Vladislav Petković Dis (1880—1917)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladislav Petković Dis (1880—1917)  (Pročitano 63212 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Januar 03, 2011, 11:50:26 pm »

*




VLADISLAV PETKOVIĆ DIS1


Vladislav Petković Dis (10. mart 1880. Zablaće kod Čačka — 16. maj 1917, kod Krfa), pesnik.

Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata prebegao je u Francusku. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće nemačka podmornica kod Krfa i on biva potopljen.

ŠKOLOVANJE

Bio je sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu Gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pjesmu "Na prozoru sveća gori" i to na njemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspješno pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je predsjednika komisije pozvao na čast:

— Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam...

Dis je, dakle, bio prosječan učenik, ali sa natprosječnim pjesničkim talentom.

POSAO

U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara. Sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pjesmama. Teško je, ipak, biti raspjevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazi jednom mjesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sjedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar.

To je trajalo dvije godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mjesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pjesnike.

Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vrijeme kada se živjelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmio da je sve zlo od njih.

Visok i mršav, poduže kose i posve neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspijeva da pronađe prvo zaposlenje. Pjesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da mjeri šljive.

BRAK

Njegov kafanski način života umnogome se izmijenio poslije vjenčanja sa Hristinom-Tinkom, mladom i lijepom poštanskom službenicom koju je odmah smjestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi.

Veoma privržen porodici, ali i prijateljima, Dis će jednom reći:

— Za četiri godine braka nismo četiri puta sami, bez gostiju, ni ručali ni večerali.

Na svijet je došlo i njihovo dvoje djece, Gordana i Mutimir, ali i ratovi, balkanski i svjetski, rastanak...

KNJIGE

Vladislav Petković Dis je živio u maloj zemlji u kojoj su knjige čitali samo oni koji su ih i pisali. Za svoga života objavio je samo dvije knjige poezije — zbog nedostatka novca, bespoštednosti kritike, zbog toga što je živio samo 37 godina ili zbog svega navedenog, ali činjenica je da smo ostali uskraćeni za mnoge stihove koje je ovaj pjesnik slutnji još mogao das nam podari.

Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u potsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i čak očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti.

Knjigu "Utopljene duše" Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pjesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija".

Poezija "Utopljenih duša" je negatorska, bolećiva, plačna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive što predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tišine.

Zbirka poezije "Mi čekamo cara" napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio "Mi čekamo para". U ovoj zbirci pjesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. To, međutim, nije radio klicući u nacionalnom ponosu, kao drugi pjesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži. Zbog toga su mnogi kritičari smatrali da je ova zbirka slaba u cjelini te da su stihovi zvečeći prazni i jeftino patetični.



* * *

NEPROLAZNA SLAVA VLADISLAVA PETKOVICA DISA2

Iako Vladislav Petkovic Dis (1880—1917) zauzima istaknuto mesto u srpskoj poeziji 20. veka i gotovo je nazaobilazno ime svakog antologicara, njegov zivot, a donekle i poezija, ostali su do danas nepoznanica. Biografi i istoricari knjizevnosti uglavnom lutaju kada je datum i mesto rodjenja ovog pesnika u pitanju, iako za to nema razloga. Za ime tragicnog Disa mnogima je "opravdano" bilo da za datum rodjenja uzmu 29. februar prestupne 1880. godine. U knjizi krstenih u rodnom Zablacu kod Cacka, nalazi se resenje dileme. Vladislav Petkovic Dis, deveto od trinaestoro dece Dimitrija i Marije Petkovic, rodjen je 27. februara 1880. godine prema starom kalendaru, odnosno 10. marta po novom. Buduci pesnik krsten je u mesnoj crkvi 2. marta, kuma je bila Kristina Coric, trgovac iz Cacka, a svestenik Vladimir Popovic.  

Dimitrije Petkovic, Disov otac, doselio se sredinom proslog veka iz okoline Kumanova i u Zablacu je drzao mehanu. Svestenik Popovic 1868. godine zapisuje da je Dimitrije Petkovic dao 12 dukata cesarskih priloga za obnovu druge zablacske skole, koja danas nosi ime njegovog sina Vladislava. Od brojne familije Petkovica u Zablacu i Cacku danas nema zivih potomaka — nestali su u vihorima ratova koji su se vodili na ovim balkanskim prostorima i u nedacama koje su nalazile srpski narod. Neophodno je izbrisati i jos neke dileme oko mesta rodjenja znamenitog pesnika Disa. Naime, greske su se potkrale i u knjigama kakva je "Mala Prosvetina enciklopedija", izdanje 1978. gde je objavljeno da je pesnik rodjen u Zablacu kod Zajecara, umesto kod Cacka. Jugoslovenski knjizevni leksikon, Matica srpska, 1971. stampa da je Vladislav Petkovic Dis rodjen 12. marta 1880, a taj datum uzima i Milivoje Nenin u pogovoru knjige "Pesme", izdanje "Kairos", 1995. kao i "Pesme", Rad, 1999. godine. Ovo je svakako posledica pogreske da je Dis rodjen 29. februara 1880. a ne 27. sto je jedino tacno.

Pesnik "Utopljenih dusa" (1911) i "Mi cekamo cara" (1913), cija je pesnicka slava nepomucena i svevremenska, zasluzuje da se ove greske isprave. Zavicajna biblioteka koja nosi Disovo ime, i organizuje vec 37 godina kulturnu manifestaciju "Disovo prolece", prikupila je vazna dokumenta koja govore o zivotu Petkovica u Zablacu i Cacku i o tragediji ove porodice, sto moze da bude od koristi knjizevnoj kritici i istoriji knjizevnosti. Zbornik radova sa naucnog skupa o poetici V. Petkovica Disa svakako ce mnoge dileme razjasniti kada se do kraja godine bude poajvio u izdanju Instituta za knjizevnost i umetnost i Gradske bibliteke "Vladislav Petkovic Dis".

1 Znanje
2 Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis Čačak


Pevani pesnici — Vladislav Petković Dis
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Januar 04, 2011, 12:02:47 am »

*

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS


Poznati pesnik, čije ime nosi škola u Zablaću, rođen je ovde 1880. godine i bio je đak ove škole. Oko samog mesta njegovog rođenja postoje neslaganja brojnih njegovih biografa. Naime, pošto je Dis gimnaziju završio u Zaječaru, mnogi tvrde da je i rođen u selu Zablaću kod Zaječara, a ne pored Čačka. Jedan dokument pokazuje da su sve rasprave oko mesta Disovog rođenja nepotrebne. To je knjiga krštenih iz crkve u Zablaću koja nam govori da je "mladenac Vladislav Petković, od oca Dimitrija i majke Marije, rođen 27. februara i kršten u ovoj crkvi 2. marta 1880. godine." Kuma na krštenju je bila Kristina Ćirić, trgovac iz Čačka. Ovaj zapis je ostavio tadašnji sveštenik zablaćki Vladimir Popović, koji je i krstio Vladislava.

Postoje i zabune zašto su sva druga deca Dimitrija i Marije bila rođena i krštena u Čačku, a samo Vladislav u Zablaću. Po dokumentima iz stare opštine zablaćke se može videti da su Petkovići imali kuću u Čačku i da su se u Zablaće doselili neposredno pre Disovog rođenja.

Kada su Petkovići izgubili mehanu i imanje koje su imali, vratili su se u Čačak. Vladislav je tu završio šest razreda gimnazije, a maturu je polagao u Zaječaru 1901. godine. Dis nikada nije maturirao, što je osnovna zamerka koju su mu upućivali tadašnji kritičari. Pošto nije maturirao, postaje učitelj u selima Prliti i Melnici kod Zaječara. Zabeleženo je da je kao učitelj imao dobre ocene, ali se na ovom poslu zadržava veoma kratko. Već 1903. godine prelazi u Beograd i zapošljava se u opštinskoj trošarini, a posle toga na carinarnici.

U ovom periodu je objavio svoje prve pesme u časopisima "Nova iskra" i "Srpski književni glasnik" u Beogradu i "Brankovo kolo" u Sremskim Karlovcima. Sa pesnikom i prijateljem Simom Pandurovićem 1905. godine uređuje "Književnu nedelju".

Dve godine kasnje zajedno sa Simom odlazi u Valjevo i zapošljava se kao praktikant u sudu. Ni tamo se ne zadržava dugo. Inače, u ovom periodu Dis je vodio boemski život sa svojim prijateljima Simom Pandurovićem, Dušanom Popovićem, Milanom Simićem i drugima.

Po povratku u Beograd 1911. godine Vladislav se ženi Hristinom Tinkom i te godine objavljuje svoju prvu zbirku pesama "Utopljene duše". Ovu knjigu je Jovan Skerlić vrlo oštro kritikovao, što je pokrenulo mnoge odbrane Disove poezije. Naime, Svetislav Stefanović, Isidora Sekulić, Tin Ujević i mnogi drugi su davali pozitivne ocene Disovog rada.

Prvo dete Vladislav je dobio 1912. godine. To je bila devojčica Gordana. Ne zna se tačna godina rođenja Disovog drugog deteta, sina Mutimira. Samo godinu dana kasnije Dis odlazi u srpsko-turski rat. Pošto je bio slabe konstitucije za vojnika, Dis je na svoju molbu u rat poslat kao ratni izveštač. Po povratku iz rata objavljuje knjigu "Mi čekamo cara".

Početak Prvog svetskog rata ga zatiče u Beogradu. Tokom rata, tačnije 1915. godine odlazi sa suprugom i decom u Čačak, da ih skloni iz razorenog Beograda, ali u Čačku ostaje samo jednu noć. Već sutradan je morao poći sa ostatkom vojske u povlačenje prema jugu Srbije, a odatle preko Albanije na Krf. Sa Krfa je transportovan u Francusku i tu piše svoju poslednju zbirku pesama "Nedovršene pesme".

Godine 1917. Dis se vraća iz Francuske italijanskim brodom. Na putu do Krfa 16. maja po novom kalendaru u Jonskom moru brod je torpedovala jedna nemačka podmornica i tada je Dis tragično izgubio život.

Za vreme rata i Vladislavljevog "izgnanstva" njegova porodica je živela jako teško. Gordana je preminula još kao devojčica nesrećnim slučajem. Stradala je u požaru dok joj majka nije bila kod kuće, a služavka je bila zauzeta nekim drugim poslovima. Po kazivanju Tinke Petković, devojčica je htela da potpali vatru i dok je u peć sipala benzin, kako se nekad ložila vatra, polila je i sebe i zapalila se.

Sudbina Disovog sina je i danas nepoznata. Poznato je da je završio gimnaziju u Beogradu i da je 1940. godine diplomirao prava. Tokom Drugog svetskog rata Mutimir je bio kapetan u vojsci generala Dragoljuba Mihailovića. U stenografskim beleškama sa suđenja Dragoljubu Mihailoviću na strani 27 u tački 9 stoji da je "postupajući po Mihailovićevim naređenjima Boško Todorović stupio u kontakt sa italijanskim okupatorima iz Hercegovine 1941. godine preko kapetana Mutimira Petkovića." Ispostavila se kao istinita tvrdnja o saradnji sa italijanskim vojnicima u Hercegovini 1941. godine u smislu zaštite srpskog življa od ustaša.

Po završetku rata Mutimir se vraća u Beograd i savetuju mu da ne izlazi iz kuće i da se ne pojavljuje na javnim mestima. Međutim 1945. godine, kada više nije bilo rata u zemlji, Mutimir odlazi na sahranu jednog svog prijatelja osuđenog na smrt od strane Prekog suda i nikada se nije vratio, niti je za njega iko ikada čuo. Pretpostavlja se da je i on ubijen.

Tako od Disova "dva cveta iz četiri rata" nijedan nije nastavio lozu Petkovića. Tinka se preudala za lekara Morozova i živela je u Loznici. Pesnik se posle 63 godine vratio u svoj zavičaj manifestacijom "Disovo proleće".


Marija Božović | Škola Dis — Zablaće
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Januar 04, 2011, 12:02:56 am »

**

JUTARNJA IDILA
Mihailu Petkoviću, mome bratu

Imao sam i ja veselih časova,
Nije meni uvek bilo kao sada;
Imao sam i ja sate bez bolova,
Osmejaka vedrih i radosti, mada

To je davno bilo . . . Na grudi sam ruke
Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
Po zidu se penje u čudnim slikama:

Kô ljubavna čežnja, kao tuga znana
Preko mrtve drage, preko groba lednog;
I nasuprot tami iz ranijih dana,
Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko običaja;
Otvorio prozor. Izgledaše kao
U prirodi da je bilo okršaja
Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Možda je propalo.
Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblaci se sivi uplašeno nagli
Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
Od nečije ruke što ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bića, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pakô,
Neku mutnu utvar da maše i kosi.

U trenutku jednom ne znam šta se desi . . .
Kada se probudih, udarahu zvona,
Uz očajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni životom: to mre vasiona,

Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
S njima duše ljudi i grobovi njini:
Sazrevahu zvezde, al' da ih opoje
Ne ostade niko, ni noć u crnini.

I nesta planeta i životu traga;
Izumire i smrt. Više nema ljudi;
Sa mene se poče da otkida snaga,
Svi udovi, redom, i pogled što bludi.

Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
Raskošnije smrti nisam gledô nikad.
Imao sam i ja veselih časova.





G. Lampe — Untitled
Oil on canvas, 100 x 160


[† 23.12.2012.]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Januar 04, 2011, 12:03:04 am »

*

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS

Vladislav Petković Dis, jedan od najtragičnijih srpskih pesnika. Bio je deveto dete Marije i Dimitrija Petkovića, mehandžije i prebeglice iz Kumanova. Senka smrti pratila ga je od malena. Od dvanaestoro braće i sestara osmoro je umrlo još pre polaska u školu.

Vladislav je oduvek bio bolešljiv pa je zbog uskih grudi oslobođen vojne obaveze. Po završetku školovanja postaje privremeni učitelj u selu Prliti kod Zaječara, a u grad odlazi jednom mesečno i u kafani troši celu platu, a onda nastavlja da živi u oskudici. Daleko od ljudi, posvećujući se jedino poeziji. Ipak, posle dve godine dolazi u Beograd, mesto gde su pesnici tog vremena nekako uspevali da prežive.

U prestonici odmah ulazi u boemsko društvo. U kafani se čitaju pesme. O njima se diskutuje. On je novi pesnik i mnogo obećava. Međutim, nije sve išlo glatko kako je očekivao. Tek uz pomoć Branislava Nušića uspeva da nađe svoje prvo zaposlenje. Radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini "povazdan mereći šljive".

Od prve plate štampao je posetnicu na kojoj je pisalo samo DIS (latinicom). Nadimak po kojem je poznat i danas. To je bio srednji slog njegovog imena, ali mnogi tvrde i da je ime grada iz Danteovog "Pakla".

Najuticajniji kritičari tog vremena nisu voleli Disa kao pesnika. Posebno su česte bile kritike Jovana Skerlića.

Ipak, njegov kafanski život se menja posle venčanja sa Hristinom - Tinkom, mladom i lepom poštanskom službenicom. Sa njom je imao i dvoje dece: Gordanu i Mutimira. Kada su počeli ratovi sve se promenilo. Ostavio je porodicu i povukao se sa srpskom vojskom preko Albanije. Tokom rata je i stradao. Drugačije od ostalih naših pesnika. Dana 17. maja nalazio se na lađi "Italija" koju je udario i potopio torpedo nemačke vojske. More ga je progutalo i to je bio kraj za jednog od najvećih pesnika Srbije.

Njegova kćerka umrla je od opekotina 1919. godine, a sin je nestao tokom 1944. kao pripadnik Ravnogorskog pokreta. Jedino što je ostalo iza Vladislava Petkovića Disa su dve zbirke pesama: "Utopljene duše" i "Mi čekamo cara", ali pesme iz obe zbirke nezaobilazan su deo svih antologija.
Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: Januar 04, 2011, 12:03:12 am »

*

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS


Vladislav Petković Dis (1880—1917) predstavlja svojevrstan vrhunac u razvoju parnaso-simboličke poezije. Bio je neobična, tragična ličnost. U životu ga prate neuspesi, porazi i nedaće. Završio je gimnaziju, ali maturu nikako nije mogao položiti te je jedno vreme radio kao privremeni učitelj na selu, a zatim, po prelasku u Beograd, premeravao je šljive u opštinskoj carinarnici. Vreme je najviše provodio po kafanama te je ostao u sećanju kao jedna od najosobenijih figura slavne beogradske boemije s početka ovog veka. Izvesno vreme, posle srećne ženidbe, bi se ipak smirio, ali su ubrzo došli ratovi da sve nade u lepše dane odnesu u nepovrat. U prvom balkanskom ratu bio je ratni izveštač; u prvom svetskom ratu, tragične 1915, nalazi se u masi izbeglica koje su se s vojskom povlačile preko Albanije. Kao i ostali intelektualci, s Krfa je poslat u Francusku. Izgnanstvo i odvojenost od porodice teško je podnosio, uz to se razboleo od tuberkuloze, tako da nije bilo izgleda da će preživeti rat. Sudbina je ipak htela da njegova smrt ne bude obična, banalna smrt mnogih srpskih pisaca: nije umro od sušice već se utopio u Jonskom moru kad je brod, kojim je putovao iz Francuske na Krf, torpedovala nemačke podmornica. Takav kraj kao da je naslutio naslovom svoje prve i glavne zbirke pesama "Utopljene duše" (1911) i osnovnim raspoloženjima što veje iz nje.

Za razliku od logičnog i racionalnog Pandurovića, Dis je sanjar koji je duboko zagazio u oblasti snoviđenja, slutnji, iracionalnih vizija. Nedostajala mu je pesnička kultura, poznavanje stranih jezika, čime se mogla pohvaliti većina tadašnjih pesnika. Pa ipak, on je dublje i lirski sugestivnije od njih izrazio zajedničke preokupacije: doživljaj egzistencijalne utamničenosti, umiranje ljubavi, gašenje osećanja i života. Njegova glavna, u izvesnom smislu programska pesma "Tamnica", štampana kao 'prolog' "Utopljenih duša", od pesama drugih pesnika toga doba na isu ili slične teme razlikuje se po svojim mitskim i metafizičkim nagoveštajima. Ona donosi, kao što je primetio M. Pavlović, čitavu malu kosmogoniju, sličnu onoj koju je Njegoš dao u "Luči mikrokozma", ali bez njenih religioznih implikacija, sasvim laičku, individualnu i lirsku. Izgrađena je na tri osnovna Disova simbola: tamnici, zvezdama i očima, od kojih druga dva kontrastiraju prvome. Zvezde pripadaju čovekovoj preegzistenciji. Rođenje je odvajanje od zvezda i početak tamnice života. Oči nose odsjaj te maglovite preegzistencije; one su, uz to, ispunjene lepotom stvari što nas okružuju. Pesnik nosi svet u svojim očima kao što sebe oseća u "pogledu trava i noći i voda". U tim isprepletenim pogledima progovara tajanstvo sveta i očituje se duboka povezanost i jedinstvo svih bića. I ljubav, kao i zvezde, nalazi se izvan granica neposrednog postojanja. U mnogim pesmama Dis peva o davnoj, već zaboravljenoj ljubavi. Lik drage izranja iz prošlosti i obasjava "ovaj život grubi". U njegovoj najlepšoj pesmi "Možda spava" draga dolazi iz tajanstvenih predela sna. Ova pesma ispevana u baladičnom tonu, teško uhvatljiva smisla, ima u osnovi istu strukturu kao i "Tamnica". I u jednoj i u drugoj pre sadašnjeg stanja, u "Tamnici" pre rođenja a u "Možda spava" pre buđenja, postoji neko drugo stanje koje pesnik nejasno nosi u sećanju: u prvoj pesmi to su zvezdane "nevine daljine", a u drugoj san iz čijih dubina kao melodija zaboravljene pesme dolazi lik drage. Taj lik do kraja ostaje nejasan, eteričan, od njenog tela pesnik razaznaje samo oči, dok se sve ostalo gubi u izmaglici sna. Lirskoj sugestiji te neodređenosti doprinosi i osobena melodija stiha, koja je ovu pesmu usporenog ritma, u trinaestercima učinila "remek-delom Disove kantilene" i jednim od vrhunskih izraza muzikalnosti srpskog stiha.

Ta svetlost — koja dolazi uvek spolja, iz preegzistencije, iz prošlosti, iz snova — postepeno se sasvim gubi. Iščezava sjaj zvezda iz očiju i stara ljubav iz sećanja, gasi se želja za nečim lepšim i svetlijim. San bez snova, utrnuće želje, prelazak iz bića u nebiće — to su motivi čitavog kruga pesama, koje po glavnoj pesmi iz te skupine, "Nirvana", možemo nazvati nirvanističkim. U nekim pesmama to osećanje povezano je sa sumornim jesenjim slikama, koje su postale stalna tema srpske poezije posle Vojislava, u drugima ono izvire iz doživljaja proticanja vremena. Pesnik se oseća nemoćan da odoli sili vremena ("nemam snage da se borim sa vremenom"), on promatra stvari kako odlaze iz života u smrt, tonući u vreme. Mrtve stvari ostaju zauvek izgubljene i rasute u vremenu, jer u njegovu sećanju nema više snage da ih ponovo sastavi u celovite slike. U pesmi "Nirvana" iščezavaju svi znaci života. Pesnik se više ne seća onoga što je bilo, nego mrtve stvari same izlaze preda nj, on je nepomičan pred navalom nebića, pred njegovim pogledom, koji je "bez oblika, bez sreće, bez jada /pogled mrtav i prazan duboko".

Tradicionalna polarizacija srpske poezije između stvarnosti i ideala, snova i jave, racionalnog i iracionalnog, individualnih težnji i potreba trenutka oseća se i u Disovu nevelikom opusu. Njegova druga zbirka "Mi čekamo cara" (1913), s rodoljubivim pesmama, predstavlja, doduše, pesnički danak imperativu istorije. U toj zbirci nema pesama od trajnije vrednosti. Ali već u prvoj knjizi bilo je pesama sazdanih od elemenata najgrublje stvarnosti, s kritičkom i satiričnom oštricom ("Naši dani", "Raspadanje"). U pesmama nastalim u izgnanstvu ("Među svojima", "Nedovršene pesme") došla je do izraza izvesna porodična nežnost i toplina kakvu nismo upoznali u ranijim pesmama. I izraz je tu drukčiji, do ogolelosti jednostavan, elementaran, neposredna, jezik razgovoran, skoro nepesnički, ritam iskidan, blizak slobodnom stihu.

U stvari, parnasovski ideal poezije, kojem je Dis ostao veran do kraja, bio je suprotan njegovu pesničkom duhu. Čvrsta forma pesme bila je pretesan kalup o koji se spoticala i razbijala njegova lirska emocija. Kao Bora Stanković u prozi, i Dis je u poeziji bio uklešten između tradicije i modernog doba; u tradiciju je bio urastao neraskidivim nitima, a novo je više naslućivao nego što ga je shvatio. U Disovom izrazu, koji je često sputan, nevešt, nedograđen, ogledaju se ipak tamne dubine njegovog doživljaja bića.


