Dušan Trifunović (1933—2006)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dušan Trifunović (1933—2006)  (Pročitano 55043 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Januar 03, 2011, 01:04:04 pm »

**
Povodom smrti pjesnika Duška Trifunovića


ODLAZAK VELIKOG TRUBADURA

Dvadeset osmog januara u Novom Sadu je u 73. godini preminuo pjesnik Duško Trifunović. Sahranjen je u Sremskim Karlovcima, gdje je posljednjih godina živio i gdje smo se susretali kao gosti "Brankovog kola". Sam je odabrao mjesto svog vječnog počinka, rekavši na kraju svoje testamentarne poetske zbirke Veliko spremanje (2005): "ja ću biti jedna blaga padina Čerata / brda prema svetim Karlovcima i suncu."
 
Znao je da odabere. Sahrana je, poslije komemoracije u Matici srpskoj, bila dirljivo lijepa, zapravo veličanstvena, sa hiljadama poštovalaca, dan vedar i sunčan, kao poručen. (Tako su me izvijestili prisutni prijatelji, ja nažalost nisam mogao da odem.)
 
Pjesnika su — lijepo od njih! — ispratili i najpoznatiji kompozitori i pjevači njegovih pjesama, koji mu za svoje uspjehe i svoju slavu mnogo duguju.

Sa srpske pjesničke scene tako je zauvijek otišao jedan od njenih najdarovitijih i najčudesnijih pjesnika. Usuđujem se da kažem da u njegovom opusu ima više zlatnih žila velike poezije. A siguran sam da je sa te, danas samo srpske pjesničke scene, otišao njen najveći trubadur. Sa one sarajevske i bosanske, čiji je on dobri duh vrlo dugo bio, udaljio se još za života, kada je s proljeća 1992. jasno vidio da su nas đavo i bog rata skupa uzeli pod svoje. Tih dana dvaput smo se sastali, mozgajući šta da činimo. Ulične pucnjave i eksplozije bivale su sve jače. Kao čovjek koji je preživio jedan rat, Duško je, ne izazivajući sudbinu, ženu sa djecom otpremio za Sloveniju, a sam uhvatio posljednji autobus za Novi Sad. (U njegovom rodnom Sijekovcu kod Bosanskog Broda već je bio izvršen masakr nad nekoliko desetina Srba — praksa ubijanja civila koja će se raširiti na sve narode i ratne krajeve, i u kojoj će se užasno istaći i Duškovi sunarodnici.)

Duško Trifunović pisao je i javno književno djelovao punih pedeset godina. Najprije se ogledao samo u poeziji, kojoj pripada rijetko viđena, zlatna serija njegovih ranih pjesničkih zbirki. Već svojim naslovima urezuju se u pamćenje: Zlatni kuršum (1958), Bobova rđava baština (1960), Jetke pripovetke (1962), Tumač tiranije (1966), Šok soba (1972). To je lirika potpuno samoniklog, svojeglavog a čudesnog, bogomdanog pjesnika! Lirika koja amalgamira mudrost pokoljenja i iskošenu filozofiju nepopravljivog individualca. Pritom taj individualac ima samo bravarski zanat i šumarsku školu; studij književnosti na sarajevskom Filozofskom fakultetu završiće bližeći se svojoj četrdesetoj.
 
Posebnost svoje pozicije Duško je izrazio u mnogim od svojih ranih pjesama. U ciklusu "El-dorado" čitamo:

Ko pčela-kamikaza
što samo jednu žaoku ima
i samo jedan životni bes
idem za svojim biserom od magle
Ljubav da mi se oko sunca krene
a ne samo oko sebe uskogrudne
i zemljom da sam barem tri koraka pred strojem
i ispred krutog barjaktara

 
A u jednom od najlirskijih ciklusa pod na slovom "Treći brat" (iz 1960.) pjesnik se poistovjećuje sa "trećim bratom" iz narodnih priča, koji je najčešće lud i odbačen, ali koji posjeduje neku, za Trifunovića privlačnu, tajnu moć:
 
Stariji i srednji od časti obamrli
u pročelju dostojanstvenosti
a ja sam doma da rod ne sramotim

Jer ja sam treći brat pa zato luda
na moju mogu samo da se smeju
a kada bi hteli stvorili bi čuda
Zasadili bismo dugačku aleju
topolom ovom pa u svako deblo
po tri imena urezali bratski
 
kad kora puca da nam ime raste
— Bila tri brata — moglo bi se reći
a ne po starom — Bila dva i treći...

 
Branko Miljković je o ovim Trifunovićevim pjesmama pisao: "Ova poezija veruje u život i prepušta mu se uprkos nasleđenim gorčinama i mudrostima, uprkos onome što je pesnik nazvao 'babovom rđavom baštinom'."
 
Sve pomenute zbirke objavljene su u Sarajevu, što bi tom gradu moglo da služi na čast jer je tih godina imao dremljive ili bolećive ideološke cenzore. U svakom slučaju, Duško ih je superiorno nadigrao; ponekad se činilo da je od neprozirnih šifara i metafora sa duplim dnom bio napravio čitav stil. A dirati piscu u nešto tako fino a neodređeno kao što je stil, to ni za teorijski potkovanog cenzora nije bilo posve zgodno. Tako je Trifunović u navedenim ali i potonjim knjigama prokrijumčario pristojnu sumu uvrnutih i subverzivnih misli o svijetu u kojem je živio. Kad bi se sve to sabralo u brevijar pjesnikovih nepoćudnih iskaza, metafora i aluzija, dobila bi se prilično crna slika poluvjekovlja u kojem je disao i pisao. Prvo duge epohe socijalizma, potom akutne epohe nacionalizma. Pri svemu tome, Trifunović se nije pridruživao najsmjelijim kritičarima režima — suviše je volio život da bi ga sam sebi zagorčavao. Umio je "biti van svega toga / a ne protiv po svaku cenu / laskati povremeno / ovom primamljivom užasu / a stalno znati svoje". Umio je majstorski da "mesi mrak i sjaj", "dugo sušenu tvrđ" jezika i razblaženu liriku sentimenta, umnu riječ i običnu dosjetku. U džepu je uvijek imao par vickastih teorija. Dobro se i rado zabavljao. Štitio se sopstvenom i tuđom vedrinom — "da mu srce ne pomrači / tiraniju dok tumači."

Poslije Šok sobe Trifunović je osvojio i druge književne rodove i vrste. Napisao je pozamašan broj knjiga, najviše za djecu, nekoliko romana i drama, stotine pjesama za muzičare. Po onima koje su izvodile najpoznatije muzičke grupe (Bijelo dugme, Indeksi i dr.) postao je veoma popularan, može se reći i slavan, autor brojnih hitova kao što su "Tajna veza", "Glavo luda", "Šta bi dao da si na mom mjestu", "Zlatna ribica". Nekad davno bio je napisao: "Muzika je moćno sredstvo za jedinstvo nepismenih". Kasnije je, bez imalo ironije, utvrdio da su mu se pjesme "daleko (...) čule i mobilisale mlade ljude oko ljubavi, svuda." I u tim pjesmama često je ostajao na visini ozbiljne poezije — kud ćeš ozbiljniju od ove iz pjesme "Glavo luda": "promenila / riba more / rob čuvara / zverka gore."
 
Posvuda pjevan i slavan, od mnogih ženskih srca obožavan, Duško je umro kao ratni bjegunac i ojađeni samac, čiju su poslovičnu vedrinu zastrle mračne godine rastura Jugoslavije i južnoslovenskih bratoubilačkih ratova. Imao je, srećom, prijatelja koji su mu se u vojvođanskom izbjeglištvu našli pri ruci. Novosadski "Prometej" i subotički "Rado-herc" objavili su njegova izabrana djela u petnaest knjiga. U samom Sarajevu povremeno su ga ružili, zamjerali mu za netaktične izjave o svom gradu pod opsadom, svrstavali ga među navijače srpskih ratnika i ratnih vođa, pa i među četnike, ali još nisu izumrli oni koji ga cijene i vole. Oni ne zaboravljaju šta je sve Duško dao i svome gradu i svojoj zemlji. Oni takođe vjeruju da znaju ko je najdarovitiji pjesnik kojeg je Bosna u posljednjih pedeset godina svijetu dala.
 
Duško je bio prijatelj ne samo pjesnika i ljubitelja poezije, već i mnogih drugih umjetnika i ljubitelja umjetnosti, posebno onih iz Sarajeva, te običnih ljudi otvorena srca. Iz njegovog prijateljstva sa Mersadom Berberom nastala je prekrasna poema "Tempo secondo", u kojoj su na izuzetno lijep način spleteni mnogi prepoznatljivi biografski i poetički motivi dvojice prijatelja i raskošnih umjetnika.

Zar sve to treba da se tako hirovito i neprirodno izbriše iz kulturnog pamćenja?
 
Nije postao član nijedne akademije nauka i umjetnosti. Sve akadem(ij)sko bilo mu je strano, kao i obrnuto. Trubadur ima sopstvenu akademiju srca i ljubavne pjesme. Sumnjiva rabota za vrle starce.
 
Nije li Trifunović sam za sebe rekao da je "sumnjivo čudo od čoveka"?
 
Neka se to divno ljudsko i pjesničko čudo odmori od prokletog svijeta, od nas samih, na sunčanoj padini u dragim, u "svetim" Karlovcima.
 
Svoju posljednju, karlovačku, zbirku trubadur je završio sa ova dva molitveno-ljubavna stiha:

— Vidiš Bože koliko te molim
sačuvaj mi onu koju volim.

 
Stevan Tontić

BOSANSKA VILA | Nova serija: broj 35 | januar — mart 2006.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Januar 03, 2011, 01:05:28 pm »

*

DUŠKO TRIFUNOVIĆ, ČASNA DOKOLICA

... A pred tobom stoji život cijeli...

Znam, prva asocijacija je "Bijelo dugme". Ali ničega ne bi bilo, ni koncerata, ni miliona prodatih ploča, ni nesrazmerne euforije od Jadrana do Triglava, ni devojaka koje su u histeriji padale u nesvest, i ko zna čega sve, da nije bilo jednog čoveka.

DUŠKA TRIFUNOVIĆA (1933—2006).

Čini mi se da je svaka generacija poznavala Duška Trifunovića na sopstveni način. Moja generacija je Duška upoznala preko Muzičkog tobogana, znate onu emisiju što je išla nedeljom ujutru (sećate se songa koji peva Minja Subota — "Sunce leti po krovu kroz Pariz, London i Beč, imamo gosta poetu i dajemo mu reč". A onda izađe Duško...). Starije generacije se sećaju Duška Trifunovića i njegovih čuvenih čitanja po domovima kulture, šezdesetih godina s Matijom Bećkovićem, a kasnije s Mikom Antićem na putešestvijima po Vojvodini.

Ja sam o tome samo čitao, ali zamišljam "Fani" i "Veru Pavladoljsku" kako zajedno crvene.

Ova knjiga je novo upoznavanje. Ja nisam znao za ovakvog Duška Trifunovića. Za mene je Duško bio pesnik za decu i to je sve. Ali to nije sve.

Tih šezdesetih dominirali su Branko Miljković, Vasko Popa, Žika Pavlović, da ne teram dalje, postideću neke današnje stvaraoce (pa jeste!). Te 1958. godine izdate su dve zbirke koje su označile početak dve pesničke figure koje su kasnije postale "opšte nacionalno dobro". Slovenske elegije Ljubomira Simovića i Zlatni kuršum Duška Trifunovića.

Duško je pisao teške pesme na jednostavan način. On je možda, jedini pesnik koji je insistirao na samoukosti. Poznat je njegov manifest "bukvalizma" ...Kad ja kažem: OTKAKO JE BOG POSTOJAO JA POSTOJIM, onda je to bukvalno tako sve dok ne proradi tvoja asocijacija, koja je tvoj ključ, a ti njen katanac. Bukvalno tako...

Tako je govorio Duško. Kritičarima, pre svega.

Duško je unlimited. Neograničiv. Ne znam, izgleda da nešto ima u tom sarajevskom-baščaršijskom etru. Neke memljive melanholije, šta ja znam.

Vreme. Vremenost. Prolaznost u vremenu. Mi u vremenu. Život u vremenu. O tome je Duško Trifunović pevao, onako s moje strane. O vremenu kad se ljubi, grli, uzdiše, suzi, tuguje, kad se razbija čaša posle dobre pesme i kad se umire stotinjak puta na dan. I zato će Duško uvek ostati "naš" Duško, jer je on pesnik iz komšiluka. Komšija koji progovori koju o životu, onako uz kaficu, a da ti kafica ne presedne.

A to što ga neki ne priznaju, nije me briga. Kao što ni Duška nije bilo.

Uz "Časnu dokolicu" upoznao sam još jednog Duška. Ali opet, voleo bih da zadržim, negde u zenici, i Duška Trifunovića iz "Tobogana".

Biće i to neka tajna veza.

...Pamtite me po pesmama mojim... (la, la, la, la, la, la, la, la, la, ...)


Marko Krstić | Novi Sad, 2006


*

GRUPA TIME i Dado Topić
POSLALI PORUKE LJUBAVI književniku DUŠKU TRIFUNOVIĆU!


Dado Topić: "Velikom pjesniku u čast, odsvirat ćemo koncert u Crvenki"

Dado Topic sa svojim proslavljenim bendom odrzao velicanstven koncert na izletištu Potok u Crvenki. Dusko ostaje u svojim pesmama, a sam je, uostalom napisao "Pamtite me po pjesmama mojim" naglasio je Dado na koncertu. Istoga dana je u CRVENKI (Vojvodina) osvestan Trg Duska Trifunovica u cijem sklopu se nalazi Dom Kulture, Osnovna Škola i jos neke druge drzavne institucije. Zasluge za ovaj cin treba svakako pripisti gradonacelniku Crvenke. Gospodin Hercan Radonjic - popularni KEKA ne krije zadovoljstva. Osvecenju Trga prisustvovali su i pesnikov rodeni brat Luka i sestric Ilija Jovanovic predstavnici preduzeca INSTEL iz Novog Sada koje je ustanovilo godisnju nagradu s imenom Dusko Trifunovic, kao i pesnik Pero Zubac jedan od najvecih Duskovih prijatelja. My Space
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: Januar 17, 2011, 09:08:29 pm »

*

NA ČERATU PORED STRAŽILOVA

U spomen Dušku Trifunoviću

Dva značajna pesnika, Trifunović i Radičević, počivaju na dva susedna karlovačka brega.

U novobeogradskom Intelovom klubu, gde su prestonički pisci i ljubitelji knjige davali pomen Dušku Trifunoviću, nedelju dana po njegovom preselenju na drugi svet, moje slovo je glasilo:

"Prijatelji poezije i Duška Trifunovića, nisam hteo da odložim čašu ispijenu za pokoj duši našeg pesničkog sabrata, jer ima u njoj neke simbolike. I Dule je svoju čašu iskapio. Ali, to nije jedina simbolika. Čujete li kako grakću gavranovi? Oduvek su najavljivali stradanja i patnju. Kao da su, ovde i sada, doleteli iz narodnih pesama.

Kažu da te ptice imaju neverovatno pamćenje i da mogu da nauče ljudski govor. Vidite, i ovaj, najuporniji, što sleće na okno Instelovog kluba u Novom Beogradu, kao da nam poručuje "Never more", što smo čitali kod Edar Alan Poa u pesmi "Gavran". Svetska i naša poezija se dotakoše, ovog časa, sklapajući sliku o gubitku koji ćemo, tek naknadno, u punoj meri razumeti.

Opet, koincidencijom, Zupčeva prva knjiga stihova zvala se "Nevermore". Moglo je to da znači nikad više i more neverstva, s obzirom da se ljubav i smrt prožimaju, kao Eros i Tanatos. Epsko i lirsko, takođe, u ovom času idu jedno s drugim. A Pero je poslednjih godina sa Duškom bio nerazdvojan, pomogao mu da odoli, istraje.

Pre nedelju dana, pošto smo ispratili Duška do večne kuće, rekao sam starijem Trifunoviću, Luki: "Svi smo želeli da budemo njegova braća, a Vi ste pravi". Dodao je: "I jedini." Nisam hteo da mu oponiram, nije bila situacija, a mogao sam reći da nije jedini. Brat je Duškov, po duhovnom a ne krvnom srodstvu, bio i Pero. Pa, Milan Gutić i još neki. Ja sam, takođe, od onih koji su najbratskije prihvatili neponovljivog sarajevskoj, pa novosadskog i, uopšte, našeg stvaraoca."

U ime ljubavi, poštovanja i zahvalnosti, koju osećam prema tom velikanu naše književnosti, pročitao sam tada OPROŠTAJNI TRIPTIH njemu posvećen.

A, za karlovačke "Krovove" sam, februara 2006, sročio tekst ISTINA O ŽIVOTU I SMRTI ove sadržine:

"Prvi put pišem o jednoj dopisnici koju mi je iz Sarajeva, svojevremeno, uputio Duško Trifunović, kao urednik "Života", obaveštavajući me da će moji stihovi biti štampani u njihovom časopisu. Nisam tada iz potpisa razaznao ko mi to javlja, pomišljao sam da je Mak Dizdar, ali mi je Duško, kasnije, rekao da me on obavestio. Uverio sam se da je potpis zaista njegov. Uvek je podržavao pesničku bratiju. To mi, kao prvo, pada na pamet, kada prizivam sećanja na Njega. I to baš sada, kada ga nema. Eto još jednog primera kako su život i smrt neraskidivo povezani. Gotovo da idu ruku pod ruku.

Za Duška me vežu najlepše uspomene. Od prvih susreta. U Vrabasu, 1969. godine, gde je bio najprisutniji pesnik. Duša manifestacije koja se tek rađala. U njega su se Jovica, Bari, Radomir, Stanko i ostali vrbaski organizatori i kulgurni poslenici zaklinjali. Briljantni konferansje festivala. Uzor mladih pesnika.

Sve mi se, tada, činilo idealnim. Sa "Šumskim satom" hrupio sam u literaturu. A Duško je, bilo da vodi završne festivalske večeri ili da vodi pisce po fabrikama i školama, redovno naglašavao da sam baš ja taj prvi pobednik tog prvog festivala mladih u Vrbasu. Stvarao je atmosferu neposrednosti i razumevanja, duhovitim opaskama, najavama i komentarima. Onako visprem i šarmantan, plenio je sve odreda, ženski živalj osobito. Imao je običaj da podržava i sokoli kolege, pogotovo mlađe. Sebe je, iz poslovične skromnosti, gurao u senku. Pošto sam, 1970. napisao pesmu o Vrbasu, angažovao je Gabora Lenđela i Narcisa Vučinu da po mom tekstu napišu muziku, te otpevaju i snime, tako da je "grad na pesnikovoj ruci" dobio himnu.

Tajna veza, čuvena Trifunovićeva sintagma, delovala je uvek i svuda. Nisu samo njegovi dečaci bili sudbonosni, puno toga oko Duška je bilo sudbonosno. Ne može se nazvati slučajem, jer ništa nije slučajno, što sam jednoj od poslednjih Duškovih knjiga napisao predgovor ja, kao što je, prethodno, moju zbirku "Mališani i velikani" recenzirao on.

Izvesnu razliku u godinama, potirala je mentalna i emotivna bliskost. Smatrao sam ga, zaista, svojim starijim bratom, utoliko pre što sam na jednom mestu zapisao: "Podatak da nemam rođenog brata, uticao je da svakog umnog i časnog čoveka smatram bliskim. Prijatelji i pesnici, naročito, predstavljaju mi duhovne srodnike."

Nije slučajno ni što je izbegao baš u Srpsku Atinu i što su ga Novosađani zdušno prihvatili, dali mu smeštaj, uhljeblje i toplinu. Mene je Duško neodoljivo podsećao na tribune i mudrace stare Grčke koji su na trgovima mamili ovacije. Slušao sam ga mnogo puta i stalno sam se pitao kada će izgubigi koncentraciju i nadahnuće u obraćanju publikumu, ali je ovaj maestralno koristo svoju životnu školu. Kao hodač na žici, nije bio sklon padu. Oskudica i zanat lansirali su ga u duhovne sfere koje su mnogim imućnicima i fakultetlijama ostale nedostižne.

Njegovi stihovi su bili praznik za uši i melem za narod. Nije čudo što su mnoge estradne zvezde zavodile masu Duškovim jednostavnim a veoma frekventnim rečima. Doduše, pesnik je od toga imao malo, gotovo nimalo. Pitao sam ga, jednom, koliko tantijema mu stiže od melodija snimljenih na njegove pesme, pošto sam i sam ponešto primenjenih strofa ispisao, ali mi je on kratko i jetko odgovorio: "Ništa!".

U vezi s tim, naveo bih čarku između moje mlađe ćerke i mog "starijeg brata". (Zanimljivo je da su Duletova i moja kćer imenjakinje —obe su Ane. Moja je danas pesnikinja sa nagradama saveznog značaja za mlade.) Na pitanje našeg gosta, tada, zna li čija pesma je "Glavo luda", naša maloletna Anči, kao iz puške je odgovorila: Čolićeva! Uzalud se autor trudio da je ubedi u suprotno. Siguran sam da većina nikad nije ni doznala ko stoji iza "Čolinog" hita. Anegdotu sam, na dan Duškove sahrane, ispričao i Zdravku.

Od Trifunovića sam čuo i priču o nastanku knjige "Deca sama kod kuće". Beležio je šta pričaju njegovi klinci i shvatio da ima gotovo štivo, u kojem je najlepše to što bratac i sestrica ne razlikuju šta sanjaju a šta im se događa.

Poslednji put sam Duška video u novobeogradskom Sava-Centru, uoči Savindana, kad je Fond za mlade poljoprivrednike priredio neki program. Na Instelovom štandu, nedaleko od "Srpske knjige", sedeo je slavni izbeglica. Neobrijan i turoban, za razliku od svoje uobičajene srdačnosti, delovao je umorno i neispavano. Znao sam da je ozbiljno bolestan i da mu se ne živi. Ipak, napravio je štos. Kada je neko od prijatelja, sa štanda Rumljana zdipio njegovu knjigu i zatražio mu posvetu, Trifunović se osmehnuo: "Eto zašto mi se ta zbirka zove "Lopovska posla"!

Plašio sam se njegovog brzog odlaska ali nisam hteo sebi ni drugima to da priznam. Ovih dana, međutim, nisam se mogao suzdržati od provale čemernih osećanja. Mimo vremenske prognoze, kišio sam, uporno. I pitam sam se glasno: Zašto me napuštaju prijatelji, a ostaju mi neprijatelji?

Jedan teolog, urednik enigmatskog časopisa, kome sam ponudio anagram "Ti dovi frušku noć" (premetanjem slova dobija se: Duško Trifunović), uzvratio je: "Onda pokušajte neprijatelje da pretvorite u prijatelje."

Eh, kad bi to moglo, pomislih. Prijatelji se tek tako ne stiču.

Na Čeratu, gde se skupio toliki narod, što svedoči o velikoj Duškovoj popularnosti, Blagoje Baković mi, ni pet ni šest, izjavi saučešće. Rekoh: "On je bio brat svih nas, pa i tvoj. Hajde da podelimo žalost."

Ako su prijatelji, u stvari, najveće bogatstvo, znatno smo osiromašili. Posle dva Miroslava, Antića i Nastasijevića, Radeta Obrenovića, Gojka Janjuševića, Pavla Popovića, Šoleta Jankovića, dva Dragana, Radulovića i Lukića, Čedomira Mirkovića i Milorada Blečića (da spomenem samo neke meni drage pisce), otišao je još jedan. Zaplovio je iz svog Bosanskog Broda, Savom, pa Dunavom i nestalim Panonskim morem, do padina Fruške Gore, U Sremske Karlovce, gde je, šezdesetih godina, kao mlađan poet, dobio Brankovu nagradu za pesmotvor "Zlatni kuršum".

Metak lutalica napravio je krug i, gotovo na istom mestu, stigao nekadašnjeg slavodobignika, tek što je ovaj objavio "Veliko spremanje".

Asocirajući na jedan od najsetnijih i meni najdražih Duškovih romana, završavam in memorisanje pozdravom: "Zbogom, prijatelju, i znaj: sve što se na tebe i tvoje pesništvo odnosi, meni nikad neće biti ni davno ni daleko."

Na godišnjici smrti Duška Trifunovića, prilikom otkriva-nja spomenika pesniku, 27. januara 2007. godine, u Sremskim Karlov-cima, izgovorih sledeće reči:

Kraj januara s početka prošle godine označio je kraj zemnog života i početak vantelesnog trajanja divnog čoveka i sjajnog pesnika Duška Trifunovića. Imao je tada 73 proleća.

Otišao je na Veliki odmor sedokosi dečak srpske poezije.

Potvrđujući da su pesnici večita svežina sveta, postao je evergrin autor. Sa porukom kao amanetom: "Pamtite me po pesmama mojim. Dokle pevam dotle i postojim".

Dvanaest meseci brzo je, vrlo brzo, prošlo, a sporo, strahovito sporo, mirimo se sa činjenicom da ga fizički više nema.

Nisam baš siguran da su Srbi nebeski narod, ali znam da je Duško nebeski čovek. Autor zbirke "Lopovska posla" kojoj sam imao čast da napišem predgovor, došao je na ideju da tako naslovi knjigu, jer je, davno, sa nekog štanda ukrao pesmaricu Mire Alečković, kojoj veće priznanje od toga ne treba.

Došlo je, eto, vreme da nam nebo ukrade sabrata po peru. I Perinog sabrata, pre svega.

Iza njega je stotinjak izdanja, uglavnom pesama. Ima i romana. Jedan od njih se zove "Davno i daleko". Ne prihvatam ni jednu od tih reči, ni davno ni daleko, kada je njihov potpisnik u pitanju.

Nikad se nije naš Dule pravio prepametan i predobar, zato što je bio dovoljno pametan i dovoljno dobar, da bi to naglašavao. Svi su ga poznavali, i priznavali, kao takvog, jedinstvenog. Mnogo je učinio za pesnike i pevače, pogotovo mlađe. Na čudesan način uspevao je da uspostavi bliskost sa publikom. Ako se iko u nas mogao nazvati zaslužnim narodnim umetnikom, onda je to on bio.

Zaslužio je, po meni, bolju sudbinu i veće počasti, no kao svaki pravednik više je voleo da mu duguju nego da duguje.

Takav dar i žar, takva nesebičnost, takva plemenitost i takav altruizam su retkost.

Ako ćemo po pravdi Boga istinoga, Novi Sad i Sremski Karlovci su ga posebno ispoštovali i udostojili. Instel, Prometej i Srpska knjiga su mu pružili ruku, podržali ga i objavili, maksimalno. Uostalom, prvu nagradu je, svojevremeno, dobio u Karlovcima. I tu je, zatvarajući krug, našao spokoja.

Verujem da će, uskoro, nad njegovom večnom kućom na Čeratu, naspram Brankovog Stražilova, zatreperiti jedna belokora biljka, posestrima lirskih duša, pa će se, tako, obistiniti moj stih saglasan čuvenom Duletovom sloganu:

Nad pesnikom šumi breza,
ima neka tajna veza.


Evo ga prvi sneg, moj Trifunoviću. Beo i čist kao list hartije. Valjalo bi nešto zapisati. No dosta se pisalo i napisalo, ako je za vajdu.

Odmaraj se, prijatelju, na obronku brda, nadomak potonjeg svog staništa, gde ćarlija vetar kako "ima jedan kućerak u Sremu".

Spomenik su ti dela, veća od svakog materijalnog obeležja.

Nećemo te zaboraviti, ni familija, ni mi, pisci, koji smo ti druga porodica, ni izdavači sa Milanom Gutićem na čelu, ni ostali jarani, ni brojni obožavaoci, ni još brojnije obožavateljke.

Bio si, u svemu, naj, naj, naj... Narodu srodan. I blagorodan.

Prema tome, nezaborav ti ne gine.

Svi bismo da se upišemo u knjigu tvog života, da nam se osmehne bar deo tvoje ljudske i stvaralačke veličine. Malo ko bi gorčinu pruzeo. A bilo je i toga, zar ne?"

U tri sam se navrata, dakle, opraštao od Duška Trifunovića i ostao sam nedorečen. Uvek bi se nešto imalo dodati, što je bitno. Tako je to sa izuzetnim pojavama, čijim odlaskom gubimo i deo sebe.


Radomir Mićunović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: Novembar 13, 2012, 10:33:36 pm »

*

DUŠKO TRIFUNOVIĆ, PESNIK SVIH GENERACIJA

Pamtite me po pesmama mojim

"Prijatelji bivši, prijatelji budući, pamtite me po pjesmama mojim" pevao je veliki pesnik Duško Trifunović, koji je prekjuče sahranjen, po sopstvenoj želji, u Sremskim Karlovcima. Dakako, ovaj stvaralac koji je ispisao tolike stihove "Bijelom dugmetu", Čoli, Arsenu Dediću... ostaće zapamćen po "pjesmama svojim", ali ne samo po tome. Osim što je objavio 84 zbirke poezije, pisao je i romane, scenarije za filmove, dobitnik je brojnih nagrada, među kojima je i Savezna nagrada za brigu o deci.

Rođen kraj Bosanskog Broda (1933.) veći deo svog života proveo je u Sarajevu, da bi ga ratni vihor 1992. doveo u Novi Sad gde je možda i dalje nosio "kako mu ga skroje", ali o tome nije pričao. "Bio je čovek izvesnog paradoksa", veli pesnik Jovan Zivlak, Trifunovićev prijatelj i veliki poštovalac njegovog dela.

"S jedne strane imali smo utisak da je prihvaćen, popularni pesnik, i da je dobrodošao", priča Zivlak za "Blic". "S druge strane, imao je jednu vrstu unutarnjeg nesporazuma sa svetom i, rekao bih, taman doživljaj tog sveta. To se vidi i u njegovoj poeziji i u njegovom životu. Čitaoci i javnost su teško prihvatali ili nisu hteli da vide jednu vrstu rezignacije, skeptičnosti i čak fatalizma u njegovoj poeziji, pa i u njegovoj ličnosti. Nesporno da je to osećanje još više pojačano njegovim iznuđenim dolaskom u Novi Sad, jer je morao da napusti Sarajevo i počne život u neprilično doba. Ne može se reći da nije bilo dobre volje u Novom Sadu prema njemu, ali to je prevashodno bila volja prijatelja i pojedinaca koji su mu pomogli. Ja ne mogu da svedočim, ali pričalo se da su ga izneverili bivši veliki prijatelji. Meni se čini da je bio suštinski usamljen. Živeo je za poeziju, čemu je svedok i njegov veliki prijatelj Pero Zubac."

Ostaće, ipak, obavijeno velom tajne da li je još kao mlad pesnik, ovenčan prestižnom Brankovom nagradom, mislio "da se zvjeri boje vatre koja trag mu prati", ali da je verovao da "dokle p(j)eva, dotle i postoji", izvesno je. Bar tako o njemu za "Blic" govori pesnik Pero Zubac.

"Duško Trifunović je dobio Brankovu nagradu 1958. godine, u ranim godinama postao i deo Novog Sada i Sremskih Karlovaca (koji su tada bili jedan grad). Ja sam u Novi Sad došao neku godinu kasnije i čim sam postao pesnikom, 'Mostarske kiše' su me dovele i do njega u Sarajevo. Tada sam video kako se mladi svet oko njega okuplja i kako on veliki deo svog vremena, pa i dara, troši u jednu nesigurnu, ali tako važnu, investiciju — mlade pesnike. Naše potpuno prijateljstvo začelo se njegovim dolaskom u Novi Sad 1992. Jedno vreme uz njega je bio i sin mu Severin. A onda se Severin, uz očevu saglasnost, pridružio sestri Ani i majci Dani u Sloveniji. Duško, ma koliko izgledao društven, bio je čovek koji je voleo samoću. Bolje reći osamljenost. Imao je u Novom Sadu puno prijatelja. U svojim teškim godinama sreo je u Zmaj Jovinoj ulici Milorada Mirčića, tadašnjeg gradonačelnika koji je odrastao na njegovoj poeziji i koji ga je pozvao na kafu. Kada su ušli u Gradsku skupštinu, Duško je pomislio (kako je napisao u svojim ispovestima) da ga mladi činovnik vodi u skupštinski bife jer je tamo jeftinije. Kad su ušli u gradonačelnikovu kancelariju, Duško je pitao: 'Šta si ti?', a Mirčić je odgovorio da je predsednik. Iz tog anegdotskog događaja ubrzo je dobio i lep, mali stan u Ulici Oblačića Rada i Duško više nije bio beskućnik. Kasnije je promenio lokaciju jer je bio zadovoljan i garsonjerom, a i da bi mogao da kupi kućicu u Sremskim Karlovcima da bi mu brat Luka i snaha Sofija bili bliže. Kad u garsonjeru više nije mogao da se penje, otežao od kosmičkog umora, uz pomoć kluba 'Instel' preselio se u prizemlje u centru grada. Sve to, kad se ovako gleda, izgleda da mu je bilo lako. Ako je bilo nepravdi prema Dušku, one nisu bile od pojedinaca. Videlo se u Sremskim Karlovcima na ispraćaju da nikada niko, posle sahrane Branka Radičevića, na Stražilovu nije okupio više ljudi. Inače, on i ja i najuži krug naših prijatelja o smrti smo razgovarali samo kao o opštoj kategoriji."
Internet novine Serbske
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: Januar 16, 2013, 09:36:07 pm »

*

DANI DUŠKA TRIFUNOVIĆA

PALE — Izuzetan poetsko-muzički program, veliko interesovanje publike i dodjela novoustanovljene nagrade koja nosi ime velikog pjesnika, obilježili su dvodnevnu manifestaciju "Dani Duška Trifunovića" u Palama.

Ovdašnja publika bila je u prilici da uživa u stihovima Branka Čučka, Dare Sekulić, Ranka Pavlovića, Željka Grujića, Željka Pržulja, Dobrice Erića, Milenka Jevđevića i Đorđa Sladoja, a ovaj dio programa pod nazivom "Veče za Sarajlije" obilježio je i nastup mladog muzičara Saše Ćirića, koji je izveo nekoliko Duškovih pjesama.

Čast da govori besjedu o Dušku Trifunoviću pripala je Branku Čučku, koji je, između ostalog, istakao da je Duško Trifunović u jugoslovensku književnost unio apsolutno novu retoriku.

Duško je bio čudo od čovjeka i činilo mi se da je bio u stanju da napiše pjesmu i o nečijoj košulji, a kamoli da u stihove pretoči zapažanje nekog događaja — rekao je Čučak, ne zaboravivši da istakne kako je Trifunović promijenio krvnu sliku jugoslovenskog rokenrola.

Nagradu "Duško Trifunović" pjesniku Đorđu Sladoju uručila je princeza Jelisaveta Karađorđević, a odluka stručnog žirija i obrazloženje da je riječ o stvaraocu koji je pomjerio granice srpskog pjesničkog jezika i koji ima sopstveni ton i ličnu nijansu dočekani su gromkim aplauzom publike i učesnika manifestacije.

Kada agilni istraživač razgrne sve što je Duško napisao i probere najbolje od onoga što se nalazi u njegovim knjigama, od "Zlatnog kuršuma", pa sve do ovih na koje su ozbiljni kritičari, zato što su pjevane, gledali sa podozrenjem, pokazaće se da je Trifunović bio jedan od najznačajnijih srpskih pjesnika u drugoj polovini prošlog vijeka — ocijenio je Sladoje.

On je podsjetio da je Trifunović pjesnik koji je u poeziju unio nove, žive ritmove, nenašminkane teme iz predgrađa, osobeni vitalizam i humor, kao i bogatu asocijativnost kakvu do tada naša poezija nije poznavala.


NAGRADE Dodijeljene su i nagrade za učenike koji su učestvovali na konkursu "Ima neka tajna veza", a dobili su ih Stefan Simanić iz Istočne Iliđe, Kristina Lakić iz Pala i Violeta Milenković iz Višegrada.


Srđan Šekara | Glas Srpske




DANI DUŠKA TRIFUNOVIĆA




Četvrta manifestacija "Dani Duška Trifunovića"
09—10 septembar 2010. godine

Organizator: Kulturni centar Pale




* * *

Podatak za Ginisovu knjigu rekorda — 230 pesama pretočeno u muzičke hitove [J. Simić]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #25 poslato: Novembar 18, 2015, 10:34:44 pm »

*

GODIŠNJICA SMRTI DUŠKA TRIFUNOVIĆA

Prošlo je šest godina otkako se Trifunović pridružio "nebeskim pesnicima". Podatak za Ginisovu knjigu rekorda — 230 pesama pretočeno u muzičke hitove

Kada ti zađeš u godine, ja ću biti jedna blaga padina Čerata, brda prema svetim Karlovcima i suncu... Ti ćeš znati, kamen će te podsećati: vidiš Bože, kako ti se molim, sačuvaj mi onu koju volim".

Na osnovu ovih gotovo testamentarnih stihova koje je Duško Trifunović u Sremskim Karlovcima zapisao u svojoj zbirci pesama "Veliko spremanje", njegov prijatelj Pero Zubac izabrao je 28. januara 2006. godine počivalište za svog Duleta upravo na karlovačkom brdašcetu.

Na tom mestu okupiće se danas barem deo onih u kojima je nešto posivelo pre šest godina, na vest o smrti jednog od najvoljenijih savremenih pesnika. Onih, koji su stasavali uz njegove stihove, bilo da su ih upijali iz zbirki i čitanki, ili pevali sa "Bijelim dugmetom", "Indeksima", Jadrankom Stojković, Zdravkom Čolićem, Vajtom i "Teškom industrijom"...

Za Novosađane sa kojima je Trifunović, gotovo nečujno, proveo poslednjih 14 godina života, otkako je 1992. napustio ratno Sarajevo, u petak veče u "Prometeju" priređeno je veče sećanja na pesnika pamučne duše i još mekših stihova. Njegovi najbliskiji prijatelji: Pero Zubac, Zoran Kolundžija, vlasnik IK "Prometej" i Bogomir Mijatović, muzički urednik u Radio Novom Sadu.

— Duško je za života nanizao više knjiga nego godina. Tokom 73 leta napisao je 84 zbirke pesama i četiri romana ("Gola seča", "Kazneni prostor", "Anđel do anđela", "Davno i daleko" — kaže Zubac, koji je s Trifunovićem drugovao gotovo četiri decenije.

Kolundžija i njegov "Prometej" u periodu od 1992. do 2001. godine objavili su 20 Trifunovićevih knjiga, pisanih uglavnom u skromnom novosadskom sobičku na pisaćoj mašini koju mu je poklonio Bogomir Mijatović.

U saradnji sa gradskim vlastima, Mijatović će nastojati da u Novi Sad dovede Ginisovu ekipu kako bi se i potvrdilo da je Duško Trifunović pesnik — rekorder u svetu.

— Više od 230 njegovih pesama muzički je obrađeno, po tome je on apsolutni rekorder i zaslužuje da mu se ime navede u Ginisovoj knjizi rekorda — najavljuje Mijatović.

Ovaj vrsni poznavalac nekadašnje jugoslovenske muzičke scene razbija predrasude da je Duško Trifunović namenski pisao stihove za popularne rok grupe i pevače.

— On je bio književnik, objavljivao je zbirke pesama, a neke od tih stihova muzičari su jednostavno prepoznali i, uz njegovu dozvolu, ukomponovali — kaže Mijatović i otkriva da je samo u tri slučaja pesnik namenski napisao stihove na ponuđenu kompoziciju.

Učinio je uslugu na molbu Ranka Bobana i napisao tekst pesme "Glavo luda", koja je postala jedan od najvećih hitova Zdravka Čolića. Nije mogao da odbije ni Gabora Lenđela, vođu "Teške industrije" kome je na brzinu ispisao stihove "Ti si mi bila u svemu naj, naj". Postala je to jedna od najlepših balada legendarnih "Indeksa". I sarajevskoj skromnoj devojci sa gitarom Jadranki Stojaković sročio je stihove za pesmu "Osećam da neko dolazi".

Nema generacije koja se nije prepoznavala u pesmama: "Pristao sam, biću sve što hoće", "Bluz za moju bivšu dragu", "Kad bih bio bijelo dugme", "Šta bi dao da si na mom mjestu" i — "Ima neka tajna veza". Ne kida se ta čudesna nit tajne veze sa Duškom Trifunovićem. I šest godina posle njegovog odlaska, njegove pesme žive za njega.



NIJE LJUBAV, NEGO ZATVOR Mnogi veruju da jedna od najlepših Trifunovićevih pesama "Tajna veza" nosi ljubavnu poruku, a zapravo nije tako. Napisana je kao tekst za muziku jednog filma o Tahiru, čuvaru zatvora. U jednoj sceni Tahira pitaju kako je, a on zlovoljno priča kako zatvorenici odrobijaju pet, deset ili petnaest godina i odlaze, a on je, eto, osuđen da zbog posla provede nekoliko decenija u zatvoru. Tu njegovu vezu sa zatvorskim životom opevao je Duško Trifunović.

J. Simić | 28.01. 2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #26 poslato: Decembar 24, 2017, 02:37:31 am »

**

PESNIK PAMUČNE DUŠE I JOŠ MEKŠIH RIMA

Minula je decenija otkako se Duško Trifunović pridružio nebeskim velikanima

"Kada ti zađeš u godine, ja ću biti jedna blaga padina Čerata, brda prema svetim Karlovcima i suncu... Ti ćeš znati, kamen će te podsećati: vidiš, Bože, kako ti se molim, sačuvaj mi onu koju volim".

Na osnovu ovih gotovo testamentarnih stihova koje je Duško Trifunović u Sremskim Karlovcima, nadomak Novog Sada, zapisao u svojoj zbirci pesama "Veliko spremanje", njegov prijatelj Pero Zubac izabrao je 2006. godine počivalište za svog Duleta upravo na karlovačkom brdašcu.

Na tom mestu, svakog 26. januara, okupi se barem deo onih u kojima je nešto posivelo pre 10 godina, na vest o smrti jednog od naših najvoljenijih savremenih stihotvoraca.

Nanizao je Duško za života više knjiga nego godina. Tokom 73 svoja leta napisao je 84 zbirke pesama i četiri romana: "Gola seča", "Kazneni prostor", "Anđel do anđela", "Davno i daleko".

Generacije su stasavale uz njegove stihove, bilo da su ih upijale iz zbirki i čitanki, ili pevali sa "Bijelim dugmetom", "Indeksima", Jadrankom Stojković, Zdravkom Čolićem, Vajtom i "Teškom industrijom".

Više od 230 njegovih pesama sa parčeta hartije vinulo se u muziku i zaogrnulo nezaboravnim aranžmanima. To je, kažu poznavaoci, apsolutni rekord, te Duško zaslužuje da mu ime uđe i u Ginisovu knjigu rekorda. Jer, nema generacije koja se nije prepoznavala u pesmama: "Pristao sam, biću sve što hoće", "Bluz za moju bivšu dragu", "Kad bih bio bijelo dugme", "Šta bi dao da si na mom mjestu", "Ima neka tajna veza"...

Mnogi i danas veruju da jedna od najlepših Trifunovićevih pesama "Tajna veza" nosi ljubavnu poruku, ali nije tako. Napisana je namenski, za muziku filma o Tahiru, čuvaru zatvora. U jednoj sceni Tahira pitaju kako je, a on zlovoljno priča da zatvorenici odrobijaju pet, deset ili petnaest godina i odlaze, a on je, eto, osuđen da zbog posla provede ceo radni vek u zatvoru. Tu njegovu vezu sa zatvorskim životom opevao je Duško Trifunović.

Za Novosađane sa kojima je pesnik gotovo nečujno, proveo poslednjih 14 godina života, otkako je 1992. napustio ratno Sarajevo, on je bio poput institucije. U Srpskoj Atini živeo je smerno i skromno, gotovo svetački. Bio je beskrajno setan, izuzetno mudar i nezlobiv čovek. Najčešće se šalio na svoj račun. Kada je onih sumornih 90-ih došao u Novi Sad, skrasio se u stančiću visoke spratnosti, previsoke za njegove umorne noge.

"Uh, živim na 78. stepeniku. Previše sam se uzvisio, nije to za mene" — šalio se i žalio prijateljima.

Umeo je na čudesan način da potisne svoju nevolju i pomaže ljudima kojima je teže nego njemu. Često je odnosio voće štićenicima Doma za decu ometenu u razvoju u Veterniku, naselju kraj Novog Sada. Voleo je duge šetnje i razgovore sa Perom Zupcem. Družio se i sa Draškom Ređepom, Raletom Nišavićem, Jovanom Soldatovićem, Đorđem Bearom ...

Prijateljevao je i sa književnim izdavačem Zoranom Kolundžijom čiji "Prometej" je od 1992. do 2001. godine objavio 20 Trifunovićevih naslova. Pisao ih je u svom "uzvišenom" novosadskom sobičku na pisaćoj mašini koju mu je poklonio muzički urednik Radio Novog Sada Bogomir Mijatović. Svoju poslednju pesmu "Ima nešto u tom što me nećeš" sročio je specijalno za Željka Joksimovića.

Uz sve navedeno, Duško Trifunović je jedan od mojih nezaboravnih junaka ne samo zbog literature, nego i zbog originalne podrške koju mi je pružio na samom početku moje novinarske karijere. Bila je sredina 80-ih, jesen se lagano gnezdila u krošnjama somborskih bođoša, a mene, mladu novinarku — početnicu, urednik Radio Sombora odlučio je da baci u "vatru": dobila sam zadatak da napravim intervju sa Duškom Trifunovićem. Toga dana došao je u goste osnovcima somborske Škole "Avram Mrazović".

Treba li, uopšte, da napominjem da mi se mikrofon u ruci sve vreme tresao od treme? Sedim naspram pesnika čije stihove znam naizust i još imam priliku da ga nešto pitam. Hoću li umeti, hoću li se spetljati? Na sva moja pitanja, spretna i nespretna, Duško je odgovarao strpljivio i sa osmehom. Kada sam isključila magnetofon, poklonio mi je svoju zbirku pesama uz šarmantnu, dečački iskrenu posvetu i podršku: "Jovanki, koja me je svašta pitala, a ja sam sve znao."

Dvadesetak godina docnije, u Novom Sadu, ponovo sam srela Duška.Tada već kao iskusan predstavnik "sedme sile", podsetila sam ga na divnu somborsku epizodu i pokazala mu knjigu s njegovom posvetom.

"Eh, bila su to bezbrižna vremena. Žao mi što sam tog dečaka Duška izgubio negde usput" — sa setom je rekao pesnik.

Nije prošla ni godina, a stigla je vest da se preselio među nebeske velikane. Književni kritičari odavno su ga svrstali u sam vrh savremene srpske poezije. On je i više od toga. U čudesnom nadahnuću oplemenio je i našu muzičku scenu. Zato ni smrt ni vreme ne mogu da pokidaju našu t(r)ajnu vezu sa Duškom Trifunovićem, čovekom pamučne duše i još mekših rima.


Autor: Jovanka Simić

Tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "RIZNICA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 2 | Književno-izdavačko društvo "Leksika", Negotin, 2016
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: