sledeća tema »

[Angelina]

**

Ž I V O T   I   D E L O
J A N K A   V E S E L I N O V I Ć A

1862—1905

Više o književnom stvaralaštvu i životu Janka Veselinovića

[Angelina]

**
ŽIVOT I DELO
JANKA VESELINOVIĆA 1862—1905

IZLOŽBA 7 — 28. 12. 2005
Autor izložbe BRANISLAV STANKOVIĆ

Ž I V O T   I   D E L O
J A N K A   V E S E L I N O V I Ć A
1862—1905

JEDAN ŽIVOT

Spomen na vek od smrti Janka M. Veselinovića

Životna i stvaralačka biografija pripovedača, romansijera i dramskog pisca Janka M. Veselinovića (1862—1905), jednog od začetnika srpske realističke seoske pripovetke i, po tumačenju Jovana Skerlića, jedne od najkrupnijih ličnosti onovremene srpske književnosti, obeležena je svetlošću dara i tragičnošću kratkovečnosti.

Rođen u Mačvi kao sin seoskog sveštenika, on nije stigao ni uspeo da stekne visoko obrazovanje, mada je, kao toliki drugi srpski intelektualci i stvaraoci, izvesno vreme, proveo u Beču učeći. U tom gradu on se posebno zbližio sa Jovom Aleksićem, potonjim prvim veterinarom u Srbiji i od njega više saznao o Aleksićevom pretku hajduku Stanku. Pošto je postao seoski učitelj imao je priliku da se upozna i srodi sa narodnim životom. Tako je pod uticajem lektire maloruskih realista, i srpske narodne i savremene književnosti koja mu je bila dostupna počeo literarno da uobličava slike iz seoskog života. Posle početničkih teškoća, osokoljen uspehom prvih radova i pripovednih knjiga, Janko Veselinović je za oko dve decenije stvorio obimom veliko i značajno književno delo, a ono mu je donelo ugled i slavu jednog od najpopularnijih pisaca na srpskom jeziku. Njegov romantičarsko-istorijski roman Hajduk Stanko i danas je kod nas jedna od najobjavljivanijih i najčitanijih proznih knjiga.

Odan idejama Svetozara Markovića o vrlini patrijarhalnog i tradicionalnog načina života, on je, u većini svojih proznih tekstova, folklornom stilizacijom, sa lirsko-sentimentalnim patosom slikao idilični život mačvanskih i posavotamnavskih seljaka, odnosno ispisao ep o seoskoj zadruzi čija je deoba, po pravilu, bivala osnov za tragično osipanje i propast zajednice i pojedinca. To je posebno vidno u kratkom romanu Seljanka koji sadrži obilje etnografskih činjenica, tako da je smatran štivom koje pouzdano prikazuje vidove i način narodnog života, u Zapadnoj Srbiji u drugoj polovini 19. veka. U romanu Hajduk Stanko Veselinović je dao romantičarsku sliku borbe za oslobođenje od Turaka, bez razvijenijeg istorijskog plana i složenijeg psihološkog nijansiranja likova, ali zbog prijemčivog evokativnog tona u kome je oživljena daleka junačka prošlost, razvijene fabule i dinamične radnje taj roman je doživeo veliku naklonost publike. Postao je nezaobilazna mladalačka lektira i prava narodna knjiga, slika-spomenik svoga doba.

Potpuno suprotnu stranu Veselinovićeve stvaralačke geneze predstavlja nedovršeni roman Junak našeg vremena. U tematsko središte romana postavljena je priča o razvoju jedne karijere. Sa jasnom namerom da, slikajući razvojni put Srećka Srećkovića (za izgradnju tog lika Veselinović je uzeo primer Vladana Đorđevića, režimskog političara) predstavi sve ono do čega dovodi nesrazmera između nevelikog talenta, golemih ambicija i karakterne nesavršenosti. Romansijer je, na širem planu, slikao građansko-političke prilike poslednje četvrtine 19. veka u Srbiji. U tom romanu Veselinović je realista u doslovnijem smislu: individualno-psihološki i društveno-politički analitičar. U takvom njegovom kreativnom nastojanju naziru se crte modernijeg pristupa narativnom oblikovanju. Mada nezavršen, roman Junak našeg vremena predstavlja najostvarenije Veselinovićevo književno delo. On pokazuje da je ovaj popularni pisac tradicijskom nizu srpske književnosti priložio ostvarenje koje, istina, odudara od tematskog opsega onih književnih radova koji su ga učinili popularnim, ali pri tom pokazuje i drugu stranu njegovog književnog postupka — sasvim određen društveno kritički i politički angažman. To je, zapravo, onaj Janko Veselinović građanin-pisac koji se, kao takav, neopravdano retko pominje.

A čitav niz srpskih romana na društveno-političke teme u 20. veku, ima nesumnjivog preteču u ovom Veselinovićevom romanu.

Veselinovićevi dramski tekstovi Potera i Đido imali su sudbinu sličnu njegovim proznim delima. Dok je kritika o njima imala podeljeno mišljenje, publika ih je bezrezervno prihvatala, posebno dramski komad Đido, najpre zbog lepih narodnih melodija koje su bile uključene u dramski tekst. Slično drugima i Veselinović je, kao pisac, od savremenika bio osporavan. Toliko popularan i voljen nije bio niko, mada je prema malo kome, kao prema njemu, sudbina bila toliko varava.

Legenda o stasitom, muževnom, leporekom piscu, boemu koji je voleo i lepo pevao narodne pesme začela se još za njegovog života. Dopunjavana i proširivana, ona je, u formi anegdotskih crtica, živa i danas. Onaj koji je pripovedao o veličini i snazi ljubavi, pobratimstva i sloge, doživeo je da ga prijatelji i poštovaoci obaspu ljubavlju i pažnjom. No, ona nije bila dovoljan lek za opaku bolest, kao ni za lične nesreće i razočarenja. Strasna veza sa lepom beogradskom glumicom Velom Nigrinovom davno je prešla u priču oko koje se već formirao ozarujući nimbus sentimentalne povesti.

Usud kratkovekosti nije mimoišao ni Jankove potomke. Jedino dete, ćerka Persida, rodila je pisca i novinara Janka Tufegdžića. Pored dedinog imena i literarnog dara, nasledio je i ljubav prema rodu. Zbog toga iz tame svetskog (građanskog) rata nije izašao. Često sudbina, u poremećenim vremenima, uzima najodvažnije i najbolje.

Sećajući se danas imena, života i dela Janka M. Veselinovića mi uočavamo kako se ono najbolje što je napisao drži i opstaje. A, pri tom, uviđamo i da su neke njegove prozne stranice važne za osnivanje novovremenog književnog modernizma. Naknadni čitalački i analitički pogled na jedan deo njegovog opusa pokazaće da on nije bio samo bukolički pripovedač već i samosvestan i angažovan intelektualac u svom vremenu.

Mileta Aćimović Ivkov

[Angelina]

**
ŽIVOT I DELO
JANKA VESELINOVIĆA 1862—1905

Janko Veselinović sa roditeljima

Jankovo venčanje

[Angelina]

**
ŽIVOT I DELO
JANKA VESELINOVIĆA 1862—1905

Janko Veselinović (sedi u sredini) sa prijateljima:
Vladimirom Jovanovićem, Miloradom Petrovićem Seljančicom
i Antunom Gustavom Matošem

Janko Veselinović sa prijateljima:
(sede) Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović;
(drugi red) Slobodan Jovanović i Milorad Mitrović;
(treci red) Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović,
Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić

[Angelina]

**
ŽIVOT I DELO
JANKA VESELINOVIĆA 1862—1905

Njegovo veličanstvo
Aleksandar I.
Po milosti Božjoj i volji narodnoj
Kralj Srbije
Blagovoleo je potpisati sledeći Ukaz:
Želeci dati dokaza Našeg Kraljevskog Slagovoljenja

odlikujemo
Janka M. Veselinovića
književnika
Kraljevskim ordenom

Takovskoga Krsta četvrtim ......... redom
  
Povelju ovu izdaje Gospodinu Janku M. Veselinoviću kao dokaz njegova odlikovanja

[Angelina]

**
ŽIVOT I DELO
JANKA VESELINOVIĆA 1862—1905

Janko Veselinović umro je 14. juna u očevoj kući u Glogovcu, gde je i sahranjen.

[Angelina]

**

J A N K O   V E S E L I N O V I Ć
P E S N I K   R A V N I C E

POVODOM 150 GODINA OD ROĐENJA PISCA

AUTOR IZLOŽBE BRANISLAV STANKOVIĆ

MAJ 2012

[Angelina]

**
JANKO VESELINOVIĆ — P E S N I K   R A V N I C E
POVODOM 150 GODINA OD ROĐENJA PISCA

Slika iz seoskog života
Slike iz privredničkog života
Zeleni vajati

[Angelina]

**
JANKO VESELINOVIĆ — P E S N I K   R A V N I C E
POVODOM 150 GODINA OD ROĐENJA PISCA




Nema veće ravnice u Srbiji od Mačve. Ona se proteže od Mišara do Drine i od najvišeg vrha Cera planine, Vidojevice, do Save. To je prostor od dvanaest sahata hoda. Možeš u dugu danu hoditi po Mačvi, a nećeš videti jednog brežuljka, sve je ravno kao tepsija. Zamori se pogled putnikov gledaći jedno isto; njivu, pašnjak, njivu, pašnjak i — ništa više. Ili — uđe u selo. Tu vidi kućicu do kućice; uz kuću staje, iza bunar, iza bunara voće. Iznajpre ga to oveseli, ali malo-pomalo ta mu jednakost dodija, on saginje glavu i postaje zlovoljan...

Takva je Mačva danas. Pa, i pored svega toga, ona je lepa, divna! Ona je bogata cura. Sve što se u njenu crnu utrobu baci, donese bogata ploda. Lepa su njena polja kad ozelene, a još lepša kad se pozlate zlaćanim vlaćem ... Ona vam je kao tuđinka, ne da se svakom poznati! Ko hoće da zna njene draži i njene lepote, taj mora živeti u njoj. Tome ona otvara svoja nedra i daje miloštu. A ko proživi u njoj, taj je lako ne ostavlja, ili, ako je baš mora ostaviti, on je nikad ne zaboravlja.

Janko Veselinović "Hajduk Stanko"


* * *


" ... Sve to hoće da se pokaže da je bolje nego što je ... Eto baš tu, u selu, Pera Jovanov. Ti znaš kakva je to kuća i kakvo je to imanje. Namestio se čovek lepo. Sve što ima zemlje u ogradi mu je, da mu i unuk ima na čemu živeti. Ali Peri to malo. Video čovek da ljudi trguju, pa poče i on. Urani nekoliko svojih veprova svojim kukuruzom lanjske godine, i uze lepu paru. Ove godine batali svoj posao, uze iz Izvozne banke pare na zajam da kupuje svinje. Pa hajde što je uzeo, uzeo je da uloži u posao. Ali jest! Vidi on da nema fijakera. Daj uzmi fijaker. Sad opet nema amova prema fijakeru. Daj uzmi i to. I to sve uzmi od onih para što je na trgovinu pozajmio. Ženu treba odenuti da joj liči da sedi u fijakeru. Daj i to. I šta sad. Para nestalo, kukuruzi kako vidiš omanuše ... Nađem ga juče u Šapcu, trči i traži nov zajam kod Izvozne banke ...

... Taj huk je ovladao našim svetom, pa je uhvatio sve od starca do deteta. Pa je to sve postalo samovoljno i sebično i samo misli o sebi. Ali kad je tako kakvog tu blagostanja može biti? Toje srljanje u sirotinju, i to u sunovrat, žmureći ... Nema, nema tu više oca, ni matere, ni brata, ni druga: niko tu više nikoga ne voli; niko ni za kim ne mari ... Sastavi mi danas zadrugu. Daj mi dva čoveka da zajedno kakav posao rade ... Nema, nema toga više! Mi smo izleteli iz svog kola, a u drugo nismo ušli i zato smo sirotinja, ubita sirotinja" ...

Janko Vsselinović — "Pisma sa sela"


* * *


Čudno je neko raspoloženje ovladalo mnome jutros. Nešto nisam najorniji za rad, pa evo, da bi se svežio, tretiram stare časopise: Š u m a d i n k u  čiča Ljubinu, S e d m i c u  i  D a n i c u  Popovićevu i  V i l u Novakovićevu. Koliko ljubavi prema poslu, koliko duha i razumevanja svoga doba i svojih čitalaca! Sve se to tako reljefno ispoljava u ovim sitnim redovima ... Zar može, recimo, neko danas lepo ocrtati servilnost srpskog seljaka, kad ovome samo padne na pamet da bude servilan? Slušaj samo:

"Došao nov kapetan: prvi, put u jednu opštinu. Opštinari kojima je to već bilo javljeno, izašli svi da dočekaju kapetana. Kapetan odjaše konja, priđe im i stane se pozdravljati. Kmet prvi uze reč, po pozdravu, i odmah otpočne krupno:

— Oprosti, gospodine kapetaie, što je — pala kiša!

E, dela, kaži sad da ovo nije naše, srpsko! Seljak drugog naroda ne ume se ovako izvinjavati. Ovo je heroizam u servilnosti".

Janko Veselinović — "Pisma sa sela"