Jovan Deretić, Istorija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: Januar 04, 2011, 12:03:20 am »

*

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS

Jedan od najtalentovanijih pesnika u Srbiji u prošlom veku. Zabeleženo je da on predstavlja vrhunac u razvoju poezije svog doba, kao i da je prvi autor koji je u srpsku poeziju uneo slike iz podsvesti i iracionalnog. Stvarao je autentičnu, senzibilnu i fluidnu poeziju, muzikalnu u ritmu i emocijama. Proživeo je na rubu siromaštva. Tragika ratova na ovim prostorima na početku XX veka odrazila se i na njegov lični život. Pesme su mu pune mraka, ličnog, dubokog bola, pesimizma, filozofskih vizija životnog besmisla i prolaznosti i neumitnosti konačnog...

Istorija umetničkih krugova na ovim prostorima pamti ga kao jednu od najosobenijih figura beogradske boemije s početka veka. Nakon ženidbe promenio je način života, ali to nije trajalo dugo — ratni vihori došli su po svoje i prekinuli jedini srećni period njegovog života. U Prvom balkanskom ratu Dis je bio ratni izveštač, a u Prvom svetskom ratu, 1915. godine, našao se u masi izbeglica koje su se s vojskom povlačile preko Albanije. Sa Krfa je potom, poslat u Francusku. Razboleo se od tuberkuloze i nije bilo izgleda da će preživeti ratne dane. Ali nije ga dokrajčila bolest — poginuo je prilikom torpedovanja broda od strane nemačke podmornice, kojim se iz Francuske vraćao na Krf. Ovakav kraj pesnik kao da je naslutio - naslov njegove prve i najbolje zbirke iz 1911. godine jeste baš "Utopljene duše".

Pesma Tamnica, štampana je kao prolog ove zbirke. Izgrađena je na tri osnovna simbola — tamnice, zvezda i očiju. Zvezde su deo čovekove preegzistencije, a rođenje je odvajanje od zvezda i početak tamnice života. Oči u sebi imaju odsjaj te maglovite pregzistencije i ispunjene su lepotom i tajanstvom sveta a ljubav, kao i zvezde, izvan je granica neposrednog postojanja.

Najpoznatija Disova pesma ljubavne tematike — Možda spava, takođe ima metafizičku dimenziju, višeslojnost i neuhvatljiv smisao koji dozvoljava različita tumačenja. Pesma je u baladičnom tonu, a u njoj je opisan trenutak neodređenog, maglovitog stanja, onog pre buđenja, koje pesnik nosi u sećanju. Lik drage je nejasan, eteričan, od njenog tela pesnik razaznaje samo oči a sve ostalo se gubi u izmaglici sna i snoviđenja. Pesma je i vrhunski izraz muzikalnosti srpskog stiha — usporenog je ritma, u trinaestercima.

Čuvena Disova pesma je i Nirvana, u kojoj iščezavaju svi znaci života. Pesnik se ne seća onoga što je bilo, mrtve stvari same izlazi pred njega, on je nepomičan pred navalom nebića koje je — bez oblika, bez sreće, bez jada/ pogled mrtav i prazan duboko. Pesnik je u Nirvani samo žrtva, boja prolaznoti stvari a pesma filozofski odraz pesnikovog promišljanja o životu koje je mračno, duboko i crno.

Knjigu "Utopljene duše" Dis je štampao o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da predstavlja neuku i grubu imitaciju. U knjizi je bilo i pesama sazdanih od elemenata najgrublje stvarnosti, s kritičkom i satiričkom oštricom (Naši dani, Raspadanje).

Druga Disova zbirka "Mi čekamo cara", objavljena je 1913. godine, a smatra se zbirkom manje vrednih, rodoljubivih pesama. Neke od kasnijih pesama, koje je Dis napisao u izgnanstvu (Među svojima, Nedovršene pesme), imaju nove i drugačije kvalitete — nežnost, toplinu, jednostavan, elementaran i neposredan jezik i iskidan ritam blizak slobodnom stihu.

Disov ideal poezije bio je parnasovski. Njemu je ostao veran do kraja, ali je on bio suprotan njegovom pesničkom duhu. Jovan Deretić je naveo da je čvrsta forma pesme (kojoj su težili parnasovci) bila "pretesan kalup o koji se spoticala i razbijala Disova lirska emocija", kao i da je on "u svojoj poeziji bio uklešten između tradicije i novog doba".

Vladislav Petković Dis bio je i patriota i razbarušeni boem, ali i tragična figura, nesrećna i slamana tokom čitavog života. Nije živeo dugo i nije za sobom ostavio veliki opus. Ali njegov pesnički nerv je stvorio poeziju koja je autentična, duboka, snažna. Dis je proživeo svoje stihove i potpisao pesme koje se danas nalaze u svim ozbiljnim antologijama srpskog pesništva i među najboljim su pesmama ovdašnje lirike XX veka.


Jelena Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Januar 04, 2011, 12:03:32 am »

*

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS


Pandurovićev prijatelj i pesnički drug, Vladislav Petković Dis (1880—1917), čija se pečalbarska porodica doselila iz okoline Kumanova, rođen je u selu Zablaće kod Čačka. Kako nikako nije mogao da položi maturski ispit nakon završetka gimnazije počeo je da radi kao privremeni učitelj u jednom selu kod Zaječara, da bi ubrzo prešao u Beograd i radio u opštinskoj carinarnici premeravajući šljive. Slobodno vreme je najradije provodio po kafanama i bio znamenita figura beogradske boemije.
 
Istina je da je posle ženidbe primirio svoju boemiju, ali je istina i to da su uskoro naišli ratovi koji su mu zauvek odneli sve nade u lepši i mirniji život. U Balkanskom ratu nalazio se na mestu ratnog izveštača pri Vrhovnoj komandi dok se u Prvom svetskom ratu nalazio u nepreglednoj masi koja se sa vojskom povlačila preko Albanije u surovim vremenskim uslovima. Poput mnogih drugih srpskih intelektualaca ubrzo je sa Krfa prešao u Francusku gde se razboleo od tuberkuloze. Nije, međutim, umro od nje, već se na putu iz Francuske na Krf utopio u Jonskom moru pošto je brod na kome se nalazio bio torpedovan od nemačke podmornice.
 
Govoreći o poeziji Vladislava Petkovića Disa Jovan Skerlić je uspeo da napiše, ne možda, no sasvim sigurno, najubitačnije i najoštrije reči koje mogu da izniknu ispod pera jednog kritičara. To apsolutno nerazumevanje Disove poezije je takvo da se, neizostavno, moramo podsetiti, makari u insertima, na oštrinu tih reči i veličinu zabluda:

"Jednom vrlo malom broju lakovernih ljudi on stalno daje iluziju Pesnika i Proroka nove umetnosti, koga ne cene samo filistri i profesori, zato što nisu u stanju da ga razumeju. G. Petković, iako je u visinama čiste poezije, nad malim ljudima i njihovim sitnim strastima, polaže na tako zemaljske stvari kao što je književna slava, i poslušao je savet nepametnih prijatelja i skrivenih neprijatelja da štampa svoje stihove u jednu knjigu (Utopljene duše, 1911. godine — primedba autora )".

"To je poezija dekadencije, one koja, po rečima jednog iskrenog pesnika njenog, teži,  'raju blata' i koja traži, novo u pokvarenom."

"Poezija g. Petkovića ima sve karakteristične crte koje je Gijo klinički odredio kod degenerika".

"Čudna stvar! Cela poezija gospodina Petkovića nije ništa drugo do grubo jaukanje i dosadno stenjanje, nizanje u svim notama: ah", "oh", "avaj", "jaoj", "kuku"...

"Poezija g. Vladislava Petkovića je poezija ne bola duševnog, no bolesti duševne".

"Takva je poezija g. Petkovića: književno glumačenje, pesničko verglaštvo, imitacija bez duha, bez ukusa i, što je najgore —- bez talenta".

"Njemu je prošlo trideset godina, i kada čovek u tom dobu objavljuje ovakve knjige, od njega treba dići ruke. Njega ne treba ni osuđivati, jer je on, budući jedna žrtva literature, pre za žaljenje no za osudu".

Nećemo se, naravno, baviti ovakvim i ovolikim nerazumevanjem Disove poezije, ali neizostavno moramo primetiti da Disa nije ni mogao da razume čovek koji je "poeziju razumevao samo ukoliko ona ima u sebi materijalni svet, viđen i osećan". Ono što je izvan sfera pet poznatih čula, ono što je u svetu metafizike bilo je i izvan njegovog sveta poetskog razumevanja.
 
Prvo pitanje koje se kod Disa, samo po sebi nameće jeste ono koje je već postavio Miodrag Pavlović: kako je taj pesnik "male kulture, malog dela, (a) krupnih mana" mogao tako snažno u našoj poeziji da "gurne stvari napred"? Kako, ako se tvrdi, da zbog male kulture, nije mogao da pretrpi bitniji uticaj stranih pesnika, na primer Bodlera, koja je ipak u njegovoj poeziji "imala dejstva"? Kako on koji ni u Francuskoj, nije ni naučio dobro francuski jezik, a u Beogradu od kafana nije ni stigao? Kakvim posrednicima, ili u čijim prevodima?

Poput Miodraga Pavlovića ni mi nemamo valjan odgovor. Jedino što nam kod ovog pitanja ostaje jeste nada da će se, pre ili kasnije, ipak pojaviti valjani biograf i, koliko nas ili toliko, uputi na pravac koji bi nas mogao približiti odgovoru. Za sada pitanje ostaje otvoreno.
 
Nasuprot Pandurovićeve "racionalne groze nad rasulom sveta", ili refleksije Milana Rakića, Dis se može svrstati u onaj tok srpskog pesništva kod kojih preteže metafizika — Njegoš, Laza Kostić, Zmaj. Ili, Dis pesnički traje u svetu iracionalnih vizija, snoviđenja i slutnji.
 
Tamnicom — prologom svojih Utopljenih duša, Dis nam, poput Njegoša u Luči mikrokozmi, donosi "čitavu jednu malu kosmogoniju (...) ali bez njenih religioznih implikacija". On tamnicu doživljava kao simbol čovekovog zatočenja još od samog rođenja. Ako sjaja igde ima, onda ih ima u očima, i onda i one prerastaju u svojevrstan simbol koji je protivteža onom prvom.
Disov svet, pa i ljubav u njemu, egzistira izvan granica našeg neposrednog, materijalnog postojanja. Ako svet nosi u očima, onda mu draga dolazi iz tajanstvenog sveta sna — kao u pesmi Možda spava. I upravo zato što traju u izvan materijalnom ambijntu ove dve pesme i imaju u osnovi istu strukturu. Dis, dakle, pesnički traje u kosmogonijskim prostorima prerođenja (Tamnica) i baladičnom tonu prebuđenja (Možda spava).

Paralelno tim motivima teče i treći u Nirvani u kojoj izražava svu nemoć da odoli sili vremena posmatrajući sveukupni odlazak "života u smrt". U njoj nema života, nema ni toka nestajanja iz njega — postoji samo nepostojanje.
 
Pored ova tri temeljna motiva mogu se u Disovoj poeziji naći i pesme u kojima se "razračunava s porazima svog doba" (Raspadanje, Naši dani) ali je to ipak samo plaćanje danka "imperativu istorije". Po svojoj oštrini ove pesme, i pored toga što se mogu meriti sa oštrinom satira Radoja Domanovića, ipak su samo izraz jedne tradiconalne podele srpske poezije u kojoj na jednoj strani stoje stvarnost, java, racionalnost i zahtev života, a na drugoj ideal, san, iracionalnost i individualna težnja.
 
U iznuđenim okolnostima izgnanstva u Francuskoj imamo već i pesama kakve ranije nismo sretali kod njega —- pesama sa prizvukom porodične nežnosti i topline. Ono što se u njima, zbog straha da se ne upadne u zamku, mora podvući jeste da nesreća nije izraz nirvanističkih snoviđenja, no izraz prognanstva, odvojenosti od svojih i bez vesti o njima. Na ovu okolnost upućuje i sam izraz koji ne samo da je ogoljen, elemantaran, jednostavan, no i neposredno razgovoran, ritmički iskidan, "blizak slobodnom stihu kakav će se kod nas javiti godinu — dve kasnije kod pesnika koji će započeti novo razdoblje naše poezije".
I pored svoje vernosti parnasovskim idealima njegov pesnički duh mu je ipak bio suprodstavljen, baš kao što mu je i forma koju je prihvatio bila "pretesan kalup" o koji se neprestano i "spoticala (i) razbijala njegova lirska emocija".

Dis pesnik delio je sudbinu prozaiste Bore Stankovića — trajao je i stvarao uklješten između tradicije, s jedne strane, i modernog doba s druge. U tradiciju je urastao celim svojim bićem, a moderno više naslućivao, no što ga je shvatao.


mr Rajko Premović | scribd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #7 poslato: Januar 04, 2011, 12:03:43 am »

**

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS


Jovan Dučić i Milan Rakić brzo su izbili kao predvodnici nove, moderne poezije, stvarane pod uticajem tadašnjih zapadnoevropskih književnih strujanja. Ali u to vreme se javlja još jedan krug pesnika, koji je na sasvim poseban način progovorio o svojim nemirima i o svom stavu prema životu. Toj grupi, pored Sime Pandurovića, pripadao je i mladi, daroviti i razbarušeni pesnik Vladislav Petković Dis.
 
Ponikao iz sela Zablaća, u okolini Čačka, Dis u veoma teškim materijalnim uslovima pokušava da završi svoje gimnazijsko školovanje. Bez maturske diplome, on počinje da radi kao privremeni učitelj po selima i okolini Zaječara. A kad mu je to dosadilo, prelazi u Beograd u kome u početku radi kao pisar opštinske trošarine. Pesme koje je povremeno objavljivao učinile su ga unekoliko poznatim u tadašnjim književnim krugovima. Neuredan život, duge i česte kafanske sedeljke i alkohol koji ga je trovao, razorili su njegovo ionako nežno zdravlje. Godine prvog svetskog rata odvele su ga u tuđinu, iz koje se nikad nije vratio: našao je smrt utalasima Jonskog mora kada je neprijateljska podmornica torpedovala brod kojim se vraćao u domovinu.
 
Dis je u poeziji bio samouk. Iako izvan tuđinskih uticaja, njegovo stvaranje je bilo u jednom spontanom skladu sa zapadnoevropskom rezigniranom i simboličnom lirikom. Izdao je za života dve zbirke pesama Utopljene duše (1911) i Mi čekamo cara (1913). Već u svojim prvim pesmama Dis ispoljava originalan, snažan i elementaran pesnički talenat. Pesimistički su i gorki ti njegovi stihovi o čoveku, životu i snovima. Njegova Tamnica, prva pesma u Utopljenim dušama, slika pretežno takve misli i raspoloženja:

To je onaj život, gde sam pao i ja
nevinih daljina, sa očima zvezda,
I sa suzom mojom, što nesvesno sija
I žali, k'o ptica oborena gnezda.

 
Krajnje depresivna raspoloženja žive u svoj Disovoj lirici. On peva o životu kao o privremenom trajanju bez reda, smisla i bez lepota i radosti. Truljenje, raspadanje i zadah smrti su najčešće okviri u kojima je tkao svoje nadahnute i nedoterane stihove. Uz to, boemski život po kafanama ostavljao je tragove i u njegovim mislima i u njegovoj poeziji:
 
Ne marim da pijem, al' sam pijan često.
U graji, bez druga, sam kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

 
Fizički tako slab i neotporan da ga ni u vojsku nisu primili, znao je često da bude i jak i prkosan. Njegova lična sudbina, uvek rastrzana između nekih mutnih i dalekih vidika, određivala je njegova raspoloženja i njegov stav u životu. Dok su Dučić i Rakić zasenjivali svojom poezijom iluzije i mondenstva, Dis je grubo, ali duboko ljudski pevao:
 
Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet.

 
Dis nije negodovao protiv slave i versifikatorskog puritanstva tada priznate poezije. On je drugačije poimao život, on je taj život doživljavao razboljeno i mračno, ali sa stavom u kome je bilo očajnog i potresnog idealizma. Ondašnja kritika, kojoj je opšti ton davao moćni Jovan Skerlić, grubo je naružila Disovu iskrenu i gorku poeziju. A u toj poeziji bilo je velikih poleta i pokreta, bilo je snage i stihova kakvi se nisu čuli u svoj dotadašnjoj srpskoj lirici. Disova pesma Možda spava nesumnjivo predstavlja jednu od najjačih, najboljih pesama naše poezije:
 
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

 
To je pesma o velikoj ljubavi, doživljenoj kroz saznanje da u životu ima lepota zbog kojih treba živeti i voleti:

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

 
Poezija Vladislava Petkovića Disa svojim motivima umiranja, raspadanja i prolaženja umnogome podseća na Bodlera, velikog francuskog pesnika Cveća zla. Ali ta podudarnost je samo slučajnoet, bez ikakvih stvarnih veza i međusobnih uticaja. Dis je svoju coeziju gradio sam, na dožizljajima sopstvene svesti i podsvesti koji su se u njoj preplitali i sjedinjavali u jedan turoban i bolan melodijski zvuk. Disovi stihovi, elementarni i bez zanatskog kićenja, neposredan su izraz jedne stvarne misaonosti i doživljenosti. Njegove metafore bile su sasvim nove, neobične, gotovo halucinantne. Njima je Dis prvi u nas otkrio nove mogućnosti pesničkog kazivanja i oblikovanja. U toj darovitoj samoukoj poeziji nalazili su podsticaj mnogi kasniji srpski pesnici, kako u danima posle prvog tako i iz vremena posle drugog svetskog rata. Zato Disovu poeziju smatramo jednim novim pokretom, novim strujanjem u srpskoj lirici XX veka. To je poezija krajnjeg subjektivizma, poezija potpune otvorenosti jednog ljudskog srca koje je ugaslo u želji da se domogne sreće i u sumnji da ta sreća uopšte postoji.


Dragutin A. Stefanović ♦ Vukašin Stanisavljević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #8 poslato: Januar 04, 2011, 12:03:57 am »

**

PESNIK "STIHA" I "NERVOZE"


U nas, o poeziji G. Vlad. Petkovića Disa, vladaju vrlo podvojena mišljenja. Po jednima, on je "dekadent" i "simbolist , i vrlo dobar pesnik (razumevajući to ovako: on je vrlo dobar pesnik stoga što je "dekadent" i "simbolist ); po drugima, on je "dekadent" i "simbolist", i vrlo rđav pesnik (razumevajući to ovako: on je vrlo rđav pesnik stoga što je "dekadent" i "simbolist").

Jedni, koji drže da je "dekadenstvo" i "simbolizam poslednja reč i najbolje regaenje emocija i pitanja iz našeg unutrašnjeg života, smatraju ga kao vrlo dobrog pesnika samo stoga što principijelno stoje na tome stanovištu. Drugi, koji hoće "humanitetsku" i "pozivističku" poeziju, poeziju koja treba da propagiše nacionalizam, rad i zdravlje, bacaju se drvljem i kamenjem na nj samo stoga što su principijelno na ovome drugom stanovištu. Međutim, oba ta mišljenja podjednako nisu kritičarska. Mi smo, kritičari, ljudi koji ulazimo u bezbroj tuđih kuća, ali svoje rođene nikada nemamo. Iz toga ne treba zaključiti da smo mi, po emocijama i osećanjima, književni beskućnici. Taj će zaključak da izvede samo mala pamet. Naprotiv, i ako nemamo svoje rođene kuće, mi ih imamo bezbroj; jer, mi smo vrlo dobri prijatelji svih umetnika, i njihova kuća i naša je kuća. Po svima mi se šetamo kao po našim i iz njih "uzimamo dobro koje naćemo". Naše nije — da ostavimo figuru — naše nije da budemo partizani jedne struje i, na osnovu nje i prema njenome programu, simpatišemo partizane druge struje. Ako su i suviše ortodoksni u svojim nazorima, oni već dovoljno greše. Svi veliki pobornici jedne "škole", dovoljno su na pogrešnome putu već samim tim što su to. Zar je potrebno da i mi pođemo za njima, i ponavljamo njihove greške, mi, koji s nešto skepse, — da se vratimo figuri — prolazimo kroz odaje i salone njihove kuće i, na osnovu stila koji su sami izabrali za svoj, kritikujemo njihov stil?

Ja, dakle, G. Vlad. Petkovića Disa, kao "dekadanta" i "simbolista", toliko isto volim koliko i ne volim. Njegovo "dekadenstvo" i "simbolizam", kao uverenje i princip, slabo me se tiču. Ono što me se naročito tiče to je: koliko je njegov "simbolizam" i "dekadenstvo" intiman i iskren, koliko je on neposredan izraz njegovog unutrašnjeg života i shvatanja koliko je to samo škola a koliko intimno uverenje? Glavno je, dakle da on peva svoju pesmu, na svoj glas i, naravno, da je dobro peva; jer, ima mnogo budala koje pevaju svoju pesmu na svoj glas, ali od njihova pevanja zabole glava i zadrhte nervi. Uglavnom se, za G. Vlad. Petkovića može reći da peva svoju pesmu, i ako je sam ne peva. Sa Disom, u dosta intimnoj vezi i s dosta sličnim fondom emocija, pevaju i G. G. Sima Pandurović, Dušan Malušev i, pokatkad, Dimitrije Mitrinović i Svetislav Stefanović, najzad u prozi i donekle, to je, uglavnom, shvatanje i Gospođica Isidore Sekulić i L. Mihajlović. Od njih, najiskrenije tu pesmu peva G. Sima Pandurović, i to je ono što njegovu poeziju čini dobrom i simpatičnom.

Za neke je sporedno da li je njegova poezija Hvala Životu ili Pokuda Životu, da li je on optimista ili pesimista, da li je "humanista" ili "dekadent". Glavno je da je moje uverenje da je ovo ili ono uverenje njegovo, lično uverenje, da je ono nužni izraz ovakve ili onakve kompozicije njegove duše; jer, najzad, pohvaliti život, u poeziji, ima za mene istu vrednost koliko i pokuditi ga, koliko ponašati se skeptično prema njemu. Glavno je: kako, koliko, na koji način, čime? No — bodlerizam, kao i ostali pesnici "stiha" i nervoze, i svi ostali iz te škole manijačke, demonske i satanističke poezije, kad su pevali iskreno bili su dobri pesnici kao i Viktor Igo kad je "humanista", Verharek kad je dekadent ili Ferlan Greg koji hoće da se u poeziji "govori samo o čoveku", ili Uitmen, i drugi. Glavno je: Budimo iskreni! To jest: Govorimo ono što mislimo i osećamo! Mene ne buni ono Bodlerovo: "Živeti je zlo! To je majka koju svi znaju..." (Les Fleurs du Mol p. 145.) kao i obratno ono Igovo: "Život je cveće, i u njemu je ljubav med" (Kralj se zabavlja), gde se, u prvome slučaju, onako jasno i javno negira život i, u drugome tako jasno afirmira; niti me buni Bodlerovo: "Ima mirisa svetih kao detinje meso..." gde se tako lepo pravi poređenje između dva protivpoložna pojma; — jer, imam impresiju da je sve to iskreno. Ali, jako me buni Artur Rembo, koga ja tako mnogo volim, kad počne: A je crno, E je belo, I je crveno, O je plavo...; buni me ovo "kolorisano čuvenje", jer mi izgleda neiskreno i namešteno. Tako isto, i obratno, od "humanitetlija" i "naturista", da uzmem naše primere, mene ne buni Šantićeva nacionalna poezija, jer je izraz intimnog takvog shvatanja stvari, ni Rakićeva i Veljka Petrovića, jer je dublje umetnička; ali se jako bunim na po neku stihovanu fanfanoradu i deklamaciju G. Proke Jovkića, jer, sem toga što nije mnogo umetnička, nije ni mnogo iskrena i proživljena.

Kao što rekoh, gosp. Vlad. Petković peva dovoljno svoju pesmu, i ako je sam ne peva. To je već stara mala škola, ako se tako može nazvati, skup pesnika koji, u glavnom, imaju iste impresije, shvatanja i emocije. Među ovima, gosp. Dis nije nikako najgori. [...]

Branko Lazarević
Deo teksta preuzet iz Bosanske vile, XXVI, 20, 30. oktobar 1911, str. 305—308.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #9 poslato: Januar 04, 2011, 12:04:08 am »

**

DIS I NJEGOVA POEZIJA

Da je Vladislav Petković-Dis ostao u životu, on bi ovih dana proslavljao svoju šezdesetu godišnjicu. Njegova prevremena smrt u vodama Jadrana za vreme prošloga svetskog rata, pruža nam jedino mogućnost da na ovaj način komemorišemo ovaj njegov nesuđeni jubilej, i da se ujedno osvrnemo na njegov pesnički rad koji je tako raznovrsno tumačen u našoj književnoj kritici.

Svojim književnim radom i životom Dis pripada skoro isključivo predratnoj generaciji. To je bilo pokolenje koje je započelo svoje književno delo prvih godina ovog stoleća, u vremenu kada je naš politički, nacionalni i kulturni život bio na prekretnici; stoga Disov pogled na život i prva njegova poezija nose jasne tragove toga vremena.
 
Rođen u malom mestu u unutrašnjosti Srbije, Dis je posle završenog gimnazijskog školovanja dobio mesto učitelja u jednom selu blizu Zaječara, pa je 1903 prešao u Beograd. Te godine Srbija je bila pri kraju jednog svog perioda koji nije mogao više trajati, i na početku jednog novog doba koje je ulivalo nove nade; ali kako je Dis u svojoj dvadeset i trećoj godini došao u prestonicu Srbije, to je njegov duševni život bio stvoren pod impresijama raspoloženja onih godina koje su bile beznadežne i zatvarale vidik mnogim pojedincima. Kao čovek nerazvijene volje, on je beznadežnost svoga vremena osećao utoliko više i jače, a ta beznadežnost ne samo jednog doba već i čitavog jednog pokolenja učinila je da i Disova poezija prvih godina njegova stvaranja bude pretežno pesimistička. Taj njegov pesimizam, koji je bio više intuitivan nego ideološki, utisnuo je svoj pečat na njegovu poeziju i bio je predmet žučne polemike pri pojavi prve zbirke Disovih pesama: "Utopljene duše" (1911), a odjeci te polemike protežu se i do naših dana.

Skerlić je svojoj kritici Disove poezije dao naslov "Lažni modernizam u srpskoj književnosti". Tako je Skerlić bar jednim delom toga naslova skrenuo pažnju na jednu od osobina Disove poezije: na njen modernizam. I zaista, Dis je bio tvorac Moderne u predratnoj srpskoj poeziji, i već time zaslužuje svoje mesto u istoriji naše lirike.
 
Modernizam je i u našu književnost došao sa izvesnim zakašnjenjem kao i u literaturu drugih malih naroda. On je bio odjek jednog književnog pokreta u Francuskoj, na čijem su čelu stajala dva velika pesnička imena: Bodler i Verlen. Ta dva velika pesnika značila su u francuskoj poeziji početak modernističke pesničke epohe, sa novim nastrojenjima i novim pesničkim izrazom. Od njih je započeo pokret koji se širio i u druge evropske zemlje i zahvatio pesničke duhove sličnih nastrojenja. Tako su u tim evropskim zemljama preko takvih pojedinaca stvarani pesnički pokreti koji su dobili zajedničko ime: Moderna.
 
Taj modernistički pokret u lirici imao je u raznim zemljama različite oblike. U skandinavskoj književnosti on je dobio oblik simbolizma i pojavio se devedesetih godina prošloga veka, ali je i kod skandinavskih pesnika taj pokret bio u znaku Bodlera i Verlena, kao što je bio i u našoj lirici prvih godina ovog stoleća, dobijajući mesto simbolizma jake tonove pesimizma.
 
Najizrazitiji pretstavnik simbolizma u skandinavskoj lirici bio je Johanes Jergensen, koji je sa još dvojicom pesnika započeo pokret simbolizma u danskoj književnosti i osnovao 1893 godine časopis "Toranj" pokrenut, kako on to veli u svojoj autobiografiji, u znaku Bodlera i Verlena. O njima je on napisao dva eseja koje je kasnije, sa drugim esejima iz toga vremena o sličnim duhovima u svetskoj književnosti, objavio u knjizi pod naslovom: Od Bodlera do Strindberga. U predgovoru te knjige piše Jergensen 1906 ove značajne reči: "Kada sam ja pre 15 godina napisao svoj esej o Šarlu Bodleru, ovaj veliki pesnik bio je veoma malo poznat u Danskoj. Georg Brandes doveo nas je do Teofila Gotjea, ali je tu stalo znanje danske obrazovane publike o francuskoj lirici. Pojava Bodlerova na horizontu danskog duhovnog života izazvala je tada izvesnu uznemirenost kod književnih vođa. Tada se francuska lirika shvatala kao čista umetnost reči i virtuozno slikanje rečima, i tada se nije znalo da malo dalje postoji u literaturi jedan pesnik u čijim su majstorskim stihovima našle izraza najdublje strasti i najčistije čežnje čovečanstva."
 
Nešto slično desilo se i u našoj lirici i književnoj kritici početkom ovog stoleća u vezi s novom pesničkom strujom koja je pošla tragovima velikih francuskih simbolista. Naš veliki kritičar Skerlić, koji kod nas zauzima mesto koje odgovara danskom kritičaru Brandesu, doveo je naše tadašnje pesnike do Gotjea, pa je hvalio značajne pesnike Dučića i Rakića koji su stajali pod uticajem tog značajnog francuskog parnasovca; ali kada je došla pesnička generacija koja je bila pod uticajem francuskih simbolista Bodlera i Verlena, Skerlić je tu zastao i svu žučnu kritiku izlio na glavnog saputnika tih francuskih pesnika, na Disa, baš kao što je Brandes učinio sa danskim simbolistima.
 
U svojoj kritici o Disu, objavljepoj 1911 u "Srpskom književnom glasniku", Skerlić izrično piše: "U Disa ima i Bodlera i Verlena iz treće i četvrte ruke. Disova poezija je afektacija bolova koje on ne oseća, podražavanje pesnika koje on ne shvata. Bodler i Verlen su istinski pesnici. I jedan i drugi bili su dobri pesnici zato što su stvarno osećali ono što su pevali. Njihova poezija se razvila u jednoj naročitoj atmosferi umora i nervoze."
 
Ali je Dis — kako veli drugi kritičar — bio jedan iz onog pesničkog naraštaja koji je došao posle Dučića i Rakića kao reakcija neposrodnijeg i muzikalnijeg izražavanja na njihovu parnasovsku jasnost i plastičnost.
 
Skerlić je međutim cenio tu parnasovsku jasnost i plastičnost kod Dučića i Rakića, pa je zato osudio pesnike koji su došli kao reakcija na takvo umetničko izražavanje. Ti pesnici okupljali su se oko svoje revije "Književne nedelje" koja je, kao i "Toranj", bila pokrenuta da izrazi težnje tog novog književnog naraštaja, samo deset godina kasnije. Ali ono što je još više bunilo našu ortodoksnu književnu kritiku toga vremena u poeziji ovog novog naraštaja, bio je pesimizam njen. Međutim to je bila glavna odlika tog naraštaja, kao što je bila i osnovna odlika Disove poezije toga vremena. Kritičar Branko Lazarević, koji je tada zauzeo dosta sličan stav prema Disu kao i njegov učitelj Skerlić, pod čijim je uticajem on tada bio, naročito je ukazao prstom na taj pesimizam Disove poezije u svojoj kritici Utopljenih duša napisavši: "Osnovni je ton Disove poezije ortodoksni pesimizam. Pesimizam Disov nije zdrav i pozitivan pesimizam (recimo Šekspira, Šopenhauera i Ničea, ili da spomenemo nekog od naših: Rakića i Dučića). Nasuprot njihovom, Disov pesimizam je bolesni pesimizam. Taj bolesnički pesimizam Disov ogleda se već u samim nazivima pojedinih ciklusa pesama, kao na primer: Tamnica; Kuća mraka; Umrli dani; Tišine."
 
Međutim je, po mišljenju pisca ovih redova, koje je on izrazio u svojoj kritici Utopljenih duša 1911 godine u zagrebačkom časopisu "Val" "Dis pesnik-pesimista samo u momentu kada misli na društvo i kada mora da izrazi svoj odnos prema društvu. U tom slučaju on ne zazire da celo društvo osudi i svojoj mržnji da što više maha. Ali takav pesimizam Disov treba shvatiti samo u relaciji prema njegovoj sredini."
 
Moje je mišljenje i sada, kao što sam ga izneo u "Valu" 1911 godine, da Disa ne treba računati u socijalne pesnike, i da je on bolje reći asocijalan; da on u pogledu društva nema nikakve principe, pošto za njih ne mari kao ni za sve druge principe, jer je njemu stalo poglavito do razvijenog unutarnjeg života. Gde ima takvog života, tu su Disu ljudi dragi, a gde nema uslova za razvijanje takvih ljudi, on za društvo ne mari. Prema tome, težište Disove poezije treba tražiti na drugoj strani.
 
Slično gledište zastupa i Branko Lazarević u nekrologu o Disu, napisanom 1917 godine, kada se već oslobodio Skerlićevog uticaja. Pod naslovom "Jedan život" Lazarević piše o Disu: "On nije mnogo verovao u pokrete, struje, i nova doba. On je imao jedan svoje vrste unutrašnji život u svojoj sobi i u svome društvu. Nešto kasnije, teran od svojih prijatelja, ušao je on u nacionalistički pokret, i to je prvi put da se Dis interesuje za socijalni život. Ali je on u osnovi bio asocijalan tip."

Za pogled Disov na njegovu neposrednu sredinu najmarkantnija je njegova pesma "Raspadanje".

Ja danas imam jedno trulo vreme,
Maskiran porok, razvrat i neznanje
— — — — — — — — — — — — —
S prestola tajni i snova i zvuka
Ja sam se naš'o posred niskih strasti.
— — — — — — — — — — — — —  
Ja sam došao bez bola i žudi
Tu, gde za nebo niko nema vida,
Tu, gde i mrtve ubijaju ljudi,
Tu, gde je i žena pojava bez stida.
Ja sam došao bez bola i žudi.


Ako Dis u svojoj poeziji manje govori o svom odnosu prema društvu, on je utoliko izrazitiji kada prikazuje svoj odnos prema životu. Tu je njegov stav manje pesimističan, a u pesmama Disovim o životu i ljubavi najviše se oseća on i kao pesnik i kao čovek. Dis najdirektnije iznosi svoj odnos prema životu u "Razumljivoj pesmi":

I na ovoj zemlji život me opija,
Po njoj kada lutam, moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto samo mene pleni,
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa k'o cvet dragoceni
Kao presto snova, kao život nada.

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene,
Al' nikako ljude što ropću i pište.
Što drugoga boli ne boli i mene,
Mene tuđi jadi nimalo ne tište.


Ova dva poslednja stiha bila su povod da se Dis shvati kao antisocijalan pesnik i da zbog toga bude napadnut u našoj kritici. Nesumnjivo je da ti stihovi karakterišu Disa kao asocijalnog pesnika, što je on ustvari i bio, ali ne i kao antisocijalnog čoveka. Ja sam sklon da verujem da je Dis te stihove napisao u jednom ćudljivom raspoloženju. Svi mi koji smo poznavali Disa lično, dobili smo sasvim drugu impresiju o njegovoj ličnosti u odnosu prema ljudima, jer je Dis pre svega bio neobično nežan po prirodi i voleo je ljude.

Ali ako "Razumljiva pesma" daje pogrešan utisak o Disu kao čoveku; ona s druge strane daje suštinu njegovu kao pesnika. U toj pesmi Dis izražava svoj razvijen smisao za individualno i lepo.


Pa ipak nijedna pesma Disova ne izražava njega kao pesnika u tolikoj meri u prvoj zbirci pesama, kao što to čine "Nirvana" i njen pandan "Utopljene duše", po kojoj je čitava ta zbirka dobila svoje ime.

Većina kritičara Disovih slaže se u tome, da je "Nirvana" njegova najlepša i najpotpunija pesma, koja oličava glavne odlike Disove poezije iz prve, predratne, epohe pesnikovog stvaranja; jer treba znati da postoje još dve epohe u Disovom pesničkom radu, koje se bitno razlikuju od njegovog predratnog perioda, završenog zbirkom Utopljene duše. Kritičar Branko Lazarević, koji u prvoj svojoj oceni o Disu ne daje pravu meru pesnikovog talenta, izrično veli za "Nirvanu": da ta pesma "daje vrlo lep utisak i kao ideja, i po opservacijama, i po načinu obrade. Sama ova pesma, koja stoji kao usamljena po vrednosti i po opservacijama među pesmama Disovim, dovoljna je da potvrdi dosta jak talenat njenoga pesnika." — Drugi Disov kritičar, dramatičar Momčilo Milošević piše: "Najlepši izraz i jedno široko osećanje sveta izneo je Dis u "Nirvani". Noseći u sebi jedno čisto kosmičko osećanje, pesnik oživljava tu celu prirodu."

Već sam početak te pesme daje nam ton pesnikovog nastrojenja, u kakvom je on živeo niz godina pre no što su ratni događaji i momenti iz njegovog privatnog života dali nov pravac njegovoj poeziji:

Sinoć su me pohodili mrtvi
Nova groblja i vekovi stari,
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.


U tom tonu ispevana je čitava pesma koja je savršena i po svojoj dikciji i po duševnom miru kojim je pesnik mogao da posmatra život i sve ono što se oko njega zbiva, bacajući pogled u daleku prošlost i u bezgraničnu vaseljenu.

Ali pored ovog kosmičkog osećaja izražepog u "Nirvani", Dis ima i osećaj svoje lične prošlosti, koju on izražava u pesmi "Utopljene duše", i koja na neki čudan način dopunjuje "Nirvanu". Uopšte se može reći da u Disa ima dva života i dva sveta: savremeni život i spoljni svet koji ga ne zadovoljava i koji ga potseća na prazninu i jesen koju on mrzi, i život mlađih dana sa lepim nadama i snovima. Taj prošli umrli život iznosi Dis u ciklusu pesama pod naslovom "Umrli dani", a na čelu toga ciklusa nalazi se pesma "Utopljene duše", u kojoj Dis najbolje izražava kontrast između ta dva sveta rečima:
 
Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.

 
Ove dve pesme dopunjuju nam impresiju pesnikovu iz prvih dana njegovog pesničkog stvaranja, i one ujedno završuju period njegova pevanja po kome on ostaje jedan od glavnih pretstavnika modernističke poezije na početku ovog stoleća pa sve do 1912 godine, kada su nastali veliki događaji u našem nacionalnom životu koji su čitavoj generaciji tog prelaznog i nervoznog doba dali nove zadatke i nov pravac. Ali je i u privatnom pesnikovom životu nastao događaj — njegov brak — koji je od Disa-boema načinio sređenijeg člana društvenog i čitavoj njegovoj poeziji dao optimističkiji ton.
 
"Brak i rat 1912 stvaraju promenu u Disovom životu i njegovoj poeziji. Kroz brak njegova poezija postaje vitalnija, a on postaje i manje pesimističan. — Kroz rat njegova poezija postaje patriotska i Dis počinje da veruje u akciju" — tako piše Branko Lazarević u članku "Jedan život". Sličnu konstataciju čini i Momčilo Milošević u članku povodom smrti Disove rečima: "Kada su veliki događaji 1912 pokrenuli duhove širom celog Srpstva, Disova je duša takođe odjeknula nadom u novi život, i u takvom raspoloženju napisana je njegova zbirka pesama: "Mi čekamo Cara" (1913).
 
I zaista, ta dva događaja unose promenu u misao Disovu i menjaju čitav ton njegove nove poezije koja postaje oduševljena i rodoljubiva, ali i manje spiritualna i manje intuitivna. Dis nije bio priroda za velike podvige, već nežna i osećajna duša koja je muzikom reči izražavala svoje prefinjene osećaje, i imao je razvijen unutrašnji život mističkog čoveka. Stoga su njegovoj prirodi daleko više i bolje odgovarala raspoloženja i nastrojenja izražena u zbirci Utopljene duše nego u zbirci Mi čekamo Cara, koja već i po svome naslovu izgleda neobična za karakter njegove dotadašnje poezije. Stoga je ova nova vrsta njegove poezije različita od prve i po tonu i po idejama. Pa ipak, i ova nova njegova lirika iz zbirke Mi čekamo Cara potseća na ranijeg Disa samim ritmom pesama, ritmom sporim i meditativnim, ali sa izvesnim poletom. Možda je najkarakterističnija za tu novu liriku Disovu pesma "Prosto ime" koja počinje stihovima:

Kroz moju dušu prošla su dva rata,
Dva stara orla zaveta i slave,
Prošla su crna, zasićena jata,
Pali krstaši i zastave prave


a završava se himnom običnim borcima:

Kroz moju dušu, preko straha, rana,
Prođe pobeda, vera, novi zraci,
Osmeh i lice zore dobrog dana,
I prosto ime: seljaci, seljaci.


Ali ovaj novi polet nije dugo trajao kod Disa. Događajima, koji su uskoro došli posle tih pobeda srpskih seljaka i skoro čitavog naroda, nastaje katastrofa velikog rata u kojoj strada ne samo čitav naš narod, već i sam pesnik doživljuje svoju katastrofu. Ta stradanja naroda i čoveka u izgnanstvu iznosi Dis u svojim poslednjim i nedovršenpm pesmama, koje su mnogo dublje po svom tragičnom tonu no što su bile prethodne pesme po svom optimističkom oduševljenju. Pored narodne tragedije došla je i lična tragedija pesnikova, i one su učinile da pesnik doživi momente sa višom skalom osećaja. Te pesme raznovrsnije su po sadržini i dublje po osećaju. One — po mišljenju ličnog prijatelja Vl. Stanimirovića — izražavaju opšti bol i imaju karakter klonulosti i očinske čežnje. Ali te pesme iz emigracije idu ujedno i u najbolje pesme iz rata — kako to veli B. Kovačević u predgovoru celokupnom izdanju Disovih pesama u poslednjem kolu Književne zadruge.

Već prva pesma iz poslednjeg ciklusa koji nosi naslov "Posle Albanije" naznačuje osnovni ton tih pesama:

Tako nas ostavi sloboda i sreća,
San velikih dana i pobede hor
Mesto slavu s vencem, poraze na pleća,
A umesto majke lepe kao bor —
Mi, sinovi njeni, vitezovi stari,
Deca smo nesreće i lutanja zlog!


Sumorni ton koji karakteriše Disove pesme iz prvih godina ponovo se vraća, samo sa jednim drugim tonom. To nije više seta i melanholija mladih dana, već osećanje jedne proživljene tragedije, koje se graniči sa očajanjem, i čudno neverovanje "da je čovek stvoren za radost i dobro".

U pesmama iz toga poslednjeg ciklusa, u kojima Dis daje izraza svojim bolnim osećajima u izgnanstvu, pesimistički ton je mnogo izrazitiji, naročito u pesmi "Među svojima", koja bi pre mogla da nosi naslov "Sećanje na svoje", jer počinje rečima:

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja
Mis'o da još živiš, moj predele stari.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Bože, šta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je proleće. Došle su vam laste,
Oživele vode, đurđevak i ruže,
I miriše zemlja koja stalno raste
U grob i tišinu, moj daleki druže.


U tim pesmama iz izgnanstva nema ranijeg mirnog posmatranja bede i društvenog života, već se rađa neki za Disa neobičan revolt protiv istorijskog ustrojstva stvari. Mesto ranije rezignacije dolazi protest pesnikov. Stoga se Dis u jednoj od svojih poelednjih pesama i pita:

Je l' to buna mrtvih, stvari i poretka?
Il' se zbilja ovde i sad neko krije?
Je l' oblik propasti, večan, bez početka?
Il' časovnik smrti što bez srca bije?


Ova pesma daje nam Disa u časovima meditiranja, samo što njegove misli ne dobijaju završni oblik, jer je Dis bio više emotivan pesnik no čovek izrađenih misli. Već sam njegov život bio je torzo, u začetku lep i pomalo veličanstven, ali je sudbina njegova bila nemila; stoga je njegova čitava poezija, ovako nedovršena, sastavljena iz mnogih trzaja u želji da nađe smisao života.
 
Da je Dis imao mogućnosti da sebe razvije, možda bi i njegova misao bila dublja i izrađenija, a nesumnjivo bi i njegova poezija postala misaonija. Ali su izvori njegova saznanja bili oskudni, pa i njegova misao u svom poletu nije imala snage da se uzdigne na veće visine.

Iznanstvo za vreme rata koje je moglo da naknadi nedostatak u Disovom intelektualnom razvoju, učinilo je ujedno i kraj njegovom životu, i nama ostaje samo da nagađamo šta bi Dis dao da je ostao u životu i dočekao kraj rata u boljim okolnostima; jer veliki doživljaji često stvaraju čitav preokret u dušama osećajnih ljudi. A Dis je nesumnjivo bio pesnik produbljenih i finih osećaja.

Ipak Disove prve i poslednje pesme ostaju kao dokaz njegovog isključivo pesničkog talenta, a njegova prva pesnička zbirka "Utopljene duše" ostaće u našoj lirici ne samo kao lep izraz jedne pesničke generacije, već i kao zbirka od značaja za duhovna nastrojenja toga vremena, koje se možda nikad neće više ponoviti u književnom razvoju našeg naroda.


Luka Smodlaka




SRPSKI KNJIŽEVNI GLASNIK
Knj. LIX, broj 5 | 1 mart 1940
Odgovorni urednici i vlasnici:
Milan Grol i Svetolik Jovanović
Štamparija  "S m i lj e v o"  Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #10 poslato: Januar 04, 2011, 12:04:18 am »

**
VLADISLAV PETKOVIĆ DIS


PRIKAZI I BELEŠKE

P o v o d o m  š e z d e s e t  g o d i n a  o d  D i s o v o g a  r o đ e nj a.

— Vladnslav Petković-Dis, rođen 29 februara 1880, imao bi sad, da se nije utopio pred Krfom na torpiljiranoj lađi, šezdeset godina. Umro je u trenutku kad se, po svemu sudeći, spremao za jedno zrelije i savršenije stvaranje. "S. K. Glasnik" želeći da obeleži tu nesuđenu godišnjicu, donosi u ovom broju, pored članka Disovog intimnog prijatelja g. Luke Smodlake, i jednu verziju njegove pesme "Poginuli dom" koju nam je ustupila pesnikova porodica. Poslednja redakcija nalazi se u  P e s m a m a  objavljenim u S. K. Zadruzi (sv. 285, str. 165) i mi je, radi upoređenja s prethodnom verzijom, ovde navodimo; promenjene reči su pod navodnicama, u nedostatku kurziva za ovu vrstu petita. Pesama u izdanju S. K. Zadruge glasi:

Bez pesama, želja, potresa i smeha,
"Sarenjeni" zvuci, "zima" i toplota.
"Dvorište" je crno, crna je i streha
I crna su okna "k'o crna dobrota".

I danju i noću obavija patnja
"Mrtav dom života", kao odjek stvari.
Čini se da i sad "mu" silazi pratnja
Za šum čim se javi, "za poredak stari".

Dvorištem su kratke i duboke staze,
Nepomične senke i duša pustinje:
Kao da čuvari "nevidljivi" paze
Da ih ne poseti proleće "i" inje.

Pognuta drveta, u znaku ćutanja,
Stoje k'o kajanja, nemi učenici
Apostola mrtvog što poraze sanja,
Zemlju koju nose "svetli" mučenici.

"Odaje se kreću u tišinu samu"
Na kolevci praznoj "mir duboki spava",
"Na zidu još pati u crnome ramu"
"I očiju crnih jedna lepa glava".

"Jedna lepa glava. Mre postelja bela",
"Nameštaj, svi znaci ljubavi i pošte".
"Uzdah kao straža zaspalog opela,
"Poginulog doma nije umro jošte".

"Je l' to buna mrtvih, stvari i poretka?"
"Il' se zbilja ovde i sad" neko krije?
"Je l' oblik propasti, večan, bez početka?
Il' časovnik smrti što bez srca bije?

Ja znam ovu kuću, i čija je bila.
Znam je "zbog godina koje ona broji".
Znam je, "jer" na svemu vidim crna krila,
Okamenjen jauk. Znam je. Al' nek stoji.

Upoređujući obe verzije, može se pretpostavljati da je prilikom uređivanja "Skupljenih pesama" u izdanju knjižarnice "Napredak", koje je poslužilo kao osnova za izdanje S. K. Zadruge, bezimeni urednik prevideo rukopis verzije koju donosimo u ovom broju, pa objavio raniju verziju. Rukopis verzije koju smo doneli na početku ove sveske prepis je načisto, Disovom rukom, bez ijedne ispravke, čak ni u interpunkciji, te ima razloga domišljanju da je to možda ustvari poslednja redakcija, a onaj tekst u "Skupljenim pesmama", prenesen posle u definitivno izdanje S. K. Zadruge — možda je prethodna verzija? Na to kao da ukazuje donekle i analiza oba teksta, kad se pažljivo uporede. Čini nam se da je verzija, koju mi objavljujemo, bolja.


* * *

POGINULI DOM

Bez pesama, želja, potresa i smeha,
Odneseni zvuci, miris i dobrota,
Avlija je crna, crna je i streha,
I crna su okna na kući života.

I danju i noću obavija patnja,
Kao odjek stvari, dom ispunjen grobom.
Čini se da i sad tu silazi pratnja
Za šum, čim se javi, da ga vodi sobom.

Dvorištem su kratke i duboke staze
Nepomične senke i duša pustinje:
Kao da čuvari neumorno paze
Da ih ne poseti proleće, ni inje.

Pognuta drveta, u znaku ćutanja
Stoje k'o kajanja, kao učenici
Apostola mrtvog, što poraze sanja,
Zemlju koju nose grešni mučenici.

Odajama doma zaborav je seo
Na kolevku praznu i postelju bdenja;
Zidove i slike vuče pokrov beo
S nameštajem starim u san razorenja.

Sve se umirilo u toj kući smrti:
Nagoveštaj reda, uspomene blede,
Odmor i pregnuća, odaje i vrti,
Duh života kobnog, i još ruka bede.

U tome dodiru tišine umorne
Izgleda da tu se ipak neko krije
Je li to obmana vizije sumorne,
Il' časovnik smrti što bez srca bije.

Ja znam ovu kuću, i čija je bila,
Znam je po poretku, propasti i boji.
Znam je, što na svemu vidim crna krila,
Okamenjen jauk... Znam je, al' nek stoji.


B[ožidar]. K[ovačević].

Srpski kniževni glasnik
Knj. LIX, broj 5 | 1 mart 1940
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #11 poslato: Januar 04, 2011, 12:04:28 am »

**

MUDROST NOĆNE SENKE

O poeziji Vladislava Petkovića-Disa
                    

                                   Ostala stvorenja spuštaju oči u zemlju,
                                   Samo čovek je primio uzvišenu formu,
                                   Imao je nalog da pogleda u nebo,
                                   Da lice okrene ka zvezdama.
                                                                Ovidije (43—17 g.)

Vladislav Petković-Dis (1880—1917) je nesumnjivo najznačajnija ličnost srpskog modernizma. "Prokleti pesnik", pripadnik boemskog Beograda, postao je deo srpske modernističke legende. Njegovo delo, s jedne strane mora biti postavljeno u osobini modernističke poetike, posebno zbog veze sa tradicijom narodne poezije, manifestacije elitizma i crpenja dostignuća simbolizma, s druge strane, međutim, njegova poezija se otima tim principima "(...) uzimajući originalno shvatanje egzistencijalnih pitanja, novatorsko dosezanje do oblasti intuitivne spoznaje i svesti i proširenje svojih jezičkih standarda u brojnim leksičkim i sintaksičkim funkcijama običnog govora, usvojenih u umu perioda kao prozaizmi, za koje ne treba da postoji mesto u 'vezanom govoru' [1]. "Poezija predosećanja" povezana sa tragičnom sudbinom pesnika dodanašnjeg dana obuhvata autora maglom misterije. O prvom pesničkom tomu Petkovića- Disa pod naslovom Utopljene duše (1911 g.), kaže se da je predskazanje njegove smrti u 1915. godini [2]. Pesme iz ove knjige su skup iracionalnih osećanja, nastalih iz nemira, vizija; izraz su naslućivanja ove realnosti i svesti o postojanju drugog, metafizičkog sveta. To je poezija, koja smrt okružuje određenim kultom, i često predstavlja apokaliptičke vizije.
 
Petković-Dis, jedan je od srpskih simbolista ("parnasosimbolista"), koji su za uzor imali takve francuske pesnike kao što su Artur Rembo, Stefan Malarme i Pol Verlen [3]. Osnovni cilj poezije, prikazan u delima francuskih simbolista, i koji je vidljiv i u radovima Petkovića-Disa, jeste da se stigne u nepristupačna područja racionalne spoznaje, da se imenuje ono što je nenazvano i nejasno. Treba napomenuti da poetski kanon, isto tako parnasovaca kao i simbolista, određuje estetika Artura Šopenhauera, inspirisana starom indijskom poezijom [4]. Lirika simbola će, dakle, prema Jovanu Tučinskom, "predložiti zajedničku analogiju stvari i pojava; njihovo panteističko jedinstvo sa čovekom, ili identitet duše sveta sa dušom čoveka" [5]. Inspiracije delima Francuza ukazuju da će simbol poetski razlikovati stvaranje Petkovića-Disa i direktno se povezati sa njegovim "predlogom užasa", kako ga je nazvala Marija Dabrovska-Partika [6], koji se nalazi u atmosferi pesme, u slikovitom predstavljanju i muzičko-zvukovnim vrednostima, stvarajući melodijski lirizam, podražavajući stalni pokret, kojem se predaje svemir na putu do savršenstva. Dinamika poezije srpskog simboliste, i takođe u njoj izražena vera u jedinstvo ljudi i stvari, evocira platonističku viziju Duše Sveta kao principa svih pokreta i promenljivosti stvari [7].
 
U pesmama Petkovića-Disa mogu da se izdvoje neke nepromenljive teme: oči, zvezde, biljke oštećene od mraza, devojka-duh, neostvarena ljubav i "ubijeni" od života ideali [8]. Razvijenu simboliku ima takođe san. Stanje uspavanosti, u kojem se lirski subjekt, kao tema-ključ veoma često pojavljuje u delima pesnika. San postaje veza između sadašnjosti i prošlosti, bića i nebića, sveta Ideja i zemaljskog sveta, živih i mrtvih.
 
Kao što je već rečeno, poezija Petkovića-Disa je poezija pretpostavki i vizije. U svojim pesmama pesnik pokušava da sastavi svoju kosmogoniju zasnovanu na intuitivnom osećanju postojanja "drugog sveta", kojeg je lirski subjekat nekada bio deo. Kosmogonija je lišena verskih implikacija, subjektivna je i, iznad svega lirska [9], iako se može videti inspiracija budizmom, platonovom filozofijom i hrišćanstvom. Lirski subjekat je u stalnoj suspenziji između budnosti i sna. Spavanje je stanje blaženstva, vreme prebivališta u svetu duha i Ideje, simbolička veza u kojoj oči postaju i zviezde. Petković-Dis ne pominje Boga. Njegov koncept je bliži Platonovoj teoriji o bogovima kao simbolima etičkog, ontološkog i intelektualnog savršenstva, živo opisanog u Fedru [10], ili u pretpostavkama budizma, koje govore o identitetu ljudske duše sa Svedušom Sveta [11]. Bolji svet, za kojim čezne lirski subjekat je svet Ideja, Duha i Izvrsnosti — "nevine daljine", "izgubljeni snovi", "zaspale visine". Pesnik podrazumeva preegzistenciju duše, veruje u kružno putovanje sveta i stalnu reinkarnaciju. Rođenje čoveka je stalni preporod, dobijanje sve više i više novih likova, snažno fizički doživljenih [12]:

To je onaj život, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom što nesvesno sija
I žali, ko tica oborenog gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja (...).

I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik, što se mirno menja,
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu ko dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče. [13]

Misao Artura Šopenhauera da je život patnja, a bol je suština života ogleda se u radu Disa. Odlazak iz sveta Duha se zapravo odvija bez saglasnosti lirskog szbjekta. NJegovo postojanje na zemlji je sve bolnije, zato što je svestan ranijeg, idealnog života, opštenja sa božanstvom, doživljavanja nirvane i potpunog oslobođenja. Zemaljski život postaje zatvor, u koji je bačen lirski subjekat. Kada se brutalno probudi iz sna, u njegovoj glavi još uvek kruži svest o ranijem postojanju:

Kao stara tajna ja počeh da živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna ja počeh da živim. [14]

Disovo delo je izraz modernističke fascinacije orijentom. Autor nikada nije putovao na Daleki istok, sa budizmom u svojoj kolevci nije imao priliku da se sretne. Verovatno je koristio evropske izvore — engleske, ili, verovatnije — nemačke, posvećene budizmu ili hinduizmu. Ukazujući na iskustvo nirvane predstavljeno Disovom poezijom u negativnom smislu, odnoseći se na Šopenhauerovu misao, u kojoj je budizam "sumirao kao suštinu pesimizma" [15]. Ovo gledište, koje su isto tako podržali šopenhaueristi, utvrđeno je bilo u Nemačkoj, gde je "budizam povezan sa vizijom sumornog pesimizma, devaluacijom zemaljskog života, dekadentizmom, nihilizmom, mizantropijom" [16]. Nirvana, koja je fascinirala romantike i moderniste, u svojoj simbolici "(...) semantički oscilira između ništa vila smrti i identifikacije sa apsolutom, sna i erotske ekstaze, raspada u ništavilo i stapanje sa apsolutom, povratka u matericu prirode i prirode kao osvetljenja i tišine, između pijanstva i utehe u tišini i spokoju” [17]. Nirvana, identifikovana sa snom u tekstovima Disa nije znak eshatološkog ispunjenja. S jedne strane, san je suspenzija reinkarnacije i stanje duhovnog savršenstva, s druge strane — smrt. Tokom noći lirski subjekat sreće duhove iz prošlosti, dolaze mrtvi, noćne more, "mrtve duše". "Noćas su me pohodili mrtvi (...)", piše u pesmi Nirvana. San se pretvara u noćnu moru, pun je vizija iz prošlosti, iz proteklih dana. Noćas svet je zaustavljen, "svemir se trudi da pokrene". Iz svakog ugla vreba smrt, osećaju se "mrtvi mirisi", "mrtav vetar" duva u lice. Nirvana je sinonim smrti:

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko. [18]

Postizanje mističnog stanja je negacija svih kretanja, mišljenja i osećanja, podrazumeva predaju sveobuhvatnoj smrti, noseći utehu i oslobođenje od stvarnosti. Pred očima lirskog subjekta postoji neka davno izgubljena ljubav i prošla sreća, kreću sećanja, duhovi iz prošlosti. Često se tiče ljudi, osećanja, situacija, koji su odavno "mrtvi". U pesmi Možda spava draga je pospan duh, koji se pojavljuje iz magle noćnih snova. Lirski subjekat ne prepoznaje njeno lice, poznate su mu jedino oči koje ga posmatraju. Čak i nakon buđenja ostaje neizvesno da li žena koju je video pripada ili je negde pripadala stvarnosti, jer linija između sna i realnosti postaje varljiva:

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla. [19]
 
Pozorište senki na zidu, koje je lirski subjekat pesme Jutarnja idila primetio pre nego što je zaspao; priziva sliku jednog jutra iz starih dana. Da li je ono što vidi samo san, halucinacija? Upolusnu pita sebe da li je scena, kojoj postaje svedok, apokalipsa koja se izvršila, ili samo uobrazilja njegove mašte. Sigurno je samo jedno — svet se nalazi u svom toku ka padu:

U trenutku jednom ne znam šta se desi...
Kada se probudih, udarahu zvona,
uz očajni ropac umirahu gresi,
kupljeni životom: to mre vasiona,

zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
s njima duše ljudi i grobovi njini;
sazrevahu zvezde, al' da ih opoje
ne ostade niko, ni noć u crnini. [20]

Uništavanje zemaljskog sveta, koji je za lirski subjekat mesto mučenja, zatvor, povezano je sa povratkom u svet Duha, dakle, u pesmi Jutarnja idila navodi: "Raskošnije smrti nisam gled'o nikad". Smrt tela izaziva oslobođenje duha koji se nalazi u njemu, i povratak do duhovnog jedinstva sa svime što postoji. San (umiranje) je takođe povezan sa prelaskom u nesvesno stanje, kada čovek ne stiče bilo kakav utisak iz spoljnog sveta. Um obuhvata zaborav, slike prolaze pred očima kao u kaleidoskopu:

Ja ne znam gde su moje noći sure
I stare strasti, maovina stara;
I ne znam gde su moje avanture,
I srce ludo, da l' se već odmara.
Ja ne znam gde su moje noći sure. [21]

Suspenzija pesničke egzistencije između jave i sna, povezana sa iskustvom nirvane, trajno je stanje lirskog subjekta. San, međutim, uprkos očiglednih konotacija sa smrću, mnogo je srećniji od jave. Prilikom sna lirski subjekat može da dođe u kontakt sa transcendencijom, stupiti u svet van realnosti. Ovaj svet je jedinstvo iz kojeg dolazi. San-nirvana omogućava kretanje ka izvoru svakog postojanja, ka punoći sreće. Zahvaljujući ovom stanju javlja se "mudrost noćne senke", kako je zove Radomir Baturan [22], koja može da se identifikuje sa mističnim iskustvom apsoluta, ili istine, kako bi rekao Platon. Senke na zidu su odraz kosmičke sfere, koju lirski subjekat pokušava da dosegne odbacivanjem svoje telesnosti i simboličkim dekonstruisanjem realnosti. Ovaj koncept, izveden iz budističke misli i misli Platona, dostiže vrhunac u radu srpskih nadrealista koji su čak i pokušavali negirati zemaljski svet.

 
Dominika Gapska
Poznanj

Ovaj tekst Dominike Gabske biće uskoro štampan u češkom naučnom tomu Slavica Iuvenum.

_________________

Beleške:

[01] Dabrovska-Partika, M. Poezija Vladislava Petkovića-Disa. (Pokušaj smeštanja u poetici perioda), u: Modernizam u slovenskim književnostima
      (zapadnim i južnim), prir. M. Bobrovnicka, Vroclav-Krakov-Varšava-Gdanjsk, 1973, s. 114—115.
[02] Pesnik se utopio u vreme putovanja brodom iz Francuske na Krf.
[03] Za više informacija o evropskom kontekstu stvaralaštva Disa: Đurić, M., Vladislav Petković-Dis u evropskom kontekstu, "Nasleđe" 8 (20), Kragujevac, 2011, s. 271—284.
[04] Tučinski, J., Indijski motivi u poljskoj književnosti, Varšava, 1981, s. 123.
[05] Isto, s. 123.
[06] Dabrovska-Partika, M., op. cit., s. 111.
[07] Faluščak, J., Izbavljenje od zla u filozofiji Platona, Krakov, 2010, s. 18.
[08] Isto, s. 110.
[09] Deretić, J., Istorija srpske književnosti, Beograd, 1996, s. 376.
[10] Faluščak, J., Izbavljenje od zla u filozofiji Platona, Krakov, 2010, s. 17.
[11] Mrgul, T., Znanje indijskih religija u modernizmu, u: Orijent u književnosti i kulturi modernizma, red. E. Loh, Lublin, 2011. s. 57.
[12] Deretić, J., op. cit., s. 376.
[13] Svi navedeni odlomci iz zbirke: 7. Pavlović, M., Antologija srpskog pesništva (13-20 vek), Beograd, 1969,
        @: http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/poezija/antologija_sp/, pristup: 06.03.2012.
[14] Petković-Dis, V., Tamnica.
[15] Margula, T., op. cit., s. 60.
[16] Isto, s. 61.
[17] Tučinski, J., op. cit., s. 115.
[18] Petković-Dis, V., Nirvana.
[19] Petković-Dis, V., Možda spava.
[20] Petković-Dis, V., Jutarnja idila.
[21] Petković-Dis, V., Prestanak jave


Bibliografija:

01. Baturan, R., Od Rastka do Rastka. Antologija srpskog metafizičkog pesništva, Beograd — Toronto, 2006.
02. Baturan, R., Srpsko moderno metafizičko pesništvo ili među javom i med snom, "Nasleđe" 1 (2), Kragujevac, 2004, s. 21—37.
03. Granacki, A., Ljudi i bogovi. Gradacija bića u filozofiji Platona,
      @: http://www.konserwatyzm.pl/artykul/116/ludzie-ibogowiegradacja-bytow-w-filozofii-platona, pristup: 05.20.2012.
04. Dabrovska-Partika, M., Poezija Vladislava Petkovića-Disa. (Pokušaj smeštanja u poetici perioda), u: Modernizam u slovenskim književnostima
      (zapadnim i južnim), prir. M. Bobrovnicka, Vroclav-Krakov-Varšava-Gdanjsk, 1973, s 107—115.
05. Deretić, J., Istorija Srpske književnosti, Beograd, 1996.
06. Mrgul, T., Znanje indijskih religija u modernizmu, u: Orijent u književnosti i kulturi modernizma, red. E. Loh, Lublin, 2011, s. 57—63.
07. Pavlović, M., Antologija srpskog pesništva (13—20 vek), Beograd, 1969,
      @: http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/  poezija/antologija_sp/, pristup: 06.03.2012.
08. Raičević, G., Impresionizam i moderna, "Zbornik Matice srpske za književnost i jezik" 56 (2), Novi Sad, 2008, s. 263—276.
09. Rapacka, J., Vježbicki, J., Srpska i hrvatska poezija 19. i 20. veka, Varšava, 1981.
10. Tučinski J., Indijski motivi u poljskoj književnosti, Varšava, 1981.
11. Faluščak J., Izbavljenje od zla u filozofiji Platona, Krakov, 2010.


Esej preuzet iz časopisa za književnost i kulturu LJUDI GOVORE sveske 17/18 | glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada, novembar 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #12 poslato: Januar 04, 2011, 12:04:41 am »

**

DISOVO "PROLEĆE 1915"

Ponova evo ja nalazim sebe . . .                          .

Dve su legende pratile ukletog pesnika Vladislava Petkovića Disa. Prva, koju je tako žestoko i bez priziva intonirao Skerlić i koja ga je odbacivala, činila inferiornim, pa čak i suvišnim pesnikom, i druga, čiji smo i mi savremenici, koja ga čini čelnim, modernim poetom našim. Disova ličnost, tragična i bolna, sva u siromaštvu i nemaštini koja se prepliće sa strpljenjem do luksuza i svečanosti smrti, postala je 1917. žrtvom rata i mora. Pesnik se nalazio na brodu torpedovanom pred samom grčkom obalom: davno je već u svojoj knjizi Utopljene duše predvideo morski grob, a voda je bila milosrdna samo toliko što je njegov leš izbacila na obalu i očevicima ostavila sliku usamljenog, definitivno zagrobnog pesnika sa samo pola drahme u džepu i sa nekoliko stihova što su nespokojno govorili o porodici u razrušenom, okupiranom Beogradu.

Duboka i mutna, u konsekventnoj čežnji za opelom, za krajem, za fizičkom smrću što neće biti prizor bez poezije i bez pejzaža, Disova poezija je imala neverovatnu skalu vrednosti i jezika: od banalnih ispovesti do bolnih i okultnih simfonija kao što je ona, puna harmonije i novog milosrđa, muzikom prožeta i muzikom usavršena Možda spava. Treba se vazda pitati šta je odredilo, kojim udarcem po duši je počelo to uspavljivanje smrtnih i to veličanetveno dogovaranje sa bivšim i mrtvim likovima. Disova poezija je familijarna sa smrću na način koji je već donela poezija Sime Pandurovića, Stevana Lukovića i Velimira Rajića. Bilans smrti je, međutim, najstalniji i najpuniji u poeziji koju je, sa manjim tematskim odstupanjima, pisao Dis na samom početku našeg veka.
 
Iz reda nejednakih i nedovršenih pesama svakako je i Disova, duboko elegična Proleće 1915, koju je prvi put objavio i komentarisao Božidar Kovačević u Svečanostima 1952. godine. Prošlo je, prema tome, ravno pedeset godina od ove pesničke poslanice, od ove familijarne iskrene tugovanke za životom i za otadžbinom: pesimistička u povodu, ova pesma kao da je patriotska u svome poletu mraka i noći, zime i žalosti — tih najprisnijih imenica Disove poezije. Kao Milutin Uskoković, Velimir Rajić, Milutin Bojić i budući tajnom života i rođenja razdragani Rastko Petrović, i Dis se povlači sa srpskom vojskom, žudeći oaze juga, izvesnost južnog neba. U velikom kolektivnom bolu povlači se čitava srpska armija. Već desetkovana paklenim tifusom, koji je kao mraz prošao celom Srbijom u proleće 1915, ova armija ostaje usamljena sa jednim jedinim vrletnim i tragičnim putem koji je za mnoge bio marš smrti. Zato je Disova pesma Proleće 1915 puna one crne svežine, izgnaničke drame, patriotske nade, obnove i drhtavice, neodoljive u svom kolektivnom zvuku. Ako je ranije cela planeta, svom svojom težinom ležala na poeziji Disovoj, kroz ovu pesmu preciznije se javlja, opsesivnije miriše zemlja kao otadžbina koja nije ništa manje tamnica ili grob. Zato već prvi stihovi rekvijemski ozbiljno sažimaju i staro disovsko sećanje i nagomilane slutnje:

Opet nam je zemlja teška ko tamnica
Pomrčina gusta nasred grudi leži
I varoš i voda, brdo i ravnica —
Sve je jedno danas, sve grobovi sveži.


Dis opisuje zemlju a simboliše grob; opisuje ritam jedne kolone, a predviđa svoj kraj. Smrt, koja je neprestano kucala na vrata svake Disove pesme i koja se kao svečani fantom šeta svakim njegovim stihom, pratila je njegovu izgnaničku senku sve dok se nasred južnog mora, bez krsta i bez traga, u velikoj vodenoj motili, nije završio njegov život nimalo zagonetan, ali sa plodnom zagonetkom u biću i muzici njegove poezije. Izgnanik u sopstvenoj poeziji, Dis je svoje fizičko izgnanstvo doživeo kao tešku i pretešku dramu: siromašan, skroman, povučen, on je našao zračnu stazu tek u porodici, a u svojoj ženi i deci onu oazu koja objašnjava bujanje socijalnog motiva u njegovoj poeziji. Nerado putnik, imao je i svoje putovanje po moru da doživi kao vrhovnu nedaću. Između vode i zemlje Dis je naizmenično osećao sav onaj ciklus plođenja i rasta, proleća i svetlosti i, neminovno — vlažne vetrove, košavu, zime i mećave, šturine i trulež. Ali ako je more bilo jedna prihvatljiva pustinja, i u slučaju njegova života tako fantomski gostoprimljiva, zemlja je ostala tamnica i grobnica, koja nemilosrdno i svoje mladiće i svoje lautare osuđuje na kratak cvet i na dugu "ladnu zimu".

Valja reći da Disov patriotizam nikada nije kovan od metala i šiven od svile. Nešto grubo i nešto prisno sa onima koji su najbliži zemlji, seljacima, ratarima, robovima zemlje, ublažilo je čak i podaničku verbalistiku u njegovoj knjizi Mi čekamo cara, a izvan rekvijemske poezije i gotovo sa poletom, sa familijarnim socijalnim otkrićem deluju stihovi:
 
Kroz moju dušu, preko straha, rana,
Prođe pobeda, vera, novi zraci,
Osmeh i lice rose dobrog dana,
I prosto ime: seljaci, seljaci...


Kao sopstveno opelo, kao pijanstvo od sunca, onog ponoćnog, jedinog na nebu njegove poezije, i koje sa pesnikom ostaje superiorni svedok, zvoni Disovo ratno proleće 1915. godine i, posle pedeset zima, nepovređeno svedoči sveže grobove i slutnju sopstvenog, na širokoj otvorenoj vodi, daleko od porodice, od Beograda, koji mu nikada nije bio mesto tašte veličine i nasmejane karijere. Upravo je karijera smrti bila neodoljivo prisutna u njegovoj poeziji, a voda, velika i mrtva, mistična i hladna, svuda uokolo gotovo je fiziološki pritiskala pesnika, pošto je već bila naslućena stihovima iz jedne od njegovih biserno tamnih pesama Sa zaklopljenim očima. Zar nije precizan, zar nije sudbinski živopisan ovaj kvintet:
 
Kol'ko velik grob! I ja, tu, kraj njega
Stojim ko oblik umrlih vremena,
Poslednji čovek na granici svega,
Poslednji talas otišlih spomena.
Svud mrtvo more, svud nigde ničega;
I spava voda, i nema promena...


Ali Disova vizija nije stala kod Proleća 1915. Pejzaži puni leševa, varljiva plodnost voća, fatalna suša koja preti letu, kiša koja stravično dobuje po svežim humkama, lepljivi i besani život izgnanstva, brutalna površina mora, to "crno vreme opadanja" kao da su opustošile intenzivne snove i nemile prošlosti. Bez otadžbine, bez rodnog doma — a dom u Srbiji je bez ključeva i odbrane — pesniku se, možda, samo jedne večeri ili jednog jutra vratila "neka divna rosa". Od usnulih, bolesnih silueta otišao je daleko, ali od vizije sopstvene dece nije niti jedan korak. Poezija tla ustupila je senzacije poeziji sudbine. Sva svirepa imena i svi mrtvi izgubili su zamah simbola, prisnog poređenja, svečanost muzike, i kao na građanskoj žanr-slici što dominira kad krevetima majki, pojavilo se to jato ozarene dece. Dis vodi duge, melanholične, deskriptivno rastužene razgovore sa anđelima koji su njegova deca, sa Madonom koja je njegova žena, sa Beogradom koji je njegova senovita bašta. Vizija je jedna jedina, i jednostavna. Pozadina veka nije u crnim draperijama, otadžbina više nije zatrpana mrtvim stablima. Od svečanog opela u Proleću 1915 melodija se razvila u buntovnu uspavanku za daleku decu. Sada zabrinuti otac, na dnevnoj svetlosti, nošen maticom očinstva, peva idilično: pogruženi Dis sada priviđa jedan pejzaž u Košutnjaku, renoarovski raskošan sa zvonkim trupkanjem dečjih nogu. Životni trenutak, izgnanički u pesničkom i malograđanskom smislu, žestoko navaljuje u stihove. Čak su i pesnikove suze datirane, mesta obeležena, slutnje konkretizovane. Koreografija vode, varljive i opasne, približava zvuke, prenosi ih, podržava, uvećava: dečji glasovi stižu iz gladne i porušene zemlje, a Dis ih, kao skriveni mali instrument, neguje i hrabri. Sa očima punim svoje dece, Dis se stropoštao u more, kao što je i poslednje zvučne reči posvetio njima.

Red veoma izlomljen, nepravilan: počeo je pesnik kao poklonik grobova, kao hadžija smrtnih predela, a završio je decolikom vizijom, pesmom nežne jeze, u kojoj se simetrija dečjeg disanja prožima sa mučnim izgnaničkim bdenjem:
 
Ne javlja mi se. A ima kad.
Sem ako spava, ako ne diše,
Deset meseci ravno je sad
Od rastanka nam, otkako ne piše.
Ja ću čekati, iako sam dugo čeko,
Deset meseci od mene moji su daleko.

— — — — — — — — — — — — —

Za bol i ljubav duša mi zna,
U njoj kajanja nikad ne behu.
Od svog postupka ne prezah ja,
Pa makar da je poniko u grehu.
Rob ako postah. Ali neću kriti,
U stranoj zemlji izgnanik strašno je biti.


Bežeći iz pariske zime, iz ulice Monž na Monparnasu, Dis je zatražio, zaželeo društvo svojih zemljaka, vojnika koji su već uveliko ratovali na solunskom bojištu, a pošto nije znao niti je želeo da nauči francuski, on se neprestano i u Parizu kretao u društvu Srba i Beograđana, na mahove samo obilazeći antikvarnice i tražeći male pesničke sveščice koje su ga podsećale na njegove sopstvene.

I zima i bolest nasrću na pesnika i on počinje da veruje kako nikada neće stići svojoj ženi i deci, ozarenom porodičnom životu, Košutnjaku i Vračaru. Nekoliko dana pre polaska brodom obilazi muzeje i groblja, a njegov saputnik i prijatelj Milan Vukasović u svojim beleškama seća se čak i posledgveg dana, prolećnog pariskog, pred Disov odlazak na front, koji je već obećavao pobedu i povratak otadžbini. "Istog dana, pre nego što je otputovao, obilazimo groblje Per Lašez. Dan beše topal, sunčan, izmaglice vrlo malo i, sa mesta na kome je kapela, vrlo lepo se vidi veliki deo Pariza. I Dis, koji se u Parizu toliko namučio bez novca i svega onog što mu je novac mogao dati, žali trenutno što odlazi. Prolazeći kraj mnogih grobova onih koji danas čine slavu francuske nauke i veštine, Dis nekim umnim, ozbiljnim tonom govori, kako on ne veruje ni u šta. 'Dalje od groba nema ništa; mi smo deca Zemlje', behu njegove reči izlazeći iz groblja..."
 
Po rečima Đorđa Jovanovića "izuzetni očajnik", Dis se samo u dva maha približio životu: prvi put zahvaljujući nacionalnoj pobedi 1912, a drugi put tome je pripomogao poraz 1915. Ali i ova druga, definitivna veza sa nacionalnim bićem, sa masom izgnanika, sa prostim imenom seljaka na usnama, nije ublažila posrednu usamljenost njegovu. Otuda toliki pad u metaforama, toliko zgrčene naracije bez ikakvog bekstva u svečanu jezu neutralnih, simboličnih grobova kojima je naseljena njegova doratna poezija. Beznadežnost koja sada prožima i produbljuje Disove stihove, bukvalvo je psihoza nemoći dece i detinjstva: u Nedovršenim pesmama više ne peva dezerter iz srbijanske čaršije, nego izgnanik iz vlastite porodice, sa jedino toplog domaćeg ognjišta. Iz negovane usamljenosti pesma se izvija u dvostruko samotovanje. Pesnički nagon je sve slabiji, a roditeljski sve jači, lirski realniji, i zagriženiji:

Ne ume čovek da bude jak,
Kad kiše liju sa sviju strana.
Nema očiju za dubok mrak.
Ne peva ptica sa umrlih grana.
Dobro mi je danas tu, pod tuđim nebom,
Al mi srce trune za mojom kolebom.


Tako se ponovila sudbina, ljudska i pesnička, autora Đulića uvelaka: ali, dok je Zmaj smoždeni starac nad decom koje više nema, Dis peva opelo samom sebi koga pred decom nikada neće biti. Povlačenje iz svakodnevnog sveta, sa kojim se Disova poezija našla u ekvivalentnom svemiru smrti i grobova, završilo se talasima mora, vodenim opelom koje je, nadmoćno i bez milosrđa, utvrdilo poraz isto koliko i subjektivni poduhvat jedne poezije, neravnopravne u bilansu nadanja, u ostvarivanju metafora.

Celog života, pečalbarskog i siromašnog, pesnik je išao sa zaklopljenim očima: te oči, zapaljene, buljoake, zastrašene, mutne, neobično oštro, nadnaravno skoro, gledaju kroz sopstvenu poeziju, kroz čitave bolne i bolesne istorije jednog doba, jedne epohe u kojoj je lirski repertoar bio iscrpljivan uz puno fizičko zamaranje, žrtvovanje, gubljenje. I bez uniforme — jer vojnik niti je bio niti je umeo biti — Dis je ušao u kolonu smrti koja je proživela najdužu godinu, godinu hiljadu devetsto petnaestu . . .





SVI MOJI PESNICI
ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973

[postavljeno 14.05.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #13 poslato: Januar 04, 2011, 12:04:50 am »

**

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS


Vladislavu Petkoviću Disu tuberkuloza je pretila pre nego što se i rodio: otac mu je nosio tu bolest, od koje je kasnije i umro, kao i mnoga njegova deca, Disova braća i sestre. Ugnezdila se bila sušica u toj porodici kao nekada u Vukovoj. I prvo Disovo dete bilo je njena žrtva. Sam Dis je po svojoj fizičkoj konstituciji bio predodređen da postane njen plen: poznato je da je "zbog uskih prsiju" i uopšte slabe telesne građe bio oslobođen vojne obaveze. Materijalno neobezbeđena egzistencija, dugogodišnje sirotovanje i lišavanje, neuredan boemski život iz noći u noć po zadimljenim kafanama, — sve je to značilo oberučke hrliti tuberkulozi u koštani zagrljaj. Nemaran u svemu što se ticalo njegove ličnosti, nije mnogo vodio računa ni o svojoj bolesti. Posle ženidbe nastao je period relativno sređenijeg života, i bilo je izgleda da Dis povrati zdravlje ili bar da produži vek. Međutim došli su povlačenje pred austrougarskom vojskom, odstupanje preko Albanije, prebivanje u emigraciji, briga za porodicu koja je ostala u okupiranoj Srbiji: Disov krhki organizam i tanani nervi nisu mogli bez posledica izdržati te ratne napore i život u tuđini; tuberkuloza se razbuktala, a uz to Dis zapada u tešku neurozu. Poznanici koji su sa njim delili sudbinu izgnanstva sumnjali su da će živ dočekati povratak u domovinu. Tako bi se, po svoj prilici i zbilo, kao i sa Bojićem uostalom, da nije doživeo drukčiju, suroviju omrt ali kraću agoniju: neprijateljski torpedo kojim je miniran brod prilikom Disova putovanja iz Francuske za Krf — delovao je brže i ubitačnije od Kohovih bacila; pesnik Utopljenih duša postao je u tragično bukvalnom značenju utopljenik.
 
Kao da se sve u životu bilo zaverilo protivu Disa, još od njegovih malih nogu: smrt je bila čest gost u roditeljskoj kući; kada se otisnuo u svet, pridružila se nemaština i bolest. Sa nepotpunim školskim kvalifikacijama, bio je prinuđen da se prihvata svakog posla: da učiteljuje u zabitom istočnosrbijanskom selu, kao i Jakšić davno pre njega ("reče nam, došavši u Beograd, sasvim ozbiljno, da u onoj pustoši nije mogao naći Mjeseca"); da, kao pisar dnevničar opštinske trošarine, meri šljive ("Dis kantardžija"), da nadniči po raznim listovima za zlehude honorare. Bio je svestan svoga talenta ali se teško probijao u književnosti: autoritativna kritika ga je diskvalifikavala, Srpski književni glasnik mu je uskratio saradnju, Bogdan Popović nije uvrstio u Antologiju novije srpske lirike nijednu njegovu pesmu. (Matoševa primedba na račun Popovićevih kriterijuma: "Od najnovijih sasvim je ignorovao zanimljivog Petkovića Disa".) Od svoje sirotinje odvojio je da o vlastitom trošku izda prvu i jedino vrednu zbirku Utopljene duše; za drugu, Mi čekamo cara, koja znači ustupak vremenu, naći će se mecena. Za "pristojan" svet bio je prokažen noćnik, boem, osobenjak, a za "priznate" literatore — problematičan samouk koji švercuje sumnjivu dekadentnu poeziju sa strane. Samo mali krug bliskih prijatelja naslućivao je pravu prirodu ovoga nesrećnog čoveka i priznavao vrednost njegovoj poeziji; činjenica je da su pesnici (uključujući tu i Matoša) pre osetili izuzetan talenat nego kritičari i estetičari.
 
Sve se, dakle, steklo da se Dis zatvori u sebe i da se pretvori u fatalistu koji veruje da je osuđen na večitu patnju i na nedužno ispaštanje. Vodio je svakodnevni život kao po inerciji, gluv i nem za sve oko sebe, a pravi dijalog započinjao bi sa sobom u kasne noćne sate kada bi, nagnut nad hartiju, pisao stihove. Matoš ga je ovako predstavio kao čoveka: "Kao mjesečar lutaše Dis beogradskim ulicama sa šeširom vječno u ruci, sa crnom kovrčavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka, zabavljajući nas svojim nervoznim ekscentričnostima, smijući se kao dobar, vrlo dobar dečko i sam našim dosjetkama na njegov račun."1 Dis se retko bunio protivu reda stvari izvan sebe, čak i onog koji ga je neposredno držao u procepu, — i po tome se razlikuje od Jakšića, — a kad je to činio, njegova pobuna je dobijala vid teške invektive i totalne negacije, kao u Našim danima iz 1910, dakle pre balkanskih ratova:
 
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.

Razvilo se crno vreme propada
— — — — — — — — — — — — —
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
— — — — — — — — — — — — —
Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
— — — — — — — — — — — — —
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

 
Dis se formirao kao pesnik poele majskog prevrata, u periodu razmaha dugo sputavanog buržoaoko-kapitalističkog razvoja, koji je obezbedio građanske slobode ali je zakon konkurencije i profita proklamovao kao vrhovni kriterijum i vrhunsku vrednost. U takvom poretku Dis, ubogi siromah i ukleti sanjar, nije imao šta tražiti ni dobiti, i zato zatvara oči pred nesumnjivim rezultatima epohe, i postaje pesnik njenog naličja jer mu se činilo da je ono mračno kao i ranije i da se u suštini ništa ne menja:
 
Ne marim inače za život i brige
Naroda i ljudi, za principe razne,
Bacane oduvek u jedne taljige,
Što ih konji vuku i sve glave prazne.
                     
                       (Razumljiva pesma)

Suviše je bio zaakupljen svojim nevoljama da bi imao sluha za tuđe vapaje, i odveć je malo nailazio na predusretljivost i razumevanje da bi uzvratio saosećanjem i altruizmom, a povrh svega i bolest je pojačavala njegov egoizam, što je inače njena izrazita karakteristika. I zato je u Razumljivoj pesmi, koja bi mogla imati naslov Iskrena pesma, samo otvoreno pevao ono što je osećao:

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene,
Al' nikako ljude što ropću i pište:
Što drugoga boli, ne boli i mene;
Mene tuđi jadi nimalo ne tište.


U vreme "obnove naše rodoljubive poezije" Dis je u Himni, koja bi se po naslovu uključivala u tu "rodoljubivu poeziju", dao stihove koji opovrgavaju heroiku i anatemišu "crvljivo doba" jer slikaju stanje u zemlji kao nastavak Domanovićevog "mrtvog mora":
 
Odmani rukom i zagazi baru
Što mili, teče, kao život meka,
Sarani razum, i udiši paru
S podneblja gliba što te svuda čeka.
— — — — — — — — — — — — —
Za lice tvoje ogledala nije.
Živi međ ljudma u muzici bluda.
Živi! i nek ti vlaga srce pije.
Živi u zemlji sramote i luda.


I ovakvo povremeno istuianje, kao u navedenim pesmama, bilo je dovoljno da revoltira kritiku jer je u njemu videla atak na demokratski razvoj i nacianalii program Srbije, pa je Disa etiketirala kao asocijalnog i anacionalnog pesnika napadajući njegovu poeziju ili, što je još gore, ignorišući je ćutanjem.
 
Disovo boemstvo nije nametljiva i razmetljiva poza da se skrene pažnja javnosti, pa čak ni izazovno prkošenje ćiftinskom javnom mnenju, kao što će kasnije činiti Drainac, već je, naprotiv, skrivanje od sveta, pa i od samoga sebe, — bekstvo u tamne kafanske kutove, u alkohol, u samozaborav. Dis nije osećao patologšku žeđ za pićem ali mu je često pribegavao da bi stvorio zastor između sebe i drugih, između života i vlastite pramašenosti i otuđenosti:

Ne marim da pijem, al' sam pijan često
U graji bez druga, sam, kraj pune naše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
 
                                (Pijanstvo)

Dok je "vinska poezija" romantičara uvek bila povezana sa ljubavlju prema ženi ili sa nekim nacionalnim idealom, a kafanski stolovi mahom zbližavali srpske pisce s kraja XIX i početkom XX veka u njihovom političkom opozicionarstvu ili u suprotstavljanju malograđanskom konformizmu, — iz Disove čaše u pesmu prelivalo se beznađe i očajanje; nikakav alkohol nije mogao da donese utehu i da ublaži gorčinu:

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

                             (Pijanstvo)

Njegoševi gorko ironični stihovi:

Sve se čovjek bruka sa čovjekom,
Gleda majmun sebe u zrcalo


— zazvučali su još oporije i sumornije u Disovoj strofi:

I želeći da se zaklonim od srama
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

                             (Pijanstvo)

Pesma Orgije samo uslovno može da nosi takav naslov jer smisao stihova odudara od uobičajenog značenja ove naslovne reči: tu nema ni traga od radosti, veselja, uživanja, a kamoli od razuzdanosti; "zvuci violina", "vino", "dodir žena", "pir", — samo su dekor i privid, ispod kojih su hladne i tragično ogoljene ljudske suštine što se ne mogu ničim pokriti ni prikriti: muzika pruža "stare jauke" podsećajući na opelo; zagrljaj otkriva "život nag" opominjući na skrštene ruke na samrtničkom odru; u zakovitlanom mnoštvu pojedinac oseća usamljenost, "ledeni dah" i "veliki strah"; i ceo taj košmarski prizor liči na igru žmurke i na samozavaravanje

Jer svak živi u grobu svom, samo što neće
Da vidi grob.
Ni svoje dane, što gore, k'o mrtvom sveće,
Ni svoju kob.


Početna i završna strofa pesme otkrivaju žudnju da nadražena čula i mašta stvore lepotu koje nije bilo u životu, ali i nemoć takve iluzije koja se raspršuje kao kafanski dim:

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet;
Bez svega, i bez radosti, mada nam grudi
Čeznu za cvet.
— — — — — — — — — — — — — — —
Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet;
I znamo, radost ne može da se probudi,
Opao cvet.


Mada su ovi i ovakvi stihovi zvučali mnogo savremenije i prodornije od sličnih Jakšićevih ("Vina, Milo! orilo se — Dok je Mila ovde bila"), — toliko da ćemo njihov dalek odjek prepoznati i u kasnijoj Lirici Itake Miloša Crnjanskog, — ipak su oni parali uši, i bili jedan razlog više za izgnanje grešnog Disa iz tadašnjeg literarnog Edena jer se usudio da okusi plod sa drveta "saznanja zla".

Disov pesimizam nije filozofski stav, kao Pandurovićev, već je psihološko-emocionalne prirode. Još od rane mladosti krug života se sve više sužavao za Disa — i sve više ga stezao: počeo je kao sitan činovnik, mahom sa statusom privremenog, uvek na ivici besposlice i besparice; tražio utočište u boemiji, pa u ljubavi, pa u prirodi, pa u poeziji — i najčešće doživljavao poraze. Neshvaćen i neprihvaćen uzmicao je, retko kad opirući se, ali uvek sa kompleksom vlastite kobi i uverenjem o neizmenljivosti života i nepopravljivosti ljudi, pa čak i besmislenosti postojanja:

Pokidani, rastureni svi listovi iz života:
Besno ih je razbacao po prošlosti vetar muka;
Još ja stojim, kržljav izraz svih bolova i strahota,
Živi svedok silnih strasti, neuspeha i jauka.
— — — — — — — — — — — — — — — — —
Podig'o sam svoju ruku s obarača večna mraka,
Nema smisla remetiti ravnodušnost u svom toku;
Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka
Da odnese sve što imam u dubinu u duboku.
                                   
                              (Pesma)

Dis je primao i priznavao poraze ne nalazeći nigde uporišta, i po tome je sličan Iliću, čiju je poeziju u prigodnoj pesmi Vojislavu, u prve tri strofe, tačnije okarakterisao nego mnogi kritičari; samo dok je Ilić mahom objektivirao svoju sumornu viziju života, Dis je uvek na terenu subjektivnog doživljavanja:

Nemam vere da me štiti ili vara.
                            (Zadovoljstvo)

Pust život gledam k'o vladar bez krune.
                            (Kob)

U prirodi ima mnogo dana,
Mutnih, tamnih kao noći krilo,
U životu ima mnogo rana
Samo zato što je snova bilo.

                           (Sećanje, 4)

Raskidanje veza sa sredinom, jedne po jedne, i gubljenje iluzija o svetu, jedne po jedne, dovodili su Disa do psihičke izolacije, koju su pratila osećanja stida, straha, patnje, apatije i potpune otuđenosti. Ta unutrašnja drama Disova vidljiva je samo u pesmama, dok je za druge "bio jedan od najneambicioznijih ljudi", koji "nikada ništa nije želeo"; ipak više treba verovati pesniku:

Za mnom stoje mnogi dani i godine,
Mnoge noći i časovi očajanja,
I trenuci bola, tuge, greha, srama
I ljubavi, mržnje, nade i kajanja.
— — — — — — — — — — — — — —
Nemam snage da se borim sa vremenom,
Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje,
Nego gledam čega imam, šta je bilo:
I sve više, ništa više nije moje.

                            (Stara pesma)

Sudeći po pesmama, i po dosta oskudnim podacima o pesnikovom intimnom životu, Dis sve do svoje, relativno kasne ženidbe, nije doživeo ni pravu ljubav. Sve ono o čemu peva u pesmama ove vrste (Viđenje, Promenada, Pod prozorom, Pod dudom, Na Kalemegdanu, Sa šetnje, i slične) naivno je i kao doživljaj i slabo kao izraz: sve se svodi na slučajni susret, na uzgredni uzdah, ili, u najboljem slučaju, na hod do njena prozora; suviše malo da da poleta rečima, koje su ispadale rogobatne kao što je i Dis bio nespretni ljubavnik:

Kraj mene, kroz graju,
Prošla si u sjaju.
— — — — — —  
A bol širi krila...
Ti si divna bila.

                             (Na Kalemegdanu)

Ili:

I posle se trgoh. Bacih pogled dole,
Nikog nije bilo. I dođe mi žao:
Možda je čekala, možda mnogo vole,
A ja? — ja sam svirep, bezdušan i zao.

                          (Promenada)

Bilo bi omešno da nije tužno: iz peome Viđenje, ništa bolje nego ostale, možemo bar saznati zašto Dis nije imao sreće i uspeha u ljubavi; ona nam otkriva Disovu bojažljivu, iskompleksiranu prirodu koja je bila nemoćna da se bori za ljubav i da osvaja ženu namećući joj se ili je otimajući (opisivali su da je bio "smeten, ružan, sav zapahnut mirisom duvana, pun šlajma i kašlja"):

Danas sam šet'o ulicama tužan,
Svaki mi korak beše prava beda:
Znam da izgledah tada vrlo ružan,
I tebe spazih, ti si bila bleda.


Mnogo iskrenije i dirljivije, nego sve te zamišljene i izmišljane ljubavi, deluje Disovo priznanje kako je ljubavna vatra gorela i dogorevala u njemu samom ne ogrejavši nikoga:

Ti još ne znaš ni da l' sam te vol'o.
Moja ljubav ostala je tajna.
Ne znaš ni to, da sam te prebol'o,
Da si sada prošlost moja sjajna.

                            (Sećanje IV)

Makar koliko potiskivana strahom od neuspeha, mrljana banalnošću svakodnevice, zamagljivana alkoholom, i baš zato, u Disu je, tom velikom detetu, stalno tinjala žudnja da voli i da bude voljen, i nedoživljena na javi, pretvarala se u romantičnu čežnju za idealnom dragom i u slutnju njene bezmerne nežnosti: reč je o pesmi Možda spava, pored Kostićeve Santa Maria de la Salute, jednoj od najlepših i najoriginalnijih ljubavnih pesama u našoj književnosti. Kao i Dučić u Zalasku sunca, Dis peva o ženi koja ne postoji u stvarnosti ali je živa u njegovoj mašti, u onim čipkastim i fluidnim trenucima kada san otkloni sve kočnice razuma i sva ograničenja jave; već po tome se vidi razlika između Disove i Dučićeve pesme, koja je sva obojena večernjim rumenilom i raskošnom dekorativnošću — i predstavlja san na javi. Otuda kod Disa neuporedivo više tananosti i neodređenosti, podsvesti i podteksta:

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
— — — — — — — — — — — — — —
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava iznad svakog zla.


Za razliku od mnogih pesnika-patnika koji su u prirodi tražili utočište, Dis ne suprotstavlja prirodu životu već je upleće u njega bojeći ih istim olovnim bojama. Njegov gradski pejzaž je projekcija njegove duševne pustoši:

Noć bez neba, noć jesenja; a kroz tamu
Ide, mili sumaglica, vlaga hladna,
Zemlja mokra i crni se k'o strast gladna.
Gde-gde samo suve senke golih grana
K'o kosturi od života, mrtvih dana.

                           (Jesen)

Od svih godišnjih doba u Disovoj poeziji postoji samo jedno, jesen, kada se grudobolni najteže osećaju i kada ih obuzimaju najcrnje misli, poglavito misao o smrti:
 
Nebo mutno, izdubljeno, kobno;
Dan ubijen pritisnuo boje,
Svetlost, oko; i mrtvilo grobno,
Mir i strava stoje oko mene.
— — — — — — — — — — —
Spava mi se. Još da legne telo
U taj sumor, mrtav, što se vije.
U tu dušu, i ropac, opelo,
Da potone sve što bilo nije.

                           (Slutnja)

I kad nije ovako zatamnjena, sa atmosferom umiranja i perspektivom groba, jesen u pesniku budi one neodređene melanholične asocijacije koje trepere i tiho cvile kao nevidljive strune:

Već se gubi svelo lišće s grana,
Pesma tica i vedrina stvari;
Prilazi mi hod jesenjih dana,
I dah tužan obamrlih čari.
— — — — — — — — — —
Prilazi mi jedna zemlja snova,
S belim nebom i crnim očima;
Prilazi mi šum lepih vetrova:
Miris tuge vidik mi otima.

                            (Prva zvezda)


______________

1 A. G. Matoš: Lirika Sime Pandurovića. Eseji i feljtoni o srpskim piscima, Beograd, 1952, str. 295.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #14 poslato: Januar 04, 2011, 12:05:01 am »

**
nastavak

Izgleda da se Dis nije mnogo prijatno osećao po danu kad svetlost oštro otkriva pravo stanje stvari i čovekovo mesto među njima, kada, hteo-ne hteo, mora da se ponaša kao i drugi i da ide ukorak sa njima, da se bori za egzistenciju i da obelodanjuje svoju izgubljenost i bespomoćnost; sam je pevao: "Jedva čekam veče da i meni svane — jer ja nemam dana". Drugi su zabeležili: "Iskreni ljudi prilazili su mu nepoverljivo, gotovi da ga velikodušno sažale." Zato je više voleo noć i više pevao o njoj; osećao se kao slepi miševi koji tek tada razvijaju krila za bešuman let i tajanstvenim, nepogrešivim čulima orijentišu se i krstare po tamnim prostorima. Noć je odgovarala njegovim mračnim raspoloženjima i ponornim asocijacijama: ima se utisak da se jedino tada otkrivala njegova prava priroda i da su tada nastajale njegove najbolje pesme. Stoga je u Povratku klicao noćima kao svome najsigurnijem utočištu:
 
Opet vam se vraćam, moje noći crne,
K'o umorno dete krilu majke stare,
Kao gustoj šumi izranjene srne,
Dok daleke zvezde tišinu ne kvare.
— — — — — — — — — — — —
Oh, zvezdano nebo kako miri snove!
Oh, mrak kako gleda mirnim očima!
Mrak kako me gleda, i gleda i zove,
I zove, osvaja, i dušu otima.

 
Ukoliko se Dis više usamljivao, utoliko se sužavao i krug njegovih motiva; najčešće je ostajao sam sa sobom i pevao o sebi. Stvarao je pod dvostrukom grozničavošću — od alkohola i bolesti — pa je zaboravljao na realni svet i prepuštao se snoviđenjima i slutnjama, i uranjao u nedokučivo i neizrecivo; reči su gubile uobičajeni, logički smisao kao što se tečnost na toploti pretvara u paru i rasplinjuje se; racionalno se pretvaralo u iracionalno, bol se sublimisao gubeći verbalnu patetiku ali dobijajući oplemenjenu čistotu; životni fenomeni i misterije prerastali su u simbole. U takvome stanju Dis je ispevao Tamnicu i Nirvanu, dve svoje najosobenije pesme, kojima je, uz pesmu Možda spava, razmaknuo međe dotadašnje poezije, i po kojima je, više nego ikojim drugim, prema rečima Marka Ristića, "naš možda jedini pravi simbolistički pesnik". Tamnica je simbol totalne otuđenosti pesnika koji ne može da nađe mesto u životu niti ume da se snađe, pa se na zemlji oseća kao stranac ili, doslednije duhu same pesme, kao sužanj; ostalo je samo prisećanje na neku daleku i drukčiju preegzistenciju, i uživljavanje u mrtvu prirodu oko sebe. Pesma može, grubo svedena na racionalni siže, da podseti na Njegoševu Luču mikrokozma, ali dok Njegoš svoju uznemirenu misao i tragično osećanje života oblači u teološko ruho, Dis se kloni svake spekulativno-refleksivne sheme i sve preobraća u emocionalni treptaj i maglovit nagoveštaj; kao da u ovoj i nekoliko drugih najboljih pesama pesnik zaista "ima čula koja drugi ljudi nemaju" — kako se zdravorazumski bunio i ironizirao Skerlić:

To je onaj život gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom što trepti i sija
I žali k'o tica oborena gnezda.
— — — — — — — — — — — —
Kao stara tajna ja počeh da živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna ja počeh da živim.

Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
K'o jedina pesma, jedino otkriće.
Da osećam sebe u pogledu trava

I očiju što ih vidi moja snaga,
Očiju što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina.


Njegoš vidi izlaz u vraćanju prvobitnome izvoru, bogu, večnome životu i blaženstvu; Dis, koji je inače naginjao mistici, vidi drukčiji ishod: ništavilo. Njegova Nirvana, koja sa prethodnom pesmom čini celinu, nudi večiti mir, ali u vidu stravične slike, jedne od najstrašnijih vizija u našoj poeziji; možda je i ispevana zato da umanji strah od smrti:

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora
Trudio se svemir da pokrene.
— — — — — — — — — —
I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada
Pogled mrtav i prazan duboko.


Usamljen, razočaran, bolestan, Dis je često pomišljao na smrt; veoma su retke njegove pesme u kojima ona nije prisutna, bilo da vreba njega samoga ili da je odnela nekog njegovog bliskog. U nekima, kao u Tajni, oseća se strah:

Taj osećaj straha, što u meni raste,
K'o s proleća vode, k'o crni oblaci,
Da l' krije u sebi smrt što me polazi?


Najčešće za Disa smrt nije antiteza životu, njegovom pogotovu, već je prirodni kraj nečega što se samo zvalo život a u stvari je bilo lagano umiranje svega što se volelo i želelo; suviše je bilo malo sreće i radosti da bi pesnik žalio za životom, i odveć je patio da bi se plašio smrti:

Padaj živote s jaucima mojim,
Cepaj se vreme. Nek vetar i veče
Pokupe bole i duh što me peče,
— — — — — — — — — — —
Smrt će oprati tragove od rana.
Odmor i meni tad će da se javi.
Biću izmiren s tajnama dalekim.
Rođenje svoje zavoleću grobom.
S osmehom možda, il' uzdahom mekim
Baciću pogled poslednji za sobom.

                             (Plave misli)

Dis ne idealizuje smrt: on je neće poželeti, kao Rakić, "nasmejan i vedar, u mladačkoj moći, — pod raskošnim sjajem septembarskog neba"; ona će sama doći, u "dan mutan il' beo", svejedno, i tada

Nestaće tada sveg što moje beše:
Pokreta, lica, i kose, i krvi:
Uzeće ruke, usta što se smeše
Zemlja i vlaga i gomila crvi.

                             (Život)

V. Ilić ima kratku, bolno-ironičnu pesmu Sa pogledom ugašenim, u kojoj sa mrtvačkog odra sluša banalno kanvencionalne komentare o svojoj smrti; i Dis je autor jedne pesme "s onu stranu groba" — Sa zaklopljenim očima. Disova pesma ne samo da je mnogo duža već je i mnogo tragičnija jer zajedno sa njim umiru svest i svet; pesnik je uronio u nirvanu čiji je "pogled mrtav i prazan duboko" samo bio naslutio. Nasuprot Domanavićevom ovozemaljski realnom stoji Disovo transcedentno "mrtvo more", koje nikada nikakav vetar ne može pokrenuti; umesto Damanovićeva uzdaha zbog društvene inertnosti i ustajalosti koja "davi, guši", dolazi Disova pomirenost sa apsolutnim zagrobnim mrtvilom koje za njega znači kraj stradanja. Dok bi se, sudeći po Tamnici, moglo očekivati pesnikovo vraćanje praizvoru, "nevinim daljinama", stihovi iz pesme Sa zaklopljenim očima odzvanjaju kao posmrtno opelo svakoj iluziji:

Spava san sreće, k'o dan posle kiše,
U dnu sutona koji neće proći.
— — — — — — — — — — —
Ničega nema što umrlo nije;
Tišina puna skamenjenih bora.
Ničega nema, samo iluzije
Pred pustom kućom mirnog, mrtvog mora.
— — — — — — — — — — —
Tu spava nebo, zemlja i pakao,
I lik svršetka, i kraj panorame.
Tu nekad ja sam svoj život plakao.
Tu nekad behu san i zvezde same.
— — — — — — — — — — —
Svud mrtvo more, svud nigde ničega,
I spava voda, i nema promena.

Nema promena. San jednak, kameni
Spaja sva mesta sa predelom nada.
Osećaj mirne ravnine na meni
I preko stvari nepomično vlada.
U mome oku poslednji prameni
Još žive kose. Više se ne strada.


Neujednačana kao celina, i zato valjda manje primećena i isticana, ova pesma sadrži možda najjače i najautentičnije Disove stihove.

Dis je svoju preokupaciju smrti i propadanja protegao i na svet oko sebe, i svuda video raspadanje, kao u istoimenoj pesmi:

Kroz svet, pokrete, kroz šum preko granja,
Kroz dokon vetar što uzalud cvili,
Ja čujem korak moćnog raspadanja;
I raspadanje, raspadanje mili
Kroz svet, pokrete, kroz šum preko granja.


To je, razume se, bio samo subjektivan doživljaj, koji nije mogao imati mnogo veze sa sredinom (još uvek primitivno zdravom, agresivnom, nezajažljivih apetita i ambicija) i vremenom (uzburkanim društvano-političkim previranjima i nacionalnim pokretima) u kojima je Dis živeo, — isto onako kao što je proizvoljno dovoditi Disa u vezu sa Bodlerom, Verlenom i Malarmeom: sa prvim po "šapatu crvi" i motivima splina, jeseni i smrti, sa drugim po stilskom maniru zamenjivanja pojmova za boje, zvuke i mirise, sa trećim po neodređenosti izraza u pojedinim stihovima i smisla u čitavim pesmama.2 O tim francuskim pesnicima Dis je možda mogao nešto čuti iz druge ruke, od Pandurovića i Matoša na primer, ali nije ni morao jer je pojedine "dekadentne" motive te vrste i asocijativniji stil mogao susresti i kod domaćih pesnika: Rakić je pevao kako "leš užasni trune", o "kostima bez negdašnje puti" i "očima gadom i crvima punim"; Pandurović o splinu, neurotičnim raspoloženjima i smrti; u Dučićevoj poeziji ima dosta primera za razbijanje logičkih sprega pojmova i za stvaranje novih, "alogičnih". (Kod Dučića: "ponoćno sunce", "žar neveseli", "zvuci crni", "plave legende", "sva tišina teško uzdahne u bolu", "slan i modar miris proletnoga mora", "čiji je pogled bio modar, i čiji je glas imao miris žutih ruža", "miris sna"; kod Disa: oči "što zovu kao glas tišina", "miris tuge", "vedrina stvari", "tišina puna skamenjenih bora", "da razumem mrtve i njino nadanje", "i osećam kako tišina miriše", "crna dobrota", "plave misli", "zamirisa uzdah iz onog što nije, — što ostaje, trune u snu u dubokom" ...) Međutim za Disa ti motivi, i stilski manir koji ih prati, nisu bili nešto što se uči kod drugih i prihvata od drugih, već su bili prevashodno njegovi, autentični — i kad su na visini velike poezije, i kad su somnabulističko buncanje. Odnos Disa prema "moderni", ili, još odrešenije, prema S. Panduroviću, može da ilustruje jedan primer. Među Disovim neobjavljenim pesmama nađena je, pre kratkog vremena, i jedna pod naslovom Pitanje. Ta pesma, koja pripada ranom periodu Disova stvaralaštva, jedna je od veoma retkih u čitavoj njegovoj poeziji koja bi se mogla donekle označiti kao refleksivna. Razvija ona, dosta naivno, prastaru temu o ograničenosti ljudske misli i o čovekovim uzaludnim naporima da probije "Među" nedokučivih tajni:

Do neznanja saznanje ga prati —
Kazuje mu da granica ima
Dokle mogu dopirati misli —

— — — — — — — — —

Zanimljivije je ono što se predlaže kao rešenje, kao mogućni izlaz iz tog začaranog kruga:

Da l' ludilo put bi pokazalo
Te bi post'o bog, svemoćna sila! —
Što svest njega omela je u tom
Te pojima samo do ludila?


Po ovim stihovima ispadalo bi da je Dis zagovornik "zaumne" poezije: da se iza praga svesti nalaze odgovori na mnoge životne zagonetke, a samim tim i pravi izvori poetske inspiracije. Međutim, verovatno je Dis o svemu tome nešto slušao od Pandurovića, koji je upravo tako usmerio i intonirao poznatu pesmu Svetkovina. Druga je stvar, i osnovna je stvar, što je Dis bio više pesnik i više "lud" za ovakvu vrstu poezije nego racionalni Pandurović: Disova poezija, najvećim delom, — i da nije početničke deklarativno-eksplicitne pesme Pitanje — kretala se u domenu iracionalnog jer je odgovarala čitavom emocionalno-psihološkom biću pesnikovom. Otuda i paradoks: pesnik koji je ponajmanje poznavao savremene tokove evropske poezije postao je, i ostao je, kao najautentičniji predstavnik pravog modernizma u srpokoj književnosti početkom XX veka. Ili još jedan primer: mogao je Dis preuzeti od Rakića onu "staru strofu iz pesnika srednjeg veka i obnove, vrstu rondel, koju su pesnici XIX veka modernizovali", kako mu je prebacivao Skerlić, ali se nipošto ne može reći da je tu formu "zloupotrebljavao": ona je ispunjena tako novom, disovskom sadržinom i u tolikoj meri je postala Disova da mi neke njegove najbolje pesme (Tamnica, Možda spava) uopšte ne možemo zamisliti u nekom drugom obliku.

Svojevrsnu potvrdu o autonomnosti Disove poezije nalazimo u onim pesmama u kojima je dolazilo do izraza neurotično stanje pesnikovo: u trenucima košmara Disova psiha je ličila na uzburkanu površinu vode u kojoj se drobe slike oblaka, neba, drveća, ljudski likovi i boje; u takvim momentima dolazilo je do dezintegracije pesnikove ličnosti. Život mu je ličio na san, vidljivi svet na uskomešane senke, gubili su se i zvuci, i sećanje, i osećanje vremena. Tako je u Prestanku jave:

Dolaze dani i noći bez jave,
I kao senke, bez šuma, nestaju;
U snu, prolazom oko moje glave,
Svi događaji i stvarnost prestaju
— — — — — — — — — — —
Sad ne poznajem izraz božjeg sveta
I nemam pojma za misli i boje;
Nebo i zemlja više mi ne smeta,
Kao ni ljubav, k'o ni rane moje.
— — — — — — — — — — —
Ja ne znam gde su moje noći sure
I stare strasti, maovina stara;
— — — — — — — — — — —
Ja ne znam da l' se sećam sada
Jednog momenta i izraza lica,
— — — — — — — — — — —
Ni kad je doš'o oblak zaborava.
I ne osećam strasti ni oluje,
Ni kako diše mir, daljina plava.


Slično je i u Pesmi bez reči:
 
Evo danas umor pao na me,
U očima pogled zaborava,
Moja svest mi u daljini tame,
I duh, k'o cvet u jeseni, spava.
I duh spava. Ja ne pojmim sada
Da l' je bilo života, i kada?
— — — — — — — — —
Katkad samo u tišinu ravnu
Vetar stresa šum i šapat s granja;
Vidim neku siluetu tavnu,
Trag prošlosti, zalazak sećanja
I sve reči da s oblikom staju
Tu, preda me, gde se raspadaju.

 
Upravo tu se krije ključ i za razumevanje velikog dela Disove poezije, koja je izvirala iz tamnih i ispremetanih slojeva njegove bolne a povremeno i bolesne psihe. Nagnut nad ponorima svoga ja, on je otkrivao ona bizarna stanja između svesti i podsvesti, one neuhvatljive niti "među javom i med snom" o kojima je Kostić pre njega pevao; tada su nastajale i njegove najbolje pesme s "pomerenim" značenjem reči, ali se događalo da peva i s poremećenim predstavama i s rečima koje se "raspadaju", — dubina se pretvarala u tamu. Pri tom postojala je samo vremenska koincidencija između ovakvih motiva i stila — i pojave "moderne" u srpskoj književnosti, a stvar se obično predstavlja obratno — da je Dis svesno inaugurisao "modernu" u srpskoj književnosti. On je suviše bio spontan pesnik, i sa premalo opšteg i književnog obrazovanja, da bi se vezivao za pesničke škole. S druge strane, on ima prilično i "razumljivih" pesama koje ne bi prihvatio kao svoje nijedan "modernista", makar bio i mnogo manjeg talenta nego što je Disov, i koje su zaista daleko ispod nivoa prave poezije. U takvim pesmama Dis podseća na čoveka koji se budi iz sna i tetura u hodu.

Uoči prvot balkanskog rata Disa je zahvatila rezignacija pred starošću i smrću; reklo bi se da se čak i raduje bliskom kraju:
 
Prošla me je moja buna, mržnja moja,
San osvete i odvratnost na san bedan,
Zaspale su moje noći bez spokoja,
Moje svetle ambicije i duh žedan,
Zaspale su, k'o vojnici posle boja.
— — — — — — — — — — — —
Oko glave, k'o oreol, pusti snovi,
A u srcu izmirenje i dobrota,
I još malo zadovoljstvo, što su novi
Moji dani kratki, kratki bez života,
Što prestaju i radosti i okovi
.
                           (Zadovoljstvo)

Balkanske ratove Dis je pozdravio zbirkom pesama Mi čekamo cara. Te peome ne vrede mnogo kao poezija: ima u njima stihovanih parola zvanične nacionalne propagande o osvećenju Kosova i vaskrsu starog srpskog carstva; tek u ponekom stihu nazre se iskreniji zanos i pravi smisao događaja, kao u onima o srpskim seljacima koji su izneli glavni teret ratova:
 
Kroz moju dušu, preko straha, rana,
Prođe pobeda, vera, novi zraci,
Osmeh i lice zore dobrog dana,
I prosto ime: seljaci, seljaci

                            (Prosto ime)

Međutim ove pesme su značajne kao psihološki dokumenat o pesniku. Disov odnos prema ratu opredeljivalo je verovanje da nastaju "novi dani", da prestaje sićušno i trivijalno vreme "crnih slugu i skupih ćirica", "bogatih pandura", da iščezava "vidik naraštaja štura" i da presušuje "kolevka blata"; Disu se činilo da se svet i ljudi iz osnova menjaju; rat je shvatao kao antitezu ovemu onome što je ranije prezirao i osuđivao, kao raskidanje okova ne samo porobljenih naroda već i u samoj zemlji osloboditeljici, pa i vlastitih. Doživeo ga je kao popunjavanje svoje duhovne praznine, kao uporište u bezverici i lutanju, kao kompenzaciju za protekli život i kao mogućnost da bude kao i drugi i da, prvi put, ide ukorak sa drugima. Činio je, dakle, koncesiju javnom mnenju i kritici verujući da i sam nešto dobija, ali je pri tom poezija mnogo gubila. Korigovao je svoja ranija shvatanja istovremeno ih objašnjavajući:

Uvek u sredini koja rani čamom,
Ja nisam verov'o da će doći ikad
Rastanak sa pustom i sumornom tamom;
Verov'o sam sunce neće doći nikad.
— — — — — — — — — — — —
Verov'o sam da će moj naraštaj zaći
Za neravnu borbu, sav izlomljen, i da
Ja ću s njime opet u grobu se naći,
Da čekamo ponos koji okov kida.
— — — — — — — — — — — —  
Ja nisam slutio u danima tuge,
Ustanak naroda i pojavu rata:
I dok krv je tekla, ose'o sam duge,
Otvoreno nebo, rane svakog brata.
                         
                           (Zvona na jutrenje)

Ali ratovanje nisu bili samo "trube", "doboši", "pesme", "trijumfi" i "cvetovi slave", kako je Dis egzaltirano pevao o balkanskim ratovima; došao je austroutarski i nemački napad na Srbiju, borba na život i smrt, odstupanje i povlačenje preko Albanije, život u izgnanstvu. Dis je osetio stravičnu atmosferu okupacije koju su donosile porobljivačke vojoke:
 
Umesto zvona udaraju srca:
Zvone na užas. U vazduhu led.
— — — — — — — — — —
Poneka glava skriveno se krsti
Još znak slobode detinji je plač.

                          (Idu)

Živeći u Francuskoj, Dis je u mislima stalno bio u Srbiji i u ostavljenom porodičnom gnezdu, za čiju sudbinu strepi:
 
Dvorište je crno, crna je i streha.
I crna su okna k'o crna dobrota.
— — — — — — — — — — —
Na zidu još pati u crnome ramu
I očiJu crnih jedna lepa glava.
— — — — — — — — — — —
Ja znam ovu kuću i čija je bila.

                            (Poginuli dom)

Dis, inače tako škrt u nežnosti, našao je dirljivo jednostavne i neposredne reči za svoju brigu i čežnju:

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja
Mis'o da još živiš, moj predele mladi,
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Bože! šta li danas u Srbiji radi?
— — — — — — — — — — — —
Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas sada gledam gsraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to duša svetinje
Ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote.
                       
                           (Među svojima)
 
Poslednji stihovi koje je pisao pokazuju kako se završavala Disova ratna avantura, najveća u njegovom jednoličnom životu: Odisej je došao do saznanja kako "u stranoj zemlji izgnanik strašno je biti"; morile su ga slutnje i sumnje da će ikada videti Itaku, Penelopu i svog "sinčića malog". Osećao se ponovo Dis izgubljen i bespomoćno mali u tuđem svetu, sa dušom u grlu od bola i bolesti:

Ne ume čovek da bude jak
Kad kiše liju sa sviju strana.
Nema očiju za dubok mrak.
Ne peva tica sa umrlih grana.
Dobro mi je danas tu, pod tućim nebom,
Al' mi srce trune za mojom kolebom.

Što je najcrnje za ovaj mah,
To je što nemam ni malo moći.
Tol'ko sam mali da me je strah:
Živim saranjen kao u noći.
Ah, ti moćni ljudi iz ovoga veka,
Više nemam kuda, umirem bez leka.


Pesnik Nirvane, koji je stalno opevao i prizivao smrt, uplašio se kada je stvarno osetio lepet njenih crnih krila.

Izgleda da je postalo nemoguće govoriti o Disu a ne pomenuti Skerlićevu kritiku njegove poezije. Ako bi se tražili uzroci Skerlićeve brutalne negativne ocene, ne bi se kao razlog mogao prihvatiti Disov pesimizam jer je Skerlić slično osećanje života, iako ga nije prihvatio, umeo protumačiti kod niza pisaca, kod Bože Kneževića, Stevana Lukovića, Danice Marković, Milana Rakića — da pomenemo samo Disove savremenike. Nije posredi toliko ni Disovo "dekadenstvo" i mutan stil jer u istoj kritici Skerlić hvali Bodlera i Verlena kao "dobre pesnike zato što su stvarno osećali ono što su pevali, i što su punom iskrenošću izražavali svoju dušu". Kritičarevu skepsu izazvao je utisak, zasnovan na nepoznavanju pesnikova ličnog života, da Dis imitira druge, strane i naše pesnike, da je izveštačen, da je žrtva pomodarstva; pri tom je polazio od ispravnih premisa ali je izvodio pogrešan zaključak: "Danas se u poeziji zahteva iskrenost i spontanost. A to je ono čega u poeziji Vladislava Petkovića nikako nema. Njegova poezija je afektacija bolova koje on ne oseća, podražavanja pesnicima koje u stvari ne shvata, pesnička vežbanja đaka koji je naučio nešto stihova da piše."3

Da je Dis ostao isključivo na terenu subjektivnog viđenja i doživljavanja sveta, to možda ne bi toliko žestilo njegovog kritičara; ali on je u nekim pesmama uopštavao, pljuvao na društvene svetinje, i svoje "dekadenstvo" prenosio na čitavu epohu i sredinu, na primer u Kobi:

Je li to starost i volje i vere,
Il' umor dubok, miran i bez leka,
Kom ne znam uzrok, prostora i mere?
Il' sam ja izraz truleži mog veka,
Koja tka zadah i svud nemar stere?


Bilo je to kobno pitanje koje je izazvalo mrzovolju Skarlićevu, pogotovu što su i pojedini kritičari u nekim listovima prokomentarisali Utopljene duše "kao odsev jedne obolele sredine, izraz patološkog stanja srpskog društva". Suprotstavljajući se, Skerlić nije branio samo srpsku literaturu od zaraze "lažnog modernizma", već i tadanje društvo kao njegov ideolog. "Odbijajući to uopštavanje koje nema nikakve stvarne osnovice", veli ogorčeni Skerlić, "valja ipak reći da Petković predstavlja isključivo sama sebe, jednog tipskog bolesnika od literaturisa, jednog od onih nesrećnih ljudi u čiju je slabu glavu udarilo jako vino literature." A da ironija bude gorča i nesporazum veći, Skerlić zaista bolesnome Disu drži lekciju o idealizmu i optimizmu citirajući Tenovu misao: "Poezija, to je zdravlje." Mogao je Dis maliciozno uzvratiti da su "zdravi" i "normalni" samo epigoni i kritičari.

Kako bilo da bilo, braneći Disa ne treba kamenovati Skerlića. I Skerlić je mogao napisati pogrešnu kritiku kao što i Dis ima podosta slabih pesama, o kojima, inače, Skerlić razložno govori. Na čitav slučaj valja gledati kao na one dve lađe u pesmi Veljka Petrovića, koje se nasred okeana mimoiđu u magli, bez pozdrava i susreta. Dodajmo i bitnu razliku: Skerlićeva lađa je plovila u jednom pravcu jer njen kapetan ju je upravljao prema određenom cilju, spreman da upotrebi i topove ako bi neko hteo da je omete; Disova je, kao i Ilićeva, bila ukleti brod "bez krme i nade", prepušten talasima i sudbini. Dvoličniji je bio stav Bogdana Popovića, koji je, pišući o Skerliću kao kritičaru, upisivao mu u greh što nije osetio da Dis "ima lepih stihova, mekih, i kao ugašeno svetlih, boje staroga srebra"4 — a sam nije uneo u svoju Antologiju nijednu Disovu pesmu. Popović je ranije napisan ogled o Skerliću naknadno redigovao i objavio ga 1921, u vreme kada je izišlo drugo izdanje Utopljenih duša i kada se o Disu počelo više govoriti i pisati.


___________________

2 Zoran Gavrilović: Od Vojislava do Disa, Beograd, 1958, str. 154—156.
3 Jovan Skerlić: Lažni modernizam u srpskoj književnosti. Pisci i knjige, V, Veograd, 1964, str, 78.
4 Bogdan Popović: Jovan Skerlić kao književni kritičar, Beograd, 1921, str. 44.





Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #15 poslato: Januar 04, 2011, 01:38:49 am »

**

MUZIKA U DISOVOJ PESMI "MOŽDA SPAVA"


Ovo je jedna od najlepših pesama Vladislava Petkovića Disa, ako ne i najlepša, i o njoj postoji već bogata literatura. Mi ćemo se ovde zadržati samo na njenoj muzici, jer je to do sada u njoj najmanje sagledavano.
 
I inače se ne samo u kritici i esejistici no i pri obradi poetskih tekstova i njihovoj književno-umetničkoj analizi u školama sva tri stupnja sagledavanju njihove muzičke strane ne posvećuje dovoljna pažnja. Ono što se, kad je reč o pesmi, često zaboravlja, to je da nije važno samo šta ona znači već i kako zvuči. Tako mr Branislav Milatović u radu "Fonostilistika i nastava — muzika glasova u poeziji" ("Prosvjetni rad", Titograd, br. 12 od 15. juna 1974. str 7) veli: "Obrada umjetničkog teksta mahom se zasniva na njegovim značenjskim koponentama, a jedna značajna komponenta pjesničkog teksta — njegova muzička dimenzija — ostaje zapostavljena, čime je doživljaj poetskog djela mnogo osiromašen".
 
U "Studiji o Matošu" ("Mogućnosti", Split, mart 1963. str. 252—254) Tin Ujević ističe i ovo: "Bilo je godina kada se kod nas razbijalo bubnjiće vikom o muzici u poezij i; konstatujem da o tom nije napisan ni najsitniji esej, da mnogi ne razlikuju pjesme za muziku od pjesama koje jesu muzika, da ne razlikuju razne vrste muzika u pjesmi, od kojih jedna može biti lakša, jedna teža (bel Canto i recitativ), jedna uperena na harmoniju stihova i strofa, a druga na ritam izraza i na melodiku pjesme".
 
Na potrebu da se progovori i o muzici u Disovoj pesmi "Možda spava" ukazao je mr Radomir Matić u radu "Dve pesme sa motivom o očima kod Pandurovića i Disa" ("Nastava i vaspitanje", Beograd, br. 1. 1971).
 
U sadržajnom, stilskom, pa i formalnom pogledu, ova Disova pesma nadovezuje se na Radičevićevu elegiju "Tuga i opomena" ("Nje više nema, to je bio zvuk") i na Kostićevu poemu "Santa Maria della Salute", mada je ona dobrim delom proistekla iz "Tamnice". Dis kao da je prihvatio devizu francuskog simboliste Pola Verlena "Muzika pre svega", toliko u njoj ima muzike. No, da je pesma samo zvuk, pesnik bi bio svirač na žici rastegnutoj između ponora srca i zvezdanog beskraja. Ali pesma nije samo zvuk i pesnik nije svirač. (Đorđe Vlajić: "O estetičkom daltonizmu savremene misli", "Razvitak", Beograd, 1973. br. 6—9, str. 46). U vezi s ovim mr Žarko Babić veli da se "U jeziku javlja sklad između glasovne strukture reči i njenog značenja odnosno njenog zvuka i njene informativne misaone-emocionalne suštine" ("Služba glasa u umjetničkom /književnom/ izražavanju" "Život i škola", Osijek, br. 1—2, 1974, str. 3.1). Ovde ćemo ukazati upravo na taj sklad značenja i zvučanja reči u Disovoj pesmi "Možda spava".

Fonostilistika je relativno nova naučna disciplina i ona još uvek nije našla svoje pravo mesto u nastavnoj praksi. Tek su gramatike dr Milije Nikolića počele da se bave izražajnošću samoglasnika (v. "Jezik i doživljaji", "Naučna knjiga", Beograd, 1973, str. 6—7). Na primeru Disove pesme "Možda spava" videćemo kako može da se sagleda i zvukovna strana jedne umetničke pesme.
 
Pošto je u ovoj pesmi reč o zaboravljenom snu, nužno se najpre moramo pozabaviti samim fenomenom sna, njegovom prirodom, funkcijom u poeziji i njegovom osobinom da se brzo zaboravlja.
 
Stjepan Mitrov Ljubiša pisao je svojevremeno: "Sjećaj se kad što ugodna obnoć sniješ, sve se pameću obdan povraćaš na milinu koju si sanjajuć osjećao, od svega se pominješ, sve nađeš u pameti kao ukovano, osim one čarobne divote, koju je javje i vrijeme potmastilo".
 
U predgovoru zbornika pesničkih snovićenja "Ponoćno sunce" (Nolit, Beograd, 1962) Vasko Popa veli da "videti u snu — znači stvarati". O ovom pitanju pisao je Milan B. Milošević u radu "Uloga snova u životu ljudi i njihovom stvaralaštvu" i Z. Kosenko u knjizi "Sen i snoviđenja" (Prosveta, Beograd, 1945). Da je san u najbližoj vezi sa umetnošću, pokazuje i članak S. Vigotskog "Umetnost i psihoanaliza".
 
U svojoj knjizi "Tumačenje snova" (I, MC, Beograd, 1970) Sigmund Frojd ima poglavlje "Zašto se san zaboravlja posle buđenja"? (str. 47). Po njemu, sposobnost da snovi budu zaboravljeni predstavlja za budnu svest samo antitezu činjenici da snovi nikad iz budnog života ne primaju sređene utiske nego iz njega preuzimaju samo pojedinosti koje otimaju iz njegovih psihičkih veza, a kojih se u budnom stanju sećaju. Kompozicija sna, prema tome, nema mesta u društvu psihičkih nizova kojima je duša ispunjena. Nedostaje joj svaka pomoć za sećanje. Stoga se i naš pesnik uzaman upinje da se seti snevanog:

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao,
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
 
O zaboravljanju snova još podrobnije govori Štrimpel. "Na ovaj način — veli on, — tvorevina sna se tako reći odvaja od dna našeg duševnog života i lebdi u psihičkom prostoru kao oblak na nebu, kojeg prvi dašak vetra brzo oduva". (Ibidem, str. 87). Treba znati da "buđenjem svet čula počinje probijati odmah napred i odjednom obuzima pažnju takvom snagom da joj se samo vrlo mali broj slika može odupreti. I ovi se snovi sklanjaju pred utiscima novog jutra kao što se uklanja sjaj zvezda ispred svetlosti sunca", (str. 49). Zato i Dis u drugoj strofi kaže:
 
U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore
Da u danu gube zvezde bele odore,
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
 
Već i iz vlastitog iskustva znamo da snovima nedostaju razumljivost i red. Bonateli ističe da "drukčiji raspored materijala predstava u snu tako reći san čini neprevodljivim za budnu svest". Slično njemu G. T. Fehner naslućuje da je pozornica snova druga nego što je pozornica budnog života u predstavama. Prema Šlajmaheru, pak, karakteristični znak budnoga stanja jeste taj da se misaona aktivnost odvija u pojmovima a ne u slikama. A san uglavnom misli u vizuelnim slikama. San misli zamenjuje halucinacijama. "U tom pogledu ne postoji, nikakva razlika između vizuelnih i akustičkih predstava, primećeno je da se sećanje na jedan niz tonova sa koj im čovek zaspi poniranjem u san pretvara u halucinacije iste melodije, a kad se čovek osvesti, a to može više puta alternirati sa procesom usnuća halucinacija, ponovo načini mesto laganijoj i kvalitetno drukčije oblikovanoj predstavi iz sećanja". (str, 5.4). Štrimpel s pravom naglašava da "elementi sna nipošto nisu samo predstave, nego istinski i stvarni doživljaj duše. Duša u budnom stanju stvara predstave i misli u rečima i govoru, a u snu stvara predstave i misli u stvarnim senzornim slikama". Zbog svega toga san može da bude, i biva, velika pesnička inspiracija.

A ono što je kod sna, možda, i najpoetskije, to je njegova zagonetnost i tajnovitost, jer — kako kaže Šerner — "fantazija sna nikad predmete ne slika iscrpno, nego samo nejasno". Frojd napominje da "kad posle buđenja reprodukujemo san po sećanju, i bilo da nam je ovo (retranslacija) uspelo u potpunosti, ili samo delimično: san zadržava svoju tajanstvenost i dalje u nesmanjenom obliku". (str. 58). "San ima divnu poeziju" zapaža Hildebrant. "On nam zemaljsku lepotu predstavljau nebeskom sjaju ... a ponekad smo posle bućenja tako ispunjeni ... da nam izgleda da nam stvarni svet tako nešto još nigde i nikad dosad nije pružio". Šubert je zastupao mišljenje da je san oslobođenje duha od sila spoljne prirode, a fihteovski shvaćen san je "polet duševnog života ka jednom višem stepenu".
 
U snu dolazi do izražaja ono što je pojedinačno. Još je Heraklit (ili neko od njegovih učenika), a za njim i Aristotel rekao: "Za budnog postoji jedan Kosmos jedan za sve, a zaspali žive svaki umotan u svoj vlastiti svet". U "Autobiografiji" Frojd priznaje: "Ostaje neopovrgnuta stara definicija koju je dao Aristotel da je san duševni život za vreme spavanja", a Sreten Marić pisao je: „Obogatiti kosmos, jedan za sve, svetom vlastitih snova, uobličiv dotle bezoblično, izrekav dotle neizrečeno, dotle neizrecivo i jeste najviša ambicija i najviši domet pesničkog pothvata". Ovo je uočavao i Marko Ristić, koji je zapisao: "San je jedino autentično čudo ... sanja se i sanjari noću, ... u zvezdanoj polutami, na svetlosti meseca koji i sam izgleda kao san, san o suncu, uzor svih snova". To je ta "Nox microcosmica", noć "gde se ukrštaju i mešaju ljubav i smrt, prošlost i budućnost, tragičnost i igra" i kada "duša postiže u snu maksimalni intenzitet poetske intuicije".
 
Za romantičare san je bio prajezik duše. Tako je Herder smatrao: "Vrlo je verovatno da su snovi bili prve Muze, majke poezije", a Žan Pol je držao da je san nehotična ars poetica. Sen Pol Rua je, po svedočenju Luja Aragona u "Talasu snova", pre no što bi legao da spava, vešao na vrata svoje sobe karton s natpisom "Pesnik radi"! Za Šopenhauera veliki pesnik je "onaj koji u budnom stanju može da čini što mi svi činimo u snu". Pristajući za Šopenhauerom, Herbert Rid veli: "Kada bismo mogli da kažemo svoje snove, mi bismo diktirali neprekidnu Poeziju". Stoga je razumljivo što je Žerar de Nerval isticao: "San je drugi život", a Andre Breton još i više: "San je jedini život, čudo, to je jedina lepota." Novalis je, pak, u snu video "zaštitno oružje protiv jednoličnosti i sivila života".

Ovoliko oduševljenje pesnika snom proističe, pored ostalog, otuda što i san govori u simbolima kao i poezija, što je slikovit i, kao što veli Rermizov, pun muzike. Za Sretena Marića san je kladenac čiste poezije, a poezija je lucidnost čija je sirovina san. Ukazujući na važnost podsvesnog u poeziji on zaključuje: "San je podmukli prodor nesvesnog koje se i sanja baš zato što neće da se izrazi."
 
Snovi su, doista, carski drum za podsvesno. Neki istraživači nazivaju san "trećim stupnjem bitisanja" pošto se isto toliko razlikuje od običnog spavanja koliko i od stanja budnosti. Aleksandar Đorđević u pesmi "San" kaže da je san mezgra čoveka, plodonosna pesma, a Zoran Mišić podseća: "Poezija zapravo i počinje tamo gde se sistem standardno racionalnih asocijacija lomi i narušava." ("Reč i vreme", Novo pokolenje, Beograd, 1953, str. 225). To je malo neobično, ali u poeziji, ako je ona stvarno to, — kako bi rekao Dragoljub Jeknić — sve neobično i mora da bude.

Pišući pesmu, pesnik igra svoju "le jeu d' existe" (Jean Folin) i u njoj je uloga sna veoma značajna. Čovek u snu može ponekad dublje da razotkrije suštinu svog bića i objektivne stvarnosti. Pošavši od tog saznanja, Marko Ristić je u pesmi "Prag sna" pevao:
 
"Usni. Na javi gubiš već javu."

"Sve ono što naš duh poseduje, nigde se tako ne izražava kao u poeziji i muzici" — beleži Slobodan Blagojević u radu "Prolegomena za buduću fantaziju kritike" ("Odjek" Sarajevo, br. 9, 1971. str. 29). I Petar Pajić ističe da ljudski govor svoje savršenstvo dobija u poeziji i da pesma mora da bude rečitija od reči. A da bi to mogla biti pomaže joj muzika. Sinkretizam poezije i muzike odavno je poznat, i baš je zbog toga od značaja da se uzme u razmatranje i muzička strana pesme. "Ali muzikalnost — u punom smislu tog izraza — poezije, kao i proze ne meri se na neki matematički način prema zvučnim kombinacijama, više ili manje bogatim, i raznolikim rečima posmatranim zajedno kao čisti sistem zvukova. Koliko je stihova harmonično za uho, ali čije se rezoniranje gasi s poslednjim slogom i koji se u duhu ne kreću muzikalno! Ta elementarna primedba je dovoljna da obori tezu estetičara koji su tajnu muzikalnosti jednog stiha hteli da objasne jednostavnim zvučnim odnosom, zanemarujući mogućnost psihološke sugestije reči. U stvarnosti fenomen je mnogo tananiji i pesnik "muzičar" mora da oseća kakvi afiniteti vežu svet zvukova sa svetom misli; radi se, i ovaj put, o tome da se učine vidljivim misteriozne veze; izvesni slogovi, zahvaljujući nekom neobičnom tananom slaganju sa smislom reči koju stvaraju, snagom nejasnih sećanja koja ta reč budi više nego čarolijom svoje somornosti, "uzbuđuju" zaista duh, namagnetišu ga u jednom naročitom pravcu, ali svaki put psihološka prednost reči i virtuelno blago slika i asocijacija koje reč sadrži ne mogu da se zamisle nezavisno od njenih sonornih osobina. Iz toga proizilazi da „muzika" reči može samo proizvoljno da se razlikuje od njihovog značenja — u najširem smislu — i da uvek treba izvesnu "unutrašnju muziku" pretpostaviti nekoj gotovo materijalnoj harmoniji, u kojoj samo uho uživa". (Marsel Rejmon: "Od Bodlera do nadrealizma", "Veselim Masleša", Sarajevo, 1958, str. 48—49).
 
Osim ovoga, valja znati da "put kojim pesma dolazi do nas, to je ritam njenih stihova". "Bez ritma nema poezije". (Zoran Mišić, op. cit., str.76). I dr Dragiša Živković smatra da je "pitanje metra i ritma pitanje duše svake lirske pesme" i da se u "određenoj ritmičkoj inerciji sadržava i sva lirska ekspresija" (v. "Trohej ili jamb Branka Radičevića". "Evropski okviri srpske književnosti", Prosveta, Beograd, 1970, str. 151). "U početku beše ritam" — tvrdio je Hans fon Bilo, a Vladimir Nazor je u svojim studijama o srpskohrvatskoj metrici lepo pokazao, i to na sopstvenom primeru, da se prvi nagoveštaj pesme u pesniku javlja u vidu ritmičkog gibanja, odnosno muzike.




Šematski prikaz zastupljenosti vokala u Disovoj pesmi "Možda spava"

Metrika Disove pesme "Možda spava" osobena je i zanimljiva. Pesnik je upotrebio duži stih, koji se u pisanoj književnosti ređe sreće. To je narodni trohejski trinaesterac tipa 4 + 4 + 5, dakle tročlani u jednom stihu, jednoredni. Ima dve stalne granice između akcetnih celina, dve cezure, koje dolaze posle osmog stiha, s izuzetkom u prvom i petom stihu prve strofe. U narodnoj poeziji dosta je čest (posle epskog trohejskog deseterca i simetričnog trohejskog osmerca), na primer: Vino pije Dojčin Petar, varaždinski ban (v. o tome napis je dr Žarka Ružića u Larusovoj enciklopediji, tom 1.). Pesma je podeljena na deset strofa, i sve su kvinte, s tim što je prvi stih uvek ponovljen kao peti. Rima je obgrljena i podešena tako da se u prvom i četvrtom stihu rimuju jednosložne reči sa zatvorenim slogom (jedino je u prvoj i poslednjoj strofi slog otvoren), a u drugom i trećem stihu svake strofe rimuju se višesložne reči (dvosložne ili trosložne), a slogovi su svuda otvoreni. To je dosledno sprovedeno u celoj pesmi i to joj daje osnovnu muzičku karakteristiku. Među bitnim elementima ritma i muzike tu su svakako i česta ponavljanja. Nije reč o ponavljanju prvog stiha svake strofe kao petog već o ponavljanju pojedinih reči i čitavih sintagmi unutar pesme: pesmu jednu u snu, slutim, da me vide, dođu oči, što me gleda, ne znam, spava itd. U pitanju su nabrajanja pri kojima se upotrebljava isti epitet: staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan, njene oči, njeno lice, njeno proleće. Sve to doprinosi muzici pesme i čini je melodičnom.

S obzirom na to da srpski stih nije stopni stih, već stih akcenatskih celina, mi imamo silabičko-tonsku versifikaciju, a za nju je bitan raspored akcenata u stihu i granica između akcenatskih celina, to jest cezura. U Disovoj pesmi "Možda spava" akcenat je u ogromnoj većini slučajeva na neparnim slogovima stihova, reč je, dakle, o trohejskom stihu. Što on nije striktno zastupljen u celoj pesmi, tome je razlog u prirodi našeg jezika, u kojem akcenat reči nije vezan za određeni slog, već je relativno slobodan, što omogućuje tzv. momenat prevarenog očekivanja, kad je, recimo, u pitanju rima (upor. u drugoj zore — odore, i sl.), i što, remeteći ritmičku inerciju, unosi u ritam izvesnu promenljivost i živost. Do odstupanja od idealne trohejske šeme dolazi, znači, i usled izbegavanja monotonije u ritmu. Pesnici o tome, obično i nesvesno, vode računa, i to je od važnosti za poeziju, a nekada to dođe i samo po sebi, zbog prirode jezika. "Jer" — kako navodi dr Dragiša Živković — "u pesničkom ritmu se nikada ne ostvaruju stoprocentno svi ritmički impulsi. Kada bi se oni stoprocentno ostvarivali, onda bi pesnički ritam ličio na mehaničko kloparanje neke mašine". ("Teorija književnosti", 9., Beograd, 1976. str. 130).

Uzlazni akcenti manje su zastupljeni u jeziku nego silazni u procentu prvi se javljaju sa 32,70 odsto a drugi, sa 39,64. "Elementi srpskohrvatske dikcije", Beograd, 1970, str. 23). U pesmi "Možda spava" uzlaznih je 79 a silaznih 172, dvostruko više nego uzlaznih. To je stoga što pesma, uglavnom, nije vesele i vedre sadržine, već tužne i sumorne, pa joj više odgovaraju akcenti čiji ton pada. Pri razmatranju stilogenosti akcenata treba imati na umu da silazni akcenti daju oštriji akustički utisak u odnosu na uzlazne sa blažom akustičkom slikom (v. Jovan Vuković: "Obrisi savremene nauke o jeziku u granicama stilistike", "Pitanja savremenog književnog jezika", Sarajevo, sv. 6., 1968, str. 103). Taj oštriji akustički utisak osobito se stiče kod središnjih strofa u pesmi, u kojima je, kao što ćemo videti, postignut i muzički kreščendo cele pesme i u kojima je i najmanje uzlaznih akcenata. Počev od četvrte strofe broj uzlaznih akcenata se smanjuje, a silaznih povećava (u 4. strofi je 8 uzl. prema 15 sil., u 5. 7 uzl. prema20. sil., iu 6. 5 uzl. prema 26, sil.), toj je dato u gradaciji, obrnuto proporcionalno.

Kad se vrši analiza zvučnog sastava pesničkog govora (tzv. eufonija), od interesa je i distribucija vokala u njemu, jer zapravo ona, pored rasporeda akcenata i cezure, određuje kakva će biti njegova muzika.
 
Nije svejedno da li u pesmi, ili u pojedinim njenim delovima, preovlađuju vokali niskog ili visokog tona. Frekvencija zvučnih talasa u sekundi određuje visinu vokala i tako se zna da su vokali U i O vokali niskog tona sa frekvencijom U = 200 - 400 N2, O = 400 - 800 Hz; vokal A je vokal srednjeg tona sa frekvencijom A = 800 - 1600 Hz; a vokali E i I su vokadi visokog tona sa frekvencijom E = 1600 - 3200 Hz i I = 3200 - 6400 Hz. Vokali, dakle, zadnjeg reda su niski, a prednjeg reda visoki. Viktor Šklovskii radu "Vaskrsnuće reči" ("Stvarnost", Zagreb, 1969, str. 24), dr Dragiša Živković, mr Branislav Milatović i drugi autori ukazuju ia činjenicu da pri artikulaciji vokala niskog tona rezonanca usne duplje pojačava nisko dopunske tonove i vokali U i O izazivaju osećanje nečeg ozbiljnog i bolnog, mračnog i tamnog, pri artikulacij i pak vokala visokog tona rezonanca usne duplje pojačava visoko dopunske tonove i vokali E i I doprinose pojavi osećanja nečeg svetlog i radosnog, otvorenog i širokog, dok je vokal srednjeg reda A neutralan u emocionalnom pogledu. U ovom svetlu možemo i razumeti nejednaku zastupljenost niskih i visokih vokala u pojedinim strofama Disove pesme "Možda spava", a samim tim osetiti bolje i njenu muziku. Priloženi grafikon pokazuje kretalje vokala u ovoj pesmi i čini nam preglednim njihovu distribuciju.

Najviše ima vokala A, koji je i najfrekventnij i u našem jeziku i koji je u pesmi upotebljen 160 puta, ali on je, kao što rekosmo, emocionalno neutralan. Vokali niskog tona manje su zastupljeni od vokala visokog tona: U i O su upotrebljeni 182 puta (U = 75; O = 107), a I i E su upotrebljeni 241 put (I = 114; E = 127). Sudeći po ovome, pesma ne bi mogla biti samo sumorna i tužna jer u njoj ima i svetlih tonova.
 
Da vidimo sada u kojim delovima pesme preovlađuju vokali niskog tona a u kojoj vokali visokog tona, i zašto. Posebno bi valjalo sagledati, po strofama, odnos zastupljenosti najnižeg vokala (U) i najvišeg (I).
 
U prvoj strofi vokali niskog tona U i O znatno su zastupljeniji od vokala visokog tona I i E. U je upotrebljeno čak 16 puta a I svega 3 puta, i to sve nije slučajno. Pesnik se budi iz sna i pesma počinje kao sasvim tiha muzika, kao pianisimo. Tu bi vokali prednjeg reda sa svojim visokim tonovima bili veoma neprikladni. Poznato je inače da je Dis (ne računajući njegovu iznućenu zbirku "Mi tražimo cara") od svih naših pesnika pisao najtišu poeziju, i to u vreme kad su se zbirke pesama ostalih pesnika orile od bojnih truba i pokliča.
 
U drugoj strofi zastupljenost vokala niskog tona U i O opada, što se proteže i na treću, strofu (a zastupljenost vokala visokog tona I i E neprestano raste, da bi zastupljeiost najvišeg vokala I u središnjim strofama, u kojima se pesnik divi lepoti svoje na javi zamišljane a u snu i viđene drage, dostigla svoju kulminaciju, maksimum, a u njima je, sem u petoj strofi, jako zastupljen i vokal E. U tom pogledu karakteristična je šesta strofa, koja je dijametralno suprotna prvoj. U njoj je najmanje upotrebljen vakal U a najviše vokal I, i to opet ne slučajno. Tu je pesnik ushićen očima svoje drage, njenim licem koje je kao proleće, i — uopšte — njenom lepotom, tu on sav klikće od zanosa i ustreptalosti, tu je i krešendo cele pesme.
 
Počev od šeste strofe zastupljenost vokala I u pesmi naglo opada, a od sedme i zastupljenost vokala E, čije se opadanje nastavlja do devete, završne strofe. U njoj je relativno visoka zastupljenost vokala I poslednji odjek kreščenda, onaj krik koji se oteo pesniku pri pomisli da nikada neće videti lepotu svoje snevane drage, jer nju, a koje i kada u stvarnosti i postojala, možda već krije grob.
 
U poslednjim dvema strofama, kao i u prvoj, najzastupljeniji je vokal srednjeg tona A i to doprinosi utisku zaokruženosti pesme i stišavanju njene muzike.
 
Ako celu Disovu pesmu "Možda spava", koja je, nema sumnje, ispevana "među javom i med snom", shvatimo kao niz uzdaha što je pesnik zaboravio san i što svoju dragu ne može da ima i na javi, onda bi — s obzirom na frekvenciju vokala — prva strofa predstavljala uzvik ah!, druga eh! treća ah!, četvrta eh!, peta ih, šesta ih!, sedma eh!, osma ah! i deveta ah!
 
Iz svega ovoga jasno se vidi da je ova — pesma Vladislava Petkovića Disa građena na muzičkim principima i da je u njoj uspostavljen sklad između značenja i zvučanja reči, što umnogome doprinosi i njenoj umetničkoj vrednosti.


Ljubiša Rajković Koželjac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #16 poslato: Januar 04, 2011, 01:38:58 am »

**
Stihovi Vladislav Petković Dis
1904—1910.
Raspored stihova postavljen je
u skladu sa vremenskim redom



POGREB
 
Polagano srovod ide . . .
Kiša sipi, prska blato;
Lica vlažna, setna, bona;
Tiho, teško zvone zvona.
 
Sa pogledom, ko sanjivim
Moja draga bleda, nema,
Ide tako . . .  Srovod ovaj
Njenog dragog grobu sprema.
 
Raka stoji otvorena;
Grobar prima . . .  Vrisak, suze;
Po sanduku tutnji, pada —
Tvoju ljubav zemlja uze.
 
Zaplakati nisi znala;
Bol veliki suza nije
Nikad imo . . .,  samo uzdah,
Ili reči i . . .,  "prazno li je . . ."
 
Krst uboden, kuća nova,
Tvome dragom već gotova;
I inače sve se stiša;
Jos promiče, sipi kiša.
 
I ta kiša otkud danas!
Da l' to nebo plače za nas! . . .
— Oh, što neće uvek liti!
. . . Kako l' će sutra biti . . .



NAŠI DANI

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigo se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova,

Ostala nam još prašina na hartiji,
Ko jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu ko pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.


1910.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #17 poslato: Januar 04, 2011, 01:39:15 am »

**
Stihovi Vladislav Petković Dis
UTOPLJENE DUŠE / Prolog




Vladislav  Petković  Dis


TAMNICA

To je onaj život gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom što nesvesno sija
I žali, ko ptica oborena gnezda.
To je onaj život gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu ko dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i vezuju jave;
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja počeh da živim.
Zakovan na zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim,
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna ja počeh da živim.

Da osećam sebe u pogledu trava.
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
Ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava

I očiju, što ih vidi moja snaga,
Očiju što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina,
I očiju, što ih vidi moja snaga.


*

Vladislav Petković Dis, autor ovih više nego poznatih stihova, možda pre nego drugi srpski pesnici simbolističkog opedeljenja s početka ovog veka blizak je Miljkovićevom poimanju pesničkog poslanstva u svetu. Na to ne ukazuje samo činjenica da je Dis kao jedini iz plejade srpskih modernista zastupljen u Miljkovićevom panteonu "Sedam mrtvih pesnika". Pesnik Utopljenih duša bio je opsednut temama smrti i ništavila, jednako kao i pesnik Vatre i ništa, i, jednako kao i on, poimao je pesništvo ne kao spokojno beleženje lepih stihova o ljudskom tragizmu, nego kao poprište objavljivanja i razrešavanja vlastite egzistencije: U trenutku kada čovek sam sa sobom razgovara,/ I zanesen smelo ide u predele svojih snova,/ I razgleda doživljaje i izmišlja, sreću stvara./ I moja se miso budi, al' ko miso pesnikova, peva Dis u "Pesmi", pomalo naivno iskazujući poverenje u sudbinski smisao pesničkog govorenja. A u osnovi tog poverenja je, čini se, "integralistička" misao o tome Da život i smrt jesu iste građe ("Kob"), jer svak živi u grobu svom, samo što neće/ Da vidi grob ("Orgije"), misao o "tamnici" egzistencije u koju smo zatočeni i bačeni već samim rođenjem. I Dis i Miljković stoga poimaju život kao ono u šta se pada ili u šta se biva bačen. Pesnik "Nirvane" pada, doduše, sa suzom... što nesvesno sija/ I žali, ko tica oborena gnezda, dok je pesniku "Balade" pad u život... dokaz... žaru, gotovo entuzijastički memento pesničkog znanja o istosti pevanja i življenja-umiranja. Kao da je, od Disa do Miljkovića, unekoliko ipak promenjen odnos prema pesničkom uvidu u metafizički ogoljenu evidenciju neprevidivih datosti postojanja.—
Tihomir Brajović Pesničko iskustvo i smrt
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #18 poslato: Januar 04, 2011, 01:39:32 am »

**
Stihovi Vladislav Petković Dis
UTOPLJENE DUŠE / Kuća mraka
Raspored stihova postavljen je
u skladu sa vremenskim redom



PIJANSTVO

Ne marim da pijem, al' sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al' kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak'o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.



STARA PESMA

Za mnom stoje mnogi dani i godine,
Mnoge noći i časovi očajanja,
I trenuci bola, tuge, greha, srama
I ljubavi, mržnje, nade i kajanja.
  
Sve to stoji na gomili trenutaka
U neredu, po prošlosti razbacano,
Dok nju vreme vuče nekud, nekud nosi
I odnosi bez otpora i lagano.
  
Nemam snage da se borim sa vremenom,
Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje,
Nego gledam čega imam, šta je bilo:
I sve više, ništa više nije moje.
  
Kao miris, kao zraci, kao tama,
Kao vetar, kao oblak, kao pena,
Odvojeni dani, noći, lebde, kruže
I prilaze u obliku uspomena.
  
Al' kad mis'o i sećanje budu stali,
Onda kud će i kome će oni poći?
Onda kud će da iščeznu i da odu
Uspomene, moji dani, bivše noći?
  
Pa kud idem, da li idem, je l' opsena?
Ko me goni, koga nosim, pre i sada?
Za mnom stoji čega nemam, a preda mnom:
Mrtva prošlost sa životom pokrivena.
Dok budućnost polagano pokrov skida,
Nje nestaje i u prošlu prošlost pada.



NA ONOME BREGU
† Janku Veselinoviću
 
Na onome bregu što je nad životom
Tražio sam mesto gde stanuje sreća,
I išao dugo okružen lepotom
Iz predela snova u predele cveća.
 
I ja sam se peo, uzdizao gore,
Mislio sam da si na najvećem visu,
I da pleteš vence, donosiš bokore,
Da si sva u cveću i samom mirisu.
 
Ali ta je slika prevučena prahom,
I stoji k'o spomen minulih obmana:
Ja joj katkad priđem sa tugom i strahom,
Kao dragan dragoj posle mnogih dana.
 


RAZUMLJIVA PESMA

I na ovoj zemlji život me opija.
Po njoj kada lutam moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto mene samo pleni
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa, kô cvet dragoceni,
Kao presto snova, kao život nada.

Ne marim inače za život i brige
Naroda i ljudi, za principe razne,
Bacane oduvek u jedne taljige,
Što ih konji vuku i sve glave prazne.

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene,
Al' nikako ljude što ropću i pište:
Što drugoga boli, ne boli i mene;
Mene tuđi jadi nimalo ne tište.


GROBNICA LEPOTE

Da li znate zemlju s granicom bez kraja,
Gde stanuje duga i život proleća?
Noći gde ne beše već tolko stoleća?
To je zemlja njene lepote i maja.

Zemlju gde dan, vazduh i cveće miriše,
Čije vreme nema budućnost ni sate,
Gde su venci, boje — da l' tu zemlju znate?
Da li znate i to da nje nema više?

Kao uzdah bola, kao sreća ljudi,
Kratka je i njena istorija smrti:
Noć i jedan vetar . . . I njeni su vrti
Umrli, da niko sad ih ne probudi.

A već u toj zemlji gde je bilo cveće,
Živela je ona, i mladost, i duga;
A već u toj zemlji ovladala tuga,
I umesto maja svud se jesen kreće.

Jer jednoga dana, iz drugoga kraja,
Noć i vetar bio, i duvao jako,
Pa cveće i mladost umrli polako . . .
Posle jesen došla na saranu maja.

Na sarani maja bila je i ona;
Saranila dane cveća i mladosti
I sa njima vence, i svoje radosti,
I sve što je bila njena vasiona.

I u toj grobnici mladosti i cveća
Disala je ona još lepotom svojom
U jesenjoj noći, u noći sa kojom
Grlila je život svih mrtvih proleća

Ali jedne zore, prve zore potom,
Zaspale su blago njene oči dana,
Njene oči cveća, sred živih obmana,
U jeseni tužnoj, sa njenom lepotom.

Zaspale su potom. Ona, bez života
I mladosti, spava na krilima tuge;
Mesto crvi — mrtvo cveće, mrtve duge
Po njoj: ona spava, s njom njena lepota.


"U poeziji Vladislava Petkovića Disa postoji izvestan vapaj koji, u prvi mah, tadašnja kritika ili nije umela da prepozna ili nije htela da ga prizna. Valjda se kod Disa prvi put u najneposrednijem smislu, u punoj lirskoj snazi, javlja bolan egzistencijalni krik u srpskom pesništvu..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #19 poslato: Januar 04, 2011, 01:39:40 am »

**
Stihovi Vladislav Petković Dis
UTOPLJENE DUŠE / Umrli dani


UTOPLJENE DUŠE

Još jednom samo o da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo o da mi je ići
prostorom snova pod vidikom jadâ.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije

U meni o njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti — o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što kô miris vene.

Il' da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinjâ kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka —
Znamenja, da sam nekad i ja volô.

Al' nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom . . . Da je da se spava.

I samo katkad, al' to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.



VIĐENJE

Noćas kada sam ja spavati hteo,
Željan da telo umorno odmaram,
Duh stare sreće obuze me ceo,
I ja sam pošô srce da otvaram.

Iz snova prošlih, prijatnih kô duge,
Nisam video ovaj život grubi,
Već moje nebo, moj zavičaj tuge
I tebe s vencem što ti kosu ljubi.

I tebe s vencem. A tuga se splela
U tajnu želju, punu nežne tame,
Koja ti skriva lice sve do čela,
Pod kojom misliš, nepomična, na me.

Pojava tvoja pričaše mi kako
Patiš, zajedno s pogledom ti holim:
Ja sam te gledô i zanesen tako
Šaptao da te kô smrt svoju volim.

Noć je spavala pokrivena mirom,
Mrak se širio kô more duboko,
A ja sam budan, s tobom i sa lirom,
Dočekô zoru, ne sklopivši oko.

*

Danas sam šetô ulicama tužan,
Svaki mi korak beše prava beda:
Znam da izgledah tada vrlo ružan,
I tebe spazih, ti si bila bleda.



POD PROZOROM

I sinoć sam bio pored tvoga stana.
Kô bolnik kad diše, kiša jedva teče,
Lišće šušti, plače, s mokrih, crnih grana;
Sumorno i mutno spustilo se veče.
 
Ulica je bila pokrivena mrakom,
Krovovi i kuće tonuli u tminu.
I ja sam se kretô laganim korakom
Kao čuvar mrtvih kroz aleju njinu.
 
Bojažljivo priđoh do prozora tvoga:
Modra, bleda svetlost na zavese pala.
Inače svud pusto, svud nigde nikoga,
Samo preko lišća noć je uzdah slala.
 
Poz prozorom zastah. Tu sam dugo bio
I drhtao tako bez glasa i moći:
Na zid ruku stavih pobožno i tio,
Ne mogah je dići, ne umedoh poći.
 
Najednom se trgoh. Kô da neko ide?
Misô moju preli krv mi uzrujana.
Ja bežati počeh. Da l' me kogod vide? . . .
I sinoć sam bio pored tvoga stana.



POD DUDOM
 
Malaksao, loman, sad odmaram telo,
Daleko od tebe, na senci od duda;
Razlio se vazduh u pramenje belo,
Dan vreo i topal, mrtvilo je svuda.
 
Zagrljen umorom i pokriven prahom,
Mladost još me štiti i misô o tebi:
Ljubav, bol i žudnju, zajedno sa strahom,
Ja u duši nosim, ja nosim u sebi.
 
Šta li radiš sada, je li, nebo moje?
Da li me se nadaš, da l' te slutnja peče?
Kuda oko gledi iz odaje tvoje,
Kad dan mrtav padne na radosno veče?
 
O, ne tuguj za mnom. Lili, o ne brini.
Dobro mi je, lako na ovome putu.
Oblak s tvoga čela odagnaj i skini,
I srećnog me sanjaj u svom divnom kutu.
 
Da znaš kol'ko patim kad pomislim tako
Da me možda čekaš i izgledaš svuda:
Mene sve zaboli i plakô bih, plakô,
Na hladu i senci ovog starog duda.



UTEHA

Misao se gubi, nestaje i tone
U dolini plača, gde se nada kupa,
Gde stradanja žive, gde se suze rone
I gde točak patnji klopara i lupa.

I dok misô spava, klonula, u miru,
Izvija se ljubav na krilima noći,
I sa sobom nosi razlupanu liru,
I kreće se, lebdi po mojoj samoći.

Kao eho sreće, bez šuma i glasa,
Preko tajnih snova visinama stremi,
Kao zora nebom zračno se talasa,
Kao veče u noć gubi se i nemi.

I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
Pogled koji priča, teši, razgovara,
Pojima i voli i gleda duboko.

Ja osećam dušu i svoju i njenu:
Obe, večne, stoje na jednom osmehu,
Na jednom prostoru, u dalekom vremenu,
Koje katkad stupa i šapće utehu.
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: