Borisav Bora Stanković (1876—1927)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Borisav Bora Stanković (1876—1927)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Borisav Bora Stanković (1876—1927)  (Pročitano 73445 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Januar 02, 2011, 09:40:09 pm »

*




O BORI STANKOVIĆU I NJEGOVOM DELU
(Vranje, 31.03.1876 — Beograd, 22.10.1927)


---------------------------------------------------
Iz knjige: Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti
----------------------------------------------------------------


Najznačajniji pripovedač ovog razdoblja jeste Borisav Stanković (1876—1927). Po tematici on je najizrazitiji regionalista među našim realistima, a po psihologiji likova, postupku i stilu jedan od začetnika naše moderne proze. U svojim pripovetkama, dramama i romanima dao je sliku rodnog grada Vranja na prekretnici između turskog vremena i modernog doba, onako kako su to ranije učinili J. Ignjatović sa Sent-Andrejom i S. Sremac s Nišom. Njegova tematika je socijalno određena a u načinu prikazivanja preovlađuje unutrašnja, psihološka perspektiva. Najveću književnu aktivnost razvio je u prvoj fazi svog rada, na prelazu iz 19. u 20. stoleće, kada jednu za drugom objavljuje tri knjige pripovedaka, "Iz starog jevanđelja" (1899), "Stari dani" (1902) i "Božji ljudi" (1902), i dramu "Koštana" (1902), a započinje rad na romanima "Nečista krv" (1910) i "Gazda Mladen" (1927).

Stanković spada u one pisce kod kojih utisci i sećanja iz detinjstva imaju presudnu ulogu u književnom radu. U više pripovedaka on je dao poeziju mladosti i nekadašnjeg života u rodnom gradu (Đurđev-dan, U vinogradima, Nuška). Slika stvarnosti, svetla, prozračna, poetična, pomućena je u drugim delima otkrivanjem društvenih sukoba i duševnih potresa. Stankovićev svet, iako vremenski i prostorno udaljen, nije idiličan i beskonfliktan. Sukobi su stalni i raznovrsni, između starog i novog, kolenovića i skorojevića, bogatih i siromašnih, pojedinca i društva. U središtu svih zbivanja nalazi se pojedinac i njegova sudbina. Težište je prikazivanja na psihičkim lomovima i unutrašnjim potresima, ali se pri tome nikada ne gubi iz vida dublja sociološka zasnovanost likova i situacija. Sudbina Stankovićevih junaka odigrava se u trouglu sila koje čine novac, moral i eros. Društveni moral sredine te materijalni interes i prestiž porodice suprotstavljaju se erotskom nagonu pojedinca, nameću mu svoja ograničenja i zabrane — na toj tački počinje individualna drama bezmalo svih Stankovićevih junaka. U više pripovedaka Stanković je prikazao osujećenu ljubav usled toga što mladić i devojka pripadaju raznim staležima (Stari dani, U noći, Oni, Stanoja, Uvela ruža). Među njima je najlepša "Uvela ruža", lirska, elegična pripovetka, napisana u prvom i drugom licu, u stvari mali lirski roman. Ljubavna priča, kao i u Disovim pesmama, pripada davnim danima, sva je u znaku mladosti, lepote, svežine letnjih večeri i opojnih mirisa orijentalnih bašta. Ona oživljava u sećanju, u trenucima kada od svega toga ništa više nije ostalo.

Stanković otkriva svet poniženih i uvređenih. Čitava njegova zbirka "Božji ljudi", sastavljena od kratkih pripovedaka i crtica, posvećena je onima koji su odbačeni od društva, prosjacima i poremećenim, od kojih svako živi u nekom svom nestvarnom svetu. Više nego i jedan drugi naš pisac Stanković se bavio sudbinom žene. Žena je glavna junakinja u njegovim najboljim delima, u pripovetkama "Uvela ruža" i "Pokojnikova žena", u drami "Koštana" i romanu "Nečista krv". U "Pokojnikovoj ženi" junakinja se nemoćno batrga u mreži patrijarhalnih običaja. Ona je obezličena do anonimnosti: najpre sestra svoje braće, zatim žena svog muža a posle muževe smrti njegova udovica, pokojnikova žena, uvek pred strogim ispitivačkim pogledom rodbine i sveta, kao pred očima sudija. Istinska ljubav stalno se potiskuje i na kraju sasvim odbacuje. Jedina odluka koju je Anica samostalno donela životu bila je uperena protiv nje same: odbila je ruku čoveka koga je oduvek volela i pošla za nevoljenog.

"Koštana" je najznačajnija od tri Stankovićeve drame (druge dve, Tašana i Jovča, nastale su dramatizacijom pripovedaka). To je "komad iz vranjskog života s pevanjem". Polazeći od tradicionalne sheme ovog žanra, Stanković je napisao potresnu dramu tragičnih ljudskih sudbina. Dve velike teme njegovog sveta, tuga za prohujalom mladošću, "žal za mladost" i čulna opsesija ženskom lepotom, sublimirane su ovde u trećoj, u temi pesme. Narodne pesme koje peva Koštana nose u sebi čežnju za lepotom, u njima je život slobodan od svih stega, pun radosti i pustolovine, one su utočište od sivila prozaične svakodnevnice. Sve su ličnosti ispunjene tom čežnjom, pesma u ovoj drami predstavlja svojevrsnu kolektivnu opsesiju, sličnu opsesiji erosom u drugim njegovim delima, naročito u romanu "Nečista krv".

Taj roman donosi sumu Stankovićevog pripovedačkog iskustva i njegovog poznavanja čoveka i sveta. Zasnovana kao društvena hronika rodnog grada, "Nečista krv" prerasla je u izrazit roman ličnosti, psihološki utemeljen, a da pri tome nije izgubila bitnih obeležja društvenog romana. To je, možda, jedinstven slučaj u našoj književnosti da je postignut pun sklad između sociološke i psihološke motivacije. Lik neobične lepotice Sofke, kao i likovi drugih junaka romana, među kojima se izdvaja snažna ličnost gazda Marka, Sofkina svekra, osvetljeni su iznutra, psihološki ili, čak, psihoanalitički, frojdovski, ali sve što se s njima događa motivisano je sociološkim činjenicama: istorijom dveju porodica koje pripadaju raznim staležima, sukobom između starog i novog, između starih bogataša, čorbadžija, koji beskrupuloznu borbu za samoodržanje prikrivaju gospodskim ponašanjem, i novih bogataša, obično seljaka koji se spuštaju u grad, noseći u sebi svežu krv, neistrošenu energiju i rušilačku agresivnost.

Drugi Stankovićev roman, nedovršeni i posthumno objavljeni "Gazda Mladen", jeste povest o sudbini čoveka koji je postao dobrovoljna žrtva dužnosti; prosperitetu porodice on je žrtvovao sve, pa i voljenu ženu. Umetnički je ostvaren drukčijim postupkom od Nečiste krvi. Sve je u njemu sažeto, usmereno na ono što je glavno, nema epizoda ni digresija, iskaz je najčešće lapidaran, skoro epigramatičan, rečenice ponekad liče na formule. Gazda Mladen deluje, pre svega, celinom, a Nečista krv i obiljem dramatičnih situacija, u kojima izvesni detalji često prerastaju u višeznačne simbole. U oba ta romana i u čitavom svom nevelikom opusu Stanković je stvaralac neobične, elementarne snage, koji je s velikom mukom nalazio jezički izraz. Pod navalom osećanja i slika kao da mu se pero povija, rečenica se zapliće i posrće, glas mu postaje zagrcnut, mucav, ali to je "mucavost genija" koji je više od drugih naših pisaca proniknuo u ponorne dubine ljudskog bića.



Izložba o Bori Stankoviću

Borisav Stanković — Nečista krv

Borisav Stanković — Koštana
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Januar 02, 2011, 09:50:28 pm »

*

BIBLIOGRAFIJA BORISAVA STANKOVIĆA:


KNJIGE PRIPOVEDAKA

1889. Iz starog jevanđelja
1898. Đurđevdan
1898. Stanoje
1899. Nuška
1899. U noći
1899. Uvela ruža (iz dnevnika)
1899. U vinogradima
1900. Stari dani
1901. Bekče
1901. Oni
1901. Taja
1902. Zadušnica
1902. Jovan
1902. Stari dani
1902. Božji ljudi
1902. Biljarica
1902. Paraputa
1902. Copa
1902. Č'a Mihailo
1902. Ludi Stevan
1902. Ljuba i Naza
1902. Mace
1902. Manasije
1902. Marko
1902. Menko
1902. Mitka
1902. Stanko "Čisto brašno"
1905. Rista krijumčar
1906. Stari Vasilije
1906. Stevan Čuklja
1907. Baba Stana
1907. Pokojnikova žena (ili 1902)
1909. Jovo-to
1909. Moj zemljak
1909. Tetka Zlata
1911. Naš Božić
1921. Njegova Belka (ili 1920)
19xx.  Iz mog kraja

i nedovršene pripovetke iz 1930: "Nastup" i "Pečal"

DRAME

1902. Koštana
1927. Jovča
1928. Tašana

ROMANI

1910. Nečista krv
1927. Gazda Mladen

MEMOARI

1929. Pod okupacijom (Beograd)

OSTALE KNJIGE

1894. Majka na grobu svoga jedinca, prvi objavljeni rad, pesma. "Golub", 1. XI 1894.
1956. Sabrana dela, I—II, Beograd, "Prosveta"[/color]
Sačuvana
Vjekoslav Vukadin
Prijatelj
*******
Van mreže Van mreže

Poruke: 29



« Odgovor #2 poslato: Januar 02, 2011, 10:24:44 pm »

*

KRATKA CRTICA O KNJIŽEVNOM STVARALAŠTVU BORISAVA STANKOVIĆA


U svom književnom djelu Borisav Stanković (1876—1927) je elegično, ali i realistički vjerno naslikao život starog Vranja s kraja 19. vijeka, kada je ono počelo da gubi obilježja istočnjacke kasabe i da sve više dobija čarsijsku građansku fizionomiju. Stanković je u toplim poetskim slikama evocirao one vidove života koji su bili specificni za taj živopisni gradić i koji su se nepovratno povlačili pred naletima novog vremena i novih društvenih odnosa.

Do oslobođenja od Turaka Vranje je bilo tipična orijentalna kasaba, sva u živoj i šarolikoj mješavini nacija, klasa i vjera. Pored aga i begova, koji su predstavljali tursku vlast i bili nosioci feudalno-spahijskog društvenog sistema, svojom moći i bogastvom isticali su se i domaći bogataši, takozvane čorbadžije. Čorbadžije su u okolini Vranja imale velike zemljišne posjede (čitluke), na kojima su, kao besplatna radna snaga, radili obespravljeni kmetovi-čivčije. Čitluci i trgovina bili su izvor njihove ekonomske moći i bogastva, koje su nemilice rasipali na uživanje i zadovoljstva svake vrste. Po svom društvenom položaju, ekonomskoj moći, ličnom gospodstvu i načinu života čorbadžije su bile slične turskoj feudalnoj aristokratiji, sa svojim čitlucima ili u begovskim konacima.

Niže društvene slojeve u gradu činili su zanatlije, sitni trgovci, domaća posluga, prosjaci i Cigani, a na selu slobodni seljaci i kmetovi-čivčije koji su radili na bogataskim imanjima. A kad su 1875. godine Turci protjerani i srpska oslobodilačka vojska svojim ulaskom u grad obilježila početak nove ere u životu tog našeg grada, moć nekada silnih čorbadžija brzo je nestala. Njihova imanja su razgrabljena, feudalna prava ugašena, a nova vlast i novi društveni odnosi brzo su izmjenili dotadašnji način života starog Vranja.  

Borisav Stanković je odrastao u porodici koja je po svom porijeklu pripadala čorbadžijsko-spahijskom redu, ali koja je u doba njegova djetinjstva materijalno bila sasvim posrnula. Roditelji su mu rano umrli, pa je briga o njemu pala na staračka pleća njegove babe-Zlate. Svom malom unuku, budućem pjesniku starog Vranja, ona je s ponosom pričala o negdašnjoj slavi i veličini čorbadžija, a u isto vrijeme krišom šila tuđe košulje da bi ga prehranila. Tako je Stanković upoznao i zavolio staro Vranje kroz bakine priče, i zato se taj nepovratno nestali život usadio u njegovu dušu kao "čarobna ljepota iz bajke".

I kad se kao pisac jednom prilikom našao pred motivom iz života novog, građanskog Vranja, on je sa gađenjem i ogorčenjem bacio pero: "Ne, neću to! Staro, staro mi dajte! Ono sto miriše na suh bosiljak i sto tako slatko pada, pada i greje srce…"

Stanković je osnovnu školu učio u Vranju, gimnaziju u Nišu, a pravne nauke u Beogradu, gdje je potom i službovao. Kad je stekao književnu slavu i javno priznanje, poslat je u Pariz da upotpuni i proširi svoje književno obrazovanje. Međutim, on se kao stvaralac najprisnije vezao za staro Vranje. Oduda su mu i najbolja upravo ona djela u kojima je govorio o starim običajima i patrijahalnim odnosima, a to su


pripovjetke:
"Iz starog jevanđelja" (1899.),
"Stari dani" (1902.),
"Božji ljudi" (1902.),
"Pokojnikova žena" (1907.),
"Naš Božić" (1911.),
"Njegova Belka" (1921.);

romani:
"Nečista krv" (1911.),
"Gazda Mladen" i
"Pevci" (nedovršeni roman);

drame:
"Koštana",
"Tašana" i
"Jovča".


Dnevnik "Pod okupacijom" sadrži niz slika iz života pod okupacijom za vrijeme prvog svjetskog rata. U njemu je uverljivo prikazao frazersko rodoljublje lažnih patriota, koji su iskoristili opštu nacionalnu nesreću da bi se obogatili. Ali u tim slikama nema one poetske snage kojom se odlikuju ostala njegova djela.

Priredio: Vjekoslav Vukadin
10.06.2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Januar 02, 2011, 10:32:00 pm »

*

BORA STANKOVIĆ


I hronološki i po čuvenju, prva biografska činjenica Borisava Stankovića svakako je Vranje, mesto njegovog rođenja, ali i zavičaj njegove književnosti. Svi nadahnjujući doživljaji, svi uzbudljivi mirisi, sve boje i svetlosti Stankovićeve proze nose pečat varoši ispod Pčinje. Nema premca njegovo plodotvorno ropstvo uspomenama na ubogo detinjstvo provedeno u visoko zazidanim avlijama starog Vranja, u krilu baba-Zlate koja je u prste i u duši znala sudbine Vranjanaca. Pripovedala ih je svom unuku pod vinovom lozom, pod tremom kuće zidane u orijentalnom stilu. Tu, pod vrelim južnjačkim nebom, dnevna plavet i noćno srebro prvi put su u detinjim očima osvetlili životne drame Mitka, Sofke, gazda Mladena... Prisno vezan za sveto mesto detinjstva, hteo je da ga do groba zadrži kao jedino izvorište tema, motiva i likova.

Poznata je činjenica da je Borisav Stanković vrlo rano ostao bez roditelja (oca je izgubio u petoj, a majku u sedmoj). Gubitak veliki sam po sebi, a još veći s' obzirom na vreme u koje pada — u doba detinjstva. Zakinut je u ljubavi kad mu je bila nasušna. Prisiljen je da za koru hleba niže vence čorbadžijskog luka dok se komšijska deca igraju žmurke. Osuđen je kao i svako siroče, da brzo sazri, da se u siromaštvu sklanja pred svima, pa i da uzmakne pred voljenom devojkom "ranjav i željan". Primoran je da piše molbe i pisma urednicima i knjižarima ne bi li iskamčio koji groš zarađen u spisateljskim mukama. Priviknut od ranih dana da ćuti i kad ga vređaju i ponižavaju, da se kaje i kad nije kriv, Borisav Stanković traži sklonište u sebi, u samoći. Suviše bolno je doživeo neuzvraćene ljubavi da bi prestao da podozreva sudbinu oličenu u smrti i nemaštini od koje čak i ljubav beži. Pokazalo se da je preko visoko ograđenih vranjskih avlija video dalje nego sa Monmartra, da je tematski podređen zavičaju i zagnjurujući se u duše svojih zemljaka, umetnički otkrivao čitav svet, pronicao tajne svih, njemu dalekih i nepoznatih ljudi. Sav usredsređen na mali prostor jedne balkanske palanke, Borisav Stanković je, u stvari, pogledom stremio u dubinu, u njoj tražeci zrno istine o čoveku. Svojom umetnošću osnažio je staru misao da je sve u svemu samo kad se ide do kraja. Prema tome ma koliko bila regionalno obojena, njegova umetnost je opšteljudska.

Vreme rođenja je drugi biografski podatak koji se takođe bitno odrazio na Stankovićevo književno delo. Uzme li se kao tačna bilo koja od pominjanih godina njegovog rođenja (1875, 1876, 1877...), njome se može označiti jedan od najpresudnijih događaja u novijoj istoriji Vranja — oslobođenje od Turaka i pripajanje Srbiji. Prijatelji i biografi Borisava Stankovića jednodušni su u oceni da je on, kao i njegove književne ličnosti, bio povučen u sebe, škrt na rečima i osmesima. Sve što ga se doticalo poimao je čulno. Ispoljavao se isto tako — strastveno, grčevito, nagonski i silno. I njegova umetnost pre svega je izraz srca, osetljivog samo na ropac i na "slatku tugu". Ostala je do kraja nemušta za zvonke radosti. To isto važi i za Stankovićeve junake. Smoždeni unutrašnjom napetošću, lako gube prisustvo duha bez koga nema ni njegove igre. U tom pogledu je karakteristično pomanjkanje ne samo onih stilskih rešenja koja se najčešće koriste u stvaranju humora, već i odsustvo humorističkih raspoloženja. Čak i da razvođe vekova ne polovi njegov život (1875—1927), čak i da datumi objavljivanja njegovih najznačajnijih dela ne padaju u samo raskršće vekova (Iz starog javanđelja — 1899, Božiji ljudi — 1902, Koštana — 1902, Stari dani — 1902, Pokojnikova žena — 1907, Nečista krv — 1910), ostala bi na snazi nedoumica u pogledu određivanja književno — istorijskog mesta piscu "Nečiste krvi", "Koštane", "Pokojnikove žene", "Gazda-Mladena"... Zadržalo bi se ovo dvoumljenje zato što u samom književnom delu Borisava Stankovića prepliću obeležja takozvane srpske realističke proze druge polovine prošlog veka i izraziti znaci novog, posve modernog pripovednog izraza.


Jovan Turanjanin
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Januar 02, 2011, 10:35:23 pm »

**

BORISAV STANKOVIĆ


Srpska realistička proza druge polovice 19. stoljeća razvijala se pod snažnim utjecajem ruskih realista, posebice Gogolja, Turgenjeva i Černiševskog. Tek u ponekih realista (Ignjatović i Matavulj, naročito) osjećali su se i akcenti zapadnjačke proze, ali to je sve bilo u mnogo manjoj mjeri. Pisci su se uz to, u nastojanju da prikažu stvarnost onakvu kakva jeste, više oslanjali na izvanjsku deskripciju, crtanje zbilje, a manje su, poput Lazarevića i Rankovića, govorili o unutrašnjim doživljajima ličnosti.

Prijelomno doba, konac 19. i početak 20. stoljeća, donosi u književnosti radikalnije promjene, ostavlja isključivost kritičkog realizma i odlučnije prihvaća moderne pravce zapadnih literatura. Dakako, proza moderne razvijala se mirnije od poezije, izlazila je s manje buke i nije brisala tako snažno naslage prošlosti; naprotiv, oslanjala se u mnogome na realističku prozu, ali istodobno obogaćujući je psihologizacijom, promatranjem unutrašnjeg života ličnosti, njegovih doživljaja, obojivši sve u dobranoj mjeri lirskim, subjektivnim elementima. Vidljivo je to u radovima Petra Kočića i Ive Ćipika, a posebice u Borisava Stankovića. Pri tom treba spomenuti da su postojali i pisci isključive modeme orijentacije (M. Uskoković, V. Miličević, a jednim dijelom i I. Sekulić), koji su se bavili problemima bolesnog, umornog intelektualca pisali o njegovim krizama, analizirali ih, uzimajući introspekciju kao značajno strukturalno sredstvo.

Kod Borisava Stankovića, pisca umjerene moderne orijentacije, koji je najviše kvalitetno obogatio kritički realizam psihologičnošću i liričnošću, postoje tri motiva, koji se izmjenjuju, isprepliću, nadopunjuju. To su rodni kraj — Vranje, sudbina žene i pitanje neumitne prolaznosti, njegova "bol za mladost".

Vranje je uhvaćeno u onom prijelaznom dobu, poslije oslobođenja od Turaka i pripajanja matici (1878). Temelji starog patrijarhalnog svijeta su se uzdrmali, vjetar novog donio je nova shvaćanja, nove običaje, na očigled, preko noći otapalo se bogatstvo jednih, a bogatili su se drugi. Snažno su se sukobili staro i novo hadžije i nove snage sa sela, patrijarhalno i moderno, sputane i slobodne ličnosti, došlo je do velikih procesa socijalnih i moralnih, do raslojavanja. Borisav Stanković žali za starim što odlazi, ali ipak "vanredno reljefno i plastično ocrtao (je) naličje patrijarhalnog društva, koje svojim tradicijama i strogim zakonima guši težnju individue za slobodom". (V. Zaninović). Iako je, dakle, lokalizirao svoje djelo, pitanja ličnosti, nemoćne u trenucima korjenitih društvenih kretanja, gdje je ona samo zrnce izvan igre, ostaju pitanja svevremenskih i općeljudskih značenja.

Tragične ženske sudbine toga svijeta zauzimaju posebno mjesto u Stankovićevu opusu. Patrijarhalna sredina svojim predrasudama gazi život žene; ona je osuđena na neshvaćanje. Zbog toga posebnu pažnju pisac obraća analizi patnji i osjećanja žene uopće.

Pitanje neminovnosti i prolaznosti, kao filozofijskog stanovišta, proizilazi iz istočnjačkog fatalizma i suđenosti, ali i iz jednog pjesničkog, nostalgičnog osjećanja života.

Književno djelo Borisava Stankovića možemo podijeliti na pripovjedački, romansijerski i dramski opus. Pripovijetke su pokatkad prožete mladenačkom strašću (Nuška), pokatkad pune bola i patnji (Pokojnikova žena), a pokatkad radošću prošlog, mada i tada nalazimo sumorna raspoloženja (Stari dani).

Roman Nečista krv jeste stožer njegova djela, sinteza je, na izvjestan način, ostvarenog. Gradeći ga u tri sloja (društveno-ekonomska gibanja, patrijarhalna obitelj i osjećaj žene zarobljene tim odnosima), Stanković je stvorio djelo neponovljiva značenja i pored neuspjelog pokušaja tumačenja reakcija Sofke nasljednim opterećenjima i fiziološkom degeneracijom. Roman je prije svega izrastao kao snažna slika jednog doba i jednog društva. Posebno su efektno i sugestivno građeni likovi efendi Mite, gazda-Marka, Sofke, Tomče, koji strukturirani i izvanjskim i unutarnjim opisima govore o snazi napisanog. Drugi roman Gazda-Mladen ostao je nedovršen. Tematski je sličan prvom, mada je izbor junaka drukčiji: sada se muškarac žrtvuje za obitelj. No, taj roman znači u mnogome ponavljanje napisanog i nismo mnogo izgubili što on nije završen.

Drame Koštana i Tašana (razrađen motiv Parapute) te nedovršena dramatizacija Jovče čine dramski opus. Možda ima najviše simbolike u Koštani, slobodnoj, raspjevanoj, voljenoj, koju norme društva zatvaraju i osuđuju a da je društvo izvan toga prihvaća. Ipak najviše pjesničkog i ljudskog u sebi nosi Mitke, boem, zanesenjak, drugo ja pisca koji život voli iznad svega a zna da ga ne može uživati. Jer, čovek je samo za žal i za muku zdaden... Za ljepotu se sve daje i sve može dati ali je ona redovito nedostižna i neuhvatljiva, pa je čovjek zdrav a bolan. Mitke u sebi najpotpunije nosi Stankovićevo osjećanje života i svijeta — elegično i nostalgično.

Iako se školovao "bez pravaca i sistema", iako nije posjedovao bogatiju kulturu, iako su ga suvremenici "zapadnjaci" smatrali "neukrotivim provincijskim došljakom", ipak je snagom izvanrednog promatrača, pronicljivošću i riječju pjesnika stvorio djelo ne samo značajno za književnost srpske moderne, nego uopće djelo koje ima svoje posebno mjesto u književnostima jugoslavenskih naroda.


D. A.




Bora Stanković
IZABRANA DJELA
m l a d o s t
Zagreb, 1981
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Januar 02, 2011, 10:52:02 pm »

**

VREME U DELU BORE STANKOVIĆA


[Odlomak]
 
... Književnim ostvarenjima Bore Stankovića srpska narativna proza se obogatila u mnogom pogledu. U estetskom se dometu digla do svoje dotadašnje najveće visine, a svojom unutrašnjom strukturom postala je složenija u nekoliko pravaca. Zato je njegovo delo predmet istraživanja i kritičke analize od svoga nastojanja pa sve do danas, dakle nekih 70-tak godina. Pa ipak, kao da sve bogatstvo Stankovićevog književnog ostvarenja nije još otkriveno, a ono što je kritička misao evidentirala nije još uvek pokazano u svoj svojoj složenosti i raskošnom sjaju reinkarniranog života. Tako je književno delo Bore Stankovića nužno i neizbežno i danas predmet i književnoistorijskog i kritičarskog interesovanja, a nema sumnje da će ono to još dugo biti.
 
Ako je Bora Stanković za života stvorio delo koje je nadživelo njegov fizički život i koje svojom umetničkom vrednošću još uvek traje i predstavlja našu književnu klasiku, on je time stvorio i povod da se stvara i raste i literatura o njemu i njegovom delu.

U tom bogatstvu interesovanja za osvetljavanje Stankovićevog umetničkog doživljavanja i vizije čovekovog života i sveta ne bi trebalo zanemariti ni pitanje odnosa čoveka i vremena, o kome će ovde biti reči, razume se bez iluzija da će se ono u kraćem izlaganju iscrpnije predstaviti ili čak do kraja u svakom pogledu rasvetliti.
 
Srpska proza pre Stankovićevog javljanja imala je kao jedno od svojih bitnih obeležja na kojima je počivala njena struktura: pričanje događaja i događanja u njihovim spoljašnjim vidovima i manifestacijama. Događaji i događanje predočavali su se uglavnom u vremenskim dimenzijama njihovog trajanja i neposrednim reagovanjima njihovih učesnika. Date situacije, odnosi i sukobi, životni tokovi i sudbine ljudske objašnjavane su jednostavnom kauzalnošću bez koordinata koje upućuju u dubinske složenosti ljudskih egzistencija. Drugim rečima, pisci su se najčešće ograničavali na gornje, površinske slojeve života u njihovim vizuelnim, akustičkim ili sličnim projekcijama ne prodirući do dubljih delova preseka ljudskog života i bitisanja. Zadržavajući se na tim slojevima životne egzistencije čovekove, uzročne veze tražene su prvenstveno u trenucima zbivanja, dakle u vremenskim dimenzijama tokova događaja. Međutim, "ljudi prave svoju sopstvenu istoriju, ali oni je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene. Tradicija svih mrtvih generacija pritiskuje kao mora mozak živih. I upravo kad izgleda da su ljudi zauzeti time da sebe i stvari preokrenu... oni bojažljivo prizivaju u svoju službu duhove prošlosti..."1, ma koliko god to izgledalo na prvi pogled neadekvatno, treba ukazati na to da je Bora Stanković u svojim delima otkrio baš tu dimenziju u dubinskim slojevima ljudskog bitisanja u kojoj je izrazito pokazao da mrtve generacije pritiskuju svest živih, da se obaraju na ove kao mora. I jedna od komponenata književne veličine Borisava Stankovića i njegovog proznog dela jeste u tome što je u svojim ličnostima otkrio kako, a često i koliko mrtvi pritiskuju ne samo svest nego i egzistenciju živih da su ovi poslednji, u većoj ili manjoj meri, njihovi zarobljenici, da ono proteklo, već odmaklo vreme, da prošlost živi u sadašnjosti određujući ovoj na izvestan način granice i životnu sadržinu.
 
Razume se da nije to jedina crta, jedina osobina kojom ovaj pisac određuje životnu situaciju svojih ličnosti. Stankovićeva vizija je znatno kompleksnija, ali komponenta o kojoj je reč jedna je od bitnih. No ni ona nije data u jednolikom ponavljanju i monotonskoj varijaciji nego sa bogatom raznolikošću i tonskom polifonijom.
 
U nekim, ali pre svega u umetničkom pogledu značajnijim delima Bore Stankovića motivacija predstavljenih životnih situacija i sudbina sadržana je u snazi prošlog da u velikoj meri odredi i ograniči sadašnjost ljudske jedinke, da spreči ostvarenje njene iskonske želje za srećom, za punim životom, za razmahom vitalnosti, za lepotom življenja. Nije to, možda, uvek i sasvim evidentno na površini naracije, ili pri površnom čitanju, ali je sadržano u dubljim slojevima piščeve vizije, slike života koju je satkao u svome delu.
 
Kako se Nečista krv i inače svojom umetničkom snagom i značajem nameće na prvo mesto u književnom stvaralaštvu Borisava Stankovića, treba početi s ovim delom. Ono i inače zaslužuje svu pažnju zbog mnogih svojih komponenata izvanredno značajnih za stvarni napredak i razvitak srpske umetničke proze, jer je tim delom proširen prostor za mnoge nove i moderne sadržine i stvaralačke postupke prozaista u srpskoj književnosti. Navedimo samo jedan primer takvog značaja na koji se malo ili nimalo ukazivalo: na razređivanje gustine događaja u naraciji, što je bilo malo zapaženo i na šta je malo ukazivano. A baš to je otvaralo prostor viziji unutrašnjeg sveta čovekovog. To je dovelo u Stankovićevom delu do neke vrste ravnoteže između slikanja spoljašnjeg i unutrašnjeg života, do ravnomernije njihove uloge u predstavljanju čovekovog bića i njegovog bitisanja.
 
Mnogostruko isprepleteno i složeno u svojoj unutrašnjoj strukturi, ovo Stankovićevo delo, značajno ne samo u celokupnom stvaranju Bore Stankovića nego i u razvitku srpskog romana i narativne proze uogapte, izazvalo je nekoliko, često isključivih i međusobno suprotnih mišljenja u pogledu osnovne motivacije ovog romana, a i u nekim drugim objašnjenjima.
 
Jedno od tih mišljenja bilo je i ono koje je ukazivalo na Zolin postupak u motivaciji istorije cele jedne porodice kao na mogući uzor i početnu inspiraciju za nastanak "Nečiste krvi". I poređenje se zaista nametalo Stankovićevim vraćanjem do Sofkinih predaka, biološki osobenih, i izuzetnih, a etički nesraslih sa sredinom, izdvojenih nekako od nje. Međutim, ovako postavljena teza o motivaciji ovog romana nije opšteprihvaćena, jer je celina roomaneskne strukture ne potvrđuje u dovoljnoj meri. Sofkina sudbina, tok njenog života, nisu određeni biološkom, fiziološkom deformacijom i degeneracijom. Naprotiv, ova ličnost puna te fizičkog i psihičkog zdravlja, jedrine i bujne snage i nije cvet iznikao na bunjištu iz gnoja i rana. Nešto drugo je daleko presudnije za njen život, srušene snove, izjalovljene želje, nedostignute čežnje. To je prošlost koja određuje njen životni trenutak, koja je prisutna i presudna u njenoj sudbini.
 
Ta prošlost oličena je prvenstveno u njenom ocu, efendi Miti i njegovom tragičnom upinjanju da zaustavi vreme ili da ga ignoriše, što je samo iluzija njegove svesti i opsesija njegove sujete. U toj prošlosti vidi se široka sloboda Sofkinih predaka zasnovana na društvenoj i životnoj poziciji koja se efendi-Miti izmiče, koja za njega prestaje da postoji, a on hoće po svaku cenu da je zadrži. Tragična situacija Sofkina je, pored ostalog, i u tome što cenu za tu efendi-Mitinu iluziju, za tu očevu opsesiju, za tu njegovu samoobmanu, treba da plati ona; što ona treba da bude žrtvovana za to da prošlost produži svoj život, da otac njen, efendi Mita, živi onako kako se nekad golemaški živuvalo, da uživa u blesku i sjaju jednog bogastva koga više nema.
 
I Sofka, koja je i karakterom i temperamentom i celim svojim bićem satkana od iste materije i na isti način kao i njeni preci, teži i čezne za istim slobodnim razmahom življenja kao i oni, ali joj to život ne daje, uskraćuje joj. Ona je žrtvovana i ona sama sebe žrtvuje na žrtvenik života da bi prošlost i dalje živela, a nesvesna je ili je nedovoljno svesna obmane i iluzionističkog privida da je to zaista i moguće. Tako je jedna od bitnih crta osnovne motivacije Stankovićevog romana "Nečista krv" težnja prošlosti u čovekovoj svesti da što duže bude sadašnjost i prelamanje u Sofkinom životnom putu nastalo zbog toga, što donosi njenu tragiku. Za efendi-Mitinu sreću mora Sofka žrtvovati svoju, odreći se svoje vizije života i svojih snova. I to uzalud, besmisleno, za nešto što se ne može zaista ponoviti, za nešto što ne može biti, za iluziju teško plaćenu životom bez sreće, svirepo ugaslom lepotom.
 
Motivacija Gazda Mladena u svome jezgru i u svojoj biti sličnog je karaktera kao i ona u Nečistoj krvi, ali ipak data sa manje životnog intenziteta, sa nešto manje poetične lepote. Motivacija Pokajnikove žene data je u narativnom prostoru pripovetke u kome nema mesta za romaneskni razmah široke vizije života. Pripovetka u celini, a njena motivacija posebno, nose u sebi nešto od one nigde zapisane a ipak svuda prisutne i presudne, bezuslovne i neopozive sile patrijarhalnog reda i odnosa po kojima je udovica zatočenik pokojnikov. Po njima ona je uhvaćena kandžama prošlosti u nerazmrsive spletove tih nepisanih normi življenja. Majstorstvo Stankovićevo je i u dimenzionisanju odnosa između dobrovoljnosti i obaveznosti tog robovanja pokojnikove žene prošlosti, tog potčinjavanja nekome koga nema, a ipak je prisutan kao senka prošlosti koja je zaklonila sunce života, pa je nebo večno sivo.
 
Drukčiju motivaciju dao je Bora Stanković za ličnost Mitka u "Koštani". U ovom piščevom junaku živi vizija sopstvene prošlosti, koju on neprestano dočarava, želi njeno prisustvo, ulepšava je. Njegova žal za mlados' vapaj je njegovih snova o životu, čežnja je, bezmerna i beskrajna, a silno intenzivna da prožima celo njegovo biće, određuje ga i daje mu smisao. Njegova žal za mlados' težnja je za večnim trajanjem mladosti, za prevladavanjem vremena i njegovog neminovnog toka.
 
Drugom prilikom trebaće ovaj odnos čoveka i toka vremena pokazati još i u nekim drugim Stankovićevim delima u sličnim varijacijama ali i u novim relacijama. Motiv prošlosti u svesti i sudbini čovekovoj u pomenutim i u nepomenutim delima ovog pisca jedno je od Stankovićevih objašnjenja i osvetljavanja ljudske egzistencije.
 
Međutim, Stankovićev odnos prema prošlosti ne iscrpljuje se samo time. Vreme staro, prošlo, proteklo, neka je vrsta opsesije ovog srpskog prozaiste; opsesije u sebi protivrečne, ali u toj protivrečnosti umetnički plodonosne.
 
Usklikom, mnogo puta već navođenim: "Staro, staro mi dajte, što miriše na bosiljak..." Bora Stanković kao da vrši neki ritual prizivanja prošlog, davnog, da bi ono dalo sadržinu sadašnjem. Pisac kao fetišizuje staro, kao da hoće da ga učini intaktnim. Ali, ponirući u njega, u to prošlo, on razotkriva njegovu razornu moć i silu u odnosu na život i sudbinu čovekovu i od njegovog prisustva tka tragične ornamente i gradi sliku tragičnog toka života i življenja.
 
Ni u jednog našeg pisca do njega nije sa toliko stvaralačke snage i sa tolikim estetskim dometom pokazano kako se međusobno prepliću prošlo i sadašnje, koliko je vreme u ljudskim životima ispreturano, kako ono ne teče u njihovoj svesti uvek paralelnim tokom i u istim dimenzijama kao u fizičko-astronomskom vidu njegovom, ali da čovek ne može ni van tog fizičkog vremena i njegovog neumitnog toka. Međutim, čovek u datom trenutku ne živi samo u sadašnjosti nego, često, isto toliko u prošlosti i snovima o budućnosti. To prisustvo više vremena u tako reći istom trenutku, tu zavisnost čovekove egzistencije i od prošlosti, Bora Stanković je veoma intenzivno ne samo osetio nego i uobličio poetskom ekspresijom velike umetničke snage, pa je i to mnogo doprinelo da postane klasik nove srpske književnosti...


Dimitrije Vučenov | O srpskim realistima i njihovim predhodnicima | Beograd, 1970

_________

1 Karl Marks: Osamnaesti brimer Luja Bonaparte, izd. "Kulture", Beograd, 1949, str. 11—12.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Januar 02, 2011, 10:53:58 pm »

**
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Januar 02, 2011, 10:54:30 pm »

*
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Januar 02, 2011, 10:55:02 pm »

*
MOTIV SMRTI U PRIPOVETKAMA BORISAVA STANKOVIĆA


"SMRT JE U SUŠTINI JEDINA TEMA PESNIKA."1

Smrt zasigurno nije jedina, ali jeste vrlo bitna tema Stankovićevih pripovedaka. Motiv smrti često se javlja i bitno utiče na kompoziciju više njegovih pripovedaka.

Sedam Stankovićevih pripovedaka biće uzeto kao građa u okviru koje ćemo pokušati da pomenuti motiv uočimo, objasnimo njegovu funkciju i povezanost sa drugim relevantnim motivima. Smrt, kao jedan od obreda prelaska, u nekim pripovetkama biće posmatrana u odnosu na inicijaciju koja se odigrava u vreme puberteta, ali i u odnosu na ženidbu, koja takođe predstavlja prelaz iz jednog društvenog statusa u drugi. Naime, i ovi obredi prelaska sadrže u sebi specifičan oblik privremenog umiranja – jedinka umire u jednom društvenom statusu da bi se ponovo rodila u drugom. Smrt je utoliko složenija što se, kako Mirča Elijade kaže, "ne radi samo o 'prirodnoj pojavi' (napuštanju tela od strane života ili duše), već o promeni istovremeno ontološkog i društvenog režima: počivši treba da se suoči sa izvesnim iskušenjima koja se tiču njegove sopstvene zagrobne sudbine, ali on takođe treba i mora da bude priznat od strane zajednice mrtvih i prihvaćen međ njih".2

Proučavanje motiva smrti u okviru celokupnog Stankovićevog dela, ili svih njegovih pripovedaka, prevazilazi obim i ambicije ovog rada, tako da će u obzir biti uzete sledeće pripovetke: Naš Božić, Tetka Zlata, Pokojnikova žena, Oni, Baba Stana, Naza i Stanoja. Pri tome biće skrenuta pažnja na one elemente koji su im zajednički i na ono što predstavlja osobenost svake od njih. Razmišljajući o motivu smrti otvara se istovremeno mogućnost da se uoče elementi tradicionalnog u Stankovićevoj prozi, ali i da se otkrije ono što ga približava modernim autorima.

Pripovetke Naš Božić, Pokojnikova žena i Tetka Zlata mogu se posmatrati kao zasebna grupa. Sličnost između njih ogleda se prvenstveno na tematskom planu. Sve tri pripovetke indirektno su povezane sa motivom smrti. Junakinje ovih priča su udovice koje samostalno moraju da brinu o još uvek nestasalim sinovima. Smrt njihovih muževa ovim trima ženama u potpunosti određuje život i utiče na njihove postupke, emocionalna i psihička stanja.

Dok su pripovetke Pokojnikova žena i Tetka Zlata ispričane u trećem licu, dotle se u pripoveci Naš Božić uočava specifična pozicija deteta pripovedača, što donosi preciznu opservaciju, ali i neku vrstu naivnosti i odsustvo tumačenja događaja. Radnja ove pripovetke odvija se u praznično, sveto vreme — u vreme Božića. Način na koji doživljavaju praznik Stankovićeve junake jasno određuje kao pripadnike tradicionalne zajednice. Ne samo da je opisan Božić, već i vreme pre praznika kada se obavlja ritualno čišćenje kuće i pripremanje obilate trpeze. Iako je i u ovoj udovičkoj kući sve pripremljeno za praznik, iako je uprkos lošem materijalnom stanju vidljivo praznično obilje i presipanje, ipak se praznik ne provodi tako veselo kao kod drugih.

"Ali uzalud kad nikog nema da ga ugostimo i dočekamo. Što je dolazilo, to došlo izjutra, na rakiju, kao da nas štede, jer znaju da nemamo, ... A mi ne bismo štedeli. Kako bih ja njih dvorio, gostio slušao ih i, najviše, pojio, samo da oni nama dođu, da nas ne štede nego da smo i mi kao svi!"3

Motiv smrti prisutan je na posredan način, i to kao smrt domaćina, glave porodice koji za sobom ostavlja sina, još uvek dečaka nespremnog da preuzme vođenje kuće.

Majka sinu pravi novo odelo za praznik. Motiv odeće nije nebitan. U svim pripovetkama postiže se upečatljiva karakterizacija likova putem odeće koju nose. Pripremanje i oblačenje novog odela povezano je sa procesom inicijacije i promenom društvenog položaja junaka koji ga nosi. U pripoveci Naš Božić majka sinu pravi odelo koje mu je veliko, opasuje ga očevim pojasom, stavlja mu očev sat. Ta fizička promena dečakova sa sobom nosi i onu suštinsku. Njega majka naziva "domaćine moj"4 i time kao da želi da ubrza dečakovo odrastanje i stupanje u svet odraslih. Dečak ide u crkvu na službu, on dočekuje goste. Dolaskom Jovana, pobratima pokojnog domaćina, sa Ciganima sviračima, udovička kuća postaje kao druge. Majka i sin do tada na neki način obeleženi i izdvojeni iz zajednice, postaju uistinu njen deo, i praznik koji se sve više svodi na lični ipak zadržava neke elemente kolektivnog doživljaja.

Smrt muževa bitno određuje i živote junakinja iz druge dve pripovetke — Anice iz Pokojnikove žene, i tetka Zlate iz istoimene pripovetke.

U Tetka Zlati susrećemo se sa još nekim fenomenima na koje je neophodno skrenuti pažnju kada se govori o motivu smrti. Na prvom mestu to je osećaj krivice zbog smrti drugoga, potom, ideja o samoubistvu i specifičan oblik tanatofobije.

U želji da što više uštedi i svojoj porodici osigura egzistenciju, dok joj je muž odsutan, tetka Zlata ne proslavlja ni krsnu slavu. Ubrzo joj stiže vest o muževoj smrti, što ona doživljava kao kaznu zbog kršenja zakona i običaja koji su iznad čoveka i njegovog života. Kod Zlate se razvija trajni osećaj krivice i odgovornosti zbog tuđe smrti, ali i jedan, gotovo patološki, strah ne od sopstvene, već od sinove smrti. Život joj postaje ispunjen bezrazložnom strepnjom da bi i Stojan, njen sin i jedina veza sa pokojnim mužem, mogao umreti. Ona se sa sinom seli na sam kraj varoši, u još uvek nekultivisan predeo. Smrt je u ovom slučaju prouzrokovala i kršenje nekih ustaljenih pravila ponašanja u okviru tradicionalne zajednice. U tradicionalnim kulturama još uvek je jasna granica između poslova koje obavljaju muškarci i onih koje rade žene. Ovde je Zlata, iako žensko, ta koja pripitomljava i humanizuje prostor — gradi kuću, oprema je, kopa bunar ali sve to čini sa strahom da je njen trud uzaludan i da će sve postati besmisleno ako neka nesreća zadesi Stojana. Njena strepnja da neće dočekati da Stojan odraste, čini da se, i kad već više nije dete, odnosi tako prema njemu, obmanjujući sebe da ga na taj način može sačuvati i zaštititi. Obuzeta neizmernim strahom, ona razmišlja kakvi bi bili njeni postupci nakon moguće nesreće. Ona razmišlja o samoubistvu kao načinu izbavljenja iz patnje, ali još više kao o grehu koji bi joj onemogućio da se nakon smrti sastane sa mužem i sinom. Takva razmišljanja i slike stvorene u njenoj uobrazilji, iracionalni strah još više intenziviraju čineći ga nesavladivim.

Promenu u živote junaka ove pripovetke donosi Stojanov odlazak na zanat. I u ovoj pripoveci srećemo motiv nove odeće čije krojenje i oblačenje sugeriše promenu društvenog statusa. Stojan stupa u svet odraslih, a Zlata prestaje da bude udovica, menja svoj status i postaje samo majka. Tek tada kao da se oslobađa osećaja krivice i neke vrste duga prema pokojnom mužu. Ona se oslobađa stega — onih koje nameće društvo, ali i onih unutrašnjih koje čovek nameće sam sebi. Nov položaj menja i način na koji poima telesnost. Zlata prestaje da bude žena obučena u tamno odelo, zakopčana do grla koja "kad ide čaršijom nikako ne sme sredinom već samo jednom stranom i to sve uza zid".5 Ona prestaje da se na taj način skriva od tuđih pogleda. Novonastali položaj tetka Zlati donosi slobodu u postupcima i kretanju, ali i neku vrstu očišćenja: "Ne samo da je slobodna kao svaka majka i čista, čista od svakoga i svačega!".6

Najneposredniji dodir sa onostranim postignut je u trenutku kada se Zlati priviđa pokojni muž. Noć pred Stojanov odlazak na zanat ona provodi budna i dalje u neverici da će se ono što je dugo iščekivala zaista i desiti. Obraćajući se tom priviđenju, Zlata se oslobađa straha za sinovu sudbinu, ali je i činjenica da je uspela da sačuva sina, istovremeno oslobađa i krivice koju je osećala prema pokojnom mužu.

Dve junakinje, Anicu i tetka Zlatu, povezuje to što imaju isti odnos prema telesnom. One svoju telesnost teže da prikriju, u njoj vide nešto nečisto što treba sakriti. Za Zlatu pisac kaže: "Istina bila je dosta razvijena, jaka, sa četvrtastim belim licem, plavim očima i nežnim ustima navek razvučenim u onaj samo njen, tako topao i predusretljiv osmeh, ali je bila sva kao skrivena. Skrivenih prsiju, skrivenih pleća, ruku, kukova i svega onoga što bi na njoj opominjalo da je žensko."7

Motiv telesnosti javlja se, takođe, na samom početku Pokojnikove žene i veoma je bitan za dalje razmišljanje o motivu smrti. S jedne strane je Aničin strah od mogućeg dodira muževog mrtvog, trulog tela, a sa druge Aničino poimanje sopstvene telesnosti. Anica, kao i tetka Zlata, želi svoju telesnost da prikrije smatrajući je nečim nečistim. Ipak, njena putenost se jače ističe kontrasnom slikom — belina njene kože suprotstavlja se crnilu odeće, a bošča crnilu grobljanske zemlje.

"Bošča bi se belela, odudarala od trošne, crne zemlje groba... Crna joj šamija, sa opuštenim krajevima sa strane, sakrila bi belo lice, a na ruci zavrnuo bi se rukav od košulje sa crnim ojama, te bi joj se videla bela, rumena koža od ruke."8

Radnja pripovetke Pokojnikova žena data je retrospektivno. Stanković je započinje uvodeći motiv groblja koji će u kompoziciji još nekih pripovedaka imati značajnu ulogu. Stanković svog junaka Mitu, ne uvodi u priču opisujući njegov fizički izgled, već naprotiv, opisujući njegov grob, pri čemu Anica, Mitina žena, kaže "da ga je kao živoga gotovo zaboravila i pamti ga samo po grobu".9

Ovde se susrećemo sa situacijom koja bi današnjeg, modernog čoveka mogla da začudi. Neko ko je mrtav, fizički nepostojeći u velikoj meri, svakodnevno je prisutan u životima onih koji su iza njega ostali. Živi čitav život podređuju pokojniku — njegove se želje i dalje poštuju, priprema se hrana koju je on voleo, nastavlja se sa navikama koje je umrli imao, uopšte čini se sve da se pokojnik ničim ne uvredi. U takvoj zajednici žaljenje nije samo emotivni čin, već i ritualni. Odlaženje na groblje, isprva svakodnevno a potom jednom nedeljno, ispunjavanje je kodeksa ponašanja koje zajednica propisuje, ali u Aničinom slučaju to kasnije prerasta u unutrašnju potrebu, koja praćena plačem i naricanjem, donosi pročišćenje i olakšanje. Plač je ovde više prilika da se u okviru društveno priznatih normi izraze emocije, nezadovoljstvo i usamljenost, nego što je izraz žaljenja za mrtvim. Plač, na neki način, oslobađa i dovodi do preobražaja. Nakon burnog plača koji bi trebalo da iznuri i iscrpi telo, u ovom slučaju dešava se da posle takvog iskustva Aničina telesnost dolazi do punog izražaja, kao i njeni napori da tu telesnost prikrije.

"Uplakano joj lice zažarilo se, buknulo, a i cela joj snaga nabrekla. Haljine joj tesne. A oseća kako joj se prsa šire, otimaju se iz tesnog količeta, izlaze napolje, vide se... Zato od stida saginje glavu, namiče još više šamiju, da joj se jedva vide oči i usta, koja još ne mogu da se umire od plača, već joj dršću."10

Poput tetka Zlate ni Anica ne ide slobodno putem koji vodi od groblja do čaršije i "po kome vrvi svet", već "sve uza zid".11

Ovde se jasno vidi da Stankovićev junak prostor doživljava kao segmentiran, a ne kao jedinstvenu celinu. U tradicionalnim zajednicama oduvek se pravila distinkcija i prostor se delio na naš i tuđi, na onaj koji pruža zaštitu i onaj preteći, pun opasnosti. Kuća je prvenstveno simbolizovala prostor koji pripada nama, to je mesto na kojem bi jedinka trebalo da se oseća sigurno i zaštićeno. U načinu na koji se poima prostor, vidi se Stankovićev iskorak od tradicije ka shvatanjima modernog čoveka. Prostor kuće ovde je predstavljen kao hladan i tuđ, on ne pruža zaštitu već čoveka i tu prati duboko osećanje ugroženosti od sveta. Međutim, ne samo da je prostor neprijateljski i odbojan, već su takvi i ljudi koji Anicu okružuju. Imajući u vidu onu stalnu dvojnost sveta, Aničina braća, muž, majka, umesto da pripadnu onom delu koji se poima kao svoje, postaju oni, drugi, tuđi.

Posebna pažnja biće skrenuta na Aničin odnos prema mrtvom mužu, a da bi se to postiglo neophodno je razumeti i odnos među njima dok je Mita bio živ.

Anica muža ne bira sama već to čine njena braća. Aničin i Mitin društveni položaj se razlikuju. Aničina porodica se skoro doselila iz sela i još uvek je nenaviknuta na varoški život. Njena braća su krijumčari, ubice koji često odsustvuju od kuće i kojima kuća služi kao neko usputno svratište u kojem ništa nije na svom mestu, u kojem je nemoguće ostvariti harmoničan, porodični život. S druge strane, Mita pripada imućnijim zanatlijama, poseduje kuću u čaršiji. Uzevši Anicu za ženu on joj na taj način omogućuje da se izdigne iz sredine iz koje potiče, da zauzme bolji društveni položaj.

"Jer on je bio taj koji se sagao, uzeo je i uveo u svoju kuću i time uveo u neki red... žena ljudi. Dao joj — ne ime, već nešto više, jače, dao joj neku određenost..."12

Anica iako ne bira muža po sopstvenoj želji, ipak se ni ne buni zbog udaje, čak isprva veruje da bi ostatak života mogao biti lep.

U okviru pripovetke opisana je svadba i proces inicijacije nakon kojeg Anica prestaje da bude devojka, već dobija status supruge, žene. Međutim, opisujući venčanje, Stanković pokazuje kako obred gubi svoju funkcionalnost. U samom opisu svadbenog obreda naslućuje se buduća nesreća. U arhaičnim zajednicama verovalo se da, ako se želi postići pozitivan rezultat, onda se određene radnje moraju izvršiti u pravo vreme, ali i na pravi način, što ovde izostaje. Obred se ne izvodi na pravi način, ne poštuje se svetost obreda i vremena kada se on izvodi; oni koji u njemu učestvuju ne poštuju pravila po kojima bi trebalo da se ponašaju. Zbog svega toga, umesto da se uspostavi harmonična veza sa zajednicom, ali i sa višim bićem koje bi trebalo da blagoslovi novi brak, vlada nered, haos, inverzija, nešto nedolično.

"A tamo joj i muž bio otišao, i, na njeno iznenađenje, ne kao mladoženja, da ih dvori, stoji u strani, već kao gost seo međ njih, čak u čelo. ... Zavalili se. Po stolu ispolivano vino, izglodane kosti, rasturen duvan. ... Već svi oni izgledali su jednaki, ravni kao neka noćna braća. To joj je bilo neugodno."13

Nešto kasnije javlja se motiv čišćenja kuće što označava potpunu agregaciju neveste u novi dom i njeno konačno, potpuno napuštanje ranijeg statusa i zauzimanje novog. Međutim, dok se razvija ovaj motiv uočavamo ne tradicionalno, već moderno ponašanje jedinke. Kod Anice se umesto osećaja pripadnosti novoj zajednici javlja želja za bekstvom iz novonastalog položaja. Ona istrčava iz kuće, odlazi do kapije, ali taj granični prostor kao da ograničava i njene unutrašnje porive i deluje osvešćujuće. Anica shvata ograničenost svoje slobode, svoj novi položaj i neminovnost njegovog prihvatanja. Ona je do udaje pripadala braći, po njima su je poznavali.

"A ona, Anica, jedino se po toj svojoj braći i znala. Niko nju nije zvao njenim imenom već 'sestra na Ribinčiki'."14

Nakon udaje ne dolazi do individualizacije, već se samo menja onaj po kome se žena prepoznaje i identifikuje — sada je to muž.

Anica razvija složen odnos prema mrtvom mužu. Ona oseća čulni strah od mrtvog muža pri čemu ne sme prst da zabode dublje u zemlju na grobu "sve bojeći se kao da ne napipa, dodirne trulo, čovečje telo".15

Ona ne čini nikakve izmene u kući, sve čak i najsitnije stvari za svakodnevnu upotrebu zadržava na mestu koje im je pokojnik odredio. S jedne strane, to čini od straha šta će sredina reći i da li će njene postupke protumačiti kao rasipništvo, a s druge strane zbog pritisaka koje je sama sebi, iznutra nametnula.

Pokojnik je i dalje svuda prisutan, sve je i dalje njegovo: "Bilo u bašti, kući, svuda, svuda je bio on; sve je bilo njegovo. ... I ma da ga u stvari nije bilo, ma da je već toliko bilo prošlo od njegove smrti, ipak on je morao za nju da bude živ. Naročito za nju, Anicu."16 Anicu muževa smrt, na neki način izoluje, izuzima iz zajednice. Zbog društvenih obzira gotovo da je niko ne posećuje, ili ako to čine za svoju dužnost smatraju da sa Anicom samo o pokojniku govore. S vremena na vreme, stiče se utisak da granica između ovog i onog sveta nije uvek jasna, da pripadnici jednog i drugog sveta menjaju mesta. Na Aničin život i dalje utiče njen pokojni muž, dok ona ponekad izgleda kao neko ko je samo naizgled živ, ili, kako to L. V. Toma označava, kao "živi mrtvac".17

"Čak toliko je bila mirna, da je izgledalo kao da je postala nesposobna i da oseća, misli, gotovo kao mrtva. Kao da je s njegovom, muževljevom smrću, i ona svršila svoje. Ništa da više za nju nema."18

Anica zauvek ostaje pokojnikova žena, jednom uspostavljena veza ni nakon smrti ne može se raskinuti: "On je bio tu, jer ona je bila njegova. Pa i kad je umro, opet je ona i dalje bila njegova".19 Pokojnik postaje prepreka ostvarenju Aničine sreće. Osećaj telesne nečistote, uprljanosti koji je vezuje za muža, javlja se kao prepreka zajedničkom životu sa Itom, prema kojem Anica razvija ako ne ljubav, onda neku vrstu simpatije. Ita je drugačiji od Aničine braće, on nije krijumčar ni noćnik, on je više sklon da izrazi neka nežnija osećanja što ga čini različitim od Mite, i zbog toga ne čudi što u Aničinom svetu zauzima posebno, na neki način uzvišeno, idealizovano mesto. Anica na kraju, smatrajući sebe nedovoljno dobrom, čistom, ravnom Iti, odlučuje da se preuda za Nedeljka, siromašnog udovca, ostajući u suštini i dalje pokojnikova žena.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Januar 02, 2011, 10:55:31 pm »

*
nastavak

Fenomen živog mrtvaca koji je u Pokojnikovoj ženi tek nagovešten, u pripovetkama Oni i Baba Stana je mnogo više razrađen i može poslužiti kao polazište pri tumačenju ovih pripovedaka.

Uvodeći Mitu u pripovetku Oni, Stanković uspeva da nam indirektnim putem, opisujući izgled i odeću svog junaka, sugeriše kakva će biti njegova sudbina. Mita je bolestan i kod kuće sedi obučen u novo odelo. Poznat je običaj, zadržan do danas, da se mrtvac sahranjuje u novom odelu. Mita je u ovom slučaju društveno beskoristan, suvišan, na neki način već mrtav čovek kojem ne preostaje ništa drugo nego da u novom odelu, već pripremljen, čeka da nastupi i biološka smrt. Ponašanje njegovih ukućana takođe upućuje na neminovni kraj: "A ovamo i sami, ne znajući zašto, jednako su čistili, spremali kuću kao za nekog gosta. I to strašnog, užasnog gosta".20 Mitu okružuje i na dohvat ruke su mu velike količine hrane, mnoge ponude, što pomalo podseća na vreme zadušnica kada se na groblje nosi što više, a sve u želji da se pokojniku ponudi mnogo.

Stanković u ovoj pripoveci otvara značajno pitanje odnosa između bolesti i smrti, prihvatanja, odnosno borbe protiv jedne i druge. Jedan od oblika borbe, mada bezuspešan, bilo bi poricanje bolesti a time i smrti. U ovom slučaju roditelji razvijaju ambivalentan odnos prema bolesnom sinu. S jedne strane je poricanje njegove bolesti, a sa druge, za razliku od tetka Zlate, realno zasnovan strah od smrti. Oni, nemoćni da nešto drugo učine, pokušavaju da ga svojim neprekidnim prisustvom zaštite, odbrane, ali u tome ne uspevaju.

Opisujući sahranu, Stanković ne propušta da navede ni neke običaje koji je prate. On govori o kupanju, oblačenju i čuvanju mrtvaca, o naricanju, nošenju crne odeće, uopšte načinu na koji se izražava žalost. Način na koji se Stankovićevi junaci ponašaju pred samrtničkim odrom i način na koji poimaju smrt, upućuje nas da u njima vidimo pripadnike tradicionalne zajednice u znatno većoj meri nego moderne.

Tumačeći motiv smrti, može se ponuditi i objašnjenje zašto pripovetka nosi ovakav naziv. Trebalo bi napomenuti da je ovde dodirnuto i bitno antropološko pitanje — odnos čoveka prema smrti drugoga kao i njegov odnos prema sopstvenoj smrti. Čovek bez obzira koliko ga ljudi okuživalo, u trenutku umiranja ipak ostaje potpuno sam, a svi ljudi ma koliku ljubav ili bliskost osećali, za umirućeg postaju pripadnici nečega što on više nije, postaju oni, drugi.

Za mnoge Stankovićeve junake zajedničko je to što pripadaju onoj grupi ljudi koju možemo nazvati bića sa margine. Naime, njih karakteriše marginalni društveni položaj, a njihova izdvojenost iz zajednice postaje još očiglednija s obzirom na mesta na kojima žive. Oni ne pripadaju središtu varoši, centru kultivisanog prostora, već njegovoj periferiji. To u najvećoj meri važi za sledeća tri junaka Stankovićevih pripovedaka — baba Stanu, Nazu i Stanoju.

Baba Stana napušta varoš, uređen, humanizovan prostor, i seli se u predgrađe gde postaje pralja. Čitav taj kraj predstavlja nešto nečisto, trulo, to je mesto u kojem se dešavaju zločini i obavljaju mutne radnje, ali istovremeno tu se nalazi stara crkva i put koji čaršiju povezuje sa grobljem. Međutim, groblje kao da nije jasno omeđeno već se širi i zahvata i deo samog naselja.

"Što se dalje išlo ka groblju, sve je bilo raspadnutije, trulije. Jedva se moglo zamisliti, da se može tu živeti. Sve dublje u zemlji. Gotovo bez krova."21

Varoš i njeno predgrađe dati su kao dva potpuno različita i međusobno suprotstavljena sveta, pri čemu svaki od njih ima svoja pravila, svoje stanovnike i do njihovog mešanja dolazi samo u izuzetnim prilikama.

"Dok bi gore, više njih, varoš, čaršija, brujala, dotle bi ovamo bilo mrtvo. Niko se ne viđao da dolazi, prolazi, još manje da ko, iz varoši, silazi ovamo. Ovi opet, kao da nisu smeli gore, u čaršiji ni da se pojave."

Do povezivanja i mešanja ova dva sveta dolazi samo u vreme praznika i prilikom nečije sahrane.
"I da nije bilo službe i onih praznika, a naročito sprovoda, opelo mrtvaca, niko ne bi tu sišao..."22

U ovoj pripoveci susrećemo se i sa fenomenom društvene smrti.

Naime, baba Stana pripada onoj grupi ljudi koji su postali potencijalni pokojnici, oni su biološki završeni, društveno nekorisni, suvišni ljudi koji vreme najčešće provode u samoći očekujući konačan kraj. Baba Stana nije više sastavni deo zajednice, svi je smatraju već mrtvom i u takvim okolnostima njoj ne preostaje ništa drugo nego da čeka da društvenu zameni konačna, biološka smrt. Emil Sioran kaže da "svi mi sebe nadživljavamo, a umiremo jedino da bismo obavili jednu uzaludnu formalnost".23 To bismo mogli da kažemo i za baba Stanu i da je, kao i neke druge Stankovićeve junake, svrstamo u kategoriju živih mrtvaca.

"Dugo, po čitavih meseci ne bi se viđala. Dok ne nastupi ono što je najgore, najstrašnije: da je živa a mrtva. Svi su bili uvereni, znali su da je mrtva. Uzalud bi se opet pokatkad viđala, izlazila bi na kapiju, videlo se da je živa, ipak svaki je znao da je mrtva. ... Samo se nije znalo kada i u koji je dan umrla."24

Preokret nastaje kada baba Stana svesna skore i neminovne smrti, želi da, verovatno, poslednji put dokaže svoje prisustvo. Ona kao da oživljava navlačeći na sebe demonsko obličje nekog ko prezire onaj svet. Pri tome pokušava da poslednje trenutke života posveti kako sopstvenom, tako i bludnom, nemoralnom uživanju onih koji iza nje ostaju. S tim u vezi, u kontekstu ove priče pojavljuje se još jedno pitanje koje je bitno za tumačenje motiva smrti, a to je odnos smrti i seksualnosti.

Kada je reč o motivu smrti ne može a da se ne spomene groblje. Topos groblja može poslužiti kao polazišna tačka pri tumačenju pripovedaka Naza i Stanoja. Junaci ove dve pripovetke imaju mnogo toga zajedničkog, a i kulminacija i najdramatičniji događaji u obe priče povezani su sa ovim toposom.

I Naza i Stanoja pripadaju junacima sa dna društvene lestvice. Naza, takođe udovica, živi u trošnoj kućici na samom kraju varoši i jedino vredno što ima je ćerka Lenka. Ona, služeći kod bogatog gazde biva osramoćena, i Naza pre prihvata ćerkinu smrt, nego trajni osećaj stida. Ona, pokušavajući da oslobodi ćerku neželjenog poroda, ubija i samu Lenku. U ovoj pripoveci Stanković skreće pažnju na još jedan bitan fenomen – ubistvo, i to ubistvo sopstvenog deteta. Naza, iako i sama odgovorna za Lenkinu smrt, glavnog krivca vidi u gazda-Arsi, kojem želi da se osveti, ako ne za života, onda nakon Arsine smrti.

Stanoja, nekada imućan bakalin, postaje pijanica i tuđi sluga koji nema kuću ni porodicu, već ide od kuće do kuće, večito u tuđim pocepanim dronjcima.

Iako se fabula jedne pripovetke razlikuje od fabule druge, ipak postoji mesto na kojem se one ukrštaju. I u jednoj i u drugoj opisan je prizor raskopavanja groba. Naza u želji za osvetom, u sablasnoj atmosferi noći i groblja, raskopava golim rukama gazda-Arsin grob želeći da njegovo mrtvo telo baci psima.

"Pola ga već otkrila, ušla u njega, došla do sanduka i sva zemljiva, krvava od grebanje, samo grebe prstima i diza, diza zemlju i vabi pse. Kuco, na! Kuco, na!"25

Dok Nazu za pokojnika veže mržnja i želja za osvetom, dotle Stanoju za Katu čiji grob raskopava, vezuje neostvarena ljubav. Dok umrljan grobljanskom zemljom posmatra njene posmrtne ostatke, on je, u stvari, zagledan u svoj proćerdani, jalov život i pri tome u potpunosti postaje svestan svoje suvišnosti i neostvarenosti.

Imajući u vidu ovih sedam Stankovićevih pripovedaka može se reći da je motiv smrti jedan od najčešće prisutnih motiva u Stankovićevoj prozi. Svi relevantni pojmovi kojima se bave i antropolozi,26 a u vezi su sa fenomenom smrti, pojavljuju se u ovim pripovetkama. Odnos prema sopstvenoj smrti i prema smrti drugoga, strah od smrti, ideja samoubistva, odnos smrti i bolesti kao i smrti i seksualnosti, ideja o zagrobnom životu i odnos prema pokojniku, samo su neke od tema koje su svoje mesto našle i u Stankovićevim pripovetkama. Sve to ukazuje na činjenicu da se pisac motivom smrti nije bavio usputno, već je on postao stalno prisutan predmet Stankovićevog interesovanja.


____________________

01 Vladan Desnica, Proljeća Ivana Galeba, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997, str. 86.
02 Mirča Elijade, Sveto i profano, Alnari, Tabernakl, Beograd, Laćarak, 2004, str. 131.
03 Borisav Stanković, Naš Božić, u: Stari dani. Božji ljudi, Sabrana dela Borisava Stankovića,
    priredio Živorad Stojković, knjiga prva, Prosveta, Beograd, 1970, str. 150.
04 Ibid., str. 142.
05 Borisav Stanković, Tetka Zlata, u: Iz moga kraja, Dela Borisava Stankovića, priredio Ž. Stojković,
    knjiga druga, BIGZ, Prosveta, Beograd, 1988, str. 313.
06 Ibid., str. 313.
07 Ibid., str. 292.
08 Borisav Stanković, Pokojnikova žena, u: Stari dani. Božji ljudi,
    Sabrana dela Borisava Stankovića, priredio Živorad Stojković, knjiga prva, Prosveta, Beograd, 1970, str. 196—197.
09 Ibid., str. 196.
10 Ibid., str. 198.
11 Ibid., str. 199.
12 Ibid., str. 222.
13 Ibid., str. 209—210.
14 Ibid., str. 203—204.
15 Ibid., str. 196.
16 Ibid., str. 222.
17 Luj-Vensan Toma, Antropologija smrti I , Prosveta, Beograd, 1980, str. 80.
18 Borisav Stanković, Pokojnikova žena, u: Stari dani. Božji ljudi,
     Sabrana dela Borisava Stankovića, priredio Živorad Stojković, knjiga prva, Prosveta, Beograd, 1970, str. 220.
19 Ibid., str. 223.
20 Borisav Stanković, Oni, u: Stari dani. Božji ljudi, Sabrana dela Borisava Stankovića,
     priredio Živorad Stojković, knjiga prva, Prosveta, Beograd, 1970, str. 174.
21 Borisav Stanković, Baba Stana, u: Iz moga kraja, Dela Borisava Stankovića,
     priredio Ž. Stojković, knjiga druga, BIGZ, Prosveta, Beograd, 1988, str. 159.
22 Ibid., str. 161.
23 Emil M. Sioran, Kratak pregled raspadanja, Matica srpska, Novi Sad, 1972, str. 53.
24 Borisav Stanković, Baba Stana, u: Iz moga kraja, Dela Borisava Stankovića, priredio Ž. Stojković,
    knjiga druga, BIGZ, Prosveta, Beograd, 1988, str. 174.
25 Borisav Stanković, Naza, u: Iz moga kraja, Dela Borisava Stankovića, priredio Ž. Stojković,
    knjiga druga, BIGZ, Prosveta, Beograd, 1988, str. 258.
26 Cf. Luj-Vensan Toma, Antropologija smrti I, II, Prosveta, Beograd, 1980.


Katarina Bugarčić januar-februar 2007. | Polja časopis za književnost i teoriju
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Januar 02, 2011, 10:55:51 pm »

*

RAZMIŠLJANJA NAD KNJIGOM "POD OKUPACIJOM" BORISAVA STANKOVIĆA


Rezime: Autor piše o malo poznatoj knjizi Borisava Stankovića "Pod okupacijom", koja je objavljena posle njegove smrti, 1929. godine. Za štampu ju je priredio piščev prijatelj Dragutin Kostić. Najzanimljiviji tekstovi u toj knjizi odnose se na piščev život u okupiranom Beogradu. To je panorama "psiholoških portreta" Beograđana — salonskih patriota, ratnih profitera, sitnih zanatlija, ali i ljudi koji rade svoj posao i gledaju kako da prežive. Stanković je nemilosrdan prema njima, ali i prema sebi. Živeći pod neopravdanom hipotekom izdajnika i kolaboracioniste, on, bilo da slika sebe i svoju porodicu, bilo druge, razotkriva svu nesreću života pod okupacijom. Autor teksta smatra da je najveća vrednost ove knjige, koju je pisao slomljen i razočaran čovek, njena dokumentarnost.

Ključne reči: književnost, okupacija, Prvi svetski rat, literarna zaostavština, autobiografija.

Knjiga "Pod okupacijom" je delo Borisava Stankovića (1876—1927) za koje se sa mnogo osnova može da kaže da potpuno odudara od svih njegovih pripovedaka, drama i romana koji nam najpre izlaze pred oči kad se pomene njegovo ime. Ona je širem krugu naših čitalaca malo poznata, i to možda s pravom. Jer sa čisto književne strane je prilično nedopadljivo štivo i uopšte ne bi mogla da se upoređuje s njegovim velikim delima, "Nečistom krvi", "Koštanom", "Tašanom", "Gazda-Mladenom", "Starim danima", "Božjim ljudima", "Jovčom" i drugim. Ona kao da obeležava njegov književni pad, a možda i književni fijasko. Ta se knjiga već i sa svoje čisto spoljne strane razlikuje od ostalih njegovih dela. Pre svega po tome što mesto radnje nije Vranje iz doba njegovog detinjstva nego Beograd, u kome je živeo sa svojom porodicom u vreme austrougarske okupacije u Prvom svetskom ratu. Da ovde uzgred primetimo da je na samom završetku knjige načinio izuzetak, jer, na svega nekoliko stranica, priča o zverstvima bugarskih komita u Surdulici. Međutim, taj je odeljak gotovo zanemarljiv već i u čisto kvantitativnom smislu, a ni ne uklapa se tematski i sadržinski u ovu knjigu.1 I dok se za ostala njegova dela, ona klasična, može da kaže da im je svojstven snažan, dramatičan i istovremeno poetski izraz, dotle knjiga "Pod okupacijom" izgleda kao obična proza, bez nekih osobenih književnih odlika. Naravno, ovaj se utisak o knjizi dobija kad se čita površno i bez udubljivanja i, naravno, kad se upoređuje s njegovim ranijim delima.

Međutim, ono što je takođe važno da se na početku istakne, jeste da ovoj knjizi kao celini definitivni izgled nije dao sam Stanković, već njegov dobar i odani prijatelj Dragutin Kostić-Ćeleš, i to u svojstvu redaktora prvog izdanja njegovih sabranih dela. No to i nije moglo da bude drukčije, jer se ona kao knjiga prvi put pojavila tek posle smrti piščeve. Nju je iz objavljenog i neobjavljenog materijala, koji se našao na Stankovićevom radnom stolu posle njegove smrti, uobličio u knjigu redaktor, znači drugi čovek, a ne sam pisac. No ona se pojavila pod naslovom koji je izgleda sam Stanković za nju bio predvideo. Po našem uverenju, to ipak ne bi trebalo da unosi zabunu i da se dovodi u sumnju kao da ona nije Stankovićeva, jer su svi tekstovi u njoj isključivo njegovi. O radu na njenom konačnom uobličavanju sam Dragutin Kostić informiše čitaoce prilično iscrpno i pregledno na kraju knjige, u Redaktorovoj napomeni. To je razlog zbog čega smatramo da zaista nema potrebe da se zadržavamo na raspravljanju pitanja njegovog udela u njenom stvaranju.

Međutim, potrebno je istaći još i to da su kasniji izdavači Stankovićevih sabranih dela knjigu "Pod okupacijom redovno" izostavljali iz svojih izdanja. Ovo prvo izdanje njegovih sabranih dela je i jedino u kojem je ona ugledala sveta. Nećemo ulaziti u pretpostavke iz kojih su se razloga kasniji izdavači odlučili da tako postupe, jer nam oni nisu poznati. Ali to za nas u ovom trenutku nije ni važno, pošto je knjiga ipak, zahvaljujući D. Kostiću, dospela do srpskih čitalaca, i to kao knjiga čiji je autor Borisav Stanković.

Ona se, kako smo napred već napomenuli, vrlo mnogo razlikuje od svih ostalih njegovih romana, pripovedaka i drama. Upozorili smo takođe i na to da, kad se upoređuje s njima, ona kao da srozava ugled koji Stanković uživa među srpskim književnicima. Ali da ovde odmah primetimo da pisac kao da u njoj ni sam nije vodio računa o svom književnom ugledu. Uz ovo mora da se skrene pažnja i na to da mu se, zbog reportaža koje je objavljivao u Beogradskim novinama,2 vrlo mnogo zameralo još za vreme rata, a naročito posle rata. Ta njegova književna aktivnost uzimala se kao izraz njegovog nepatriotskog držanja pod austrougarskom okupacijom. Zbog te saradnje su Stankovića optuživali, kako bi se savremenim jezikom reklo, kao saradnika okupatora. Ali o svemu tome ćemo govoriti malo niže.

Mora da je redaktor, Dragutin Kostić, bio pometen nesređenošću Stankovićeve literarne zaostavštine, to jest rukopisa koji su ostali posle njegove smrti, jer je deo koji je nedostajao na završetku drugog odeljka koji nosi naslov "Uspomene"3 pronašao tek naknadno, i to objavljenog kao odlomak u feljtonu božićnjeg broja dnevnog lista Vreme za 1923. godinu. Ali pošto taj odlomak više nije mogao da unese u knjigu "Pod okupacijom" i stavi tamo gde mu je mesto — jer je ona već bila odštampana (1929. godine) — on ga je objavio izdvojeno, u poslednjoj knjizi ovog prvog izdanja Stankovićevih dela, onoj u kojoj su se pojavile i dve njegove oveće i nedovršene pripovetke: "Nastup" i "Pečal" (1930. godine). Uzgred da napomenemo da su se sve ostale knjige ovog prvog izdanja njegovih sabranih dela pojavile 1928. godine, osim, kao što smo već naveli, knjiga "Pod okupacijom" i "Nastup" i "Pečal" (s odlomkom iz "Uspomena"). Međutim, kako se u kasnijim izdanjima Stankovićevih dela knjiga "Pod okupacijom" redovno izostavljala, to taj odlomak nikada nije vraćen na mesto odakle ga je Stanković izvukao da bi ga posebno objavio u Vremenu. No pre nego što podvrgnemo analizi ovu knjigu, da kažemo, u nekoliko reči, nešto o njenoj kompoziciji — mada, kako smo napred napomenuli, ona vrlo malo potiče od njenog pisca, a mnogo više od redaktora D. Kostića.

Dragutin Kostić je u ovu knjigu uneo one Stankovićeve rukopise, završene i nezavršene, koje je posle njegove smrti našao na gomili i za koje je izgleda još sam pisac bio predvideo provizoran naslov "Pod okupacijom". Tu su se našle, pored posvete i "Pokušaja autobiografije", još i njegove "Uspomene" s "beleškama" koje idu uz njih (to jest pod istim ovim naslovom), zatim njegove reportaže iz Beogradskih novina, kojima je redaktor dao isti onaj naslov koji je imala i novinska rubrika u okviru koje su izlazile, to jest Beogradske šetnje. Međutim, u tom odeljku se nalaze i neki drugi njegovi neobjavljeni rukopisi, bolje da kažemo odlomci, koji bi po svojoj sadržini mogli da se svrstaju pod isti naslov kao i reportaže. Na daljih dvadesetak strana se nalaze beleške o jednom posebnom soju ljudi koji su pod okupacijom ostali da žive u Beogradu, a koje je sam Stanković nazvao "zabušantima". Zato je odeljku u koji je svrstao ove Stankovićeve beleške Kostić i dao naslov "Zabušanti", našavši ga među Stankovićevim rukopisima. U taj je odeljak uneo takođe i jednu reportažu objavljenu u Beogradskim novinama. Nju je jedinu izdvojio od ostalih, jer je smatrao da joj je tu mesto. Na kraju knjige, u poglavlju pod naslovom "Surdulica", nalaze se, kako smo već napomenuli, tri kratka teksta. Jedan je o zverstvima bugarskih okupatora u Surdulici, dok u drugom i trećem piše o Tomi P. Đurđeviću i Aritonu Miljkoviću, ljudima iz tih krajeva koje je lično poznavao, a koji su takođe bili žrtve bugarskih koljača. Da napomenemo da je, po svoj prilici, većinu tekstova u ovoj knjizi napisao ili pri samom kraju okupacije ili tek posle oslobođenja Beograda 1918. godine, osim, naravno, reportaža koje je objavljivao u Beogradskim novinama od decembra 1916. do marta 1918. godine. Da je tekstove koji su se zatekli u rukopisu pisao uglavnom u tom vremenu, može da se pretpostavi već na osnovu toga što bi se, da ih je zapisivao još dok su Austrijanci držali Beograd čvrsto pod svojom vlašću, izložio opasnosti, ako bi ti rukopisi došli do njihovih ruku, da ga interniraju ili da mu se desi još i nešto gore od toga. To je, uostalom, pretpostavka i samog redaktora D. Kostića.

Da napomenemo još jednom da je sve to D. Kostić iscrpno objasnio u Redaktorovoj napomeni na kraju knjige, i zato nema potrebe da ulazimo u detaljnija razmatranja svega toga. Ali je važno da se zna da je D. Kostić sasvim ispravno shvatio da, ma koliko nedovršeni i nesređeni ovi odlomci bili, svi oni, u krajnjoj liniji, predstavljaju delove knjige koju je Stanković bio zamislio, pa čak i nagovestio kako otprilike treba da izgleda. Utoliko se ova knjiga može smatrati Stankovićevom, a ne redaktorovom. A i činjenica da se u njoj objavljuju isključivo tekstovi pisani Stankovićevom rukom, odnosno koji su štampani pod njegovim imenom, to nesumnjivo potvrđuje. To je uostalom osnovni razlog što ovu knjigu treba smatrati njegovom.

Ako bismo u jednoj rečenici hteli da damo njenu ocenu, rekli bismo da ona predstavlja svedočanstvo o prilikama i životu u Beogradu za vreme austrougarske okupacije, ali i o samom piscu u tom vremenu. Sa tog stanovišta ona, pored ostalog, zaslužuje pažnju iz razloga što o okupacijskim danima Beograda u Prvom svetskom ratu, našim ljudima koji su živeli u njemu i njihovim odnosima s okupacijskim vlastima, ima malo pisanih svedočanstava. Ali njen je značaj još veći zbog toga što je njen pisac jedan od najvećih srpskih književnika, i što se sa ovim rukopisima njegovo ukupno književno stvaranje definitivno privodilo kraju. Knjiga "Pod okupacijom" je među poslednjim njegovim delima. Ali njenom pojavom kao da se dobio takoreći materijalni dokaz da onaj i onakav Stanković kakvog ga je dotle naša čitalačka publika poznavala i po kojima je stekao najveća priznanja za našu književnost, u to vreme nije više postojao.

No ova knjiga dokazuje i nešto drugo, a to je da Stanković iz poslednje decenije svog života nije u književnosti bio još samo živi mrtvac, pre nego što je i fizički umro. Upravo na osnovu nje postaje evidentno da to mišljenje nema nikakvog opravdanja u stvarnosti. Oni koji su ga voleli ne samo kao pisca, nego koji su prema njemu kao čoveku gajili duboko i iskreno poštovanje i prijateljstvo — a jedan od tih je svakako bio i redaktor prvog izdanja njegovih sabranih dela, Dragutin Kostić-Ćeleš — bili su uvereni da i ono na šta su drugi možda gledali s prezrenjem i nipodaštavanjem zaslužuje i te kako da se prezentuje našoj književnoj javnosti, kao i da se sačuva za buduća pokoljenja. Dirljivo deluju Kostićeve reči4 na kraju Napomena redaktorovih u poslednjoj knjizi Dela Borisava Stankovića: "Boro, izvrših amanet. Možda sam se nekome i zamerio. Tebi nisam smeo".5

Stanković je nameravao da ovu svoju knjigu posveti trgovcu Vojislavu P. Živkoviću. Tim pre što je "Vojče", kako ga je iz milošte zvao, to svakako zaslužio.6 Zbog toga, valjda, on je najpre napisao posvetu, i to kao definitivni tekst. Zahvaljujući njoj, znamo i zašto je njemu nameravao da je posveti. To obrazloženje vredno je pažnje, jer je i ono koliko osećajno napisano toliko i živo svedočanstvo o samom piscu, kao i o trgovcu Vojislavu Živkoviću kao ličnosti, o njihovom odnosu iz tog doba; a i slika je onih prilika koje su vladale u Beogradu pri kraju austrougarske okupacije. Evo tog teksta:

"Dragi Vojče, Sećaš li se kada jednog dana dođoh k tebi. Sedeo si na jednom sanduku usred tvoje radnje, razgrabljene ali ipak ponova otvorene i počele tek da se uređuje i prorađuje.

'Šta radiš, rode?' Oslovljavam te s osmehom.

'Petljam!' Kao uvek, odgovaraš ti.

Silaziš sa sanduka, ideš ispred mene u svoju kancelariju i, zatvarajući vrata za nama dvojicom, snishodljivo, trepćući svojim pametnim očima i čisto stideći se, saopštavaš mi u poverenju:

'Znaš šta, rode! Meni je radnja, hvala Bogu, pošla malo bolje. I za sada mogu sto do sto pedeset kruna mesečno da ti dajem. Ako ti budeš umro, neću tražiti od tvojih; ako ja budem, da mojoj deci vratiš…

I da bi izbegao zahvaljivanje, izlaziš iz kancelarije, naređuješ pomoćniku u radnji:

'Tiko, od mesa, masti, mleka što budemo kupovali za nas, odvajaćeš uvek i za g. Boru'. Od tada, snabdevan i bratski potpomagan od tebe, ja sam mogao slobodnije da dišem i da preživim najstrašnije dane u životu" (s. 5—6).7

Ovu duboko ljudsku posvetu koja dira u samo srce dopunio je Dragutin Kostić u Redaktorovoj napomeni podatkom da se Stanković, zahvaljujući ovoj stalnoj mesečnoj potpori Vojislava Živkovića, "oslobodio" saradnje u okupacijskom listu Beogradske novine, za koju napominje da mu je bila mrska i zbog koje su mu najviše i prebacivali saradnju s okupatorom.

Pri samom kraju "Uspomena" Stanković je zapisao da je "svakog meseca" takođe dobijao "iz Zemuna od jedne učiteljice po 150 kruna, koliko je zarađivala od davanja časova na klaviru", da ih podeli srpskim književnicima. Da uzgred napomenemo da je na margini primerka ove knjige, koju imam u svojoj kućnoj biblioteci,8 njen bivši vlasnik9 zabeležio olovkom ime te učiteljice: "G-ca Mela Štos". A da je to zaista ona vidi se i iz registra imena na kraju knjige (koji je izradio redaktor), gde se takođe navodi njeno ime: "Štos Mela(nija), učiteljica klavira u Zemunu; slala mesečnu pomoć beogradskim umetnicima po 150 kruna", a uz njeno se ime navodi ista ona stranica gde se u tekstu taj podatak i nalazi (s. 117).

Kada već spominjemo pomoć koju su dobri ljudi slali srpskim književnicima kako bi preživeli u tim preteškim vremenima, da navedemo i to da, pri kraju svojih "Uspomena", Stanković piše o "ćutanju Zagreba", to jest kako se iz Zagreba pod okupacijom ni jednim gestom nije pokušalo da se na neki način pomogne srpskim književnicima i umetnicima. "Nikakve veze ni glasa otuda" (s. 117), konstatuje Stanković gotovo ozlojeđen. Ćutalo je "Kazalište", ćutalo "Društvo hrvatskih književnika i umetnika". Nisu — što bi se reklo — ni prstom maknuli da olakšaju teško stanje i težak položaj srpskih književnika i srpske inteligencije u okupiranoj Srbiji, da pomognu makar "porodicama književnika i umetnika", koje su pod austrougarskom okupacijom "gladovale" (s. 116—117).

Sve ovo iznosimo pred današnje čitaoce iz razloga da se vidi da ovu Stankovićevu knjigu i sa te strane treba uzeti kao svojevrsno svedočanstvo o ljudima i životu pod austrougarskom okupacijom, a o čemu gotovo da se i nije pisalo, i preko čega je pažnja ondašnje javnosti prelazila bez zadržavanja. Najviše stoga jer u njoj Stanković piše o ljudima koji nisu uzimali nikakvog učešća u velikim događajima, odbrani i kasnije oslobođenju porobljene zemlje i ujedinjenju svih Srba u jednu državnu zajednicu.

No ova je knjiga svojevrstan dokumenat o ljudima i vremenu još i po mnogo čemu drugom. Uzmimo, na primer, možda najduži, iako nedovršen, odeljak u okviru knjige kome je sam pisac dao naslov "Uspomene", i za koji postoji nepobitan dokaz da je imao nameru da ga objavi posebno. U njemu piše o mnogim našim poznatim ljudima iz onog vremena koji su za vreme austrougarske okupacije ostali da žive u Beogradu.10 Svi su oni živeli u glavnom gradu pod okupacijom i bili daleko od velikih i tragičnih događaja tog doba. Sedeli su kod svojih kuća, trpeli oskudicu, životarili od onog što su imali, zabavljali se za svoj račun, a okupacija je predstavljala samo mizanscenu na kojoj se odvijao njihov duhovno osiromašen, jednolik i skučen svakodnevni život. Kako rekosmo, oni sami nisu ničim doprinosili događanjima na širem planu; i jedino što su čekali bilo je šta će im ti veliki događaji doneti. Svoje životne potencijale trošili su na sedenje kod "Tri šešira", "Cara" i po drugim kafanama i krčmama, tragajući gde može da se nađe dobra rakija ili vino, pričajući jedan drugome o prošlim vremenima kada se bogato i gurmanski "krkalo" i pilo i kada se nije kuburilo s novcem i namirnicama.

Ali ne piše Stanković samo o poznatim ljudima. Običan svet s kojim se družio ili koji je sretao takođe je opisan u ovoj knjizi. Pored ostalih, dosta piše, na primer, o onima koji su ratnu situaciju iskoristili da bi se obogatili, da bi postali pravi bogataši, koji su, zahvaljujući toj okolnosti, mogli da se razbacuju novcem, a i da bi ih i poznat i nepoznat svet video na ulicama Beograda i drugim javnim mestima lepo obučene i s punim buđelarom austrijskih kruna. U toj galeriji likova su i razne otmene dame, otmene uglavnom pod znacima navoda, supruge i rođake raznih političara, bogataša i bankara koji su izbegli iz zemlje, i sada im iz Pariza i Ženeve (preko neutralne Švajcarske) šalju posredstvom međunarodnog Crvenog krsta novac i bogate pakete. Sav taj svet se, ako nije primoran, ne bavi ničim, osim što se sastaje, pije, kocka se, priča da bi se pričalo ili ogovara. I Stankovićeva književna delatnost pod okupacijom, tačnije saradnja u okupacijskim Beogradskim novinama, bila je predmet ogovaranja, to jest, kako to narod veli, "ispiranja usta".

Neki od likova iz ove galerije koje slika činili su Stankovićevo svakodnevno društvo. Tu je pre svih naš poznati glumac "čiča" Ilija Stanojević, pisac komedije Dorćolska posla, kome je u "Uspomenama" i Beogradskim šetnjama posvetio dosta prostora. Sretao se i bio je s njim u društvu u kafani kod "Tri šešira" i glumac Milorad Gavrilović, koji se odlikovao svojim otmenim, "gospodskim" držanjem i oblačenjem, mada mu je to bilo sve teže zbog nemaštine i opšte bede. S našim pedagoškim i filozofskim piscem Milanom Ševićem sretao se uglavnom samo na ulici, jer ovaj nije bio kafanski čovek. Stanković bi se ponekad video i s "bivšim dramaturgom" Milutinom Čekićem, zatim s pesnikom Miloradom Petrovićem, koga u knjizi zbog zbirke pesama pod naslovom "Seljančica' tako i zove (to jest "Seljančica"). Spominje braću Dušana i Božidara Nikolajevića i njihovog oca Svetomira, kao i Milivoja Bašića.11 Održavao je kontakte i sa hrvatskim književnikom Milanom Ogrizovićem, koji se u vreme okupacije nalazio u Beogradu, gde je kao austrougarski oficir radio u okupacijskoj upravi ("Guvermanu"). Spominje, i to s poštovanjem i zahvalnošću, i Kostu Hermana, koji je pre rata izdavao u Sarajevu književni list Nadu i u kome je Stanković objavio nekoliko od svojih prvih radova, a koji je u Beogradu takođe predstavljao okupatorsku vlast. Kosta Herman, pa i Ogrizović, ali naročito Herman, izlazio je dok je trajala okupacija ususret našem piscu i pomagao ga i štitio (to nedvosmisleno potvrđuje ova knjiga). Zato je Stanković prema njemu i iz tog razloga blagonaklon, uprkos njegovoj rđavoj reputaciji u srbijanskoj kulturnoj i književnoj javnosti. Piše Stanković ovde još i o drugim našim književnicima i umetnicima. Sa mnogima od njih se sastajao i družio. Naravno, s nekima od njih se sretao jedino u prolazu. Ali sve što je o svima njima napisao predstavlja, ako ne uvek dragocen, a ono svakako interesantan i koristan materijal za proučavanje života u to doba svakog od ljudi koje spominje.

No kako smo već rekli, pored poznatih ličnosti iz književnog i javnog života, njegovo su društvo isto tako činili, kako je sam zabeležio, i "Stefa lončar", "Gustav kasapin", "Jovanča cimerman", moler Jozef Štika i još mnogi drugi. Tu je i ratni bogataš "gospodin Tasa', tu i Stankovićev "dobrotvor" Voja Živković, "Vojče", ali i čitav niz beogradskih kafedžija i krčmara sa svom svojom primitivnom lakomošću i nezajažljivošću,12 kao i mnogi njihovi gosti. Svi oni predstavljaju bogatu galeriju likova. Štaviše, u odeljku kome je u knjizi dan opšti naslov "Zabušanti", on ih je, na izvestan način, čak i razvrstavao prema onome čime su se u ranijem životu pretežno bavili ili šta su bili; predstavio ih je, da tako kažemo, kao reprezentante društvenih grupa obrazovanih prema životnom pozivu, a jednog prema kraju odakle je poreklom. Tako je odlomcima, koji se nalaze pod opštim naslovom "Zabušanti", dao podnaslove: "Političari", "Diplomat", "Trgovac", "Korektori" i "Prečanin". A u odlomku pod naslovom "Zabušant", istom kao što glasi i naslov celog odeljka, on je očigledno imao pred očima sasvim konkretnu ličnost, ali ne iz doba okupacije, nego dok Srbija još nije bila okupirana (ali je već bila u ratu). Uostalom, "Zabušant" kao fragment nije veći od dve stranice i nema ni početka ni završetka.

Najzad, da spomenemo i to da je u knjizi verno odslikana i ona opšta atmosfera koja je vladala u Beogradu za vreme okupacije, i to je svakako ne mala korist koja se ima od ovog Stankovićevog dela. Međutim, ono što čitaoca najviše zaprepasti kad uzme da čita ovu knjigu, jeste Stankovićevo prikazivanje ili, tačnije, razotkrivanje samog sebe, to jest svoje sopstvene ličnosti, onakve kakva je u to doba izgledala. I odmah da kažemo da slika koja se dobija o njemu s ovih stranica ostavlja na čitaoca težak i mučan utisak. On o sebi, svojim raspoloženjima, svom ponašanju i svojim reakcijama na postupke ljudi oko sebe piše iskreno, ali je pritom bez ikakve volje i želje da sebe prikaže u iole povoljnijem svetlu. Na stranicama ove knjige on se pokazuje pre svega kao čovek bez ikakvog poštovanja prema samome sebi, ali i prema svojoj porodici. Kao da uopšte ne vodi računa o svom ugledu, kao da mu nimalo nije stalo do toga kako će ga čitaoci procenjivati po onome što o sebi piše. On to kao da uopšte nije zapažao. Ima u tom njegovom "autoportretu" i nekog gotovo mazohističkog uživanja, u želji da ponižava i obezvređuje sebe i kao književnika i kao čoveka, i to se vidi već na prvim stranicama. Tekst pod naslovom "Pokušaj autobiografije", a koji iznosi ne više od jedne stranice i koji je redaktor stavio odmah iza posvete trgovcu Vojislavu P. Živkoviću, počinje rečima: "I evo moje, najgoreg i najpokvarenijeg književnika istorije" (s. 7). Te reči mogu da zvuče patetično, ali one ni u kom slučaju nisu nameštene, nisu poza. I mada one, po mom uverenju, nisu isto tako ni unapred zauzeti odbrambeni stav pred očekivanim napadima onih koji su ga optuživali za saradnju s austrougarskim okupatorskim vlastima, one mogu i tako da se protumače. U njima on nadasve izražava duboku i iskrenu ubeđenost u svoj moralni i književni pad. I to možda baš zato što je u dubini duše sebe zaista video kao propalog i bivšeg čoveka i književnika. Na osnovu ove knjige izgleda kao da se pomirio sa tim da ga ljudi preziru, da ga ismevaju i da o njemu pričaju svašta. Čak izgleda da je prihvatio kao istinu o sebi neke od tih gnusnih i podlih priča. I u skladu s tim, on se tako i ponaša, tako i reaguje na njih. Možda je on zaista u dubini duše i bio ubeđen da su u pravu ne samo oni koji su ga optuživali za saradnju s okupatorom, nego i oni koji su ga ismevali i ružno se prema njemu ponašali. Ali u navedenoj rečenici on nam isto tako otkriva i svoju nevericu u vrednost svog književnog opusa – Beogradskih novina, a možda i onog koji je počeo da stvara posle toga.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Januar 03, 2011, 12:02:43 am »

*
nastavak

Nismo imali u rukama ovaj list,13 ali, po rečima redaktorovim,14 Stanković u njemu nije objavljivao nove, nego je "samo preštampavao stare svoje, već objavljene, poznate stvari" (s. 310). I u daljem tekstu D. Kostić navodi da je "gotovo celu 'Nečistu krv', 'Stare dane', 'Iz Starog Jevanđelja', 'Božje ljude', 'Pevce', 'Iz moga kraja' ('Baba Stanu') razdrobio u odlomke (…), zaokrugljujući ih u zasebne slike, menjajući ličnostima imena (…), dajući podesne kratke početke i završetke radi tobožnje celine, a nekad čak i bez toga" (s. 310). Da napomenemo uzgred da je D. Kostić, u svojoj dobronamernosti i naivnosti, ove Stankovićeve "prerade" ranijih književnih tvorevina smatrao nekom vrstom "patriotske podvale"; kao da ih je autor smišljeno poturao redakciji. To jest kao da je iz patriotskih razloga podvaljivao okupatorskim vlastima na taj način što im je podmetao stare stvari koje su jednom već bile objavljivane. No sam Stanković po svoj prilici nije o tome bio istog mišljenja kao i njegov prijatelj D. Kostić. Ni mi, nažalost, ne delimo redaktorovo mišljenje da je Stankovićeva saradnja u Beogradskim novinama potekla jedino iz nužde. Istina je da je on na taj način zarađivao mesečno do 150 kruna, iznos koji je, po mišljenju D. Kostića, bio dovoljan za skroman život. I kao drugi razlog koji bi opravdavao tu saradnju bio je u redaktorovim očima taj što je Stankovića proganjao strah da ga Austrijanci svakog časa mogu da oteraju u internaciju, gde bi mogao i on sam da strada, a i njegova bi porodica tada ostala bez hranioca. Ovom mu se saradnjom, međutim, moglo da čini kao da je, dokle god je objavljivao priloge u okupacijskim novinama, bio obezbeđen od toga da će ga okupacione vlasti internirati. No upravo nismo uvereni da su ovo jedini razlozi zbog kojih se Stanković odlučio na saradnju. Ali o tome ćemo nešto kasnije reći koju reč više.

Ono što smo hteli ovde da kažemo jeste da je Stanković, na osnovu svoje književne aktivnosti pod okupacijom, u posleratnom vremenu mogao u sebi da dođe do ubeđenja da je zaista bio saradnik okupatora i da je kao takav stvarno zaslužio prezrenje. To uverenje su u njemu učvršćivali i svi oni koji su ga zbog te saradnje napadali i osuđivali. Uzalud se on u ovoj knjizi brani time da oni koji ga napadaju imaju najmanje prava da to čine, jer su za vreme okupacije bili s okupatorima u još tešnjim vezama od njega. A uz to je baš među onima koji su ga napadali bilo dosta i takvih koji su bili potpuno materijalno zbrinuti, jer su, kako smo napred već napomenuli, od svojih u Francuskoj i Švajcarskoj dobijali znatnu novčanu pomoć preko međunarodnog Crvenog krsta. Ali sva ta njegova odbrana izgleda da nije mnogo vredela. Pre svega, nije vredela u njegovim sopstvenim očima. To čisto psihičko osećanje griže savesti bilo je u njemu ne samo prisutno nego i toliko snažno da nije mogao da se odbrani od toga da ga ono neprestano i uporno ne nagriza. I upravo kada piše o tome kako ga napadaju i panjkaju, on kao da hoće da se i sam pred sobom odbrani od neke nečiste savesti. Dovoljno je pročitati zabelešku pod naslovom "Otmena ogovaranja" na žurevima, u okviru odeljka Beogradske šetnje (s. 264—266), pa shvatiti koliko ga je sve to mučilo.

U ovoj zabelešci o ogovaranjima na žurevima Stanković je po svoj prilici imao, sasvim konkretno, u vidu nekoliko "gospođa" koje su zaista pravile žureve na kojima se ogovaralo i blebetalo. To su "gospođe" "naših bogataša i prvaka političkih", kojima muževi šalju iz inostranstva znatne sume novaca, i koje "povučene u svojoj patriotskoj, penelopskoj usamljenosti, borave u svojim palatama". Na tim je "žurevima", na kojima se ogovaralo i kockalo u velike svote novaca po celu noć, rado viđen gost bio neki poznati "doktor", čije ime, prirodno, nije hteo da spomene, a koji je uvek bio pun "svežih" vesti. Evo dijaloga koji se na jednom od tih žureva vodio o Stankoviću, a koji je on zabeležio. Na pitanje domaćice "Šta ima novo", "Doktor" odgovara: "Pa, dosta novoga. (…) Ja sam vam prošli put javio da (je) naš onaj književnik (B. Stanković) prestao da radi na njihovom listu (Beogradskim novinama). Sigurno su mu naši iz Ženeve malo zapretili, pa se uplašio". Na te se njegove reči nadovezla domaćica: "A, nije istina da je prestao raditi. Sada radi druge, prljavije poslove. Imamo mi njegove rukopise i korekture, pa ćemo pokazati našima (…)". Ali da ne bi gubili vreme, druga ih gošća prekida rečima: "A ostavimo to. Za njega, i kad su bili naši, znalo se da nije 'dobar patriota'. Eto, sada i Bugari ga 'svojakaju' i nazivaju njihovim". Međutim, po njenom je mišljenju "bruka" za one "naše ljude" koji su do nedavno bili 'čisti', a sad su odjednom "počeli da se spanđavaju s njihovim vlastima, i da rade. (…) I, kada se vrate naši, od sramote ne možemo ih gledati".15

Mora da je sve ovo veoma bolelo i peklo našeg pisca, i zbog toga im on uzvraća udarce, koji su neretko bili isto tako niski kao i njihovi napadi. U primedbi, uz reči ove druge "gospođe", on je ogorčeno i jetko zapisao: "A to je ta gospođa za koju se priča da svaku Novu godinu dočekuje sa strancima, uz pesmu, muziku i šampanjac i svakad ostaje nezadovoljna što oni, iz pijeteta prema imenu njenog muža, učtivo od nje odlaze".

Navešćemo još jedan primer u kome je Stanković izrazio svoju ozlojeđenost zbog toga što ga kritikuju što se prihvatio da pod okupacijom piše. U jednoj belešci uz "Uspomene" on navodi da mu je Milan Ogrizović preneo ono što je čuo na večeri kod jednog njihovog zajedničkog poznanika. "Znaš šta?" — rekao mu je Ogrizović (s. 73), "Sinoć smo bili na večeri kod Stavre Trpkovića i, pomisli, on protestuje što si počeo da pišeš". I ovog puta Stanković ne ostaje dužan tom Stavri Trpkoviću zbog ove kritike i odgovara Ogrizoviću ovako: "E, a ja sam se toliko radovao što se je pomoću tih večera vama16 (…) spasao zatvora i bede koja bi ga snašla. A kada mu ti ono dade preporuku da dobije rakije više nego kafedžije ostale (…)". Na to je Ogrizović primetio: "To se ne piše!", i odmahnuo rukom.

Ne ostavlja Stanković o sebi lepu sliku ovakvim opaskama, tačnije ovakvim uzvraćanjima na napade. Ali kad se posmatra s te strane, ova je knjiga puna takvih neprijatnih pa i nepriličnih kritičkih opaski. Pri tom, Stanković uopšte ne vodi računa o tome kakvu će sliku o sebi i o svojim postupcima i ponašanju da stvori kod čitalaca. Kao da toga uopšte nije svestan. Ne čuva on ovde ni ugled drugih, ali ni svoj, pa čak ni svoje porodice. I to je jedna od veoma upadljivih karakteristika ovog dela zbog koje se ono možda, posle ovog prvog izdanja, više nikada nije pojavilo u našoj književnoj javnosti.

Oni koji ovu knjigu nisu imali u rukama, teško mogu da stvore tačnu predstavu o tome šta je to što može da je čini neprijatnom za čitanje, pa čak i mučnom. Zbog toga ćemo, kao i za ono što smo napred izneli, i sada navesti nekoliko karakterističnih primera.

Opisuje Stanković kako je jedan njegov kafanski prijatelj, neki Gliša, pripremao svinju za klanje i šta će sve od nje napraviti. Sladi naš nesrećni pisac, kao i svaki gladan čovek, željan dobre hrane. "Međutim, kod kuće krompir, nezamašćen dobro, počne da mi zastaje u grlu, a po površini supe u tanjiru nigde, što no kažu 'puškom da gađaš', da se zaoble, zatamne sada tako dragi i mili oni kolutići masti, tako da ljutito odgurujem od sebe tanjir i uvredljivo počnem ženi:

'Pa kako ti sada? Ti tobož važiš kao neka dobra kuvarica. A šta je sad ovo? Kamo malo više masti?' A ona odmah (…) počne s onim njenim dvanaestogodišnjim odgovorom, koji je objašnjavao sve moje nesreće i nezgode što mi se dešavale u životu (…).
'Pa ti manje po kafanama i sa ženskima, pa će kući onda više masti biti'.

'Hm!' Odavno sit tog njenog odgovora, odvraćam joj. 'Bar sada vi, žene, nemate za šta da se tužite. Sada mi muški u devet sati kući dolazimo'.

'Jeste u devet. Ali ti izgleda u devet pođeš iz kafane, kada tek u dvanaest kući dođeš'. I kao nešto što joj odavna na srcu leži, pa sada joj se ukazala zgodna prilika da to iskaže, počela bi:

'Nego ti čim si došao,17 prva ti je briga bila da se postaraš da bi mogao noću izlaziti po kafanama, a posle si tek išao da za decu brašna i drva nabaviš'.

I tako onda od ničega počne svađa da čak i neki tanjir odleti po patosu".

Sve ove scene su mučne i jadne, a prikazuju nam Stankovića kao čoveka i pisca koji uopšte ne vodi računa o tome šta i o čemu piše. On u njima izgleda kao propao čovek, bez svesti o ličnom dostojanstvu, i, što je najstrašnije, kao čovek koji je iz nekog prizemnog sveta; sveta piljara, kafedžija s periferije, nižih činovnika (praktikanata, opštinskih pisara i ćata), koji iznosi "na pazar svoj kućni prljav veš". A kao takvog kao da i on sam želi da sebe naslika. Kao da je sebe izlagao nekoj vrsti samooptuživanja i samokažnjavanja.

Scene koje slika katkada su toliko mučne da je bolje da ih čitalac preskoči. No ipak se one ne mogu zaobići. Evo jedne takve.

U kući žena, koja mu je stojala više glave i videvši šta piše, opominje ga da ne piše "ove familijarne, privatne stvari" (s. 213). "Gledaj da ti tvoji feljtoni što duži budu. (…) da bi što duže ispalo i što veći honorar dobio. Jer prošloga meseca krasno si mnogo zaradio: osamdeset kruna". — "Kakvih osamdeset, — planuh ja na nju, kada sam sto i — ali ubrzo pregrizoh jezik i zamuknuh progutavši rečenicu, jer se setih moje nesrećne strasti, da od žene večito prikrivam i smanjujem svoje prihode i zaradu" (s. 213). Zar ima išta mučnijeg i žalosnijeg od ovog iznošenja svog sopstvenog "prljavog veša" u javnost. Pročitajte samo zabelešku pod naslovom "Rasturen svinjski ortakluk" (s. 248—250) pa da se uverite kakvim je poniženjima samog sebe izlagao i kako su ga ponižavali ljudi koji su svoj primitivizam i svoju zavist i nekulturu istresali na njemu. I ono što možda najviše začuđuje, ali i peče, jeste ne samo da je sve to trpeo, nego o svemu tome piše kao da nije osećao svu težinu i tragičnost takvog svog stanja i položaja.

Ipak, u svim ovim scenama ima nečeg od onog što je on nenadmašnom umetničkom rukom otkrivao kod svojih starih Vranjanaca, onih čorbadžija koji su propali kao trgovci i koji doživljavaju poniženja i primaju udarce ne dostojanstveno i stoički, već na ponižavajući, moglo bi se reći nemilosrdan prema sebi, pa i nizak način. Dok se čitaju ove stranice u knjizi "Pod okupacijom", ko da se ne seti scene iz "Nečiste krvi" kad otac Sofkin, efendi-Mita, priznaje svojoj kćeri da je udaje za seljačkog sina, da je gotovo svesno podmeće svekru, grubom, primitivnom i obesnom Marku, samo zato što ovaj ima para, a što je efendi-Mita, njen otac, spao takoreći na prosjački štap. I da ne bi otišao u amale ili terdžumane, da ne bi bio seiz18 onima koji su nekada bili srećni "kada bi im primio pozdrav, rukovao se sa njima",19 on je prodao svoju kćer sirovoj i raspusnoj seljačini, koji je od svoje snaje hteo da napravi sebi ljubavnicu. Ta psihološka karakteristika efendi-Mitina prepoznaje se i u Stankoviću kad u scenama koje smo naveli, a i drugim, opisuje sebe, kao i još neke ljude iz svog kafanskog društva, svoje "pajtaše' u piću. Kao i njegov efendi-Mita u Nečistoj krvi, tako i Borisav Stanković u knjizi "Pod okupacijom" ostavlja utisak brodolomnika. Samo sve što se u njoj čita o njemu iz tog vremena daje se bez dramatske snage, bez one note tragičnosti koja je tako svojstvena njegovim klasičnim likovima. Sve se ovde prikazuje kao nešto obično, svakodnevno, banalno. Ali možda baš zato ova knjiga deluje još tužnije i još beznadežnije.

Ono što s ovom knjigom u vezi još treba reći, ali što može da kaže samo onaj ko je preživeo okupaciju, jeste da je ta suženost horizonta, usredsređenost na jednu vrlo usku društvenu sredinu, zatvorenu u sebe i bez kontakata sa bilo kojim drugim svetom koji živi izvan Dorćola, Kalemegdana, centra grada oko Knez-Mihailove ulice, Studentskog trga, odnosno ondašnje Velike pijace i Terazija, čak i bez interesovanja za postojanje nekog drugog sveta (osim okupatorovog), bez ideala i viših ciljeva — da je sve to vrlo karakteristično za okupacijsko vreme i okupacijsku psihologiju. I za vreme okupacije Srbije i Beograda u Drugom svetskom ratu srbijansko društvo je bilo u izvesnom smislu zatvoreno prema spoljnjem svetu. Vlada generala Milana Nedića je čak i preporučivala Srbima da gledaju svoja posla i svoje interese i da se ne mešaju u događanja od bilo kakvog šireg značaja. Nas ne treba da se tiču sukobi svetskih sila i mi ne treba da se mešamo u te sukobe. Velike sile će i bez nas rešavati svoje konflikte, a naše eventualno mešanje može samo da bude na našu štetu. Koristi od toga ne možemo imati nikakve. Slične ovim stavovima i ponašanju koje odgovara tim stavovima, a koje je direktno i eksplicitno savetovao general Nedić srpskom narodu u preteškim okupacijskim danima u Drugom svetskom ratu, nalazimo u stavovima i ponašanju ličnosti u krugu oko Borisava Stankovića za vreme austrougarske okupacije Beograda i Srbije u Prvom svetskom ratu, pa i samog našeg pisca. Taj stav kao da ima svoje daleko poreklo u Volterovom savetu na kraju Kandida, da pre svega drugog treba obdelavati svoj vrt. Samo što je on kod Stankovića, pa i ostalih oko njega, bez pozitivnog filozofskog i moralnog značenja koje mu je dao Volter.

Još se uvek dobro sećamo toga da je u doba okupacije za nas od svega bilo najvažnije da se preživi, da se dođe nekako do namirnica neophodnih za život, da se podmiruju svakodnevne potrepštine, eventualno da se pričini sebi po neko sitno zadovoljstvo. Za Stankovića je to značilo doći do čaše dobrog vina ili čašice (čokanja) rakije, ponekad i do boljeg zalogaja; da se sakrije poneka para od žene da bi se ta zadovoljstva podelila s prijateljima u kafani; sećati se nekadašnjih dana ili maštati o vremenu posle završetka rata. U taj život uskih horizonata i besperspektivnosti naš pisac kao da je potpuno potonuo. Jedino kad bi od propalog pesnika i policijskog činovnika Štagljera dobio po neki primerak Srpskih novina s Krfa, on bi odmah otrčao kod Vojčeta u radnju na Terazijama da bi ih zajedno čitali. Taj skučeni život, koji se iscrpljivao u kafanskim razgovorima i viđenjima na ulicama, onako u prolazu, ili u radnjama, po ćoškovima i zadnjim sobama, gde bi se prepričavale najnovije vesti – to je bio svet Borisava Stankovića otkad se iz Dervente vratio u Beograd, pa sve dok se nisu završili austrougarska okupacija i rat. On je prihvatio taj svet i takav život ili, bolje reći, to i takvo životarenje, dok sve ostalo za njega kao da nije postojalo, kao da je bilo izbrisano. Iza i pored tog sveta i tog života on ništa nije video, ništa nije tražio. To je bio Borisav Stanković iz tog doba, kakvim je samog sebe naslikao u tekstovima koji se nalaze u knjizi "Pod okupacijom".

I kada se postavi pitanje o razlozima Stankovićeve književne aktivnosti za vreme austrougarske okupacije, jedini odgovor koji nam se čini moguć jeste da je on na nju pristao, jer je kao čovek bio slomljen u samom sebi, bez ikakvog višeg ideala, bez snage i volje da se oslobodi skučenosti i duhovnog siromaštva sredine u kojoj se našao.

Rekli smo da sve o čemu piše u ovoj knjizi ima, pre i više svega, veliku dokumentarnu vrednost. Ali ta je vrednost velika i iz još jednog razloga. Uopšte je vrlo malo svedočanstava iz kojih možemo da se detaljnije upoznamo sa svakodnevnim životom Beograđana u vreme austrougarske okupacije, i to sa toliko mnogo detalja i s takvom otvorenošću, neposrednošću i iskrenošću. I zato, uprkos svemu, u ovoj se knjizi nalazi verovatno najpotpunija, najpreglednija i najvernija slika tog života u našoj književnosti. Pa čak ako sama po sebi i ne bi predstavljala književnu vrednost, ova bi knjiga bila vredna zbog svog istorijskog, psihološkog i sociološkog značaja.20

Kad se Branimir Ćosić, na početku svog razgovora (intervjua) s Borisavom Stankovićem,21 obratio svom sagovorniku, ovaj je najpre počeo da se opire. "Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa".22 Međutim, uprkos ovim njegovim rečima, videli smo da je štampao za vreme austrougarske okupacije svoje reportaže, a i prerađene odlomke iz svojih ranijih dela. A produžio je da piše i posle rata. O njegovoj književnoj aktivnosti iz tog doba svedoče, uz ostalo, i rukopisi od kojih je njegov prijatelj Dragutin Kostić uspeo da napravi celu jednu knjigu. Štaviše, jedan odlomak iz rukopisa svojih "Uspomena" je i objavio, kako smo napred napomenuli, u božićnjem broju Vremena.23 Kakvu je sudbinu namenio "Uspomenama" i svim ostalim rukopisima koji su objavljeni u knjizi "Pod okupacijom", a od kojih je većinu napisao kad je Prvi svetski rat već bio završen? Da li je reportaže iz Beogradskih novina, lista sa kojim mu je saradnja, kako je zabeležio Dragutin Kostić, bila mrska, imao nameru da ikada ponovo objavi? Da li je možda, makar na momente, pomišljao i na to da prerade nekih svojih ranijih dela, koje je, kako je to utvrdio Dragutin Kostić, takođe objavljivao u Beogradskim novinama, skupi u posebnu zbirku? Na sva ova pitanja ostajemo bez odgovora.


Aleksandar A. Miljković publicista, Beograd | Hereticus časopis za preispitivanje prošlosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Januar 03, 2011, 12:02:54 am »

**
| JOVAN DUČIĆ: MOJI SAPUTNICI |






BORISAV STANKOVIĆ

I
Književno delo Borisava Stankovića, to je jedna velika trubadurska knjiga. To je pre svega delo jednog istinskog pesnika ljubavi i viteza srca. Niko se u njegovim pričama o starom Vranju ne povodi ni za čim drugim nego za ludilom srca i obešću krvi. Njegove su priče samo balade o čežnji za ženom, čežnji od koje propada svet, i za koju nema leka. Sve što postoji na zemlji, stoji u službi ljubavi čoveka za ženu, i to samo mladog čoveka za mladu ženu; i za njih dvoje zaljubljenih služi ono što je u prirodi i lepo i strašno, i ono što je u samom čoveku i dobro i zlo. Tako su čovek i žena, prema Stankoviću, i danas, kao sutradan posle haosa, jedini stanoveici u vrtu božjem, sa njihovom praiskonskom ljubavi, i sa praiskonskim iskušenjem.

Zato pravi i jedini život za ovot pisca, to je samo mladost i večno obnavljanje ljubavi i za ljubav. A pošto je tako ljubav povod i razlog svega opstanka, čovek i žena su i jedini problemi svemira: i to kroz ljubav, koja je jedina njihova sudbina i misija. — Dodajmo odmah da je ta ljubav u Stankovićevom delu mnogo izdvojena iz svih drugih zakona prirode, i da se ovde nalazi potpuno u svojoj brutalnoj čistoti i neprerađivanoj svežini: u strasti fizičkoj. Znači u onom u čemu je ona odista i najiskrenije i najneposrednije izražena u čoveku. Prema tome, život za Borisava Stankovića postoji samo dok postoji ljubav, a ljubav postoji dok postoji mladosti i strast.  S one strane mladosti nema više ničeg. Ova mladićka Stankovićeva ideja o životu daje njegovom delu odista jednu blaženu ushićenost i žestinu, ali i uverenje. Tako da njegove knjige izgledaju dublje nego mnoge druge napisane o najdubljim ljudskim istinama.

Ovakav evangelist ljubavi za ženu, Bora Stagaković je uspeo da već prvim pričama omađija svoju generaciju, i da zatim to isto osećanje prenese i na one koji su došli i puno posle nje. I bio je uvek nenadmašan, i istinski obožavan. — Stanković je zadivio naše ljude kao prvi koji je u našoj prozi progovorio srcem i o srcu. U našu dotle tako studenu priču, on je uneo vatre i krvi, mladosti i iluzije, duboke tuge, i nerasudnog očajanja. On je prvi ukazao u našoj istoriji o malom čoveku kolika je mogućnost naše rase za ljubav i za nerede srca, za duševne komplikovane slučajeve, za ljubavnu kontemplaciju, za zlikovačke navale zaljubljene krvi. Tako je on nesumnjivo, i do danas, najveći predstavnik naše rasne erotike. Sve što su dotle bili dali naš roman i priča, iztledalo je, posle Stankovića, zamrzlo i lažno. I ono što u njima ranije bilo knjiško i papirnato, bilo je iz glave i maglovito; ali svakako, nikad iz srca, a još manje iz krvi.

Treba istaći da je Borisav Stanković došao u srpsku književnost iz jednog kraja naše zemlje gde se najvećma račva put između našeg bliskog Istoka i put našeg balkanskog Zapada. Baš tu, kod njegovog Vranja, zapravo i zamire talas našeg epskog stvaralaštva, i začinje isključivo talas lirski. Taj je talas razliven zatim i po jednoj širokoj oblasti stare Maćedonije, kao i u Bosni, u osećanje dubokih čežnji, koje su turskom rečju prozvali "sevdahom", i u osećanje one životne tegobe koje se zove "dertom". Znači, dvama osećanjima koja za ostale krajeve herojske rapsodije ostaju nepoznata, i koja izgledaju nedovoljno srpska, čak i nedovoljno slovenska.

Stranac bi se, idući tim putem, mogao prevariti o pravoj psihi srpskog plemena, o emocionalnosti našeg čoveka, a naročito o odnosima tog čoveka prema njegovoj ženi. Sofka nije ni Srbijanka, ni Srpkinja, ni uopšte slovenska žena. Ovo je žena iz južnosrpske sevdalinke, i uopšte tip južnosrbijanski i maćedonski; znači čisto pokrajinski. Znači, pre svega, tip sa jedne vetrometine, puno izložene, i naročito vrlo složene.

Osim toga, treba Stankovićevo delo uzeti često i kao lične doživljaje piščeve, kao autobiografiju u pripovedačkom obliku, i kao sopstveni roman. Ovaj roman je pun himeričkih sreća i nesreća jednog samotnika, zatvorenog u svoju iluziju o ženi, i zakovanog za svoju ljubavnu utopiju. Ovo ne znači da Stanković nije dao jedan potpuno istiniti deo života, čak i života jednog izrazito srpskog kraja, kao što je Vranje, stari nemanjićki grad ćesara Uglješe. — Istina, život jednog kraja s krajnje granice na istoku Srbije, a ne iz njenog srca i srži, gde možda ima manje naslage i taloga, ali više rasne čistine i etičke čistote. U drugim našim pokrajinama živi svet, čini mi se, sa osećanjima nešto površnijim u pogledu ljubavi i strasti za ženu, ali se ovo nadoknađuje nečim mnogo složenijim i muškijim, dubljim, a možda čak i zagonetiijim.

U svojim maštanjima i vizijama, trzajima i groznicama, od kojih ništa nije u samom njegovom ličnom životu ni ostvareno ni zadovoljeno, pripovedač Stanković je povisio ton, i uopštio svoja zapažanja, i najzad, komplikovao duševne navike svojih ljudi, prema osobinama svojim sopstvenim, koje su inače bile vrlo izrazite. — Treba imati na umu da je ovaj fantastični sentimentalac odista živeo i umro nezasićen i očajan, sa velikom ranom na srcu, i sa uobraženim grehovima na duši. Ubijen, kao kakav ljubavnik, uhvaćen u preljubi! . . . Ja sam dobro poznavao Borisava Stankovića. Duboko moralan lično i krajnje uzdržljiv, Stanković, moj prijatelj, govorio mi je nekad i u običnim mladićkim razgovorima tako jezivo i uplašeno o ženi, kao što se govori samo o zemljotresima i o pomorima.

Zbog ovog sam se već onda pitao postoji li odista kakav grad Vranje, onakav kakvog ga je on opisivao, ili je to neka izmišljenja tvrđava u kojoj živi samo njen pesnik sa svojim utvarama. .. I pitah se da li i uopšte mogu živeti ljudi kakvog mirnog i uspavanog provincijskog mesta jednim takvim uzrujanim životom, kakav slika Stanković u svome Vranju, i to kao svakidašnji? Jedno je izvesnao: da je u takvoj vreloj atmosferi postojano živeo sam Borisav Stanković, pesnik toga predela, i toga ljudstva, i toga vremena. . . Pesnik svoga grada živeći lično životom onih Vranjanaca koje je opisivao, nosio je dakle najbitnije i najrečitije što je u tome ljudstvu odista živelo. Pisci nikad ne lažu! Na ovakav način je i sam Stanković stavio baš sebe lično kao glavni i najsigurniji dokumenat svoje istine. Ovo je bio svakako izvanredno lep književni slučaj, možda i najređi u jednoj književnosti.

Međutim, živela je odista njegova ciganka Koštana; živeo je i njen Mitke; i živela su i još neka njegova lica iz ovih priča. Toliko je čak sve istinito i prema životu slikano u njegovim pripovetkama, da su neki primeri vrlo upadljivi. Tako je ciganka Koštana jednog dana tužila sudu Borisava Stankovića što je izneo na pozornicu nju i njene ljubavi. Ovaj slučaj bio bi dokaz kako se odista velike stvari u književnosti nikad ne daju izmisliti.

II
Stanković je po svom duhu pre svega istočnjak, kakvog dotad nikad nismo imali. Slikajući naš primitivni pravoslavni svet, i sad pun neverovatnih i duboko dirljivih iluzija o čistoti i čednosti, i porodičnoj jerarhiji našeg starinskog reda, Stanković je uneo u srpsku književnost jedan život skoro prohujali, naslikan skoro u njegovoj potpunosti. Uneo je prvi u našu književnost staru našu porodicu i ognjište, naš ikonostas i domaće kandilo i našu dunju u sanduku. Ta intimna atmosfera, puna svakidašnjih mirnih i dubokih kriza dramatične sudbine balkanskih malih ljudi, koji se teško razaznaju svugde osim u svojoj sredini, začudili su i zaneli već spočetka ceo naš čitalački svet svojom prostotom i strogošću, bizarnošću i dubinom, brutalnošću i slabošću. Vranje, mala, nekad pogranična srbijanska varoš, bila je, do Stankovićevog vremena, jedva poznata i po svom imenu, savršeno nepoznata po svom ljudstvu. Otkrivši Vranje, Stanković je odista otkrio jedan naš potpuno novi moralni kontinent.

Međutim, ima u njegovim pričama i prestupničkih tipova kao u ruskim romanima, degenerisanih ljudi i žvna, zatrovanih manijaka, kliničkih ludaka, kakvih inače skoro i nema u narodu. Ali je to nešto sporednije, svakako i manje značajno. Takvu sredinu neuravnoteženih i apsurdnih lica izabrao je Stanković da u nju poseje sve svoje paradokse o ljubavi, koji su ga zatim napravili izuzetnim među svima našim pripovedačima. U Stankovića je ljubav i jedini izvor prestupa i zločina, što je opet skoro neverovatan slučaj kada je reč o našem svetu, za koga je ljubav uglavnom jedno porodično osećanje, bez sklonosti za maštanje i za komplikacije.

Istina, ljubav vranjanskih ljubavnika obično je jedno nasleđe zdravog instinkta, duševne srpske lepote i nežnosti, impuls čuvenog srpskog zdravlja, moćna ekspanzija jednog primitivnog, neobuzdanog, ali i nepokvarenog temperamenta. — U najviše slučajeva, i u Stankovićevoj priči, stoji po sredi jedna zdrava etnička istina: ničeg ovde bolesnog, ni snobskog, ni izveštačenog. Ovo su ljudi iz kraja naše najstarije muzičke melodije, naših najmanje govorljivih ljudi, naših žena najzatvorenijih u sebe, i najzad, iz oblasti najstrožijih odlika dubokog palanačnog morala. Sukobi i protivurečnosti među Stankovićevim licima baš i dolaze od nepomirljivosti zdravog čoveka, kojeg drže okovanog u njegovom železnom etičkom krugu, gde je malo društvo nametnulo čoveku izvesne navike, teške kao robija, i uspostavilo jedan poredak, hladan kao tamnica. . .

III
[...]
Ali je i Stankovićev čovek redak i komplikovan u jednoj posebnoj rasnoj crti, tako da odista ne liči nijednom drugom čoveku naše zemlje. To je najpre po njegovoj duhovnoj uzrujanosti, po erotičnosti, i naponu njegovih varvarskih strasti, u borbi sa pravoslavnim moralom. Zbog toga slučaja, njegov grad Vranje izgleda ponekad kao neko ostrvo, koje nema ničeg drugog ni pred sobom ni za sobom, nego stoji odvojeno od ostalog sveta, zatvoreno i nepristupačno.

U ovom Stankovićevom Vranju izgledalo bi da se nikad ne spava, nego da se ljubi i plače dan i noć, kao nekad u trubadurokoj Provavsi. Kad padne noćni mmr, to je samo za trenutak, jer brzo odnekud udari tursko dahire, ili zajeca cigansko ćemane "što se čuje čak u Tursko". Najzad, nasred ulice iznenada gruvu zurle i doboši, i zaigraju čočeci. . . Muzika i igračice Ciganke prate nekog moćnika, raspikuću, bekriju; ali čoveka koji se pronevaljalio ne zato što mu gori grlo, nego zato što je sevdalija kojeg ubija ljubav, i kome mesečina krv ispi.

Ovaj prosti svet kalajdžija i zlatara, i mesara i vinogradara, pun je obesne mladosti i čežnje, vatre i tuge, kao da je svakom dvadeset godina. Mala Nuška, kojoj mirišu nedra, i kojoj sedamnaest godina ključaju u krvi, sva izgore maštajući o čoveku. I Lenka, koja u ljude gleda "zamagljevim i poluotvorenim očima", ali za kojom i ljudi izgiboše po vinogradima, "gde miriše vazduh na ispucalo grožđe". Tonče se zapio u svom "dertu", tuče raspevane Cigane što ga izbezumiše vranjavskim napevima o prokletoj ljubavi. Svugde i čamerna "žal za mladost", čak i kod mladih, koji ne znaju šta je beda starosti.

Stanković je prvi uneo u našu književnost taj "žal za mladost", jedno novo osećanje za njegove savremenike u književnosti. A što je najčudnije, Stavković je taj "žal" ne samo opisao prvi nego ga i sam lično prvi odbolovao, što se vidi iz njegovih prvih pripovedaka, kad mu još nije bilo ni punih trideset godina. Stvarno, "žal za mladost" i ne opisuje Stanković drukčije nego strah mladog sveta da ne propadne mladost, a ne "žal" starih što je mladost odista prošla!

Ovu nepromenljivu dramu prve mladosti, niko u nas nije naslikao kao Stanković. Ni sa više vatre, ni sa više smisla, ni sa više pameti. Ne znam ništa slično ni u stranoj književnosti. Jedna od prvih njegovih priča, U noći, daje već celu meru umetničkog instikta ovog čudnog pisca. Možda nema, ničeg ni neobičnog ni naročito dubokog u ovoj noveli o ženi koja je nesrećna zato što je zaljubljena. Ljubavi su uvek nalik jedne na druge, i kad su ljudi i sredina među sobom različni, ili najrazličitiji. Čak i osnovni motiv ove vranjanske ljubavne priče je zbog toga star koliko je stara i čovekova ljubav. Ali okvir u koji je Stanković stavio ovaj događaj, i naročito etička drama ove priče, to je nešto do krajnje mere i umetničko, i potresno i na izgled, sasvim novo. . .

[...]
Što je naročito nenadmašno, to je ovaj tamni pejzaž, dubine neba i noći, utapanje svega što se vidi i naslućuje, u neku tugu mladosti, koja ovo vranjansko polje ovako pretvara u najveću pozornicu ljudskog bola. I to samo zbog jednog ženskog ljubavnog drhtaja, koji više ljudi uopšte i ne vide u ovakvoj tragičnosti moralnoj i sudbinskoj. Ne postoji ovde podvojenost između pejzaža i duše, materijalnog i nematerijalnog, nevidljivog i vidljivog. Sve je u ovoj priči noć, i ljubav, i strast, i tajna. A, međutim, sve to prirodno, i bez usiljenosti, unosi Bora Stanković u opšti ljudski udes, ni kad nije posredi nego ovakva dušica jedne male Cvete, u nepoznatom i periferičnom Vranju, o kom niko i ne zna ništa.. . Jedan pejzaž, jedva pesma, ili jedan izvesni sat dana, odista su i u stanju da ponekad naprave čoveka dobrim ili rđavim. Često i koliko ga naprave razum, i atavizam, ili ljudska ideja o zlu i dobru, jer je čovek svakog sata drukčiji. . . Niko ovo u nas nije osetio kao Stanković. Ova neodoljiva vranjska noć je tako napravila i ovu Cvetu prestupnicom; i to većma sama ova tamna noć nego i onaj čovek što je zapevao negde u pomračini. Čovek je drukčiji i u svakoj drugoj svetlosti. . . Ovakve noći su stranputice ljubavi, bespuća strasti, ponora, i vratolomija. Sve Cvete na ovom svetu padale su u ovakvim jezivim večerima.

U takvom uverenju i Stanković je napisao ovu priču U Noći, po kojoj je on, već na početku svoje pesničke karijere, izgledao potpuno nov čovek, stranac u neveštoj dotadašnjoj našoj noveli, i osvojio prvim potezom pera sve što je u nas umelo da oseća i čita. Bacio je iza sebe i Glišića, i Veselinovića, i Sremca, čak i Matavulja. A Bora Stavković je kanda još bio studentom. . .

IV
[...]
Stankovića je bacilo u tugu što je sada postajala hučnom ona njagova mirna starinska mahala, gde je dotad oduvek provejavao duh čisto pravoslavni i patrijarhalni, gde je muž smatran bogom poslanim čovekom; i gde su žene smatrane najpre majkama dečjim, pa tek zatim ljubavnicama čovekovim. Vetar novog doba, koji je sada udarao iz političke sredine u prestonici u te stare pravoslavne krovove jedne palanke na perifariji države, išao je da svojim skepticizmom sve poremeti u tim domovima, kuda su majke srpske pronosile kadionicu kao sveštenice, i gde je otac vladao kao car. Smak ovog dobrog starog vremena Stanković je osećao kao smak sveta. — Samo u takvom bolu on je mogao da tako duboko zahvati u duhovnu istoriju našeg balkanskog ljudstva, njegovih plemenitih strasti i zagonetnih slučajeva srca. Stanković je zato i jedini sačuvao u potpunosti nešto od one besprimerne čistote srpske porodice iz prošlosti pod turskim ropstvom; čistote, koja će, i pored sve tragičnosti, nekad možda izgledati najlepšim poglavljem u istoriji našeg srca.

V
Stanković je dao sliku svoje sredine, ali je ipak, i pre svega, davao sliku čovekove duše. Videti ljudsku dušu u prolaznom i promenljivom, to bi bio lak posao istoričara i hroničara, ali dati ljudsku dušu u njenom opštem i večnom, to je uvek duboko delo romansijera i pripovedača, jer roman, to je istorija o čoveku. Stankovićev zemljak Vranjanac nije zato ni opisivan kao isključivo čovek svoga predela, nego čovek jedne vrlo široke sfere ljudske strasti i morala. Stoga je za Stankovića jedna vranjanska mahala bila ono što je za Balzaka bila cela Francuska...

Njegov grad Vranje, to je za ovog pisca značila ona školjka koja, kad se približi uvetu, zazvuči iz nje sva širina velikog mora. Ovo poniranje i traganje za detaljima, i taj neverovatni dar za posmatranje, koje ima ovaj pisac skoro izuzetno, kao svoje prirodno preimućstvo, to je bilo nešto i savršeno i novo za površne duhove među ostalim našim piscima i u našem čitalačkom svetu. Stanković je prvi u nas govorio o duši. Odista, Stanković je bio pravo čudo svog književnog doba.

[...]
Stanković ostaje veliki pisac pre svega zbog svojih izvanrednih psiholoških opažanja, ali i zbog svog izvanrednog kolorističkog viđenja i stvari i ljudskih osećanja. Svakako onaj koji se bude zabavljao da traži koliko je ko imao čula u našoj pripoveci pre Stankovićevog vremena, naići će na veliki broj beščulnih i neosetljivih i tupih. Za Stankovića bi se, naprotiv, moglo reći ono što je Sent-Bev rekao za Žan-Žak Rusoa kao romansijera: "Treba da mu zahvalimo što je prvi uneo malo zelenila u francusku literaturu." I Stanković je prvi uneo malo vazduha u naše srpske zagušljive odaje književne. Senzacije boje i zvuka, koje je on doneo, bile su prvi početak velikih namera u našoj pripovedačkoj prozi.


Jovan Dučić, Moji saputnici

Tekst preuzet iz knjige: JOVAN DUČIĆ i MILAN RAKIĆ | P E S M E | NARODNA KNJIGA | Beograd, 1965.

[postavljeno 29.06.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Januar 03, 2011, 12:30:17 am »

**

NEMAČKI KRITIČARI O BORI STANKOVIĆU


SLOVENSKA MEKOTA I ORIJENTALNA DIVLJINA

Malo je dela u kojim je tako oslikan jedan svet herojske, antičke veličine, koji potresa dušu svojom lirikom i tragičnošću, ocenio je, neposredno pred rat, redakcijski odbor Nemačke akademije nauka i umetnosti  

NEPOSREDNO pred Drugi svetski rat u Nemackoj je poraslo zanimanje za knjizevnosti jugoistocne Evrope. Zato je nemacka akademija pokrenula ediciju "Biblioteka jugoistocne Evrope". Naravno da je to imalo svoju politicku i ideolosku pozadinu, ali kao trajna vrednost te edicije ostaje cinjenica da su nemackim citaocima priblizena dela velikih srpskih pisaca, kao sto su Laza Lazarevic, Milovan Glisic, Petar Kocic, Ivo Andric. Velike zasluge za to ima Sava Davidovic-Zeremski, koji je uspesno preveo dela ovih pisaca. Glavno mesto u ovoj ediciji dobili su upravo srpski pisci koji su se kvalitetom svojih ostvarenja izdvajali medju balkanskim narodima. Prva knjiga ove edicije Nemacke akademije nauka i umetnosti bila je roman "Necista krv" Bore Stankovica. Kakav je uspeh ovaj roman imao u Nemackoj govori cinjenica o 20.000 prodatih primeraka, ali i kriticko reagovanje na njega.

O Stankovicevom romanu pisano je u redovnim rubrikama knjizevne kritike u najznacajnijim nemackim listovima i casopisima. Tako se Stankovic sagledava kao "upravo majstorski tumac starobalkanskog zivota" ("Reichssender Berlin"), a njegov roman kao "slika srpske zemlje, njenih ljudi i njene proslosti, i to u raznoloskim drustvenim slojevima, u blagostanju i u gorkoj nevolji" ("Reichssender Kongsberg"). Berlinska ilustrovana revija za zene "Dame" veli da "ovaj roman ('Necista krv') nosi u sebi vreo dah orijentalnog sveta. Uzvisenost i surovost spajaju se u svecanoj tragicnosti. Kompleksna osecanja opojne strasti, duboko ocajanje i poniznost u odricanju jesu motivi i polovi izmedju kojih se krecu likovi u ovom romanu". Da je ovaj Stankovicev roman bio otkrovenje za nemacke citaoce govori prikaz kriticara "Dulmener Zeitung-a", koji ovako objasnjava izuzetnu popularnost "Neciste krvi" u Nemackoj: "Jedan potpuno nepoznati svet otvara se pred duhovnim ocima nemackih citalaca i vezuje ih za roman sa napetoscu koja im prosto oduzima dah, sto vec odavno nisu doziveli pri citanju dela modernih pisaca. Najlepse u ovom romanu jeste produbljeno rekreiranje ljudskog zivota, ljubavi, strasti, bolova, zrtava, divlje uzbudljivosti i plemenitog odricanja. Opis svadbe pokazuje najvise pripovedacko umece. Covek osluskuje zvuke i posmatra izvrsne opise u ovom romanu kao nesto novo, nesto nevidjeno..." Kriticar knjizevnog casopisa "Die Literatur" zapaza da Stankovic, "taj talentovani Srbin, izvrsni pisac, pise roman koji ima najvise knjizevne vrednosti, i koji je, iako obimom skroman, vrlo snazno i upecatljivo naslikao ceo jedan zivi svet, pun zivopisnog kolorita i lepote." Prisustvo romanticnih motiva i lirskih elemenata u romanu "Necista krv" narocito istice kriticar "Verliner Tagblatt-a": "U tom romanu je muzika koja nam izgleda kao da doalazi iz davnih vremena — jedna skladna melodija koja obuzima dusu i srce."

Gotovo svi kriticari punu paznju posvecuju etnoloskoj strani Stankovicevog romana, sto je u skaldu sa pokusajem da se nemackoj citalackoj publici predstavi jedan jos malo poznat predeo sa ljudima koji zive stalno izmedju staroga i novog, izmedju proslosti i sadasnjosti. Tako kriticari primecuju da se u romanu preplicu "slovenska mekota i orijentalna divljina" ("Dulmener Zitung"), da citalac u romanu moze naci "divne slike obicaja ove balkanske zemlje, saroliki zivot ovog strasnog, iskonskog naroda". ("Reichssender Leipzig").

Ipak, najcelovitije i najtacnije ocene "Neciste krvi" pruzili su nemacki knjizevnici. Te ocene redovno su pohvalne, a zapazanja precizna i usmerena pre svega na tematsko-motivske osobine romana. Tako Herbert Ertl, u "Europiaische Revue", odusevljeno pise: "Kakav ogroman i snazan zivot u tom delu obuhvacen! Bez milosti uvuceni u sudbinu i sredinu devojke i zene Sofke, do kraja se ne mozemo otrgnuti i pobeci Stankovicevoj pripovedackoj vestini." Upravo na predlog Ertla "Necista krv" je postala obavezna lektira u nemackim skolama! Isti autor u minhenskom casopisu "Deutshe Zeitschrift" zapaza da Stankovic "prica novelisticki, sa jedrinom i jasnocom, te da jednim potezom postavlja figuru i ocrtava osobenosti zene i sredine u kojoj ta zena zivi". Pesnik i esejista Horst Klaus, u casopisu "Magdeburger General Auzeiger", takodje je uocio lirizaciju u Stankovicevom romanu, i zakljucio: "Stankovic je pesnik, pravi pesnik!"

Mozda najpohvalnija i najznacajnija ocena Stankovicevog romana dosla je od samog redakcijskog odbora Nemacke akademije nauka i umetnosti. U predgovoru nemackom izdanju "Neciste krvi" zakljuceno je da je Stankovicevo delo "najbolji srpski moderni roman", i da je "tako znacajno knjizevno delo da se slobodno moze reci da je to delo od svetske vrednosti!... Ovaj se roman moze i mora staviti pored najznacajnijih romana u svetskoj knjizevnosti. Malo je dela u kojima je tako oslikan jedan svet herojske, anticke velicine, koji potresa dusu svojom lirikom i tragicnoscu".

Ovi kratki izvodi iz kritickih napisa o Stankovicevom romanu pred samu okupaciju, a i tokom nje, govore o pojacanom interesovanju Nemaca za Srbiju i Srbe, najpre kao moguce saveznike, a potom kao protivnike. Ipak, ako se izuzme politicki kontekst, recepcija Stankovicevog romana u Nemckoj, a kasnije i recepcija knjiga drugih srpskih pripovedaca, svedoci o neprekinutim knjizevnim i duhovnim vezama Nemacke i Srbije, cak i u najtezim danima rata i okupacije.


Bojan Đorđević | 23.04.2008.

Iz knjige "Srpska kultura pod okupacijom", izdavač "Službeni glasnik", 2008.

[postavljeno 17.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Januar 03, 2011, 12:52:23 am »

*

O BORI STANKOVIĆU...





Poezija Bore Stankovića zalazi u ruševine ljudskog bića. Virovi i vrtlozi ljudske krvi i duša, sudari i porazi, kultovi i mitovi, porazi koji duboko ranjavaju život... Sudari sna i jave.
Velibor Gligorić

* * *

U kafanama i krčmicama na Dunavu, Bora je nalazio sitne ljude sa promašenim životnim ciljem. Svaki od njih je imao osnovnu duhovnu ozledu. Svaki je negovao svoju ranu, ne da je isceli, nego da je sačuva, pa tako i sebe sačuva.
On je mislio sa užasom na savremenog Evropejca — kao na biće lišeno osećaja. Smatrao je da se Evropa pretvorila u zbirke onih banalnih sličica što ih deca kupuju i preslikavaju. Smatrao je da su izgubili smisao doživljaja, smisao sveta, smisao za proleće, nebo, žubor vrela i plavet nebesa. Otužan mu je bio Rafael — "zar svet i njegove tajne, njegove slutnje i zebnje - u glatkome i praznome Rafaelu? — pa bolji su i sami licederski kolači sa srcem i ogledalom" — govorio je.
Stanislav Vinaver

* * *

... Eto naši koreni. Pisao ih je Bora Stanković sa atmosferom. Borino je vreme bilo vreme šalvara i zlatnih nanogvica, vreme romantike, hadžijanja i bekrijanja i slatkog nerada, i vazdan novaca i u hadžije i u seljaka. Koliko je pisac hteo da pred savest ljudi izbaci problem tragedije dece. Ostala je problematika žrtvovanja dece. Šta mislite o toj užasnoj pojavi, i danas, o pripovedači, o vi koji ste velike sudije i veliki branioci čoveka i njegova života?
Isidora Sekulić

* * *

"U srpsku prozu uneo je nova, moderna obeležja i viziju jednog sveta u njegovim tragičnim prelomnim procesima i preobražajnim mučninama. Kroz sočivo u kome se prelama život i sudbina jedne varoši, zaslepljujuće sijaju i zraci istorijskih boja vremena i sredine. Njegovo Vranje je fokus parabolične putanje na kojoj se dešavaju i odslikavaju duboki društveni, ekonomski, moralni potresi, s mnoštvom pojedinačnih i porodičnih drama, koje su istovremeno neposredne posledice sudara poluorijentalnih formi života i novog duha društvenog modernizovanja, i simboli sutonskih dana jednog poretka. Srpska književnost je sa Stankovićem dobila prvi put višedimenzionalan lik žene: u "Nečistoj krvi" to je Sofka, u dramskom tekstu to je Koštana, u pripovetkama to su Cveta, Anica, Stana, Naca, Stojanka...

Pripovedački, romansijerski i dramski tekstovi Stankovića obuhvataju tematsko prostranstvo širokog raspona: od galerije tragičnih ljubavnika i uništenih mladih života, preko himnički ponesenih, čarovitih, lirski neodoljivih nosilaca sjaja i dara lepote, do "božjih ljudi", onih koji su na dnu društvene lestvice, totalno poraženi i totalno izlučeni iz oblika uljuđenog života, prosjaci, umobolnici, nesrećnici."

* * *

"Stankovic je samonikao talenat, ali snazan i osoben. Citav njegov stvaralacki opus slika je zavicajnog Vranja iz vremena kada je ono gubilo obiljezje sarolike istocnjacke kasabe i dobijalo novu gradjansku fizionomiju. U to doba su u Vranju bile svjeze uspomene na bogate age i begove ali i domace bogatase, tzv. corbadzije. Na jednoj strani bogati posjedi i raskosni domovi, a na drugoj siromasni kmetovi — civcije. Corbadzije su svoje bogatstvo rasipali na uzivanje svake vrste. Osim njih Vranje je imalo i svoj zanatlijski stalez, sitne trgovce i brojnu domacu poslugu.

Stankovic je s podjednakom toplinom i razumjevanjem slikao sve drustvene sredine starog Vranja: i bogate i vec osirotjele corbadzije, ali i trgovce i cinovnike, civcije, seljake, Cigane, a i prosjake "bozjake' , ljude poremecene psihe. U pricama o vranjskim bozjacima, o ljudima obolele psihe i cula, prvi u srpskoj knjizevnosti sugestivno je prikazao dusevna pomracenja, dusevnu tamu i pomracenje uma, u cemu se priblizio velikom ruskom psihoanaliticaru Dostojevskom."

* * *

"...Kada je već počeo otkrivati svijet, starog Vranja više nije bilo. Staro tursko je zauvijek nestajalo, a umjesto njega formirali su se neki novi društveni odnosi, dolazili neki novi ljudi, novi moral sa njima, nova ponašanja i jedan posve drugi mentalitet. Ali, i pored toga, Borisav Stanković će nostalgično pisati o starom i prizivati staro, uvijek okrenut prošlosti, sa negativnim emotivnim odnosom prema novom. Tako u pripovijeci Stari dani, kada je u pitanju novo, on kaže: "Šta ima sad tamo da vidite? Ništa. Prosta, mala varošica, opkoljena vinogradima i brdima…" On vidi pola seoske, pola varoške kuće, gomile đubreta i neki novi svijet. Ali, i pored toga, kad je odlazio iz Vranja na školovanje (Niš, Beograd), uvijek je u sebi nosio Vranje i zavičajni svijet Vranja kao svoju trajnu opsesiju. Vranje i njegovi ljudi, njihova psihologija i način života, jezik i pjesma, uvijek su bili vrelo sa kojeg je zahvatao i crpio građu za svoja poetski nadahnuta djela.

Bora Stanković je građu za svoja djela crpio iz priča drugih ali i neposrednog doživljaja. Tematski krug njegovih proznih i dramskih djela čini zavičajni svijet: Vranje i patrijarhalni odnosi, socijalna i individualna prošlost, u kojoj je nalazio poeziju ali i grubu realnost, punu nesporazuma, nerazumijevanja, trauma i ljudskih promašenosti."
Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Januar 10, 2011, 12:19:51 am »

*

BORA POD OKUPACIJOM


Godine 1915. Bora Stankovic napustio je Beograd da bi u oktobru iste godine ostavio porodicu u Kraljevu i otisao za Nis a nakon toga u Crnu Goru, gdje je u Podgorici bio zarobljen. Odatle su ga Austrijanci internirali u Derventu, odakle je pusten na slobodu, te se vratio u Beograd. Nakon zarobljavanja, pisao je reportaze i kratke zapise o zivotu u okupiranom Beogradu. Objavio ih je u knjizi Pod okupacijom, sto mu je donelo mnogo neprijatnosti. Umro je usamljen i ogorcen na ljude ali najvise na sebe samog.

***

Dokumentarna drama našeg poznatog pisca Jovana Radulovića pod naslovom BORA POD OKUPACIJOM bavi se manje poznatim detaljima iz života slavnog srpskog romansijera i dramatičara Borisava Stankovića za vreme austrougarske okupacije 1916—1918 godine.

Vrativši se iz Dervente, iz internacije u Beograd, Borisav Stanković na poziv hrvatskog književnika Milana Ogrizovića, tadašnjeg urednika Beogradskih novina, pristaje da sarađuje za literarni podlistak tih okupacijskih novina poput mnogih ondašnjih uglednih srpskih pisaca i intelektualaca.

Ali, za razliku od njih, Bora Stanković će posle rata skupo platiti ovu svoju kolaboraciju. I mada mu nikada nije zvanično suđeno zbog saradnje i pisanja za "Beogradske novine", u tadašnjoj srpskoj javnosti (a potom i jugoslovenskoj) Bora Stanković će biti prokažen. Sve do svoje smrti 1927. godine, ovaj pisac tamnih vilajeta ljudske duše nosiće na svojim plećima mučni teret moralne osude i kazne koja iz nje prostiče. Čak je i odrednica s njegovim imenom bila izostavljena iz Prve srpsko-hrvatsko-slovenačke enciklopedije S. Stanojevića.

Beogradska čaršija nikada nije zaboravila Borinu kolaboraciju. Ili je, toj epitimiji, razlog bio sasvim drugi? Jer, sarađujući u literarnom podlistku "Beogradskih novina", Borisav Stanković je bez dlake na jeziku opisivao ponašanja svojih sugrađana pod austrijskom okupacijom, što mnogima tada, a ni kasnije nije bilo pravo. A čaršija tako darovitom svedoku nikada ne zaboravlja, a još manje prašta.

Tv film "Bora pod okupacijom" nije samo priča o okupacijskim danima Borisava Stankovića. To je u isti mah i priča o odnosu dva pisca. Jednom beskrajno darovitom, ali nemoćnom i u nevolji i drugom, skromnog i skučenog dara, ali moćnom i vlasnom da raspolože životima drugih. Odnos ova dva čoveka, Borisava Stankovića i Milana Ogrizovića prerasta njihovu intimnu i ljudsku dramu dva umetnika i postaje opšta metafora odnosa vlasti i umetnika.

Ovu inspirativnu priču na osnovu dnevničkih ispovesti Borisava Stankovića kao i drugih izvora pretočio je u dramu književnik Jovan Radulović, autor Golubnjače, Vučara iz Donje i Gornje Polače, Braće po materi kao i drugih uspelih tv. filmova i drama.

U ovom tv. filmu glavne uloge poverene su Nebojši Ljubišiću (Bora Stanković), Draganu Mićanoviću (Milan Ogrizović), Aniti Mančić (Gina, supruga B. Stankovića), Svetislavu Gonciću (Petar Kočić), Petru Kralju, Mileni Pavlović, Nebojši Milovanoviću, Andreju Šepetkovskom, Pavlu Pekiću i drugim.

Urednik i dramaturg: Miloš M. Radović
Pisac scenarija: Jovan Radulović
Reditelj: Miško Milojević
Direktor fotografije: Miodrag Vorkapić
Montažer: Tihomir Dukić
Kostimograf: Suzana Gligorijević
Scenograf: Nikola Berček
Kompozitor: Božidar Obradinović
Producent: Slavica Zubanović
/ http://www.rts.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Novembar 13, 2012, 08:40:14 pm »

*

DOPISNICA — MUZEJ KUĆA BORE STANKOVIĆA VRANJE

"Vranje spada u one gradove, blagoslovene bogom, koji su svom narodu rodili pesnika"
                                                                                                                        Jovan Dučić

Kroz kaldrmisani sokak uličice koja nosi ime Borine babe po ocu, Zlate dolazi se do muzej kuće književnika Borisava Stankovića. Obična starinska kuća. Tu se nalazi doksat, "ajet", i nad podrumom drevna vinova loza, pa onda zeleni šimšir, bunar pred kućom. Tu je i stari šamdud, odakle se stazom odlazi do letnje kujne.

U kući gde su sada muzejski eksponati, nekada je cvrčao žar, bilo dima i pepela. Porodičnih originala nema mnogo tim su i dragoceniji. Baba Zlatino libade, kecelja Borine majke Vaske, lanac od sata Borinog oca Stojana. Tu je i tapija o nasleđu kuće i priznanica o njenoj prodaji iz 1898, pisana rukom Borisava Stankovića. Borine kćerke su muzeju poklonile srebrnu tabakeru na kojoj stoji gravira: "Svoji svome. Najvećem pesniku Bori Stankoviću na dan dvadesepetogodišnjeg slavlja 20. aprila 1924. Vranjanci u Beogradu". Tu je i faksimil pesme ispisane rukom Gustava Krkleca "Spomen na Boru". U Borinoj sobi su izložena izdanja njegovih dela. Piščevi rukopisi nisu sačuvani.

"Posetilac vidi da je Bora u rodnoj kući živeo siromašno — tu očigledno ništa nije glatko, sjajno, blistavo... Možda zato poseta Muzeju može da se shvati kao kontekst, kao prateća okolnost za svestranije razumevanje i doživljavanje književnog dela ovog samoniklog, samosvojnog, neponovljivog pisca koji je u svojim delima dotakao neke od univerzalnih, opšteljudskih istina i vrednosti života i umetnosti...", nadahnuto piše o ovom vranjskom kulturno-istorijskom spomeniku dr Vera Cenić u katalogu koji je neka vrsta prologa za ulazak u kuću pisca.

U ovoj kući Borisav Stanković rođen je 23. marta 1876. Kuću je sagradila udovica Zlata, koja je — zlehude sreće — izgubila brzo oba muža. Iz poštovanja prema svom prvom mužu Iliji, Zlata je svoga jedinca Stojana dala na izučavanje obućarskog zanata. On se oženio kćerkom bogatog trgovca Riste Grka - Vaskom. U tom braku rodio se Borisav. Mlađi Stankovićev brat Timotije umro je u drugoj godini. Borin otac Stojan umro je 1881. kada je Bora imao samo pet godina, a dve godine kasnije umreće i majka Vaska. Ostao je sa baba Zlatom, koja ga je "od mrvku" odnegovala. Osnovnu školu i gimnaziju Stanković je završio u Vranju. Osmi razred ginazije završio je u Nišu. Ekonomski odsek Pravnog fakulteta u Beogradu upisao je 1896. Te iste godine, 8. februara umrla je baba Zlata. Dve godine kasnije pritisnut besparicom Bora će prodati svoju i baba Zlatinu kuću lokalnom svešteniku za 1386 tadašnjih dinara.

"Deda je u Beogradu, u Vršačkoj ulici 14 kupio kuću jer ga je podsećala na baba Zlatinu u Vranju", seća se profesor Zora Živadinović-Davidović, unuka poznatog pisca, dok pijemo kafu u dvorištu ispod trema kuće njenog dede. Pošto je diplomirao 1901, Stanković se oženio Angelinom Milutinović, uglednom Beograđankom. Iz tog braka dobili su tri kćeri.

"Koštana" je premijerno izvedena u Narodnom pozorištu 1900. Do 1907. izašlo je ukupno sedam nastavaka "Nečiste krvi", čije je objavljivanje započeto u niškoj "Gradini", a okončano u beogradskom "Delu". Kao roman "Nečista krv" se pojavila 1910. Do Prvog svetskog rata, a naročito kasnije, Bora Zlatin, kako je umeo za sebe da govori, bio je neretko u protivrečnosti i sa samim sobom i sredinom u kojoj je živeo. "Buntovni nezadovoljnik, tvrdoglavi inadžija, poznati boem, neprestano je rastrgnut između svog starinski, vranjski uređenog doma - kuće sa baštom i vinovom lozom — i Skadarlije s njenom boemijom", oslikava Stankovića dr Vera Cenić.

S proleća muzej kuća Bore Stankovića kao da ponovo dobije svu patinu koju nosi sa sobom. Doći će i unuka, gospođa Zora Živadinović-Davidović, da iz fildžana popijemo kafu ispod trema i od nje "ukradem" još ponešto od onoga što je tajna fenomena Bore Zlatinog, koji je umro u 53. godini 1927. Tačno pre 81 godine, koja će se navršiti ovoga 23. marta leta gospodnjeg. Umesto parastosa, tek podsećanje na najoriginalniji lik koji je sa sobom u prestonicu odneo ovaj književnik s juga, a odatle u istoriju evropske civilizacije.


Vranje, 6. mart 2008.








Spomen kuća Bore Stankovića — D. Bosnić

Muzej kuća Bore Stankovića nalazi se u Baba Zlatinoj ulici.Ulica je dobila ime po baba-Zlati, Borinoj babi po ocu.
 
Imajući želju da se vrati u svoje Vranje koje je mnogo voleo, gradio je novu kuću, samo u drugom delu grada. Nažalost, smrt je stigla neočekivano. | srbija.superodmor.rs
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: