Dušan Trifunović (1933—2006)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dušan Trifunović (1933—2006)  (Pročitano 52301 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Januar 03, 2011, 12:39:23 pm »

*




DUŠKO TRIFUNOVIĆ
(Šijekavac, 13.09.1933 — Novi Sad, 28.01.2006)

Duško Trifunović, srpski književnik, pesnik i televizijski autor, rođen je 13. septembra 1933. u selu Šijekavac kod Bosanskog Broda. Umro je 28. januar 2006. godine, u Novom Sadu.

Nije bio član sekcija, ni mladi pesnik pionir. Prvu pesmu napisao je tek po povratku iz vojske, sa 22 godine. U Sarajevo dolazi sa 24 godine i zanatom bravara, ali već sledeće godine izdaje prvu knjigu. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Svrstan je u talas nove urbane poezije sarajevskog kruga, gde je najduže i stvarao. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rok en rol škola.

Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo "Šta djeca znaju o zavičaju". Po izbijanju rata 1992. godine prelazi da živi u Novi Sad gde nastavlja da radi za TV Novi Sad.

Najpoznatiji je postao na osnovu saradnje sa rok sastavom "Bijelo dugme". Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pesnik sarađuje sa rok bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su "Ima neka tajna veza", "Šta bi dao da si na mom mjestu", "Glavo luda" i mnogi drugi. Sem toga, pisao je tekstove i za "Indekse", Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, Seida Memica Vajtu a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović ("Ima nešto").

Ukupno je oko 150 njegovih pesama komponovano i snimljeno.

Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, 30. januara 2006. gde je imao kućicu u kojoj je boravio i radio.



BIBLIOGRAFIJA

  • 1994. "Tajna veza" (izbor iz poezije)
  • 2000. "Veliko otvorenje"
  • 2001. "Dokazni materijal" (knjiga poezije)
  • 2002. "Gola seča" (roman)


FILMOGRAFIJA

  • 1968. — "Ram za sliku moje drage"
  • 1970. — "Život je masovna pojava"


NAGRADE

  • Brankova nagrada 1960.
  • Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva
  • Savezna nagrada za brigu o deci
  • Nagrada "Iskre kulture Vojvodine"
  • Instelova nagrada
  • Zlatni ključić

http://sr.wikipedia.org




     


Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Januar 03, 2011, 12:40:32 pm »

**
Stihovi Dušan Trifunović


ČIST ZRAK

Moj brat svaki dan ustaje u pet do pet
i odlazi na posao —
uz put kašlje
uz put puši
uz put diše čisti zrak

Moj brat svaki dan napravi lokomotivu
On je teška industrija —
on je taj fundament
a uz put diše čisti zrak

Idite svi
na put na more
idite svi u avanturu
moj brat radi danas
gradi za vas
novu seriju
novu turu
on je teška industrija
on je taj fundament —
a uz put diše čisti zrak

Moj brat se vraća s posla
svakog dana oko tri —
ide teška industrija na biciklu
nosi hljeb i veliko srce svoje —
Sklonite se
njemu treba čisti zrak



SUVEREN
 
Kad budem imao svoju državu
imaću konačno svoju pravdu
i svoje pravosuđe.
 
Imaću svoju vojsku
svoje fabrike naoružanja
kupce i preprodavce
imati svoj novac
imati svoj ključ ...
 
Neće mi biti lako
imaću svojih briga.

Imaću svoju suprugu
njene osmehe
njenu ljubav
svoju kašiku
svoju čašu
svoj otrov u čaši
revolver pod jastukom
svoj strah
i strah za narod svoj.

Neće mi biti lako.
 
Imaću svoje pesnike —
vesele za tužne dane
a tužne za vesele
imaću svoje atentatore
i svoje agitatore
svoje dušebrižnike
i svoje doušnike ...
 
Moći ću da biram
i da budem biran.
 
Neće mi biti lako
uz moga fotografa
i moja rukovanja
uz moga biografa
i moja kumovanja ...
 
Imaću teških briga ...
 
Imaću svoju smrt.
 
Svoju zastavu na pola koplja.
I svoju žalost nacionalnu.


Posleratni srpski pesnici | Priredili Sveta Lukić & Vuk Krnjević | Nolit 1976
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Januar 03, 2011, 12:43:02 pm »

*
Stihovi Dušan Trifunović


GLAVNI JUNAK JEDNE KNJIGE

Glavni junak jedne knjige
došao mi da se žali.
Divno bješe glavnim biti
dok me nisu pročitali.

Svijetu je svega dosta
ničeg željan nije
osim glavnih junaka.

Saznali su moje mane
moje tajne moje tuge.
Pokidali neke strane
i pošli da traže druge,
zatim pošli da traže druge

Svijetu je sveg sveg svega dosta
on čeka svog gosta
a duša se trudi svaka
da ima svog junaka.



STRANAC
IMA NEKA TAJNA VEZA

Ima neka tajna veza
Za sve ljude zakon krut,
Njome čovjek sebe veže
Kada bira sebi put.

Sidro koje lađu čuva
Da ne bude buri plijen,
Tone skupa sa tom lađom
Jer je ono dio nje.

Ima neka tajna veza
Tajna veza za sve nas.
Ima neka tajna veza
Tajna veza za sve nas.


Peva Željko Bebek


Dušan Trifunović:
Zove on jedan dan (Goran Bregović) i kaže kako izdavačko preduzeće "Veselin Masleša" slavi dvadeset pet godina postojanja i kako on treba da uradi pesmu za proslavu, a ništa ne zna o izdavačkim preduzećima. Dosetim se ja šta je u knjizi najvažnije. Nije pisac, sadržaj tu i tamo, ako nas dodirne. Glavni junak je najvažniji u knjizi i svetu je svega dosta osim glavnih junaka. Tako ja njemu napišem "Glavnog junaka". To je njegovo delo jer me je on navukao da ga napišem. Tad sam video kako on radi. Kaže: E, to mi napiši na onu muziku "kad su vrata škrip, škrip, škripnula, u srce me dir, dir, dirnula"... Sve vreme sam ja govorio da je muzika rastavljanje reči na slogove. [...]

Ide Željko, a svi u kafani viču fuj, kakav je. On je strašno bio mršav, a tek nogice... Međutim, nije oblačio pantalone da ih sakrije, nego navuče one tirolske dokolenice da se baš vidi da su tanke. Šta ima da ih se stidi, njegove su, na njima je prešao svet. Odem u redakciju i napišem: "Šta bi dao da si na mom mjestu, da te mrze, a da ti se dive." Jer, to je njegov slučaj. Kad su snimali u Londonu, tamošnji producent ih je pitao ko to njima piše pesme. Oni kažu: čika Duško. Taj čovek da je ovde imao bi pola Londona, kaže on njima.

Izvor: Intervju za "Ilustrovanu politiku"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Januar 03, 2011, 12:43:51 pm »

*
Stihovi Dušan Trifunović


PRISTAO SAM DU BUDEM IGRAČKA

Pristao sam da budem igračka,
da prodajem dušu vragu svome,
da ostane samo crna tačka
posle ove igre kad me mirno slome.
Pristao sam da budem igračka.

Mislio sam da se zveri boje
ove vatre koja trag mi prati,
a sad nosim kako mi ga skroje —
po meni se ništa neće zvati.
Po meni se ništa neće zvati.

Zablude sam prestao da brojim,
nemam kome da se vratim kući.
Dokle pevam, dotle i postojim,
prijatelji bivši i budući
pamtite me po pesmama mojim.

            

PRISTAO SAM BIĆU SVE ŠTO HOĆE

Pristao sam biću sve što hoće,
Evo prodajem dušu vragu svome.
I ostaću samo crna tačka
Poslije ove igre kad me slome,
Kad me mirno slome.
Pristao sam biću sve što hoće.

Mislio sam da se zvijeri boje
Ove vatre koja trag mi prati.
I to sam mislio.
A sad nosim kako mi ga skroje,
Po meni se ništa neće zvati.
Po meni se ništa neće zvati.

Zablude sam, evo, prestao da brojim
Nemam kome da se vratim kući.
— Nemam kome...
Dokle pjevam dotle i postojim,
Prijatelji bivši, prijatelji budući,
Prijatelji bivši...
Pamtite me po pjesmama mojim.


Peva Željko Bebek


ŠTA BI DAO DA SI NA MOM MJESTU

Šta bi dao da si na mom mjestu?
Da te mrze, a da ti se dive.
Šta bi dao?
Šta bi dao za veliku gestu?
Mjesto svoga da tvoj život žive.

Šta bi dao?

Ti, budi sretan sad što si preko puta.
I što nas strašni let nad provalijom dijeli.
Jer ovo je mojih pet minuta,
A pred tobom stoji život cijeli.

Šta bi dao da možeš ovako?
Dići ruke, a puk da te slijedi.
Šta bi dao?

Dal' bi i ti u svom srcu plak'o?
Kao što se moje srce ledi.
Dal' bi i ti?


Peva Željko Bebek


Dušan Trifunović: "... Ja sam napisao stihove za muziku u filmu 'Lične stvari' Aleksandra Mandića i jedan tekst je išao ovako:
'Pristao sam da budem igračka,
da prodajem dušu vragu svome,
da ostane samo crna tačka,
poslije ove igre kad me slome'.

Onda me Goran Bregović, preko telefona, zamolio da promijeni riječi, jer se riječ igračka ne može ispjevati, i ja sam pristao, a on je onda napisao: "Pristao sam biću sve što hoće".
I ja sam se poslije čudio da se ne može ispjevati riječ igračka.1

*

Pesmu "Pristao sam biću sve što hoće" sam ja napisao za Maju Sabljić. Ona je polagala ispit za glumicu i, propala. Bilo joj je namešteno da padne jer su nju u stvari snimali za neki film, a da to ona nije znala. Bolji će biti film, kažu, mi ćemo je dogodine primiti. Vidim, poigrali se sa detetom i napišem: "Pristao sam da budem igračka, da prodajem dušu vragu svome, da ostane samo crna tačka posle ove igre kad me slome." Mislio sam da to treba da bude balada, elegantna. Kad ovi zagalamiše na narod: "Pristao sam biću sve što hoće." Kažem: zašto ste to prepravili. "Željko ne pristaje da bude igračka", kažu. Uvek su se vadili na to da je već sve snimljeno i da tu više ništa ne može da se uradi i ubeđivali me da će biti hit. Šta možeš, oni su finalisti, glavni. Ja sam sporedan. Zato i nema nas u evidenciji slavnih ljudi. Mi pišemo reči.2

1 "Ven — Muzički magazin", 1979.
2 Intervju za "Ilustrovanu politiku"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Januar 03, 2011, 12:44:02 pm »

*
Stihovi Dušan Trifunović


LJUBAV NEMA BOLJE DANE

Ljubav nema bolje dane
sve je sad i nikad više
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše.

Ljubav nema bolje dane
nema sutra nema juče
to je škola za ludake
koji malo teže uče.

Ljubav nema bolje dane
sama kreće sama stane
sama pali sama gasi.

Nas uništi sebe spasi
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.



ZLATNE SUZE

Da nije mene bilo
da nisam bio jak
ko bi sa duše tvoje
sklonio večiti mrak

Da nije tebe bilo
na teškom putu mom
ja nikad pevao ne bih
jer ne bih imao kom

I kada sam sam padao
ja sam se nadao
postoje sigurna vrata

pevao plakao
gasio pakao
suzama svojim od zlata.



SRCE JE ČUDNA ZVERKA

Da nisam bio bolji i jači
Ti ništa ne bi znala o meni
Al' ja sam znao šta to znači
I šta se sviđa takvoj ženi.

Sve što tvoje srce dira
Mora imat stare arome
Sa nešto malo novih manira
Jer svijet je stvoren u stilu tvome.

Srce je čudna zvijerka stara
I ono stalno ima na umu
kako da svoga gospodara
Zavede u mračnu šumu.

Da nisam bio bolji,
Da nisam bio jači.
Da nisam bio...

Jer ja vješto spajam staro i novo
K'o čarobnjak iz šešira
Za tvoje lišće lovorovo
Za veličinu tvoga hira.


Peva Zdravko Čolić


LJUBAVNO PROSTRANSTVO

Volim te samo toliko koliko mogu da te prežalim
Od težine reči vazduh se sabija
i naša ljubav se puni ekrazitom

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
i svet izgleda pitom

Ako si kraj mora
do mora sve je naše

Ako si na vrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
To prostranstvo opravdava postojanje moje duše
među drugim svetinjama.



IMA NEŠTO U TOM ŠTO ME NEĆEŠ

Ima nešto u tom što me nećeš,
ostavljaš mi vremena za druge,
vidim kako veselo obljećeš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš,
nešto čemu ni sam ne znaš ime,
sve što kažeš na šalu okrećeš,
a sve znači — ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš,
od te laži načisto umrjeću...
Ima nešto u tom što me nećeš,
i u tome što ja tebe neću...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Januar 03, 2011, 12:44:31 pm »

*
Stihovi Dušan Trifunović


LUDO I NEZABORAVNO

Ne uzdiši u mom zagrljaju
Zli duhovi mogu da čuju
Priveli smo našu lađu kraju
I sad mirno čekamo oluju.

Ništa nije za veke vekova
Sve što imamo to je ludost ova
Mladost kakve ne beše odavno
— Beše ludo i nezaboravno.

Jednog dana u godine teške
Kada sednem da saberem greške
Smeškaću se i hvaliti javno
— Beše ludo i nezaboravno.



PRIZNAO SAM

Priznao sam da si bolja
Laskao sam tvome hiru
Samo da te prođe volja
I da pustiš me na miru

Nisi bila zagonetka
Izdalo me tajno čulo
Sve je s tobom od početka
Mirisalo na rasulo

Zar ti nije bilo dosta
Pusti me ne kvari
Idi gledaj svoja posla
A mene zanemari

Pred tobom je izobilje
Iza tebe je pusto
Al setićeš se opet mene
Kad ti bude gusto...



DALJINE

Daljina nije ništa
ona uzalud mami
ako na kraju puta
opet živimo sami

Vekovi ništa nisu
samo slojevi praha
ako je ljubavi bilo
uvek manje od straha

Daljine ništa nisu do znatiželje puke
jer sve što je moje na ovome svetu
to je na dohvat ruke

Vekovi neka teku po svome tajnom planu
a sve što je moje može da se desi
samo u jednom danu



U NAMERI

U nameri da budemo isti
sa što manje razlika u sreći
sa svoje sam silazio zvezde
trudio se da ne budem veći.

Ceo svet sam držao na oku
da ne čini što ti ne bi htela,
revolver sam nosio o boku
spremao se na opasna dela.

Kad si ruku pružila za dugom
plako sam od velike časti
gospodar sam al ću biti slugom —
smanjujem se da ti mozeš rasti.

Šta je posle bilo ne zna niko
i za dugo niko neće znati
ja je čekam zna se tek toliko
da mi se sa svoje zvezde vrati.



SASVIM PLAVA

Što ja ne bih pokušao da te prevarim
da ti kažem ubedljivo:
Ta su brda što se vide kroz tvoj prozor
sasvim plava.

Ti da odmah poveruješ
a da stalno gledaš mene
kako strog a uznesen
kroz tvoj prozor gledam brda
sasvim plava.

A tek posle da proveriš
pa da vidiš
kako brda kroz tvoj prozor
baš i nisu
sasvim plava,
čak i nisu neka brda

Pa da onda gledaš sebe,
da se čudiš,
da se pitaš
šta ti bi da poveruješ.

Ali da sve kasno bude
pa da plačeš kad ja odem,
a da sebe ubeđuješ
i da sebi dočaravaš
da su brda
a ta brda
sasvim plava.

Zašto ne bih pokušao
pa da sebi dočaravaš
kad ja odem.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Januar 03, 2011, 12:44:46 pm »

*
Stihovi Dušan Trifunović


TEŠKA BOLEST

Kakve li su tvoje misli
dok ja smišljam
kako da te pitam za njih

za te misli
sakrivene
iza tvoga mirisnog lica
na koje se privikavam.

Eto ležiš,
Evo ležim,

oko nas je besposlena romantika,
nož u zidu
i haljina tvoja njime
samo meni na videlu
prikovana,
ja slušam tvoje srce
ono mojoj ljubomori malo kaže,
ja hoću tvoje misli,
ja hoću da uništim zadnju kap
u tvom tajnom kapilaru
gde se krije
povremeni san o njemu,
o detinjstvu,
o slobodi,
ja hoću tvoje misli
sakrivene,
iza tvoga opasno lepoga lica
na koje se ubistveno privikavam.

A ti ćutiš.
Nema leka.



ZADNJE VESTI

Sa mnom je gotovo bilo onoga trena
kad sam rekao —
nemoj.

A ti si htela i htela.

A ja sam pitao —
Zašto?

A ti si rekla —
zato, zato i zato
jer tako čini žena.

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi.

Suviše znam o sebi i o svemu.
Već sam prešao granicu grešnu
gde ništa nije sveto
i ništa nije sramota.
Sav sam na drugoj strani
a iza mene gori ko večni plamen
jedino tvoja lepota.

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi.

Al' sad je kasno,
ovo su zadnje vesti.
Više se nećemo sresti
osim u nekom teškom snu.



BREZA NA MESEČINI

Ja niam tvoga kova
tebi se samo čini,
nisam iz tvojih snova
breza na mesečini.

Ti zeliš da se vratim
u tvoju ljubav setnu
da tvoju dušu shvatim
i da me čuvaš sretnu.

Ne treba meni nežnost
ni tvojih reči svila,
zar mogu da se vratim
gde nikad nisam bila...



HILJADU ČUDA

U svetu ovom sa hiljadu čuda
svaki čovek živi svoje drame.
I moja pesma neka pođe tuda
u svemu tome ima nešto za me.

I baš me briga i sve me se tiče,
jer pesma koja dolazi iz tame
i reči njene na molitvu liče,
u zvuku njenom ima nešto za me.

U ruci koja maše ili preti,
u noći kad su zvezde tužno same,
u suncu koje nikad neće umreti,
u svemu tome ima nešto za me.



PTICE

Kad ptice krenu
jesen je
kad mravi krenu
glad je
kad čovjek hoće on hoće
siguran budi
mlad je.

Pusti ga neka luta
kroz mutna snoviđenja
skloni mu se s puta
i reci do viđenja.

Dok mladost traje
šansa je
kad krila žele
leta
nek srce odmah
krene
daleko preko svijeta.

Pusti ga neka luta
kroz mutna snoviđenja
ukloni mu se s puta
i reci do viđenja.



SAMOĆA

Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja

Povlačim se a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nađu kad i njima bude
zakucala samoća na vrata.


Peva S. M. Vajta
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Januar 03, 2011, 12:48:50 pm »

*
Stihovi Dušan Trifunović


VELIKE VATRE

Prvo sam znao ko sam
A onda krenuo svuda
Gde ima i gde nema
Što usamljeni traže

Od svega digao ruke
Kroz zverka na oprezu
Kroz pojas mrtve straze
Krenuo u tu jezu

Što god sam goreo duže
Manje sam grejao zna se
Velike vatre služe
Da male vatre gase



GREH

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji — sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim greshom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao — ni kad biste hteli.



SVAĐA

Na mene si gledao poprijeko
Rekao si — Budi i ti neko

A to meni nije teško biti
Samo kad bi neko bio i ti

Ja sam tebe hvalila pred svima
I što nemaš lagala sam: Ima!

Tako lažuć stigli smo daleko
Po meni si i ti sada neko

Ne vređaj me, ne pravi skandala
Ja za tebe nisam više mala

Među nama računi su čisti
Svađamo se zato jer smo isti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Januar 03, 2011, 12:49:02 pm »

*
Stihovi Dušan Trifunović


VELIKI KRAJ

Ne pozivam te
ali za sobom nisam zatvorio vrata.

Umro sam
doputovao na veliki kraj
i dobro mi je najzad.

Da vidiš prostranstva!
Samo —
odavde se nikuda ne može.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Januar 03, 2011, 12:52:30 pm »

**
Poezija za decu Dušan Trifunović


MILICIJA

Milicija ima dobrih strana
što je mlada, lijepa i okretna,
dobroćudna a naoružana
pa su djeca sigurna i sretna.
Tako mlada, lijepa i okretna. . .
 
Njihov poziv ima svojih mana:
kad je kiša, blato ili zima
a lopovi dođu toga dana
— moraju se igrati sa njima.
Bez obzira kiša, blato, zima. . .
 
Milicija trenira strogoću,
kao glumci pred uloge teške,
da ne bude sve kako ja hoću,
ako volim da ponavljam greške.
Milicija trenira strogoću. . .



DJEDA-MRAZ
 
Ovo je zgodna prilika
da pitam svoga tatu:
Šta radi Djeda-Mraz
kod njih u sindikatu?
 
On je ravno iz neke bajke
ušao na mala vrata
i postao važna veza
između djece i sindikata.
 
Jeste li dobri bili?
Jesmo!
Jeste li mlijeko pili?
Jesmo!
Jeste li učili?
Jesmo, jesmo!
 
E, kad je tako, djedica kaže,
sad ću da dijelim šarene laže.



DVA JARCA

Dva su jarca vrlo prosta
pošli preko uskog mosta
jedan s jedne strane     
drugi s druge strane
 
Skupili se navijači
da gledaju ko je jači
ili jedna strana     
ili druga strana
 
Stali jarci pa se mjere
onda poče da se dere
jedan s jedne strane     
drugi s druge strane

Sklanjaj mi se ružna stoko
baciću te u duboko
viče jedna strana
viče druga strana
 
Kad su došli nasred mosta
jedan reče — sad je dosta
i sa jedne strane
i sa druge strane

Vratimo se svaki sebi
da do tuče došlo ne bi
ni sa jedne strane
ni sa druge strane
 
Vratiše se pa se smiju
pusti ljude da se biju
i sa jedne strane
i sa druge strane
 
Vi ste ovu priču znali
niste ni vi s kruške pali
jedan s jedne grane
drugi s druge grane



VOĆE
 
Neka priča šta ko hoće,
najbolje je biti voće.
 
Čim je vrijeme da se cvate,
već bacaju pogled na te.
 
Dok si zelen, blago meni,
prođeš kao svi zeleni.
 
Kad zarudiš, kad se zrije,
svi te žele — ko će prije.
 
Ako niste skloni kvaru,
čuvaju vas na ormaru.
 
Čuvaju vas u vitrini
i prirodnoj veličini.

Ti mirišeš, širiš nadu,
izbjego si marmeladu.
 
Dok si bio baš si bio,
zadatak si ispunio.
 
Neka priča šta ko hoće,
najbolje je biti voće.



CVIJEĆE I PČELE
 
Pčele su sastavni dio cvijeta,
samo se prave da to nisu.
Ne mogu da se odreknu leta
a ni da odole tom mirisu.
 
       Kada se pravi
       opis cvijeta,
       tu pčeli nešto
       mnogo smeta:
 
Drška, čaška, vjenčić, kruna
a pčela se ne računa!
 
Pčela se našla na sto muka
i sve se pita — s kojim pravom!?
A cvijeće željno njenog zvuka
samo zanosno klima glavom.
 
Drška, čaška, vjenčić, kruna
a pčela se ne računa. . .


Antologija srpske poezije za decu | Priredio Dušan Radović | Srpska književna zadruga | Beograd, 1984
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Januar 03, 2011, 12:52:56 pm »

**

LEKOVITI DUŠKO TRIFUNOVIĆ
 

Duško Trifunović, pesnik, ispevao je poznate stihove Milicija trenira strogoću, koji su odmah ušli u pamćenje. Tako je postao prepoznatljiv pesnik. Iako nije obukao uniformu, pesnički je progovorio o miliciji, o "strogim čikama koji čuvaju red", a kojima poneke mame tužakaju svoju "nevaljalu decu". Uz tu pesmu Duška Trifunovića, naši "plavi čuvari" postali su simpatičniji.
 
Smisao za igru i jednostavnost osnovne su karakteristike Duškovog pevanja i mišljenja. To potvrđuje i ova pesma:
 
Snažna krila meko perje
Elegantan dugi vrat
Zrakom leti vodom pljuska
Tako mlada a već guska.


Duško Trifunović peva za decu kao pravi građanin svih naših gradova, gradski vrabac, sa kačketom nakrivljenim na jedno oko, peva u žargonu svakodnevice, kao što može da peva i svako dete. Razumljiv je, shvatljiv i prihvatljiv, jer svoje pesme ne "udešava za decu", ne licka ih bebi-kremama, ne vezuje im mašnice i ne prska ih "mirisnim sprejovima". Njegova pesma je zdrava, čistom vodom umivena, belim ubrusom obrisana, samo malo začešljana i poslata u svet. Zato se lako i prihvata. Njegova se pesma ne ači, njegova se pesma ne kmezi, njegovoj pesmi nije dosadno, uvek je sa decom koja su u svemu prava i zdrava.
 
Duško Trifunović peva o mnogo čemu, ali je deci opevao i Darvina, i Mocarta, i Frojda, ljude značajne u istoriji naše civilizacije, i time im stavio do znanja da oni, iako su veliki ljudi, imaju zašto da se druže s decom. Tako, pevajući o Frojdu, završava pesmu stihom: "Ko te voli — taj te liječi." A naš pesnik, koji ima dečju dušu, može da voli decu svojom pesmom i tom ljubavlju zdrave da veseli, a bolne da isceljuje.


Dragan Lukić: "Moji savremenici" | Biblioteka ZMAJ | Novi Sad, 2000.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Januar 03, 2011, 12:55:30 pm »

**
USPOMENE BRODOLOMNIKA


PESNIK KOJI NIJE UMEO DA SE ZALJUBI
 
Još nisam odlučio kako da opišem svoj izlazak iz Sarajeva. Ne znam koliko da lažem, a koliko istinu da kažem.

Pojavilo se mnogo pisaca koji imaju svoj slucaj iz ovog rata. To je sramota, da cekas rat da bi napisao roman. Cim prodje rat, to vise niko ne cita. Tako su prosli i takozvani pisci iz Drugog svetskog rata. Narocito oni, tipa "krv je moje svijetlo i moja tama". Tvrdim da je "Jama" Ivana Gorana Kovacica sluzila kao udzbenik, onima koji su, nakon izvjesnog vremena, vadili oci na isti nacin kao sto je Goran opisivao. Jos 1986. godine, napisao sam stih: "Lako je umrijeti, nama prostacima, tesko je ostati ziv, okruzen mrtvacima." E, to je moj slucaj. Ziv sam, a oko mene devedeset odsto ljudi su mrtvi ili cekaju da to postanu. Stalno pricaju o nesreci, vole je, trljaju ruke i nadaju joj se. Evo je, samo sto nije evo sad ce... U Novi Sad sam dosao 1992. godine jer mi je ovdje u "Prometeju" izasla knjiga. Zvao me je Zoran Kolundzija da pita puca li se kod nas. Ja mu kazem: "Pucaju, jebes im mater, samo promasuju".

Imam sezdeset i pet godina i prije neki dan sam otisao u penziju. Sad treba da sakupim jos para da bih otplatio u Novom Sadu stan od trideset kvadrata, koji su mi prijatelji obezbijedili. Onda cu sacekati da umrem, pa da daju moje ime nekom vrticu. Kakva divna buducnost. Uzivam u Vojvodini, u suncu, samo mi ovdje nista ne sme ispasti iz ruke, jer bi odmah niklo.

U pocetku su piscu najveca inspiracija samoca i nesreca. Posle shvatis da ne moras robovati istoriji i teoriji knjizevnosti. Nisam mogao ostati u pjesnickom jeziku koji se sastojao od vjetra, vode i magle. Nisu me interesovale te elementarne nepogode. Jedno vrijeme sam radio kao sumar, cuvao medjede i gonio seljake. To mi je izbilo iz glave potrebu za prirodom. Shvatio sam da je vjestacko bolje od prirodnog.  Sumari najcesce umiru od tuberkuloze, a mi stalno ponavljamo: "Jao suma, to je zdravlje, cist vazduh..." Vraga! Priroda ubija sve drugo da bi ona zivjela.

Neki su pokusavali da naprave karijeru pisuci protiv betona, Novog Beograda. Nije mi jasno sto onda ne zive u barakama, sto ne kopaju zemunice po Zemunu. Ja volim tehnicki napredak. Neki dan sam smislio pjesmicu: "Moja mala, ako ti ne smjeta, ljubicu te preko interneta." Jedino mi je zao sto niko nece da baci atomsku bombu, pa da se covecanstvo malo primiri.

Stalno me plase nekim pricama kako postoje mikrobi, amebe, nesto nevidljivo sto ce da me pojede. Kazu da se mikrob moze vidjeti samo kroz mikroskop. Gledao sam i mislio da su podmetnuli nesto pod ono staklo. A umalo nisam ostao bez jedne ljubavi jer su poceli da lupaju kako su zene nosioci raznih zaraza. Izmislili su i one price o prvoj ljubavi. Nije valjda da ti je prva ljubav ona koja ti je u neko doba dala ili neka nesretnica kojoj si ti uspio da otmes, ili ove price o sidi. Ovaj nas prostacki covjek nije cestito ni triper dobio, a odmah hoce americku bolest i trci da se testira. To je nevidjen prostakluk. Uzasavam se kad vidim gdje i s kim zivim.

Nikad nisam bio zaljubljen. Jedno vrijeme sam pokusavao, ali na kraju ispala velika nesreca. Svercovao sam dvjesta pedeset kilometara vozom, da bih joj dao cvijet i cuo je kako dise. Odgovarala je na moja pisma i ja sam racunao da je to ljubav. Pa kad su odgovori prestali da stizu, opet sam sjeo na voz, a njena gazdarica, sva vesela, mi je saopstila da se ona udala. Sramota je kad ljubav ima veze sa udajom. Zaljubljenost je nenormalno stanje i zar u takvom stanju treba zasnivati porodicu. Postujem ljude koji se vole, kazu da im je tad sve lakse. Sta ces, ima svakakvih ljudi?! Odnos izmedju muskarca i zene je cisti kic. A i drzava se tu umijesala, pa kad se vjencas — to ti je drzava udarila stambilj na svaleraciju. Imam lijepu djecu i zenu, ali su svi pobjegli u inostranstvo. Ne patimo sto nismo zajedno, vec sto smo ekonomski propali.

Davno sam dosao do tuznog zakljucka da su ti prijatelji oni sa kojima imas zajednicki posao. Nisam porodicni covjek, za to nisam talentovan. Moja zena se, svojevremeno, druzila sa zenom Marsada Berbera. Nasa djeca deset godina nisu znala da ne pripadaju istoj familiji. Mersad je znao prekrasno da jede i pije, veliki je to slikar. Mene je trpio jer ga nikad nisam pitao posto je slika. Inace, nikad nisam imao nezamjenljive drugare. Nisam volio da idem po slavama i svadbama. Morao sam otici na nekoliko svadbi, ali bih pobjegao cim pocne muzika. Sa Mikom Anticem se nije moglo druziti, jer je bio fini, veseli monologisticar. Godinu dana je bio stariji od mene, ali se ponasao zastitnicki, sto mi nije narocito smetalo. Jednom smo gostovali u Herceg Novom i on krene da recituje, napravi vatromet, a onda me najavi rijecima: "Slusajte njega, i on je dobar pjesnik".

Sezdesetih godina sam dobio Brankovu nagradu i vec tada su me priznali. Onda sam u Sarajevu izmislio "Sudbonosne djecake". Bili su tu Rajko Petrov Nogo, Radovan Karadzic, Abdulah Sidran... Bio je to fantastican pokret iz zkog su izasli veliki ljudi. Sve ono sto vrijedi u nasoj literaturi su ti djecaci. Poslije 1968. godine, sve su nas zaposlili, a rad je veliko zlo. Mi smo bili slobodni umjetnici, a to ne valja, smeta drzavi.

Tad sam dobio posao na TV Sarajevo, u muzickoj redakciji. Zatekao sam razbarusene, prljave momke koje nisam htio da pozdravljam na ulici. Odjednom smo postali kolege. Oni su sebe zvali muzicari i da bi im svirka imala smisla sio sam i pisao im tekstove. Do tad su moje pjesme obavezno citali u komitetu. Imam brata mladjeg sedam godina, koji je bravar i posvetio sam mu jednu finu pjesmu. O tome kako svako jutro ide na posao, ustaje u pet, uz put kaslje, uz put pusi i uz put dise cisti zrak... "ide teska industrija na biciklu, nosi hljeb i veliko srce svoje". Zovnu me na razgovor i kazu: "Kako ti to mislis, da nasa teska industrija moze stati na jedan bicikl?" Onda sam vidio sa kakvim budalama imam posla. Tad sam poceo pisati slagere.

Goran Bregovic je pametan momak koji je uvijek radio tako da nas zajebe. Svoju muziku je zvao cobanski rok i htio je da se izdvoji iz mase. Rekli su mi da sve pjesme lice na nesto, a on je odgovarao: "Jebes ono sto ni na sta ne lici". Imao je moc da nas zbuni, da povjerujemo kako je jako sposoban. Nisam se obogatio od toga sto je po sto hiljada ljudi pjevalo u glas moj tekst: "Sta bi dao da si na mom mjestu", "Ima neka tajna veza", "Glavo luda", "Milicija trenira strogocu", Ti si mi u svemu bila naj, naj, naj"...

Drago mi je sto se nisam obogatio, jer da sam tad zaradio velike pare, kao svaka budala bih kupio nesto i to bi ostalo u Sarajevu. Ovako su mi ostali samo rukopisi, knjige, slike... Za to me nije briga, jedino mi je zao Aninog pianina. Zivjeli smo na jedanaestom spratu i taj pianino nismo mogli da unesemo u nas lift, vec smo ga ubacili u onaj parni. Odvezli smo se na dvanaesti sprat i onda sam ga sa prijateljem jedva spustio u nas stan. Ana je bila mala, spavala je i kad je ugledala poklon, samo je promrmljala: "Nemojte me buditi', nemojte me budit'." Mislila je da sanja. Nedavno mi je iz inostranstva napisala: "Ponekad sanjam nase stvari i jedina mi je utjeha sto niko nece moci da iznese moj pianino. Oni ce se cudom cuditi otkud to na jedanaestom spratu. Tamo ga je mogla donijeti samo velika ljubav..." Osim tih Aninih rijeci, sve drugo mi je besmisleno. Moj sin Severin je luato Evropom pet godina i lutajuci je sazrio.

Sa dvadeset i dvije godine sam poceo da pisem. Svoju prvu zbirku pjesama napisao sam na vratima vagona, jer sam dvanaest godina radio u fabrici kao majstor-bravar. Pravio sam vrata za vagone i nikada nisam zakasnio na posao. Uvijek sam se ponasao po zakonu, nisam vikao: "Dajte mi slobodu". Sam sam je obezbjedjivao tako sto sam bio poslusan. Bojao sam se skole jer su me tamo ispitivali. Profesor te pita, a ti znas da on to zna. Mislio sam, kako su blesavi, pitaju te ono sto vec znaju. Onda sam dosao do zakljucka da jedino ako budem pisao necu morati nikome da polazem racune. To sto pises ne moras nikome da pokazes.

Vjerovatno sam jedini koji je upisao fakultet bez zavrsene skole. Studirao sam dvije godine, i bio sam najbolji. Dodjem na fakultet, a oni uce "ili grmi, il' se zemlja trese". Mislio sam da se zezaju, jer sam te pjesme od malena znao. Brzo mi se smucilo to studiranje. Volio sam da se bavim samo onim sto mogu s lakocom da prebrodim. Trud znaci rad, a rad znaci robot, a robot je robija. Nikad nisam htio da budem na robiji. Pitam profesora na fakultetu: "Da li bi vise volio da procitas sto osamdeset knjiga ili da napises jednu?" On kaze da bi volio da napise jednu. E, onda mu rekoh da ja idem da pisem tu jednu, a on neka nekom drugom da da cita onih sto osamdeset. Tako sam napustio studije. Citati neke skolske pisce korisno je jer mozes da naucis kako ne treba pisati. Jedino vrijedno sto sam naucio bila je gramatika.

Sad vidim da se u Jugoslaviji skoro svi spremaju da nauce neki starni jezik, da mogu lakse prihvatiti neprijatelja kada im dodje po glavu. Ali, neka ih, neka se vjezbaju, bolje ce proci. Stranci ce nam uzeti pruge, rude, zene, Pancicevu omoriku... Sve ce to uzeti, samo ne mogu nas jezik. Njega ce uciti njihovi spijuni da mogu da saznaju sta se mi domundjavamo izmedju sebe.

Pjesnik sam vec cetrdeset godina i meni je jezik i osnovno i obrtno sredstvo. Napisao sam dosta lijepih recenica, samo je pitanje hoce li postojati narod da ih razumije. Moja pjesma kaze: "Vec je doslo krajnje vrijeme, Bog da sredi, da bar jaci, kad ne moze pametniji, da pobijedi".

Otac mi je umro u tridesettrecoj, kada sam imao dvanaest godina. Vise mi je pomogao mrtav, nego ziv. Kao mali stalno sam krao, sve sto se jede, a i neke sitne stvari koje nisu za jelo. Kradja i prosenje su strasti. Kad bi nas uhvatili u kradji, tukli bi i Milana, i Savu, i Vladu, jedino mene nisu. Kad pitaju, ciji si, samo kazem pokojnog Vase. Taj pokojni Vasa mi je bio andjeo cuvar. Da je Vasa bio ziv i mene bi tukli.

Majka je ostala mlada udovica, bila je stroga i smatrala je da treba posteno zivjeti. A to posteno je znacilo da se ne mijesa sa muskarcima, ako joj nisu braca i rodjaci. Ona je cijepala drva, pravila tarabe... Kuca nam je bila najurednija, samo da se ne bi reklo da je to udovicka kuca. Kad je poceo ovaj posljedni rat, pozovem je iz Sarajeva u Bosanski Brod, gdje je zivela, da pitam pucaju li tamo jer znam da na televiziji nema pravih informacija. Kaze da pucaju isto onako kao kad pobijedi "Zvijezda". U osamdesetoj godini uzela je svoju tasnu, odsjecak od tatine penzije na dvadeset i pet dinara i pobjegla u Srbiju.

Strasno se ljuti kad kazem da roditelji nisu potrebni djeci. Potrebni su im samo do desete godine, jer roditelji vaspitavaju djecu da lice na njih. Posebno se trude oko toga sve do faze kad postanu strasno dosadni i opasni po djecu. Onda djeca pocnu da sanjaju kako su im roditelji umrli. Svijet nije pravilno poredan, vise od polovine predstavlja nam opterecenja. To je prica potiv slobode. Skola sluzi da drzava zna gdje su djeca u odredjeno doba dana, da bi mogla da im iskoriscava roditelje. Studiranje nicemu ne sluzi, narocito kod nas. Jedino da studenti povremeno dignu svoj glas i naprave protest. Nauka koja se uci vec je prevazidjena. A i ovi sto uce to samo rade da bi mogli otici u inostranstvo. Zato je najbolje da mladi ljudi idu odmah, da drzava na njih ne bi trosila pare, a da oni ne bi bukacii i zbog toga dobijali batine.

Prvi put sam cuo da intelektualac i dostojansto idu zajedno na demonstracijama 1968. godine. Tad su na ulici izgovarane prekrasne recenice. Jedan od mojih ucenika je vikao: "Sacuvajmo dostojanstvo intelektualca". Vidio sam neke koji su nosili Titovu sliku i milicija zbog toga nije smjela da ih tuce. Parodija je bila kad su na poledjini majice stavili sliku Sabana Saulica. Sve u mom zivotu bila je jedna velika smijurija.

Pokusao sam da se prilagodim, ali kad sam vidio da ne mogu da pratim toliku kolicinu glposti, nastojao sam da ih prevazidjem. Nikad se nisam trudio da ucim druge. Moja poruka je: "Slusaj mene, a radi po svome!"


Tanja Vujisić, Novi Sad, 1998.

[postavljeno 11.02.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Januar 03, 2011, 12:56:04 pm »

*
DUŠKO TRIFUNOVIĆ, LEGENDARNI, PISAC HIMNE "IMA NEKA TAJNA VEZA", O ŽIVOTU,
ŽUTIM FASCIKLAMA I KAKO NIKO NIJE ZNAO TAČNO DA OTPEVA ONO ŠTO JE ON ČUO U GLAVI



PREGOREO SAM DAVNO NA BAZI ČASTI
 
Evo sada je trebalo da mi obeleže 50 godina rada, u Matici sa kritičarima, pa u SNP-u sa muzičarima, svi su mi se javili da će da dođu, Goran, Zdravko, Vajta, ali sad odjednom nemaju para. Ma ne brinem, nije meni do toga, to oni sebi prave

Njegove su pesme punile stadione, a njega tamo nije bilo, oni kojima je pisao tekstove obišli su sveta i u njegovu novosadsku sobicu javljaju mu se sa Bahama, iz Pariza. Ako i ne volite muziku Gorana Bregovića, Zdravka Čolića, Indeksa, Nede Ukraden, Seida Memića Vajte, Jadranke Stojaković, reči pesama koje su pevali postale su deo kolektivnog pamćenja. A to su pesme koje je pisao Duško Trifunović. Pisao je njima Duško "levom rukom", u hodu, od danas do sutra, od Sarajeva do mora, čak i preko telefona, a onda su oni pravili (velike) karijere i tiraže. Zlatne "stadionske" sedamdesete bile su to upravo zbog Duška, a ovih dana skoro nezapaženo obeleženo mu je pedeset godina pesničkog stvaranja.

Jeste li im naplaćivali pesme?

Ma, ne, nije se to tada radilo. U početku sam im čak i davao honorar da bi mogli da pevaju. Nije tada bila praksa da tekst nešto znači, pesme su bile njihove.

Oni isto nisu zarađivali?

Ne znam. Jednom me zovu iz nekog Saveza, kažu dođi da nam objasniš, nestalo je dve milijarde dinara iz Bosne. Šta je bilo? Napisao sam "Šta bi dao da si na mom mjestu", Goran napravio pesmu. Ali neće oni njega, oni njega mrze. Onda on to odnese u Zagreb, ali tamo ga ne poznaju. Zato štampaju ploču u Zagrebu ali ceo tiraž prenesu u Bosnu, prodaju, zarade dve milijarde i vrate ih u Hrvatsku. Jedne godine, kada sam napisao "Zlatnu ribicu", otkrio sam da je Vajta zaradio toliko da je kupio pola obale Neretve. A ja sam kupio sedam salonit ploča. Ali eto, i sada se kaže — Vajtina pesma. Ma da, omjer je grozan. Ali, pisao sam ja te pjesmice.

Da li se jave?

Da, da, ma svi se oni meni javljaju, pitaju kako sam. Znam ja da su tekstovi bili ono najbolje u njihovoj muzici. Narcis Vučina, koji je znao sve o muzici, kaže ovo su ukrali od ovoga, ovo od onoga, ovo je Igi Pop, ono je tamo neki.

Bregović je to zvao eklekticizmom.

A, taj je veliki mudrac bio.

Je li Sarajevo previše gajilo mržnju prema poznatim i uspešnim?

Ma nije to "sarajevski specijalitet", samo što je tamo mržnja postala probitačna. Prosto, kao da moraš nekog da mrziš. Ali tako ide emocija. Šta ide posle ljubavi nego mržnja.

Hajdemo na početak, "slavite" 50 godina rada. Kada ste stigli u Sarajevo?

U Sarajevo sam iz Bosanskog Broda stigao 1957. godine da radim kao bravar.

Kao bravar?

Da, ništa ja ne krijem. Na jednoj priredbi sedamdesetih rekao sam da sam bravar, a neko će iz publike — "Vidi se!" — "Naravno da se vidi. Ima nas nekoliko važnih bravara. Broz, ja. E onda obezbeđenje ukloni dotičnog. U Sarajevo sam došao 57, kada je tu bilo 70 hiljada stanovnika. Kada sam aprila 1991. godine morao da odem, Sarajevo je imalo 570 hiljada ljudi. Ja kažem da je 500 hiljada ljudi došlo da vidi šta ja to radim. Onda sam upisao književnost, iako sam već imao sedam knjiga i tu moju grupu prijatelja pisaca koje sam hrabrio, učio sam ih kako se to radi, zašto se radi i čemu sve to.

Ko su bili ti prijatelji?

Rajko Petrov Nogo, Radovan Karadžić, Marko Vešović, Abdulah Sidran, Stevan Tontić, Avdo Mujkić, Ranko Risojević.

Jeste li bili član SDS-a, jesu li vas zvali?

Ma ne, ja sam to zvao kgh, čdžš. Nikada nisam bio ni u jednoj partiji, ni u onoj dok je bila jedna, ni posle kada ih je bilo više.

Godine 1971. došli ste u Televiziju Sarajevo.

Pa da, i zateknem jednu grupu užasno talentovanih klinaca, svi su se skupljali oko moga stola. Shvatio sam da ne treba da uzmem one već poznate. I krenemo, sutra imamo emisiju, je l' imate pesme — nemamo, evo tekstova, za sutra da ste sve spremili. I krenemo tako, oni su sve znali o muzici, ja sam gitaru mogao samo da im pridržavam. Onda su počeli da dolaze po tekstove, za njih sam levom rukom pisao. Bili su užasno talentovani, i požurili su u život, požurili su da se popnu na pozornicu.

Pisali ste svima koji su to tražili?

Ma, da, to sam radio levom rukom. Zove Jadranka Stojaković jedno veče - treba mi pesma za sutra, hajde uradi. O čemu ćeš? Ne znam, ti to znaš. Čekaj, čini mi se da je neko ispred vrata, evo je posle sekund, nije učinilo mi se. Hoćeš o tome. I ja pesmu preko telefona, odmah "Osećam da neko dolazi, da mi vijesti donosi..." i ona ujutro peva svoju pesmu. Krenuli smo jednom do Korčule, išli smo da vidimo dve plavuše, javlja nam drug da ne zna koja je bolja, a ja u vozu slušam ono tak-tak, tak-tak i smislim "Glavo luda, sve se menja, šta će nama izmirenja". E, onda su ti ljudi postali užasno moćni. I da bi tu grupu sjajnih ljudi sklonili, oni meni kažu - kao stvoren si za dečju redakciju.

Stigla je kazna?

Tražila mi je onda urednica da napravim koncept za emisiju, šta deci treba... a ja lepo napišem, pa stavim u koverat i predam, a ona će: "Eto, vidiš kako može". A kada je otvorila i pročitala, dve godine nisam dobio ništa da radim. Napisao sam šta deci treba, deci treba j.... mater. Oni su moju neozbiljnost ozbiljno shvatali i gurali me u stranu. Posle dođe za urednika Slobodan Terzić, dvadeset godina mlađi, izvinjava se što je on urednik. Ništa, ništa, sada ćeš ti lepo da potpisuješ moje putne naloge, a ja ću da putujem i uživam. I tako sam napravio 96 emisija "Šta sve deca znaju o zavičaju", išao sam po školama i zapitkivao ih. Tako su prošle i osamdesete.

Kada ste došli u Novi Sad?

Zoran Kolundžija mi je tražio pesme da ih objavi, pa zove, pita šta se tamo radi? "Ništa, pucaju, ama džabe, kada promašuju". Zoran zove da dođem. Porodica mi je već otišla, ja gledam šta poneti iz stana kada u njemu živite 15 godina. Ništa. Uzmem torbu, spakujem se i dođem u Zrenjanin. Dvadeset dva dana posle početka rata u Sarajevu. Odmah čujem da su mi ušli u stan. Skoro se žena vratila u Sarajevo, ja zovem, kažem: "Tamo u sobi ima sedam žutih fascikla sa mojim pesmama". Kaže ona: "O, matora budalo, nema ni radijatora ni parketa, a ne tvojih pesama".

Sedam fascikli neobjavljenih pesama?

Ma, da.

Ko vas je dočekao, prihvatio?

Pero Zubac, moj prijatelj, znali smo se mi još od ranije preko televizije. I tadašnji gradonačelnik Novog Sada me odmah smesti u hotel. Onda Kolundžija kaže da ponovo objavimo sve zbirke, ja kažem koliko ih ti imaš, on kaže šest, ja kažem kako šest, imam ih 14. Nisu, eto, dolazile iz Sarajeva, a ja onda sve napišem ponovo.

Onda mi dobri ljudi daju jedan stan. I tu sam. Evo, sada je trebalo da mi obeleže 50 godina rada, u Matici sa kritičarima, pa u SNP-u sa muzičarima, svi su mi se javili da će da dođu, Goran, Zdravko, Vajta, ali sad odjednom nemaju para. Ma ne brinem, nije meni do toga, to oni sebi prave. Ja imam svoja dva, tri zadovoljstva, koja sam ispunim. Odavno sam pregoreo na bazi časti.



VIDI KOLIKO JE NJIH ZADOVOLJIO Napišem ja "Pristao sam biću sve što hoće" i ta pesma ode, izgubi se, niko ne zna gde je, viču, galame, nigde nema pisca. I onda... gde su sada ti pevači? Nestanu pevači, nestane muzike, ostanu goli tekstovi koji mi se vrate i ja to stavim u knjigu.
Rekli ste da niste voleli kako su pevali vaše pesme. Zašto?
Ja kada pišem čujem ritam, čujem smisao. A oni, kada je trebalo sporo, kod njih je brzo, kada je trebalo brzo, kod njih je sporo. Ništa nisu shvatili.
Negde na vrhuncu sedamdesetih, ništa mi ne ide. Knjiga pesama ne ide, za roman nema papira, dobijam otkaz, nema novca. Ja sednem među decu, da ne bih zaplakao, i uključim televizor... u jednom trenutku čujem "Ima neka tajna veza, tajna veza za sve nas"... jedno 100 hiljada duša peva moje reči. E, kažem, stani, vidi koliko njih je zadovoljno, e marš budalo. Spasilo me to jednom.


Tatjana Čanak | 09.12.2004. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Januar 03, 2011, 12:56:37 pm »

*

SVE MOJE ŽENE
 
Duško Trifunović o svojoj novoj zbirci stihova "Veliko spremanje" — Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Pera Zubac nalazi da su, ove moje pesme ljubavne, i ja se sa tom žanrovskom odrednicom, slažem, kaže popularni pesnik.

BILO da život prođe u nekom redu ili, pak, zbrci i neredu, posle nagomilanih godina, pred neki kraj ili odlazak, ljudi, po nekom pravilu, "pospreme" za sobom... Ali, učine to, samo, za sebe. Svođenjem računa, podvlačenjem crte, porukama, opraštanjem i oproštajima, uostalom, na hiljadu načina...

Pesnik Duško Trifunović je "raspremio" proživljeno i doživljeno — stihom. Sve je sažeo u svojevrstan literarni testament od nekoliko pesama uvrštenih u njegovu najnoviju knjigu simboličnog naslova "Veliko spremanje", u izdanju novosadskog "Stilosa". Pesme za koje Trifunovićev pesnički sadrug Pero Zubac kaže, da su ljubavne: "napisane kao razgovor sa nekim veoma dragim i bliskim sa udaljenim kobnim lenkinskim sindromom". Zubac je to pojasnio a Trifunović se sa tom žanrovskom odrednicom složio:

U punoj i potpunoj pesničkoj zrelosti Duška Trifunovića evo knjige u kojoj je pesnik i nov i literarno zavodljiv kao u svojim blistavim počecima, naletima mladosti koja progovara samosvešću o prolaznosti, o krajevima koji se uzalud razmiču od početka...

U ovoj, po broju stihova nevelikoj knjizi, više je ljubavnih pesama nego i u jednoj Trifunovićevoj pesničkoj knjizi do sada. Antologičari, sve brojniji a i izbirljiviji, srećom, ljubavnog pesništva ili pesništva ljubavi u nas, zahvatali su, do sada najvećma iz bisernog kladenca Trifunovićevog ranog opusa, tek ponešto iz "Šok sobe", a sada će imati priliku da se suoče sa potpunim pesama o ljubavi, znači, jednostavnim, jasnim, univerzalnih poruka: pesmama u kojima počiva iskazano "sveopšte ljuveno", sveljudska bol i opšteljudsko u sreći voljenja.

"... Oko mene je svet, kome sam davno mogao reći zbogom, a ostao sam tek zato samo, da malo budem s tobom".

Obraćajući se nekoj ženi, prisno sa "Draga moja" Duško Trifunović u uvodu ove knjige čitaocima stavlja do znanja da je to "s tobom", sa nekim dragim — njegova životna tema. Punih pet decenija koliko piše.

Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Jedina prava ljubav je između muškarca i žene — tvrdi pesnik kome je i u ovoj knjizi, žena — osa, oko koje se sve okreće. — Ali, to nije jedna žena. Jer nikad ne postoji jedna žena i jedan muškarac. Ima mnogo žena, kojima se, posredstvom jedne "zamišljene", obraćam i sve su one moje... Čitajući pesme objedinjene "Velikim spremanjem", čitalac ne može da zanemari setnu pesničku notu koja je naglašeno prisutna. Trifunović i ne pokušava da je zakamuflira nekim drugim objašnjenjem do onim jednim, istinitim:

Dođe vreme kad čovek treba da se povuče, jer ga na to primorava starost, bolest... koje umeju da ponize, povrede... Davno sam u nekim drugim knjigama napisao da je sav život umiranje, čim se rodimo započinjemo borbu za opstanak, počevši od malih boginja pa do momenta kad osetimo potrebu da to, što je bilo "između", nekom dragom poverimo, ostavimo saznanje... Ovu toplu iskrenu knjigu, Trifunović završava stihom (opet posvećenim Njoj, Ženi):

Vidiš, Bože, kako ti se molim sačuvaj mi onu koju volim.


LAŽ U STIHU Iako je tek izdata najnovija knjiga pesama Duška Trifunovića "Veliko spremanje", sledeća je već priređena za štampu. Samo čeka izdavača.

Biće to pesme u kojima ću lagati a da to nikoga ne vređa — ističe pesnik — Knjiga je naslovljena sa "Dogodilo se na današnji dan" što je moje polazište za "laganje" u stihovima. Počinjem, laži kad je kralj Aleksandar stao pored Diogena i rekao mu: "Skloni mi se, veličanstvo..." Dalje, knjiga govori o raznim istorijskim zbivanjima koja su postala sastavni deo naše literature, naravno, protkana ljubavnim nesrećama i nesporazumima.


Z. T. Mirković | 23.03.2005. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Januar 03, 2011, 12:57:37 pm »

*
DUŠKO T R I F U N O V I Ć


MORAM BITI POSEBAN
 
Sada znam da je to stvarno bilo neprijateljstvo, jer sam i počeo da pišem zato što nisam bio prijatelj realnim, normalnim ljudima koji su se muvali oko mene

U doba najveće slave Duško Trifunović je pitao tadašnje Jugoslovene: "Što bi dao da si na mom mjestu" i to uvezao sa dve nespojive balkanske posvećenosti. "Da te mrze a da ti se dive". "Bijelo dugme" je to otpevalo kao odgovor muzike. Ipak, u Bosni je presudio ključ. Svako je udario granice i na svoj deo njegovog stiha.

Duško Trifunović, 1933, Sijekovac kod Bosanskog Broda, pisao je poeziju koja je doživela muziku. Komponovano je oko 300 njegovih pesama. Za pedeset godina napisao je dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama.

A, kada je počelo i ko je upalio svetlo?

Nikakve šanse za razvoj nisam imao u tadašnjem načinu življenja i na prostorima na kojima sam živeo. Usamljen dečak, mršav, bez zaštite. Učio sam zanat i mislio šta ja to mogu sam da uradim. Kako to ja mogu bez oca, sa nepismenom majkom, sa ujacima koji su rasuti po svetu, sa stričevima koji imaju samo jedan cilj a to je rad u fabrici. Šta ja mogu sam a da ih ne oštetim? Dođem do zaključka: ako pišeš nešto, onda to možeš sam. Biće mogućnosti da budeš nešto, da opstaneš. Sve ostalo je izgleda bio talenat. Verovatno je to ta samouka sposobnost da savladaš neko područje koje ti pomaže da živiš. U fabrici sam radio dvanaest godina kao bravar. Pravio sam vrata za vagone. Pesme sam pisao tako što sam ih krio od drugih. Sredina u kojoj sam živeo mogla me ugušiti skroz: Šta on sada piše i šta ima da saopšti. On zna da priča i da govori i moguće je da to iskoristi na konferenciji, pa da mu duša bude mirna. Na konferencije nisam išao. Jedina veza sa svetom u to doba bilo je to što sam u radnom odnosu i to što sam igrao fudbal. To su dve veoma važne kategorije da ne budeš smešan.

Još uvek smo bez priče o drugovima i poeziji?

Znao sam nešto što je njima bilo neobično. Nisam se prilagođavao toj sredini iako su ljudi od mene tražili tek toliko da ne rovarim, da ne budem pogrešan. Posle je došlo vreme kada su otkrili da pišem, a već sam bio u Sarajevu. Onda sam čuo kako jedan kaže: To je onaj što nešto piše, treba videti šta on to piše. Jer, taj posao je bio na rubu neprijateljstva. Sada znam da je to stvarno bilo neprijateljstvo, jer sam i počeo da pišem zato što nisam bio prijatelj realnim, normalnim ljudima koji su se muvali oko mene. To su bila čudnovata previranja u mojoj glavi. Pokušavao sam biti kao ostali. Onda sam video da mi nije potrebno. Biti kao drugi znači završiti svoj posao. Pogledaj kako radi komšija i odmah znaš kako se živi. Važno mi je bilo da moram biti svoj, da moram biti poseban.

Kako se u to vreme u Sarajevu snalazi bravar, a kako pesnik?

Objavio sam prvu knjigu 1958. godine. Napisao sam je u strahu, čisto hormonski. Krio sam je u železničkoj radionici od kolega koji su bili dobri prema meni, ali ne bi oni shvatili šta ja to sada pišem. Onda su prelistali knjigu i začudili se da ne pišem o njima, nego da imam neku temu izvan njih. Nisam bio hroničar radnog dana u fabrici i iznenadili su se, pa me više nisu dirali. Znali su da znam nešto što znaju i učeni ljudi. Kod ove knjige su mi pomogli Izet Sarajlić i Risto Trifković. Druga knjiga se mora pisati po pameti i za nju sam našao oslonac u narodnoj poeziji, a objavio je Meša Selimović. Onda je izašao zakon da se bez škole može upisati fakultet. Ja sam prva generacija koja je to iskoristila.

Jeste li bili sumnjivi režimu?

Ne. Ja još nisam znao da postoji režim. Režim je milicija. Ne smeš prelaziti ulicu na krivom mestu. To je sve što sam znao o režimu. Ja sam sada u žiži događaja. Dobijem "Brankovu nagradu". Tada su mi rekli: Kada si ti dobar Novom Sadu onda si sigurno dobar pesnik. Odlazim na književne večeri na kojima čitaju Andrić, Davičo, Crnjanski, Zogović. Imali smo tu pokretnu školu poezije. Znao sam da, ako sam ja jedini pisac, a mnogi su me hvalili, onda to nije dobro. Moram da stvorim podmladak svo jih pristalica ili pesnika koji pišu.

Da vas hvale i veličaju? Šema autoriteta?

Nije. Nisam smeo. Onda sam sebi smrdim. Rekao sam im: Jednom svetu jedan pesnik jedne vrste je sasvim dosta. Samo sam ih ohrabrio. Krčio sam put, posle su svi mogli da prođu. Ali, sve ono što sam ja uspeo da preskočim da se izvučem, da ne budem žigosan, da ne budem na crnoj listi, oni nisu shvatili. I došli su na crne liste. A država da bi se rešila njih, tako borbenih i agresivnih i sposobnih da kažu tešku reč, mene zaposli na televiziji — muzički omladinski program. To je bilo posle 1968. godine. Ti ćeš raditi tu, i šta ti imaš sa onim mangupima.

Ko su bili mangupi?

Rajko Nogo, Abdulah Sidran, Radovan Karađić, Drago Jovanović, Todor Dutina, Stevan Tontić i drugi. Sjajnih momaka je bilo. Svi su bili na granici neke jeze, strogoće. Hteli su da poprave svet. A ja ih to nisam učio. Ja znam da pesnici ne mogu ništa svetu. U muzičkoj redakciji zateknem manijaka koliko hoćeš a tek je počela priča o rokenrolu. Pisci iz čijeg društva sam otišao smatrali su da sam to uradio zbog žena i para, a muzičari su smatrali da sam poslat od nekog komiteta da ih kontrolišem. Tako sam bio skroz ugrožen njihovim improvizacijama. Onda sam uljudio muzičare tako što im nisam dao da pevaju gluposti već sam počeo da pišem reči za njih. Od bivših mangupa danas je samo Sidran u Sarajevu i akademik je.

Jeste li se sretali sa Sidranom?

Godine 1992. uzeo sam svoju torbu i izašao preko tog koridora. Komšija mi pre toga pokazao pištolj i pita me imam li ga i ja. Nemam, kažem, šta će mi. Onda je on meni rekao: Ako imaš pištolj, oni će doći da ti ga uzmu. A, ako nemaš, doći će da ti uzmu sve ostalo. Vidim, oni tu igraju neku svoju igru. Ja nemam ništa sa tim. Uspeo sam da žena i deca odu iz Sarajeva. Onda sam i ja izašao, posle sam saznao da je to bio snajperski koridor. Izašao sam i više se nizašta interesovao nisam.

Imali ste pun život u ovom gradu i nije baš lako razumet i potpuni prekid s njim?

Jeste. Morao sam, ako hoću da ostanem živ. Nemam ja vremena da se bavim prošlošću. Kada sam došao u Sarajevo 1958, bilo je u njemu sedamdeset hiljada stanovnika. Kada sam morao da odem, bilo je 570 000 duša. Znači, pola miliona ljudi je došlo da vidi šta ja to radim. E, onda sam ja bio višak. Otišao sam i, kao što se ne vraćamo svojim bivšim ljubavima, tako se ni tamo ne mogu vratiti. Znam istoriju Sarajeva i znam da je uvek tako bilo. Meni je drago da su ljudi živi i da rade svoj posao.

Misleći na taj nesrećni rat, ipak pitam za mir koji se na ovim prostorima naziva jugonostalgija.

Ništa. Nostalgiju sam izbacio iz upotrebe. Reč nostalgija znači — povratak bolu. Šta sam ja tamo uradio i ostavio, to ne bih mogao da preživim. Mogao bih, kako ne bih, evo, ovo sam preživeo. Nema nostalgije. Ja sam proleter. Oni kažu — gde mi je dobro, tu mi je domovina. Ja sam to doživeo kada sam došao u Novi Sad. Mene su ljudi ovde hranili.

Nahrane te, ali ti natovare da si dođoš?

Jesam dođoš. Pitao sam taksistu kada ističe dođoški rok? Kaže mi: nikad. O meni se ovde piše i dobro i loše. Onaj što o meni piše loše, dođe pa mi kaže: jesi li video što sam te srezao. Ja njemu kažem da nisam čitao. Ima jako dobra formulacija. Ti izbaci, ali ja ću ti je reći: U neznanju popinje se na nju. E, to neznanje je meni mnogo više koristi donelo nego znanje. Ja to kažem i to je moje istorijsko "ne". Što da čitam nešto što neko protiv mene piše.

Iz ove epizode se baš ne vide argumenti dotičnog.

Argumentacija je da sam ja ovamo doneo miris baklave. To je tipično dođoška odrednica. Jer ja sam višak. Ja sam njima zauzeo prostor. Ali, nisam im zauzeo ništa. Ja jedva čekam da ne radim ništa.

Kako je sada ovde reći: ja sam Duško Trifunović?

Više to i ne govorim, već to rade drugi. Ja sam vrlo nečitan pisac, ali sam slušan. Moje se pesme pevaju, ali se ne zna da su moje. "Bijelo dugme" i Zdravko Čolić pevaju moje pesme, ali mene nema nigde. Sada me polako uvlače i ja se toga bojim. Zato, čim čovek počne da postoji, očito je da ga uskoro neće biti. Da će umreti.

Kod Srba vladaju pesme koje moraju zarađivati?

Ovde ljudi sirotinjski posmatraju život. Uvek se tražilo to od čega će se živeti. Pojavila se šansa za razvoj. Naši nisu zaradili ovde pare, ali ima puno naših nesrećnih ljudi u svetu. Kod njih je ona nesrećna nostalgija i želja da se čuje glas odavde. Folk pevači su otišli u svet i to je postalo privreda. U vreme kada sam pisao za Vajtu, za Čolića, to nije bio biznis. Kod ovih narodnjaka nije to naš jezik i naša muzika, ali je to otišlo tamo gde je biznis i gde vlada nostalgija. Posle je i ovde došlo da se može napuniti stadion od 80 000 ljudi. Tako su zaradili finih para i ja se ponosim njima.

Jeste li, devedesetih, i vi postali nacionalista?

Ma jok, ja ne priznajem ni nacije a kamoli nacionaliste. Nacija je neka francuska izmišljotina koja nam je poturena da bismo bili stoka. Taman posla. Ja to znam po ženama. Kada sam bio momak nije bilo nikakve nacije. Dobra je, nije dobra. Prijemčiva, društvena ili ne. To je bila sva nacija. Ali, ubacili se politikanti. Ja i mala jedne vere nismo, mi kujemo bratstvo i jedinstvo. I to na jebenoj bazi. Tako da mene nikada nisu uvukli. To ti je kao faširana šnicla. Imaš komad mesa i staviš ga u mašinu, pa samelješ. Svako zrno nešto znači, onda ga ti opet spojiš, e da bi napravio šniclu.

Zahvaljujući naciji, neke borbe izgledaju kao briga za srpski narod, za srpske zemlje?

To je politika. To nema veze sa duhom i umetnošću. Treba da postoji jer se veliki broj ljudi bavi time. Borba za srpski narod je isto što i borba za hrvatski narod. To ti je ta faširana šnicla. Goranova "Jama" je udzbenik kako se to radi. Jame su ponovo pune nesrećnika. Jedni su jači pa to rade. O tome mislim kada sam sa sobom sam. Pretražujem šta sam to radio. Koliko sam brljao po životu i jesam li se upetljao u nešto od toga. Ja sam srećan čovek jer se moja reč ne poklapa ni sa jednom njihovom, političkom. Ja nisam tendenciozan. Moja namera je da poživim zdrav i da nikoga ne povredim, da ne obrukam bližnjega.

Pustimo mašti na volju i ovoga časa ste u Sarajevu?

Da sada odem, bio bih veoma nesrećan. Ne bih mogao da nađem ljude koje sam susretao. Mnogi su ubijeni, kao pesnici Slobodan Samardzić i Žarko Šipka. Žarko je napisao onu prelepu pesmu Sve smo mogli mi da je duži bio dan. Verovatno bih napravio grešku i pitao za nekog koga više nema. Ja sam svojoj ženi dao punomoć, ona je u inostranstvu, da izganja stan. Telefoniram joj i kažem: Stara, ako mogneš ući u stan, u mojoj sobi na stalaži ima sedam fascikla, žute su, i uzmi makar jednu. Da vidim šta sam to pisao. Kaže ona meni: Stari moj, ni radijatora nema, ni parketa nema a kamoli tvoje sobe, a kamoli tvojih žutih fascikla. I sada, šta ja tamo da tražim. Nemam ja više mašte. Mogu izmisliti. Kao dođem ja a tamo moji rukopisi koje sam pisao 15 godina. Ali nisam ja toliko glup da bih maštao. Znam da je mašta nešto što nas zavodi u stranu isto kao istina. Mi istinu govorimo samo kada nemamo mašte. Ja ne maštam više. Izvan svojih reumatičnih mogućnosti ja nikakvih potreba nemam za nekim drugim svetom i za nekim drugim događajima.

U kući, u dobroj atmosferi i dok pravite ručak, osim dnevnosti koja nas netremice prati, šta vas još veže za taj čas?

Mene su pustili da ostarim a da ostanem siromašan. A tako sam plemenitih reči imao. Toliko izuzetnih i finih od kojih bi se moglo lepo živeti. Ja sam zaradio penziju a go sam k'o pištolj a silne sam poslove sam uradio. Kada je bio onaj ZAM (Zabava miliona pr. aut) moji saradnici i ja, muzika je bilo njihovo delo a reči moje, dobijemo honorar. Gradacija zarade je strašna. Jedan od njih je kupio pola kilometra obale Neretve od tog honorara, a drugi kupio jahtu dugu 13 metara i dve kuće popravio. Ja sam dobio toliko da sam mogao bratu kupiti sedam lesonit ploča da pokrije svoju vikendicu. Da nije bilo mene, oni ne bi mogli dobiti te pare, jer od mojih tekstova su uobličili svoje delo. Sve te pesme postaju velike samo ako ih pametni muzičari provuku kroz svoj orkestar, kroz svoje pevanje.

Vaša priča se meša sa mnogo usuda. Kao da je bila po zamisli nekog višnjeg? Šta je vaša verzija?

Još mi se nije prijavio i tražio od mene da mu se zahvalim što mi je pomogao. Ja se nisam mučio dok sam pisao, ali nije bilo lako. I onda, ako me on naveo na to da se toliko patim, onda je on grešan. Ako se njemu sviđa to što sam ja radio, onda sam ja grešan što tako mislim o njemu. O sudbini, o Tvorcu. Možda je sve to božja ruka, ali ne mogu da budem takav, pa da ja mislim da sam delo neke Tvorčeve ruke. Nije. Mene devojke nisu htele kada sam bio mlad. Ja sam o tome pisao. Da ne bih pisao o njima, pošto me one neće, ja sam pisao svoje pesme. Uglavnom, od te nesreće sam počeo da pišem prve pesme. A onda kada su one promenile kriterijum, pa su pristale na saradnju, tada sam ja već bio pametan da treba poštovati svaku svoju emociju i zapisati je. Ja sam skoro prestao da nosim notes, onaj u kome zapisujem reči. Sve sam napisao baš tako što sam zapisivao kada naiđe božanska reč. Smatram da je božanska reč, jer sam napisao stih do koga mi je strašno stalo i svi se u njemu mogu naći. A on glasi: Naša se ljubav sastoji u tome da svoju ženu ne damo drugome. To je tako prosto, tako prostački. To je suština. I to je odgovor na božanske ljubavi prema ljudima, prema domovini.... Ne damo je drugome. Moj svet je pun surovih događaja.


Lazar Kaurin | 01.04.2005.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Januar 03, 2011, 01:00:18 pm »

*
DUŠKO TRIFUNOVIĆ O SEBI I "DUGMETU"


IMA NEKA TAJNA VEZA

Pesnika, iza koga je osamdeset pet knjiga, čije stihove iz čitanki uče naša deca, čije pesme pevaju zajedno unuci i bake, najčešće pitaju da li zna gde je Radovan Karadžić i šalje li mu Goran Bregović pare

Nije ga bilo u novosadskom kafiću "Bombarder" u dogovoreno vreme. Strah da se možda predomislio odagnao nam je čim se javio na telefon. Nije došao, kaže, jer je sinoć nezgodno pao. Kod brata je u njegovoj vikendici u Sremskim Karlovcima. Pa, ako može da govori, uporni smo do drskosti, mi ćemo doći do njega. Eto, trudićemo se da ga ne gnjavimo mnogo. Pristaje.

Razgovorali smo i fotografisali ga puna tri sata. Mahao nam je iza kapije dok smo odlazili.


GIMNASTKA U AKADEMIJI NAUKA

Kasne šezdesete prošlog veka. Ivi Andriću se slavi rođendan u zgradi Bosanske akademije nauka u Sarajevu. Po protokolu, došli sekretari udruženja pisaca iz svih republika, svaki da održi prigodno slovo. Među njima i on, Duško Trifunović, sekretar Udruženja pisaca BiH.

Pita me Ivo odakle sam. Ja kažem: iz Bosanskog Broda. Niko nije iz Bosanskog Broda. Ovi što su došli sa mnom počeše da se kikoću. Mislim, nikog ne znam iz Bosanskog Broda, ispravi se Ivo i zaduži me da ga vadim od dosadnih ljudi. Ako vidiš da me neko gnjavi ti samo kaži: Ivo, dođi ovamo. U međuvremenu me zove jedan iz moje ekipe da dođem. Ja dođem, a on kaže: gospodine Crnjanski ovo je Duško Trifunović. Ja u zemlju da propadnem. Ovaj se zezne i pita: kako zdravlje, gospodine Crnjanski? Šta vi mislite, ako čovek ima sedamdeset godina da se samo o zdravlju priča! Koliko vi imate godina? Kaže ovaj šezdeset. A vi, gospodine Trifunoviću? Trideset i neku. Možete li vi ovako, sagne se i dlanovima dotakne pod, a da ne savije noge. Onaj što ga je pitao za zdravlje kaže da ne može, nezgodno je, znate. A vi, pita mene Crnjanski. Ja mogu. I nas dvojica radimo fiskulturu, a pored nas prolaze Veljko Petrović, Desanka Maksimović, sve sami akademici. Crnjanski je uvek bio oficir i sportist i na taj način je isprobavao ljude. Niko mi nije verovao kada sam to napisao.

Shavitili smo poruku ove priče. Nismo pitali za zdravlje, godine, penziju... Ali jesmo za "Bijelo dugme". I da li mu smeta što su ga se sada, kada "Bijelo dugme" pravi mini jugoslovesnku turneju, svi setili?

Ne smeta mi. Čoveku je drago da ga se sete kad bilo.

Šetamo pogledom po sobici gde Duško radi i spava kada dođe kod brata Luke. Uočavamo i Goranovu fotografiju i Bebekovu sa omota ploče "Glavni junak" i plakat sa Duškovim likom i naslovom "Tajna veza"... Svega se seća kao da je jutros bilo.

U televiziju Sarajevo su ga zaposlili po kazni. Da se ne šepuri kao slobodni umetnik. Molio je direktora da mu to ne čini jer ne poznaje televizijski posao.

Do tada sam imao iskustva samo sa filmskim scenarijima, napisao sam ih za tri filma. Bio i u Puli. Pokojna Milja, onakva lepota, igrala je u jednom od tih filmova "Život je masovna pojava". Pravila mi je imidž, da sam slavan.

Direktor mu je odredio rad sa muzičarima i posavetovao ga da se pravi da sve zna. Ispostavilo se da Duško sve te momke, muzičare, poznaje. Sa njima je sedeo u kafani. Postao je muzički urednik jedine emisije sarajevske televizije koja je išla u JRT. Zvala se "Na ti", trajala pola sata i išla jednom mesečno. Muzičarima je bilo veoma važno da se u njoj pojave, a Duško nije dozvoljavao da pevaju gluposti. Tako je počeo da im piše tekstove.

Slušaju uveče Radio Luksemburg, a onda dođu da im ja napišem tekst na tu muziku. Ne znam ja pisati tekstove na muziku. Samo sam "Glavo luda" i "Život je maskenbal" napisao tako. Neću da radim ono što ne znam. Rasteram njima tu potrebu da im ja dopisujem ono što su oni ukrali od Radio Luksemburga. Jedino je Jadranka Stojaković na tekst odmah pisala muziku. Zove uveče na telefon i kaže: Znaš šta, sutra moram da imam pesmu. Sačekaj, osećam da neko dolazi. Dobro, javi mi se kasnije.

Kad se Jadranka malo potom javila, Duško joj je diktirao: "Osećam da neko dolazi, pred moja vrata će stati, osećam da vesti donosi i da mi želi nešto dati. Noć je i ja sam sama i treba da se bojim, šta li će biti kad korak stane baš pred vratima mojim." Jadranka je sutra pevala tu pesmu.


ČLAN PA JOŠ I LEP

Goran Bregović je u Duškovu kancelariju ušao kukajući što su mu muzičari sa kojima je do tada radio i sa kojima se posvađao oteli pesmu i naslov albuma. Duško ga je ubeđivao da "Jutro" i ovako nije dobar naslov, te da nema za čim da žali.

Koje su ti pesme ostale, pitam ga. On kaže, evo ova je najbolja: kad bih bio bijelo dugme, mala bi se zakopčala u me. Joj, ja profesor gramatike. Zakopčava se dugmetom, a ne u dugme. Nema to veze, to niko neće primetiti, kaže Goran. Nakon dvadeset godina, kada su pravili neku njihovu retrospekciju, pozvali su i mene. Goran mi kaže: Jesam ti rekao da niko neće primetiti osim tebe. Da sam rekao nemoj tu, daj drugu pesmu, ne bi bilo tog naslova "Bijelo dugme". Drage su mi te uspomene. Kada su oni imali pravo, bilo mi je drago kao i da sam ja imao pravo.

Da li mu je Bregović tada izgledao kao neko ko će daleko dogurati?

On je imao, kako se to sad kaže, rejting. Znao je otići u Firencu, Padovu i odatle doneti novu muziku koju je on stvorio oslanjajući se na italijansku. Bio je ambiciozan. Član partije. On ne voli da ja to pričam. Dobio nagradu "Sedam sekretara SKOJ-a". Bio je vrlo u strukturi. Imao je i jedan izuzetan kvalitet. On je bio lep dečak. I siguran u ono što radi.

Pisao je Duško tekstove osim za Jadranku Stojaković i za Vajtu, "Zlatna ribica" je njegova, Nikolu Borotu, Zdravka Čolića, Nedu Ukraden, Arsena i Gabi, ali su najviše buke i traga ostavile baš one kojima je Bregović napisao note.

Zove on jedan dan i kaže kako izdavačko preduzeće "Veselin Masleša" slavi dvadeset pet godina postojanja i kako on treba da uradi pesmu za proslavu, a ništa ne zna o izdavačkim preduzećima. Dosetim se ja šta je u knjizi najvažnije. Nije pisac, sadržaj tu i tamo, ako nas dodirne. Glavni junak je najvažniji u knjizi i svetu je svega dosta osim glavnih junaka. Tako ja njemu napišem "Glavnog junaka". To je njegovo delo jer me je on navukao da ga napišem. Tad sam video kako on radi. Kaže: E, to mi napiši na onu muziku "kad su vrata škrip, škrip, škripnula, u srce me dir, dir, dirnula"... Sve vreme sam ja govorio da je muzika rastavljanje reči na slogove.

Još mu je u glavi slika kako Željko Bebek pravo sa Romanije ulazi u kafanu da bi od Duška uzeo još jednu pesmu za album koji su na Borikama "Dugmići" spremali.

Ide Željko, a svi u kafani viču fuj, kakav je. On je strašno bio mršav, a tek nogice... Međutim, nije oblačio pantalone da ih sakrije, nego navuče one tirolske dokolenice da se baš vidi da su tanke. Šta ima da ih se stidi, njegove su, na njima je prešao svet. Odem u redakciju i napišem: "Šta bi dao da si na mom mjestu, da te mrze, a da ti se dive." Jer, to je njegov slučaj. Kad su snimali u Londonu, tamošnji producent ih je pitao ko to njima piše pesme. Oni kažu: čika Duško. Taj čovek da je ovde imao bi pola Londona, kaže on njima.

Da li je i on bio u situaciji da ga mrze, a da mu se dive?

Kako da ne. Imao sam ja divnih neprijatelja. Oni su terali svoje, a ja se nisam obazirao. Muzičari su mislili da je mene postavio komitet da ih nadzirem, a pisci da sam postao urednik zbog žena i love. Bio sam jako izložen jer sam pisao knjige, a družio se sa muzičarima. Književni kritičari, kojih sada nema, jedva su čekali da mi nađu manu. Oni su živeli u potaji. Preživaju slamu koja je ostala iza nas umetnika i, naravno, da nas mrze.

Najgore mu je bilo kad mu preprave stihove. A dešavalo se.

Pesmu "Pristao sam biću sve što hoće" sam ja napisao za Maju Sabljić. Ona je polagala ispit za glumicu i, propala. Bilo joj je namešteno da padne jer su nju u stvari snimali za neki film, a da to ona nije znala. Bolji će biti film, kažu, mi ćemo je dogodine primiti. Vidim, poigrali se sa detetom i napišem: "Pristao sam da budem igračka, da prodajem dušu vragu svome, da ostane samo crna tačka posle ove igre kad me slome." Mislio sam da to treba da bude balada, elegantna. Kad ovi zagalamiše na narod: "Pristao sam biću sve što hoće." Kažem: zašto ste to prepravili. "Željko ne pristaje da bude igračka", kažu. Uvek su se vadili na to da je već sve snimljeno i da tu više ništa ne može da se uradi i ubeđivali me da će biti hit. Šta možeš, oni su finalisti, glavni. Ja sam sporedan. Zato i nema nas u evidenciji slavnih ljudi. Mi pišemo reči.


U TAHIRU JE TAJNA

Jedan muzički urednik je sakupio 133 Duškove pesme na koje je napisana muzika. Mnogi poštovaoci Duškove reči će reći: sve su mu one lepe, ali nijedna nije kao "Tajna veza". Kada je i kako pesnik otkrio tu tajnu vezu, pitamo.

To je u stvari jedna tužna priča. Zove me čovek iz Zagreba i kaže da je napravio film, polaže ispit, ali da mu je profesor rekao da u njemu mora biti muzike. Zvao je on prvo Gorana, a ovaj mu obećao da će mu napisati muziku ako mu ja napišem tekst. Pitam ja tog čoveka o čemu je film. O Tahiru, ne znaš ti njega. Pa kako ću napisati: Oj Tahire, Tahire. Kaže li Tahir nešto. Evo, kaže čovek iz Zagreba, ispričaću ti jednu scenu. Tahir skine sat sa ruke, stavi na jednu dasku i pere ruke. Ja ga pitam: Tahire, kako si. On kaže: Jebeno. Što? Pa, kaže Tahir, neko ubije čoveka il ženu, ode jal deset jal petnes godina na robiju, ja ostao dvadeset. Šta si radio? Bio čuvar zatvora. Taj iz Zagreba još kaže: to je tajna veza između njega i života. Odmah napišem: "Ima neka tajna veza, za sve ljude zakon krut, sidro koje lađu čuva da ne bude buri plen, tone skupa sa tom lađom jer je on deo njen." Jer, taj čuvar je pristao na takav život. Dobro je, dobro je, kaže čovek, izdiktiraj to Goranu, on će Jadranki, a ona će to pevati.

Desilo se da se Jadranka Stojaković tek bila vratila sa turneje po Rusiji i da se tamo zaljubila u nekog Aljošu. Ali kako je tada sve što je između nas i Rusa bilo tajno, ona oseti, objašnjava Duško, da je tajna i njena i Aljošina veza.

I otpeva to, tužno, jednostavno. Goran je žurio na neki koncert pa nije imao vremena da zakomplikuje. Kad se vratio, čuo je kako pesma zvuči i uzme je. On je uvek tako nalazio nekog ko će mu isprobati pesmu. Majstor je veliki.

Duško svoje pesme ne peva u sebi kada ih stvara.

Imaju one svoju muziku, ali niko nikada nije pogodio tu moju muziku. Nikada nije probao sam da komponuje muziku na svoje stihove. Nikada nije pevao.

Uvek sam zabušavao, čak i u vojničkom stroju. Ne pevam jer meni pesma, a posebno tuđa, ugrožava život. Ona ima svoj ritam koji remeti moj ritam.


OPLEMENIO ROK

Ineteresujemo se da li su ga Goran ili Raka Marić zvali na koncerte "Bijelog dugmeta".

Ranije su me zvali kad nešto prave, sad još nisu. Moguće je da će me zvati, ali ja ne znam da li da idem. Daleko mi to, i ta muzika, i ta gužva i taj Beograd. Sve mi je to emotivno daleko. Ja ne živim sa time. "Bijelo dugme" je meni produžilo život umetnički. Kad neko hoće da kaže o meni neku lepu reč, onda kaže: on je pisao za "Bijelo dugme". A zaboravi da kaže da sam ja napisao osamdeset pet knjiga. Subkultura vlada i ja sam njen deo. S tim što Peca Popović kaže da sam ja oplemenio rok muziku. Nema gore stvari nego biti zaboravljeni pesnik. Ja sam pišući za Vajtu, Zdravka, "Bijelo dugme" postigao da me narod ne zaboravi. Moje pesme su mene nadišle. One rade ze mene. Mogu da žive bez mene.

Duško Trifunović živi u Novom Sadu od 1992. godine. Krenuo je poslom u Zrenjanin, i još nije ni stigao do grada na Begeju, a u sarajevski stan su provalili neznanci. Spavao je, a da o tome nikom nije govorio, u vozu koji je uveče iz Novog Sada kretao put mora. Sve dok mu jednog dana gradonačelnik nije dao ključeve od garsonjere. Sam je napravio sećiju od dasaka koje mu je poklonio radnik na stovarištu jer ga je prepoznao sa televizije. Ostale "sitnice" donele su žene njegovih prijatelja.

Zoran Kolundžija, urednik "Prometeja", kaže: Ja sam ratni profiter. Dobio sam gotovog pisca. A znaš šta si ti. Pisac bez pokrića. Ti kažeš da imaš petnaest knjiga, a ja sam sve pregledao, fali šest.
 
Tih šest je ostalo u sarajevskom stanu, na polici u njegovoj sobi, u sedam žutih fascikli. Nije ih bilo kad je Duškova žena, sa njegovim punomoćjem, ponovo uspela da uđe u stan.

Znao sam tih šest knjiga napamet. Sve sam ih ponovo napisao i Zoran mi štampa petnaest knjiga. I dalje pišem. Nema pauza u pisanju.

Ne voli da priča o detinjstvu i siromaštvu. Otac Vaso je umro još 1945. godine, od tuberkuloze. Majka Petra ostala sama sa njim i mlađim bratom Lukom. Pominje pesmu koju je napisao još kao dečak učiteljici. "Ona je došla u našu školu da zbuni moje malo znanje i pitala me kako se zovem i kakvo nam je imovno stanje. Mi nismo imali imovno stanje pa sam rekao da je srednje, onako, zbog nje iz poštovanja a jasno od prve do poslednje."

Na život u Novom Sadu se ne žali. Kaže da ima divnu decu. Sin Aleksandar Severin studira slikarstvo u Ljubljani i piše. Napisao je dva romana. Ćerka Ana živi u Gorici. Od nje ima i unuku Gaju.

Iako sam mogla da pretpostavim da sam bar stota koja će ga isto pitati, nisam odolela: kako pamti Radovana Karadžića?

Svi me pitaju dve stvari: da li znam gde je Radovan Karadžić i da li mi Goran Bregović šalje pare — kaže Duško Trifunović bez ljutnje. — Radovan je bio u grupi pesnika koje sam ja zvao sudbonosni dečaci. Oni su mene poštovali, a ja njih vodao po važnim mestima da recituju svoje pesme. Svi su dobri pesnici. Radovan je imao jednu osobinu koju mi nismo imali. On je bio doktor, a mi smo eventualno dogurali do nekog profesora. On leči ljude, a mi ne radimo ništa. Bila je anegdota da Radovan može da ti dadne penziju, invalidsku, pošto je on bio psihijatar. Jedan sarajevski pisac je izvalio parolu: svi ćemo mi, jednog dana, kod našega Radovana. Čuda znam ali stvarno ne znam gde je Radovan. Voleo bih da se izvuče iz toga.


Milica Stamatović | Ilustrovana politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Januar 03, 2011, 01:00:43 pm »

*

INTERVJU DUŠKA TRIFUNOVIĆA

Naš gost je "najpjevaniji"pjesnik sa područja bivše Jugoslavije, čovjek čije su pjesme pjevali najbolji pjevači i svirači, čije pjesme su ostale i dalje kao primjer kako se može pisati za popularnu rock muziku, da se nešto kaže, a da to opet ne bude dosadno i da se ne iznevjeri ni poezija, a ne ošteti ni muzika

RFE Duško, zdravo.

TRIFUNOVIĆ Zdravo. Slabo te čujem, ali drago mi je da te čujem uopšte.

RFE Našli smo te u Novom Sadu nakon upravo završenog posla — pregledavanja radova novih pjesnika, da ih tako nazovemo. Je li tako?

TRIFUNOVIĆ Jeste. Pero Zubac i ja smo u žiriju, pa to pregledamo.

RFE Pišu li ljudi pjesme danas?

TRIFUNOVIĆ Pišu. Dobre su. Govore o ličnostima, ljudima, pejzažu, govore o nečemu što nije opterećujuće, nije svakodnevna politika iz novina.

RFE Da li je vrijeme za pisanje pjesama?

TRIFUNOVIĆ Ja mislim da jeste. To su intervali, nekad ima talentovanih, nekad nema.

RFE Pjesnici su uvijek bili nosioci novih ideja, protestovali su. Ima li protestnih pjesama danas?
 
TRIFUNOVIĆ Ima, ali ja ih ne uzimam za ozbiljno, zato što nemaš protiv čega da protestuješ. Jer nisi moćan. Pjesnici su konačno shvatili da ne mogu popraviti svijet. Bar moja generacija. Trudili su se, trudili, pa ništa. Isto kao i drugi umjetnici, pa nisu mogli ništa da poprave. Sad su se povukli i opisuju svoje tužne ili vesele živote, zavisi kakav im je karakter.

RFE U govoru pred Nobelovom akademijom u Štokholmu 1996. godine, Vislava Šimborska, poljska pjesnikinja, rekla je: "Današnji pjesnik je skeptičan i podozriv čak, a možda prije svega prema samome sebi. Nerado javno priznaje da je pjesnik i kao da se toga pomalo stidi".

TRIFUNOVIĆ To je fino rečeno, a naročito na tako svetom mjestu prilikom dodjele nagrade. Onda mora da se kaže nešto što je univerzalno. Vidiš, ja to nisam znao, ali sam u svim ovim kontaktima komunicirao sa univerzalnim pjesnicima. Tačno znam sve one borbene pjesme koje su neki pisali, i čim je borba završena, pjesma više ne znači ništa. To je prilično tužno u životu.

RFE Stvar je počela sa emisijom "Na ti", nekih godina, kada si okupio ekipu mladih ljudi, muzičara, koji su ti vjerovali i koji su prvi počeli da kombinuju tvoje riječi sa muzikom. Sjećaš li se toga vremena? Sa ove distance, da li je to bio jedini način, da li je nešto propušteno?

TRIFUNOVIĆ Pa, propušteno je vrijeme koje je prošlo, ali dok je bilo kreativno, dok smo radili, bilo je kvalitetno. To je bio talas, to je bio jedan pokret. Saznalo se za novu muziku i nove mogućnosti, a onda se tražio način kako da se to stavi na televiziju, pa da se to još dalje čuje. Jer tad je i televizija kod nas bila mlada, kao što je i pojava popa i rocka bila nova. Onda smo mi u uslovima, sam se sjećaš, nekih drugih tema i sadržaja probali da sebe stavimo u te teme i sadržaje. Ja sam sticajem okolnosti bio urednik, pa sam sjedeći na televiziji tražio saradnike, a onda su dolazili momci koji znaju svirati i pjevati. I jedino što sam ja uradio to je da sam ih zamolio da pjevaju na našem jeziku, jer će tako stvarati. Muzičari su prilično pokvareni ljudi u tom pogledu. Oni smatraju da je sve njihovo, da je u vazduhu, da je poezija u pticama i muzika u isto vrijeme i da oni to imaju pravo da preuzimaju. E onda sa ih ja zamolio da pišu na našem jeziku. To je bilo strašno za njih, jer su svi oni već znali poneku pjesmu na stranom jeziku, Quattro mile baci, pa Donna, Donna i tako dalje. E da ne bi bili samo interpretatori, ja sam ih usmjerio da budu autori. I mi smo procvjetali, sedamdesete godine su cvjetale od naše pjesme, iz našeg kraja, zbog toga što smo se pravilno usmjerili da stvorimo nove pjesme, jer to je vrlo značajno, stvoriti novo.
 
Jednom svijetu je jedan pjesnik jedne vrste sasvim dosta. I toga sam se držao. To je velika obaveza. Moraš da misliš svaki put da li je to već rečeno bolje nego što si ti smislio. Ali ta obaveza koju pjesnik sam sebi postavlja, to je njegov zadatak. Lako je živjeti od interpretacije. Čuješ nešto, talentovan si i ti okreneš na svoju i gotovo, odmah si nešto uradio. Ali ti si u tom slučaju samo posrednik između dva umjetnika, a nisi stvaralac.

RFE Da li bi volio da si kompozitor? Da li bi tada tvoje pjesme zvučale drugačije kada bi im ti dao muziku?

TRIFUNOVIĆ Ja sam prilično mutav što se muzike tiče, ja sam sve to tako slušao izvana. Muzika me je opterećivala i obavezivala. Muzika ti daje neki tuđi ritam i ako uzmeš tuđu muziku za svoju zastavu, onda si gotov, jer će te to držati na odstojanju od vlastitog poimanja stvaralaštva. Tako da, pošto nisam talentovan, nisam imao pravo da pravim muziku. A ovi koji su to znali, oni su to dobro uradili. Ja ne znam da li ti tamo čuješ, ali još uvijek se pjevaju naše pjesme koje smo onda pravili. I ja sam srećan čovjek što sam se našao u situaciji da učestvujem sa tvojom generacijom i sa mlađima, sasvim sretno se osjećam zato što mi nije ni toliko pripadalo, nisam ni toliko prava imao na takve stvari, jer sam ja uglavnom pisao samo riječi i to vrlo rijetko na muziku. Nekoliko pjesama koje su i sad žive, napisao sam na muziku, jer su se momci potrudili da mi približe tu ideju i onda sam ja to uradio. A sve ostalo je bilo izvan mojih mogućnosti. Da nisam bio na televiziji, uopšte ne bih bio učesnik u tolikim pjesmama. Kaže mi Bogica Mijatović, jedan fini čovjek, muzičar, da je on pronašao u svojoj arhivi 150 mojih pjesama i kaže: "Imaš ih više od Boba Dilana". Ali to su samo riječi, jer muzika je dolazila od drugih ljudi. Dolazila je od Ranka Bobana, od Gorana Bregovića, Bate Kovača, od Narcisa Vučine, pokojnog Slobodana Samardžića, Žarka Šipke, oni su pravili muziku. Gabor Lenđel i sad hara po Evropi pišući čak i opere, a zajedno smo uganjali neke riječi, pa da on od toga napravi muziku.

Ja znam porijeklo svake te pjesme. Ja sam se trudio da dječacima napišem neke lijepe riječi koje oni nisu u stanju da napišu. Recimo, Gabor Lenđel i ja sjedimo u vozu, idemo prema Trebinju, i oni pjevaju nešto kao laj, laj, laj. "Nemojte", kažem, "djeco, laj nije lijepa riječ u našem jeziku, haj’mo naći neku drugu". I tu negdje u tim tunelima preko Popovog Polja ja napišem čuvenu rečenicu koja mi je mnogo važna, a to je: "Svi mi drugi svoju tamu nude, a iz tebe blista vječni sjaj, zato si u svemu za me naj, naj, naj". I to se njima u početku nije sviđalo, onda su Indexi za to čuli, pa uzeli.

RFE Imam jedno iznenađenje za tebe — "Kakav otac, takav sin".

TRIFUNOVIĆ Čuo sam nekoliko taktova, pa mi se otvori čitava priča kako smo mi to sve radili, s namjerom da popravimo svijet, da podučimo.
 
RFE "Nedeljni zabavnik", saradnja sa Timothy Byfordom.

TRIFUNOVIĆ Kad je Byfford došao u Sarajevo, mi smo ustvari napisali istoriju svijeta. Od "Vatre i vode", eto do "Genetike", da u nama ima nešto iz prošle ere. E da, i ti si onda učestvovao u svemu tome, jer si kao kompozitor prihvatio da komponuješ neke pjesme, pa si među njima uzeo i "Genetiku'. Ako je snimak ostao živ, ako su uspjeli to da sačuvaju, a ko zna šta se sve desilo, onda je tamo i slika tvojih roditelja, tvoje sestre i to se meni sviđa — što smo uspjeli da konzerviramo neke stvari. Kako će to gledati neko u budućnosti, ne znam, ali uglavnom znam da smo bili vrlo radosni dok smo pravili te pjesme, jer su one imale poruku, imale smisao. Bio je dobar tekst, pa je muzika bila dobra, pa je to bila umjetnost. A sve ovo drugo je društveni život u kom smo mi učestvovali.

RFE Ti živiš u Novom Sadu.

TRIFUNOVIĆ Da, u Novom Sadu. Imam jednu sobicu, imam nešto prijatelja, sjedim, pišem. Ove godine sam objavio pet knjiga, dva romana sam objavio, svašta radim.

RFE Jednom si rekao nekom novinaru, kad te pitao da li si izbjeglica: "Ne, ja sam izmaglica, nisam izbjegao nijedno zlo koje me je snašlo". Misliš li i dalje da je to tako?

TRIFUNOVIĆ Jeste. Nastojao sam da ne napravim tragediju od toga, iako sam sve ostavio što se materijala tiče, stvari i tako dalje. Rukopisi su mi ostali, sve, ali mislim da to više ne postoji. Bila su teška vremena, ljudi su živjeli svoj život u tim uslovima u kojima sam ja pisao. To nisu bili njihovi uslovi. Kad čovjek zapadne u takvo stanje u kakvo sam ja zapao, meni je najgore što mi se to desilo pod stare dane. Lako ti je biti izmaglica dok si mlad, pa onda ideš, nosiš svoju kobajagi tragediju i uživaš, ali problem je kada ti se to desi u šezdesetoj godini, kad si skroz propao, i biološki i fiziološki, kako se sve te teške riječi izgovaraju, a onda dođeš na nulu. Ja sam dvije i po godine hodao po Novom Sadu s torbom, nisam imao gdje da je ostavim. Znači, skroz bez adrese. To je sad prošlo.

Svaka moja pjesma ima svoju biografiju.

RFE A ova "Šta bih dao da si na mom mjestu"?
 
TRIFUNOVIĆ Tu je drugi stih mnogo važan: "Da te mrze, a da ti se dive". Jednom smo sjedili u Park kafani i ja vidim Željka Bebeka kako ide. Željko je sjajan umjetnik, uradio je to što je uradio, ali je štos u tome što je on bio mršav, pa neke tanke nogice, a glava mu ogromna, zato što mu je frizura u to doba bila natapirana. I ja znam da ga ne vole, govore — ma šta se on pravi važan. Ali kad je on ušao u kafanu, odjednom je bilo neko ozarenje i ja shvatim — njega mrze, ali mu se dive. Otišao sam kući i to napisao, jer je on rekao da mi je Goran poručio da mu treba neki tekst. Oni su bili na Borikama, gore na Romaniji su pravili onu svoju čuvenu ploču. Ja sam mu to odmah donio - "Šta bih dao da si nam mom mjestu, da te mrze, a da ti se dive". Dalji stihovi su: "Ovo je mojih pet minuta, a pred vama stoji život cijeli". To su neki teoretičari, kao Peca Popović, uzimali da je to himna, da je to svečana pjesma rocka, da je to najviše što se moglo kazati. A i Goran mi je, kad se vratio iz Londona, kad je to snimio, rekao: "Englezi pitaju, otkud ovo?", kad su preveli tu pjesmu. "Otkud vam taj čovjek?" Goran kaže: "To je naš čika Duško". "On da je ovdje, bio bi genije". E sad to je prošlo. To je bilo 1975. godine. Sve je to daleko u mom životu, ja ništa od toga nisam materijalno imao, niti sam imao ono što ste imali vi muzičari, a imali ste to da ste mladi, lijepi, muzikalni, a moda bila da vi budete takvi. Ako ništa drugo, onda ste bar hvatali djevojke lakše nego neki koji su bili mutavi i nisu znali da pjevaju i sviraju.

To je sticaj okolnosti, ja sam se u tome zatekao, nisam ja imao pratioce, nisam imao hroničare, ljude koji to sve prate i znaju da je vrijednost tog mog posla vrlo značajna, ali da se to ne bi trebalo više uzimati za ozbiljno, jer je to daleko bilo. Ja vidim kako ovi momci sada loše pišu, ali nije moje da ih grdim, neka rade svoj posao, pa će i oni jednog dana ostariti, pa će ih se uzimati za ozbiljno.

RFE Bila je jedna pjesma koja se zvala "Da mi nije ove moje tuge".

TRIFUNOVIĆ To je ovako malo ženskasta pjesma, malo ženska. Jer tako žene misle: "Da mi nije ove moje tuge, živjela bih kao što drugi žive, pjevala bih i voljela druge, imala bih sjajne perspektive, da mi nije ove moje tuge". To se svidjelo Zdravku, pa je on to uzeo i otišao da pjeva. Ja sam sve svoje pjesme napisao prije "ove moje tuge". Sve sam ja to napisao sedamdesetih godina. A onih 30 knjiga koje sam napisao, to sam pisao od 1955. godine, otkako pišem. I tamo ima takvih stihova da se ljudi čude kako sam preživio sa toliko španunga, sa toliko duhovnog opterećenja koje kroz pjesme i sada zrači, koje se prostire svud po svijetu, i po poeziji i po knjigama i po muzici. Ali moje pjesme nisu realistične na taj način, to nije opis mojih događaja. To je opis mojih zapažanja.

I još nešto, sticaj okolnosti je bio takav da sam bio na mjestu gdje treba to da radim, bili su oko mene ljudi koji su znali nastaviti moju misao i to je meni bilo korisno, ako je to uopšte korisno što sam radio.

RFE Još jedan dobar naslov kaže: "Pristao sam, biću sve što hoće".

TRIFUNOVIĆ To je nešto drugo. To sam pravio za jedan film. Sjećaš li se Maje?

RFE Sjećam, Maje Sabljić.
 
TRIFUNOVIĆ Da. Ona je polagala ispit, pa propala. Učila je za glumicu. I ja otkrijem u tom filmu da su njoj podvalili, da je ona namjerno propala da bi film dobio na tenziji. I ja napišem pjesmu: "Pristao sam da budem igračka, da prodajem dušu vragu svome, da ostanem samo crna tačka poslije ove igre kad me slome". E sad, znaš, kad napišeš tekst, ti više ne upravljaš ničim. To sam dao, režiser je to dao Goranu Bregoviću i Goran napravi pjesmu "Pristao sam, biću sve što hoće", s takvim naslovom, i tako promjeni prvi stih. Ja mu kažem: "Šta si to uradio?" On kaže: "Željko nije htio da kaže — pristao sam da budem igračka, već je pristao na — biću sve što hoće". Ja kažem: "Pa bar ja znam jezik". Ali dobro. Tako da je ta pjesma otišla malo krnjava. Ali i tamo ima sjajnih stihova, misli prelijepih: "Zablude sam prestao da brojim, nemam kome da se vratim kući. Dokle pjevam, dotle i postojim, prijatelji bivši i budući, pamtite me po pjesmama mojim". Mislim da je to dobro.

RFE "Srce je čudna zvjerka stara…"

TRIFUNOVIĆ "…i ona stalno ima na umu kako da svoga gospodara zavede u mračnu šumu". To je trebalo Jadranki Stojaković za neku emisiju i zdravlju, o srcu. Ja sam to u zubima pisao. Televizija je čudo, ona ima tu potrebu da neke stvari…

RFE …kaže direktno, bez imaginacije.

TRIFUNOVIĆ Da, da ipak pokuša uvući umjetnike. Mislim da su ljudi oko mene bili srećni što su me imali, jer sam ja bio spreman na saradnju. I sad ima potrebe kod televizije i kod radija da ljudi napišu neku dobru špicu, neku dobru rečenicu i tako dalje. Ali ljudi to više neće. Jer to nije isplativo. To se malte ne nikako ne plaća, a sad ljudi samo gledaju šta se plaća. A mi smo živjeli u vrijeme kad je bilo žara i entuzijazma, bili smo u lijepoj zabludi da će biti bolje i onda smo radili i pisali i puno pametnih riječi stavili u opticaj. To je to vrijeme bilo.

RFE Pisao si pjesmu kao što je "Treba omesti manijake", koju su izvodili Indexi.

TRIFUNOVIĆ To je o šahu. "Treba omesti manijake i jasno reći da se čuje, da svaki narod ima prvake onakve kakve zaslužuje". Pa pametno je to, to i sad važi, zar ne?

RFE Pišeš li?

TRIFUNOVIĆ Pišem knjige. Znam šta nisam uradio. Sad u finalu života znam šta nisam napisao. Sad ne gledam šta sam napisao, nego šta nisam. A znam ga napamet, pa bih ga mogao zapisati za čas.

RFE Kako ti se zove zadnji roman?

TRIFUNOVIĆ Zove se "Davno i daleko". Ovaj najnoviji što je još u rukopisu se zove "Gola sječa", o mladom šumaru koji zalazi u šumu gdje je gola sječa i tamo zatiče ljude. A onaj treći, što je također u opticaju, zove se "Anđel do anđela". Uh, to je jedna dobra ideja.

RFE O čemu se radi?

TRIFUNOVIĆ Pa, tu dva čovjeka putuju svijetom i svaki od njih govori svoju priču, starost i mladost. Stari ljudi imaju problema sa svim, biološkim, fiziološkim, radnjama. Ali dostojanstveno se drže iznad toga ako su umjetnici, zato što umjetnost i služi za to da se koliko-toliko ublaži činjenica da je čovjek jedno smrtno i jedno smradno biće, ako to ne oplemeni umjetnošću ili nekim umijećem koje on zna.

RFE Znači produžava sebi život kroz umjetnost.

TRIFUNOVIĆ Da. Tu društvenu kategoriju produžava, jer će ga čitati, ako bog da, za pedesetak godina.
RFE Neće ga zaboraviti.

TRIFUNOVIĆ Da. Ali šta imaš od toga što se produžiš za pedeset godina, a tebe nema. Samo ti kćerke plaču. Pisao sam nešto o grobljima, pa sam se sjetio da groblja i grobovi služe samo za to da kćerke odu i da se isplaču nad očevim grobom, a da je niko ne pita — zašto plačeš, a njoj se nakupilo svašta. To su sad ciničke stvari i cinički razgovori, razmišljanja na jednu veliku, svetu temu kao što je ljudski život. Ali kako to udesiti pa da bude drugim ljudima važno?

RFE Ali, šta je tu je, kako kaže jedna tvoja pjesma.

TRIFUNOVIĆ "Mislio sam sve će stati kad se moja pjesma čuje, svi će sa mnom zapjevati, šta je tu je". Međutim, kad sam ja gledao kako se ponašaju svi ti nesretnici koje smo i ti i ja plemenitim načinom htjeli da dovedemo do života, kad su digli ruku jedni na druge, nije više važila gitara, važila je neka druga sprava.
 
Imam jednu groznu rečenicu koja glasi — pitaju me kako si, kažem — dobro sam, ali i to će, hvala bogu, proći. Sve je to načeto i pušteno da se razvija. Ako se dobro razvije, biće u redu, ako ne, ako je mnogo mirisalo, jednog dana će mnogo da smrdi. Ništa tako ne smrdi kao bivši mirisi. To je grozno.
 
RFE Kažeš: "Najbolje je biti voće".

TRIFUNOVIĆ Da, da. "Neka priča šta ko hoće, najbolje je biti voće. Dok si zelen, prođeš kao svi zeleni. A tek kad sazriješ…", kako ono ide? Ti to znaš. Vidim da si ti to pratio.

RFE "Čim je vrijeme da se cvate, već bacaju pogled na te. Dok si zelen, blago meni, prođeš kao svi zeleni. Kad zarudiš, kad se zrije, svi te žele, ko će prije. Ako niste skloni kvaru, čuvaju vas na ormaru. Čuvaju vas na vitrini i prirodnoj veličini. Ti mirišeš, širiš nadu, izbjegao si marmeladu. Dok si bio, naš si bio, zadatak si ispunio. Neka priča šta ko hoće, najbolje je biti voće".

TRIFUNOVIĆ Divno, pa nisam ja znao da ti tako u dalekom svijetu nosiš sve te misli i sve te knjige i znaš to napamet.

RFE Živimo u vremenu interneta, tako da je sve moguće.
 
TRIFUNOVIĆ Joj, ja ništa o tom ne znam. Imam velikog sina, pet godina ga nisam imao, bio je negdje, izgubio se, pa se pojavio. Bio je u Evropi, pa je došao kod mene, sjeo, napisao dva romana. Morao sam zbog toga da posudim kompjuter od nekih ljudi. On to sve zna, a ja ništa, ne znam ni uključiti. Ja sam još kod nekih starih Krležinih enciklopedija koje listam kad mi zatreba neki podatak iz prošlosti. Ali ne žalim se, da je meni napisati olovkom koliko još znam i koliko mogu. Ne pada mi na pamet potreba da sad čuda činim, da mi kompjuter piše. Imam neku malu portabl mašinu, poklonio mi je jedan Miša. Pa ja sjedim, kucam na njoj i kažem — bože moj, da mi je napisati koliko ona može da izdrži.

RFE U ovom broju Muzičke kutije naš gost je bio Duško Trifunović. Duško, hvala i želimo ti da i dalje pišeš.
 
TRIFUNOVIĆ Ja sada hodam s tim pjesmama ovdje po Vojvodini i imam divnog pjevača koji se zove Branko Pražić. On je bio svojevremeno Cvrčak i mrav. On uzme gitaru, ima kola, vozimo se, pričamo priče, pominjemo i tebe, pominjemo sve nas koji smo nekada značili nešto i da znaš da još uvijek narodu značimo. To je korisno. Hvala ti puno što si me proturio u svijet.


Brano Likić | Intervju za Radio Slobodna Evropa
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Januar 03, 2011, 01:01:16 pm »

*
POSLEDNJI INTERVJU VELIKOG DUŠKA TRIFUNOVIĆA
(1993 BOSANSKI BROD — 2006 NOVI SAD)



OTIŠAO SAM IZ NJIHOVOG RATA I MIRA

Duško Trifunović, pjesnik, boem, vječiti šarmer dana i dama, nekada četvrti čovjek sarajevske televizije, poznanik i saradnik Bregovića, Čolića, Kusturice, Jadranke Stojaković, Vajte, "Indexa"... autor neprolaznih hitova "Ima neka tajna veza", "Šta bi dao da si na mom mjestu?", "Srce je čudna zvjerka stara", "Rijeka suza i na njoj lađa", "Glavo luda", "Ti si mi bila u svemu naj, naj, naj"..., autor više od dvadeset knjiga poezije i proze, postavio mi je "uslov" da bi mi dao ovaj intervju: — Obraćaj mi se sa "ti", jer čim kažeš Vi, ja mislim izdat ćeš mi neko naređenje!





Da počnemo od toga gdje je sada tvoje Sarajevo i svi oni ljudi sa kojima si ga bojio i posebnim činio?

Trideset i pet godina sam živio u Sarajevu. Kad sam došao tamo da radim u željezničkoj radionici, gđe sam pravio vagone, Sarajevo je tada imalo 70.000 stanovnika. Uključio sam se u javni život, u život grada, poslije dvije i po godine upisao fakultet, pisao pjesme, postao pjesnik, organizovao kulturni život i bio prisutan u svemu, ali kad sam morao da pobjegnem iz Sarajeva, ono je imalo 570.000 stanovnika i u društvu sam pravio šalu od toga kako je pola miliona ljudi došlo zamnom u Sarajevo da vidi šta ja to radim. Oko mene su u početku bili moji drugovi s kojima sam šetao korzom a posle toga su bili pjesnici koje sam probao da nagovorim da ne liče jedan na drugoga, da po mogućnosti pišu svako svoju pjesmu, govorio sam im jednom svijetu jedan pjesnik jedne vrste sasvim dosta i ja sad znam da je to bila velika teza koju su neki poslušali pa su i postali originalni pjesnici a neki su se utopili u količinu jer uvijek postoji količina i kvalitet. Tu količinu treba njegovati, ona je korisna da bi kvalitet mogao doći do izražaja. To sam pjesnicima objasnio. Onda jednog dana dođe ta 68-a godina koja je bila borbena, revolucionarna, cijela zemlja se tresla, počelo je od Francuske, to nam je bio neki uzor. Beograd je digao revoluciju. Studenti i u Sarajevu, gđe su svi bili imitatori odmah su krenuli sa onim — Oćemo li i mi?, i napravili su takav miting na kome sam ja odgonetnuo neke stvari. Ja sam sa strane to gledao, mene nije sramota što sam uvijek bio po strani, ali sam gledao one koji su u žiži događaja, vidio kako se ulazi u tu žižu po mogućnosti da tu ostaneš normalan.


O RADOVANU KARADŽIĆU

Tamo si imao prve kontakte sa Rajkom Nogom i Radovanom Karadžićem...

E tamo su bila dvojica neobičnih ljudi u tim govorima, jedno dvadeset govora je bilo a samo jedan dan je trajala ta revolucija. Jedan od njih bio je Rajko Nogo. Rajko Nogo je izašao i rekao: — Sačuvajmo dostojanstvo intelektualca! Ja sam prvi put čuo takvu rečenicu, da intelektualac treba da ima dostojanstvo. Drugi govornik je bio Radovan Karadžić, ne znam šta je on govorio, ali tada je bila u modi Mlada Bosna. Mi smo svi znali pjesme mladobosanaca, biografije njihove, to je bio jako lijep talas koji je zapuhnuo Sarajevo, jer Sarajevo je ustvari bila Mlada Bosna. Mi smo živjeli sa time, poštovali te ljude i uživali u tome što su oni, ne ubili Ferdinanda, nego što su bili inicijatori za jedno veliko stvaralaštvo u cijelom svijetu. Ponosilo se time nas nekoliko koji smo znali šta mislimo a Radovan je ličio na Gaćinovića koji je bio vođa Mlade Bosne. Samo se toga sjećam da je on jedini držao pravi govor, govor koji se čuje ali ne pamtiš nego je govor a on liči na govornika revolucionara, jer su oni svi mislili da je to to, ti mladići koji su se umiješali u taj posao da bi napravili neki novi talas u životu. E posle toga su nas sve zaposlili. Država je jednostavno znala da je radnik taj koji u određeno vrijeme mora da dođe na posao i da ga drži u okovu, da bi on mogao da bude kontrolisan. Nije bilo važno šta radiš ali je bilo važno da dođeš na posao, kad ne dođeš pitaju te gđe si bio a niko te ne pita zašto slabo radiš. Neki su dobili i stanove iako je to bilo kontra onome što je trebalo. Taj talas zapošljavanja zakačio je i mene, zaposle me na televiziji da me odvoje od tih pjesnika, čiji sam ja bio nezvanični vođa. A samo sam im govorio neke lijepe riječi. Oni su mi donosili svoje pjesme, ja sam ih čitao i govorio šta je dobro a šta nije. I to sve za pet minuta, pa hajmo dalje ganjat cure. Tamo gđe su me zaposlili nađem muzičare. I odjednom vidim da je to novi medij i njih moram nečemu naučiti, da me ne nerviraju. To je užas od imitacija, ali ne imitacija zvukova koji su u prirodi, a ja mislim da je od toga nastala muzika, nego je to imitacija tuđe muzike.


FUDBAL I DRUŠTVO

Fudbal je, valjda, oduvek bio paradigma društva — što se potvrdilo i ovaj put. I to dvojako. Bojim se da su najbolji već potrošeni — siguran sam da smo shvatili da su najbolji kada smo ih već potrošili. Na Mihu se fudbalska javnost posle prvog kiksa digla kao Karađorđe na Turke — danas ga mnogi spominju, baš kao što su Slobu branitelja Srbijom poručili tek kada su ga delegirali u Hag. Za Ljubinka je struka olako zaključila da nije dovoljno zreo — da je onaj ko je zreo da bude šampion Evrope sa omladincima, zreo i da vodi A selekciju, shvatili su dockan, baš kao što su najgori mrzitelji Đinđića plakali na njegovoj sahrani. Đukić je u ono vreme morao biti žrtvovan, proglašen za trenersku prevaru i vedetu menadžera — a, onda su shvatili da nešto zna, baš kao što su oni koji su pljuvali crkvu i religiju, da bi posle Patrijarha Pavla, posthumno, nazivali svetim čovekom. Čujem, kažu, Stanković je premlad.

Meni je najviši Miljanić bio, Miljan Miljanić, naš fudbalski ideolog i meni drag čovjek jer je uspio da vlada toliko dugo tom jednom tako sramnom organizacijom kao što je fudbal gđe stalno ima nekih mućki.

Imaš li još uvijek snage da povremeno potrčiš za vjetrom?

Ne!, nastojim da izbjegnem sve atrakcije te vrste, tako ponekad sam sam sebi ružan kad neću da se bavim osvajanjem svijeta, otkrivanjem nemogućeg, dosezanja do onog što će samo doći. To nije dobro za društvo i za razgovor ali je uglavnom tako. Ja sam shvatio, više mi znači moje neću to da radim, nego potreba sad ću ja njima pokazati kako se to radi. Neću je jednostavnije. Uostalom ne postoji istorijsko da, ali postoji istorijsko ne.


O RATU

Ja sam znao putovati, znao sam geogafiju i istoriju, ali nisam znao šta da radim sa sobom. Vidio sam da sam propao, čisto zbog vanjskih faktora kao što je rat, kao što je nesreća pjesnika u ratu. Zadatak bi mu bio da opiše junake a on je ustvari izbačen. Jer nijedna strana od tih zaraćenih nije računala sa mnom a ja sam računao sa svima njima. Ja sam njih sve držao u mirno doba u jednoj prekrasnoj tenziji u kojoj su mogli da budu duhovna bića, a oni to nisu znali i onda su me potpuno otpisali. Kad sam se javio, kad sam uspio da dođem do nekog telefona na posao gdje sam radio, javila mi se jedna đevojka koja me znala. Pitam, kako je tamo. Ne pitaj! Ne pitam no imaš li ti kakvog šefa da se obratim njemu. Imam, ali mislim da tebe vode pod nestali. Ja sam u njihovom kompjuteru pod nestali! Ja koji sam bio četvrti čovjek na televiziji, po uspjehu, po količini programa, po kvalitetu programa, odjednom su me stavili na spisak nestalih. Zašto, razmišljao sam. Zato što im se nisam javio: Evo ja sada odlazim iz vašeg rata. Kako sam tada otišao iz njhovog rata, tako sam otišao i iz njhovog mira. Neki dan je neka budala rekla u novinama: Mi smo bogatiji od kada Duška nema! A ja odgovaram, jeste, bogatiji ste, jer sam vam ja ostavio sve što sam imao.

To je ipak bio njihov rat kao što je sada i njhov mir!

Ne znam to, nisam htio da se bavim time. Ja sam davno postavio sebi pravilo da je svaka priča o zlu propaganda zla, ono stalno čeka da ga pominjemo, kako god oćeš samo ga pominji, ono živi od toga. Pa tako neću o tome da razmišljam i pričam. Tako sam se fino oslobodio, ozdravio i otišao.


O NAGRADAMA

Da li ti uopšte nešto znače nagrade, da li si dostigao onu fazu umjetničke i ljudske zrelosti da sa podjednakom sigurnošću optrčavaš životne krugove bez obzira da li ti aplaudiiraju ili zvižde?

Da, dostigao sam to. A to je baš me briga pozicija, ta može da bude jako opasna jer čim te nije briga da li zvižde ili aplaudiraju ti si već jednom nogom u grobu. Ali, nisam ja još na toj strani nego mi je drago jer kad dobiješ nagradu imaš osjećaj da to nekome nešto znači. Mi pisci nemamo povratne informacije, mi uopšte ne znamo da li je to dobro što radimo ili ne. Neki književnik tu i tamo, ili neki poznanin naš napiše nešto o nama i to je sve. Recimo pjevači imaju povratnu informaciju, izađu pred publiku i kažu: gore ruke!, ajde svi. I onda sva rulja viče ono što viče a to je povratna informacija da oni znaju tu pjesmu. Mi uopšte ne znamo ko zna našu pjesmu. Kad dobiješ nagradu bar par dana se misli na to, tako da mi nije svejedno, ne mogu reći baš me briga. Možda me baš briga o nekim drugim stvarima koje su životnije od toga ali kad si pisac ti moraš da se brineš o sudbini svoga djela, niko neće, jer pisac više nije ukras državni, nacionalni.

Nekad se govorilo kako je pisac napisavši svoje djelo stavio cvijetak na oltar domovine. Tako su pisali kritičari. Nema više ni oltara, ni domovine, ni cvijetka. Niko ne piše zato ni na tu temu, niko ne živi s tobom dok ti pišeš. Najbolji pisci su, što glumci kažu u pozorištu: najbolji pisac je mrtav pisac!, zato što ne smeta na probama ako je napisao dramski tekst. Odnos prema piscu je nikakav. Počinje da vlada rečenica, jedna surova koja kaže, tvoje pisanje je tvoja privatna stvar. Javno to smiju da kažu. A oduvijek se govorilo da smo mi probuđena svijest naroda, da su pisci neko ko je uspio da uhvati djelić nečega što je bilo važno, nečeg što je bilo živo. Nekad se govorilo tako.

Mi živimo od otpadaka romantizma. Romantizam koji je ostavio traga, pjesnik je maltene bio s mačem, on je bio taj, riječ i mač. Ali nema toga više a mi polažemo tajnu nadu kako će nas jednom primijetiti. A neće, naročito ne nas koji kao ja nemamo zavičaja, koji nemamo Mjesne zajednice. Jako lijepa riječ, jer Mjesna zajednica inicira kao mi nemamo ništa na svijetu, kako nemate kad imate Duška Trifunovića. Tako je, sad ćemo mi da napravimo susrete Duška Trifunovića. Peče se riba, peku se janjci, vrti se tamo nešto, dođe tamo narod, neko nešto uhvati od muškarac i žena i kažu, mi smo to na Duškovoj priredbi. Jer pogledaj šta se desilo Branku Miljkoviću. Mi smo čitav život mislili da je Branko iz Niš i on je sam govorio da je iz Niš. Ja sam se s njim poznavao, napisao mu jedno pismo koje sam objavio kasnije u knjizi. Branko se ubio i piscima je deset, dvadeset godina najvažnije da li se ubio ili ga je neko ubio. Ko li je mogao biti, pa sve žive od tog svrbeža ko li je koga ubio a onda zaborave to, zanemare to i naprave u Gadžinom Hanu, jednom malom mjestu kad se pođe prema Suvoj planini od Niša, Brankove susrete. Sticajem okolnosti nema drugih kuća i sela pa to bude opština i oni se dosjete imamo mi Branka Miljkovića i to su sada Miljkovićevi susreti, to je najveća mani festacija. A tužni Branko se ubio zbog nedostatka drugarstva i prijateljstva a sad su oko njegovog imena i drugarstvo i prijateljstvo. A on je sretan čovjek jer je on od mene godinu dana mlađi, ja sam uspio da preživim te krize koje je on imao, ali nemam trafostanicu.

A to je baš me briga pozicija, ta može da bude jako opasna jer čim te nije briga da li zvižde ili aplaudiraju ti si već jednom nogom u grobu. Ali, nisam ja još na toj strani nego mi je drago jer kad dobiješ nagradu imaš osjećaj da to nekome nešto znači. Mi pisci nemamo povratne informacije, mi uopšte ne znamo da li je to dobro što radimo ili ne. Neki književnik tu i tamo, ili neki poznanin naš napiše nešto o nama i to je sve. Recimo pjevači imaju povratnu informaciju, izađu pred publiku i kažu: gore ruke!, ajde svi. I onda sva rulja viče ono što viče a to je povratna informacija da oni znaju tu pjesmu. Mi uopšte ne znamo ko zna našu pjesmu. Kad dobiješ nagradu bar par dana se misli na to, tako da mi nije svejedno, ne mogu reći baš me briga.

Nisi otišao u Bar po nagradu "Stara maslina". Znam da si je dobio ali te spriječilo tada loše zdravlje, kašnjenje vozova i autobusa, razne neprilike. Ranije si često boravio u Crnoj Gori, prelistaš li ponekad kroz sjećanje te stranice i to vrijeme?

Kako da ne! Crna Gora ima za mene ima dvostruko značenje. Jedno je geografsko, a drugo istorijsko. Ja sam sa dvadeset pet godina upisao fakultet i odjednom sam bio slobodan. Mogu da idem kud hoću, treba mi jedan krompir dnevno i mogu da živim. Onda odem u tu geografiju koja se zove Crna Gora, odem na more a da bi tamo došao moraš da prođeš kroz planine, ja volim geografiju, ja čitam, ja listam te Durmitore, ja to sve vidim izbliza i znam vrlo mnogo podataka o geografiji. A istorija je bilo ono što su nam oskudno davali, da je Crna Gora kao gnijezdo sokolova, sve se to svodilo na to ko će koga ubiti, ko je koga posjeka i tako dalje, ali ja sam znao da je to ustvari bilo oštrenje, izoštravanje jednog naroda koji se trudi da opstane. Jeste da su svjetske sile rešavale naše probleme, jes da je Berlinski kongres rekao Crnoj Gori ajde izađi na more, evo ti to uzmi, ali opet u to doba to je bilo naše, kad sam bio mlad to je bilo toliko moje da sam ja tamo išao sa velikom ljubavlju iz istorijskih i geografskih razloga. Znao sam da ne treba dirati Crnogorke na svom terenu, ja odem u Crnu Goru pa ih šarmiram, pa se onda povučem na neke bezazlenije terene, a one dođu zamnom. Pa sve to ima veze. Posebno što sam prvi put je li, ne drugi put, vidio more.

Prvi put sam more vidio u Rijeci kad su me odveli tamo u školu neku da me školuju da odem u Suvorevlju akademiju vojnu u Sovjetki Savez, sad bih ja bio ruski general, da nam nisu rekli jednoga dana idite kući, ne znamo zašto. A drugi put more, bilo je kad me Crveni krst poslao u Herceg Novi, tamo sam naučio da plivam, naučio da gledam žene normalno. Bio sam dječak i normalno sam gledao žene, mi smo se kupali zajedno u istoj vodi, to se ne dešava tako često u toj adolescenciji da se kupaš u istoj vodi sa ženama a da nisi kreten a da one nisu budale šta to rade od sebe.

Treći put sam vidio more kad sam bio izbjeglica i kad sam otišao u "Unireks" i zamolio direktora, smjesti me negđe, nemak kud. Opet me Crveni krst nakon pedeset godina smjestio u hotel "Metalurg" jer sam objavio knjige. Meni su Duško Govedarica, Janko Brajković, Novak Drašković i Rajko objavili mojih pet knjiga, onda su mi poslali dva kompleta tih knjiga u Sarajevo i sa Jankom sam razgovarao oće li biti kakvog honorara. A ima nešto ali je to sitno. 800 miliona. Onda su milioni bili mala riječ. Dobro, pošalji mi koliko imaš da đecu odvedem na sladoled. Tata objavio izbor pet knjiga. Ili da ti damo knjige, pita Janko. Može, a pošto je knjiga. 100 miliona, imaš znači osam primjeraka a ja ti dajem deset sa moje strane. Ta šala je tako uspjela da su svi prepričavali kako Janko plaća honorare što je meni bila čast da mi je objavio te knjige a ja ionako nisam nikad dobio honorar za knjigu. Ali glavna priča o tim knjigama je u ovom mom trećem viđenju mora. Bio sam ja na moru i posle ali to nije bilo važno, ovo je bilo, Crveni krst me šalje onda, Crveni krst me šalje sada nakon pedeset godina.

A to što se stare masline tiče, to je meni ogromno zadovoljstvo. Ja sam tu maslinu prije trinaest godina otkrio, tamo sam se slikao sa jednom zgodnom ženom, pored toga, nisam ja nikakav ženskaroš ali nekako sam se sa ženama slikovavao i trudio se da i njima bude fino u mom društvu i nisam nikad pretjerao u tome, nego tu i tamo je ostalo nekog traga. E, ja sam tako zapamtio tu maslinu zato što je ona meni posle poslala tu fotografiju. A maslina je čudo. Kad sam čuo da je stara 2000 godina, onda sam se sjetio šta se sve desilo za te dvije hiljade godina. Tu na putu kud se mora proć, ta maslina je između grada i mora, sjetim se da je pedesete godine poslije Isusa, Sveti Pavle pisao pismo Rimljanima. I dođem ja do zaključka da je te godine bila strašna bura na moru i da se nije moglo preko trajekta preć, pa da se išlo pješke iz Skadra. I tuda je prošao Sveti Pavle, nosio pismo Rimljanima da ih opameti. Rimljani su tek posle 250 godina poslije toga shvatili šta je on pisao i prihvatili hrišćanstvo, ali ja koji to znam više se držim masline, tog čuda, tog grma od te ogromnosti, od toliko stabala iz jednog korjena. Uspjela je da preživi jer je na rodnoj zemlji, jer je na pravom mjestu kud su prošle sve druge vojske, kuda je prošao i Fridrih Barbarosa i Ričard lavljeg srca, kud su prošli karavani raznih vrsta. Nakitim ja tu priču za sebe lično i znam da je tačna. I zato mi je kompliment nešto 2000 godina i toliko istorijskih podataka, sve do onih đečaka u crvenim košuljama koje su strijeljali pored te masline. I javljaju mi, dobili ste ngradu, cvjetaju ljudi od dragosti i Dragan Radulović mi kaže: Slušaj ti si taj! A ja tajno se nadam već godinama da će oni to meni dat. Jer kada se potroše ovi pisci koji su atraktivniji od mene i ja ću doći na red, samo treba da ostanem živ.

Taj dan kad je trebalo otići padne snijeg, vozovi ne idu, ne putujem avionom, ne idu autobusi. Javim Draganu da ne mogu doć, sa štapom sam, nikakav sam, ružan sam, ja tamo treba da dođem kao slavan, kao lijep, kao pametan, kao vitak, visok. Kaže on idi kod Pera Zupca, nek ti da kameru, slikaj se i kaži mu to. I mi naslikamo, ja njima održim govor, pozdravim ih i kažem šta znam o maslini, pošaljem tu traku po jednoj novinarki. Oni napravili taj zid gđe se može gledati i uz to književno veče. Ivan Ceković govorio, Mošo Odalović govorio, svi oni su govorili u slavu dobitnika nagrade stare masline. Dragan onda najavi: A sad će vam se obratiti dobitnik i pusti traku. Takvo je zadovoljstvo bilo da je Dragan odmah mi telefonirao i Mošo mi je telefonirao i kaže: Svaka ti čast i drugi put nemoj dolaziti nego nam pošalji traku. Ali mislim da sam im se lijepo zahvalio jer to je meni čast. Kad dobiješ neku nagradu onda vidiš da su te izdvojili iz mase, strašno mnogo ljudi ima ali samo oni koji dobiju nagradu oni su bar tih dana nešto. I tako poslali su mi i para, šalili smo se na taj račun ali uglavnom ja sam zadovoljan time pa ću otići u Bar i onda im ispričati šta još znam o maslini i o njima.


O GLOBALIZMU

A da li je pisanje, umjetnost, stvaralaštvo... uzaludnost ili je mali bijeg u oazu mira, ličnog mira, nenarušenog mira, od bilo koga i bilo čega?

Ima mnogo tog ličnog u svemu tome i to je možda i najljepša stvar u našem pisanju jer kao što slikari naslikaju svog oca i majku i bave se modernim pristupom slikarstvu, postave šarene krpe i svašta rade, ali oni uspiju slikavši svoje roditelje ostaviti traga, ličnog traga a ovamo prate svjetske trendove. Kod pisaca je slično, zato što oni opisuju duhovno stanje svijeta u kom se oni kreću, a zanemare to da treba opisati svoj život. Mislim da to opisivanje ličnog života je najvažnije u literaturi, toliko toga je napisano, toliko đaka je propalo iz toga što nisu znali šta je pisac htio da kaže, nisu znali da poređaju ko je živio kad u neko doba i to je sve bilo uzalud jer je literatura završena a ona počinje negđe sa nekim ratovima i carevima, to je bilo davno a onda se svela na opisivanje vlastitog, tužnog života. Taj vlastiti tužni život je najviše što mi imamo. E zbog toga nije besmislena literatura jer ćemo mi pišući to što pišemo, opisati usput, ako ništa drugo, svoj rukopis, viđeće se. Opasnost od našeg pisanja je u tom što možda nećemo imati kome da pišemo. Pošto pišemo na našem jeziku, naš jezik je društvena kategorija, politika se pomiješala u to, geopolitika, svjetske sile, ekonomija, svjetsko tržište, kako se zove ta zajednica? Sve to ide protiv nas sa namjerom da ubaci svoj jezik u naše živote. Ko će čitati Zonu Zamfirovu kad dođe vrijeme da se ljudi bave Nišom kao tržišnim centrom. Jes da je tamo "Kalčo", tako im se robna kuća zove, ali neće to biti ono zbog čega je pisano. Ni Zona ni Sofka a da ne govorimo o našim knjigama, o našim apstraktnim temama gđe bježimo od stvarnosti da bi smo ugodili koliko toliko urednicima naših knjiga da oni to objave, da ih ne povrijedimo nečim.

Literatura je prošla, naročito naša, uz samu činjenicu da već skoro sto godina nema definicije koji je tačno pravac. Ranije se tačno znalo barok je, romantizam je, realizam je, e kad je moderna. E vasis das moderna!, tu metnu tamo neku riječ moderna, ne kažu ni književnost, ne kažu moderna književnost i urade to da sad kad se kaže umjetnik misli se uglavnom na slikara, slikari su odmah umjetnici a pisci nikad. To je nesreća a to počinje od definicije od jezika, od potrebe naroda za jezikom našim u našoj knjizi. A sad je tome narodu onaj Rinflajš, rekao sam ti maloprije, narodu je to važnije šta će se pojaviti na tržištu i kako će se zvati. Meni je tužno kad gledam ovaj srpski narod, tužno kada vidim kako kažu ćirilica, ćirilica. A glavna cigara recimo, svi puše, zove im se "classic"! A ovamo te oće da strijeljaju ako ne pišeš ćirilicu. To je jadno. Šta je, prevagnula tržišna privreda nad duhovnim stanjem. Ja sam uvijek znao ono što se napiše na litinici, to se može čitati i na ćirilici. To je isto, samo ortografija drugačija, zavisi od mašine oće li biti na latinici ili na ćirilici. Ćirilica nije nikakva odrednica našeg nacionalnog stanja. Nije, to je samo sredstvo za davanje, objašnjenje, izražavanje nekih ideja. Sredstvo. E sad, kad sam ja udvarao se nekoj ruskinji u Lenjingradu i ono rastajemo se u telefonskoj govornici jer je zima, minus petnaest, ona se brine za mene, ja ću umrijeti jer nemam kapu, fina jedna lirska scena i to ona mene vodila da mi pokaže gđe se Jesenjin ubio, i sad to bude ovako, ona mi razriješi sve probleme, kaže: (ja ne znam ruski ali sam shvatio šta kaže): Kad mi budeš pisao, piši mi ruskim slovima!, ona je vidjela da ja znam ćirilicu. Sve srpske ideje i priče o ćirilici su mi pale u vodu. Ja poštujem ćirilicu, ona je kitnjasta to je fino, ima puno lijepih knjiga napisanih, ali nije to ta ćirilica koja ima ove svoje sadašnje tržišne potrebe. Tako, uskoro će to biti, ako ne budemo pisali našu latinicu, pisaćemo englesku. Ako ne budemo poštovali naš jezik, poštovaćemo engleski.


Razgovarala: Dobrana Miljanić | Objavljeno na sajtu: Vojvođanske novine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #18 poslato: Januar 03, 2011, 01:02:15 pm »

*

"DAR JE BIO DETE TVOJE VELIČINE"

U Sremskim Karlovcima sahranjen Duško Trifunović. Grumen zemlje u pesnikov grob bacili Goran Bregović, Zdravko Čolić, Željko Bebek

Sremski Karlovci — Životni put Duška Trifunovića, okončan je tamo gde je 1958. godine i zasjala njegova pesnička zvezda: u Sremskim Karlovcima. Iz tog mesta je te daleke godine, kada je Dušku dodeljena "Brankova nagrada" za prvu knjigu pesama "Zlatni kuršum", prvi put svetu objavljeno da je među nama još jedan veliki pesnik, u tom gradiću je Duško juče sahranjen.

Po sopstvenoj želji, veliki pesnik je pokopan na brdu Čerat, sa kojeg puca pogled na dunavske šume i mirnu Bačku, nedaleko od letnjikovca u kojem je poslednjih godina dosta vremena provodio; da posmatra Panonsko more, a da ga ribe ne grickaju, kako je, svedoče njegovi bližnji, neretko govorio. Duško je tako, na svom životnom putu od rodnog Sijekovca i Posavine, preko Sarajeva i Novog Sada, večni mir našao na jednoj fruškogorskoj padini, neposredno ispod Stražilova, na kojem počiva njegov pesnički i ljudski uzor Branko Radičević.

Sahrana Duška Trifunovića okupila je nezapamćeno mnogo ljudi u ovoj istorijskoj varošici. Od Duška su se rečima oprostili predsednik opštine Sremski Karlovci Milenko Filipović, pesnici Ljubivoje Ršumović i Pero Zubac i bivši novosadski gradonačelnik Milorad Mirčić. Grumen zemlje u pesnikov grob bacili su njegovi nekadašnji štićenici iz Sarajeva Goran Bregović, Zdravko Čolić i Željko Bebek. Nemu poštu Dušku odali su i Đorđe Balašević, Nele Karajlić, Oliver Mandić, Dobrica Erić i mnogi drugi, znani i neznani.

"Nije tvoja veličina bila u tvom daru, nego je dar bio dete tvoje veličine. Bićeš zvezda sjajna u kosmičkom jatu, kao što si bio i za života. Ostarismo, a ne pobedismo. Zbogom, mili, stari, druže i doviđenja", poručio je pesniku njegov sabrat Pero Zubac.

Pesnika koji je za života objavio 84 knjige (uglavnom poezije), ispostavilo se, nekako najviše znamo po stihovima na koje su komponovane pesme Bijelog dugmeta, Indeksa, Zdravka Čolića, Seida Memića Vajte i mnogih drugih muzičara. Čitave generacije mladih na prostorima nekadašnje Jugoslavije, odrastale su pevajući Duškove stihove:

"Ima neka tajna veza",
"Pristao sam biću sve što hoće",
"Šta bi dao da si na mom mestu",
"Glavo luda",
"Život je maskembal"...

Duško je mnoge lepe poruke svetu uputio i mnoge proročke stihove ispevao, ali je u jednom pogrešio: kada je govorio da se po njemu ništa neće zvati. Pesnička nagrada kluba "Instel", kako je na sahrani najavio Ljubivoje Rušumović, ubuduće će nositi upravo ime Duška Trifunovića. Svojevrsni pesnički testament, kojeg je Duško ostavio pre skoro 30 godina, izvesno je, biće ostvaren: pamtićemo ga po pesmama njegovim.


R. Kukobat | 31.01.2006. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #19 poslato: Januar 03, 2011, 01:03:36 pm »

*



 U SPOMEN PESNIKU
DUŠKU TRIFUNOVIĆU


Nedavno je u Novom Sadu, u 73. godini priminuo veliki srpski pjesnik Duško Trifunović.

Sa srpske pjesničke scene otišao je jedan od njenih najdarovitijih i najčudesnijih pjesnika. Sa sigurnošću se može istaći da je on bio najplodniji pjesnik koji se rodio u Bosni i Hercegovini, u posljednih 50 godina. On je dokazao da u srpskom pjesništvu ima toliko prostora ljepote i blagosti i toliko nedostignutih visova.

Njegove pjesme su čitaocima pomagale u stvarima duše, srca i ljubavi.

On je pisao divnu, veliku i romantičnu poeziju. Početkom rata, otišao je iz Sarajeva i iz Bosne, gdje je javno književno djelovao punih 50 godina. Sve svoje zbirke pjesama, osim poslednje, objavio je u Sarajevu. I taj grad i Bosna i Hercegovina, trebalo bi da ga vječno slave kao svog najrođenijeg, jer je bio njihov najveći poeta.

Duško Trifunović, desno, je rođen u selu Sjekovcu, kod Bosanskog Broda. Završio je bravarski zanat i srednju šumarsku školu, kada je i počeo da piše pjesme i da se bavi literaturom. Tih godina je napisao i nekoliko velikih zbirki pjesama, "Zlatni kuršum" (1958), "Babova rđava baština" (1960), "Jetke pripovjetke" (1962), "Tumač tiranije" (1966) i "Šok soba" (1972). To je bila lirika potpuno samoniklog, svojeglavog i čudesnog, bogomdanog pjesnika. Bioje pjesnik filozof, nepopravljivi individualac sa svojim mislima o svjetu u kojem je živio. Bio je pjesnik lirskog sentimenta, umnih rječi i dosjetki.

Pomenute zbirke pjesama uistinu mogu da prosvjete i prosvjetle svakog čitaoca, ukoliko im se iskreno i dušno prepuste. Tek kasnije je završio studije književnosti na filozofskom fakultetu u Sarajevu. Volio je da se zabavlja i šali, bio je vedar čovjek i dobar drugar.

Štitio se i sopstvenom i tuđom vedrinom u životu.

Okušao se i u drugim književnim radovima i vrstama. Napisao je dosta knjiga, najviše za djecu, zatim nekoliko romana i drama.

Napisao je stotine pjesama za muzičare i muzičke sastave. U to vrjeme postao je veoma popularan pjesnik kod slušalaca zabavne i rok muzike, jer su njegove pjesme izvodili najbolji muzički sastavi u ondašnjoj Jugoslaviji, "Indeksi", "Bjelo dugme", "Zdravko Čolić" i mnogi drugi popularni sastavi i pjevači. Autor je brojni hitova, kao što su: "Glavo luda", "Tajna veza", "Šta bi dao da si na mom mjestu", "Zlatna ribica". Njegove pjesme su bile veoma popularne i mobilisale su mlade ljude u ljubavi. Te su se pjesme daleko čule, a u njima je bilo i ozbiljne poezije.

U to doba bio je svuda pjevan i slavan pjesnik.

Ovaj divni i nezaboravni pjesnik doživjeo je pod svoju starost, da ga oni koje je proslavio, a to su muzičari, zaborave pred kraj života i da mu ne pomognu materijalno, kad mu je najteže bilo, u njegovim izbjegličkim, Novosadskim danima.

Raspad Jugoslavije i građanski rat su ga veoma potresli. Umro je kao ojađeni čovjek u Vojvođanskom izbjeglištvu. Ipak, pred samu smrt, njegovi vojvođanski prijatelji, Novosadska izdavačka kuća "Prometej" i Subotički "Radio-Herc", objavili su njegova izabrana djela u 15 knjiga.

Duško Trifunović, to divno pjesničko i ljudsko stvorenje, sahranjen je u našim svetim Karlovcima po svoj izričitoj želji, na jednoj blagoj padini Cerata, brda prema Sremskim Karlovcima. Komemoracija je obavljena u Matici Srpskoj u Novom Sadu, a ispratile su ga do poslednjeg prebivališta hiljade njegovih poštovalaca. Ovu svoju poslednju želju ostavio je testamentarno u svojoj poetskoj zbirci, "Veliko spremanje" (2005).

Nikada ga nećemo zaboraviti, jer se njegovi stihovi ne mogu zaboraviti.

 
Slobodan Rundo | Novine Toronto
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: