Branko Radičević (1824—1853)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Branko Radičević (1824—1853)  (Pročitano 23417 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« poslato: Januar 03, 2011, 03:09:23 pm »

**





BRANKO RADIČEVIĆ (Slavonski Brod, 16.03.1824 — Beč, 18.06.1853)


Razvitak novije umetničke poezije naše ima četiri glavne periode koje se obeležavaju i znatnim godinama i pojavom novih pesama. Prva perioda obuhvata umetničko pevanje u osamnaestom i prvu desetinu godina u devetnaestom veku, do pojave Jovana Došenovića i Luke Milovanova u 1809—1810. godini. Druga je perioda od toga doba do 1847. ili do Branka Radičevića i P. P. Njegoša kao narodnog pesnika. Treći odsek počinje s njima i traje, po mnogim odlikama i osobinama umetničkoga pevanja, sve do najnovijih dana, ma da se od godine 1880. počinje izdvajati i poseban pravac koji će, verovatno, pretegnuti i biti predstavnik svoga vremena na merilima poznijega istorika literarnog.

Za književnu poeziju prvoga perioda već je poznat sud koji nije nimalo laskav. Taj odsek ne pokazuje dela koja bi se mogla meriti sa delima iz nekih grana naučno-književnoga rada. I ako je osamnaesti vek imao tako učene ljude, Rajića i Dositija, ipak književna poezija koja njemu pripada bejaše nezavidne popularnosti. O pravoj se umetničkoj poeziji slabo što znalo i iz tuđih književnosti; za nju ne bejaše uopšte ni probuđen iole življi interes. Literarni istorik srpski nalazi uzroka toj pojavi u okolnosti što se književnost naša od starina kretala u ozbiljnom krugu; dalji je uzrok u vremenu kad se stade obnavljati književna radnja srpska: u osamnaestom veku glavni književni pravac bejaše filosofija. Zato ni sadržinom ni oblikom ondašnje književno pevanje ne može izvojevati pravo na naziv umetničke poezije. I ako prvo književno pevanje pada relativno dosta rano, ipak se kroza sav vek ono vrlo malo usavršava i razvija.
 
Ali godina 1809. stavlja granicu takom stanju književne poezije naše. Te se godine javlja sa zbirkom svojih pesama prvi liričar u novijoj književnosti srpskoj, Jovan Došenović, a iduće, 1810, godine spremio je svoje znatno delo njegov suvremenik Luka Milovanov Đorđević. Došenović i Luka udaraju prve osnove umetničkoj lirici našoj novijega vremena. Perioda koja nastaje s pojavom njihovom obeležava se osem pomenutoga još i početkom uticaja nemačke romantike i obuhvata mnoga i, s pravom, vrlo znatna imena. U njoj se dalje, nalazi poznanstvo s tuđom umetničkom poezijom, pravo pojimanje poezije kao književno-umetničkog izraza, raznovrsnost u obliku i bogastvo u predmetu, tehnika u stihu i pesmi. Uzastopce za pomenutom dvojicom dolaze druga dva imena — Lukijana Mušickoga, čiji počeci padaju u kraj prvoga odseka, i Sime Milutinovića. Mušicki je u književnoj poeziji našoj prvi poeta s autoritetom, a Milutinović je u umetničkoj poeziji prvi predstavnik života narodnog na zemljištu samostalnih napora za slobodu. Uz njih i za njima ide prilična četa pevača. I tamo gde oni, u glavnom, prestaju, tu, opet u glavnom, prihvataju, s književnim idejama svoga vremena, vodstvo Jovan St. Popović i Jovan Subotić, čiji se pesnički dar svodi u znatno skromnije granice, ali koji su, u doba kad je sredina bila zbilja zlatna, svojim književnim radom i obrazovanjem učinili srpskoj književnosti i njenom razvoju prekrasnih usluga, dok zastava ne pređe u ruke Brankove, koji književni razvitak sačeka u svemu stojeći na narodnom zemljištu i dade mu, za poeziju, naj jasnije određeni pravac. "Samo narodna poezija — lepo veli J. Bošković — i njezin odgajenik Branko Radičević stoje od početka na čisto srpskom zemljištu. Branko nije samo umetničku poeziju srpsku razvijao u duhu naših narodnih pesama, nego je i prvi pokazao, da ona može biti samostalna, bez tuđinske odeće i mitologijskih šljoka i nakita... "Pesme Branka Radičevića" učinile su prekret u umetničkoj poeziji našoj, naročito u lirskoj, kako sadržajem tako i oblikom svojim. Iz njegove poezije sinula je prvi put sva lepota i gipkost čistoga srpskog jezika, i milina onoga što je na narodnu napravu".

Na taj je način Branko preporodio umetničku pesmu srpsku i stvorio za nju novo doba. —
 
Tvorac te epohe, Branko Radičević, rodio se u Brodu, u Slavoniji, 15. marta 1824. godine od roditelja Todora i Ruže. Porodica majke Brankove doselila se u Vukovar iz Skoplja u drugoj polovini osamnaestoga veka a porodica oca njegova malo pre toga doba, po svoj prilici, iz Srbije, iz okruga kragujevačkoga, i nastanila se u Sremu. Rodivši se pred Sv. Aleksija (praznik 17. marta) Branko je na krštenju dobio to ime, koje je, docnije, zamenio u književnosti imenom po kome je obično i poznat. Školu je počeo učiti, kad mu je bilo šest godina, u Zemunu, jer mu se otac kao činovnik selio sa službom, gde je ostao bez majke. Svršivši srpsku učio je tri godine u nemačkoj školi, a po tom, sjeseni 1835, stupi u Gimnaziju karlovačku, u kojoj je izučio šest razreda, koliko je tada u njoj bilo. I ako se malo stvarnoga zna iz tadašnjega đačkog života Brankova, ipak je Branko u svemu Srpstvu najviše poznat kao gimnazijalac karlovački. Stražilovo, Belilo i druge lokalne posebnosti, pa i sami Karlovci — sve je to danas poznato, isključivo ili poglavito, kao predmeti koji su vezani za uspomenu Brankovu. U leto 1841. godine, po svršetku šestoga razreda, oprostio se Branko sa drugovima i rastao s Karlovcima, "mestom dragim". Taj je događaj izazvao u duši njegovoj pesmu, koju je tek posle dve i po godine — u januaru 1844. — stavio na hartiju, a to je njegov klasični "Đački Rastanak". Izučivši, s prekidima, više gimnaziske razrede — filosofiju — u Tamišvaru, gde mu je otac bio sa službom, Branko je otišao u Beč i upisao se da sluša pravne nauke, ali ih ne dovrši, i ako je bio učenje priveo kraju, već otpočne izučavanje medicinskih studija. Njihovo mu je učenje prekratila smrt. Sav život Brankov ima upravo dva dela: u Karlovcima i u Beču. U Karlovcima je bio život veseloga đačića — u Beču mladoga borca u četi Vuka Karadžića. Tada u Beču bejaše i mladi Đuro Daničić s kojim se Branko pobratimio. Srećan udes srpskoga naroda sastavio ih je kod Vuka da iz njegovih ruku prime zastave koje su pobedonosno proneli širom Srpstva: Daničić zastavu srpskoga jezika, Branko zastavu srpske pesme. "Sad znadem — pisala je mnogo docnije Vukova kći Mina o Branku — šta bješe uzrok, te onaj veseli mladić čamaše po vas dugi dan u pisarnici ozbiljnoga Vuka, i radi čega se radovaše Branko, kad bi o sutonu uhvatio slaboga starca ispod ruke da ga odvede do "vaser glasije". Tamo bješe svaki dan zbora i dogovora, te se na nj sabirahu Miklošiđ, Ranke, Karara, Petranović, Daničić, a prilikom i drugi naši čuveni ljudi".
 
Prekidajući školovanje i ostavljajući Beč nekoliko puta — a u revolucionim danima za punu godinu i više — Branko je živeo i u drugim mestima, ponajviše u Zemunu, pa je pohodio i Beograd, gde je, naročito u omladini, imao svojih dobrih prijatelja. Priličan je broj anegdota koje se iz tadašnjega života njegova znaju. Ali čim je bilo mogućnosti da se vrati svome bečkom društvu, Branko je odlazio u Beč, gde ga je, najzad, i smrt pokosila.

Obilato pomagan od kneza Mihaila Obrenovića, Branko je kušao da traži leka suhoj bolesti od koje se prilično otimao i ako je se nije strašio. Pa ipak njegovom mladom životu dođe i suviše rano svršetak. Poslednje dane i časove života njegova kazuje Mina Vukova: "Potajna groznica cijedila mu je život neprestance, i tada se vidjelo da mu nema lijeka. Hodaše, istina, i dolažaše Vuku na dogovor, ali svaki dan sve slabiji. Vuk mu savjetovaše da se preseli u bolnicu. Tamo će mu se o trošku kneževu spremiti zgodna soba, tamo će ga dvoriti dvije vješte nudilje; a tamo će imati svega što mu po naredbi prvijeh bečkih lekara bude valjalo za iscjeljenje. S tužnijem osmijehom pristane Branko i na to, te se preseli u bolnicu. Tu imađaše svake njege i ponude, a Vuk i Daničić obilaziše ga često. Mati moja pazila je Branka kao i rođena sina, pa nije prošlo dana da ga ne nadgleda. Radovaše se kad mu ko dođe, i bješe još jednako veseo. Ali i to ne potraja dugo... Jednoga dana... sjeđaše moja majka kao obično u Branka. Toga dana bješe neobično uzbuđen i nježno držaše obje njezine ruke u svojima. Tako su dugo sjedili i razgovarali. Kad majka pođe, te se navratima osvrnu da ga još jedan put pozdravi, ali Branko s bolnijem izrazom sklopio ruke nad glavom. Poplašena vikne nudilje, pritrči Branku, digne ga u naručje; ali sjen samrtnijeh krila bješe već pao na lice Brankovo. Još jedan put zahvalno pogleda, još se jedan put umorno osmjehne, pa onda se naže; a ono divno srce što je toliko osjećalo, toliko se nadalo, toliko htjelo, presta kucati". Tako je preminuo Branko 18. juna 1853. godine.
 
Na bečkom groblju sv. Marka počivao je posmrtni prah pesnikov sve do 1883. jula 10., kad je duhovnim učešćem svega naroda srpskoga prenesen i sahranjen na Stražilovu više Karlovaca.—

Intiman život, prirodu i karakter velikoga pesnika srpskog prikazali su pojedini suvremenici njegovi u naknadnim i nepotpunim, kad što protivnim, sećanjima, ali se Branko najlepše prikazuje svojim nedostižnim pesmama.
 
Prvi put je ime Brankovo izašlo na javnost u polovini 1847. godine, kad je pesnik pustio u svet poziv na prvu knjigu svojih pesama. Knjiga je bila u štampi gotova do pred kraj te godine i donela je pevanje Brankovo za poslednje četiri godine. Posle nekoliko dana iziđe u književnom organu, beogradskoj "Podunavci", prikaz od Đ. Daničića. "Meni se sve čini — počinje Daničić — da će se ova godina spominjati u srpskoj književnosti, istina ne kao lijep danak u godini, ali — ako da Bog — kao osvitak tome lijepome danku". O samoj pojavi pesama i njihovoj vrednosti produžuje: "Ja mislim da do danas još nije ni jedan učeni Srbin ovako pjevao kao ovaj Radičević, a on pjeva onako kako treba Srbin književnik da pjeva... Istina još ih je malo, vrlo malo, koji ovako misle i rade kao ovaj Radičević, ali "ne boj se malo stado, jer bi volja oca nebeskoga da ti da carstvo".
 
Ali se nije ostalo samo pri takoj hvali. Druga — protivna — strana ustade i na pesnika i na njegove pesme.
 
To Branka ipak ne omete.

Godine 1851. naštampa u Beču i drugu knjigu svojih pesama i posveti je svome dobrotvoru knezu Mihailu. Treću je knjigu, iz zaostalih rukopisa, izdao Brankov otac godine 1862.

Pedesetih godina ime Brankovo — nakon smrti njegove — poče osvajati u literaturi, a šesetih godina ono već bejaše simbol književnoga pevanja mlađega kolena. U šesetim godinama iziđe i prvo izdanje skupljenih pesama njegovih a za prvim dođoše mnoga dalja, tako da je pevanje Brankovo rastureno po narodu srpskom do sada u blizu stotinu hiljada primeraka.
 
Branko je po daru i po najlepšim pesmama svojim liričar. On se javio onda kad je Njegoš bio na vrhuncu svoje snage pesničke, izdavši iste godine "Gorski Vijenac". Ocenjujući ih zajedno, sudi o njima St. Novaković: "Njih dvojica pokazavši u svojim delima prvi između Srba odlične uzore umetne poezije u narodnom duhu, prekinuli su time kolebanje među klasicizmom i narodno-romantičnim pravcem, a poveli za sobom sav naraštaj, koji je iza njih stupao na polje umetne poezije... Pokraj tehničke samostalnosti, jednake s vladičinom, Branko ga nadvišuje umetničkom stranom svojih pesama, finoćom i lakoćom koja je u njegovim pesmama nenadmašna. Dokle Njegoš ozbiljnim i junačkim tonom crnogorskoga viteza u poeziji slika najozbiljnije strane narodnoga života, Branko se spustio u najmirisnije cveće poezije srca i sanjalačke mladosti; i dokle je Njegoš za čas postao i ostao ljubimac ne samo omladine nego i ozbiljnije strane narodne, Branko je zavladao srcima nežne strane, u kojoj su i njegovi zvuci živa potreba. Njegove se pesme, naročito lirske, uzdižu često do potpune lepote, a "Đački Rastanak" živa je slika srpskoga đaka i najodličnije delo Brankovo".
 
Pored "Đačkoga Rastanka" koji je stekao opravdani naziv pesme nad pesmama, ističe se — i ako drukčijim smerom — "Put", jedinstvena satira na ondašnje književne, uopšte prosvetne i društvene prilike naše. Za nj veli Sv. Vulović da je morao biti idejama Vukovim od ogromne pomoći kao što je i Daničićev "Rat za srpski jezik i pravopis" u stvari bio pomoćna vojska. "Bez ove pomoći Brankove Daničić ne bi imao onoga uspeha koji je imao, jer se na Branka osu gotovo sva vatra protivnička, te Daničić mogaše lakše prodreti".
 
Osećanje — bez koga nema pesme — ne iznosi Branko, kao većina pesnika, uvek neposredno: za svoje osećaje on traži mahom sliku koja će biti tumač onoga što je u duši pesnikovoj. Rekli bismo da je i u tome Branko bio u prvom redu učenik srpske narodne pesme, kao što je narodnim stihom — desetosložnim — veliki broj pesama i ispevao, upotrebljavajući uz to ponajčešće i stih osmosložni ...

U času tužnog raspoloženja, kad se pesniku činilo da je došao rani kraj njegovu životu zemaljskom, sećajući se svojih pesama nedopevanih, rastajao se bolno od njih:

Tedo dugu da sa neba svučem,
 Dugom šarnom da sve vas obučem,
 Da nakitim sjajnijem zvezdama,
 Da obasjam sunčanim lučama.
 Duga bila pa se izgubila,
 Zvezde sjale pa su i presjale,
 A sunašce ono ogrejalo
 I ono je sa neba mi palo,
 Sve nestade što vam dati spravlja — —

 
Ta tugovanka, takva ispovest srca pesnikova, kazuje najlepše čega ima u onim pesmama koje nije morao tako ožaliti. Takav nakit bio je i ostao slava gusala Brankovih — čast srpske književne poezije!


Tekst preuzet iz knjige: "Znameniti Srbi XIX veka", Andra Gavrilović, Drugo dopunjeno izdanje, Naučna KMD, Beograd, 2008.
Slika: Steva Todorović, Branko Radičević (po Mininom kazivanju)

Pevani pesnici — Branko Radičević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #1 poslato: Januar 03, 2011, 03:09:39 pm »

*

ZBIRKE PESAMA BRANKA RADIČEVIĆA


1847. Pesme I,
1851. Pesme II,
1862. Pesme III (posthumno).


* * *

TUGA I OPOMENA
Branko Radičević

tvrd povez, 295 strana, 21cm, cirilica
izdanje: Politika, NK
Beograd, 2005.


Branko Radičević, žedan života, opijen prirodom i njenim dražima, pevao je slobodno i iskreno o svemu onome što je osećao i doživljavao; nije se stideo svojih osećanja zdravog i bujnog mladića. A trenutak je primao bezazleno; otvorena oka i srca, nemirno i nestrpljivo. Njegove pesme govore o ljubavnim čeznjama mladića i devojke, o mladalačkim nestašlucima i obestima, o srpstvu i jugoslovenstvu, o vatrenoj ljubavi prema svom narodu, o jutarnjoj rumeni i večernjoj tami... Gerila
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #2 poslato: Januar 03, 2011, 04:42:50 pm »

*

BRANKO RADIČEVIĆ


Branko Radičević je bio redak talenat koji je, sredinom devetnaestog veka, srpsku poeziju oplodio čistim narodnim jezikom. Napisao je svega pedeset četiri i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku.

Kult Branka Radičevića je jedinstven i srpskoj poeziji i šire. Krajem sedamnaestog veka, Radičevići si, u velikoj seobi, došli i Srem, i Boljevce. Brankov čukundeda Jefta poreklom je iz okruga kragujevačkog. U Boljevcima žive i Brankovi pradeda đorđe i deda Stevan koji, krstareći Sremom, ponajviše se zadržava u Kupinovu i Klenku, a zatim u Zemunu i Vršcu, odakle se doselio u Brod na Savi.

Brankov otac Teodor oženio se Ružom Mihajlović, kćerkom bogatog vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića, maja 1822. godine. Branko je rođen u Slavonskom Brodi uoči svetog Aleksija po kojem, na krštenju sutradan, dobija ime. Kasnije, u Beču, pred izlazak prve knjige pesama, on će sa grčkog jezika prevesti svoje ime na srpski ‡ Branko. Branko je imao i brata Stevana i sestru Amaliju, koji su umrli u dvadesetoj, odnosno, drugoj godini života. U Zemunu Branko uči osnovni srpski u školi (1830—1832) i nemački (1832—1835).

Sremske Karlovce, zajedno sa godinu dana mlađim bratom, Branko dolazi oktobra 1835. godine u čuvenu karlovačku gimnaziji. U Sremskim Karlovcima boravi do 1841. godine. Najbolji je đak, ima kaligrafski rukopis, pravi najbolji herbarijum od biljaka sa Stražilova, nikad nije batinan u školi. Svoju prvu pesmu, u obliku školskog sastava, piše na nemačkom jeziki u Gimnaziji. Znao je nemački, latinski, grčki, češki i slovački.

U Temišvaru, gde mu je danas sahranjen brat Stevan, boravi od 1841. do 1843. godine. U Beču, poslušavši oca, upisije prava 1843. godine, koja mu se "baš mrzovoljnim čine". Kasnije, bolestan od tuberkiloze, dobivši stipendiju kneza Mihaila, tri godine pred smrt, upisije medicinu misleći da će sam sebe izlečiti.

Godine 1848. Branko, osluškujući dolazak revolucije, iz Beča, preko Zagreba stiže u Brod i Vukovar, a potom u Srem, gde posećuje Karlovce, Rumu i Mitrovicu.

Brankove "Pesme" (1847) izazivaju različita mišljenja, često i prave bure. Slično se događa i sa drugom knjigom (1851). Treću (1862) objavljuje njegov otac posle pesnikove smrti.

Godine 1883. Brankove kosti su prenesene iz Beča na Stražilovo. Dve godine potom podignut je piramidalni spomenik na Stražilovu, koji je konstruisao beogradski arhitekta, rodom iz Banata, Svetozar Ivačković. Potrebne radove izveo je kamenorezac Petar Kitizi. Dva donja stepenika sačinjena su od topčiderskog kamena, a treći od kamenih kocaka Fruške gore, Dinare, Kleka, Lovćena, Plješevice, Vršačkog brega, Velebita i Avale.

Branko je lirski ugaoni kamen u građevini srpske poezije koja se deli na oni pre njega i posle. I njegovoj lirici na genijalno jednostavan način predočene su izmene sila erosa i tanatosa.

Pesnikovo zdravo i zbogom jesu poetički amblem ove jedinstvene lirike koja je uticala i utiče na pesnike sve do današnjih vremena. U njegovim pesmama pronalazimo oko dve stotine reči koje ne zatičemo u Vukovom Rječniku, što govori i o tvoračkoj snazi pesničkog dara. Neskriveno je otkrivao svoja osećanja i nadahnito pevao o životu i smrti, mladosti i prolaznosti. Dionizijski aspekt njegove poezije čini ga pesnikom rasne emocije. A u dubini svake njegove pesme kipti čista mizika srpskog jezika ovenčana različitim pesničkim formama i postipcima.
SKUD Branko Radičević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #3 poslato: Mart 06, 2011, 09:46:31 pm »

*
SRPSKA KNJIŽEVNOST 19 VIJEKA — XV


BRANKO RADIČEVIĆ, PJESNIK SRPSKOG ROMANTIZMA

Branko Radičević je prvi autentični pjesnik srpskog 19. vijeka, epohe tzv. romantizma. On je bio čovjek gotovo plemićkog obrazovanja, svjetonazora i životnog uređenja, ali i otvorenog duha i velike ljubavi prema svom narodu. U svom djelu preživljavao je mnoge tadašnje književne uticaje, ali i gradio svoj stil i jezik, nov i neponovljiv. Zbog novine svoje pojave u književnosti u njegovo vrijeme su ga ljudi različito doživljavali, od oduševljenog Đure Daničića koji je rekao da tako 'do danas još nije nijedan učeni Srbin pjevao', do Svetozara Miletića koji ga je optužio da je 'na sve srpsko hulu bacio'

piše: Anja Jeftić

U godinama formiranja srpskog književnog jezika na narodnim osnovama, u prvoj polovini 19. vijeka, javlja se u poeziji ličnost Branka Radičevića, pjesnika koga mnogi nazivaju rodonačelnikom srpskog romantizma i začetnikom lirske poezije u našoj književnosti. Sudeći po ovakvim epitetima, moglo bi se doći do zaključka da poetske tradicije, osim narodne, prije Branka nije ni bilo. Naprotiv, pjesnička tradicija srpske književnosti seže do srednjeg vijeka, doduše tada bez prihvaćene podjele na lirsku i epsku i bez formalnog oblikovanja u stih, a pjesništvo ugarskih Srba u 18. vijeku je dobilo i svoje formalno uobličenje. Ali jezik i forma srednjovjekovne poezije su bili prevashodno liturgijskog karaktera, dok su u 18. vijeku lirske forme mahom preuzimane iz tuđih književnosti i zato izgledale vještačke, a jezik je često bio nesređen i konfuzan. Takvo je nasljeđe tzv. klasicizma — gdje su književni uzori preuzimani od antičkih autora, a inspiracija crpljena iz grčke i rimske mitologije — koje je primio i srpski 19. vijek. Ovaj vijek je postao obilježen borbom Vuka Stefanovića Karadžića za srpski jezik i pravopis na narodnim osnovama, a sa jačanjem uticaja narodnog jezika, povećavao se i uticaj narodne književnosti na pojedine pisce i pjesnike. Tako su se sukobile dvije literarne tradicije. S druge strane, tadašnja zapadnoevropska književnost i aktuelna stilska formacija romantizma našla je svoju publiku i podražavatelje i među Srbima. Sve ove uticaje je u svom djelu preživljavao i pjesnik Branko Radičević, i gradio svoj stil i jezik, sličan uzorima koje je podražavao, ali isto tako nov i neponovljiv. Zbog novine svoje pojave u književnosti u njegovo vrijeme su ga ljudi različito doživljavali, od oduševljenog Đure Daničića koji je rekao da tako do danas još nije nijedan učeni Srbin pjevao, do Svetozara Miletića koji ga je optužio da je na sve srpsko hulu bacio.

ŽIVOT BRANKOV

Branko Radičević rođen je u Slavonskom Brodu 1824. godine i bio je nazvan Aleksije. Otac njegov, Teodor, bio je carinski činovnik u austrijskoj službi, izuzetnog obrazovanja, koji je imao veliku b i blioteku, mnogo čitao i prevodio sa njemačkog. Branko se školovo u Zemunu, Sremskim Karlovcima i Temišvaru i naposlijetku je otišao u Beč da studira pravo i medicinu, ne završivši ni jedno ni drugo. U Beču se upoznao sa Vukom i njegovim književnim kružokom, oduševio se njihovim odnosom prema narodnom nasljeđu i potrudio se da ga i sam usvoji. Iako ga mnogi tretiraju kao velikog Vukovog prijatelja, nije poznato da je Vuk imao previše naglašena prijateljska osjećanja prema Branku. Mladi pjesnik je zdušno prihvatio njegovu reformu, a bio je i zaljubljen u jedinu Vukovu kćerku Vilheminu. U tom periodu svog života, od 1843. do 1847.godine, Radičević intezivno piše i obj a vljuje prvu zbirku Pesama , koja je njegovo najautentičnije ostvarenje. Poslije toga odlazi na nekoliko godina u Srbiju, potom u Vojvodinu. Dolazi do promjena u njegovom stvaralaštvu i do jačeg oduševljavanja narodnim stvaralaštvom i narodnim životom uopšte. On je bio čovjek gotovo plemićkog obrazovanja, svjetonazora i životnog uređenja, ali i otvorenog duha i velike ljubavi prema svom narodu. Talas naglašenog rodoljublja tog vremena nije ni njega zaobišao, kao u umjetničkoj inspiraciji, tako i u ostalim stvarima. Evo šta o tome piše jedan esejista: Pošto je svoje međunarodno ime Aleksije promenio u Branko, on bi sad i po odelu da bude "narodni čovek", i ne narodni čovek iz svog kraja, već s turskog Balkana. Dotle gospodčić s kravatom i belih košulja, on u revoluciji 1848. obuva opanke i puši na čibuk, tobož prezirući frak, cilindar, fotelje i salone — one iste salone i fotelje bez kojih ne bi ni njega bilo. Druga zbirka njegovih pjesama zato je prepuna narodno-rodoljubivih pjesama. Po povratku u Beč, nastavlja da studira medicinu i ne piše gotovo ništa, bivajući već pomalo nagrižen bolešću tuberkuloze, od koje će ubrzo da umre. Upokojio se u 29. godini, 1853. godine, u bijedi i sirotinji, kao jedva poznati pjesnik svog vremena. Njega je na groblje ispratilo samo nekoliko zbunjenih Srba studenata, potrpanih u fijakere koji su brzo išli kroz Beč po kišnom junskom danu, a na glas o njegovoj smrti novine su isto toliko slavile Njegovu svetlost Knjaza Mihaila što ga je sahranio o svom trošku, koliko su žalile za nestalim pesnikom.

RADIČEVIĆA POEZIJA

Mnogi su bili književni uticaji bitni za Brankov rad, kao što su bili i mnogi žanrovi u kojima je pisao. Srpska narodna poezija, građanska poezija, njemački i engleski romantizam, samo su neke od tračnica njegovog talenta, kao što su lirske, epske i satirične pjesme, poeme i lirske pripov i jetke forme u kojima se taj talenat pojavljivao. Epski opus Radičevića mnogo je manje poznat od lirskog i slabije je pjesničke inspiracije. Jezik njegovih pjesama je narodni, ali ne onaj jezik kojim on govori, nego kompiliran narodni jezik Srba iz različitih krajeva, od Hercegovine do Vojvodine, sa šarolikim dijalekatskim crtama.

Brankove lirske pjesme su pune vrcavog duha, lepršavosti — Njegoš je za njega rekao da je bio priličan proljećnjemu leptiru – potom opisa prirode, veselosti, nagovještaja čulne ljubavi, oduševljenja naizgled običnim stvarima, slavljenja života, ali i jake tuge i straha pred smrću. Zbog neobično izražene muzikalnosti svojih stihova, neke njegove pjesme su mnogo vremena poslije Branka zaista dobile svoj popularni muzički aranžman. Takva je pjesma Mini Karadžić u spomenicu : Pevam danju, pevam noću, /Pevam, sele, što god hoću: /I što hoću, to i mogu; /Samo jedno još ne mogu: /Da zapevam glasovito, /Glasovito, silovito, /Da te dignem sa zemljice, /Da te metnem međ zvezdice, /Kad si zvezda, sele moja, /Da si među zvezdicama, /Među svojim, sele moja, /Milim sestricama! Ili Kletva, koja je u najnovije vrijeme dobila svoju muzičku obradu: Zelena je trava, /Moma na njoj spava, /Vijar vetar pirnu, /U suknju joj sirnu, /Suknjica se širi /A nožica viri, /Ao nono bela,/ Voda te odnela /Pa – meni donela. U poemi Tuga i opomena i u pjesmi Kad mlidijah umreti Branko je pečalni pjesnik elegijskih stihova, gdje je tema smrt i, naročito u posljednjoj, žal za životom: O da te tako ja ne ljubljah žarko, Još bi gledo tvoje sunce žarko. Nju je pjesnik spjevao u već poodmakloj fazi bolesti, pred smrt – Glava klonu, lice potavnilo, /Bolovanje oko mi popilo, /Ruka lomna, telo izmoždeno. Koliko žali za životom, toliko žali i za svojim nedovršenim pjesmama, naziva ih jadnim siročadima i djecom koju otac "u traljama ostavlja".

ĐAČKI RASTANAK I BRANKOVO STRAŽILOVO

Najljepši period svog života Branko je proveo u Sremskim Karlovcima, kao gimnazijski đak. Svoju najpoznatiju poemu Đački rastanak posvetio je upravo ovim danima, kada je sa prijateljima bezbrižno uživao u prirodnim blagodatima fruškogorskih padina, naročito brda Stražilova. Poema ima 737 stihova, ispjevana je u lirskoj naraciji, a glavna tema je oproštaj od đačkog načina života i od Stražilova. No, dug je niz tematskih rukavaca kojim krivudaju Brankova misao i osjećanje: tu su i opisi đačkih druženja i nabrajanja drugova, kolo koje se upliće u tok poeme, ponekad nepovezana sjećanja, lascivni detalji, srpska prošlost koja se odjednom javlja sa junacima koji su se u njoj proslavili itd. Poznato je Brankovo kolo iz Đačkog rastanka — vilovito, plahovito, napleteno, navezeno, okićeno, začinjeno — u koje Branko saziva "braću sa sviju strana" da se u njemu okupe: Srbijance, Sremce, Bosance, Crnogorce, Hercegovce, Dalmatince, Banaćane itd. U proteklim vremenima komunističkog režima ovo Brankovo kolo je često izdvajano iz konteksta svog nastanka i bivalo okarakterisano kao početak komunističke ideologije "bratstva i jedinstva".

Posmrtni ostaci Branka Radičevića 1883. godine preneseni su iz Beča na Stražilovo. Kako je vremenom njegova popularnost porasla, Brankov dolazak na Stražilovo, gdje on i danas počiva, prerastao je u veliki srpski narodni događaj. Na grobu su mu isklesani stihovi iz njegovog Đačkog rastanka: Mlogo hteo, mlogo započeo, čas umrli njega je pomeo.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #4 poslato: Mart 06, 2011, 11:13:18 pm »

**

BRANKO RADIČEVIĆ


Kao što Lovćen ima Njegoša, tako Fruška Gora ima dva svoja pesnika romantičara, čije su poezije sasvim različite — Branka Radičevića i Đorđa Markovića Kodera. I kao što su njihove poetike zasnovane na drukčijim principima, bez obzira što pripadaju istoj književnoj eposi, tako ni njihove životne putanje nisu ni po čemu slične jedna drugoj. Pesnik "Tuge i opomene", te čudesne poeme koja nas dostojno uvodi u književnu Evropu XIX veka, umire sa nepunih trideset godina; Koder je, naprotiv, proživeo gotovo čitav devetnaesti vek. Bezmalo, tri Brankova života mogu da stanu u jedan Koderov. Brankovo pesničko delo je uzidano u same temelje srpske kulture i književnosti, dok pesnika metafizičko-mitološkog speva San Matere srpske tek treba otkrivati, proučavati i tumačiti; do naših dana ostao je Koder nepoznat i zagonetan. Usamljen u smrti, kao što je bio usamljen i u životu.
 
Branko Radičević, najsuptilniji liričar srpskog romantizma, rodio se u Slavonskom Brodu, 15. marta 1824. godine. U Zemunu je učio srpsku i nemačku osnovnu školu, gimnaziju u Sremskim Karlovcima (1835—1841) i Temišvaru (1841—1843). Filosofiju (VII i VIII razred gimnazije) završio je takođe u Temišvaru. Potom je, kako je napisao u Brankovoj biografiji njegov otac Todor Radičević, prava "nemecka u Beču tri godine učio, četvrtu godinu ne svrši, nego nastavi tu medicinu, i u trećoj godini medicine tu 18. junija 1853. godine od jektike umre".
 
U samom središtu Brankovog pesničkog sistema jeste izrazito lirsko poimanje sveta. Pesnička melodija je nosilac celokupne egzistencije, u njoj se sublimiše suština trajanja, ali i suština prolaznosti. Melodija je u samoj biti pesničkog bića, ona je, u stvari, sama sobom to biće. Brankova lirika poseduje izuzetno melodijsko i zvukovno bogatstvo, čitav jedan složen "melodijski sistem", koji sve objedinjuje u osobenu lirsku viziju sveta i života. Melodija je samo biće pesme.
 
U analitičnoj studiji o Radičevićevom pesništvu Miodrag Popović kaže da je Brankov stih "Nje više nema — to je bio zvuk", iz poeme "Tuga i opomena" "naš najdublji prodor u romantično. On zadire u ono što je suštinsko u romantizmu". Niko kao Branko kod nas nije pevao ni pre ni posle njega. Satkana sva od sugestivnih i opojnih zvukova, od čistih glasova i boja, od vedrih i prosvetljenih tonova i zvučnih uzleta, Brankova poezija unosi u srpsko pesništvo jednu sasvim novu pesničku osećajnost i duševnost. Ima u njegovoj poeziji nekog višeg klasicističkog sklada, naročito u pesmama za koje se mislilo, zato što su ostale nedovršene, da su bez veće umetničke vrednosti. Međutim, svako vreme donosi i sasvim nove poglede na pojedine pesnike iz prošlosti, svako doba ima svoj odnos prema književnoj tradiciji i svoje viđenje te tradicije. Takav je slučaj i sa pesništvom Branka Radičevića. Vrhunac lirskog stvaralaštva, pored poznatih pesama "Kad mlidija' umreti", "Đački rastanak", nekoliko soneta, Branko je postigao baš u poemi "Tuga i opomena", bez obzira što je ostala nedovršena. U najboljim pesničkim uzletima, Brankova lirika, koja je samo na prvi pogled laka, lepršava i jednostavna, prelazi u prostore metafizike. Tragajući za bićem pesme, Radičević traga za korenima i suštinom same ljudske egzistencije.
 
Branko je bio opčinjen i zadivljen lepotom srpskih narodnih pesama. U svojim najboljim lirskim pesmama, iz ranog perioda, u kojima i jeste njegova pesnička veličina, Radičević "narodne pesme ne imituje, nego ih osluškuje, njega ne privlači njihova forma,
već njihova esencija" kaže Kašanin u svom čuvenom eseju "Između orla i vuka". Brankove lirske mesme u svojoj strukturi imaju razvijenu priču, iskazanu lirskim sredstvima. S druge sgrane, nječove epske pesme, sa herojskim sadržajem, u najboljim trenucima imaju lirske uzlete.
 
Radičević je pesnik prirode. On svuda vidi prirodu i njene raskošne boje. Ima nečega panteističkog u toj njegovoj viziji prirode i Fruške Gore, u toj raskoši i obilju. U Brankovoj lirici sve je telesno, plotsko, sve vri, raste, kliče. Sve je zvuk. On svet poima čulima.
 
Jedno je Brankova poezija do 1848, a sasvim nešto drugo posle. Promene su ogromne i takoreći suštinske. Zatamnela je odjednom zlatna i vedra Brankova lirska melodija. Da bi odgovorio zahtevima svoga doba, uključio se u jezičke rasprave i doprineo pobedi Vukovih ideja, Branko počinje da piše epske pesme, sanja da stvori nacionalni herojski ep, poput grčkih epova. Ta promena je, sa umetničkog stanovišta, Brankov pad. On je doista najslabiji baš u tim svojim epskim pesmama ("Hajdukov grob", "Gojko", "Stojan", "Uroš"). Tek u nekom odlomku, lirski uznesenom, sine iznenada Brankov zlatni talenat, kao da se vine iz kaveza. No, pored epskih i satiričnih ("Put"), Branko je pisao i lirske pesme, ali ne objavljujući ih. Napisao je takođe i veliki realistički intoniran, spev Bezimena, koji sadrži oko 5000 stihova.
 
Za života, Branko je objavio dve knjige pesama, 1847. i 1851, obe u Beču. Treću knjigu pesama objavio je njegov otac, u Temišvaru, 1862. godine, kada pesnik više nije bio živ.
 
Branko je izvršio veliki uticaj na mnoge pesnike kako svoga doba, tako i kasnije. Ljubomir Nenadović, Petar Preradović, Jovan Ilić, Bogoboj Atanacković, Zmaj, Stevan Vladislav Kaćanski, Jovan Grčić Milenko, da pomenemo samo najpoznatije — svaki je od ovih pesnika na svoj način, u jednom trenutku svog pesničkog razvoja, pretrpeo uticaj Brankove poezije. Od Radičevića, kao rodonačelnika, počinje, u stvari, jedna zlatonosna pesnička struja srpske poezije, koja ide sve do naših dana, a koja se najčešće označava kao stražilovska.


Slobodan Rakitić "Antologija poezije srpskog romantizma"
Beograd, 2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #5 poslato: Mart 06, 2011, 11:13:25 pm »

**
BRANKO RADIČEVIĆ


VEČITO ŽIVA POEZIJA


Uz Vuka Karadžića nerazdvojno se vezuju još dva velika imena u srpskoj književnosti i kulturi XIX veka. To su Đura Dainičić i Branko Radičević. Ova dva znamenita saveznika Vuka Karadžića doista su bili od presudnog značaja za pobedonosni ishod njegove kulturne revolucije. Oni 1847, svaki na svome području delovanja, zadaju najteže udarce Karadžićevim protivnicima i, upravo se može reći, probijaju njihov front. Ali Đura Daničić i Branko Radičević, iako tesno spojeni okvirom iste borbe, dejstvuju na bitno različitim njenim sektorima, i sa rezultatima koji nisu za obojicu odmah podjednako jasni.
 
Daničić je, u oblasti jezika i pravopisa, naučno i stručno odbranio Karadžićeva, s početka više ili manje samoučka, ali pouzdanom logikom i nevarljivim narodskim nagonom pravilno postavljena gledišta. On je uveo naučne argumente u jednu kulturno-revolucionarnu borbu koja je dotle imala svoj glavni oslonac samo u dubokom, nepokolebljivom uverenju njenoga vođe da je vodi ispravnim putem i pravilnim ciljevima. Daničić, je, dakle, na području jezika i pravopisa uveo u borbu oružje nauke, ispred koga, tako reći, nije više moglo biti ozbilloga otpora.
 
Nije tako jednostavan slučaj Branka Radičevića. On je pesnik i dejstvuje na pesničkom polju. On u poeziji onoga vremena prvi i radikalno primenjuje narodni jezik, i time praktično daje prve žive obrasce umetničke književnosti na narodnom jeziku. Prema tome, on nesumnjivo izvanredno mnogo vredi Vuku Karadžiću baš u odlučnim trenucima za pobedu njegovih ideja o jeziku. U prvi mah, značaj Branka Radičevića i nije drukčije ni tumačen: u njegovoj poeziji se gledao samo jezik, i ona se procenjivala pozitivno ili negativno već i po tome kako se ko od ocenjivača odnosio prema jezičkome problemu.
 
Ali Branko Radičević, uz novi jezik, uvodi u poeziju i sasvim novu sadržinu, on vrši preokret u našoj umetničkoj pesmi ne samo u njenim spoljnim, vidnim kvalitetima, već je izmenjuje i u dubini, preobražava je iznutra. Ta izmena stanja u našoj poeziji upravo je radikalna. Branko Radičević, poetski se služeći narodnim jezikom, neizbežno primenjuje i ritam koji se ovim jezikom nameće, umetničkoj poeziji daje i nov stil i novu metriku, da bi u tim sasvim novim poetskim oblicima izrazio nova nadahnuća i kazao nove teme.
 
Prema tome, uloga Branka Radičevića u velikoj revolucionarno-kulturnoj borbi koju je vodio Karadžić dvostruko je važna. On je i neposredno bio tu vrlo koristan, jer je u prvoj i vrlo ubedljivoj primeni pokazao da se narodni jezik daje umetnički upotrebiti u poeziji, i time je mnogo doprineo pobedi u tom trenutku najvažnijeg problema: jezika i pravopisa. Ali je, u daljim posledicama koje je njegova poezija izazvala, dakle, više posredno, odmah ukazao i na nove poetske sadržaje, koji su prirodno elementarno izvirali iz ideja i principa koje je Karadžić svojom grandioznom borbom ostvarivao. Karadžićevi napori da narodni jezik uvede u literaturu, da joj pruži kao uzor motive iz narodnih umetničkih tvorevina, da joj otkriva narodni život u, svim njegovim oblicima, u krajnjoj liniji upućivali su pisce narodu i vezivali ih za narodnu stvarnost, i za životnu stvarnost uopšte. A Branko Radičević je prvi sprski pesnik koji se narodom i njegovim životom, stvarnošću i njenim živim lepotama iskreno, sadržajno, ljudski, toplo, intimno oduševljava i ta oduševljenja poetski, razumljivo i sugestivno, prenosi na druge. U tom smislu vukovac, Branko Radičević je začetnik nove, žive srpske poezije.
 
Ali pogrešno bi bilo mislita da je Vuk Karadžić stvorio Branka Radičevića i uslovio tu novu, živu, životno sadržajnu poeziju. Za takvu poeziju su već odavno u srpskom građanskom društvu onoga vremena postojali realni uslovi i ona se zakonito morala javiti. Vuk Karadžić joj je dao samo moćne podstreke da se i javi, stvorio joj je jezik, koji nije imala, ukazao joj pravac i odredio ciljeve. U haotičnom lutanju stranputicama, kojima naše građansko društvo, u traženju mogućnosti da ostvari svoju književnost, tumara već čitavo jedno stoleće, Karadžić putokazno deluje, pruža sredstva, otkriva sadržine, ohrabruje i osamostaljuje građanstvo da se po sebi i za sebe umetnički, poetski izrazi. A Branko Radičević je, u punome smislu, tipično građanski pesnik, koji je nadahnuti ali verni tumač tih tako dugo izražavanih, suzbijanih, nepriznavanih, preziranih ovozemallkih ljudskih motiva, koje je tradicionalistička literatura viših staleža gledala kao profanaciju umetničke inspiracije, a koje je baš, jer su u toj profanosti njegoni, građanin želeo umetnički da izrazi.
 
U stvari, Branko Radičević se nadovezuje na tradiciju tzv. "građanske lirike" iz XVIII veka, one anonimne poezije majstora i trgovaca koja je u jednom trenutku bila već na putu da se podigne do umetničkog nivoa, ali je ostala prigušena i sasvim potisnuta visokoom, zvaničnom književnošću, i tako skoro potpuno predata zaboravu. Svi osnovni motivi koje je ta primitivna građanska lirika obrađivala nalaze se i kod Branka Radičevića. Kao i ona, tako i ovaj mladi pesnik Vukova vremena peva motive osnovne životne radosti, izražava svoja najstvarnija osećanja, daje pesmom oduške svojim najelementarnijim preokupacijama, poeziju povezuje sa svojim najintimnijim bićem i njome, tako reći, iz dana u dan poetski tumači sebe. Kao i naš majstor-pesnik XVIII veka, tako i Branko Radičević traži i nalazi neposredniju formu kroz koju će se kazivati, služi se novim, prirodnijim ritmom, koji bliže i adekvatnije odgovara prvim osećanjima koja ga kreću, i koji se tako isto lako predaje drugome kao što se spontano i u samom pesniku javlja. I zato, kao i bezimeni građanski pesnik pre sto godina, i Branko, Radičević usvaja izražajna sredstva narodne lirike, a preko njih i mnoge njene sadržajne elemente.
 
To je preko Vuka Karadžića ovom dvadesetogodišnjem građaninu-poeti dospelo do svesti da motivi koji u njemu prirodno žive nisu nedostojni da se poetski izraze, i da narodna pesma treba da mu je bolji uzor od preudoklasičnih mrtvih heksametara. I to je bilo ono veliko ohrabrenje koje je Branka Radičevića pokrenulo da, kroz sebe, oživi našu staru "građansku liriku" transformišući je, podižući je na viši umetnički stupanj, pretvarajući je u izrazitu umetničku liriku.
 
Branko Radičević je doista bio izraziti lirik. U srpskoj literaturi, pa i u drugim jugoslovenskim literaturama, nema vibrantnijih lirskih akcenata od onih koje je ovaj mladi pesnik u nekoliko mahova uspeo da iskaže. Taj moćni lirski avdenat, kao i intenzivna osećajnost koja se kroz njih kazuje, njegov životni elan, oduševljenje lepotom življenja kojim treperi svaka njegova pesma, mladost u raspoloženjima, motivi koji iz njih izviru, neobuzdanost u kazivanju tih motiva, smelost u rušenju tradicionalnih poetskih manira, nepoštovanje starih normi, oštrina u izražavanju te irespektuoznosti, satiričan jed kad je izražava, — sve to je odlučivalo u proceni kojom je Branko Radičević okarakterisan kao romantičar. U stvari, to sve i jesu u izvesnom smislu elementi romantičarskog stava u poeziji.
 
Ali, u tim granicama, romantizam ne izlazi iz okvira onih romantičarskih raspoloženja koja su karakteristična za životni polet građanske klase u trenucima njeno glunog snaženja i društvenog uspona. Iz tih društvenih uslova romantizam se kao takav i javio. Do te granice je i Branko Radičević tipični građanski romantik. Ali ako bi se do paroksizma naglašena subjektivna osećajnost uzela kao karakteristična za jednog romantičara, Branko Radičević doista nije romantičarski pesnik. Između njega i Đure Jakšića u tome pogledu razlike su očigledne. Ukoliko je romantičar, on je to više u smislu hajneovskom negoli u smislu bajronovskom. Romantizam Branka Radičevića, to je prirodni romantizam mladoga građanina u punome društvenom poletu onog demokratskog građanstva koje još nije bilo svesno poraza svojih revolucionarnih ideja.
 
I zato je on i morao imati toliko uspeha kod širokih građanskih krugova, i zato je njegova knjiga pesama 1847. bila onako neposredno korisna Vuku Karadžiću i njegovoj borbi. Ona je prodirala u građanska raspoloženja, osvajala duše, ubeđivala umove. Pesmama Branka Radičenića mlado još demokratsko građanstvo je sticalo uverenje u celishodnost te tako oštro osporavane i suzbijane borbe. Ako je Đura Daničić tu borbu naučno argumentirao i odbranio, Branko Radičević ju je popularisao i uticao da se kod širokih građanskih krugova usvoji. A to nije mala zasluga jednog pesnika.
 
Branko Radičević je ne manje značajan po knjižennom utacaju koji je imao. Može se mirno reći da je cela polovina XIX veka, sve do pojave Vojislava Ilića, bila pod snažnim uticajem njegove poezije. Svi naši pesnici toga vremena izlaze iz nje, i tek se kasnije lično poetski određuju i subjektivno osamostaljuju. Taj uticaj je morao biti u izvesnom smislu i nepovoljan. On je, na primer, delovao da se naša poetska forma tako teško oslobađala od primitivnih obrazaca koje je dao Branko Radičević. Njegov bezazleni, skoro čisto narodski stih carovao je više vremena nego što bi to moglo biti korisno. Njegov stil, njegov pesnički rečnik pretvorili su se u neku vrstu poetskog kodeksa.
 
Ali je zato, u drugome pravcu, uticaj Branka Radičevića delovao na našu poeziju da se održava u granicama istinskog ljudskog života, i da se njime inspiriše. Poezija Branka Radičevića je kao pojava progresivna, jer je čitavo naše pesništvo pokrenula snažno unapred. Ali ne, samo u tom pogledu nego i sadržajno, po temama, po stavovima prema stvarnosti, Branko Radičević je napredan pesnik. On ima u svojim stihovima toliko oštrih invektiva na štetnu tradiciju, na mračnjaštvo u životu, na duhovni konzervativizam i druševeno reakcionarstvo, da se ni u pesmama ne gubi onaj Branko Radičević koji je sa jednom grupom omladinaca u Beču potpisao 1848. proglas narodu da se treba obračunavati sa moćnicima i vlasnicima, da zemlju treba uzimati od spahija, da parazite valja uništiti, i tome slično. Takav Branko Radičević ostaje i u svojoj poeziji: možda nedovoljno određen ali odlučno progresivan. I tu naprednu nit koju je on upleo u našu poeziju još 1847. nisu mogli da prekinu ni oni koji su, u kasnijim vremenima Srbije, bili izraziti pesnici političke i društvene reakcije, i to je, između drugih, pozitivan književni uticaj Branka Radičevića. Meren, dakle, po uticajnosti, ovaj izvanredno mladi pesnik, koji nije živeo ni punih trideset godina, duboko je urezao svoje ime u srpsku literaturu. Štaviše, njegov uticaj se oseća i u drugim jugoslovenskim književnostima, naročito hrvatskoj, gde je podsticajno delovao na pesnike onoga vremena da se odupiru štetnom i nazadnom književnom tradicionalizmu.
 
I zato je po tom svom osnovnom poetskom raspoloženju, izraženom intenzivnim lirskim akcentima, Branko Radičević i danas uzbudljivo živ. U njega, mladoga pesnika, bez iskustva i za život i za poeziju, prvog u našoj novoj poeziji, začetnika u njoj novih pravaca, mnogo šta je moralo biti ispod domašaja i ostati nedobačeno. Osim toga, njegova poetska fizionimija nije imala vremena da sazri. Ona je ostala bez reljefa u dubinu. Ali, uz sve te okolnosti, Branko Radičević ostaje veliki pesnik u našoj književnosti. Svedoči to ono nekoliko njegovih nezaboravljenih pesama kao celina, i čitav niz besmrtno lirskih intoniranih stihova pojedinačno.

 
Milan Bogdanović
(Odlomak iz knjige Stari i novi)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #6 poslato: Mart 06, 2011, 11:13:35 pm »

**

BRANKOVO KOLO





ZBIVANJA OKO BRANKOVOG PRVENCA

U Beču, 1847. godine pojavile su se Brankove Pesme u rukama samo trista pretplatnika koji je najviše bilo iz Temišvara. Brankov prvenac izazvao su burna reagovanja. Jedni su ga bezdušno napadali, drugi s razlogom branili. Iste godine pojavio se Njegošev Gorski vjenac, Vukov prevod Starog zavjeta i Daničićev Rat za srpski jezik i pravopis. Bio je to trijumf srpskog narodnog jezika upotrebljenog u književnosti.
 
Pre pojave prve knjige pesama Branko nije ništa objavljivao u časopisima i listovima. Nudeći Brankove pesme Letopisu Matice srpske, Jovan Ilić piše: "U dva maha našeg prvog sastanka Branko mi je davao neke svoje pesme da ih pošaljem Teodoru Pavloviću u Peštu, no on ih ne hte štampati". Uredniku Letopisa Matice srpske ponuđeni stihovi činili su se lošim i neizgrađenim, a uz to pisani "običnim" jezikom. Tek posle prve knjige Branko će objaviti pesmu Juriš, Srbe! u Zagrebu, 1848. godine, u Gajevoj Danici.
 
U Beogradu knjiga je dočekana na nož: odmah je zabranjena! Kad je tačno stupila na snagu i koliko trajala zabrana — ne zna se, ali u januaru 1848. godine zabrana već nije bila na snazi: u katalogu knjižara Manojla Stefanovića i Nikole Peinovića, na šestoj strani, Brankove pesme preporučuju se na čitanje. U biblioteci Matice srpske knjiga se nije mogla naći punih jedanaest godina.
 
U satiričnom spevu Put, koji je jedne ražestio i pomeo, druge pokolebao, a Vukove pristalice ohrabrio, Branko je demistifikovao kruto poimanje književnosti i jezika. Do kraja podržavajući Vuka Karadžića, mladi pesnik ismejava i izvrgava ruglu njegove protivnike na čelu sa Jovanom Hadžićem, "carem sviju sova i kukavica". Nezadovoljan književnim, kulturnim i društvenim prilikama svoga vremena, Radičević dovodi u pitanje oblik slavjanoserbske književnosti i jezika, obrušavajući se na njihova "sveta" klasicistička znamenja, simbole i božanstva. Za Branka je Pegaz obična "kljusina jaka", Apolon "golać i goljo", a muze frivolno Apolonovo društvance.

Oštar napad na konzervativce ustalasao je tadašnju i onako usijanu atmosferu pred revoluciju 1848. godine. Jedan od uglednih pisaca koji nije mogao da prihvati njemu tuđ i nejasan svet romantičke poezije, bio je i Jovan Sterija Popović koji pod raznim pseudonimima piše o Branku negativno: "Poezija detinjaste nestašnosti, nepokrivene pohotljivosti, nerazborite samopouzdanosti, bestidne grubosti, krajnjega neznanstva o ljudima i stvarima". Ovako Sterija o Branku pod raznim pseudonimima piše.

Jovanu Steriji Steriji i Svetozaru Miletiću koji, takođe, osipa drvlje i kamenje na Brankove pesme, odgovara Jovan Đorđević, inače dobar Miletićev drug: "Vi niste razumeli plemenitu rezignaciju pevca, koji uprkos svim hulama i mrakoborcima, svim mržnjama i gonjenjima, izložen za istinu, slobodu i pravdu, u krvavu borbu stupio''.

Ne doživevši ni punih trideset godina, Branko Radičević je pokazao da pesnički talenat ima nadvremensku skalu i meru, i da ničim nisu omeđeni dometi takvoga dara. Brankova se lirika presijava u uvek novim tematsko-motivskim talasima, u biserima čistog srpskog jezika i ozonskog doživljaja sveta.

 
Nenad Grujičić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #7 poslato: Mart 06, 2011, 11:13:44 pm »

**
BRANKO RADIČEVIĆ


PREDGOVOR.

Ovo su veće osam godina, od kako je moj sin Branko Radičević u Beču umro.

Njegovi prijatelji, osobito gospodin Vuk Karadžić, pitaše i pitaju: kad mislim njegove rukopisne ostanke izdati. Ja sam im na to odgovorio: da ću to tek onda učiniti, kad u penziju dodjem, ako je doživim, jer ću tada zato vremena imati. Ja moju penziju evo doživi i to moje obećanje izpunjavam.

Sve pesme moga sina, koje sam u njegovim papirima a i u pismima, koja je na mene šiljao, našao, skupio sam i', i evo i' sada na svet izdajem.

Da je moj sin u životu, on bi te pesme još poravljao, i, odlomke popravljajući, donunjpvao; ali i' ja onake u srpski svet šaljem, kao što sam i našao.

Ja se nadam, da će i' svet srpski rado primiti i čitati, osobito naša omladina, za koju je baš pevao i pisao.

TODOR RADIČEVIĆ,
kontrolor carine u penziji, i otac Brankov.

U Temišvaru, na malu Gospojinu 1861.


NA MORAVI.

Oj Moravo što bi bez Srbinja,
Što bi Srbinj bez srca junačka,
Što bi junak bez desnice ruke,
Što bi ruka bez te sablje britke,
Što bi sablja bez vešta kovača,
Što bi kovač bez tog tvrdog gvožđa,
Što bi gvožđe da g' u brdu nije,
Što bi brdo da mu gore nije,
Što bi gora da nema drveta,
Što bi drvo da neima lišća,
Što bi lišće da mu tice nije,
Što bi tice da im pesme nema,
Što bi pesma da od srca nije,
Što bi srce da mladosti nije,
Što bi mladost da milosti nema,
Što bi milost da devojke nema,
Što devojka kad joj venac uzmu,
Što bi venac bez bez lupkoga cveća,
Što bi cveće bez te rose sjajne,
Što l' gorica bez brata sunašca,
Što bi sunce da mu neba nema,
Što ćeš pesmo, što ćes srce moje,
Daleko je vedro nebo tvoje.


NJENI JADI

Sini zoro bela,
Sini slatka sele,
A ti sunce grani
Kao nikad do sele.

Ta danas će danas,
Dragi moji doći,
Brže dragi, brže,
Dane mi u noći??

I zorica sinu,
I sunašce granu,
Ona uze sude,
Ode niz poljanu.

I već eto stiže,
Na tu reku lednu.
Oko joj se ote,
Uz maticu gledne.

Bože što to plovi,
I sve amo bliže,
Ko je Bože ko je,
Već do brega stiže.

Glednu, on je
Ao njeni jada,
Bože strašni Bože
Povrisnula mlada.

Onda zatrepeta?
Pa s obale klonu,
Te dragome svome
U vodicu tonu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #8 poslato: Mart 06, 2011, 11:13:52 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #9 poslato: Mart 06, 2011, 11:14:08 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #10 poslato: Mart 06, 2011, 11:14:18 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #11 poslato: Mart 06, 2011, 11:14:25 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #12 poslato: Mart 06, 2011, 11:14:33 pm »

**

BRANKO RADIČEVIĆ

Biografi Branka Radičevića nisu bili načisto da li "klica njegove bolesti bješe davno u njemu" ili je kasnije oboleo. Po kazivanju Mine Karadžić "Branko bješe, tako reći, uvijek slabunjav. Klica njegove bolesti bješe odavno u njemu. Sad se pojavi, sad se opet pritaji, ali napredovaše jednako. Iznajpre kao da je Branko nije poznavao ili ne hajaše za nju stoga što je on sve uzimao na lako". Sam pesnik je već 1850. godine bio svestan svoje bolesti, i s tim u vezi je i njegova namera da studira medicinu kako bi mogao da obrati pažnju svame lečenju.

Mi smo skloni verovanju da je prva pretpostavka tačnija tj. da "klica njegove bolesti bješe davno u njemu". Na Brankovu latentnu tuberkulozu upućuju i neke njegove pesme, pre svih Pesma umrlom bratu Stevanu, ispevana 1846. godine. Iz pesme se vidi da je Stevan u proleće 1845. godine osećao prve znake bolesti i predosećao smrt. "Tiha boljezana", koja je umorila Stevana, bila je, po svoj prilici, ona ista od koje će i Branko, posle osam godina, umreti. Na to upućuje Brankov opis Stevanova lica dok govori o ovojoj "sudbinici":

Tvoje lice, kao posle noći,
Kadano se zorica zažari,
Ko bi rek'o da će s' u nemoći
U bledilo skoro da pokvari!


Stevanova bolest je imala dosta buran tok; bolesnik je pred kraj 1845. godine bio na samrtničkom odru:

Prolećna ti ne dočeka dana:
Tebe. zgubi tiha boljezana,
Popi lice, popi oko drago,
Popi tebe, o mlađana snago!


Branka, romantičnog pesnika i naprednog nacionalistu, naročito boli što mu ,brat nije izgubio život "boreći se za dom, za ognjište" već je podlegao podmuklom i nevidljivom neprijatelju, protivu koga nije moguće boriti se i kome se ne može osvetiti:

O brate, brate ti ne beše sunce
Što krvavo zađe za vrhunce,
Već je zvezda malo zatrešila,
Pa s' na vedru nebu izgubila.
Ti ne beše onaj hraste silni
Koga bura s hukom dole ruši,
Veće cvetak skroman i umilni
Koji cveta, vene, pa s' osuši.


No pesma je naročito zanimljiva po Brankovu kazivanju da je i sam tada bio bolestan — da je sedeo "bolan brat do brata bolanoga". Stevan je Branku stavio u amanet:

"Živi, brate, u grob idem ja,
Živi brate, opevaj mi pra!"
To ti reče u jesenje doba,
Tad bijasmo slaba al' živa oba.


Međutim ni Branko nije verovao da će preživeti: tada, u jesen 1845. godine, ispevao je čuvenu elegiju Kad mlidijah umrijeti. Do tada on je mahom opevao opšte motive, preuzete iz švapske pesničke škole, narodne poezije i građanske lirike, ili konstruisane u duhu ovog kolektivnog pesništva. U ovoj elegiji prvi put je neposrednim jezikom progovorila pesnikova indiviaualnost i eruptivnom snagom izbio njegov bol: podjednako je patio neiživljeni mladi čovek i još neizraženi pesnik početnik. Dogodio se jedinstven slučaj u našoj poeziji: pesnik je, skoro deceniju uoči smrti, ispevao sebi dugi i potresni epitaf, toliko životno i lirski uverljiv da onima koji ne poznaju književnoistorijske i hronološke pojedinosti, izgleda kao da ga je Branko pisao pred samu smrt.

U već citiranoj Pesmi umrlom bratu Stevanu čitamo stihove:

Kad poslednji rastasmo se put,
Jedan brat ka drugi bolan je i žut;
Mene bolna ozdravi tuđina (...)


Tuđina o kojoj je reč jeste Beč, gde je Branko, još od 1843. godine, studirao prava. Tvrđenje da je tamo ozdravio svakako je bila zabluda: verovatnije je da se bolest bila primirila nego da je iščezla, pogotovu što nije ni lečena. Izvesne indicije u tom pogledu pruža opis Brankova lika od Mine Karadžić, koja je inače imala prilike da pesnika često viđa u kući ovoga oca; ako se odbace izvesni idealizovano-romantični detalji, koji su isticali pesnika kao izuzetno biće i prema fizičkom izgledu, dobija se u priličnoj meri klasična fizionomija grudobolnog čoveka: "Ispod čela sijaše oko neobičnijvm sjajem. Dojako ne vidjeh tijeh očiju, i teško ih je gdje i vidjeti. Po razrezu velike pa opet u glavu utekle, svijetliše ispod mrkih trepavica njekom osobitom sivozelenkastom bojom, i odudarahu čudnovato od mrkijeh, ponosno uzvijenih vijeđa. I sjaj i izraz biješe im sasvijem neobičan, rekla bih nadzeman i ovjeran tumač pjesničke duše (...) Koža na licu tanka, meka, uvijek zaruđena. Čim bi radi čega god došao i najmanje u vatru, osula bi mu se po cijelom licu žarka rumen". To je portret pesnika iz vremena kada su svi, pa i on sam, mislili da je zdrav — i kada je ispevao i najbolje svoje stihove. Podaci od 1850. do 1853. godine, kada je bolest uzela maha, brojniji su, i svi nesumnjivo upućuju na plućnu tuberkulozu.

Nas, ovom prilikom, u prvom redu interesuje kako se bolest, u čitavom ovome trajanju, manifestovala u Bravkovoj poeziji. Svi koji su pisali o toj poeziji, uočili su jednu njenu karakteristiku: preplitanje ili naizmenično smenjivanje elemenata ditiramba i elegije. Takve oscilacije, koje se kreću od suprotnih polova raspoloženja, od kliktavog zanosa životom do tihe sete i zamišljenosti, — ili, medicinskim jezikom rečeno, "naizmenične i izrazite faze euforije ili depresije jasnog cikloidnog karaktera", — svojstvene su psihologiji mnogih grudobolnih bolesnika. Životno klatno pesnikovo njihalo se od ustreptale čežnje da se što više ispije radosti i upije lepote, do sumornog saznanja i priznanja da je to nemoguće jer će se klatno zaustaviti; ostaje samo komenzacija u napisanom za nedoživljeno i predstoji opraštanje od onoga što se volelo i želelo. Zgusnuti izraz takvog stanja i osećanja naći ćemo u lirskom uvodu epske pesme Gojko, u ovim uzdrhtalim apostrofama:




Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #13 poslato: Mart 06, 2011, 11:14:44 pm »

**

NOVI KVALITETI U POEZIJI BRANKA RADIČEVIĆA

Bez obzira na to koliko će ostati trajno za budućnost od njegovih pesama, za koje je — umirući mlad — sam rekao da ih u traljama ostavlja, Branko Radičević je u srpskoj poeziji vesnik nove književne epohe, njen prvi istinski pesnik, koji nije iščezao pošto ju je navestio nego je ostao živ do sada. I posle sto i više godina od prve pojave njegovih "Pesama" mnoge od njih još žubore u srcu naroda, i žuboriće još dugo, slivene u moćni tok današnjih kulturnih napora naroda-gospodara.
 
Njegove "Pesme", izišle 1847 godine, bile su završni, poetski akordi Vukove pobedonosne borbe za narodni jezik i demokratski duh u književnosti, a i početni akordi nove poezije, umetničke poezije na narodnoj osnovi, nacionalne po formi. Samim tim što su poetski potvrdile pobedu Vukove revolucionarne reforme, one su morale imati i novu misao, novi duh, novu intonaciju, morale biti početak kvalitetno nove umetničke poezije na nardnoj osnovi. Vuk je imao još jednu sreću, što mu se pridružio zaista talentovani pesnik. Ali i Vukovo i Brankovo delo bilo je istoriski nužno. Bez Brankovih pesama Vukova pobeda, ma koliko potkrepljena salvama naučno-lingvističke artiljerije učenog Daničića, ne bi bila potpuna. Trebalo je ne samo izvojevati priznanje govornom jeziku "prostog naroda", koji je tvorac i zakonodavac jezika, trebalo je ne samo steći svetsko priznanje izvanrednoj usmenoj književnosti slobodarskog i patrijarhalno kulturnog naroda, trebalo je i dokazati da taj isti govorni jezik, naučno oformljen u književni, može da bude oruđe za preciznu savremenu naučnu misao, i da se na njemu mogu pisati pesme visokoga kvaliteta — ne više naivne iako vanredno prefinjene kao narodne nego svesno stvarane, da se njima može izražavati sva nova osećajnost i misaona ustreptalost mladora građaniva-plebejca, pretstavnika naroda koji postaje sam sebe svestan. Sam Vuk je kao pisac-stvaralac, kao polemičar, istoriograf, etnograf i propagandist pokazao ubojitost tog jezika vernog misli. Daničić je dokazao da taj jezik može da bude instrumenat ne samo za prevođenje svetih knjiga nego i za naučne analize, koje, u krajnjoj liniji, ukidaju svete stvari. No da je taj jezik vanredno gibak i zvonak instrumenat, sa velikim rasponom, sa bogatom skalom tonova i nijansa za sve strasti i sve osećanjem usijane misli nove epohe (a to je bila epoha nacionalnih pokreta i ustanaka, prvih samostalnih radničkih pokreta—, doba oformljavanja srpske države) — to je dokazao Branko Radičević, dokazao to ne samo nagonskim stvaralaštvom nego i svesno, kao saborac Vukov, kao pesnik koji je poeziju mobilisao za pobedu stvari koju je smatrao velikom. Jer zaista, nije bila reč samo o jeziku — on je bio samo ideološka forma bitke — i jezik nije samo instrumenat kojim se govori i na kojem se piše, i to bilo na ovom bilo na onom jeziku — jezik je nerazdvojan s mišlju, njen elemenat, njena fiksacija, ali i njen činilac. Jezik izražava misao i razvija se s njom, a reči iz kojih je on sastavljen nisu izdvojene, "nisu na zidu napisane nit stoje na putu" — kako je rekao u drugoj vezi Vuk — nego su delovi žive celine zgusnute percepcije i pretstave naroda, pojmovi kristalisani iz prakse, takoreći tragovi stopa naroda u istoriskom razvitku, tragovi živi od tela koje ih je otisnulo, a u isti mah tragovi stopa kojima treba slediti. Da jezik nije samo prenosno sredstvo za praktičnu razmenu u životu naroda nego da je i on sam jedna slikovita istorija narodnog života — o tome svedoči Vukov "Rječnik", ta riznica narodnog umovanja o svom mukotrpnom i borbenom životu. Zato i borba za jezik i pravopis, koju je skoro pedeset godina vodio Vuk protiv vrlo mnogih i moćnih protivnika, sa malo pobornika — među kojima je bio i Branko Radičević — nije bila samo borba za jezik. Ona je bila borba za ideje, za stvari. Borba između jednog stanja stvari, ideološko prerušenog, ušančenog iza osveštanog nenarodnog sloveno-srpskog jezika, i volje da se to stanje izmeni, da se stvore nove stvari. Brankova poema "Put" nije samo prvi moderni satirični spev naše književnosti, napisan na novom, vukovskom jeziku, nego i prva idejno-borbena, partijna pesma naše nove poezije.
 
Godine 1834 Lukijan Mušicki, (dvadeset godina posle početka Vukove borbe u kojoj je stajao neodlučno uz Vuka), intonirajući svoj horacijevsko-klopštokovski tropar na "Glas arfe šišatovačke", priziva Muzu da, ako joj je ikada pesmom srpskom, zemnij, ugodio, oblije sladošću njegov varvit:

"Privedi strune pobedonosno u
Soglasje. Danas pesmu nizpošlji mi,
Koja će živit dok je serbska
Plemena jarkim pod suncem."


Lukijan Mušicki nije bio beznačajan pesnik, do Njegoša i Branka on je čak bio vodeći pesnik, koji je ispod arhimandritske odežde krio plemenito srce sposobno za rodoljublje u granicama austriskopravoslavnih zakona, a ispod pseudoklasičnih visokoparnih stihova ponekad zazvučao poetskim tonom. No njegovo zazivanje Muze (on je stalno vodio apstraktne razgovore s mitološkim bićima) nije mu pomoglo da njegove pesme nadžive čak i njega, kamo li da traju dok je srpskog naroda. One su ostale u izdanjima školskih pisaca, on pak u istoriji književnosti. A Branku su uskoro sledili Đura Jakšić i Zmaj, i mi danas ne slavimo u njemu časnu ali mrtvu starinu, nego pesnika koji ulazi živ u naše kulturno nasleđe, pesnika koji još klikće u srcu naroda.
 
I Branko je govorio o tome kako će on nadživeti sebe:

"Al' što pevah neće propanuti,
Nakon mene hoće ostanuti"
...

U svojoj skoro obesnoj samosvesti on čak nije smatrao potrebnim da se pritom uozbilji i umudri, nego je svoju trajnost odredio šaljivo, valjda uprkos suviše ozbiljnim pesnicima:

"... Dok se poje, dok se vince pije,
Dok se kolo oko svirca vije,
Dokle srce za srcem uzdiše:
E pa dotle, a kuda ću više!"


Tom prividnom neozbiljnošću, koja je ustvari bliska narodnoj sramežljivosti, on izražava vrlo veliku pretenziju. On uverenost u svoju neprolaznost nije izrazio tako monumentalnim proročkim stihovima o svome trajanju u budućnosti naroda kao Puškin — a on je zaista i manji od Puškina. No ovaj prvi nacionalni umetnički pesnik srpski smatrao je toliko prirodnim da će živeti dok bude naroda za koji je on stvarno a ne verbalno sagorevao, da on sebe stavlja u ljudsku večnost. Pritom on nije zazivao Muze (u "Putu" on s visine razgovara sa Apolom, Pegaza imenuje "Pegom" a boga skoro tapše po ramenu) nego u spomenar Mine Karadžić — u jedan od spomenara, koji su klasični za dragocenu srpsku građansku poeziju XVIII veka — upisuje:

"Pevam danju, pevam noću,
Pevam, sele, što god hoću,
I što hoću, to i mogu"...


On peva živoj, telesnoj a duhovitoj i dražesnoj devojci, koju bi pesmom hteo da digne među zezde a jedino to ne može. Ta obest da sve može ustvari je prkosna samosvest mladoga plebejca sraslog s probuđenim narodom.

Za njega ljubav više nije rekvizita, kao što zefir i šumarci nisu kopija horacijevskih i propercijevskih slika. Za njega je ljubav bolna ili radosna, stvarna ljubav, narod je stvarni narod, koji ima svojih muka i za koji treba podneti muke, za njega se boriti. Kod njega devojka na "persima" ima nešto što se može opipati, kao što se i osveštanje svetinje i autoriteti mogu opipavanjem proveriti, za njega teme nisu poetski školski zadaci iz obrazaca latinske ili pseudoklasične poezije  nego teme iz stvarnosti bremenite razvojnim mogućnostima. One velike teme epohe nije često direktno obrađivao ni idejno produbio, ali je uspon srpskoga građanstva izrazio kroz svoju bezbožničku, antiautorittativnu afirmaciju života. Ako kod Lukijana Mušickog među pseudoklasičnim stihovima, neuverljivo strše imena Gergeteg i Krušedol, iz stihova Brankovih zaista bije dah Fruške Gore. Dunav se može preplivati, u vinogradima ima grožđa, vina, beračica i tamburica, vetar je svež, livade zaista zelene, a ceće miriše i reči dišu. Prvo mestko koje je zaista umetnički opevano u srpskoj poeziji, to su Karlovci u "Đačkom rastanku", u toj mladalački zanosnoj pesmi drugarstva, ljubavi prema narodu i zavičaju, obesne životnosti i setne zamišljenosti. Ako se kod njega može govoriti o Muzi jer je on nije prizivao, onda je to mlada beračica koja poigrava skladnim stasom, obema je nogama na zemlji, grožđe joj je u ruci slatko; ona ima i srce i dušu i duh, ali joj se vide i bele noge. Njegova Muza je ustvari prosti narod koji se kroz njega manifestovao.

Kako je morao delovati njegov vragolan kada je upao među bradate mudrace i nastrane filozofe dotadašnje srpske poezije! On ne samo što je "lep kao beli dan što kroz goru viri", ne samo što se sam gorom širi, nego devojku koju nalazi ljubi onako kako se dotle u srpskoj poeziji nije ljubilo, i ako u životu jeste. Anateme su padale sa suprotne strane, sa strane crkve i narodu daleke inteligencije, ali je sa te suprotne strane pakost još više zaudarala na memlu. A novi akcenti u Brankovoj poeziji nisu bili sasvim s neba pali: on je izražavao novu osećajnost nastalu na društvenom prelomu, a pritom crpio sa dva vrela pesmarica srpskih građana, zanatlija i trgovaca u Vojvodini XVIII veka. U svojoj poeziji on nije izricao najveće napredne ideje epohe u Evropi — čak je u nekim stihovima izricao i nacionalistički skučene misli — ali iz njegovih stihova bio je dah novoga, a to novo, rečeno na narodnom jeziku, uzdiglo je poeziju ka visini evropske poezije, više nego pseudoklasičarski napori ijednog srpskog pesnika do njega.

Da li se sve to može staviti na račun Brankove mladosti? Nije on valjda bio prvi mladi čovek u srpskoj književnosti. Da li je ovaj "trovač omladine", kako ga je nazvala mitropolitska stranka, zavodio samo tom veselom obešću mladosti? Veselih i obesnih poskočica bilo je i do njega, doduše van književnosti, ali tamo gde se mladež sastajala. To je kroz poeziju zakliktala životna radost mladoga građanstva Vojvodine i nove, školovane, buntovne mladeži Srbije, to je bila afirmacija života za koji se vredi boriti. Ta se građanska samosvest izražava i kroz tako naivno-neposredne stihove kao što su:
 
"Al' se nebo osme'iva,
Al' se reka plavi,
A ribarče u čun sniva
Jasno k'o na javi"...


Treba imati u vidu da su najveći pesnici početkom devetnaestog veka nastojali da krajnjim majstorstvom dostižu kristalnu jednostavnost koja liči na naivnost. A kakva je svežina zadahnula iz Brankovog "Putnika na uranku", kako je novim kvalitetima zazvučala i tuga i lepota u " Jadnoj dragoj", u fragmentima " Tuge i opomene", kako je zgusnuta smerna osećajnost ženskih narodnih pesama dobila nov kvalitet u "Devojci na studencu", kako je vitlalo njegovo kolo u Đačkom rastanku", i kako je srpska poezija dobila savršeno poetsk odelo "Kad mlidijah umreti" ispod ruke jednog početnika!

Ovaj pesnik je umeoda voli, da se raduje do obesti, da iz bola cedi kristalne suze, da se srdi, da preti, da poziva na boj, da se bori, da 1848, iako je bio u nedoumici o tome na čijoj je strani pravo, iako je osećao da je srpski narod pogrešno vođen, traži da se vlastelinska zemlja podeli seljacima — i umeo je da ta osećanja kazuje književnim jezikom koji je tek stvoren, koji je on prvi primenio u umetničkoj lirici i takoreći ga osveštao, jezikom koji je narod osetio kao svoj.

Upravo iste godine, 1847, i crnogorski vladar, genijalni— pesnik Njegoš, koji nije išao do kraja u Vukovoj borbi za pravopis ali je izražavao narodni duh, obeležio je svojim "Gorskim vijencem" rađanje nove, nacionalne umetničke poezije na narodnoj osnovi, umetnički prerađujući i uopštavajući borbenu narodnu stvarnost.

To je doba kada su sazreli uslovi i nastala nužnost stvaranja srpske nacije i ostalih jugoslovenskih nacija. Jer nacionalna kultura, sa književnim jezikom razumljivim celom narodu, jedan je od nužnih, bitnih uslova formiranja moderne nacije i stvaranja nacionalne države, ona je i zahtev građanske klase u usponu.

Zašto vizija besmrtnosti kod Mušickog deluje danas tužno — jer se izjalovila — a zašto se Brankovo obesno titranje besmrtnošću pokazalo delimično pravilnim predviđanjem? Zato što je Branko bio poetski tumač linije uspona u razvitku naroda, što je izražavao revolucionarni kulturni preokret koji je istoriski bio ne samo opravdan nego i nužan, što je imao korena u narodu, što se iz njega uzdigao kao tumač njegove svesti, a u narod je verovao s pravom — onako kao što je Vuk na narodu zasnivao kulturni razvitak i skromno bio uveren da treba biti Aristotel u svom naoodu i da će blagodarno potomstvo ići njegovim putem. Tu revolucionarnu samosvest, oslonjenu na intuitivno sagledani razvoj, odražavao je svojim sredstvima i Branko. Da je on bio mlad, nije bez značaja. Da je bio talentovaniji od ostalih pesnika njegova doba, na sreću je istina. Srećna okolnost njegova života, koji je inače nažalost kratko trajao, jeste i to što je u ranoj mladosti bio ponesen revolucionarnom borbom Vuka, i u toj borbi rastao, tako da su njegova prvenčad bila i prvenčad nove umetničke lirike srpske. To je bila srećna okolnost, kao što je srećna okolnost što je Vuk imao učenog slovenskog filologa Kopitara kao vernog saradnika. Ša te srećne okolnosti su samo deo istoriske nužnosti, a bitno je da je Vuk imao istoriski pravo, i svestan toga borio se bez kompromisa u jednoj od presudnih bitaka naših naroda. Uz njega, Branko je imao istoriski pravo, i u borbi za to pravo razvio svoj talenat do izraza epohe. Što on tu enohu nije idejno dublje izrazio, to ne osporava činjenicu da ju je on tada najvernije odrazio, upravo kroz svoju takozvanu subjektivnu liriku.
 
Kao što je Vuk crpao neiscrpnu snagu iz ustaničkih narodnih masa Srbije, koje su kao istoriski subjekat izvršile dva ustanka, tako je i Branko verovao u heroizam i snagu naroda, idealizujući junake oslobodilačke borbe. U imitaciji narodnog eposa on je najmanje pesnik — umetnička književnost imala je da zameni vekovnu usmenu, izmenili su se odnosi, uslovi za usmenu književnost su nestajali, a veštački se ona nije mogla održavati u umetničkoj književnosti. Kao pesnik Branko nije narodan onda kada sklapa veštačke tvorevine od imitacije narodne epike nego kada u duhu naroda, u svesno stvaranim umetničkim pesmama, daje odraz objektivne stvarnosti kroz subjektivni izraz.
 
Iako ponekad na izgled nemaran u versifikaciji i proizvoljan, odnosno prkosno provincijalan u jeziku, Branko je vrlo ozbiljno shvatio rad na pesmama. Njegova pesma "Kad mlidijah umreti" u kojoj u stvari izražava ljubav prema životu a ne odnos prema metafiziciranoj smrti, ne samo što je uzor adekvatne forme za duboko prosvećen sadržaj nego u njoj on, opraštajući se sa svojim nedovršenim pesmama, sa svojom "siročadi u traljama", odaje  koliko je bio svestan disciplinovanog savlađivana materije kojom je najdublje inspirisan. On pokušava kod nas nove fakture stiha. Kod njega stihovi ne batrgaju na štulama ili koturnima po metrima, stopama i razmerima nego pevaju kroz ritmove i melodije. On je jedan od prvih koji je osetio vrednost samog jezika i reči kao elementa poezije. Njemu se danas mogu nalaziti nedostaci i praznine, kako u sadržaju tako i u formi (Skerlić je prema njemu bio pristrasno nepravedan), no ostaje činjenica da je on kasnijim pesnicima pokazao put kako se jezik ceni kao bitni elemenat poezije.

Kod Branka mi i danas nalazimo ne samo književni narodni jezik nego vrelo lepota tog jezika. A da li bi se jezikom Lukijana, ili drukčijim, jezikom Sime Sarajlije mogle izraziti nove misli, mogla iskazati nova osećanja, dah revolucionarne epohe? U tome i jest bitna stvar, da jezik izražava i prati u razvoju misao, da osećanje traži reč koja baš njega izražava smislom, slikom, bojom i treperenjem, traži reči koje upravo zahtevaju da idu jedne s drugima.

Kako drukčije zvuči kad stari i pošteni Lukijan izvikuje: "Serbi ljube, da! svoj rod!" nego kad stihovi Brankovi trepere od ljubavi za narod i prenose to treperenje na narod. Kako drukčije zvuči pametno nabrajanje jugoslovenekih naroda u raznim krajevima u Lukijanovoj odi, nego vilovito Brankovo kolo u kome jugoslovenski narodi igraju, srećni što su zajedno i što ih nosi muzika jezika.
 
Lukijan koji je hteo da izmiri dve struje, staroslovensku i narodnu srpsku, odbacujući samo srednju, priznaje da za svakodnevni život odgovara prostonarodni jezik, da on, taj "posvemestnij jezik serbskog roda um, harakter naš" javlja, sem toga "miline, srodne duhu, serdcu serbskom kovčeg dragij jeste on, ogledalo je on sveg serbskog roda", sam je uviđao da "sojuz nam rečij, misli jesu lepe — a lepote nema reč".1 Razume se da veštačka reč s apstraktnom mišlju i školskim osećanjem nije mogla imati lepote. Lukijan je hteo da uveri prijatelja Volnoga da i srpske Muze umeju da igraju "uborom Serbkinje, hodom Rimke". No stvar je u tome da u "uboru" (odelu) dotadanjih Muza srpske poezije nije bilo ni tela ni duha nacionalnog ma im hod bio latinski a prosvećenost srednjoevropska. U svojoj pesničkoj poslanic Njegošu Branko je izrazio pravilno poimanje potrebe nacionalne forme za narodni duh: "Bolje čedo i pređavolasto — neg' bogaljče i slepo i kljasto; da uz tuđi korak naramljuje, da ga tuđa ruka zaranjuje."
 
U svome satiričnom spevu "Put", vodeći borbu za Vukovu jezičnu reformu, Branko je primenio snagu misli i jezika na uništavanje mračnjaka. To nije samo stihovani pretres o jeziku, pamflet protiv starog a propaganda za novi jezik, nego delimična slika društveno-političkih odnosa kod Srba toga doba. Borba za jezik vodila se oko feudalnih povlastica crkve, u čije ime brani čak i Lukijan slovenski jezik za uzvišene stvari, dopuštajući narodni za svakodnevne. Zaštitnici feudalnih pozicija crkve, pod voćstvom mitropolita Stratimirovića, identifikovali su crkvu s nacijom, odnosno ograničavali naciju na crkvu, štiteći povlastice koje je bečki dvor davao u vidu "crkvene autonomije". Interesi srpskog građanstva, iako ono još nije imalo snage za revolucionarno postavljanje pitanja, bili su drukčiji od interesa feudalne povlašćene crkve, srpski narod pod Turskom već je, vođen starešinama-trgovcima, bio digao dva nacionalna ustanka, i stvarala se embrionalna nacionalna država, začetak prve moderne države... Genijalni čovek iz naroda, osposobljen za naučna uopštavanja, Vuk je umeo da gleda u perspektivi. Njegovi pokušaji demokratisanja Miloševe vladavine nisu uspevali, ali je on zato revolucionarnom doslednošću rešio jedno od bitnih pitanja budućnosti nacije koje su do njega već postavljali i Orfelin i Dositej i drugi, ali ga nisu rešili — jedan od uslova moderne države: izvojevao je pobedu narodnog jezika i narodnog principa u kulturi. Izvojevao ga je protiv austriske vlasti, protiv pravoslavne crkve u Austriji, protiv surove kneževske birokratije u Srbiji. Same narodne mase u Srbiji još nisu mogle učestvovati u toj borbi, no Vuk je njih imao pred očima. Crkva je branila "sveti" jezik koji je prikrivao zemaljske interese feudalizma i jednog višeg sloja građanstva, podređivala narod crkvi, ne dajući mu da se obrazuje na svom jeziku. A jedan deo obrazovane inteligencije davao je otpor zbog opurtunizma, nesmelosti i nadriučenosti, otuđen od naroda — koji je smatrao "prostim". Protiv tih srednjih koji su hteli da pomire dva jezika "popravljajući narodni svak prema svome vkusu", Vuk je upravio snagu glavnog udarca, da bi likvidirao glavnog protivnika koji je bio ušančen u Karlovačkoj mitropoliji s koncima u bečkoj dvorsrkoj kancelariji. Dositej je u ime racionalizma mnogo više kritikovao crkvu. Vuk, iako je vodio borbu za jezik a ne direktno protiv crkve, pobedio ju je, i to ne najmanje kada su on i Daničić objavili "svete knjige" na narodnom jeziku. Dositej je hteo da prosveti narod, ali ga je tretirao kao objekat za vaspitanje, a tražeći narodni jezik obraćao mu se nekim "srednjim" jezikom. Vuk je hteo da se neprosvećen narod prosveti, ali ga pred svetom nije prikaziva kao maloletnika nego je ukazivao na njegove umotvorine iz doba ropstva i mraka, a otvorio mu vanredne perspektive kad bude svesno nosio kulturu. Vuk je srpski narod i ostale jugoslovenske narode, koje on nije tačno razgraraničavao, ali čije je bratstvo i jedinstvo istakao, uveo u red kulturnih naroda kao punopravne takmace.
 
Razume se da nenarodna književnost nije mogla imati "lepote reči" ako je "sojuz rečij" bio tuđ a misao apstraktna. Nesrećni Sima Sarajlija propadao je pod teretom svojih nebuloznih misli i zamršenih reči. Ne moža se pevati o istinskoj ljubavi ako to zanosi na crkveno, pa ni ako zanosi na latinski. Ne može se žarki patriotizam izraziti strogo biranim rečima "srednjeg" jezika. Ako treba dopreti do narodnih masa, one treba da razumeju i osete. Narod je očekivao svoga umetničkog pesnika.
 
Branko je bio pesnik kroz koga je osećanje ljudi njegova naroda i njegove epohe šiknulo kao iznenadni iako očekivani izvor, a misao doba progovorila novim "sojuzom rečij", sam jezik ponosno zaigrao od svesti o svojoj lepoti. Progovorio je osnovni, plebejski deo srpskog građanstva u Vojvodini i Srbiji, oslušnuli su i ostali jugoslovenski narodi, progovorio je narod sam o sebi.
 
Nisu to samo reči zazvučale kao nove, tek rođene, iako poznate, nego je i kadenca bila otkriće. Novo je bilo ono što je njima bilo rečeno, a ono je bilo svoje kako za pesnika tako za narod.
 
Gotovo u isto vreme genijalni Njegoš je u Crnoj Gori izvršio iz kvaliteta narodnog epa skok u novi kvalitet umetničkog dramskog speva...
 
Bilo je iskovano oružje za ideje Svetozara Markovića, bio je pripremljen put Jakšiću, Zmaju i drugima. Danas, kad naši narodi dovršavaju kulturnu revoluciju čiju je jednu prethodnu pobedu izvojevao Vuk pre sto godina, kad naši književnici imaju mogućnsti i časnu ulogu da budu svest naroda o sebi, o svojim dostignućima i svojim mogućnostima, mi sagledamo sav značaj poezije Branka Radičevića koja je nikla na Vukovoj pobedi.

 
Jovan Popović

__________________

1 Iz pesme Lukijana Mušickog "Glas narodoljupca".




Branko Radičević
BRANKO RADIČEVIĆ
Jugoslovenska knjiga
Beograd, 1950
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #14 poslato: April 26, 2012, 12:23:34 am »

*

BRANKO RADIČEVIĆ


"Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su 'Kad mlidija' umreti' ili 'Đački rastanak' Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme.

Najpoznatije Radičevićevo delo je pesma 'Đački rastanak', u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. U pesmi je takođe ispoljio ideju jugoslovenstva. Elegija 'Kad mlidijah (razmišljah) umreti', objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt.

Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i mestimično na Džordža Bajrona, ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama.

"Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu 'Put', uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića."

Autor teksta nepoznat

* * *

BIOGRAFSKI PODACI

1824. — Rodio se 15. marta u Brodu u Slavoniji. Pravo ime mu je bilo Aleksa.
            Todor Radicevic, njegov otac bio je i sam pesnik i prevodilac.
1828. — Roditelji mu prelaze u Zemun i tu ostaju dve godine.
1830. — Pocinje da uci osnovnu skolu u Zemunu.
1832. — Zavrsava sa skolovanjem u Zemunu.
1833. — Upisao je nemacku skolu (Oberschule), na koju su ucenici upisivani tek posle jednog ili dva razreda srpske skole.
             Iste godine umire i njegova majka.
1835. — Odlazi u Karlovce da nastavi skolovanje u gimnaziji. Boravak u Karlovcima pesnik je najbolje prikazao u pesmi Djacki rastanak.
1841. — Posle zavrsene Gimnazije u Karlovcima, odlazi u Temisvar, gde je nastavio da studira filozofiju.
             Iste godine odlazi iz Temisvara u Bec.
1845. — Umire njegov brat Stevan. Povodom njegove smrti napisao je pesmu Pisma umrlom bratu Stevanu.
1847. — Izlazi njegova prva knjiga pod nazivom Pesme, koja je posvecena srpskoj omladini. Ova zbirka mu je donela veliki uspeh.
1848. — Krece iz Beca za Srbiju, na sta ga primoravaju lose materijalne prilike i nemiri u Austrougarskoj.
            Te godine je poslednji put bio u Begoradu.
1849. — Do juna meseca nalazi se u Zemunu, a zatim u Temisvaru, gde srece oca.
1850. — Postaje pitomac kneza Mihajla. Te godine odlazi u Bec i upisuje medicinu. Pojavljuju se prvi znaci bolesti.
1851. — Izdao je drugu knjigu pod nazivom Pesme i posvetio je Knezu Mihajlu.
1852. — Zdravlje mu se pogorsava.
1853. — Bolest uzima sve vise maha.

Umire 18. juna iste godine.

"Branko je takodje zeleo da studira slikarstvo ali usled teske materijalne situacije ali i bolesti zelja da postane slikar nije mu se ispunila."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #15 poslato: Maj 23, 2012, 02:34:04 am »

**

BRANKO RADIČEVIĆ


PRVI BRANKO

Žubor i usklik

Brankova lirika sva je od samoglasnika i vedrih slika. Ona je savršen pev unutarnje i spoljnje stvarnosti u skladnom međusobnom odnosu

Na samom početku novije srpske poezije, koji se podudara sa pojavom Branka Radičevića, njoj su svojstvena dva osnovna principa: lirski i epski, odnosno lirski i viteški. Lirski princip simbolizuje Brankova poezija, dok je Njegoš savršen primer epskog duha i vrh srpskog umetničkog epa.

Dva principa, lirski i epski, ženski i muški, karakteristični su i za Vukove zbirke narodnih pesama, pa je i njihova podela tako načinjena. Prvu knjigu čine "različne ženske pjesme", dok se u drugoj, trećoj i četvrtoj nahode "pjesme junačke" od najstarijih do najnovijih vremena.

Opšte je mesto da je uticaj narodne poezije, Vukove reforme jezika i pravopisa, nesumnjiv i presudan kako za Branka i Njegoša, kao antipode, tako i za srpsku romantičarsku liriku u celini, sve do pojave Vojislava, Rakića i Dučića, koji su "razbili" simetriju trohejskog deseterca i u srpsku poeziju uveli aleksandrinac, dajući mu nova svojstva. Manje se pak govori o zračenju evropskog pesničkog duha, šilerovskih i geteovskih ideja na srpske romantičare, makar i sa zakašnjenjem. Lucidni Vinaver je jedan od retkih koji je skrenuo pažnju na izvesne podudarnosti između, recimo, Bajrona i Branka, u srpskoj, i Bajrona i Puškina u ruskoj poeziji.

Podeljena mišljenja

Kad su se pojavile Brankove Pesme, utisak je, beleže hroničari, među književnim znalcima bio jak, ali mišljenja podeljena. Trohejičnost je, pisao je Vinaver, bila osnovno svojstvo (i čuvstvo) srpskog deseteračkog epa, a izlaz iz nje je bio u osmercu, bez cezure, u devetercu, jedanaestercu i dvanaestercu, u Kostićevom herojskom jambu. Već kod Branka se oseća unutarnja suprotstavljenost oprečnih načela, lirskog i epskog, herojske i građanske lirike. Pesme ni jednog srpskog liričara, ni pre ni posle Branka, nisu na samom početku bile tako poletne kao njegove. One su i žubor i usklik, i kliktaj i žal, i ditiramb i elegija. Ali i vaskrs srpskog duha u autentičnom srpskom pesničkom kroju. Brankova lirika sva je od samoglasnika i vedrih slika. Ona je savršen pev unutarnje i spoljnje stvarnosti u skladnom međusobnom odnosu.

Na početku lirske linije novije srpske poezije stoji Branko, a na početku epske Njegoš. Kašanin s razlogom smatra, u svom eseju "Između orla i vuka", da je Branko "stvarni osnivač naše novije lirike" i da "nije mogao da se javi drukčije nego kroz finale one poezije kojom je počela moderna Evropa". Kod srpskih romantičara dominantan je čas jedan a čas drugi princip, ali i u kontekstu istog pesnika — bilo da je reč o Branku, Njegošu ili Kostiću — lirski i epski princip su u sukobu, kao dva pola. Taj heraklitovski agon, na nivou melodije, ritma, oblika i značenja, takođe je složen. U lirici preovlađuje melodijska, a u epici ritamska komponenta. U lirskim pesmama sadržaj se naslućuje, u epici je dominantan. Liriku ispunjavaju senke, epiku predmeti.

Podela je očigledna i na planu pesničkih oblika. U najboljim Brankovim pesmama sam njihov oblik je suština. Kad mlidijah umreti čitavom svojom strukturom, rimom, melodijom i oblikom izražava pesnikov oproštaj sa svetom. Najveći pesnički dometi postignuti su sintezom lirskog i epskog principa, i kod Branka, i kod Njegoša, i kod Kostića. U Kostićevoj poeziji ukrstili su se Orfejev opčinjujući pev i Prometejeva snaga i prkos.

Ciklus "Utva zlatokrila" Branka Miljkovića može se smatrati uzorom za sintezu lirskog i epskog; lirsko je na nivou ritma, oblika i čitave "strukture", epsko na nivou sadržaja — predanja ili mita — koji je preoblikovan. Na početku Miljkovićevog ciklusa "Sedam mrtvih pesnika", koji je nastao 110 godina posle pojave Radičevićeve knjige Pesme, stoji Brankovo ime, što ukazuje da ga i Miljković vidi kao osnivača novije srpske poezije.

Stražilovska tuga

Bilo je pokušaja, kaže Miljković, da se Brankova i, uopšte, stražilovska linija učini "vitkijom i elegantnijom", ali je samo Crnjanski uspeo "da dopeva stražilovsku tugu Brankovu". U stogodišnjem luku srpske poezije, od Radičevića do Miljkovića, kod pojedinih srpskih pesnika može se prepoznati, kao daleka uspomena, Brankov stražilovski pev. I lirski i epski glas nama Srbima su neophodni, i Branko i Njegoš, i Zmaj i Kostić, i Nastasijević i Dučić, i Crnjanski i Popa, i Raičković i Pavlović.

O Branku je rečeno da je bogomdani pesnik, a njegovo ime da je među Srbima sinonim pesnika. Bilo je i pre njega pesnika, i darovitih i učenih, pa opet se čini da novija srpska poezija njim počinje. Tuga i opomena, Ukor, Kad mlidijah umreti i četiri soneta, koliko ih je svega napisao, savršena su lirska ostvarenja u svakom pogledu, i oblikovno i značenjski. Samo ovih nekoliko pesama najbolje pokazuju koliko je veliki gubitak što Branko nije išao u tom pravcu nego se, kako kaže Kašanin, trošio na epske pesme, plaćajući dug svom vremenu.

Branko je sanjao, zabeležio je njegov otac Todor, da poseti Kosovo. Spremao se da piše epos, ali tek pošto vidi Kosovo, "na kojem je srpska slava ugašena, sloboda izgubljena, a sužanjstvo nastalo". Taj epos, smatrao je Branko, mora "isto biti kao i grčki". Umro je prerano, ne dočekavši ispunjenje svoje želje i svog sna.

Danas čitav srpski narod ponovo sanja Brankov san.


Slobodan Rakitić, 03.09.2005.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #16 poslato: Maj 31, 2012, 04:15:32 pm »

*

PESNIKOVO ZDRAVO I ZBOGOM


Život i lirika Branka Radičevića i dalje jesu intrigantni i novi. Ništa se povodom ovoga pesnika ne može podrazumevati. Njegov kratki vek, upravo, jeste eksplozija jedne sudbine čije fakte i prosjaje i dandanas sabiramo i osećamo. Kakav to beše Brankov život? Pre sto sedamdeset pet godina, u Brodu na Savi, petnaestog marta po starom, a dvadeset sedmog po novom kalendaru, rođen je veliki pesnik srpskog romantizma. Sutradan, Radičević je kršten, dan uoči sv. Aleksija po kojem i dobija ime. Tek u Beču, dvadesetak godina kasnije, on će prevesti svoje ime sa grčkog (Alexios — koji brani) na srpski jezik (Branko). Pesnikov otac Todor Radičević službovao je u Slavonskom Brodu kao carinik "tridesetnik". Majka Ruža (Mihajlović) poreklom je iz Vukovara gde su se Todor i ona venčali. Radičevići potiču iz "okruga kragujevačkog" odakle su, pod Čarnojevićem, doselili u sremska sela Kupinovo i Klenak. Zna se za Brankovog čukundedu Jeftu, pradedu Đorđa i dedu Stevana.
 
U čuvenu Karlovačku gimnaziju, zajedno sa bratom Stevanom, Branko dolazi 1835. i tu boravi do 1841. godine kada prelazi u Temišvar. U Karlovačkoj gimnaziji bio je najbolji đak. Nikad nije batinan. Nedeljom je pevao u crkvi. Voleo je izlete na Stražilovo gde je posmatrao i izučavao biljke i cveće. Imao je odličan herbarijum. U Sremskim Karlovcima niko ga još ne zove Branko, već — Aca. Uživa u lepoti Sremskih Karlovaca, u berbama grožđa, devojačkim belinama i pesmama. Mladi Aca je voleo da vežba gimnastiku, i druge terao da isto čine. Često je preplivavao Dunav. Neki smatraju da je u hladnim talasima navukao tuberkulozu, mada su mu od iste bolesti umrli i majka, brat i sestra Amalija. U gimnaziji hvale njegov kaligrafski rukopis. U Beču će, docnije, govoriti da želi da ide u Italiju da uči slikanje. Svoju prvu pesmu, koja je svojevrsni zametak "Đačkog rastanka", kao đak Karlovačke gimnazije, Branko je napisao na nemačkom jeziku koji je tada bio školski. Kasnije će pesmu na srpski jezik prevesti Milan Kašanin i hvaliti rani talenat. U Temišvaru, pak, 1843. godine, Branko piše svoju prvu pesmu na srpskom jeziku, "Devojka na studencu". U Beču — mnoge druge. Tu je zaljubljen u Minu Karadžić koju otac ne da Branku. Govorka se da mladi pesnik ima nešto sa Vukovom ženom Anom Kraus. U Beču uči pravo za koje, u jednom pismu ocu, kaže: "Dragi tatice... učenje me prava baš nezadovoljnim čini; kad pomislim još tri godine zgrozim se". Već bolesnom pesniku, 1851. godine, knez Mihailo daje stipendiju da uči medicinu, uzalud. Branko izjavljuje da želi da ode na Kosovo da napiše "epos". Želja mu se ne ostvaruje. Prilikom prenosa Brankovih kostiju iz Beča na Stražilovo, 1883. godine, jedno "vito rebro" nije sahranjeno po drugi put. Nalazi se danas kod "skrivenog poštovaoca Branka".

Brankovu prvu knjigu pesama hvali njegov "pobro" Đuro Daničić, ističući da "nije nijedan učeni Srbin ovako pjevao kao ovaj Radičević". Jovan Sterija Popović, pod pseudonimom J. Zabavić, sarkastično ismejava ovu tvrdnju i dodaje da je to poezija "nepokrivene pohotljivosti, nerazborite samopouzdanosti, bestidne grubosti, krajnjega neznanstva o ljudima i stvarima". Mnogi napadaju Branka. U biblioteku Matice srpske Brankova prva knjiga ne ulazi punih jedanaest godina.

Kakva je to poezija Branka Radičevića? Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, te dva odlomka epskih pesama. Ostalo je dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Do danas je napisano šezdesetak muzičkih kompozicija na Brankove stihove. Ako bismo, pretenciozno, potražili reči u koje bi, inicijalno, legao sav njegov pesnički svet, onda su to dve: zdravo i zbogom. Semantički krugovi ovih reči obuhvataju lice i naličje Brankove lirike. Prvi aspekt oličen je u zdravim i vedrim trenucima, a drugi u tmulim i tragičnim stanjima. U reči zdravo sadržan je dionizijski doživljaj sveta, sav u ciktavoj jarosti i sjaju, kiptećoj sili erosa. Reč zbogom, pak, nosi himeričnu opomenu, tešku, do depresivnih dubina, melanholiju, tamu bolesti, nagoveštaj i potom samu smrt.

Slaveći život, pesnik peva: "Oj, izvore, zdravo, zdravo.../ Zdravo i ti momo tudi". Ali, odmah dodaje: "Zbogom dole, zbogom mirisave... Zbogom i vi po njima izvori/ Velja slasti kada žeca mori". Udivljen lepotom postojanja, razrogačenih i plamtećih zenica, Radičević opeva panteistički sjaj sveta: "Divno gora lista", "Lep je dana ogrejak", zatim, "A uz miris vetrići uzdišu", "Sunce sjaje, lice otsjajuje/ Suknja s' digla, nona proviruje", "Ona beži — za njom s' vini/ Ljubni brate, pipni, štini". A onda, poput vinskog pehara, zlatan osmerački katren koji blista genijalno razvijenom erotskom slikom: "Al' u tvoji nedri tude/ Okle snega do dve grude?/ Čudo, sele, divno čudo,/ Ala bi se mlađan grudo". Svemu ovome, opet, protivteža: "Sam tu samcit na svetu širokom", "O zoro moja, zoro bez osvanka", "Zbogom pesme, zbogom kolo", "Zbogom gore, mesta moja slatka". Zatim, elegično zazivanje kraja: "Lisje žuti veće po drveću/ Lisje žuto dole veće pada/ Zelenoga ja više nikada/ Videt neću". A onda, rekvijemski vrhunac: "Zbogom žitku, moj prelepi sanče/ Zbogom zoro, zbogom beli danče,/ Zbogom svete, nekadanji raju/ Ja sad drugom moram ići kraju".

Zdravo i zbogom jesu zglobni zamajci Brankove lirske poezije. Raskršća gde se učetvoruju spoznaje. Tu se sustiču i prelivaju dan i noć, život i smrt. Ozrcaljen muzikom disanja žive krvi, Radičević na najviši tron podiže rituale druženja i veselja, te vino, devojke i junački ponos: "Braćo mila, zdravo, zdravo,/ Vina dosta — to je pravo,/ I momicu belu, jedru,/ I plameni mač o bedru". Ali: "Odoh, braćo, zbogom meni sada/ Zbogom braćo, možda za svakada". Ako bismo tražili stihove u kojima su "na malom prostoru" kalemljene, a neispisane, reči zdravo i zbogom, onda su to ovi: "Ao, danče, ala si mi beo,/ Još bi' dugo gledati te 'teo" i "Nado moja, nisi valjda pena".

Brankova lirika je rosa i pahulja srpskog jezika, njegov "osmejak" i suza, "cvetak" i "vrletak". Kroz niti ambivalentnog sveta, Branko utkiva u zlatnu strunu duhovnog i religioznog osećanja. Zahvaljujući Bogu na čudesima, na "sunašcu umiljatom" i "silnog groma buci", on kaže: "Osim drugog ovde svega/ Mene stvori iz ničega". A zatim, molitveno vapeći, dodaje: "Da mi kako s prava puta/ Duša mlada ne zaluta". Ne doživevši ni punih trideset godina, Radičević je pokazao da pesnički talenat ima nadvremensku skalu i meru, i da ničim nisu omeđeni dometi takvoga dara. Brankova se lirika presijava u uvek novim semantičkim talasima, na zrncima čistog srpskog jezika i ozonskog doživljaja.


Nenad Grujičić "Polemike i odušci" (polemike, eseji i kritike) | Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #17 poslato: Novembar 05, 2012, 07:39:21 pm »

**
ZANIMLJIVOSTI


KOMPOZICIJE BRANKOVIH PESAMA

Malo ima pomena o tome da je Branko Radičević voleo muziku ili da se njome bavio. Za vreme svog višegodišnjeg boravka u Beču on je, krećući se većinom u sredini srpske intelektualne omladine i u krugu ljudi koji su posećivali Vuka, i posebno Minu Karadžić, morao da bude u kontaktu sa umetničkim svetom, dakle i sa muzikom.

Međutim, bez obzira koliko se sam Branko bavio muzikom, neosporno je da je on, posle Zmaja, nas najviše komponovani pesnik, da su Brankovi stihovi puni muzike sa pravilnim i tečnim ritmom koji upravo navode na pevanje.

U Brankovim pismima, najvernijem ogledalu njegovog intimnog života, karaktera i svakodnevnog zanimanja, čitamo: "Pozdravi mi Vuka i gospu mu i sina i Minku. Kaži joj da odsvira onaj Quartett što ga rado slušam, a ti ga poslušaj mesto mene". (Pismo Daničiću 8-IV-1849). To znači da je Mina Karadžić svirala na klaviru neku preradu, verovatno gudačkog klasičarskog kvarteta ili nekog kvarteta iz opere, i da je u toj muzici Branko uživao. Ovo je jedan podatak o Branku u vezi sa muzikom.

Da je Branko imao i izvestan kritičarski sud o muzici može se nazreti iz sledećeg citata iz pisma ocu 24 jula 1847: "Šaljem Vam i jednu knjižicu, kaku je svaka gospa i gospodjica na Slavenskom balu dobila za spomen. Imao sam još jednu al mi je nestala, koje mi je vrlo žao, jer bi je sad mogao poslati Aleksiću (Kritikusu) a on bi crkao od radosti. Zato šaljem Aleksiću jedan oglas na svoju knjigu i neke smokljanske Walzere od nekog smokljanskog Novosađanina, nije ni vredno u ruke uzeti, ali to će za Aleksića biti krasnejse i milejse." To je drugi i poslednji podatak.

Verovatno je da je sud o ovoj muzici bio tačan; valceri su cvetali u dvojnoj monarhiji — malo dobrih i mnogo rđavih — kroz čitavo stoleće. "Smokljanski Novosađanin" koga pominje Branko kao autora ovih valcera bio je bez sumnje Aleksandar Morfidis, pevač, horovođa, učitelj muzike u Novom Sadu, koji je tada, četrdesetih do pedesetih godina, u tom gradu vršio dužnost neke vrste muzičkog "kulturtregera", ali ne sa mnogo umetničkog ukusa.

Lice kome Branko šalje valcere svakako je K. Aleksić, potonji oficir ruske vojske, veliki ljubitelj muzike i intimni prijatelj Kornelija Stankovića iz godina zajedničkih studija u Beču. Za njega znamo da je 1858 godine vršio pripreme za koncert Kornelija Stankovića u Moskvi. Međutim, kako je Kornelije ubrzo potom oboleo od tuberkuloze, turneja je ostala neostvarena. Branko i Kornelije proveli su tri godine zajedno u Beču; prema tome, mogao im je taj Aleksić biti zajednički prijatelj.1)

To su suvi podaci koji nam daju mogućnost da nadzremo Brankove stvarne dodire sa muzikom. Međutim, muzika u Brankovim tekstu čuje se od početka do kraja u celokupnom stvaranju njegovom. Muzikalnost njegove fraze, mnogobrojne ideje i slike uzete iz oblasti muzike (pevanje, svirka tamburice, kola) vezuju ga tesno za muziku.

Ko nikad nije komponovao ne mođe ni da sagleda kolike smetnje komponovanju moze da čine nedostaci u ritmu ili metru stiha. Kod Branka je metar većinom stabilan i pravilan pa stoga i odgovara strogim zakonima sklopa muzičke kompozicije.

"Đacki rastanak", mada građen slobodno u kompoziciji, a često i u metru, svojim čisto muzičkim elementima, muzičkim izražajnim sredstvima, efektima i vizijama, ukratko simbolizovanim i lakonski podvučenim u rečenici

"Svirac svira
srce dira..."
 
s pravom je najčešća komponovana pesma. Naravno, obimnost, sadržajna raznorodnost i složenost ove pesme još nikoga nije mogla navesti da je u celini muzički uobliči, ali su zato obilato iskorisćavani pojedini odlomci. Naročito draži, primamljive ali i opasne, pružila je kompozitorima mogučnost i da primene muzičke karakteristike naroda i pokrajina koje Branko pominje u "Kolu" i time da se približe klasičnom obliku naše muzike, obliku "rukoveti".

Prema popisu Vladimira Đorđevića,2) odlomke iz "Đačkog rastanka" komponovali su N. Stitarski, Vojtez Sistek, Josif Marinković, Jovan Paču, Robert Tolinger, Stevan Sram i parafrazu Kola (pod imenom Đačko kolo od P. Despotovića) Boža Joksimović. Tome popisu treba dodati "Kola" za klavir Dionisije de Sarno i Ljubice Marić, "Kolo" za mešoviti hor Svetolika Pascana i preradu Marinkovicevog "Kola" od Josipa Slavenskog.

Među tvorevinama naših starijih kompozitora najuspelije su kompozicije iz "Đačkog rastanka" Josifa Marinkovića. Njegova horska "Kola" — njih 13 na broju — znače u našoj muzici poslednji stupanj do Mokranjčevih "Rukoveti"; od tih dva "Kola" su pisana na bazi "Đačkog rastanka" ("Kolo, kolo naokolo" i "Svirac svira"), i to u dve verzije od svakog (za mešoviti i muški hor). Marinković je, rukom umetnika koji je vladao zanatom i u pogledu horske tehnike i u pogledu forme, ispisao u ovim kompozicijama vedre i poletne stranice. Oslanjajući se donekle na narodni melos, on je tim kolima dao pečat komponovanja odlomaka iz "Đačkog rastanka" koji je učinio Robert Tolinger (za tenor solo, mešoviti zbor i klavir u 4 ruke). Simpatičan i ujedno naivan u ostvarenju je pokušaj verodostojnog romantičarstva. Klavirski part je samo stura harmonska podloga, retko kad shvaćen kao kontrapunktska nit u celokupnom tkanju. Partija soliste tretirana je kvazi recitativno, na bazi narodne melodije, sa izvesnom dozom sevdaha, a kroz sve to se provlači osnovna tema sremskog kola, tesno povezana, kao što ćemo dalje videti, sa Brankovim tekstom.

"Kolo" Jovana Pačua najpopularnija je kompozicija sa ovim tekstom. Oslanjajući se opet na početne taktove sremskog kola (koje je Kornelije Stanković prvi zapisao i parafrazirao za klavir), Paču je dao iskrenu kompoziciju ali siromašnu u harmonizaciji, jedne vrste Lieder-tafel — muziku. Međutim, Pačuovo "Kolo" podstaklo je ne samo Josifa Marinkovića nego i savremene kompozitore Ljubicu Marić i Svetolika Pascana da prve taktove toga kola primene kao početne teme u svojim Kolima (ostinatni bas u kvartama vezan za reč "kolo, kolo").

Uspeli primer muzičke ilustracije "Kola" pretstavlja kompozicija Ljubice Marić, napisana povodom proslave 1947 godine. U svome delu za klavir Marićeva je srećno dočarala momente Brankovog kola povezujući muzičke narodnosti koje se pominju u tekstu u jednu celovitu klavirsku formu, sa dobro pogođenim, skoro vuroznim ali ukusnim pijanistickim efektima.

Veliku popularnost je uživala i mnogo je pevana nekada "Devojka na studencu" od Horejseka u klavirskoj obradi Doubeka. Ta pesma je, kao retko koja nas kompozicija, doživela čak i dva štampana izdanja. Ne može se reći da je ona u duhu Brankovog teksta: ona nema suptilnosti Brankovog stiha niti je u muzici podvučena psihološka tananost samog događaja iz pesme. No ona je melodiski u duhu romantičarskog Lied-a sa kraja stoleća, sa prizvukom smetanovskog harmonskog stila, ona je "pevljiva" i laka i stoga je verovatno i postala popularna.

Dve kompozicije na "Jadnu dragu", od Mokranjca i Vladimira Đorđevića, ne razlikuju se mnogo po stilu. Mokranjac je u ovoj pesmi (za hor) izašao iz oblasti kojom je suvereno vladao, iz narodnih "Rukoveti", i pokušao da stvori neku vrstu "pesme stimunga", sa onomatopejskim podražavanjem potoka u tenoru, ali je u vodećem glasu zalazio i u sevdaliski ton, tako da stilska raznorodnost čini da ova kompozicija ne ide u red njegovih najuspelijih ostvarenja. Đorđevićeva "Jadna draga" (za glas i klavir) takođe usled stalnog nesklada između partije glasa i klavirske pratnje ne odgovara pesničkom delu Branka Radičevića.

Pesmu "Ukor" komponovali su Jenko, Bajić i J. Marinković (za glas i klavir). Od te tri, Marinkovićeva ima najviše umetničke snage, naročito u klavirskoj pratnji, dok se u Bajićevoj kompoziciji oseća nategnuto traženje narodnog tona, obeleženo najčešće prekomernim sekundama. Bajićeva se pesma pevala u komadu s pevanjem "Rakija", međutim nema sumnje da je ta melodija ponikla i u narodu, jer se zna za više varijanata te pesme pod imenom "Gde si dušo, gde si rano", kojom se i Jenko poslužio za svoju obradu; Bajić je "Ukor" uneo i u drugu, klavirsku kompoziciju, ali sasvim površnog sentimentalno-salonskog karaktera. Za klavirske kompozicije su i Robertu Tolingeru poslužile, kao neka vrsta programske podloge i kao moto, Brankovi stihovi "Nikad nije vito tvoje telo..." i odlomak iz "Tuge i opomene". Tolinger je te pesme interpretirao u stilu klavirskih minijatura Šumana i Čajkovskog, sa stilskom utančanošću i kompozicionom tehnikom koje su retke u naših kompozitora XIX veka. Zato se te dve pijese mogu smatrati kao veoma bliske, ako ne samom Branku, onda romantičarskom vremenu u kome je pesnik živeo.

Najzad, interesantno je zabeležiti — utoliko pre što je bilo vrlo malo hrvatskih kompozitora koji su pisali na Brankove stihove — da se hrvatski kompozitor Josip Hace za svoj prvi muzički opus inspirisao stihovima "Kad mlidijah umreti" (za glas i klavir).

Među kompozicijama koje su nastale poslednjih dana, vredi istaći toplo insirisana dela za glas i klavir Stanojla Rajičića, savremenog kompozitora koji se najviše koristio Brankovim pesmama, ("Ukor", "Ribarčetov san", "Devojka na studencu", "Noć pa noć", "Vragolije" i ciklusom pod imenom "Lisje žuti". Zatim "Sretan pastir" Milenka Živkovića, uspelu pastoralu za koleraturni sopran, harmonski veoma interesantnu, i "Posvetu Mini Karadžić" od Jovana Bandura. I poneki naši najmlađi kompozitori, koji su svoju stvaralačku delatnost započeli posle oslobođenja, posegli su za Brankovom poezijim. Tako je, pored Dušana Radića, koji je dao nekoliko uspelih pesama, i Dragutin Gostuski komponovao "Devojku na studencu" sa tananin smislom za Brankov tekst i veoma uspelom podudarnošću u umetničkom izrazu.3)

Da li je Brankova poezija našla umetnički adekvatnu reprodukciju u muzici?

Najpojmljivije bi bilo da su savremenici Brankovi i neposredni poslednici — ljudi najbliži njegovom duhu i vremenu — najbolje odgovarali karakteru i smislu Brankovih pesama. Međutim, osim Kornelija Stankovića, u srpskoj muzici nije bilo Brankovih savremenika, a Stanković ga nije komponovao. Ostali kompozitori prošlog veka, po tehnici svoga zanata, po vladanju umetničkom formom, po izražajnim sredstvima, većinom nisu bili dorasli Brankovom stihu i većinom nisu bili tako bazirani i smeli u muzici ko sto je Branko bio u srpskom pesništvu.

Tek poneke Marinkovićeve i Tolingerove kompozicije i tvorevine savremenih kompozitora približuju se donekle duhu Brankove poezije i pogađaju, mada savremenom tehnikom, "ton" te poezije.

Branko je prvi naš pesnik koji je pošao narodnim pravcem u književnosti. Plejada naših muzičara prošloga veka nije mu bila dorasla; danas i ubuduće, kada istinski narodni muzičari dolaze do izraza, on će svakako nalaziti sve više dostojnih muzičkih uobličitelja i tumača.

Uostalom, svojom snagom i neposrednošću, njegova je poezija prokrčila sebi put u mase narodne, pevala se i peva, kao narodna pesma, anonimno, po napevima nepoznatih kompozitora.

Takvih napeva, kojima se ne zna muzički autor, ima dosta. Najčešće su to prilično banalne i sladunjave melodije koje izvitoperavaju Brankove stihove. Međutim, ima ih i koje potvrđuju da su Brankove pesme duboko zašle u narod i tamo srasle sa pravom narodnom melodijom. Veoma interesantan podatak o tome daje nam M. Đ. Milićević, koji je 1872 g. u Stubik4) na crkvenom saboru čuo učitelja kako peva, pored "ponekih vragolija", i "Gusle moje". U vrlo impresivnom opisu, on, između ostalog, kaže: "G. Despot je pevao onako kako se obično peva uz gusle, samo s dužim talasanjem svoga miloga glasa.

Njegov glas bejaše pun, jedar a mekan, veoma izrađen. Taj glas prodiraše do dna duše slusaocu. Ova Brankova pesma ipak, pesma mestivaše neko čudno raspoloženje u slušaoce."

"Što g. Stefanović dalje pevaše, to se oko stola sve manje živosti čujaše: stadoše vinolije, umukoše čaše, stišaše se viljuške, prestaše kretati se i same vilice, ućuta se ne samo romor nego, misliš, i dihanje u slušalica. Neki čisto radoznalo upravljahu oči u pevača, a neki zamišljeno gledahu preda se i, bez sve šale, mnogima se niz obraz spustaše po koja suza..."

"Omladina, koja se pribiraše crkvi da igra u kolu, nagrnu ka stolu i okruži goste. Sami svirači — svemu vični Cigani — s ćemanima pod pazuhom, približavahu se na prstima da vide čudnoga pevača, i da čuju dotle nečuvenu pesmu. Jedan stari majstor — svirač — gurkaše svoga crnopurastog naslednika napred, i rukom, i šapatom, i vrlo izraznom mimikom, upućivase ga da dobro utubi tu zanosnu pesmu."

"G. Despot svrši, a slušaoci, do dna svoje duše potreseni, ostaše nemi kao zaliveni: niti grunuše prangije, niti jeknuše zvona, niti se ču kakav drugi uzvik..."


Stana Đurić Klajn

____________________________

1) V. članak " Diplomatska borba oko Kornelija Stankovića"
2) O kompozicijma Brankovih pesama, Nova Evropa, knj. IX br. 4,  1 II 1924.
3) To nisu sve komponovane Brankove pesme, i dugo bi bilo posebno o svakoj posebno pisati, zato ćemo samo navesti još preostale kompozicije. "Neka sunca" komponovali su Horejsek, Havlas i Tolinger. "Jadnu dragu" Horejsek i Pascan. "Molitvu" A. Milcinski, "Rane" Havlas i Konjović, "Cic" M. Protić, "Gusle moje" Ivan Zajc, "Vragolije" Krešimir Baranović. Isidor Bajić je "Putnik na uranku" komponovao za tenor solo, muški hor i gudački orkestar a od "Srpskog pastira" je načinio "Melodramu u dva prizra". Osim toga, "Himnu Branku Radičeviću" (Lisna gora, Stražilovo) komponovao je Mita Topalović povodom prenosa Brankovih kostiju 1883 godine.
4) M. Đ. Milićević: Branko Radičević u Stubiku ("Brankovo veče", Spomenica o proslavi pedesete godine "Đačkog rastanka", Izd. Književne zadužbine I. M. Kolarca, Beograd, 1894).


MUZIKA I MUZIČARI Stana Đurić-Klajn | Prosveta | Izdavačko preduzeće Srbije | Beograd, 1956.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #18 poslato: Novembar 05, 2012, 08:26:37 pm »

*
ZANIMLJIVOSTI


PAMETAN, NARAVI VESELE

"Ovo naše dete baš ne može ništa da nauči. Jer dok mu ja govorim ba, be, dotle i on govori, a kad mu rečem da sam sriče, a on ni početi", žalila se mužu Ruža Radičević, majka velikog pesnika Branka Radičevića
 
Jedan vredni učenik Osnovne škole "Lazar Savatić" iz Zemuna nedavno se uhvatio za glavu:

"Jao, neće valjda štrajk baš sada! Gde baš sada, kad sam do kraja pročitao 'Pop Ćiru i pop Spiru'! Ispašće da sam čitao za džabe! Valjda će biti vremena da odgovaram... Nije to baš bio mali poduhvat..."

Istini za volju, među učenicima osnovnih škola nema baš mnogo poklonika školske lektire. A sa zemunskim jezičkim dogodovštinama, kao što je poznato, svi zbijaju šale. Zemunci su postali junaci jezičkih i drugih legendi koje kruže što usmeno, što putem Interneta. Oni su junaci mnogobrojnih viceva čiji je cilj da nas zasmeje i zaprepasti upravo izvitopereni govor. Kao onaj u kome, na pitanje kako laju psi u Zemunu, odgovor glasi: "Znači, av!"

Nije nam poznato da li je neki lingvista (uz pomoć sociologa) pokušao da utvrdi ima li ičega tačnog u legendama o Zemuncima.
 
U ZEMUNSKOM KONTUMACU
 
Izvesno je da većina današnjih malih Zemunaca, a ni drugih stanovnika naše zemlje, ne zna da je naš slavni romantičarski pesnik Branko Radičević (1824–1853), pisac "Đačkog rastanka", deo detinjstva proveo upravo u — Zemunu. O tome svedoči istraživanje profesora Stevana Radovanovića "Branko u Zemunu" iz 1986. godine.
 
Porodica Branka Radičevića došla je u Zemun iz Slavonskog Broda 1828. godine i tu ostala sve dok glava porodice Todor Radičević, prevodilac amater, nije dobio premeštaj. Četvorogodišnji Aleksije (kako je glasilo crkvenoslovensko ime budućeg pesnika) u Zemunu je krenuo u školu. Stevan Radovanović opisao je trenutak dolaska porodice Radičević u Zemun:

"U nedelju 3. maja 1828. godine u zemunskom Kontumacu — gde se carinila i prodavala pređa, svila, safijan, makedonski med i vosak, maslinovo ulje, tamjan, kornjačini oklopi, zlatne i srebrne poluge, carigradski biseri, persijski tepisi, indijski šalovi, razna ulja, mirisi i kiparsko vino — zaustavila su se kola s arnjevima u kojima se u Zemun doselila porodica carinskog činovnika Todora Radičevića (...) Prve godine svog boravka u Zemunu živeće budući pesnik u Kontumacu, u zgradi za carinske činovnike, nedaleko od današnje Gimnazije u Gradskom parku, a kasnije, kod Muhara, na trgu koji od 1907. godine nosi njegovo ime."
 
Branko je u Zemunu krenuo u školu: tu je završio tri razreda Srpske osnovne škole, kao i dva viša razreda nemačke Gradske škole. O Brankovom školovanju i detinjstvu, njegov otac Todor, inače poklonik književnosti i čovek koji je redovno kupovao knjige, vodio je brižljive beleške. U stvari, neku vrstu dnevnika. Tako saznajemo kakav je zapravo đak bio mali Branko. Uvek kad je pisao o svom sinu, Todor Radičević sebe je pominjao u trećem licu.
 
Profesor Radovanović u svom članku o Branku Radičeviću, između ostalog, navodi i sledeće:

"Kad je pošao u Srpsku školu, mati ga je ba, be i tako dalje učila. Ali on je tako teško učio da je mati ocu mu govorila: 'Ovo naše dete baš ne može ništa da nauči. Jer dok mu ja govorim ba, be, dotle i on govori, a kad mu rečem da sam sriče, a on ni početi.''
 
JAKO PAMETSTVOVANJE
 
Tokom prvih meseci školovanja Branko se uredno majci obraćao za pomoć. Nikako nije uspevao da savlada pisanje i čitanje. Onda je iznenada prestao. Roditelji su bili uvereni da je najgori đak u školi. Prema očevom svedočenju, majka je zavapila:

"Gledajder sada, čoveče, ovo naše dete više mi ne dolazi da ga učim, mora da je najgori đak u školi."

"Mani se, ženo, dete je još mlado, njemu nije sad na pameti učenje, nego igra. Ja ću njegovog gospodina učitelja zapitati kako se dete uči i vlada."

Tako je Todor Radičević saznao da je Branko prvi među svim učenicima.

"Pametstvovanje je imao osobito jako, i sve je lako mogao shvatiti. Naravi je bio vesele."

I ne samo to. Branko je izgleda u svemu bio prvi: u šali, u igranju, plivanju, pevanju. Imao je divan glas koji je slušaoce u srce dirao. I šah je odlično igrao...
 
Nažalost, kad je navršio devetu godinu, umrla mu je majka Ruža. Tri dana posle njene smrti, nesrećni dečak je čitkim rukopisom zapisao:

"Mamica je umrla 14. marta posle podne u dva sata, u vtornik. Ja sam ostao bez mamice od devet godina."
Početkom oktobra 1835. godine Branko Radičević napustio je Zemun. Otišao je u Sremske Karlovce, u gimnaziju. Ali, budući da je njegova porodica ostala u Zemunu, svaki školski raspust provodio je tamo. A kad je 1841. godine oboleo, došao je ponovo u Zemun. Lečio se skoro godinu dana.
 
Dani detinjstva provedeni u Zemunu za Branka Radičevića ostali su nezaboravni. Zato mu se više puta vraćao tokom svog kratkog života. Uostalom, odmah tu blizu bio je i Beograd, što je položaj zemunske varoši činilo još zanimljivijim.
 
Mnogi drugi naši književnici živeli su u Zemunu u vreme Branka Radičevića, ali i posle. To je činjenica koja može da bude neka vrsta obaveze za današnje male Zemunce. Da opovrgnu glasine o svom jezičkom neznanju i pokažu da su neistinite.

Znači, lektira!


Autor: M. Ognjanović | broj: 3082 | godina 2011 Politikin zabavnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #19 poslato: Februar 24, 2013, 03:01:30 pm »

**
ZANIMLJIVOSTI


MINA I BRANKO

Odnos Mine Karadžić i Branka Radičevića profesor dr Miodrag Popović sažeto predstavlja kao "idealnu drugu i žuti list. "Doduše, ni naš najbolji poznavalac srpskog romantizma ne spori da je pravi Branko i u romanu u stihovima "Bezimena", u kojem se šesnaestogodišnja kćerka i njena dobro držeća majka, obe Bečlijke, otimaju o srpskog studenta.

I drugi proučavalac našeg romantizma, dr Vaso Milinčević, navodi više slutnje nego činjenice kad kaže i sledeće: "Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog, naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije, a o tome svedoči i Brankova prepisa s Daničićem. Međutim, siromašni student nije mogao ni pomisliti da se u nekoj obziljnoj nameri približi Vukovoj ćerki."

Dok su u šesnaestogodišnju lepoticu Minu zaljubljeni i Đuro Daničić i Ivan Tkalac, nju vere sa ruskim bogatim spahijom i lekarom Florom Ognjevim. Ali ni ta veridba nije bila krunisana brakom. Mina se udala tek znatno docnije, gotovo već kao prestarela devojka, u tridesetoj, za Aleksu Vukomanovića, osnivača katedre za srpski jezik, istoriju i književnost na beogradskom Liceju, koji je bio i bliski rođak kneginje Ljubice.

Ali da se vratimo odnosu Mine i Branka. U tu temu ušao je i Borislav Mihajlović Mihiz svojom knjigom "Autobiografija o drugima". Govoreći o drugima, dakle, Mihiz je predstavio svoju gimnazijsku profesorku književnosti Teodoru Petrović kao istraživača "zaverenički odanog". Ona je, kaže zatim, "sav svoj život posvetila dvema karlovačkim sasvim suprotnim tradicijama — Branku Radičeviću i mitropolitu Stevanu Stratimiroviću". Pomenuta profesorka, sa nadimkom Majica, "bila je i ostala naš najbolji poznavalac života mladog pesnika i matorog mitropolita", tvrdio je Mihiz. Ono što je dalje naveo u svojoj "Autobiografiji o drugima" svakako deluje kao svojevrsno otkriće ili bar kao golicljiv putokaz budućim istraživačima:

"Kasnih pedesetih godina u Biblioteci Matice srpske posetila me je Majica. Dugo se nismo bili videli... logikom teme brzo smo ušli u njen zabran, u razgovor o prvencu naše lirike, sada više ne jezikom profesora i đaka već argumentima stručnjaka, od kojih je, prećutno se podrazumevalo, jedan pravi, a onaj mlađi tek priučen i na putu da to eventualno jednoga dana i postane.

Baš smo bili u reči o pesmi 'Bezimena' ili 'Ludi' Branko'. Raspričao sam se, pomalo se razbacujući autoritetom prestoničkog kritičara, kako je nenadoknadiv gubitak što taj spev Branko nije dovršio i da bi ovaj ironičan, pa i pornografski opis života studenta, srpskog đakele u bidermajerskom Beču i njegovih švaleraja sa demimondom, kurvama i jednom majkom i ćerkom, taj začetak reralističkog romana u stihovima, taj pomalo skurilni naturalizam bio živo čudo srpske književnsoti — kad sam odjednom primetio da se moja stroga i patrijarhalna profesorka nekako čudno meškolji. Prekinula me je i, pocrvenevši pri tom kao devojčica, saopštila mi nešto od čega sam se zabezeknuo.  Zabezeknut sam i danas.

Po nekim odlomcima Brankove prepiske sa Daničićem, po činjenici da Vuk retko spominje Branka (u svojoj beskrajnoj prepisci u kojoj svako značajnije srpsko ime pominje bezbroj puta o Branku piše samo kad mora u pismima, pesnikovom brižnom ujaku, vukovarskom trgovcu i prenumerantu Justinu Mihajloviću), po nekim aluzijama i vidnom i diskretnom prećutkivanju svedoka koji kao da nešto kriju, a naročito i baš po pesmi 'Ludi Branko', lako je moglo biti da Branko nije bio samo zaljubljen u Vukovu lepu i mladu ćerku Minu, no je — i danas vidim Majčine stidljivo oborene oči pod uveličavajućom dioptrijom naočara - no je nešto moglo biti i sa Vukovom ženom Anom, na čijim rukama je pesnik i izdahnuo.

Kakva priča! Brkati, namršteni, kostoboljno sakati genije, sredovečna Bečlijka koja besprestance rađa decu koja besprestance umiru, šesnaestogodišnja ćerka lepotica i pesnik vragolan 'koji žene ili uzdiže do zvezda ili ih obara u travu'. A oko njih trešti promenadna muzika Beča sredine jednog veka tek izašlog iz revolucije i mađarske bune i trešti rat za srpski jezik i pravopis. I moja provincijska profesorka, koja je život posvetila njima, u trenutku vidovitosti ili u zabludi blasfemije."


Piše: Darko Spasić
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: