Jelena Lazareva Balšić (1369—1443)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jelena Lazareva Balšić (1369—1443)  (Pročitano 25911 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 08, 2010, 12:56:53 pm »

**




JELENA BALŠIĆ

Jelena Balšić (oko 1368—1443). Treća kći kneza Lazara. Posle smrti prvog muža (Đurđa II Stracimirovića Balšića) sa sinom Balšom III učestvovala je u državnim poslovima Zete. Sin joj umire 1421, a po drugi put ostaje udova 1435, kada umire vojvoda Sandalj Hranić. O njenim duhovnim interesovanjima, ali i o književnom radu, saznajemo iz Goričkog zbornika, koji je za Jelenu sastavio duhovnik Nikon Jerusalimac 1441/42. godine. U ovom zborniku postojale su tri Jelenine poslanice upućene duhovniku, ali je u celini sačuvana samo jedna — Otpisanije bogoljubno.


OTPISANIJE BOGOLJUBNO

... Da zna tvoja svetinja, otkako udostojih se s Bogom poznati te,
poradovah se veseljem duhovnim.
No za malo i za kratko bi nam viđenje,
da bi ko rekao kako u zrcalu lik ugledasmo ili u neki san laki da bejah snesena...
I slušah tvoje duše bogoljubivu narav i bestelesno anđeosko prebivanje,
i ono od nas konačno udaljenje.
I veoma tvoje videti zaželeh prepodobije, i tvojih medo točnih nasladiti se reči...
No, daljnjeg li nam rastojanja, pa more i gaj...
Jer željenje bogatstva i sujetna slava, a ujedno i slasti, ne ostavljaju nas,
koji se kolebamo u moru ovoga sujetnoga života,
da uzniknemo ka svetlosti časnoga i bestelesnoga prebivanja.
Jer pomračiše se oči mukom i metežom koji je u svetu.
I gle, sada kao od nekakva sna trgnuvši se, zaželeh tvoju svetost videti...
I opet se molim tvome prepodobiju
da nam neko olakšanje utešenja pošalje i prohladi žeđ tuge.
Jer zna tvoje prepodobije kolike bure i meteži i oblaci
naviknuše uzburkavati samovoljna srca...
Da, tajniče Božji, poslušaj me.
U svemu više rečenom ne zapovedam,
već se molim trudoljubivo i poklanjam lice sve do zemlje.
I dvostruko da si zdravo u Gospodu i ne prezri naše moljenje.



ANTOLOGIJA STARE SRPSKE POEZIJE | Priredila i predgovor napisala Zorica Vitić |POLITIKA | NARODNA KNJIGA 2005.


"Staro srpsko pesnštvo možda dostiže svoj estetski vrhunac u pesmama Jelene Balšić i Dimitrija Kantakuzina.

Jelena Balšić, na samom kraju 14. i u prvoj polovini 15. veka, peva o Ljubavi kao o 'netelesnom prebivanju'. Iako u naslovu i prvom stihu pesme Opisanije bogoljubno pesnikinja ne ostavlja dilemu da se radi o ljubavi prema Svetima, mi ovu pesmu i njene puteve ljubavi danas doživljavamo baš kao što su ih doživljavali i objašnjavali Franjo Asiški, Nikolaj Berđajev, Jovan Dučić i Rastko Petrović. Za Jelenu Balšić, baš kao i za pomenute autoritete poimanja Ljubavi, čini nam se nije važno kojim putevima se ostvaruje, odnosno uznosi, kada se preobražava i ogleda u proosećanju i sabornosti sa drugima u Duhu Svetom." Dijaspora

Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 08, 2010, 12:57:25 pm »

*

JELENA BALŠIĆ


SMERNA VLADARKA

Spadala je među one znamenite žene srednjeg vijeka, koji su svojim životom, mudrošću, sposobnostima i obrazovanjem obilježile vrijeme u kome su živjele, u njeno "otpisivanje bogoljubno u prva pjesnička djela na prostoru Crne Gore čiji je autor jedna žena".

Srednjevjekovni hroničari zapisaše da je bila "visoka stasa, mlečnobelog duguljastog obraza, zlatne kose, a povrh čela nosila je dijademu sa mnogobrojnim brilijantima i safirima".

U zapisu stoji i da je Jelana rođena oko 1336. godine i da nije imala ni punih dvadeset godina kada se udala za Đurđa Stracimirovića II Balšića, gospodara Zete i Gornje Albanije.

Njene starije sestre već su bile udate — Mara za Vuka Brankovića, Teodora za ugarskog vlastelina Nikolu Gorjanskog, Dragana za Jovana Aleksandra, sina bugarskog cara Šišmana, najmlađu Oliveru tek je čekala udaja za Bajazita. Na dvoru u Kruševcu ostala su braća Stefan i Vuk.

Jelena Balšić je odrastala u carskoj prestonici, u Kruševcu, pored majke, knjeginje Milice i rođake Jefimije, koja se poslije Maričke bitke posvetila molitvama i književnom radu.

Mlada Jelena, još djevojčica, posmatra Jefimiju dok na crvenom atlasu zlatnim i srebrnim koncem i plavom, smeđom, crnom, ljubičastom i crvenom svilom veze zavjesu za hilandarske dveri. Opčinjena je slikom koju su vješte veziljine ruke stvorile: na središnjem djelu zavjese nalazi se Isus Hristos sa Vasilijem Velikim i Jovanom Zlatoustim.

Zidari, tesari, kamenoresci, gomile bijelog sjajnog bjelovodskog kamena, majstori Kamenarci sa viskom i libelom, vrč vina iz župskog vinogorja koji se uziđuje u temelje nove zadužbine, prekomoravski kulučari, ikonopisci što u prozračnoj polutmini, pod kupolom, odsutni iz mnoštva, skrajnuti od ovozemnog, vizantijsko plavim upisuju hod svetitelja ka vrhovnoj tačci u koju se sabrala sva svjetlost — slike su koje je Jelena čuvala u svom srcu.

Đurđije II Stracimirović Balšić ženidbom sa Jelenom, (lijepom Lenom), učvrstio je rodbinske veze sa srpskom vladajućom dinastijom. Muž joj povjerava diplomatske misije. Nakon njegove smrti (1403), pomaže sinu Balši III da upravlja zemljom i da ratuje s Mlečanima. Mlečani traže da za zaključenje mira Balša dođe u Mletke (prethodno su njegovu glavu ucijenili sa 8000 dukata), Jelena zamjenjuje sina i odlazi na pregovore. U Mletke putuje ratnim brodom i susreće se sa duždom Mihailom Stenom uspjevši da sklopi mir tako što je svu krivicu za pobunu protiv Mlečana preuzela na sebe.

Udajom za humskog vojvodu Sandalja Hranića uspjela je da sinu Balši III, vladaru Zete, pridobije uticajnog i moćnog zaštitnika.

Nakon Sandaljeve smrti i smrti sina Balše, na skadarskom ostrvu Gorici podiže crkvu namjenivši je za svoj grob.

Crkva je posvećena presvetoj Bogorodici i u njoj je Jelena sahranjena nakon smrti 1443. godine. Majstori koji su sagradili ovu crkvu bili su iz Primorja, a možda i iz samog Dubrovnika što svjedoči o visokom estetskom ukusu naručioca. U crkvi su freske sa predstavom sažetog "strašnog suda" i Bogorodica i Jovan Preteča koji se obraćaju Hristu sa molbom da bude milostiv prema grešnima na dan njihovog zaupokoljenja.

U tim poznim godinama dok gradi hram, Jelena vodi prepisku sa Nikolom Jerusalimcem. To nisu izmišljene poslanice, već stvarni književni i duhovni izvori, promišljanja u skladu življenja i vjere, o traganju za uzvišenijim i čistijim oblicima životnim.

Poslanice Jelene Balšić, ostvarene su u duhu epistolarnog žanra. U "Otpisaniju bogoljubnom" pri kraju burnog vladarskog života, pri kraju svih istorijskih dešavanja u kojima je sa svojom blažom i daljom porodicom, sa svojim narodom bila sudionik, piše: "...Jer se pomračiše duševne oči mukom i metežom koji je u svijetu/I ovo, sada, kao od sna nekojeg duboko probudivši se/ushteh tvoju svetlost videti/I tako smatramo kao neko skrovište carsko, veoma prebogato a u njemu skupocenosti/više od tisuće tisuća zlata i srebra./I molim prosudite najbrižljivije i uzbunu prepirke od nas odagnati i ka svetlosti razuma poučiti..."

Nikon Jerusalimac je od njena tri pisma i svoja tri odgovora sačinio "Gorički zbornik" 1441/42.

Jelena Balšić je spadala među one znamenite žene srednjeg vijeka, koje su svojim životom, mudrošću, vladarskim sposobnostima i obrazovanjem obilježile vrijeme u kome su živjele. Njeno "Otpisanije bogoljubno" spada u prva pjesnička djela na prostoru Crne Gore čiji je autor jedna žena i smjerna vladarka.


Milica Kralj
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 08, 2010, 12:58:03 pm »

*

JELENA BALŠIĆ


VLADARKA I PESNIKINJA

"...Život Jelene Balšić višestruko je vezan za Bar, gdje je bila i njena prijestonica. Rođena je 1369 godine u Kruševcu i odrasla na dvoru svoga oca, srpskog kneza Lazara. Bila je veliki ljubitelj knjige i kao vrlo obrazovana žena nazvana je Učena. Mlada i lijepa očeva ljubimica udala se za znatno starijeg Đurađa II Stracimirovića Balšića, gospodara Zete i Gornje Albanije. On je ženidbom sa "gospođa Lenom" učvrstio rodbinske veze sa srpskom vladajućom dinastijom (njena majka Milica bila je kći kralja Vukašina a Kraljević Marko bio joj je ujak).

Dok se njen muž bavio državnim poslovima, Jelana se posvetila podizanju i vaspitavanju svoje djece. Živjela je u sredini koja se po mnogo čemu razlikovala od njenog rodnog kraja. Gradsko stanovništvo Ulcinja i Bara bilo je većinom katoličko i, ma koliko poslovenjeno, još mnogim svojim nitima vezano za romansko porijeklo. Jelena je bila pokrovitelj i zaštitnik svih pravoslavnih crkava u svojoj državi.

Poraz očeve vojske na Kosovu i očeva pogibija bili su prvi u nizu tragičnih događaja i nevolja koje će Jelenu pratiti čitavog života. Veliku štetu petrpijela je vlastelinska porodica Balšić kada je Đurađ II prilikom nekih pregovora pao u ruke Turaka i morao im za svoje oslobođenje ustupiti Skadar, Drivast i trg Sveti Srđ. Kasnije je oružjem vratio izgubljene teritorije ali ih je ustupio Mletačkoj Republici za proviziju od hiljadu dukata godišnje. Kad se razbolio, nije mu pomogla ni njega dubrovačkog ljekara — umro je u aprilu 1403. godine.

Jelena je pomisljala da se zamonaši, kao sto je to učinila njena majka kneginja Milica, poslije Kosovskog boja, i sa još mnogo udovica, postala monahinja u manastiru Ljubostinji. Ali, njen sin Balša III bio je jos nepunoljetan i morala mu je pomoći u upravljanju državom.

Hroničar opisuje da je bila "visoka stasa, tanka struka, mlječnobijelog duguljastog obraza, zlatne kose, a povrh čela je nosila dijademu sa mnogobrojnim brilijantima i safirima. "

Kao glavni savjetnik sinu, Jelena se beskrajnim žarom i energijom borila protiv Mlečana za očuvanje Zete. Ponovo se udala 1411 godine za bosanskog vojvodu Sandalja Hranića, ranije najopsnijeg Balšinog protivnika. Imajući očuha kao moćnog zaštitnika, Balša III više nije molio Mlečane za milost već im je postavljao uslove.

Mlečani su 1420 godine zauzeli Budvu i jos neke djelove Zete. Usred tog neuspješnog ratovanja, pritisnut finansijskim teškoćama, Balša III je otišao u Srbiju, da traži pomoć od svog ujaka, despota Stefana Lazarevića. Svjestan da mu se približava kraj, preneo je na ujaka sva svoja prava, smatrajuci da će jedino on moći da se odupre mletačkom pritisku u Zetskom primorju. Umro je u Beogradu 28. aprila 1435 godine, gdje je i sahranjen. Mlečani su odmah zaposjeli sve zatske gradove, ali su se morali povući pred velikom despotovom vojskom. Zeta je ponovo ušla u sklop srpske države.

Jelena je ponovo postala udovica 1435.godine. Uspomene iz mladosti vezivale su je za opustjele pravoslavne crkve rasute po obalama i ostrvima Skadarskog jezera. Na ostrvu Beška gorica obnovila je zapuštenu crkvu sv. Đorđa i blizu nje podigla crkvu sv. Bogorodice, sa željom da u njoj bude sahranjena. Ostarjela supruga dvojice vladara, žena diplomat, sada više misli o vrijednostima koje "nijesu od ovoga svijeta". Nikon Jerusalimac, Jelenin lični ispovjednik, sastavio je za svoju gospodaricu Gorički zbornik, (1441—1442). Taj značajni spomenik naše srednjovjekovne kulture, pored ostalog sadrži prepisku Jelene Balšić i monaha Nikona. Ta pisma jedne vladarke i jednog duhovnika predstavljaju književni izraz dva lica iz različitih slojeva, ali sa istovjetnim preokupacijama i estetskim doživljajima. Njeno poetsko pismo ušlo je u mnoge antologije srednjovjekovne srpske poezije.

Jelena Balšić je umrla 1443 godine i sahranjena u crkvi sv. Bogorodice na Beški. "...


Odlomak iz feljtona Milenka Ratkovića "Bar kroz vijekove", objavljivanog u Vijestima, decembra 2000. godine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 08, 2010, 12:58:46 pm »

*
JELENA BALŠIĆ (1369—1443), KĆI KNEZA LAZARA,
VLADARKA I PESNIKINJA, GOSPODARICA ZETE I GORNJE ALBANIJE



U ZRCALU ODRAZ UGLEDASMO

Rođena i vaspitana na dvoru u Kruševcu, dobila je vrhunsko obrazovanje i duhovni odgoj, baš kao i njen brat Stefan, budući slavni despot. Tri godine pre Kosovskog boja udata je za Đurđa Drugog Stracimirovića Balšića. Crna Gora i Primorje prepuni su njenih bogougodnih tragova. Na Beškoj, živopisnom ostrvcetu u Skadarskom jezeru, podigla je Crkvu Svete Bogorodice u kojoj počiva





U srednjovekovnim hronikama piše da je Jelena Balšić, gospođa Lena ili Učena, bila "visoka stasa, tanka struka, mlečnobelog duguljastog obraza, zlatne kose, a povrh čela je nosila dijademu sa bezbroj brilijanata i safira".

Jelena je rođena 1369. godine u Kruševcu i odrasla na dvoru svog oca, srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića. Tu, na dvoru u Kruševcu, pored majke kneginje Milice i rođake Jefimije, koja se posle Maričke bitke posvetila molitvama i književnom radu, mlada Jelena stiče znanja iz različitih oblasti, a posebno iz literature. Zbog takvih interesovanja savremenici su je i zvali Učena.

U periodu njenog ranog devojaštva, njene starije sestre, kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, već su bile udate: Mara za Vuka Brankovića, Teodora za ugarskog vlastelina Nikolu Gorjanskog, Dragana za Jovana Aleksandra, sina bugarskog cara Šišmana, dok je najmlađu Oliveru tek čekala udaja za Bajazita. Na carskom dvoru u Kruševcu ostali su kneževići Stefan i Vuk.

Jelena je 1386. udata za dosta starijeg Đurđa Drugog Stracimirovića Balšića, gospodara Zete i Gornje Albanije.
Đurđe Drugi Stracimirović, "Blagovjerni i samdoržavni gospodin svoj zetskoj i primorskoj zemlji", kako je sebe nazivao, ženidbom sa Jelenom učvrstio je rodbinske veze sa najjačom među srpskim vladajućim porodicama nakon smrti cara Dušana Silnog i raspada Srpskog Carstva.

Dok se njen muž bavi državnim poslovima, Jelena se na dvoru Stracimirovića-Balšića posvetila ne samo brizi o deci već i podizanju i obnavljanju pravoslavnih crkava u zetskoj državi, posebno na području Bara i Ulcinja.

Kosovsko žrtveno i herojsko postradanje srpske elite, pogibija kneza Lazara, ropstvo njenog muža Đurađa koga su zarobili Turci, niz je tragičnih događaja koji su snašli mladu Jelu Balšićku. Za otkup iz turskog ropstva Đurađ Drugi pored velikog blaga daje i gradove Skadar i Lješ, koje će kasnije pobedama u bitkama vratiti, ali će ih naknadno ustupiti Mletačkoj republici za proviziju od hiljadu dukata godišnje.

Aprila 1403. godine Đurađ umire.


GOVOR VLADARSKE KRVI





Možda je i Jelena pomišljala da se zamonaši nakon smrti svog muža, kao i što su to učinile njena majka Kneginja Milica, rođaka Jefimija i mnoge udovice nakon Kosovskog boja. Ipak, odlučuje da pomogne svom maloletnom sinu Balši III u upravljanju državom.

Početkom 1404. saziva zemaljski sabor u Baru, na kome se okupljaju najistaknutiji zetski i arbanaški glavari, pravoslavni i katolički velikodostojnici. Istakavši vladarsku i materinsku brižnost i skrb, skupu se obratila ovim rečima: "Ja stavljam na ovaj presto sina Balšu, jer on je naslednik svog oca, naslednik slavnog imena Balšića i prvi vaš i moj gospodar. Ali do njegovog punoljetstva ja ću mu pomagati u upravljanju državom."

Predložila je i da se poništi ugovor kojim je Skadar ustupljen Mletačkoj republici, odnosno da se mirnim putem ili borbom povrati u sastav Zete. Sabor joj je dao podršku.

Pregovori sa Mlecima nisu uspeli. Jelena nije poslušala ni savet svog brata Despota Stefana da ne kreće u boj protiv Mlečana, jer bi mogla da izgubi mnogo više. Posle sedmogodišnje opsade njena vojska zauzima Skadar. Već sledeće godine, 1405, Mlečani uz pomoć Mrkojevića i Krajinjana osvajaju Ulcinj, Bar i Budvu. Jelena se sa sinom povlači u Gornju Zetu.

Mlečani pozivaju Balšu na pregovore, ali im Jelena ne veruje i u leto 1409. ona odlazi u Mletke. Mleci se ne pridržavaju dogovora i Jelena nanovo pokušava da ratom povrati svoje izgubljene teritorije.

Udajom za bosanskog vojvodu Sandalja Hranića, ranije najopasnijeg Balšinog protivnika, ona omogućava sinu ne samo da sačuva postojeće teritorije već da više ne strahuje od mogućih napada Mlečana. Uz pomoć moćnog očuha, Balša 1413. godine ratifikuje mirovni ugovor sa Mlečanima i vraća izgubljene teritorije.

Ali mir ne traje dugo, jer već 1420. Mlečani ponovo zauzimaju Budvu i još neke delove Zete. Balša, već bolestan, odlazi u Srbiju da traži pomoć od ujaka despota Stefana Lazarevića. Svestan da će ubrzo umreti, on sva svoja državnička prava prenosi na ujaka. Balša umire 28. aprila 1421. godine u Beogradu, gde je i sahranjen.

Mlečani ponovo zauzimaju zetske gradove, ali se povlače pred moćnijom despotovom vojskom.

Despot uspeva da pomiri mletački senat sa sestrom Jelenom.

U Budimu Jelena, kao žena Sandalja Hranića, prisustvuje saboru vladara i velikaša.

Po drugi put ostaje udovica 1435. godine.


SNESENI U SANAK TANKI





Oposlivši ovozemaljske državničke poslove, Jelena se svim srcem okreće duhovnom životu. U njoj oživljavaju nežne i setne slike iz detinjstva i rane mladosti u rodnom Kruševcu: zidari, tesari belovodskog kamena, majstori Kamenarci sa viskom i libelom dok utvrđuju Donžon kulu iznad Lazarice, vrč vina iz župskog vinogorja za večerom, prepletene srmene i zlatne niti na prizrenskom atlas-platnu, sirmin vez starijih sestara i rođaka, ponad svega pritajena molitvena svetlost – vrhovna tačka u koju se sabira Božja promisao.

A tu, pred njom: napuštene crkvice na Skadarskom jezeru, međ gustim šibljem kupine i divljeg nara, divlje zverinje, strmoglavi ptičji let nad vodom. To je predeo u kome će Jelena sazidati sebi dvore za godine koje dolaze.

Na Skadarskom jezeru, na ostrvcetu Beška, Jelena podiže crkvu gde će je sahraniti kada je bude pohodio čas smrtni.

Na Beškoj, ostrvcetu nad jezerom, svijenom kao kolevka ili bešek, uspeće da nakon brojnih državničkih i zemaljskih briga, kroz potpunu predanost molitvenom bdenju Majci Božjoj, pronađe nasladu i utehu čuvstvenoj duši.

U manastirskom kompleksu je manja Crkva Svete Bogorodice. Jelena je podiže 1440, tri godine pre svoje smrti. Crkvica je na samoj obali, desetak metara nad vodom, s prekrasnim pogledom na jezero i zabrinutim pogledom prema Albaniji. Nastala je na temeljima starije građevine, po svoj prilici trobrodne bazilike. Nad njenim centralnim delom uzdizalo se Jelenino zdanje, skladna jednobrodna bazilika sa fino rađenim kamenim fasadama. Unutrašnjost crkve bila je živopisana. Najveću vrednost predstavlja autentični tekst na staroslovenskom jeziku, nad ulaznim portalom, koji govori o ktitorki hrama. Na nadvratniku zapadnog portala uklesan je natpis koji objašnjava istoriju ovog zdanja: "Izvoleniem Oca i pospešeniem Sina i Duha Svetoga pospešeniem, sazda se hram si presvetije Bogorodice s trudom i otkupom bogočestivoj gospoždi Jele, dšteri svetopočivšago kneza Lazara i podružie Gjurgija Stracimirovića, v leto 6948 (1439)."

Žeđ za molitvenom utehom i smirajem nalazi u prepisci sa svojim duhovnikom i ispovednikom Nikonom Jerusalimcem. Jelenina pisma svom ispovedniku i njegovi odgovori su najlepše molitvene stranice srpskog srednjovekovnog pesništva. Nalaze se u Goričkom zborniku koji se danas čuva u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti.

"Otpisanije bogoljubno", kako se naziva prepiska Jelene Balšić i Nikona Jerusalimca, ostvareno je u epistolarnom žanru, pri kraju burnog vladarskog života, pri kraju mnogih istorijskih dešavanja u kojima je sa svojom najbližom porodicom sudelovala.

U drugom "otpisaniju bogoljubnom" ona piše:

"Svečanom ocu, učitelju Svetog Jevanđelja, a nama u Gospodu duhovnom nastavniku, smerna Jelena:
Da zna tvoja svetinja, otkako udostojih se s Bogom poznati te poradovah se veseljem duhovnim. No zamalo i kratko bi nam viđenje, da bi ko rekao u zrcalu odraz ugledasmo, ili u neki sanak tanak da sam bila snesena. No ipak ono što tada slušasmo od tvojega prepodobija riječi duhovne i ono što uzmogosmo postignuti, i odsred moje duše ljubazno i svesrdno, a šta više i najvjernije primismo, i tim božanstvenim rečima, koje slušasmo u tadašnje vreme, krmanjenje duhovno imasmo i do danas. (...) Jer željenje bogatstva i sujetna slava, a ujedno i slasti ne ostavljaju nas, koji su na talasima u moru ovog sujetnog života, uzviknuti k svetlosti čistog i netelesnog prebivanja. Jer se pomračiše duševne oči mukom i metežom koji je u svetu. I ovo sada kao od sna nekojeg dubokog probudivši se, ushteh tvoju svetlost videti."


Uvezujući belo manastirsko pojanje i molitveno tihovanje, otvarajući kopčicu na ikoni sa likom Vladičice Bogorodice koju je na njenu kolevku u Kruševcu spustila slepica Kasija, svetica-hodalica carskim drumovima, u onom vremenu kad narod kome pripadaše suzama krvavim Boga zazivaše, u purpurno povesmo trajanja podiže Crkvu Blagoveštenja na Skadarskom jezeru, crkvu kolevku. Crkvu molitvenicu u čijoj je svetlosti iskupljenja, svetlosti isceljenja i svetlosti ozarenja, snevala sanak tanak.

Ili ono "bestelesno prebivanje", ili ono snovidno pletivo, onaj prosjaj kroz iglene ušice u čijem središtu sjakti krst, ili ono "Otpisanije bogoljubno", ono sijanje što se kroz snoviđenje umnožava čineći izvesnim i naš spas i spas roda našeg u metežnom i zlehudom svetu.

* * *

SKADARSKA SVETA GORA

Manastirska zdanja na Skadarskom jezeru – Beška, Vranjina, Vrmoš, Grmožur, Žabljak Crnojevića, Kom, Lesendro, Moračnik, Prečista Krajinska, Stračeva Gorica — čine skladnu celinu, Skadarsku svetu goru, čuvajući vidljiv i pouzdan znak utvrđivanja u pravoslavnoj veri, monašku smirenost i smernost, duševno stremljenje molitvenim visinama, nepojamnu svetlu lestvicu koja natkriljuje trošno i propadljivo a trajno veliča božansku promisao.
Crkvu Svete Bogorodice na Beškoj sagradila je Jelena Balšić, bogobojažljiva, bogočežnjiva i brižna vladarka i pesnikinja, sa željom da u njoj bude sahranjena.


Milica Kralj
Deo teksta preuzet sa: SRBIJA nacionalna revija
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 08, 2010, 01:00:03 pm »

*

JELENINE POSLANICE MONAHU NIKONU JERUSALIMCU

 
Jelena Balšić, treća ćerka kneginje Milice i kneza Lazara udala se oko 1386. godine za Đurđa II Stracimirovića Balšića, koji je vladao Gornjom Zetom. Posle njegove smrti 1403. godine prihvatila se da upravlja zemljom umesto svoga sina, mladog Balše III. Za bosanskog vojvodu Sandalja Hranića udala se 1411. godine. Kada je on umro 1435, vratila se da živi u svome dvoru na Skadarskom jezeru. Dopisivala se s monahom Nikonom i ta su pisma ostala u Zborniku koji je monah Nikon priredio za Jelenu 1441/42. godine. Tu se nalaze i pisma koja je Jelena pisala svome duhovniku Nikonu. Taj Zbornik pod naslovom Gorički zbornik danas se čuva u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu.


DRUGA JELENINA POSLANICA MONAHU NIKONU JERUSALIMCU

Otpisanje bogoljubno

Svečasnomu ocu, učitelju svetoga Jevanđelja, a nama u Gospodu duhovnome vođi, smerna Jelena.

Nek zna tvoja svetinja da otkako se udostojih s Bogom poznati te, poradovah se veseljem duhovnim. No, za malo i za kratko bi nam viđenje, kao kada bi neko rekao kako u zrcalu lik ugledasmo ili u neki san laki da bejah snesena. I zbog brzine ne primi moja bednost što željah. Ali što tada slušasmo od tvoga prepodobija reči duhovne i što mogosmo postići, posred moje duše ljubazno i svesrdno, pa štaviše i najvernije primismo. I od tih božastvenih reči koje slušasmo u to vreme, imali smo hranu duhovnu sve do danas. I slušah tvoje duše bogoljubivu narav i bestelesno anđeosko prebivanje, pa još i od nas konačno udaljenje.

I veoma tvoje videti zaželeh prepodobije i tvojih medotočnih nasladiti se govorenja - ne mala od tvoga gledanja da mi se umnoži korist. No, dalekog li nam rastojanja, pa more i gaj. Zbog ovoga uzroka nije nam mogućno videti tvoju svetinju.

Tako nas željenje bogatstva i sujetna slava, zajedno i slasti, ne ostavlja da među uskolebanima u moru ovoga sujetnoga života proniknemo ka svetlosti časnoga i bestelesnoga prebivanja. Jer pomračiše se duševne oči mukom i metežom koji je u svetu. I gle, sada kao od nekakva sna trgnuvši se, zaželeh tvoju svetost videti.

Poslanicu tvoga rukopisanja primismo i velikolepno i ljubazno od sve moje duše izljubismo celivajući, što je lako dostižno. I često ovu pročitavamo. I veoma se uteših i nasladih srce oje, a skupa i dušu. I tako, smatramo je kao neku riznicu carsku veoma bogatu i u njoj neprocenjivosti većma od tisuće tisuća zlata i srebra.

I opet se molim tvome prepodobiju da nam neko olakšanje utešenja pošalje i prohladi žeđ tuge. Jer za tvoje prepodobije kolike bure i meteži i oblaci navikoše uzburkivati samovoljna srca.

Uz ovo spominjemo tvome trudoljublju da je među nama bila prepirka o tome kako neki hvale milostinju prema potrebitim, jer milost je iznad drugih svih vrlina. Drugi, pak, istinski inočki život i čin više veličaju. I, opet, neki govore kako sveti Vasilije Veliki hvali opštežiće i u mnoštvu prebivanje da bude. Ovi i usamljeništvo i negovorenje smatraju kao bogougodni život i staranje o samome sebi. I molimo da saznamo najtačnije i metež prepirke od nas da odagnamo i ka svetlosti razuma da se uputimo. I još molimo tvoje dobronaravlje i trudoljubivo ti srce i ka Bogu nam nelicemernu ljubav, prosvetli se mišlju i drugo koliko zna tvoja svetlost — da se naša lenjost probudi i grubost promeni.

Da, časni oče, udvostruči talente. Znam da si navikao držati se smernim u svemu, no izgovorom smernosti da ne zatvoriš jezik, koji kazuje mnogo i dobro, čiji su plodovi mnogi i mnogi porodi pravde. I ne liši nas željenog, jer ćeš se u dobroj nagradi oštetiti. No, podržavaj Vladiki Hristu tvojemu, čiji si učenik i podržavalac stradanjima njegovim. I moli mu se da se i mi kao zajedničari nađemo u onom danu u kome će doći Hristos sa slavom i silom mnogom i molitvama vašim, amin.

Da, tajniče Božiji, poslušaj me. U svemu više rečenom ne zapovedam, već se molim trudoljubivo i poklanjam lice sve do zemlje. I dvostruko da si zdravo u Gospodu i ne prezri naše moljenje.



TREĆA JELENINA POSLANICA NIKONU JERUSALIMCU

Svečasnome ocu i učitelju, u Gospodu neka se raduje, smerena Jelena.

Neka zna tvoje prepodobije uistinu da primismo trudoljubivog ti srca bogonadahnuti instrumenat i smatramo ga tako kao neki carski ukras i skupocenu riznicu ili kao samo bogopisanje na tablicama, koje primi negda bogovidac onaj. I tako primivši, prinesosmo dar hramu presvete Vladičice naše Bogorodice — Blagoveštenju, koji je u Gorici, da joj bude.

O časni oče, neka i tvoja nagrada (dugo) nadežna bude (...) tvoje svete molitve (neka napre)duju da bismo imali stup kreposti od lica neprijatelja i da se izbavimo mnoštva grehova i obretemo milost na dan strašnoga ispita. Da, budi mi, Gospode, amin.


Napisali Đorđe Sp. Radojičić, Đorđe Trifunović, Jelka Ređep, Milan Kašanin, Milica Grković i Milka Ivić. | Projekat Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 08, 2010, 01:00:36 pm »

*

TESTAMENT JELENE BALŠIĆ


Va ime Oca i Sina i Svetago Duha, u Svetuju Trojicu, amin!

Mi, gospođa Jelena, kći svetopočivšago gospodina kneza Lazara, da je va svidenje vsakomu komu se podoba i pred koga se sej pisanje iznese ogledati, kako po milosti Božjej i sina mi gospodina vojevode Stepana, satvori mi milost i da mi svoju riječ kadi se sa mnoju staja u Gorčaneh, štogode bih kude odlučila od imanja mojego, da mi je tvrdo i nepokolebimo od njega i njegove dečice.

Sade, ja, rečena gospođa Jelena, činju riječ za života, mojej dobrej svijesti u moći.

Ako bi mi se prilučila samrt, da uzme gospodin vojevoda Stepan one dve svite u Nikše Tamarića, i što je kuntuš zlatom figuran, da je gospodinu vojevodi Stepanu, i krijegla velja, i pet cat dukat koji su u Lukše Palutinovića, takoj z dobitjem kako gredu.

I plašt z biserom, ako je milost gospodina vojevode, da se da gospođe Jelene vojevodine, i jošte oglavje moje s kamenjem i sa biserom, i obotci velici.

I Vladisavu da se da romenča srebrna pozlaćena, i prsten s očcem zmajevem, i mošti svete to su pri mni.

I gospodične Katalene obotci mali i lutca zlata.

I Todore, moje unučice, da se da pojasac na plavetnoj tkanice, i prsten u kom je kami safin, i jedan bilčužac.

I ostali prstenci i krugla mala knezu Vlatku.

A srebrni sudi koji su u komunu, zdele i pehari, i što je crkve Svetago Georgija i novej crkve Presvetej Bogorodici, da se odluči, a ino da uzme gospodin vojevoda, da im ih plati što bude pravo, da mi se pokrije crkva koju sam činila za moj grob.

A ikona zlatna, koja je u komunu, kako sam zapisala s vlasteli, takoj i da bude sestre mi gospođe, Despine. Ako li bi se Despine samrt prilučila, da bude ta-zi ikona gospođe Jele vojevodine.

A što se tisuća dukat u komunu, molju i zaklinjem gospodina mi i sina vojevodu, da mi ih da gospođe Jelene, da ona s mojem duhovnikom podeli za moju dušu.

Najprvo od njih da se da gospođe Despine 200 dukat, da mi se poju leturđije i da se razdeli milostinja. I mojemu grbu, gde mi se priluči leći, da se da 200 dukat da mi se poju leturđije inostano i da se dijeli milostinja. I crkve Svetago Georgija u Gorice dadoh olovo, kupiv za 60 dukat, da se pokrije crkva, i jošte da im se da za majstore 30 dukat.

I ovaj čeljad koja je sada pri mni, koji bi se prilučili na samrti moje, da se dast duhovniku mojemu, starcu Jerozolimskomu Nikandru, 50 dukat, i kaluđeru Jovanu 40 dukat, i Vokosavu Tamariću 40 dukat, i popu Teodosiju 20 dukat, i Duce 12 dukat. I vladikam - Ruže i sinu joj 30 dukat, i Kataleni, kćeri Nikolenoj 30 dukat. I Dobrko ako bi se tada primeril na samrti mojej, da mu se da dukat 30. I koje se zgode na samrti mojej devojke, da im se da prićija koliko se može z govorom kako da se udome. A ostala čeljad da se pomiluje z dogovorom koliko se uzmože.

A što je postaljeno u trg, u Lavra Šigovića u Baru šesat dukat, tizi dukati da stoje crkvi novoj u Gorici, što sam učinila Presvetoj Bogorodici moj greb, i po meni i da ima dobit od tijehej dukat čim se okrmljati. I vinogradi koji su u Bjeseh, što sam kupila i s crkvom Svetago Georgija zamenila i utakmila, vinogradi i njive i maslice u Baru, i solila, toj da mi gospodin vojevoda potvrdi crkvi rečenoj. I po mojej samrti da bude tomuj ktitor i okrmitelj moja unuka, gospođa Jelena vojevodina i njih knez Vladislav — ili bi njih gospoctvo ili čije ino, oni o tome popečenje da imut.

I na moje samrti ako se bi koji sudi obreli srebrni, da uzme gospođa Jelena i Vladisav. I što im se svidi od njih da postave u crkvu novu. Na njih rasuždenje da bude, što bi koji nedostatak crkvi, a oni tijem da naprave. A što bi koje pokućje bilo, ili knjige ili što ljubo ino, da se priloži u obe crkve, gde što prestoji.

A što si mi rekal, Vojo, po starcu Radinu u Sveto-Troice crkvi Korčanske, što ću gospostvu vi dati, što li komu inomu, da pišu i obimenju, — da, ovo, što mi moj samisao prinese, Boga moleće i Prečistu Bogorodicu, uimenih i upisah sa rukom duhovnjago mi otca, starca Nikandra Jeruzalimca, što će biti gospostvu vi i inem tvojem, i duše našoj. A jednako je vse Božje i tvoje, i u tvoju kuću prehodi, i na službu duše našoj!

Da zaklinjem tebe, gospodina mi i sina bez greha, vojevodu Stepana, va Svetuju Trojicu jedinosuštnuju i nerazdelimuju, i va strašni sud vatorago prešestevija Sina Božja, jegda pridet vazdati komuždo po delom jego, takožde i moju unuku gospođu Jelu zaklinjem, kako ovoj moje pisanje ne potriti niže paki na manje prinesti, no vse da vršite i isplunite za života našega i po samrti našoj.

I jošte - ašte bi koji nedostatci naši bili, što bi podobalo popeći se o nas i o našoj duši, da vi svojem blagom pobolete i siplnite o nas i o našoj duše, jer mi samrt i život u vaše ruke prilagamo, a pred Bogom.

Pisa se sej pisanje v leto 6950, rožastva Hristova 1442. leto, meseca noemvrija 25. dan, u Gorčaneh.



Testament Jelene Balšić od 25.11.1442. Dokumenat je sačuvan u Zvezdićevom prepisu u knjizi testamenata. Danas se čuva u Historijskom arhivu u Dubrovniku.

Napisali Đorđe Sp. Radojičić, Đorđe Trifunović, Jelka Ređep, Milan Kašanin, Milica Grković i Milka Ivić | Projekat Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 08, 2010, 01:01:16 pm »

*

HRABRA VLADARKA — NEŽNA PESNIKINJA


KĆI kneza Lazara, Jelena Balšić spadala je među one znamenite žene srednjeg veka, koje su svojom mudrošću, vladarskim sposobnostima i obrazovanjem obeležile vreme u kojem su živele. Posle gotovo šest vekova, stari rukopis "Gorički zbornik" (1441—1442), koji pored ostalog sadrži njenu prepisku s monahom Nikonom, biće preveden na srpski jezik. Ovaj značajni spomenik srednjovekovne kulture, koji čuva Srpska akademija nauka, sa staroslovenskog i grčkog jezika preveo je otac Jovan (Ćulibrk), jeromonah Mitropolije crnogorske. Ta pisma vladarke i duhovnika predstavljaju književni izraz dva lica koja su pripadala različitim slojevima, ali sa sličnim preokupacijama i viđenjem stvarnosti.

    
GORIČKI ZBORNIK
    
KAO i mnogi predmeti iz tog veka i "Gorički zbornik" je imao neobičnu sudbinu. Nađen je u Skoplju, 1902. godine. Nikada nije utvrđeno kako je dospeo tamo, ali se zna da ga je tada kupio diplomata Svetozar Tomić za malu sumu, za jednu i po tursku liru. Tek tada je, posle mnogo vremena, otvoren mali prozor u prošlost iz kojeg je izvirilo lice jedne duhovne i obrazovane žene, one koja je sem stalnih ratova s Venecijom i grabljivim bosanskim gospodarima, tonula u literaturu srednjovekovlja, u večnu čovekovu zapitanost upućenu nebu. Zaboravljena gospa, kći kneza, supruga dvojice gospodara, Đurđa Stracimirovića II Balšića, vladara Zete i Gornje Albanije i humskog vojvode Sandelja Hranića, majka poslednjeg vladara iz dinastije Balšića, izronila je iz zaborava. Knjiga je bila u Tomićevom vlasništvu do 1952/1953. godine. Tada je poklonjena Srpskoj akademiji nauka i od tada se čuva tamo. Pre toga je akademik Čedomir Mijatović, još 1870. opčinjen Jelenom Balšić, pokušavao da u nekoliko navrata napiše knjigu o njoj, smatrao je da je ona bila čudesna žena, koja zaslužuje daleko veća priznanja. Sticajem okolnosti nikako mu nije išlo od ruke da taj rukopis završi. Papiri su se stalno iz nebjašnjivih razloga gubili. Jednom mu je iz kofera ispalo pregršt skica o Jeleni...
  
  
MESEČEVA ROSA
    
NEOBIČNA sudbina ove stare knjige nastavljena je i u Akademiji. Negde u 1958. godini, akademici su se spremali da je prevedu i to je bila maltene završena stvar, koja se iz nekog razloga iskomplikovala. "Gorički zbornik" ni tada nije preveden. Dosta naučnika je pokušavalo da ga obradi, Vladimir Ćorović, Đorđe St. Radojčić... Knjiga, ali i život Jelene Balšić, inspirisali su spisateljku Teodoru Taru da napiše neobičan roman "Mesečeva rosa", koji je već duže vreme jedno od najpopularnijih književnih ostvarenja na ovim prostorima. I možda je to bila inicijalna kapisla crnogorskoj mitropoliji, odnosno, ocu Jovanu da požuri sa prevođenjem.

Meni je odgovaralo što knjiga nije prevedena i što se malo znalo o njoj. Mogla sam da napravim maštovitu priču — kaže Teodora Tara. — Znala sam da knjiga sadrži prepisku Jelene Balšić i njenog duhovnika. Jedno od tri sačuvana pisma je dosta oštećeno, ali se vidi da je to bila prilično bliska prepiska, da su se dobro poznavali, a da je Jelena bila jako obrazovana, rafinirana, jer je postavljala takva pitanja koja ne može da postavi neko ko se ne bavi duhovnošću. Od svog duhovnika traži savete o pitanjima strasti, vrline, smisla života. Ona se interesovala šta se dešava sa dušom odmah posle smrti, šta je preče — molitva ili davanje milostinje. Nikon joj je odgovarao da je bitno i jedno i drugo, jer bez molitve ne možemo da stignemo do sebe, a bez milostinje ne možemo da pripadamo drugima.

  
  
OTPISANIJE BOGOLJUBNO
    
IZ njihove prepiske vidi se bogatstvo Jelenine ličnosti, kažu, srodne jednoj drugoj srpskoj književnici, monahinji Jefimiji. Ali ona se nije, kao Jefimija, zamonašila, iako je poslednje godine svog života provela kao udovica u svom malom manastiru svete Bogorodice na skadarskom ostrvu Gorici, zanimajući se za monaštvo i proučavajući monašku literaturu. Otuda je pisala ocu Nikonu. Samo jedno od tri pisma, "Otpisanije bogoljubno" je potpuno sačuvano, prvo i treće su sačuvana delimično.
 
Prepoznatljiva i uzorna u žanru, pisma su pisana prirodnim, ličnim tonom. Jelenin stil je pun osećanja, ali uzdržljiv i odmeren, s kratkim rečenicama, mada retorski vešt. Kroz njih Jelena otkriva veliko teološko znanje i duboko proživljavanje religioznih ideala. Njena majka je veru primila apriorno kada je sa Jefimijom išla po mošti, Jelena je i tu bila nesigurna. Ona je sve proveravala, htela je znanjem da dođe do Boga. Sama vera inteligentnom čoveku nije dovoljna, uvek traži neku logiku o tome. U svojim pismima i odgovorima Nikon razvija teoriju monaškog života, ali i, da bi vladarki bilo zabavnije, daje geneologiju porekla svoje duhovne kćeri. Na tezi da "dobar izdanak niče iz dobrog korena", on, u stvari, gradi jednu istorijsko-rodoslovnu konstrukciju, koristeći pri tom stare srpske rodoslove, letopise, Žitije svetog Simeona od Stefana Prvovenčanog i Žitije svetog Save od Teodosija. On joj govori, kako zapravo, ona vodi poreklo od prvog vizantijskog cara Konstantina i pokušava da izvede kompletan rodoslov od tada.
 


GROB U BARU

MORA se biti fasciniran sudarom dve ličnosti u Jeleni Balšić. S jedne strane bila je hrabra vladarka, koja se gerilski desetak godina borila protiv Mlečana, kupovala oružje, švercovala so u solanama da obori Mlecima cenu i pokvari im posao, ali u isto vreme, što pokazuje i "Gorički zbornik", nežna, pesnička duša. Kažu da je ona najviše ličila na brata, despota Stefana, koji je bio veoma lep i veoma darovit pisac. Srednjovekovni hroničari pišu da je bila "visoka stasa, mlečnobelog duguljastog obraza, zlatne kose, a povrh čela nosila je dijademu s mnogobrojnim brilijantima i safirima".

Po stoti put se dešava da o srpskoj istoriji, zahvaljujući nama samima, nemamo ni ono što imamo - kaže naša sagovornica. — Doskora se nije znalo ni gde je njen grob, zahvaljujući vladici Amfilohiju pre šest godina pronađen je u Baru. Njene mošti su prebačene u crkvu posvećenu Bogorodici koju je ona sagradila na Skadru, koju je obnovila monahinja Anastazija, opet uz pomoć vladike. Ponovo zvone zvona na Skadarskom jezeru, govorilo se da kad zvone čuju se do Budve. Duh Jelene Balšić se probudio. Tokom vidovdanskih svečanosti deo njenih mošti, zahvaljujući vladici Amfilohiju, vraćen je u rodni Kruševac.

    

NIKON

MONAH jerusalimski i starac manastira Vranjine u Zetskoj svetoj gori, otac Nikon je pored "Goričkog", napisao još jedan poznati zbornik "Šestodnevnik". Kao duhovnik Jelene Balšić bio je ličnost preko koje su se prelomili ključni problemi 15. veka: Firentinski sabor i unija, pad Carigrada i postepeno nestajanje svih država istočnopravoslavnog kruga, uspon Rusije. Susret sa zapadnom renesansnom civilizacijom, okupljanje monaha u Zetskoj svetoj gori i uobličavanje Crne Gore.


NIJE SE ZAKALUĐERILA

JELENA Balšić je mnogo razmišljala o Bogu, ali se nikad nije zakaluđerila. Za razliku od njene majke Milice i Jefimije, koje su ostale udovice i zakaluđerile se kad su imale 42 godine, ona se u 38. udala drugi put. Udajom za Sandelja Hranića napravila je veliki zaokret u svom životu. Najednom je dobila jakog muškarca. Vojvoda je bio izuzetno poštovana ličnost, čak i od Mlečana. Bio je prgav ratnik dobro naoružan. Ona ga je oplemenila. Razveo se zbog nje. Ne zna se čime ga je opčinila. Pre toga su imali jedan diplomatski susret u Dubrovniku, gde je trebalo da razreše neke stare sporove oko Kopra. Još dok je njen prvi muž bio živ, on je stalno pretendovao na njihovo zetsko imanje. Tri dana su bili zajedno i niko ne zna o čemu su pričali. Uglavnom, posle toga, on je prestao da napada Zetu. Ona je ostala udovica, počeo je rat, ali Sandelj nije hteo da ratuje na strani Mlečana. Vrlo brzo se razveo i posle nekoliko meseci se oženio Jelenom.

Posle njegove smrti, Jelena je napustila humske predele i vratila se u Zetu. Na Skadarskom ostrvu Gorici (Brezovici ili Beški) obnovila je crkvu svetog Đorđa i podigla novu, posvećenu Bogorodici. Pretvorila ih je u duhovno središte koje su nazivali Zetska sveta gora.



NEOBRAĐEN

IAKO su izvesni tekstovi ovog značajnog zbornika poznati u nauci, on, zasad, nije obrađen u celini. Ovaj stari srpski rukopis predstavlja izuzetno svedočanstvo o tome kako su nastajale knjige za srednjovekovnu južnoslovensku aristokratiju. Dva vladarska žitija svetih Simeona i Save, koja se po merilima žitijske književnosti mogu smatrati autentičnim Nikonovim delima, daju ovom monahu posebno mesto u našoj književnosti, "Slovo o Melhisedeku" spada u ređe sačuvane prepise apokrifa iz ciklusa o Avramu. Za razliku od jednog drugog prepisa, ovaj u "Goričkom zborniku" nosi posebnu vrstu lirizma. Nažalost, nije sačuvan do kraja. Na poslednjim stranicama nalazi se kratko ispovedanje vere, kome do sada nije posvećena pažnja.

Dragana Matović | 16.08.2006. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 08, 2010, 01:01:51 pm »

*

DRAMA LAZAREVE KĆERI


PO­SLE go­to­vo šest ve­ko­va, sta­ra knji­ga "Go­rič­ki zbor­nik" (1441—1442), ko­ja sa­dr­ži prepisku vla­dar­ke Jele­ne Bal­šić, kće­ri kne­za La­za­ra i su­pru­ge Đur­đa Stra­ci­mi­ro­vi­ća Bal­ši­ća, i nje­nog duhovni­ka Ni­ko­na Je­ru­sa­lim­ca još nije do kra­ja pre­ve­de­na na srp­ski je­zik. Zna­ča­jan spo­me­nik srp­ske srednjo­ve­kov­ne kul­tu­re, ko­ji se ču­va u Srp­skoj akade­mi­ji nau­ka, već de­se­tak go­di­na sa grč­kog i sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka prevo­di otac Jo­van (Ću­li­brk), jeromo­nah Mitro­po­li­je crnogorske.

Na ru­ko­pi­su ra­dim, pri­zna­jem, po­la­ko, od 1997, a pre­vod ni­sam do­vr­šio iz istog raz­lo­ga iz ko­jeg ru­ko­pis nije iz­dan 1941, iako je Sve­to­zar To­mić bio sve pri­pre­mio još ta­da: zbog bom­bar­do­va­nja, i sve­ga što je za tim usle­di­lo - objašnja­va Ćulibrk, ko­ji se tre­nut­no na­la­zi u Je­ru­sa­li­mu gde pri­ku­plja gra­đu za svo­ja istraživanja o Ni­ko­nu i "Go­rič­kom zbor­ni­ku". — No, 2000. mi smo, Mitropo­li­ja Cr­no­gor­sko-pri­mor­ska i Pro­je­kat Rastko, po­vo­dom me­đu­na­rod­nog sku­pa o Niko­nu Je­ru­sa­lim­cu ko­ji je bio na Ska­dar­skom je­ze­ru po­sta­vi­li na in­ternet ce­lo­ku­pan "Go­rič­ki zbor­nik" u srpsko-slovenskom iz­vor­ni­ku i po na­šim mo­ći­ma is­pra­vi­li dug pre­ma pisci­ma "Zbor­ni­ka" i nje­go­vom na­la­za­ču Sve­to­za­ru To­mi­ću.

Kao i njen brat de­spot Ste­fan La­za­re­vić, Je­le­na je ima­la knji­žev­nog da­ra. Vi ste to, si­gur­no, ra­de­ći na prevo­du otkrili...

Sve­tla­na To­min je ot­kri­la va­žnu stvar: da su Je­le­ni­na pi­sma va­ri­ja­ci­ja po uzoru na pi­sma ko­ja je Sve­tom Jo­va­nu Rilskom pi­sao bu­gar­ski car Pe­tar. To je bi­la uobi­ča­je­na stvar u sta­ro vre­me, a i da­nas se u crkvenom stva­ra­la­štvu koristi pre­no­še­nje i pre­ra­đi­va­nje obra­za­ca. Od to­ga su post­mo­der­ni­sti napravili veliku stvar i to su na­zva­li "uki­da­njem ori­gi­nal­no­sti". Ali Hri­stov lik se ova­ko, pre­da­njem, u iko­no­gra­fi­ji sačuvao do da­nas. Baš ovih da­na su analitičari ru­ske slu­žbe bezbed­no­sti po­tvr­di­li auten­tič­nost To­rin­ske pla­šta­ni­ce - makar to da je pla­šta­ni­ca si­gur­no iz Hri­sto­vog vremena i da je u nju bio umotan ne­ko ko je mu­čen rim­skim na­či­nom, a oni su u tom po­gle­du ozbilj­ni struč­nja­ci.

Ka­kva je knji­žev­ni­ca bi­la Je­le­na?

Je­le­na je, da­kle, bi­la mo­žda ma­lo ma­nje ori­gi­nal­na knji­žev­ni­ca po modernističkim me­ri­li­ma, ali je bi­la izuzet­na po merilima svo­ga do­ba i na­či­ta­na žena, koja je i u svom te­sta­men­tu osta­vi­la sve­do­čan­stvo o biblio­te­ci ko­ju je posedova­la. Svo­je­vre­me­no je ona u Ko­to­ru na­ru­či­la sku­po­ce­ne ko­ri­ce za jednu knji­gu — možda je to bio "Go­rič­ki zbor­nik"? On je doduše u Sko­plju nađen u pri­lič­no ne­u­pa­dlji­vim ko­ri­ca­ma, u ko­ji­ma je i do dan da­nas u Ar­hi­vu SA­NU pod bro­jem 446. Zani­mlji­vo je da će sto­ti­nak go­di­na ka­sni­je i Bo­ži­dar Vuko­vić svo­ju ru­ko­pi­snu bi­bli­o­te­ku za­ve­šta­ti ma­na­sti­ri­ma Skadarskog je­ze­ra, a sam tra­ži­ti da se sa­hra­ni na jed­nom od ostr­va, baš kao i Je­le­na.

Šta ste no­vo ot­kri­li o Je­le­ni Bal­šić, a šta o vre­me­nu u ko­jem je ži­ve­la?

Slič­no kao u Ne­ma­nji­nom ži­ti­ju, mi u knji­zi upo­zna­je­mo sa­mo Je­le­nu na svome smi­ra­ju i mo­že­mo sa­mo da na­slu­ti­mo kroz šta je ona pro­šla. Zna­mo da je is­pr­va že­le­la da po­dig­ne hram i da se sa­hra­ni u Du­brov­ni­ku, ali Du­brov­ča­ni ni­su bili ra­di pra­vo­slav­noj cr­kvi. On­da je oda­bra­la Be­šku, ne­da­le­ko od dvo­ro­va Bal­ši­ća u danas za­pu­šte­nom, na­pu­šte­nom i tu­žnom Godi­nju, a kraj ko­sti­ju svo­ga pr­vog mu­ža. Ka­da ona pi­ta Ni­ko­na — "Za­što hri­šća­ni stra­da­ju od neznabo­ža­ca?" — te­ško je ne po­mi­sli­ti na sud­bi­nu nje­nog sve­tog oca, kne­za Lazara, nje­ga po­seb­no po­mi­nje u kti­tor­skom nat­pi­su svo­je cr­kve, i sigur­no muku ko­ju je Je­le­na ima­la i sa Bo­gom i sa sve­tom da poj­mi oluj­na zbi­va­nja u ko­ji­ma je i sa­ma učestvova­la, i propast ko­ja se nad njen rod u to vre­me bi­la nad­vi­la.

Šta či­ni oko­sni­cu "Go­rič­kog zbor­ni­ka"?

Glav­na te­ma "Go­rič­kog zbor­ni­ka" je, u stva­ri, po­di­za­nje Je­le­ni­ne nad­grob­ne cr­kve na Be­ški, naj­ve­ćem ostr­vu Skadarskog je­ze­ra, i Ni­kon se če­ti­ri pu­ta u knji­zi na­vra­ća na nje­no kti­tor­stvo. To je bio i od­go­vor na vre­me­na ko­ja dolaze: "Go­rič­ki zbor­nik" je pi­san i kao raz­go­vor Je­le­ne i Ni­ko­na, i kao du­hov­no rukovođenje mo­na­si­ma i mo­na­hi­nja­ma ko­ji će ži­ve­ti u Je­le­ni­noj za­du­žbi­ni i na okol­nim ostr­vi­ma. Za mo­na­he Skadar­skog je­ze­ra, Zet­ske Sve­te Go­re ka­ko se na­zi­va­la, ka­rak­te­ri­stič­no je da su se pot­pi­si­va­li kao Pahomije, sa­rad­nik štampara Bo­ži­da­ra Vu­ko­vi­ća: "je­ro­mo­nah od ostr­va Dioklitijskog je­ze­ra". To go­vo­ri da su oni ži­ve­li kao jed­no ve­li­ko brat­stvo i se­strin­stvo ko­je se nesumnjivo upravlja­lo prema ti­pi­ku ko­ji je Ni­kon Je­rusali­mac nji­ma pro­pisao "Go­rič­kim zborni­kom".

Za­što ste ot­pu­to­va­li u Je­ru­sa­lim? Ima li to ne­ke ve­ze sa ru­ko­pi­som?

Po­sle Sve­tog Sa­ve mi mo­žda ni­smo ima­li u isto­ri­ji lič­nost ko­ja je to­li­ko vezana za Je­ru­sa­lim kao Ni­kon, što mu i ime govo­ri. Još je Đor­đe Tri­fu­no­vić pisao o Ni­ko­no­vom opi­su Je­ru­sa­li­ma i Sve­te Ze­mlje, a ja sam ov­de upo­znao i upo­re­dio Jeru­sa­lim DžV ve­ka sa Ni­ko­no­vim opi­som i vi­di se da je Ni­kon vr­lo dobro po­zna­vao svo­je vre­me. On u opi­su po­mi­nje i Zid pla­ča, ko­ji je tek u to vre­me po­stao naj­ve­ća je­vrej­ska sve­ti­nja. Naime, do do­la­ska kr­sta­ša Jevre­ji su ima­li pravo da se po­kla­nja­ju na sa­mom me­stu gde je ne­ka­da sta­jao hram, Kr­sta­ši su po­re­me­ti­li do­ta­da­šnje od­no­se me­đu ve­ra­ma i crkva­ma, i posle nji­ho­vog od­la­ska Je­vre­ji­ma je od XXI­II ve­ka bi­lo do­zvo­lje­no sa­mo da priđu zi­du ko­ji je opasivao Go­ru hrama. Za­pad­ni zid je naj­bli­ži mestu gde je sta­jao hram i sve­ti­nja nad sve­ti­nja­ma - i do da­nas je to naj­sve­ti­je jevrej­sko me­sto. Ne zabora­vi­te da je Dru­ga in­ti­fa­da 2000. go­di­ne po­če­la ta­ko što je Šeron tra­žio da se poklo­ni na mestu gde je sta­jao hram, tj. da ob­no­vi drev­ni obi­čaj. Za­ni­mlji­vo da je Ni­kon još u svo­je vre­me ose­tio o kakvoj bit­noj stva­ri se ra­di — mada, ka­ko mi je pri­čao pro­fe­sor Izra­el Ju­val — vodiči po Svetim mestima su tada bili uglavnom Jevreji.

Da se vra­ti­mo Je­le­ni i zbor­ni­ku, šta ste još sa­zna­li?

Ni­kon kao da je pre­sli­kao je­dan drev­ni di­ja­lo­ški zbor­nik na­stao u Sve­toj Zemlji iz pe­ra Varsa­nu­fi­ja i Jovana na Zet­sku Sve­tu Go­ru. Na­rav­no, "Go­rič­ki zbor­nik" zbo­ri o po­tre­ba­ma i pri­li­ka­ma svo­ga do­ba, ali dijalog Ni­ko­na i Je­le­ne, di­ja­log duhovnog oca i če­da, če­da ko­je je isto­vre­me­no i ari­sto­kra­ta i in­te­lek­tualac i ratnica, osta­je je­din­stven u srp­skoj istori­ji. I ni­je ni ču­do da i Ni­ko­na Jeru­sa­lim­ca i Je­le­nu Bal­šić ot­kri­va­mo tek da­nas, tek kada su na Ska­dar­skom jeze­ru po­no­vo oni ko­ji­ma je "Go­rič­ki zbor­nik" i na­me­njen — manastiri, mo­na­si i mo­na­hi­nje Zetske Sve­te Go­re.



BOGOSLOV I PESNIK

"Go­rič­ki zbor­nik" se sa­sto­ji od če­ti­ri Je­le­ni­na pi­sma i Nikonovih od­go­vo­ra na njih. Predstavlja va­žan dokument i svo­je­vrsno svedočanstvo o vre­me­nu u ko­me su ži­ve­li. Pr­vo Je­le­ni­no pi­smo je sa­ču­va­no, po­ce­pa­no, drugo je čita­vo, tre­će posto­ji sa­mo u frag­men­ti­ma na ko­je se Ni­kon na­vra­ća u odgovo­ru a če­tvr­to, zaklju­čio je, ta­ko­đe, neoštećeno.

Je­le­ni­na pi­sma za­u­zi­ma­ju mo­žda de­se­ti­nu "Zbor­ni­ka", iako je naj­vi­še o nji­ma pi­sa­no, osta­lo je Ni­ko­no­vo — ka­že Ćulibrk. — Da­nas se vi­đe­nje "Go­rič­kog zbornika" me­nja, Ni­kon Je­ru­sa­li­mac sve vi­še do­la­zi do izražaja i kao pi­sac, ali najvi­še kao auten­tič­ni bo­go­slov, ka­kvih ne­ma­mo mno­go u pra­vo­sla­vlju DžV veka. Uzmi­te kao primer sa­mo Ni­ko­no­vo ispo­ve­da­nje vere, ko­je je na savremeni srp­ski pre­nio Vla­di­ka Ata­na­si­je (Jev­tić) i vide­će­te i bogo­slo­va i pesnika i liturga Ni­ko­na.


ISPOVEDANJE VERE

A ja ve­ru­jem i is­po­ve­dam
Jed­no­ga Bo­ga ne­stvo­re­no­ga,
Tri­i­po­sta­sno­ga i sa­be­spo­čet­no­ga:
Oca i Si­na i Sve­to­ga Du­ha,
Tro­ji­cu jed­no­sušt­nu i ne­raz­de­lji­vu,
I jed­no­pri­rod­nu i nad­pri­rod­nu,
Ne­pro­men­lji­vu i jed­no­pre­stol­nu.
U Nji­ho­vo Ime kr­šte­nje pri­mih ja,
I sa­vr­še­nje (sa­vr­šen­stvo) imam
Ovu Pre­sve­tu i jed­no­sušt­nu
I ži­vo­na­čal­nu Tro­ji­cu
Čvr­sto ve­ru­jem, i po­kla­njam se
Sa Ocem Si­nu i Du­hu Pre­sve­to­me,
U jed­no­me Bo­žan­stvu
Tro­ji­ci jed­no­sušt­noj,
I Jed­no­ga Bo­ga Tri­i­po­sta­snog
Bla­go­da­rim (i) pe­smo­pe­vam,
Pro­sla­vljam i po­štu­jem
Kao Bo­ga mo­je­ga u ve­ko­ve.
Amin.


Is­po­ve­da­nje ve­re Ni­ko­na Je­ru­sa­lim­ca sa kra­ja Go­rič­kog zbor­ni­ka sa srp­sko­sloven­skog iz­vor­ni­ka pre­neo na sa­vre­me­ni srp­ski je­zik Epi­skop Ata­na­si­je (Jevtić)


Dragana Matović | 16.09.2006 | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: April 05, 2011, 09:17:20 am »

*

MISTERIJA SMERNE VLADARKE

Mitropolija crnogorsko-primorska pita gde su kosti iz groba ćerke kneza Lazara i kneginje Milice, koje su počivale u grobu u crkvi svete Bogorodice. Jelena prvi pesnik na prostorima današnje Crne Gore.

I TO se događa: grob Jelene Balšić u crkvi svete Bogoridice na ostrvu Beška u Skadarskom jezeru je — prazan!Gde su kosti "smerne vladarke", kćerke kneza Lazara i kneginje Milice, jeste pitanje koje je postavila Mitropolija crnogorsko-primorska, i na koje još nije dobila odgovor. A očekivala ga je, pre svega, od Zavoda za zaštitu spomenika kulture Crne Gore.

U crkvi Bogorodice, na pomenutom ostrvu, vidi se samo grobna ploča bez ikakvih obeležja. Otac Jefrem je reporteru "Novosti" samo mogao da kaže da je provereno da se kosti ne nalaze u grobu, da je mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije, aktuelizovao to pitanje pre neku godinu, ali da odgovora i dalje nema.

Jelena Balšić je znamenita žena srednjeg veka koja je mudrošću, obrazovanjem, konačno celim svojim životom, obeležila svoje vreme. Imala je nepunih dvadeset leta kada se udala za Đurđa Stratimirovića Drugog Balšića, "gospodara Zete i gornje Albanije".

Đurđe Drugi Stratimirović Balšić je posle ženidbe sa Jelenom, koju su srednjovekovni hroničari opisali kao ženu "visoka stasa, mlečnobelog duguljastog obraza, zlatne kose...", učvrstio rodbinske veze sa srpskom dinastijom. Jeleni je poveravao diplomatske misije koje je ona uspešno obavljala, i nakon njegove smrti, 1403. godine, pomaže sinu Balši Trećem da upravlja zemljom.

Posle sinovljeve smrti podiže crkvu na ostrvu Beška, koju je namenila za svoj grob. U njoj je i sahranjena 1443. godine. Crkvu presvete Bogorodice gradili su majstori s Primorja, a u njoj su freske s predstavom Strašnog suda, Bogorodice i Jovana Preteče koji se obraćaju Hristu s molbom da bude milostiv prema grešnima na dan njihovog zaupokojenja.

O Jeleni Balšić, šira javnost malo zna. Crkva koju je podigla na ostrvu, u lošem je stanju, kosti vladarke pesnikinje su negde odnete. Da li u neki muzejski depo ili, pak, negde drugde — i dalje se ne zna. A trebalo bi da se zna, da budu vraćene gde im je mesto, da ovo ostrvo, kao i druga u Skadarskom jezeru, na kojima su srednjovekovni hramovi izuzetne vrednosti. —

S. Gregorić | 06. april 2004.
Deo teksta preuzet sa: Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Oktobar 28, 2012, 04:57:15 pm »

*

PRAVA HEROINA NAŠE ISTORIJE


ROMAN "Mesečeva rosa" Teodore Tare, objavljen prošle godine, upravo je doživeo treće izdanje. Teodora je odlučila da promeni izdavača, iz "Narodne knjige" prešla je u "Čigoja štampu". U novembru će biti premijerno izvedena radio-drama rađena po ovoj knjizi. To je druga radio-drama koju je autorka uradila na osnovu ovog romana u kojem piše o hrabroj vladarki Jeleni Balšić, ćerki kneza Lazara i supruzi gospodara Zete Đurađa Stracimirovića Balšića, koja je sama, kao udovica, deset godina ratovala sa Venecijom, najmoćnijom državom tadašnje Evrope. Ovog puta Teodora je dramatizovala poslednje poglavlje koje govori o najvećoj pobuni derviša u istoriji turske države. Trenutno se razgovara i o pozorišnoj predstavi.

Realizacija te ideje bi po meni bila jedan doprinos borbi protiv one stare i vrlo kobne srpske boljke, a to je zaboravnost. Stara mudrost kaže da ne propadaju mali već zaboravni narodi. Jelena Balšić je heroina naše istorije, zapravo svetli primer opšte ljudske istorije. O njoj se nedopustivo malo zna. Pozorište i film raspolažu daleko moćnijim sredstvima da takav jedan lik masovno ožive. U uvodu "Mesečeve rose" sam opisala čudnu sudbinu dosadašnjih pokušaja da se Jelenina biografija umetnički obradi. Svi ti pokušaji su stali na pola puta iz raznih razloga, sve do "Mesečeve rose".

Sada se i "Gorički zbornik" u kojem je objedinjena Jelenina prepiska sa njenim duhovnikom uveliko prevodi...
 
Nadam se da će otac Jovan Ćulibrk dovršiti taj posao. Nedavno je pronađen i Jelenin grob. Njene mošti su prošle godine prenesene u rodni Kruševac. Njene zadužbine se obnavljaju, a do pre par godina su služile kao torovi za ovce. Sve to se dešava u vreme kada se pojavila "Mesečeva rosa". Oni koji se bave astrologijom rekli bi da je Jelenin horoskop ponovo proradio. Jelena Balšić je, uostalom, sa svim onim što je u životu uradila, preteča emancipovane žene, što joj u ovom trenutku i te kako daje na aktuelnosti.

Pojedini novinari su "Mesečevu rosu" poredili sa "Da Vinčijevim kodom".

Za mene je ta sličnost samo po načinu gledanja na stvari. Ne krijem, i te kako bih bila polaskana da je razlog za poređenje isti tiraž, ali pošto to nije slučaj, evo, i sad kažem da te dve knjige liče jedna na drugu kao Hilandar i Holivud. Imaju samo zajedničko H, što je ujedno i prvo slovo reči hermetika, koja jeste tkivo i jedne i druge knjige.  

A razlike?

Jedna je pisana po šablonu za komercijalne hitove, druga je pisana sporim, neizvesnim i mukotrpnim iznalaženjem izraza za sasvim lično doživljen svet. Jedna je bez umetničkih pretenzija, druga je, nadam se, sasvim određene boje, karaktera i mirisa. Jedna je lagano štivo, druga traži angažovanog čitaoca. Jednu podržava moćna i velika država, drugu mali narod, koji upravo preživljava još jednu dramu svoga postojanja.



NAJLEPŠI ŽENSKI LIK

Vaša knjiga osvojila je i stručnjake i laike. Po Dobrici Ćosiću, Jelena Balšić je sa "Mesečevom rosom" postala najlepši ženski lik u srpskoj književnosti.
 
Moja namera nije bila da pišem za malobrojne, naprotiv. Ponosim se pohvalama merodavnih, ali sam posebno srećna kada čujem da je neko, prosečnog obrazovanja i prosečne čitalačke kondicije, mojom knjigom bio pokrenut. Imam u vidu jednog takvog čitaoca koji je tražio po enciklopedijama dodatna obaveštenja o Angorskom boju, drugi je tražio stare atlase da vidi gde se prostiralo to Humsko vojvodstvo. Umetnost preobražava, baš zato ne bismo smeli da se odričemo njenog svetog dejstva pod raznim profitabilnim izgovorima.



VREME EZOTERIJE

Ovo poređenje vaše knjige sa "Da Vinčijevim kodom" moglo bi se i afirmativnije razmotriti...

Da! Postoji mišljenje da je "Da Vinčijev kod" smišljeno plasiran da se deo ezoterijskih znanja lagano i oprezno omasovi, verovatno zato što je čovečanstvo svojim većim delom sazrelo za to. Bez namere da razmatram koliko u tome ima istine, ipak je knjiga jednog takvog sadržaja prodata u nezamislivom tiražu. Samo koju deceniju ranije junaci sličnih komercijalnih hitova bile su nindže, obaveštajci, špijuni. Uz Den Braunovu knjigu pominjem i Harija Potera, koji je takođe postavljen na istim, ezoterijskim simbolima i takođe je napravio nezamisliv tiraž. Neki to povezuju sa erom Vodolije koja je započela i koja će, za razliku od zatvorene i ćutljive Ribe, izliti iz sebe sva svoja znanja, štedro i masovno. Ako u svemu tome ima neke istine, onda ezoterijska prizma kroz koju su posmatrani svi događaji opisani u "Mesečevoj rosi" sasvim odgovara nadolazećem duhu vremena.


Dragana Matović | 14.10.2007. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: