću.

Među istorijskim pesmama najveću skupinu čine pesme sa temama iz antičke, grčke i rimske mitologije i istorije. Po broju i kvalitetu pesama to je, pored seoskih, deskriptivnih i narativnih pesama, najveći i najvažniji tematsko-stilski krug u Ilićevom pesništvu. Interesovanje prema antici nosio je u sebi celog života, naročito kult "majke Jelade". Do antičkih motiva dolazio je najviše na posredan način, preko lektire. Helenske teme preovlađuju: Narcis, Bahus i Kupidon, Pod Trojom, Plač Afrodite nad Adonisom; u manjem broju prisutni su motivi iz starog Rima: Julija, Ovidije, Sa foruma itd; ove dve skupine povezuje najpoznatija Ilićeva "antička" pesma, poetska pripovetka Korintska hetera. Uprkos mnogim materijalnim pogreškama i nepreciznostima, te pesme pokazuju istinsko osećanje za lepotu i veličinu antičkog sveta. U njima su prisutne i druge emocije: nostalgija za minulim, tuga nad razorenim ostacima drevnih kultura, osećanje za ljudske patnje, osuđivanje nasilja. I taj svet, kad se posmatra iznutra, ispunjen je ljudskom patnjom izazvanom nasiljem raznih vrsta, osvetom bogova, neprijateljskim najezdama, tiranijom Rima. U nekim pesmama slovenske mitološke teme obrađene su u klasičnom duhu, u njima dolazi do stapanja slovenskog i helenskog. Pa ipak, praslovenski mitski svet izdvaja se u zasebnu celinu.

Kod Ilića se susreću motivi i legende od Indije do Atlantika. I vremena su različita. Pored antičkog doba, privlačio ga je i renesansni period, narodi i kulture Orijenta, dok je malo mario za hrišćanstvo i evropski srednji vek. Istočnjačke pesme sadrže više unutrašnjeg jedinstva tako da se doživljavaju kao zaseban krug. Ove pesme stvarao je izvan realnih okvira — između stvarnog Istoka i književnog Istoka u njegovoj poeziji nema nikakve sličnosti. Ilić je okrenut najviše islamskom svetu u vreme kada je on obuhvatao najšire geografske prostore , ali takođe i Indiji iz različitih vremena njenog postojanja, legendarnim motivima Starog Istoka, kavkaskim temama itd. Pesme na zapadne teme nisu, poput istočnjačkih, povezane su tematskim i stilskim svojstvima već se svaka pesma izdvaja vlastitim osobinama. Jedne su inspirisane sudbinom velikih umetnika (Petrarka), u drugima su motivi krvavi događaji iz istorije (Vartolomejska noć). Pesme na zapadne teme sadrže mnogo više stvarne istorije nego njegovi drugi istorijski krugovi.

Ilićeve istorijske pesme u odnosu na seoske predstavljaju drugi vid njegove objektivne poezije. Slične su im po tome što koriste deskriptivne i narativne postupke, s tim što u istorijskim pesmama naracija dobija više mesta. Osećanja koja su u opisnim pesmama samo nagoveštena ovde su konkretizovana u likovima i radnjama istorijskih i mitoloških ličnosti. Duže pesme su pripovetke u stihu, a njihov broj je veliki. Pisao je epske pesme, balade, romanse, stihovane pripovetke.

Ilićevi pejzaži, kao i njegove pesme o drevnim vremenima prožeti su setom i melanholijom. Po osnovnom osećanju Ilić je elegičar. To osećanje dobilo je neposredan izraz u njegovoj intimnoj lirici, u elegijama, ispovednim pesmama i pesničkim poslanicama. U njima pesnik iznosi svoja gorka iskustva, melanholična raspoloženja, slutnje smrti. Pesnikovo ja, istisnuto iz deskriptivnih i narativnih pesama, u njima ponovo izbija u prvi plan. U pesmama nastalim neposredno pred smrt, okreće se simbolizmu. Lični odnos izbija u prvi plan i u tadašnjim deskriptivnim pesmama što postepeno vodi napuštanju objektivizma (dolazi do izražaja u pesmama Elegija na razvalama kule Severove i Zapušten istočnik).

Aktivizam je, posle estetizma, drugi osnovni pokretač njegovog pesničkog stvaranja. Od početka je bio osetljiv za narodne nevolje i težnje, otvoren prema idealima svog doba, pesnik-borac koji se suprotstavlja silnima i moćnima. Ilićeva aktivistička poezija može se podeliti na rodoljubivu i političko-satiričnu. U nizu pesama on je nastavljač Zmaja i Jakšića (Na Vardaru, Glasnik slobode, Kosovskim sokolovima). Teme su često tradicionalne, romantičarske, ali je stil nov, odmeren, bez romantičarske retorike. U političko-satiričnim pesmama Ilić je izrazio demokratske težnje svoje generacije; u tome je on blizak drugim našim satiričnim piscima tog doba, Zmaju i Domanoviću, a izdvaja se savršenom umetničkom obradom satiričnih tema. Kod njega nema publicistike i žurnalizma. Njegova najbolja satirična pesma je Maskenbal na Rudniku. Svako lice pomoću maske otkriva svoj pravi lik. Pesma U lov! — pesnik ju je prezentirao kao "špansku romansu", savremenici su u njoj videli aluzije na hajke kralja Milana na političke protivnike, a ona je u svojoj osnovi satira na političke progone.

Ilić je više od svih pesnika svog veka radio na usavršavanju forme. Veliku pažnju posvećivao je građenju stiha, nastojao je da izbegne nemarnost i aljkavost svojstvene romantičarskom stihu i da stih postavi na druge osnove. Raskinuo je sa tradicijom narodnog stiha, odbacio stara metrička pravila i već u ranim pesmama uspostavio nova, potom je sve do svoje smrti eksperimentisao sa stihom, i to u više pravaca, tako da on po metričkim inovacijama zajedno sa Lazom Kostićem zauzima prvo mesto u našoj poeziji XIX veka.

Slično Mušickom u 20-tim i 30-tim godinama ili Branku u 50-tim i 60-tim godinama, V. Ilić je u 80-tim i 90-tim godinama XIX veka bio glavni pesnički učitelj, tvorac nove pesničke škole. Njegov način pevanja vojislavizam postao je opšteprihvaćena moda, ali i škola koju su prošli svi značajni pesnici koji su započinjali u poslednje dve decenije XIX veka. Aleksa Šantić i Jovan Dučić u prvoj fazi svog pevanja glavni su sledbenici V. Ilića i ujedno pesnici koji predstavljaju prelaz od vojislavizma ka poezji moderne.


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #3 poslato: Decembar 31, 2010, 02:49:01 am »

**

VOJISLAV J. ILIĆ


Vojislav Ilić je rođen u Beogradu 1860. godine u književničkoj porodici. Njegov otac Jovan Ilić bio je poznati pesnik i političar opozicionar. Kuća Jovana Ilića bila je najpoznatija i najuglednija kuća u Beogradu druge polovine 19. veka, sastajalište i debatni klub o književnim i političkim pitanjima. Okupljala je pisce različitih umetničkih i političkih opredeljenja, ali i veliki broj javnih i političkih radnika. Tu su se sretali Zmaj, Jakšić, Kostić, Kaćanski, Glišić, Lazarević, Veselinović, Matavulj, Sremac, Nušić, Ranković, Domanović, Mitrović, Matoš, Skerlić i mnogi drugi. "Na pragu te kuće — pisao je Branislav Nušić — susretala se stara romantična književnost koja je već izumirala, i nova, realistična, koja se umesto nje javljala; kroz tu kuću, jednom rečju, prodefilovala je cela naša književnost sedamdesetih i osamdesetih godina." U ovoj kući je Branislav Nušić prvi put, u rukopisu, čitao svoju prvu napisanu komediju Narodni poslanik.

Svoja politička shvatanja Ilić je formirao u očevoj kući: bio je vrlo aktivan u javnom životu i političkim manifestacijama. Držao je žestoke govore na omladinskim političkim skupovima. Objavljivao političke tekstove u opozicionim listovima, svojim satiričnim pesmama ismevao je stanje u društvu, tiraniju vlasti i apsolutizam dinastije. Bunt njegovih pesama bio je snažniji nego tada poznatih pesnika satiričara Đure Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja, ali nisu dostigle značajniji umetnički nivo. Zbog svojih političkih aktivnosti stalno je bio na udaru vlasti: proganjan, optuživan, izvođen na sud, morao je da beži iz zemlje.

Pošto je još od detinjstva bio slabog zdravlja, Vojislav Ilić nije uspeo da završi gimnaziju. Vanredno je pohađao predavanja na Velikoj školi koliko da stekne obrazovanje koje nije moglo da bude verifikovano zbog nezavršene gimnazije. Nedostatak školskog obrazovanja Ilić je nadoknadio čitanjem i učenjem u bogatoj očevoj biblioteci i praćenjem razgovora za vreme sedeljki u domu Ilića. Čitao je rimske, ruske, nemačke, engleske i američke pesnike. Bavio se prevođenjem poezije. Rano je počeo da piše i sa šesnaest godina objavljuje baladu Lepid. U dvadeset i prvoj godini, 1881.godine, u časopisu Otadžbina objavljuje svoje najobimnije pesničko delo, spev Ribar. Sarađuje u brojnim listovima i častopisima postavši najplodniji pesnik svoga vremena. Za života je objavio tri knjige pesama — 1887, 1889, 1892. Umro je od tuberkuloze 1894. godine u Beogradu.

Pesničko delo Vojislava Ilića ne može se podvesti ni pod jednu školu. Njegovo petnaestogodišnje pevanje predstavlja neku vrstu sinteze stvaralačke poetike 19. veka. Prema primenjenom pesničkom postupku Ilićevo pesništvo se
deli na:

klasicističko pesništvo inspirisano grčkom i slovenskom mitologijom, ali i mitologijom mnogih drugih evropskih i istočnih naroda (Bahus i Kupidion, Danaja);
romantičarsko pesništvo sa motivima iz prošlosti i istočnjačkim motivima; tu je izražena žalost što život brzo prolazi, dominantan je elegični ton, izbija melanholično osećanje (Ljeljo, Pećina na Rudniku);
realističko pesništvo koje se prilično neuspešno ostvarilo u satirično-socijalnim pesmama, ali je zato visoke umetničke domete dostiglo u deskreptivnim pesmama (Sivo, sumorno nebo, Grm);
parnasovsko pesništvo ostvareno je uglavnom na antičkim motivima i obeležilo je Ilića kao pesnika evropske kulture (Tibulo, Himna vekova);
simbolističko pesništvo u stvari je naslućivanje simbolizma; ostvareno je u samo jednoj, 1892.godini; otkrilo je pesničko vizionarstvo Vojislava Ilića; sigurno je, da nije umro tako mlad, da bi bio pesnik u duhu i rangu pesnika evropske moderne (Kleon i njegov učenik, Zapušteni istočnik).

Pesništvo Vojislava Ilića je raznovrsno i sa žanrovskog aspekta: ogledao se u satiričnoj i rodoljubivoj poeziji, ljubavnoj poeziji i romansama, elegijama i opisnim pesmama.

Satirična poezija (Maskenbal na Rudniku, U lov, Već se kupe, Građanske vrline, Orgije, Prijatelju, Jedan monolog mladog Slepčevića, Realists) pokazuje Ilićev aktivan odnos prema društvenoj stvarnosti, njegov slobodarski i kritički odnos prema režimu Obrenovića. Ove pesme nemaju veću umetničku vrednost, nisu dostigle nivo Zmajeve i Jakšićeve satire, ali ostaju kao svedočanstva jednog vremena i pesnikove beskompromisne borbe za društvenu pravdu.

Rodoljubiva poezija (Na Vardaru, Rodoljub, Na grobu vojvode Dojčila u Solunu) po umetničkoj vrednosti stoji ispod satirične poezije ovoga pesnika.

Ljubavna lirika niti je brojna niti je mnogo rečita. Najveće vrednosti dostiže ona koja se pretapa u elegiju (Ispovest, Gospođici N.).

Romanse su posledica pesnikovog bekstva iz stvarnosti, utočište za zaborav na nevolje političke i intimne prirode (Ljubavna trka, Ljubavna priča o donu Nunecu i dona Klari).

Elegije su osenčene melanholijom i rezignacijom kao posledicom nezadovoljstva društvenom stvarnošću i porodičnih nesreća (Elegija, Sumorni dan, Poslanica prijatelju, Elegija na razvalinama kule Severove, Ispovest).

Opisne pesme ispunjene su jesenjim i zimskim pejzažima (Veče, Zimsko jutro, Zimska idila, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U elegijama i opisnim pesmama Vojislav Ilić je ostvario najviše umetničke domete.

Pesničko stvaranje i stvaralaštvo uopšte česta je tema Ilićevog pevanja: Mojoj muzi, Pesnik, Dva pesnika, Pesniku, Realista, Jedan monolog mladog Slepčevića. U dvema poslednjim pesmama izražen je Ilićev odnos prema romantizmu i realizmu. U pesmi Jedan monolog mladog Slepčevića zauzima kritički stav prema nekim osobinama i postupcima romantizma: protiv bombastičnih fraza i lažne patetike, a za više života u poeziji. U pesmi Realista on je protiv primitivizma realističke proze ("ledena suva proza"), a za više poezije u životu. Stvaralačka problematika prisutna je u pesmama sa skulpturalnom tematikom: Nioba, Tibulo, Mramorni ubica, Prva naredba.

Staniša Veličković
Interpretacije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #4 poslato: Decembar 31, 2010, 02:51:48 am »

**

VOJISLAV J. ILIĆ


Poezija Vojislava Ilića obilježava novu fazu u razvoju srpskog pjesništva. Kad se pojavio u književnosti svojim prvim radovima pri kraju sedamdesetih godina 19. stoljeća, romantičarska je poezija bila na izmaku. Pojava poezije Vojislava Ilića značila je prekid s romantičarskom pjesničkom tradicijom i nagovještaj nove inspiracije i novih izražajnih mogućnosti. Na predlošku Ilićeve poezije izrast će mlada pjesnička generacija koja djeluje na razmeđu stoljeća, u doba moderne.

Prve objavljene pjesme otkrile su izvoran pjesnički temperament. Za razliku od svojih prethodnika (romantičnih pjesnika) koji su burno ispovijedali svoja emocionalna stanja i svoj doživljaj svijeta, Ilić je progovorio suzdržano, elegično i spokojno. Te će značajke prevladavati u njegovu cjelokupnom pjesničkom opusu, uz koje će se očitovati i neke druge crte (smisao za ironiju, satiru i socijalni bunt). Književnu afirmaciju doživio je već prvom pjesničkom zbirkom Pesme (1887).
 
Prema motivskoj usmjerenosti Ilićeva se poezija može razvrstati u nekoliko motivskih ciklusa: p e j z a ž n i, i n t i m n i, ro d o lj u b n i, s o c i j a l n o - s a t i r i č n i  i  c i  k l u s  p j e s a m a  s  a n t i č k i m  m o t i v i m a.

P e j z a ž n i  ciklus obuhvaća najizrazitije Ilićeve pjesme, bez kojih se ne može zamisliti nijedna antologija srpske pejzažne lirike. To je poezija jesenskih i zimskih ugođaja, sumornih maglenih prostora i spokojstava snježnih ravnica. U raznovrstan svijet pejzažnih motiva Ilić je prenosio svoja osjećajna stanja, prvenstveno sjetna i elegična. Uz doživljaj pejzaža povezuje motiv smrti, otpora prema prolaznosti i traži dublji smisao života.
 
Slike pejzaža odlikuju se kolorističkim i auditivnim pojedinostima, neposrednošću, jednostavnošću i realističnošću. Iako je Ilićeva pjesnička slika u osnovi realistična, u njoj se krije i simbolika i nagovještaj nove senzibilnosti.
 
U Ilićevoj pejzažnoj lirici prevladavaju sumorni ugođaji, osobito u pjesmama koje su inspirirane motivima jeseni. Međutim, u toj se poeziji očituju i vedri tonovi, raskoš pejzaža, idiličnost i mekoća ugođaja. Doživljavajući pejzaž istančanim osjećajem liričara, Ilić je stvorio poseban lirski svijet koji najpotpunije potvrđuje njegov pjesnički temperament. Doživljavajući pejzaž kao "stanje duše", Ilić se približio modernom pjesničkom senzibilitetu (Kada se ugasi sunce).

I n t i m n a  poezija otkriva pjesnika povučena u svijet samoće i pregaranja. Ta poezija pronalazi izvor u doživljaju bola zbog neostvarene ljubavi (Uveo cvet), u slutnji smrti (Elegija), u oživljavanju trenutaka sretne ljubavi u mladosti (Gospođica N.).

Vrhunac intimne poezije ostvaren je u pjesmi Ispovest. To je neposredno ispovijedanje samoće, bespomoćnosti i životne gorčine. Tako intonirana poezija ima svoje uporište u pjesnikovoj građanskoj biografiji (bolest, samoća, obiteljska tragedija).
 
Dok je u intimnoj poeziji povučen u svijet osobne patnje i razočaranja, pjesme inspirirane  r o d o lj u b n i m  (slobodarskim) motivima otkrivaju pjesnika snažnih osjećaja koji progovara borbenim tonom. Time se nastavlja tradicija rodoljubne lirike koja je dominirala u razdoblju romantizma. Kao rodoljubni pjesnik osobito se istaknuo pjesmama Glasnik slobode, Iz beležnika, Na Tičaru.
 
Energični tonovi progovaraju i u  s o c i j a l n o - s a t i r i č n i m  pjesmama, koje svjedoče o pjesnikovu zanimanju za aktualne probleme njegova vremena i sredine. Reagirao je satirom na austrofilski, nenarodni režim kralja Milana Obrenovića, na položaj obespravljena seljaka i poltronstvo režimskih ljudi. Aktualne društvene probleme svoga vremena prenosio je u svijet antičkih motiva. Iz kruga socijalno-satirične poezije izdvajaju se svojim vrijednostima pjesme Maskenbal na Rudniku, Poslanica prijatelju, U lov, Građanska vrlina.
 
U ciklusu pjesama sa  s t a r o k l a s i č n i m  motivima pjeva o slobodarskim težnjama, o ljudskom stradanju, o iščezavanju vrline, čulnoj nasladi i sl. Unošenjem antičkih motiva u srpsku poeziju Ilić je, kako ističe književna kritika, obilježio prodor Evrope u srpsku književnost, "one Evrope koja je u klasičnoj mitologiji pronašla paradigme i simbole, velike mogućnosti fantazije, koja se u antičkoj tragediji sudarila s velikim problemima ljudske prirode i u antičkoj filozofiji otkrila mišljenja koja su postala osnova cjelokupne filozofije".

U kratkom vremenskom periodu (petnaest godina) stvaralačkog rada Ilić je stvorio pjesnički opus koji obilježava jednu epohu srpskoga pjesništva. Nije stvorio golem opus, ali je unio nove sadržaje, nove oblike izražavanja i nov duh u srpsku književnost. Iz njegova cjelokupnog lirskog opusa, kao najvažnijeg dijela stvaralaštva (pisao je, osim lirskih pjesama, dramske radove u stihu i članke) progovara suptilan lirik elegičnih raspoloženja, pjesnik zaokupljen prolaznošću života i slutnjom smrti, pejzažist zagledan u maglene prostore i daljinu, čovjek prignječen tugom i osjećajem bespomoćnosti, rodoljub, humanist i poklonik ljepote.
 
Ilić je stvorio svoj književni izraz koji se doduše naslanja na tradicionalne oblike izražavanja. Iz staroklasične poezije i starije srpske lirike nasljedovao je metričke strukture, ali im je dao osobni pečat. Ilićev heksametar prilagođen je prirodi srpskog jezika, tj. zasniva se na tonskim (akcenatskim) vrijednostima srpskoga jezika. Stih njegovih pjesama progovara spontanom, neusiljenom muzikalnošću i sugestivnošću. Pjesnička mu je slika iznijansirana i emocionalno ustreptala.

Ilićeva lirika zanosi i suvremenog čitaoca svojom mekoćom, spontanošću i jednostavnošću, svojim angažiranjem u borbi protiv nehumanih odnosa u društvu, protiv tiranije i samovlade.
 
S njegovom se poezijom ujedno začinje nova, modernija senzibilnost, novo pjesničko osjećanje svijeta u srpskoj književnosti. U njegovu je stvaralaštvu, kako kaže M. Pavić, "naša poezija XIX veka ponovo u malom prošla ceo svoj razvojni put od klasicizma do simbolizma..."


Dr Dragutin Rosandić
Iz Književnost II
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #5 poslato: Decembar 31, 2010, 02:51:56 am »

*
Stihovi: Vojislav J. Ilić


SA POGLEDOM UGAŠENIM...

Sa pogledom ugasenim,
s prekrstenim rukama,
na mrtvackom odru svom
lezao sam medj' vama.

Vi ste moje bledo lice
rosnim vencem obvili,
i o mojim bolovima
sa uzdahom zborili.

Ja sam slus'o reci vase
s njinim slatkim otrovom,
i gorko sam nasmej'o se
pod mrtvackim pokrovom.



U SPOMENICU
Prijatelju Simi J. Avramoviću

Kad poteče mladost, što nas služi sada
i pokida život sve žice veselja,
kad nas borba smori i nevolja svlada,
i nestane davno mnogih prijatelja —
kad jesenji vetar s nepogodom dune,
i tajni se odjek zahori u miru,
znaj: to ječe moje pokidane strune,
to udara prošlost u srebrnu liru.
Vaskrsne li tada naše mlado doba
i doleti spomen sa veselim zvukom,
ti se blago nasmej na verima groba,
i svega se seti i omahni rukom...


1887.


"Vojislav Ilić je već poznatim formama stiha u srpskoj poeziji uspeo da kombinacijama i usavršavanjem neobično proširi registar ritmičkih mogućnosti srpske poezije kako u pogledu zvučne i ekspresivne orkestracije, rimarija, opkoračenja i strofa. Vojislavljeva velika zasluga u tom pogledu bila je u tome što je pesnički zanat, brižljivost obrade stiha i eufoničnost svoga pesničkog izraza, podigao na evropsku visinu, prevazilazeći onu poznatu aljkavost nekih ranijih pesnika u pogledu izrade stiha: skraćivanje reči, česte i nemoguće elizije vokala (sinkope i apokope), pogrešno rimovanje, povećavanje ili smanjivanje broja slogova u stihu.
U tom pogledu Vojislav Ilić je stvarno označio prekretnicu u srpskoj poeziji i postao uzoran prethodnik budućim virtuozima srpskog stiha: Dučiću i Rakiću."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #6 poslato: Decembar 31, 2010, 02:52:04 am »

**
Stihovi: Vojislav J. Ilić


ZIMSKO JUTRO
 
Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniski, trščani krov. U daljini gube se breze
I kruže vidokrug tavni.
 
U selu vlada mir. Još niko ustao nije,
A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,
Pozdravlja zimski dan — i zvučnim remeti glasom
Taj mir u času milom.

Il' kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje
I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom,
I brze mameći pse, poguren u polje žuri,
Pokriven koprenom belom.

Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase —
A sveži, jutarnji dah, proleće doline mirne, —
I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom
U gole grančice dirne…



*   *   *
SIVO, SUMORNO NEBO
 
Sivo, sumorno nebo... Sa starih ograda davno
Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže,
A dole, skrhale vetrom, po zemlji grančice leže;
Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno,
Bez života je sve.

Izgleda kao da samrt umornu prirodu steže,
I ona tiho mre...

A po kaljavom drumu, pogružen u smernoj tugi,
Ubogi sprovod se kreće. Mršavo, maleno kljuse
Lagano taljige vuče, a vrat je pružilo dugi —
I kiša dosadno sipi, i sprovod prolazi tako,
Pobožno i polako.


1886.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #7 poslato: Decembar 31, 2010, 02:52:12 am »

**
VOJISLAV J. ILIĆ


REALISTIČKA DESKRIPCIJA


Realizam Vojislava Ilića najpotpunije je izražen u njegovim deskriptivnim pesmama: Jutro, Veče, Zimsko jutro, Jesen, U poznu jesen, Zimska idila, Sivo, sumorno nebo, Jutro na Hisaru kod Leskovca. Iz naslova navedenih reprezentativnih pesama ovoga ciklusa uočljivo je pesnikovo interesovanje za jesen i zimske pejzaže ispunjene vlagom i hladnoćom i osenčene sivilom i sumorom. Sadržina, pak, otkriva seoski ambijent ispunjen ratarima, njihovom stokom, živinom i vernim psima. U Ilićevoj deskriptivnoj lirici dominiraju likovni elementi: svet oko sebe, prirodu pre svega, posmatra i vidi kao slikar hvatajući u stihove svaki detalj, svaki pokret, svetlosti i senke.


SIVO, SUMORNO NEBO

Pesma Sivo, sumorno nebo samim početkom sugeriše sumorne i mračne slike i isto takva raspoloženja. Tu je slika umiranja prirode i slika sprovoda — u samo dve strofe pesme stao je čitav svet, ali ne svet života i radosti nego svet umiranja i tuge. Slika sveta u ovoj pesmi je mračna i beznadežna.
 
Jesenji pejzaž obuhvata nebo i zemlju. Nebo je predočeno sa tri reči: "Sivo, sumorno nebo". Oba prideva sugerišu tamne tonove: SIVO je boja neba, SUMORNO ima značenje boje ali i raspoloženja. Spoj dva prideva ima izvesnu emotivnu i psihološku težinu: dok je SIVO prilično neutralno sa emotivnog aspekta, SUMORNO personificira nebo, pridaje mu svojstvo ljudskog bića pritisnutog teškim mislima — osnovno značenje ovoga prideva je u sferi emotivnog, ali je prošireno i vizuelnom predstavom (mračno, tužno, tamno lice). Sivilo i sumornost pridaju nebu izvesnu težinu — nadnosi nad zemlju mrak, pritiska živi svet. A živi svet na zemlji sastoji se samo od ladoleža i grančica. Ladolež i nije više živ, uveo je, svoje vreže je "sumorno spustio". Ladolež je na staroj ogradi, davno je uveo — spoj reči STARI i DAVNO jače naglašava nestajanje i izumiranje ladoleža. Po zemlji su "skrhane vetrom" grančice.

Slika umiranja prirode naglašena je poslednjim stihom prve strofe: "Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tamno, bez života je sve". U životu jesen označava doba bogatstva, blagodeti, plodova, imanja. Ovde je jesen uzrok umiranja i nestajanja; ona je MRAČNA (boja i zlo), ona OBARA (uzrok nesreće, zlo); i zato je sve pusto i tamno, sve je bez života. Ponavljanje reči SVE (na početku, u sredini i na kraju) ima snažnu značenjsku vrednost — prikazani su samo ladolež i grančice, ali je takvu sudbinu doživelo sve što je na zemlji.

Leksika u ovoj strofi je vrlo funkcionalna i mnogoznačna. Prime-rena je atmosferi nestajanja i umiranja. Svi pridevi (SIVO, SUMORNO, STARE, UVELI, SKRHANE, MRAČNE, PUSTO, TAMNO), osim osnovnog značenja, sadrže u sebi značenje tamnih boja i značenje emotivnih ili psiholoških stanja, ali i značenje umiranja, nestajanja. Samo su tri glagola upotrebljena (SPUSTIO, LEŽE, OBORI), ali svi označavaju kretanje ka zemlji, umiranje. Tu je i prilog DOLE da pojača taj utisak. Još dve reči u ovoj strofi zanimljive su po svom obliku. GRANČICE (ne grane — nešto jako, čvrsto, otporno) su nežne, mlade i nejake pa utoliko je veća tuga njihove sudbine. U skladu sa oblikom GRANČICE je i pridev SKRHANE (ne skršene jer ovaj oblik je isuviše snažan — Š je oštro, jako), ali ovaj oblik ima i emotivno značenje (skrhan, slomljen čovek).

Druga strofa ima dva dela: rezime slike umiranja prirode iz prve strofe i novu sliku — ubogi sprovod. Završetak prve strofe i početak druge čine jedinstvenu smisaonu celinu:

Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tamno,
Bez života je sve.
Izgleda, kao da samrt umornu prirodu steže,
I ona tiho mre...


U prvom stihu je smrt nagoveštena perifrastičnim oblikom BEZ ŽIVOTA (umesto: mrtvo), u drugom stihu je već tu. Međutim, nije upotrebljen oblik smrt (konačno nestajanje) nego samrt (umiranje, lagano nestajanje) što ima veću težinu, tim pre što samrt... steže: glagol steže izaziva osećaj gušenja, davljenja (dugo E, jako Ž). Tiho i lagano umiranje (TIHO MRE) teže je i mučnije, a mučnije je zato što je priroda UMORNA, bez snage i volje da se otme od smrti, suprotstavi joj se.

Dok je u prvoj slici predočeno umiranje prirode, u drugoj je predočen sprovod (smrt čoveka); dok je u prvoj slici umiranje lagano i mučno, u drugoj je konačna smrt. Slika sprovoda je teška i tužna: kreće se po kaljavom drumu, pogružen je i ubog, umrli je na taljigama, njih vuče maleno mršavo kljuse, sprovod se kreće polako i pobožno, pritiska ga kiša koja dosadno sipi. Oseća se ovde socijalni momenat: ubogi sprovod, mršavo maleno kljuse, taljige, — sve ukazuje da je reč o sprovodu siromaha. U poređenju sa prvom slikom, slikom umiranja prirode, ova slika je sumornija: sve je jadno, bedno i beznadežno. Dok je prva slika statična, druga je dinamična. U prvoj broj upotrebljenih glagola i njihovo značenje nameće utisak o mirovanju, mrtvilu. U drugoj je pet glagolskih oblika (KREĆE, VUČE, PRUŽILO, SIPI, PROLAZI) od kojih većina označava kretanje. Ovaj broj glagola kretanja mogao bi da navede na zaključak o živosti i dinamici slike sprovoda. Taj utisak se gubi čim se glagoli sagledaju u kontekstvu imeničkih, pridevskih, i priloških oblika. Većina od osam imeničkih oblika (DRUM, TUGA, SPROVOD, KLJUSE, TALJIGE, KIŠA) ima značenje bede, siromaštva, jada i tuge: drum umesto put, kljuse umesto konj, taljige umesto kola. Sadržina pridevskih oblika dopunjava značenje i smisao (socijalni i emotivni) upotrebljenih imenica: KALJAV, POGRUŽEN, SMERNA, UBOGI, MRŠAVO, MALENO. Takvu atmosferu i raspoloženje upotpunjuju i priloški oblici: LAGANO, DOSADNO, POLAKO, POBOŽNO. Tako deskriptivni okvir (opis prirode) zatvara sliku socijalnog stanja (bedu, nemaštinu). jedno u drugo se utapa, jedno sa drugim se sliva (ubogi sprovod, kljuse i blato).

Pesnikovo sumorno raspoloženje, izazvano nizom nepovoljnih okolnosti, najpotpunije je ovaploćeno u ovoj pesmi. Čini se da sumornije, crnje i beznadežnije slike ne može biti. Negativne emocije nisu mogle da pokolebaju pesnikovo pero da ostvari jedinstvo i sklad slike, leksičkih sredstava, osećanja, raspoloženja i ritma.


Staniša Veličković
Interpretacije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #8 poslato: Decembar 31, 2010, 04:14:31 pm »

*
Stihovi: Vojislav J. Ilić


LJUBIM TE, DUŠO!...

Sumračak pada; tišina se svija,
U milju tone vasiona sva;
Večernja zvezda treperi i sija:

Veselo sve je — samo nisam ja!
Nemir mi stisko umorene grudi,
Nesrećno srce što ljubit zna!

Kroz tiha polja srdašce mi žudi
Daleko tamo, u bajniji svet:
Da zlato svoje iza sanka budi

Uz glasak frule, uz uzdisaj klet...
Il' da joj šapne povetarcem blagim:
Ljubim te, dušo, više nego svet!



ANĐEO TUGE

Sa raspustenom kosom, pod vencem od ljubicica,
spustivsi bledjanu glavu na zvucnu srebrnu liru,
ja vidim nebesku sliku.
Sa pokidanih zica, poslednji akord zvoni.
Bozanska neka tuga svetli se sa njenog lica,
i ona suza roni.
Andjeo to je Tuge.
Po dubravama tavnim
njezina cudna pesma bolno i slatko jeci;
u njojzi ocajnik trazi utesne i mile reci,
i njima tugu goni.
Ona ga u nebo dize, dajuc' mu krioca svoja...
Muzo! Hajdemo njojzi, jer to je sestrica tvoja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #9 poslato: Decembar 31, 2010, 04:14:40 pm »

**
Stihovi: Vojislav J. Ilić


Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #10 poslato: Decembar 31, 2010, 04:14:49 pm »

**

VOJISLAV J. ILIĆ


Vojislav Ilić je od mladosti znao šta znači bolovati. Do petnaeste godine patio je od "neduga u nogama" i bio u velikoj meri vezan za sobu. Mi ne znamo tačno prirodu tog oboljenja, ali o njegovom efektu saznajemo od Ilićeva brata Dragutina: "I to je njegovu bujnu prirodu lomilo; ovaj nedug okivao je duh, zbog čega je bio primoran da svoje čežnje obuzdava trpeljivošću, a to je baš uticalo silno da se u njegovoj pesničkoj duši razvije elegično raspoloženje i sumornost."
 
Tuberkuloza se uselila u Ilićev dom i život višekratno i nepovratno: od nje su umrli pesnikova majka i brat. Oženio se Tijanom, kćerju Đure Jakšića, koja je u sebi nosila klice očeve bolesti i od koje je i sama rano umrla. Poumirala su mu i deca, jamačno od iste bolesti. Tako je Ilić podelio Zmajevu sudbinu i na isti, elegični način reagovao, na primer u pesmi posvećenoj Tijani:

Pod nama lisje šuštalo je žuto,
Kraj mene, dušo, stajala si ti;
Mirna si bila, ah, i ja sam ćut'o,
Obojim nama tužni behu sni ...


U drugoj uzdahnuo je nad pustoši u porodičnom životu:
 
A najdraže smrt je pograbila
Da se meni nikada ne vrate
...
 
Mi ne možemo sa sigurnošću utvrditi kada je Ilić i sam oboleo od tuberkuloze; svakako vrlo rano s obzirom na zaraženu sredinu i sudeći po onome kako je u mladosti izgledao. (Po Nušiću još tada je "bio slabunjav, uvek bled, upalih očiju i nerazvijenih grudi".) Prema toj pretpostavci Ilić bi pripadao onom tipu "bolešljivaca" koji su "žrtve jednog hroničnog bacilarnog stanja". Nesrećena životna egzistencija i neuredan boemski život mogli su samo ubrzati razvoj bolesti, od koje je Ilić umro mlad, u trideset četvrtoj godini.
 
U Ilićevoj poeziji jasno mogu da se razluče dve globalne orijentacije: jedna ekstravertna, upućena društvenoj i socijalnoj zajednici, i druga intravertna, okrenuta unutrašnjem pesnikovom biću i njegovim fikcijama. Postoje mnogi prihvatljivi i u literaturi prihvaćeni razlozi za takav smer Ilićeve poezije, i svi se uglavnom svode na konstataciju da su se u Ilićevu pesništvu neprekidno smenjivale dve osnovne tendencije: jedna koja se suprotstavljala društvenopolitičkim anomalijama, i negirajući ih, pretpostavljala mogućnost njihovog prevazilaženja, ili je pokušavala da afirmiše jedan opštenacionalni ideal; i druga, — kada se pesniku učinilo da su svi napori uzaludni i iluzorni, — koja je predstavljala bekstvo u prošlost, prirodu, u reminiscencije, i manifestovala se kao svođenje sumornog bilansa. Prva tendencija Iliću je nametala satiričnu i patriotsku poeziju, druga ga je vukla u elegiju. Prilikom ocenjivanja kvaliteta Ilićeve poezije velika prednost se, s razlogom, daje drugoj tendenciji.
 
Svemu ovome nema se ništa oduzeti, ali se može dodati pitanje koje nas interesuje: koliko se i tuberkuloza javlja kao jedna od odrednica Ilićeve poezije.
 
Mi tu odrednicu, pre svega, vidimo u tzv. introverznim motivima. Jedna od najčešćih propratnih pojava ove bolesti je pojačana oklonost prema sanjarenju i razmišljanju. Najbrojnije i najbolje Ilićeve pesme upravo su plod te oklonosti. Tu bi spadale mnoge Ilićeve pesme o prošlosti. Okretanje glave od sadašnjice može da bude i nezadovoljstvo savremenim društvenim i međuljudskim odnosima, i u Ilićavom slučaju velikim delom to i jeste, ali nije samo to. Beg u prošlost značio je i pokušaj bekstva od bolesti koja je odvela u smrt njegovu porodicu a i njemu samom ugrožavala život. Da Ilićeve pesme ove vrste nisu inspirisane samo težnjom da se jedno nezadovoljavajuće socijalnopolitičko stanje (sadašnje) zameni drugim, zamišljenim, boljim (prošlim), dokaz je što Ilić nije ni u prošlosti nalazio spokojno utočište: ličio je na čoveka koji beži od svoje senke ali nikako ne može od nje da utekne. On je jedan od retkih naših pesnika koji nije idealizovao prošlost: Nioba, Tibulo, Ovidije, Korintska hetera, Mramorni ubica, Pećina na Rudniku, — da pomenemo samo najpoznatije, — odzvanjaju tragikom ljudi koji su žrtve bogova, svetine, tiranije, ratova, plemenitih ideala i gnusnih zločina. To osnovno osećanje sumora i u minulom nisu mogle da ublaže ni vedrije slike u stilu romansi Ljubavna trka i Don Nunec i dona Klara jer su bile samo povremena i kratkotrajna razbibriga: natkriljivala ih je košmarska vizija iz Himne vekova i zamračivali je gorki stihovi iz Moje muze:

Život je orgija gnusna nad kojom bez traga leti
Za vekom mračni vek.


Ovakva pesimistička uopštavanja pesnik je činio nazirući pred sobom neizvestan i kratak vek za sopstveni život; nekoliko decenija kasnije drugi jedan pesnik-bolnik, Drainac, napisaće stih koji objašnjava i Ilićev slučaj: "Svet nije ništa kad čovek tako rano propljuje krv."

I Ilićeva povremena maštanja o budućnosti završavala su se u Poslednjem danu priviđanjem vasionske kataklizme u kojoj zauvek iščezava Zemlja i čovečanstvo:
 
Ah, sudni osviće dan. U divljem užasu svome,
Svirepe čekahu zveri i ljudi čekahu sunce
A mračno dolazi podne — i nebom zvezdanim samo
Treptanje strašnije biva; početak tiho se ljulja.
I tama zavlada adska...


"Posle mene i potop!" — govorio je lakomisleni francuski kralj nastojeći da iz života sve izvuče; naš pesnik je slikom o propasti Zemlje hteo da uteši sebe za ove što mu je u životu zakinuto i što će mu se i sam konac života prekinuti: otuda opšta katastrofa nije iza njega nego pred njim, kao da treba da pretekne ličnu, smrt, pa je razumljivo što u pesmi preovlađuju glagolski oblici koji obeležavaju blisku budućnost.
 
Kao da je Ilić uranjao u prošlost i upirao pogled u budućnost sa jednom podsveonom željom, svojstvenom grudobolnima i uopšte bolesnima: da nađe potvrdu kako život ni u prošlosti ni u budućnosti mnogo ne vredi — i da ga zato ne treba mnogo ni žaliti. To obezvređivanje života je nasušna psihološka potreba ljudi koji slute smrt. Otuda su u Ilićevim pesmama toliko prisutni simboli "cveća zaborava", kao što su ruine, pavit, kupina, mahovina, i stalno osećanje prolaznosti života. Tu je misao o proticanju vremena u prošlosti samo psihološka projekcija o kratkotrajnosti vlastitog života, i zato pesnik često ponavlja:
 
Mladost i život san je, san!...
Tuga i radost — sve je san!...


Ta stalna potreba za "svođenjem računa" i za samoubeđivanjem da je život ništavan, što je u stvari potreba za ohrabrenjem i pomirenjem sa smrću, dovodila je Ilića do poznatih pesimističkih zaključaka u Ispovesti, u kojima dominiraju reči ništa i ništavo, nikad tako crne i toliko isticane od vremena Sterijinog Davorja:
 
Ja ništa više ne verujem, ništa!
Il' bolje reći: ja verujem sve!
— — — — — — — — — — — —
Za mene život ništava je senka,
Za mene život otrovan je cvet.
— — — — — — — — — — — —
Pogledaj napred — ne vidi se ništa,
Pogledaj natrag — ništavo je sve.

 
Pesnikova opsesija smrću avetinjski izbija iz pesama sa motivima iz prošlosti i sadašnjosti. U Himni vekova ona se pretvara u stravični simbol umiranja koje je jedina potvrda postojanja i življenja:
 
Ne znam je l' na snu samo ili zbilja odlazim često
u čudan predeo neki (...)
— — — — — — — — — — — —
I ja, umoran teško sa daljnja nekakva puta,
Na pustu obalu sedam. I tada pored mene
Mrtvački prolazi sprovod u nemom svečanom  hodu.
A maske na licu nose i ljudi, i deca, i žene.
Odakle dolaze oni? I kuda večito grede
Taj sprovod s pesmama groznim?
I koga odnose oni u krilo večnosti sede
U večerima poznim?

 
Ilić je ponekad u idili tražio duhovno okrepljenje i zdravlje, recimo u Zimskoj idili, Zimskom jutru, Večeri, ali tu privremenu ravnotežu i spokoj remetilo je satanoko cerekanje smrti koje je razbijalo iluzije i opominjalo, kao u Poslednjem gostu. Prvi deo ove pesme je idilični opis krčme: napolju je kišna i ponoćna tama, unutra toplo i tiho, sa krčmarom koji drema sa knjigom u ruci, u koju je svakako beležio dugovanja svojih gostiju. Idila se gorko-sarkastično i naglo pretvara u baladu: ulazi nezvani gost, "Samrt ledena", i koštunjavom rukom ispisuje u knjizi svoje ime. Nesrećni krčmar se pretvara u dužnika koji neodožno mora da plati dug neočekivanom poveriocu. Opis na kraju pesme dobija novu dimenziju — zvižduk vetra pretvara se u opelo:
 
(...) Vetar je sa vlažnom rukom
Tresao prozore mutne i teška hrastova vrata
Zviždući kroz praznu krčmu sumornim i strašnim zvukom.

 
Pada u oči da je Ilić, koji je rođen u gradu i znatan deo života proveo po kancelarijama i zadimljenim kafanama beogradskim, mnogo i rado pevao o prirodi. Stoji objašnjenje da su mnogi pesnici, pa i obični smrtnici, ogorčeni na društvo i ljude, nalazili pribežište u prirodi. Pored toga, Ilić kao da je u njoj tražio i lek i okrepljenje pevajući u pesmi Pod pokrovom snežnim:

Ali pesma moja pod težinom jada
Još proleće čeka, veselju se nada,
I razvija let —

Kao živa klica pod lavinom snežnom
Što lagano klija pod stabljikom nežnom
I postaje cvet.


Dočaravao je Ilić sebi i belinu snega, i prolećno zelenilo, i blagost letnje večeri, i zlato rane jeseni, ali su najupečatljivije njegove pesme u kojima slika mrtvilo poznojesenje prirode: sivo, sumorno nebo, guste slojeve magle, vlažni do, gavranov krik, vetar koji sumorno zviždi kroz crna i pusta polja, kišu koja dosadno sipi, ubogi mrtvački sprovod:

Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno,
Bez života je sve:
Izgleda kao da samrt umornu prirodu steže,
I ona tiho mre...


Ako je pejzaž jedno duševno stanje, onda su Ilićevi opisi jesenje prirode transpozicija bolesnog pesnika, njegovog sumora i potištenosti. Otuda nam postaje jasno zašto on bira olovne boje, vidi uveli ladolež i čuje zvuk zvona koji objavljuje smrt: jesen je za njega očiti simbol umiranja. To potvrđuju i pesme u kojima on peva i o sebi:

Tromo i mirno teku časi,
Mladost se gubi, gine sve,
Sumorna jesen život gasi,
I život, mladost, sve to mre...
               
                (Gospođici N.)
Svuda pustoš i dosada
Caruje i vlada, Niti srce štogod želi,
Nit' se čemu nada.
Rasejano pogled bludi,

Tromo idu časi,
Iz daljine zvono gudi,
Razležu se glasi —
Odjekuju nadaleko ...
Mora da je umro neko.

                (Sumoran dan)

Za razliku od Jakšića, koji, gubeći jedne ideale, stremi ka drugima kao putokazima u životu, — Ilić je često postajao brodolomnik ostajući "bez krme i nade".
 
No nije sva Ilićeva poezija takva, setna i beznadežna. On ima i podosta suprotnih pesama, vedrih, kliktavih, anakreonskih, čak i pravih ditiramba. Na primer:
 
Što ja tužim? Što ja venem?
Što da plačem ja?
Kad mi srce tako lepo
Uživati zna.

                (Pesma)
 
Veselo druzi! Naša ćud
Veselje nama gradi.
Bezbrižni Bahus, živ i lud,
Gde grožđe svoje sladi,
Naravstven nektar, prekor strog,
S dosadom nek se bace;
Uklon'te, dakle, s mesta tog
I vodu i mudrace.

                (Na veselju)
 
Bezbrižno i milo dete, podigni vitice svoje...
Kako si čupava strašno! Ah, tvoje usnice rujne
I strasno, vatreno oko, i grudi sveže i bujne,
Vesele oko moje.

                 (Ciganče)
 
Takva euforična raspoloženja, koja se naizmenično smenjuju sa melanholičnim, veoma su karakteristična za tuberkulozne bolesnike. Indikativno je da nastanak pesama i jedne i druge vrste deli veoma kratak vremenski razmak, što samo potvrđuje kolebljivost Ilićevih osećanja — od jedne krajnosti do druge. Otprilike kao što raste i pada živin stub kojim se meri telesna temperatura bolesnikova ili kao što se smenjuju vedri i oblačni dani koji utiču na njegovo raspoloženje.

Ako bismo tražili osnovno, više-manje konstantno i kontinuirano osećanje u Ilićevoj poeziji, onda to ne bi toliko bio ni revolt zbog društvenih nepravdi i političkih neprilika, ni pesimietičko očajanje pred nerazrešivim opšteljudskim enigmama, ni opijenost prirodnim lepotama i životnim slastima, ni rodoljubivi zanos, već je to svojevrsna seta, lelujava kao jesenja magla, tiha kao predvečernji mir, neodređena kao prigušene sutonske boje; ispod svega o čemu peva, stalan i nečujan protok vremena, i iza svega jedva čujan, vrlo diskretan pesnikov uzdah zbog prolaznoeti. Pesnik ponekad to osećanje naziva tugom, čak i "slatkom tugom", ali se ono, i kad ga ne imenuje, upliće u skoro svaki motiv kao bršljan u njegovim pesmama: zasvetluca kao večernji odblesak sa bakarnih šlemova "ahajskih četa" pred Trojom, zatreperi kao "večernjeg zvona glas", odjekne kao "opusteli, tihi do", pohrli za "studenim vetrom sa uvelim lišćem", veje kao tišina "sa prastarih gora", uzmiče za koji trenutak kao što "u dalji gube se brezi" ... Takvom elegičnom osećanju Ilić je nesvesno prilagođavao i rečnik, i sliku, i ritam, zapadajući (pri tom u monotoniju, ali je u Poslanici prijatelju otkrio nepresušni izvor iz koga je ono proisticalo:
 
Prijatelju, tako isto mojim grud'ma pustoš vlada,
I na moje bledo čelo hladna tako senka pada.
Ja uveče dižem pehar i nazdravljam njime zori,
Dah studeni da odagnam, dah koji mi dušu mori,
Ispred koga svetla radost i nebeska gine nada
Kao cveće koje vene kad studena jesen vlada.

Da, jesen se približuje... Na vrtove mojih dana
Magluština tiho pada, jer dolazi jesen rana.
Ovaj hladni, čudni vetar što mi dušu provejava,
To je vesnik koji javlja da dolazi jesen rana...


Razne varijante ovoga osnovnog osećanja naći ćemo, bez obzira na formu i stil kojim je izraženo, kod mnogih pisaca grudobolnika kako u našoj tako i u stranim literaturama, jer svi oni, ma gde živeli, "slični su belim krinovima na peskovitoj obali Sredozemnog mora (...) Oni niču u pesku i hrani ih magla".
 
Obično se Ilić, za razliku od ranijih romantičara, kvalifikuje kao pesnik koji je negovao "bestrasnu" i "bezličnu" poeziju, i pri tom se polazi od činjenice da je Ilić malo pevao o sebi, da nije bilo sklon hiperbolisanju i da se najčešće služio diskripcijom. Međutim to svođenje subjektivnog elementa u Ilićevoj poeziji na minimum dosta je proizvoljno: Ilić je u stvari bio veliki sanjar — veći nego mnogi naši romantičari. I za njega važi ono što je jednom rečeno za mnoge tuberkulozne velikane svetske literature, — da je patio od "bolesti za beskrajnim". Uostalom to govore i njegovi stihovi:
 
Moja duša od detinjskih dana
Stremila je u burnome letu
U predele zanošljivih strana
Nekom čudnom, nepoznatom svetu,
Gde radošću sve živo miriše
I večitom harmonijom diše.

                (Mojim prijateljima)
 
A ja snivam, ja se gubim
u zahlađu senke njene,
I svetove duhom ljubim
Nepoznate, neviđene...

                (Elegija)
 
Kao i svi pesnici te vrste on je, prebijajući se od Turn-Severina do Prištine u potrazi za uhlebljem, boreći se sa apsolutizmom i primitivizmom u zaostaloj zemlji, sa bolešću i sa porodičnom tragedijom u sebi, pa čak i

ispijajući "serije polića sa šljivovicom" u Dardanelima, kako ga je zapamtio Skerlić, — stvarao rojeve maštovitih slika o staroj Grčkoj i Rimu, o Dalekom istoku, o srbijanskoj prirodi, o bitkama i porazima, o pesnicima i državnicima, o tiranima i žrtvama. Ilićeva deskriptivnost nema kao cilj parnasovačku slikovitost već dočaravanje određenog štimunga; da slika služi štimungu dokaz je i to što se opisi u pesmama često ponavljaju jer ih inspiriše određen (ograničen) broj karakterietičnih nastrojenja pesnikovih. I još jedna potvrda: i ritam pesama podređen je osećanju; ako se, prilikom umetničkog recitovanja, prenebregnu reči i smisao, i sluša se samo zvuk, doživeće se bez pogreške skala pesnikovih raspoloženja, u kojoj dominiraju melanholični tonovi. Prividno objektivirana izborom motiva i zamaskirana poetekim postupkom, Ilićeva poezija sadrži i dosta ličnoga, — i bolest od koje je bolovao umnogome je pojačavala te lične akcente u njegovoj poeziji. Druga je stvar što je Ilić bio suptilniji umetnik od svojih prethodnika i diskretnije je od njih izražavao svoja osećanja. Deleći, na primer, sudbinu Branka Radičevića, Ilić je osećao i isti bol što će mnoge emocije biti pokopane sa smrću ne ugledavši sveta kao pesme, ali dok Radičević taj bol izražava eksplicitno, kao neposredni vapaj, Ilić to čini slikovitije, produhovljenije i smirenije:
 
Iz mraka, iz neba, iz zemlje, izviru čudesne priče,
Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri... Jedan se cereka ludo, a jedan očajno kliče,
Kao duhovi zli...
No ja ih razumem lepo.
To nisu nečiste seni,
No moje nemirne duše neispevani jad.
Oni se otimlju burno i svu noć pevaju meni
Kroz opusteli sad.

 
I inače, Ilić je pred kraj života, u nekoliko navrata, iskazivao oproštajno-melanholični odnos prema svojoj poeziji i umetnosti uopšte, — isto onako kao što je to činio i prema životu. Sam momenat kada su ove pesme ispevane neminovno je uticao na potenciranje subjektivnog tona i osnovnog sumornog raspoloženja u njima. Tako je u najličnijoj, najlirskijoj Ilićevoj pesmi, Elegiji na razvalinama kule Severove:
 
I sve je propalo redom: zavičaj, ljubav i druzi,
Pa i toplina želja, i vera, pa i nad.
I ja sam ostao samac. O pojte pesmu o tuzi,
Smrtno je moje telo razoren, prazan grad.
— — — — — — — — — — — —
(...) O pojte pesmu o tuzi,
Od suve, samrtne žege usamljen istočnik brane.

 
U pesmi Mojoj muzi Ilić pravi paralelizam između života koji ga je inspirisao i svoje poezije, priznajući pri tom kako je verovao da poezija može uticati na život, ili bar da može obezbediti utočište od rugoba savremenosti bekstvom u prošlost, — ali na kraju priznaje nemoć poezije i kapitulaciju pred ružn1im i zlim kao životnim konstantama i u sadašnjici i u prošlosti:
 
Spustivši klonulu glavu na svoje umorne ruke,
Na razvalinama duha ja nađoh izvore tuge:
No gluvi na reči tvoje, ne čuše nebeske zvuke
Ni vlasnici ni sluge.
— — — — — — — — — — — —
I sad ne tužim više. Zastor je podignut sveti,
I kip Saisa drevnog obnažen sad je tek:
Život je orgija gnusna, nad kojom bez traga leti
Za vekom mračni vek.


No Ilić nije samo optuživao život: u Mramornom ubici uputiće prekor i umetnosti, koja daruje lepotu ali ubija stvaraoca, kao što u pesmi statua "najlepše žene" ispija dušu nesrećnom vajaru:
 
"Tvoj život rad' mene beše. I ti ćeš umreti sada,
Jer ja sam čarobni leptir, a ti si čaura bio..."


Mada ispevana u baladičnoj formi, ova pesma otkriva dosta i od Ilićeve intimnosti. Suviše se olako tvrdi da je Ilić lako pisao: svedočenje nekih očevidaca kako su se brzo nizali stihovi ispod njegovog pera — ne mora da znači da je pesma tako brzo nastajala, i bez prethodnih porođajnih muka. Uostalom iz Mramornog ubice vidi se iz kakvih se sve nemira i duševnog haosa tragičnog Silvija raćalo njegovo životno delo, a iz pesme Kad se ugasi sunce — koliko su Ilića mučili nenapisani stihovi: sigurno je da su napisani doprinosili bržem sagorevanju njegovog ionako kratkog veka.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #11 poslato: Mart 14, 2011, 09:23:00 pm »

**
nastavak

Mnogo subjektivnije je intonirana pesma Nioba. Dok je ranije, na primer u Tibulu, Ilića isključivo interesovao efekat lepote, koja, kao uobličeno delo, deluje onim što objektivno znači i zrači, u Niobi provlači misao da delo živi umetnikovim životom, da pleni njegovim osećanjima — i da u umetnosti nema opštih motiva jer svaki takav motiv služi umetniku samo kao povod da izrazi svoje emocije. Formalno podređena mitološkom motivu o tragičnoj sudbini tebanske kraljice, kojoj Apolon i Artemida poubijaju sve sinove i kćeri, antička statua "plačne" Niobe ne kazuje, po Iliću, samo "beskrajnu tugu nesrećne i bolne majke", već, pre svega, bol nepoznatog umetnika "što svoju opeva tugu, i tuč ožive sobom". Po mitologiji Niobin otac je Tantal, po Iliću umetnik je otac njene statue: između "žalosne jelinske bajke" i "statue tučne" postoji samo prividna, nominalna sličnost, a u suštini su to dve različite ljudske sadržine i dva posebna umetnička kvaliteta. Najsubjektivnije je obojena završna strofa pesme: pesnikova pretpostavka da je statua poslednje, predsmrtno delo umetnikovo — i pesnikovo saosećanje, skoro identifikovanje sa onim što je doživljavao umetnik opraštajući se sa životom i umetnošću:
 
A granje treperi mirno ... Ja snove čudesne snujem
I teško jecanje neko u vrtu daleko čujem.
O, plači, statuo tučna! Jer on je u tebi gled'o
Poslednje, možda, čedo.

 
Suviše je tih poslednjih godina života Ilić bio zaokupljen sobom da bi mogao pevati "bezlične" pesme, i suviše je bila ugrožena njegova egzistencija i od ljudi i od bacila da bi mnogo pevao; i kad je to činio, mahom je to bilo "jecanje bono". Njegova lira, kao u pesmi Dosada, magla i tama..., znala je samo za tužne tonove; i kad je hteo drukčije, ona je otkazivala poslušnost:
 
Ja gnevno potresoh lirom. I svetla vaskrsnu mladost,
I s njome propala vera u borbi i u zlu,
I žice pukoše jasno — i neka očajna sladost
Dušu mi prožma svu.

 
Poslednja Ilićeva pesma, Sa pogledom ugašenim, jeste odustajanje od svih bekstava i iluzija, crno-humorni podsmeh zakasneloj i suvišnoj ljudskoj bolećivosti i direktno suočavanje sa vlastitom bliskom smrću; pesnik vidi sebe na mrtvačkom odru:

Vi ste moje bledo lice
Rosnim vencem obvili,
I o mojim bolovima
Sa uzdahom govorili.

Ja sam sluš'o reči vaše
S njinim slatkim otrovom,
I gorko sam nasmej'o se
Pod mrtvačkim pokrovom.

 
Poslednjih godina postoji tendencija nekih istraživača da se Ilićeva poezija iz zadnjeg perioda njegova stvaranja na neki način, posredno ili neposredno, poveže sa modernim pesništvom na Zapadu, naročito sa simbolizmom.1 Ma koliko takva teza bila primamljiva i pogodna za uspostavljanje kontinuiteta između Ilića s jedne strane i srpske "moderne" s početka XX veka i zapadnjačkog uticaja s druge strane, ona se više zasniva na domišljanju nego na dokazivanju. Objašnjenje za izvesnu evoluciju Ilićeve poezije treba tražiti na drugoj strani. Ilić je, poslednjih godina života, dogorevao kao čovek i sazrevao kao pesnik — i Kohovi bacili su uticajnije delovali na njegovu poeziju nego pesničke škole za koje, po svoj prilici, nije ni znao. Izvesnije je da je bolest Ilićevu poeziju činila spirituelnijom i suptilnijom. Tada su nastale njegove pesme Zapušteni istočnik, Kleon i njegov učenik, Kada se ugasi sunce..., koje se, sa još nekima, uzimaju za ilustraciju nove, simbolističke etape Ilićeve poezije. Pri tome ne bi trebalo gubiti iz vida da je Ilić oduvek negovao opisnu poeziju i da ta poezija, kad više kad manje, — po pesnikovoj ćudi ili bez njegove volje, — inklinira simbolizmu; čak i kad nije tako, takvom je mogu shvatiti čitaoci. Zašto bi, recimo, Ilićeve pesme Grm, Himna vekova, Poslednji dan, Anđeo tuge, Nioba, Poslednji gost, pa čak i Sivo, sumorno nebo ... i tolike druge, ispevane ranije, bile manje simbolične nego ove iz zadnjeg perioda? U tome periodu, kada su, sluteći "prizrak smrti", pesnikova čula postala izoštrenija a njegova mašta grozničavija, i kada realne stvari stiču drukčiji smisao a čitav život izgleda kao privid, — prirodno je što je njegova dotadašnja pretežno deskriptivno-veristička poezija postajala subjektivnija, dobijala gušći podtekst i košmarski nemir. Ne verujemo da se tada uopšte "pred Ilićem postavila mučna umetnička dilema: kojim putem krenuti dalje?" jer je put do groba bio veoma kratak a pesnik suviše zaokupljen drugim, egzistencijalnim dilemama. Mada, za razliku od Živkovića, isključuje mogućnost Ilićeva neposrednog doticaja sa francuskim simbolizmom, pa samim tim i direktnog uticaja, M. Pavić konstruiše tezu koja se, u krajnjoj liniji, dodiruje sa Živkovićevom, naime da je Ilić "snažnom pesničkom intuicijom osetio opšta stremljenja u evropokom pesništvu svoga doba" i da je "na ovoj način osetio i ona rešenja i putove u pesništvu koji su posle parnasizma vodili ka simbolizmu". Čak prihvata i potencira prisustvo "rekvizita cveća zla" i bodlerovskog spleen-a" u Ilićevoj poeziji, i dok Živković svoju hipotezu iznosi u jednom članku, i u jednoj inače dobroj knjizi, dotle Pavić ove teze zastupa u trima knjigama posvećenim Iliću proglašujući ih "za uopšte usvojene i u međuvremenu proverene činjenice". Mi ćemo se na te "činjenice" osvrnuti kasnije, a sada se zadržavamo samo na jednoj: baš primeri koje Pavić navodi pozivajući se na pesnikove izjave (akustičke haluninacije, preterana razdražljivost, averzija prema određenoj boji itd.) — potvrđuju da je reč o jednom specifičnom psihološkom stanju i upućuju na razbuktalu bolest kao uzrok, a samim tim i na izvor za objašnjenje izvesne modifikacije Ilićeve poezije uključujući tu i "subjektivizaciju" te poezije.

Prilika je da se ovde ukaže na posebnu psihološku predispoziciju bolesnih pisaca za stvaranjem specifičnag izraza koji se uopšteno i uslovno može tretirati kao simbolistički. Tada se život sužava i zgušnjava u jedan broj vizija koje za takvog pisca imaju izuzetan značaj i značenje; pri tom ne samo da smrt za petama nagoni pisca da se grozničavo koncentriše na određene motive, već budi u njemu i iracianalno-mistična raspoloženja, te je sklon da u pojedinim svakidašnjim stvarima i pojavama vidi tajanstvena znamenja. Psihološki, taj proces počinje kao u poznoj Brankovoj pesmi Radost i žalost:
 
Što se nija tako brsno granje?
Što me gleda drvo žalostivo?
Okle žubor i to uzdisanje,
Da mi strepi, puca srce živo?
 
A ta zvona što sad udariše
Strašna li su, vas mi svet se muti!
Oh, strahotna taka još ne biše!
Bože, bože, na što l' mi se sluti?


Kod pojedinih pisaca proces teče do konačnog uobličenja onoga što "se sluti"; najčešće to je, više-manje, realistička slika koja, tek

kao celina, dobija simbolistički nimbus, onaj dučićevski "pramen tajanstvene magle". Takav je slučaj sa Grčićevim Mozaikom, sa Ilićevim poslednjim pesmama (ali ne i samo sa njima!), sa Lazarevićevim Vetrom, sa nekim Di-sovim pesmama. Svi ovi primeri, sem poslednjeg, ne mogu se, razume se, vezivati za simbolizam kao književnaistorijsku kategoriju jer nisu to ne samo vremenski već ni suštinski: ma koliko u njima postojala objektivirana simbolička slika, ona uvek ima duboko subjektivni podtekst, — a po Živkoviću je, inače, "impersonalnost" jedna od odlika izvornog simbalizma. Uz gornje Radičevićeve stihove mogu se, kao paralelni, navesti Ilićevi iz pesme Dosada, magla i tama... — samo sa tom prividnom razlikom što Radičević upućuje pitanja u vezi sa prirodom oko sebe, a Ilić svojoj "zvučnoj liri", dakle samome sebi; inače ista je jeza na klackalici između života i smrti:
 
(...) Šta znači jecanje bono?
I onaj sumorni usklik i slatki onaj nad,
Što u akordu jednom, k'o tajno nekakvo zvono,
I sumnji i veri izraza daje sad?

 
Da proverimo tu pretpostavku na jednom primeru koji se baš uzima kao potvrda za novu, simbolističku fazu u razvoju Ilićeva pesništva. Ilić je u Elegiji na razvalinama kule Severove upoređivao sebe i Severov grad: nekada je u tome "tvrdom stanu" bujao život, kao što je i pesnik bio pun vere i zanosa; vremenom grad se pretvorio u ruševine, kao što je i pesnik doživljavao ruiniranje svoje ličnosti i slom svojih ideala ("Smrtno je moje telo razoren, prazan grad"). Isti paralelizam imamo i u pesmi Zapušteni istočnik, o kojoj će upravo biti reči. Ranije je iz istočnika tekao bujan mlaz sveže i bistre vode, široko se razlivao i oživljavao čitav pejzaž, kao što je i pesnik, dok je bio mlad (i zdrav!), drugim očima gledao svet i drukčijim srcem osećao život:
 
I vali životnih sila
Prelivahu se tada iz moje mlađane duše
Prostrano, široko, voljno, kroz mesta beskrajno mila,
Gde vetrić, premiruć čisto, toplinom ljubavi duše.

 
Međutim vreme je isušilo istočnik i opustošilo čitav pejzaž, kao što je i pesnik postao drukčiji nego što je nekada bio. Pesma, dakle, nije opisna u onom smislu kao što su neke ranije Ilićeve pesme, jer je pejzaž ovde očito pomoćno sredstvo za razotkrivanje pesnikovog intimiteta, — u pravom smislu pejzaž je "jedno duševno stanje". Treba obratiti pažnju na početak i završetak peome. U početnim stihovima pesnik opisuje razoren istočnik koji je presušio i ističe sliku kruške nad njime:
 
Suva, kržljava kruška, ko crna ogromna ruka,
Sumorno nad njime stoji. I krive njezine grane,
Nakazno pružene gore, ko izraz paklenih muka,
Od suve, samrtne žege usamljen istočnik brane.

 
Ti stihovi su, na prvi pogled, objektivirana slika nečega što je izvan pesnikova bića: kao da je nju dočaralo jedino njegovo čulo vida. Slika, dakle, sugeriše misao o prolaznosti i uzaludnosti da se zaustavi ono što je osuđeno na propast; brani se nešto što se očito ne može više odbraniti: suva kruška bi htela da zaštiti isušeni istočnik od "samrtne žege". Navedena strofa, sama za sebe, mogla bi se uzeti kao primer simbolističkog stila. Međutim završni stihovi, skoro istovetni sa već citiranim, ističu paralelizam između istočnika i pesnika, i potenciraju subjektivnu osnovu čitave pesme; treba dakle uočiti minimalnu ali suštinsku razliku između gornjih i ovih stihova:

Suva, kržljava kruška, ko crna ogromna ruka,
Sumorno nada mnom stoji. I krive njezine grane
Nakazno pružene strše s izrazom paklenih muka,
Ko da me poslednjom snagom od misli očajnih brane.


Vizuelni efekti i stilska struktura čitave pesme podređeni su psihološko-emocionalnom stanju pesnikovom, koje, u vidu gradacije, ide od melanholičnog sećanja na prošlost do osećanja beznađa u sadašnjici. Najreljefnije mesto u pesmi je slika kruške; ona više deluje utvarno nego stvarno; ima se utisak kao da su u nju grazničavo transponovane pesnikova jeza i nemoć pred nečim strašnim što neminovno dolazi, i svaka pojedinost pojačava taj utisak ("suva, kržljava", "ko crna ogromna ruka", sa granama što "nakazno pružene strše ko izraz paklenih muka"). Kao da je u podtekstu i ove slike, i cele pesme, naslućivanje smrti i strah od nje; uostalom i sam pesnik kaže da mu se čini kao da ga kruškine grane "poslednjom snagom od misli očajnih brane".
 
Kakve su "misli očajne" morile pesnika poslednjih godina života, ilustruje "poslednji san Vojislava Ilića", koji je 1922. godine saopštio njegov brat Dragutin. Bez obzira da li je u svemu tačan i koliko je naknadno stilizovan, taj san je karakterističan za pesnikovo predosećanje smrti, koje je, prema tom svedočanstvu, trajalo punih pet godina. (Sanjao je, navodno, Ilić da silazi "niz pet mramornih stepenika" u neki podrum i da tamo nalazi nadgrobni spomenik, na kome nikako nije mogao pročitati pokojnikovo ime. Svake godine ponavljao se isti san, ali je svaki put stepenika bilo za jedan manje; pete je uspeo da na spomeniku pročita svoje ime — i uskoro je umro.) Odnos između pesnikova zdravstvenog stanja tih godina i osećanja koja su se pretakala u poeziju, još bolje i pouzdanije pokazuju njegovi stihovi, na primer ovi:
 
Dosada, magla i tama... Na slaba kolena svoja
Ja zvučnu uzimljem liru, i svojom umornom rukom
Dodirnuh srebrne žice. I lira zagrmi moja
Očajnim i strašnim zvukom.


Izlišno je, u traganjima za izvorima Ilićevog poetskog nadahnuća i stila u njegovoj završnoj fazi, vući za rukav fizički i psihički skrhanog pesnika i silom mu okretati "klonulu glavu" prema Francuskoj — kada su se ti izvori nalazili u njemu samom. Suviše su i sve analogije koje se pri tom prave jer sugeriraju misao da svaka poetska inovacija mora da se ravna prema velikim svetskim literaturama, kao osnovnoj meri i nezaobilaznom merilu, i da se satelitski uključuje u njihove orbite, a, sem toga, ove analogije su i suštinski pogrešne jer istim terminima imenuju posve različite pojave, u ovakom slučaju pojave koje imaju razne uzroke nastanka i različite vidove ispoljavanja, a hoće se da se na silu boga podvedu pod jedan zajednički imenitelj. A ne mogu se podvesti jer je, na primer, "bodlerovski spleen" osećanje zasićenosti životom velikog pesnika i velikog sladakusca, čija rafiniranost u življenju ide do morbidnosti a u umetnosti do bizarnosti, i koji nastoji da "užasnu pustinju dosade" prevaziđe survavanjem na "dno nepoznatog" da bi našao "novo", makar to bio "pakao ili nebo", — a ilićevska "dosada, magla i tama" i "pustoš i dosada" je zlovolja i apatija grudobolnika, koji baš oseća strah od "nepoznatog"; materijalno obezbeđeni Bodler je artistički kultivisao i uzdizao do kulta "cveće zla" ("užas od života — ekstaza pred životom"), — opsednut i izmrcvaren nevoljama i bolešću, Ilić je na svakom koraku susretao korov i trnje, koje je slobodno đikalo na beogradskom bunjištu, i osećajući odurne mirise i bolne ubode, proklinjao život što je takav (još 1883. pevao je: "Za mene život otrovan je cvet"). Nasuprot francuskim simbolistima, pesnicima velegrada, koji nisu mnogo marili za prirodu i protivnicima sentimentalnosti i intimiziranja u poeziji, — stoje Ilićeve poslednje pesme, od kojih skoro nijedna nije bez pejzaža, i skoro svaka od njih ima ispovedni, naglašeno emocionalni ton (Dosada, magla i tama, Mojoj muzi, Himna vekova, Nioba, Elegija na razvalinama kule Severove, Zapušteni istočnik, Kad se ugasi Sunce...); simbolisti su stvarali pesme pomoću intuicije, — Ilićeve su plod neposredne inspiracije. Ilićeva leksika u ovim pesmama na koju se poziva Pavić ("razvrat, smradni grob, razvaline duha, gruba sokačka luda, grobovski vetar, misli paklene, mrtvački sprovod s pesmama groznim, grobni san, bludnice žene, čardaci kao skeleti strašni, srce bačeno na gradski prljavi bazar, kržljava kruška i njene krive grane nakazno pružene uvis, mrtvački odar, mrtvački pokrov, mir mrtvački"), — nije bodlerovsko "cveće zla", koje je "počelo da klija i u Ilićevom vrtu", već je cveće smrti, koje je u peonikovim grudima davno posejala "žuta gošća". Uopšte, osnovna slabost svih tih analogija između Ilićeve "simbolističke faze" i francuskog simbolizma jeste u tome što one skoro isključivo manipulišu formom poslednjih Ilićevih pesama, i na osnovu nekih njenih elemenata, poglavito leksičko-muzičkih, koje apstrahuju od sadržine dajući im prenaglašen značaj i pridajući im proizvoljno značenje, — izvode zaključak da se Ilić "u poslelnjem uzletu još jednom upustio u obnavljanje svoje poetike, ovoga puta radikalnije nego ikad ranije" i da se "otisnuo u svet simbola u istom trenutku kada su ga u Francuskoj osvajali simbolisti". Pri tom ih je očito zavodila koincidencija "trenutka" pojave ovih Ilićevih pesama i afirmacije francuskog simbolizma — koja je ipaž slučajna.
 
Prema svemu, ima mnogo više razloga da se govori o spontanoj psihološkoj evoluciji Ilićeve poezije, nastaloj usled njegove bolesti, nego o nekom radikalnom zaokretu inspirisanom pesnikovim estetičkim umovanjima, odnosno o "preobražaju" njegovih "poetskih principa", a još manje literarnim podstrecima sa strane. Poslednje Ilićeve pesme su i najoriginalnije baš zato što nije mogao da se ugleda na druge, već je bio prinuđen da gleda smrti u oči i da peva svoje "nemirne duše neopevani jad". Ovakvim, drukčijim prilazom i tumačenjem završne etape Ilićeva stvaralaštva, nipošto se, naravno, ne menja značaj njegove poezije iz toga perioda niti se umanjuje njeno zračenje na srpsko pesništvo početkom XX veka.


Milorad Najdanović
___________________


1 Dragiša Živković: Simbolizam Vojislava Ilića. Evropski okviri srpske književnosti, Beograd, 1970. Prvi put objavljeno 1960.
  Milorad Pavić: Vojislav Ilić. Beograd, 1961.
  Isti autor: Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971.
  Isti autor: Vojislav Ilić. Njegovo vreme i delo. Beograd, 1972.





Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #12 poslato: Mart 14, 2011, 09:23:19 pm »

**
Stihovi: Vojislav J. Ilić


STARAC

Star sam, slab sam, iznemogo,
Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud
Zaman, što me razgovara
Prošlih dana spomen znan:
Mene muči i obara
Neodoljiv neki san —
Svršeno je... Pogled tužan
Ukočeno na svet sja:
Vidim da već nije nužan
Nit' ko meni, - ni kom ja
Star sam, slab sam, iznemogo,
Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud —
Al' me ipak radost neka
Utešiti lepo zna:
Mnogo milih mene čeka
U državi večnog sna...



NA VARDARU

Suro, večito stenje gordo se u nebo diže,
Nad urvinama tamnim orli se s oblakom bore;
A dole sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže,
I pada kroz uske klance, u sinje Jegejsko more.
O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube
I kao talasi tonu u more večnosti tavne...
Al' tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube,
Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne.
Ali će, ko rajski feniks, sinuti sloboda mila,
I ja ću stojati vedar, gde sada pogružen stojim,
I nas će oro beli široko razviti krila
Nad urvinama tvojim.


DOMOVINI

Niko se, kanda, ne žuri više
Da vida tvoja skrhana krila —
Ni mača nema, ropstvo da zbriše —
O zemljo draga! O zemljo mila!

Na grobu tvoje prošlosti slavne
Sadašnjost stoji raspeta, bleda:
Kroz gusti veo ponoći tavne
Budućnost čeka, pa zoru gleda.

A vreme ide laganim gredom,
Da tužnom robu okove smrvi:
Ne časnom borbom — već gorom bedom,
U burno more rođačke krvi.

I jednog dana sunčevi zraci
Sumorno pašće na plave gore;
Ukrstiće se plameni mači
U susret, možda, svetlije zore;

Trepet i strava paklena, ljuta,
Pokriće mesto krvavog boja —
I svaki jauk stokratno puta
Prelomiće se kroz nedra tvoja!

I sine l’ zračak slobode mile,
Ti opet nećeš slobodna biti!
Zovne l’ te spomen prošlosti bile,
Ti ćeš se sama u groblje kriti!

Jer nikog nema na svetu više
Da vida tvoja skrhana krila —
Ni mača nema, ropstvo da zbriše —
O zemljo draga! O zemljo mila!...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #13 poslato: Mart 15, 2011, 11:51:10 pm »

*
Stihovi: Vojislav J. Ilić


JESEN
 
Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,
Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave
Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole,
Do same mirisne trave.
Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,
I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi,
Priprema ona das spokojne večeri i dane,
I žetvu bogatu nudi.

Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno
Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni
I vlagom ispuni zrak, tu prošlost vaskrsne drevni,
I gatke vremena davni'.
I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji,
Dok dremež ne svlada sve. I strašno šaptanje tada
Kroz mirni prosusti dom al' i to gubi se brzo,
I san lagano pada…
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #14 poslato: Jun 20, 2011, 08:05:02 pm »

**





Voislav J. Ilić (1860—1894), rad vajara Jovana Pešića iz 1902. godine
Kalemegdan, Beograd


. . .

Stoga ti priroda osetljiva, blaga,
Elegiju uze kao stalna druga,
I sa tvoje lire zanosna i draga
Zaori se pesma, snažna kao tuga.

Pokoljenje žensko, svake časti vredno,
Spomenik ti diže zelenkasto-sivi:
I sad ime tvoje, svetlo i ugledno,
Da bi bilo lepo, na kamenu živi
Sa odborom, kolom tvojih drugarica,
S mirisnim buketom večnih gospođica.

                                    (Vojislavu)

Stihovi: Vladislav Petković Dis
Prilikom otkrivanja njegovog spomenika 1903. god.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: