Vladislav Petković Dis (1880—1917)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladislav Petković Dis (1880—1917)  (Pročitano 76101 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #20 poslato: Januar 04, 2011, 01:39:47 am »

**
Stihovi Vladislav Petković Dis
UTOPLJENE DUŠE / Tišine


ORGIJE

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet:
Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi
Čeznu za cvet.

Zvuci violina, vino, jak dodir žena
Daju nam pir,
Al' svuda se kreću senke mrtvih vremena,
Umrli mir.

Muzika s pesmom pruža nam stare jauke,
Opela trag;
Zgrljaj, za navek skrštene ruke
I život nag.

U samoći nam stanuje, kô u ćutanje,
Veliki strah;
Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju,
Ledeni dah.

U igri, u pupoljcima tražimo besno
Izraza, sna:
Plačemo mrtvima što je u paklu tesno,
Kad nema dna.

Jer svaki živi u grobu svom, samo što neće
Da vidi grob.
Ni svoje dane, što gore kô mrtvom sveće,
Ni svoju kob.

Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila
Stvaramo zrak:
Sve nas je dovela tajna što nas ubila,
Otkala mrak.

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet;
I znamo, radost ne može da se probudi,
Opao cvet.



SLUTNJA

Nebo mutno, izdubljeno, kobno;
Dan ubijen pritisnuo boje,
Svetlost, oko; i mrtvilo grobno,
Mir i strava oko mene stoje.
 
Kroz prirodu, preko drva, ružno
Jesen ide; gole grane ćute.
I crnilo obavilo tužno
Koru, vidik, vreme i minute.
 
Bol klonuo; magla i bregovi
Nose misô . . . i želje se kriju;
Tamne slike, blede kao snovi,
Šušte propast, ko bi znao čiju!
 
Spava mi se. Još da legne telo
U taj sumor, mrtav, što se vije.
U tu dušu, u ropac, opelo,
Da potone sve što bilo nije.
 
Da potone . . . i da magle sinje
Obaviju: na časove bone
I na ljubav da popada inje
I zaborav . . . I da sve potone.



JESEN

Noć bez neba, noć jesenja; a kroz tamu
Ide, mili sumaglica, vlaga hladna,
Zemlja mokra i crni se kô strast gladna.
Gde-gde samo suve senke golih grana
Kô kosturi od života, mrtvih dana.
 
Svuda zemlja; vidik pao. Vlažna tama
Po zvucima, preko mira, leži, spava.
I tišina u dolini zaborava
Mirno trune. Nigde ničeg što se budi.
Sumaglica. Noć bez neba. Pokrov studi.



NIRVANA

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prozalnosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće — k meni dohođaše.

To su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
To su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nemo ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, kô kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prozalnosti stvari.



KOB

To reći danas ja ne umem više,
To što me boli i bolove guši,
To što mi pogled kao oblak briše,
To što me trune, što mi snagu suši,
To zašto san moj na san ne miriše.
 
Jedva se sećam da sam bolji bio,
Jedva osećam zlo kako me steže;
Izgleda da se put života skrio,
I neka ruka da zlokobno veže
Moj duh za zemlju i za svet nemio.
 
Sad bih sanjao, san od mene bega;
Sad bih živeo i kraj ovog sveta;
Sad bih voleo, i to više svega;
Al' sve to meni čudnovato smeta:
San, život, ljubav, sad su moja stega.
 
Sve mi se čini nemam volje svoje;
Stvari i ljudi sad postoje za me.
Izgleda da su misli, želje moje,
Postale senke, neka vrsta tame.
Moji su dani danas jedne boje.
 
Vidim da danas više nema neba,
Da moje oči za njim i ne mare;
Vidim da meni još jedino treba,
Da gubim mirno sve navike stare
U vetru trulom što mi duh koleba.
 
Tako je došlo sad i ovo doba,
Gde katkad čujem graktanje gavrana:
I tada gledam iznad svoga groba,
Ladan ostatak snage mojih dana.
I kako diše ravnodušna zloba.
 
I tad preživim u dnu moje noći
Prvi san stvari, kad im sunce zađe;
I tu osetim da nema pomoći,
Da život i smrt jesu iste građe,
da tone snaga što mi daje moći.
 
Veliki ponos, moja vera trune —
Trunuće zato dok imaju snage;
Crni oblaci vidik rada pune,
Moja pregnuća i časove blage.
Pust život gledam kô vladar bez krune.
 
Došlo se dovde, ali ne znam kako;
Ne znam zbog čega dan slobode spava;
Ne znam da l' živi zora i moj pakô,
Ta stara zora i podneblja plava,
Gde sam voleo, a gde sam i plakô.
 
Je li to starost i volje i vere,
Il' umor dubok, miran i bez leka,
Kom ne znam uzrok, prostora i mere?
Il' sam ja izraz truleži mog veka,
Koja tka zadah i svud nemar stere?
 
Il' to korača duh propale sreće,
Propalih misli, napora i snova,
Kao opelo za mrtvo proleće,
Kao zalazak sunca i bregova,
Kao kob moja da zaborav spleće?
 
Il' je kob moja, što u dane ove
Osećam ruku kako mirno piše
Na moju ljubav, misli i na snove
Ime, koje mi na krst crni diše,
Na krst što nosi sve radosti nove?
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #21 poslato: Januar 04, 2011, 01:40:05 am »

**
Stihovi Vladislav Petković Dis
UTOPLJENE DUŠE / Nedovršene reči


TREĆA PESMA

Nema više dana, ni noći, ni stvari,
Gde ne vidim tebe, tvoj usamljeni lik
I pogled što mirno, ni za čim ne mari.
 
Svako jutro, veče, tišina i krik
Donose mi tajnu koju nosiš sama;
I dok nebo, zemlja, sam tičiji klik
 
Pričaju o nadi što ti krije tama,
Javljaju se misli gde si uvek ti;
Misli, i još borba s nebom i željama.

Otići će borba. I doći će sni
I ljubav i radost pod tvoja okrilja,
Moj zavičaj nege, gde mi odmor spi.

Još nam duše mogu da srhte od milja,
Lepote, što pruža daljina i san:
Da se zaboravi i život bez cilja,

I kuća pod nebom — ovaj stari stan,
I bol koji živi, nemo sreću skriva,
Kao suuton sunce, kao zvezdu dan.

Još imamo snage da se lepo sniva,
Pokreta za šapat i poljupca glas,
I strasti u kojoj zagrljaj počiva.

Još nam srca kriju, izmirenja, spas
I ljubav što prašta i jade odnosi
Kô proleće zimu, kao mir talas.


I dok ruke srećne stanuju u kosi,
I dok glava sanja uz lice i grud,
Mi nećemo čuti vetar što sve nosi.

Tako ćemo proći ovaj život hud.
I pogledom katkad, kao cvet u rosi,
Gledaćemo suton, što osvaja svud.



SEDMA PESMA

Prošli su aprili
I mi nismo više
I nećemo biti ono što smo bili.

Sve tiše i tiše
Podnosimo dane,
Ovaj vidik sunca i magle i kiše.

Tu su ruže znane
I promena ista,
Samo naše pesme već su poabane.

Danas nam ne blista
Kao nekad, pređe,
Pobeda i ljubav i budućnost čista.

Došli smo do međe.
Još jedino java
Seća nas na doba sve bleđe i bleđe.

Svetlost, boja plava
Sad su izraz neba
U kome se tužno i umorno spava.

Nama sad ne treba
Zagrljaj i cveće,
Da ukrasi mladost, sumnju pokoleba.

Nama doći neće
Snovi, što se kriju,
Zabuna života koju krv pokreće.

Ko haljinu čiju,
Meku i u svili
Nosili smo prošlost kao sreću sviju.

Prošli su aprili,
I suze se liju
Što mi nismo ono sto smo nekad bili.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #22 poslato: Januar 04, 2011, 01:40:13 am »

**
Stihovi Vladislav Petković Dis
UTOPLJENE DUŠE / San


MOŽDA SPAVA

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.


Pesma "Možda spava" nalazi se u Antologiji najlepših pesama sveta.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #23 poslato: Januar 04, 2011, 01:40:21 am »

**
Stihovi Vladislav Petković Dis
1911—1912.


CRNA KRILA

Gledam tu jesen što ide kroz grane,
To lišće svelo, umorno, što gine,
Mirno, u blede i maglene dane,
U noći bele pune mesečine.

Gledam tu jesen. Došle boje sure
I srce hladno, i lagano prate
Padanje lišća, umrle božure
I crne grane što na vetru pate.

Osećam studen sa pospalog cveća,
Veliki korak od te spore pratnje,
Oblake dima nevidljivih sveća,
Skupljene suze za nevine patnje.

Sarana leta — vaskrs moje tuge,
Kô mrtve ruke grane stare, gole,
Uprte stoje predelima duge:
Kao da žale i kao da mole.

Taj pogreb prosti u kome sve ćuti,
Taj sprovod lišća kao jauk bije.
Ja vidim jesen: padaju minuti,
Sve što je bilo, što još bilo nije.

I šum tajanstven kao pokret vila
Ide sa zemlje, gde još ruže cepte,
Gde srca trnu: šušte crna krila,
I crna krila nad životom trepte.



ROB

Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duše, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronašao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

I dok stara ponoć nosi moje dane,
I dok lanac muka steže i okiva,
Bol, padanja i potresi da sarane —
Moja glava na tvom krilu nek počiva.

I dok dubi verna slutnja strah jezivi,
I jedna pesma dok je još krik sova,
Moje srce, jadno srce, neka živi,
Nek još kuca, knjigo moja sviju snova.

Čelom mojim i danas je splet od bora.
Al' su oči ozarene uvek tobom;
Ti si izvor i slobode i odmora,
Izmirenje sa pustinjom i sa grobom.

Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duše, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronašao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

Ti nikada možda nisi znala, da je
Tvoja mladost meni život, moja snaga,
Što obilno pruža meni zagrljaje,
I zaborav i pijanstva tako draga.

Da li ti je kadgod na um misô pala,
Bujnu kosu kada prgavo sama splećeš,
Kad u vrtu bereš ružu što je cvala,
Ružu bereš i na grudi svoje mećeš,

Kad haljinu svoju držiš s puno pošte,
I ti prsti, i te ruke — da l' si znala,
Kol'ku radost meni nose i milošte —
Da li ti je kadgod na um misô pala?

I dok imam ruke, grudi, usne tovje,
I te oči pune sreće i neznanja,
Ja osećam kako diše leto moje
I moj suton u kome se toplo sanja.

Nebo mi je tvoja ljubav, tvoja soba,
Vera mi je tvoje lice bez oblaka —
Knjigo moja sviju snova, evo roba,
Da te grli, da te voli iz svog mraka.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #24 poslato: Januar 04, 2011, 01:40:30 am »

**
Stihovi Vladislav Petković Dis
MI ČEKAMO CARA / Veliki dani


17. SEPTEMBAR 1912. GODINE
 
Osvojile nebo planine oblaka,
Hladan vetar duva i sunce je zašlo.
Vreme kobnog straha, nevidljivih raka,
Avetinja kolo otadžbinu našlo.
 
I dok idu oporo neizvesni dani,
Napregnute pažnje svaki očekuje,
Kako se privlači njemu gost nezvani,
I kako ga zemlja mrtvog dočekuje.

Kako gost nezvaki, ogrnut u priče,
Ranjene mu grudi baca posred blata;
A crna šamija na domu ga viče,
I traži ga zemljom grobova i rata.
 
Kao kule stare stoje misli crne,
Omiljena mesta sa dubonim pačem.
U kući naroda žižak nade trne
Pred ikonom boga, opasana mačem.

Ta slutnja što danas u srcima vlada,
Taj strah što kô zima sve poglede ledi,
Šta u sebi nosi: život davnih nada,
Osećaj propasti, ili put pobedi?
 
A nebo uzele planine oblaka,
I ničeg nad glavom do litica goli!
Kroz noć glas prigušen kreće se iz mraka:
To se negde roblje za nas bogu moli.



PRVA PESMA SREĆE

Moje srećne oči narodu se dive,
Što ostvari snove, duge pet stoleća.
Što unese opet duh drevnog proleća
U ravnice puste i gudure sive,
I obnovi dane što podižu žive.
 
Pet vekova, crni, kao pet gavrana,
Pali su po zemlji, u krvave vode,
Uz muziku smrti i himnu slobode,
Uz korake moćne istorijskih dana,
Uz tutnjavu gneva i govor vulkana.
 
Pet vekova vlage, tamnice i mraka,
I muka na kocu sa imenom boga,
Pet vekova srama, uz prokletstva mnoga,
Pet vekova nada, pet vekova raka —
I da opet dođe najezda junaka!
 
I da opet dođe, kô u doba stara,
Da se narod listom za oružje hvata,
Ispod trulog carstva da izvede brata,
U mrtva ognjišta da unese žara,
Da probudi zvona s umrlih zvonara!
 
Ja sam bio svedok pri sudaru rasa
I video snagu koja rađa dela:
Planine i vode, varoši i sela,
Privuče zagrljaj ogromnih talasa,
Pronoseći cveće slave i užasa.
 
Videh kako narod stvara novo vreme.
Kako Vardar danas kroz Srbiju teče,
Kako nad Oridom pada srpoko veče,
Kako nam pogledi preko mora streme,
Kako naša usta sad od sreće neme.
 
Videh kako narod istoriju daje
Kraj neznanog sela, doline i krša:
Pobode zastavu, neka se leprša
U ime njegovo i za vaskrs raje,
Za suze Kosova i za sve vapaje.

Moje srećne oči narodu se dive,
Što ostvari snove, duge pet stoleća,
Što unese opet duh drevnog proleća
U ravnice puste i gudure sive.
I obnovi dane što podižu žive.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #25 poslato: Januar 04, 2011, 01:40:43 am »

**
Stihovi Vladislav Petković Dis
MI ČEKAMO CARA / Krvavi dani


SA KRINOM U RUCI

Kada bude leglo pokolenje moje,
S njim ću i ja leći na krilo Vardara,
Pod prostranim nebom otadžbine svoje,
U odblesku duše velikog ratara.
 
I mi ćemo leći u kosovske snove,
Između crkava i starih džamija,
Narodnih pesama i slobode nove,
Dvoglavih orlova i crnih šamija.
 
I mi ćemo leći licem prema bogu,
Sa trijumfom pravde nad balkanskim zverom,
U mogilu dugu i u suzu mnogu,
Ali s obiovljenom ljubavlju i verom.

I dok našu decu osvajali budu
Istorija nova i slobode zvuci,
Sećanje na sramnog i kažnjenog Judu,
Mi ćemo spavati sa krinom u ruci.

Sa krinom u ruci čakaćemo tada
U odmoru svome, posle teške žetve,
Nov, veliki pojas: da još jednom pada,
Na radost Miljacke, Drave i Neretve.



PROSTO IME

Kroz moju dušu prošla su dva rata,
Dva stara orla zaveta i slave,
Prošla su crna, zasićena jata,
Pali krstaši i zastave prave.

Kroz moju dušu prošle su sve trube,
Doboši, pesme i krvave seče,
Hiljadu srca što ginu i ljube,
Dan pun grobova kao zvezdâ veče.

Kroz moju dušu prošli su pukovi,
Epolete, sablje i šinjeli sivi,
Oganj i juriš; i još novi, novi,
Junaci mrtvi i junaci živi.

Kroz moju dušu prošle su sve vode,
Krvava polja i umrli krici,
Bregovi, klanci, stegovi slobode,
Beli krstovi, svetli ranjenici.

Kroz moju dušu prošla su stoleća,
Njih pet na broju, s topuzom i đordom,
Spaljena leta i mrtva proleća,
Podignut narod sa ljubavlju gordom.

Kroz moju dušu, preko straha, rana,
Prođe pobeda, vera, novi zraci,
Osmeh i lice zore dobrog dana,
I prosto ime: seljaci, seljaci.



CVETOVI SLAVE

Oni spavaju svi do jednog, redom,
U plitkom grobu, neskrštenih ruku,
Bez svog pokrova i pod teškom bedom,
I trunu mirno kao u sanduku.
 
Oni spavaju, nesebični, blagi,
S ranama živim i mrtvim očima,
Velike duše kao kamen dragi,
Večita pesma koju im otima.
 
Oni spavaju, ti naši sinovi,
U svojoj nrvi, bezbrižni kô tići,
Zaboravljeni kô mrtvi krinovi,
I ponositi kô stari plemići.
 
Oni spavaju po Balkanu celom
Za dobro tuđe, za spas svog plemena:
Nikad ne behu sa zastavom belom
Ti mladi momci velikog vremena.

Oni spavaju prosti, bez ukrasa,
I njine grudi gusti crvi plave;
I dok se gube iz svog lepog stasa,
Humke im rastu u cvetove slave.



ŠTAPOVI I ŠTAKE

Da se poklonim pred vama, junaci,
Što sad nosite štapove i štake:
Novome dobu vi ste svetli zraci,
Kô mnogi živi, kao mnoge rake.
 
Da se poklonim odano i smerno
Pred vama što ste te rane bez leka
Primili na se kô znamenje verno
Istinske službe, probuđenog veka.
 
Da se poklonim pred vama što sada
Na svaki korak brižljivo pazite:
Tu skoro carstvo zgazili ste, mada
Sad mali potok sa mukom gazite.
 
Pošli ste u rat i zdravi i smeli,
I ostavili kuće i gajeve:
Na putu svome pobede ste sreli
I oživeli prastare zmajeve.

Pošli ste u rat sa nožem i puškom
Na nož i pušku, dva zlikovca stara;
I u dva marša svojom snagam muškom
Narod ste spasli mraka i Tatara.
 
Pošli ste u rat, ponositi, skromni;
Bez mnogo "ura!", al' hrabri i prosti;
Došli ste kući lomni, mnogo lomni,
Noseći zemlje i slomljene kosti.
 
Pletu se venci za junake mnoge,
Dižu se sitni, ustaju nezvani;
Ali vi, divni, bez ruke i noge,
Bićete naši junaci neznani.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #26 poslato: Januar 04, 2011, 01:40:56 am »

**
Stihovi Vladislav Petković Dis
MI ČEKAMO CARA / Boj i slava


MNOGIH NEĆE BITI

Kada nam sinovi dođu sa bojišta,
Zapojeni slavom, kô mirisom cveće,
Umorni i lepi i željni ognjišta —
Mnogi što odoše na ratna vojišta,
Vratiti se nama, vratiti se neće.
 
Oni su ostali ispred Kumanova,
Merdara, Prilepa i oko Bitolja,
Kao mrtva straža pokolenja nova,
Kô živi grobovi, kao zlatna slova,
Kô dovršen zavet sa Kosova Polja.
 
Oni su ostali ispred Elbasana,
Na Lješu i Skadru, kraj Jadranskog mora,
I njihove grudi sa sedamn'est rana,
Pozivaju sebi decu novih dana,
Vraćene orlove sa albanskih gora.
 
Oni su ostali i ispred forova,
U ogromnom broju i sa mnogo jâda,
Što ne trunu mirno kraj svojih borova,
Već pod tuđim nebom i ispod korova
Oni su ostali kraj Jedrena grada.
 
Oni su ostali na Retkim Bukvama,
Oko Bregalnice i Velbužda stara,
Braneć svoje zemlje od navale srama,
Od pljačkaške horde i krvavih kama,
Od otrovne omržnje podmuklih Bugara.
 
*

Kada nam sinovi dođu sa bojišta,
Naći će zagrljaj i doček i cveće,
I još topla, znana i željna ognjišta.
Ali mesto onih, sa ratnog vojišta
Što se nama nikad povratiti neće,
Što za zemlju mreše, što ih zemlja uze,
Doći će crnina, bol, jauk i suze,
I večno sećanje za nadgrobne sveće.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #27 poslato: Januar 04, 2011, 01:42:09 am »

**
Stihovi Vladislav Petković Dis
MI ČEKAMO CARA / Epilog


TU JE VEĆ ZEMAN

Osećam često, u satima mučnim,
Jezivu sablast, kô iz crne priče,
I oči njene sa pogledom žučnim,
I glas promukli, što smrt samo kriče,
Osećam često, u satima mučnim,
 
Jezivu sablast kako propast plete
Za narod što je iz svoga stradanja
Podigô presto otadžbine svete,
Oltar slobode i nebo nadanja.
Jeziva sablast propast njemu plete.
 
Ja vidim danas, pri pojavi svake
Nevolje, da se iz podzemnog mraka
Zao duh diže, kô mrtvac iz rake,
Nad zemljom bola, kolevkom junaka.
Ja vidam danas, pri pojavi svake

Nevolje koja divan narod prati,
Veliku neman koju dade tama,
Što zna da rađa kô prokleta mati,
Izume pakla i plodove srama,
I još nevolju koja narod prati.
 
Ja mislim dugo na podzemne staze,
Koje sve idu protiv jednog grba,
I na podlosti što uporno gaze
Jedinstvo svetlo i dolazak Srba.
Ja mislim dugo na podzemne staze,
 
Koje podiže jedna ruka vešta,
Velika avet, monarhija stara;
Koje podiže Beč i bludna Pešta:
Dva crna gnezda beloga vladara.
Koje podiže Beč i bludna Pešta.

Ja znam da sila prolazna će biti,
I da će zaći borbe i svi krici.
Da se budućnost neće dugo kriti,
Da moju zemlju predvode vojnici.
Ja znam da sila prolazna će biti.
 
Da idu dani i bolja vremena,
Da će propasti ta otrovna neman,
Što davi narod i mnoga plemena,
I da je došô, da je već tu zeman,
I novi dani i bolja vremena.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #28 poslato: Januar 05, 2011, 10:21:33 pm »

**
Stihovi Vladislav Petković Dis
1913—1917.


PROLEĆE 1915 GODINE1

Opet nam je zemlja teška kô tamnica.
Pomrčina gusta nasred grudi leži.
I varoš i voda, brdo i ravnica —
Sve je jedno danas, sve grobovi sveži.

Dva večita orla: sloboda i sila,
Zapevaše pesmu krvavih otkrića;
Dva njihova jata nebo su nam skrila:
I padaju oči i glave orlića.

I padaju oči kô krunice cvetne
Na tu zemlju vlažnu što sve mirno prima.
Dok cvetaju breskve, vesele i sretne,
Svuda žalost ide ladna kao zima.

Koje li je doba ove noći crne?
Izgleda, dubina mraka da se gubi.
Kakva mlada zvezda kao ptica prne:
Podseti na svetlost koju borba ubi.

Koje li je doba smrti i užasa?
Dva prastara orla svoja jata vode.
I padaju glave, lepe i bez glasa,
Po putu što vodi prestolu slobode.

1915.


MEĐU SVOJIMA

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja
Misao da još živiš, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Bože! šta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je proleće. Došle su vam laste.
Oživele vode, đurđevak i ruže.
I miriše zemlja, koja stalno raste
U grob i tišinu, moj daleki druže.

Jedno tvoje veče. Ideš kući sporo
Ulicama straha, i duša ti jeca.
Tvoje gladne oči, moja divna zoro,
Hrani ljubav majke: "Neka žive deca."

Ulaziš u sobu. Suze te već guše.
A dva naša cveta iz četiri rata
U tvome su krilu, obraze ti suše:
"Mama, zašto plačeš? Jel' pisao tata?"

U velike patnje, nevino pitanje
Dubi dublju ranu: plač ti trese grudi . . .
Na polju je vidno, kao pred svitanje.
Kô da će se dići grobovi i ljudi.

Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to duša svetinje
Ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote.


Nica, na Đurđev-dan 1916

1 DELO list za nauku, književnost i društveni život knj. 73, III 1915
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #29 poslato: Januar 05, 2011, 10:21:38 pm »

*
Stihovi Vladislav Petković Dis


NOĆ LJUBAVI

Jedne večeri, kao posle grada,
Mirisala je koža telo moje:
Miran, bez sreće i radosti koje,
Bijah kao van tamnice jada.

Video nisam sunce kako pada,
Uzdah i cveće oko sna mog što je
Očajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreću sada.

Draga moja, ja ne umem više
Nositi suze što ti radost krije,
Al' u noć mesec kad siđe ubavi,

Tišinom sreće kad bol zamiriše,
Odmori oko: nek se duša slije
U pozni šapat velike ljubavi.



KAKO MI JE  
  
I
Od nekoga doba izgleda mi kao
Da će se moje zamutiti oko,
Duša i želje i sve što sam znao
Gubi se, pašće u mračno, duboko.

Miran sam... ni trun srdžbe ili čega
Što pravi smešnim nemoćne i jadne,
Smrt, večno živa, budućnost je svega —
Sveg što rođenjem u kolevku padne.

Nekad, dok mladost, prolazna i bludna,
Vođena strašću koja razum pleni,
Gotovo uvek i za porok budna —
Nekad, dok mladost življaše u meni,

Smejah se često, podrugljivo vazda,
Prirodi, Bogu, i govorah smelo,
Da onaj koji obličja nam sazda
Učini sramno, kukavičko delo.                                                                                          

I pričah sebi da ću jednom moći,
Sa mišlju koju veličina daje,
Zderati zastor s neprovidnih noći,
Videti prostor i večnost kakva je,

I da ću otud trag bezumlju znati,
I gde je prošlost sa bezbrojno žrtvi,
Čije je vreme, ko je Bogu mati,
Našto je život i kud idu mrtvi.

I tada kao sa vulkana lava,
Sipaću misli što nas razum prže —
Trešće se večnost i pučina plava,
I svi atomi koji svetlost drže.



UZDAH SA DUNAVA1

Na Kalemegdanu, posred starog grada,
Gde Beograd grle i Dunav i Sava,
Jedno Srpče gleda zemlje naših nada,
Što ih tajno krije ta daljina plava.

Ogromna ravnica pred njime se pruža
Nesrećna i lepa, kao srpska tuga,
U toj zemlji ima i polja i ruža,
Al' sloboda samo toj se zemlji ruga.

Stolećima Srbin u toj zemlji živi,
Al' Nemac i Mađar večito ga gone,
Jedino se Srbin toj zemlji ne divi,
Jer njegova zvona samo na plač zvone.

Tu je Banat, Bačka, tu je i Srem ravni,
Dalmacija, Bosna — sve to zemlje Srba,
Tu je i Hrvatska: svud spomeni slavni,
Čuvaju se tajno mesto srpskog grba.

I dok sunce greje Veliku Srbiju,
Na Kalemegdanu dok cveće miriše,
Srpče stoji tako, suze mu se liju,
I njegovo srce ovako uzdiše:

"O velike zemlje, o Srpski Narode,
Kada će i za te doći život pravi?
Što sudbina krije buktinju slobode?
Veliko proleće kad će da se javi?

S Dunava i Drine, Timoka, Vardara,
Kad će u boj poći naše moćne čete,
Da unište jednom ime gospodara,
Koji kao tiran guši zemlje svete."


1 Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #30 poslato: Januar 05, 2011, 10:21:59 pm »

*




BOGOMDANI BOEM

"Svako umetničko delo javlja se kao produkt društvenih okolnosti" — Dis

I kako može da se prigovori nekom ko je stvarao osvrćući se na ono što mu život nije pružio, odnosno na to koliko ga nije mazio.

A kolike su se u najmanju ruku potrebne kritike prosule po njegovim pesmama. Stvarao je za svoju dušu, jer je to bilo zadovoljstvo koje je nadoknađivalo neželjenu neproživljenost. Stroge kritike postavljene u oblasti pesništva — glavna primedba je stavljena na stihove u kojima sprovodi svoj vlastiti doživljaj sveta i proživljava patnju individualno. Ali Dis svojom pesničkom sposobnošću kao nekom varkom navodi da se dozivinecija individualna patnja, jer otkriva dubine neizrecivog. Taj boem je značio izvor novog poetskog saznanja.

Blatio je život onoliko koliko ga on nije čuvao od svih zala ovog sveta. Pa ni tim zakonima i uslovima književnosti i "njegove oblasti" (pesništva), koji opet imaju veze sa njegovim neprijateljem — životom, ne može i ne želi da im se podređuje.

Na nikakva ograničenja Dis nije ni pogledao. Pisao je srcem i dušom, slobodom bez granica — jednim skromnim pravom koje je sebi podario.

U trenucima kada nestaje jedna ovakva slobodna poezija, Dis se očigledno prepušta rapoloženju rastrojstva i onog boemskog odricanja od sveta. I tada nastaju stihovi kao ovi...

..."Mračan i vedar ja idem životom
do starih, crnih i svetlih obala,
gde diše pustoš i mir sa lepotom,
gde propast živi i gde nama zala."

A onda nastupaju snovi u koje se beži od sve okrutnoti i nemilosti koje život ima na javi. Sve je tamo mirno, puno doživljaja sreće koja prija, tamo u predelima sna bude se želje da živiš da bi sanjao i opet bio nedostupan kandžama života koje ruiniraju svaki trenutak... U tim se časovima spoznaje kakvo bi naše bitisanje moglo biti... slatko... uživanje...

A to je ono što je kobno jer nastaje nastavak priče — buđenje, spoznaja... u kojoj čovek postaje samokritičan zbog predhodnog uživanja samo u snovima...

..."U prirodi ima mnogo dana,
mutnih, tamnih kao noći krilo,
u životu ima mnogo rana
samo zato što je snova bilo."



*

CRNI ŽIVOT CRNA POEZIJA

U svakom zivotu bez svetla i smeha, bez nade da ce ikada da bude, Dis se i ne bori da nesto promeni, jer su njegove crne vizije i previse stvarne.

"Neće biti bolje, nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

On se prepušta da ga život kao bujica nosi, da ga nemilosrdno lomi i udara ali on samo zna da trpi isvoju bol u pesmama ublažava.

društvo u kojem se kreće, vreme i sistem u kome živi ima zaprepašćujuću sličnost sa onim u kome mi živimo.

..."I želeći da se zaklonim od srama
pijem i zaželim da sam pijan dovek,
tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek".

Sve crne i mračne slike svog vlastitog života pesnik nekom neobjašnjivo snažnom potrebom, autobiografski do najmanjih sitnica, prenosi u pesme. Svi moraju znati da je život prema njemu bio nemilosrdan i da ga prati proklestvo.

U "Utopljenim dušama" kao da samo na tren, još, dopusta sebi trenutak čežnje za srećom, lepotom i ljubavi.

..."Potajna slabost i žudnja ka sreći,
skrivene misli u boji ljubavi..."

Da ne bi preduboko utonuo u te slatke misli, da ne bi buđenje prebolno bilo, Dis hladno, kao oštrica noža prekida ova sanjarenja.

..."Al' nije. Ja znam svi ti dani stari,
i želje, njena tuga i lepota,
i nežne veze osmeha i čari
nemaju više za mene života."

***

Jedva čekam veče da i meni svane
jer ja nemam dana. K'o pustarom pesak
misli, zraci pali u sjaj, ledni blesak,
i vidi se život, zima k'o dve rane.

Mladost i sve cveće stvori se pred okom.
Ja osećam iz njih kako bol se vije...
Zamirisa uzdah iz onog što nije,
što ostaje, trune, u snu u dubokom.

Al' zemlji će sunce veselo da grane,
maj će vedar ići, probudiće goru.
Njoj promena nosi proleće i zoru,
jedva čekam veče da i meni svane.

...I zbog sve teškoće koja tišti, traži se spas, o čijem se postojanju uvek govorilo i pisalo. Da li se čovek rađa sa srećom ili bez nje, svaki je paćenik na ovom svetu, a ono što ih čini manje ili više ugroženim "utopljenim dušama" jedino je još njihovo samopouzdanje...

Neoprostivo je ono kad ljudi ne dosegnu i dožive ono što mogu, jer su upravo oni počašćeni povoljnim životnim okolnostima. A daleko moćnije kad oni "zaboravljeni" znaju da nađu spas, koje se uvek i svako može vratiti. A taj boemizam, koliko god bio poročan toliko je i spasonosan, i njegov boemski život pisao je najlepše pesme. Porok u njemu otkriva onaj drugačiji život kojem se pripada. I dok svi čekaju zoru, neko "jedva čeka veče da i njemu svane".


Tekstovi preuzeti sa: Znanje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #31 poslato: Mart 14, 2011, 08:34:09 pm »

*
VLADISLAV PETKOVIĆ DIS


PJESNIK POD SIJENKOM

Bijela raskošna lađa "Italija" sa tri palube mirno je sjekla talase Tarantskog zaliva. Podigla je sidro u Galipolju i hitala prema Krfu. Pred zoru 17. maja 1917. među rijetkim koji su na palubama iščekivali novi dan, bio je i vitak čovjek sa naočarima, razbarušene kose i rastresenih brkova. Najveći dio puta je i inače provodio na palubi, ćutljiv i zamišljen, zagledan u pučinu pred sobom.

Tišinu praskozorja, koju nije narušavalo ni ujednačeno brujanje motora, iznenada je presjekao jauk brodske sirene za uzbunu. Jedan, drugi, treći. Posada je primijetila periskop njemačke podmornice kako se izokola, vrebajući najbolji položaj, približava lađi. I prije nego što je torpedo stigao svoj cilj, mornari su, u nemoćnom iščekivanju, posmatrali njegov bijeli trag ispod same površine vode kako se približava putničkom brodu.

Udarac je bio strahovit. Lađa je poskočila poput ranjenog ždrijepca. U njenoj utrobi nastao je haos. Bunovni putnici su istrčavali iz svojih kabina uz paničnu vrisku i jurnjavu. Mornari su dobacivali pojaseve za spasavanje i pokušavali da spuste čamce u more. Tamne siluete periskopa njemačke podmornice više nije bilo.

Jedini čovjek koji je u tom haosu ostao pribran, potvrdiće kasnije neki od malobrojnih preživjelih, mirno je skinuo naočare i stavio ih u džep. Onda je pomagao mornarima da u čamce prvo strpaju djecu i žene. Lađa je munjevito tonula. Ušao je među posljednjima u posljednji čamac, prepun kao i prethodni. Bilo je, međutim, kasno. Strašan vrtlog koji je parobrod stvorio u trenutku kada je potonuo, povukao je sa sobom i čamac.

Bio je to kraj za pjesnika Vladislava Petkovića Disa, autora "Utopljenih duša", jedne od najljepših i najznačajnijih knjiga poezije na srpskom jeziku.

"Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka
Da odnese sve što imam u dubinu u duboku..."

DIS, pjesnik slutnji...

Pjesnik je ostao bez nadgrobnog obilježja: poslije vađenja iz mora, njegovo tijelo je ponovo vraćeno moru.



SUDBINA DISOVE PORODICE

Strašne 1915. godine, pjesnik ostavlja porodicu u Čačku i s vojskom, preko Albanije, stiže na Krf. A odatle, gdje je opunomoćio jednog prijatelja da njegovoj porodici šalje novac, s grupom srpskih intelektualaca odlazi u Francusku, u normandijsko mjesto Pti-Dal, već načet tuberkulozom, bolešću mnogih srpskih pjesnika.

Kasnija svjedočenja govore da je tamo, uglavnom, bio sam, ćutljiv i zamišljen, i da, ako je i govorio, govorio je o porodici, brinuo za njih, očajan, siromašan, bolestan. A kada je, u jesen 1916. dobio pismo od svoje supruge u kojem ga ona izvještava da nije primala novac koji je on slao, Dis je bio više nego obeznađen. Žena i djeca mu gladuju, a on ne može da im pomogne. Naime, prijetelj sa Krfa je njegov novac trošio po ostrvskim kafanama, i pjesnik, u teškoj depresiji, odlučuje da krene na Krf. Pred samo ukrcavanje na brod u Marseju piše ženi: "Putujem danas. Da se oprostimo... Ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima."
 
Pjesnik slutnji će jednom svom prijatelju, pred sam odlazak iz Francuske, napisati kako se "u snu borio sa velikim talasima vode". Dva dana poslije potapanja "Italije", izvučeno je tijelo pjesnika i u džepovima su mu samo nađene sklopljene naočari i drahma i po.

Njegova žena Hristina-Tinka ostala je sama sa kćerkom i sinom. A kad se rat završio, smatrala je da djeca srpskog pjesnikai kurira Ministarstva prosvjete treba da dobiju neku vrstu porodične penzije i dotičnoj službi je uputila molbu. Uputili su je na Umetničko odeljenje koje nije imalo sredstava za ovakve svrhe, pa je Hristininu molbu proslijedilo Ministarstvu inostranih poslova. I, dok je čekala odluku ministarstva, njena i Disova kći Gordana umrla je nesrećnim slučajem od opekotina, 1919. godine.

O njoj je, mnogo ranije, pjevao njen otac, pjesnik zagrobnih snoviđenja:

"Ja opet sanjam, došla mi kći
I dan veliki: sunce greje
Ali s njom mati. Srećni smo svi
Nju igra odne. Al' se slatko smeje.
Više moje glave klikće čudno jato
Beše tako srećna, umrla je zato."

Pjesnikov sin je nestao bez traga, negdje 1944, kao pripadnik jedinica Draže Mihajlovića. Pisac je predvidio i sinovljevu smrt:

"I sve je tako. Dolazi on,
Dolazi u snu moj sinčić mali.
Onako mio, al' nešto bon:
Odnekud ga nose uzburkani vali.
Kad mu videh lice, ja osetih suze:
Pružih njemu ruke, dubina ga uze."


Znanje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #32 poslato: Septembar 19, 2012, 11:16:58 pm »

*
SUDBINA — VEČNA TUĐINA (14)


MORNAR ŽIVOTA I SMRTI

BIO je pesnik toliko tanane strukture da je mogao da vidi generacijama ispred. Slike iskrsle iz podsvesnog života slikale su budućnost. Njegov život. I smrt. Veličanstvenu zbirku poezije nazvao je "Utopljene duše". Sedam godina kasnije Vladislav Petković Dis utopio se u Jonskom moru.

Baš kao što je spevao: "Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka, da odnesem sve što imam u dubinu u duboku..."

Zla kob pratila je njegov život od početka. U Zablaću, kod Čačka, gde je rođen, gledao je kako mu braća i sestre redom umiru. Od dvanaestoro sestara i braće, njih osmoro nije stiglo da pođe u školu.

Nesrećne godine ratovanja nesreću su uvećale. Kao i hiljade drugih srpskih vojnika, krenuo je sa srpskom vojskom preko Albanije, na Krf. Bio je ratni izveštač. Ali, načet tuberkulozom stigao je kao izbeglica u Francusku. Odatle, mučen brigama o svojoj porodici koju je ostavio u Čačku u krajnjem siromaštvu, piše pisma. Bio je sam, ćutljiv i zamišljen sve vreme. Kada je govorio bile su to misli o svojoj porodici. Bio je siromašan, bolestan i očajan.

A onda je u jesen 1916. godine dobio pismo od svoje voljene žene Hristine koja ga obaveštava da nije primila novac koji je poslao. Bio je izgubljen. Njegova žena i deca su gladovali u Srbiji, a on nije mogao da im pomogne. Da je bar bio sa njima - bilo bi mu lakše. Da je bar mogao da nađe "prijatelja" i dođe do svog novca.

To mu je bila misao koja ga je ukrcala na brod za Krf. Jer na Krfu je njegov "prijatelj" trošio njegov novac po kafanama. Novac koji je značio spas za Disovu porodicu, a koji je trebalo da se šalje u Srbiju. Pre nego što se ukrcao na brod, u marseljskoj luci, napisao je ženi pismo: "Putujem danas. Da se oprostimo... Ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima."

Kao da je osetio smrt. U toj majskoj zori nemačka podmornica pogodila je brod "Iliriju". Brod je polako tonuo, a Dis se, svedočili su kasnije preživeli, meću poslednjima ukrcao u čamac. Prvo su išle žene i deca, pa stari. Dva dana kasnije izvučeno je telo velikog srpskog pesnika. U džepovima su mu nađeni naočari i drahma i po. Telo je vraćeno nazad, u plavu grobnicu.

Književnik dr Miloš Đorić ostavio je zabelešku: "Nikada neću zaboraviti trenutak rastanka sa Disom, mojim Disom pretplaćenim na muke i patnje. Pre ulaska u lađu i puta na Krf, svratili smo u malu obalsku kafanicu 'Gabinus', seli smo za sto i popili po čašu malage. Jako vino prijalo je kao mleko, pa popismo još po jednu čašu. Za njegov srećan put i moj ostanak. Izljubismo se i Dis ode... Vukao ga đavo da ode, umesto da ostane."

A Nikola Trajković, mladi poeta, koji je uz Disa bio za vreme oporavka, zapisao je: "Svima je bio simpatičan, svi su ga voleli, naročito žene. Osećalo se, čini se, da on mnogo pati i čezne za svojom porodicom. Verovatno da je tih dana i napisao ona divna pisma u stihovima, koja nikad nisu upućena onome kome su namenjena: 'Ne javlja mi se, a ima kad... Sem, ako ne spava, ako ne diše.'"

Kada se rat završio, njegova žena Hristina smatrala je da kao žena srpskog pesnika i kurira Ministarstva prosvete ima pravo na penziju. I dok je čekala da se molbi udovolji, zadesila ju je nova tragedija. Njihova ćerka Gordana umrla je od opekotina u požaru izazavanom nesrećnim okolnostima. Novi udarac sudbine usledio je godinama kasnije. Njihov sin Mutimir nestao je bez traga kao pripadnik jedinica Draže Mihailovića. Žena čije je srce prepuklo tri puta, poživela je sama još nekoliko godina dok se nije upokojila u miru i sreći što će otići svojoj nebeskoj porodici.

Od Disa naciji su ostale dve veličanstvene zbrike poezija i u njima antologijske pesme "Tamnica", "Nirvana" i "Možda spava".

Da je poživeo, srpsko pesničko nasleđe bilo bi bogatije. Ali, nije stigao da napiše više. Pesnik koji je prešao Albaniju, preživeo glad, nesreću, metke i rat, utopio se u Jonskom moru.

Imao je 37 godina. Utopljena duša. Valjda spava sa očima iznad svakog zla.


26. februar 2007. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #33 poslato: Novembar 22, 2012, 11:29:16 pm »

*

"LEPOTA" IZ SPOMENARA




Marija Pandurović (desno) sa drugaricama

Poslednje što je veliki srpski pesnik, Vladislav Petković Dis napisao, sveščica stihova, ostala je zauvek na dnu Jonskog mora, podelivši sudbinu sa autorom, koji se utopio posle torpedovanja broda "Italija", na kojem je putovao za Solun preko Krfa, 1917. godine. Smatralo se da od slavnog poete više ništa nije ostalo, sve dok, nedavno, bibliofil Srđan V. Stojančev, predsednik Srpskog bibliofilskog društva, nije otkrio i objavio (u novom broju "Novina beogradskog čitališta") nepoznatu Disovu pesmu "Lepota", napisanu 1908. godine.

U razgovoru za "Novosti", Stojančev kaže da je pesmu pronašao u Spomenaru koji je dobio od svog školskog druga Sime Pandurovića, unuka istoimenog poznatog pesnika. Lepo ukoričena sveska, s početka 20. veka, pripadala je Mariji - Mari Pandurović, sestri Sime Pandurovića. Kao i u svim sličnim spomenarima, u manirima prošlih generacija, i u ovom su bile ispisane poruke prijatelja i članova familije.

— Listajući pažljivo i strpljivo Marin spomenar, na 56. i 57. listu, crnim mastilom, na prvi pogled nečitkim ćiriličnim pismom, nalazila se nečija rukom ispisana pesma "Lepota", a na kraju sedme strofe nalazio se potpis autora — Dis. Nisam mogao da verujem sopstvenim očima — kaže Stojančev. — Da li je moguće da se u jednom devojačkom spomenaru mogla naći nepoznata pesma jednog od najpoznatijih srpskih pesnika? Naročito što se zna da je njegova rukopisna zaostavština izuzetno retka. Ali, kada sam uporedio Disove rukopise koji se nalazi u Rukopisnom odeljenju Matice srpske u Novom Sadu — više nije bilo sumnje. Imao sam pred sobom do sada neobjavljenu pesmu tragično nastradalog pesnika pre više od 90 godina.

Objašnjavajući kako se ova pesma našla u spomenaru, Stojančev podseća da su Sima Pandurović i Dis bili veoma bliski prijatelji i drugovali čitavu deceniju, iako su jedan drugom govorili "vi". Njihovim drugovima je to izgledalo kao neka poza, a u stvari to nije bio znak odstojanja, nego delikatnosti. Njihov prvi susret, po sećanju Sime Pandurovića, bio je slučajan, jednog lepog letnjeg dana 1903. na beogradskom Kalemegdanu. Vladislav Petković se tada, otprilike, i javio u našoj književnosti. U svesci od 1. jula 1903. "Srpskog književnog glasila" štampana je njegova pesma "Idila" i to pod pseudonimom Dis, po kojem je i do danas ostao poznat u našoj literaturi.

— Kada sam pronašao do sada neobjavljenu Disovu pesmu "Lepota", a znajući za njegov sveopšti pesnički pesimizam, njen naslov me ispunio nadom da je ona možda retka pesnikova želja da peva o sreći i vedrini. Naravno, prevario sam se! — veli Stojančev. - I u ovoj, veoma retkoj, za Disa, rukopisnoj zaostavštini, pesnik peva o duhu umrlih, o groblju, mrtvim rečima i pesmi slavuja, mrtvim očima. Možda je te davne 1908, Dis želeo da mladom devojčurku ostavi znamen svoje vedrine, ali očigledno da je on voleo i jedino mogao da oseti lepotu na svoj tužan način. U spomenaru sam, inače, otkrio i Disovu posvetu Mariji - Mari Pandurović koja je za razliku od pesme, napisana rukom. Kako je poznato da je Dis pisao pesme munjevito, u trenutku, to se može pretpostaviti i da je "Lepotu" ispisao odmah posle posvete sestri svog prijatelja.


LEPOTA

Da l' se ova bajka u istini zbila
Tamo, gde već nema ni ruina stariž,
Gde noć zaborava sve je dosad skrila
Osim nje, što ide sa nestalih stvari
Uz oblik vetrova i govor dubrava,
Kao duh umrlih preko naših glava?

Il' je ova bajka ne iz ovog doba,
ne iz zemlje naše, već sa zvezde neke,
Koja danas nema ni traga ni groba,
Dok Danica čuva spomene daleke,
Kao mašta ljudska, što jedina javlja
Ono što je bilo, što se ne obnavlja?

Ne znam o tom, ne znam. Al' kad pada veče
Na crveno sunce i dan ko dim beo,
Kad iz svakog kutka noć crna poteče
I pritisne pogled, nebo, vidik ceo
Znam, da čujem tada, da mi neka struja
Nosi mrtve reči i pesme slavuja.

Nosi mrtve reči. Ja osećam tada,
Da mrak mene gleda ispunjen očima
Onih koji neće zaspati nikada,
A od kojih duša često se otima;
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
Umrlih oblaka i mrtvih očiju.

Čini mi se da se otvaraju vrata
Na grobnici sveta, zaspalih zemalja,
Da ustaju dani iz pomrlih sata
I da mrtvo vreme mirno se pomalja:
Vidim jednu zvezdu u obmani više,
Slušam kako prošlost tišinom miriše.

Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
Jednu moćnu senku što lagano kruži
Nad minulom zvezdom kao uzdah groba:
Možda na taj način za njom mrtvom tuži,
Il' tu za to stoji, da nejasno, takvo,
Kaže što je bilo nekada i davno.

Kaže što je bilo. I ja slušam tako,
Smrt lagano ide, osvaja planetu,
Gasi ceo život neumitno tako
Ko pobeda večna, i u celom svetu
Njen se korak čuje: sve ispuni sobom
I zavlada zemnom i pokori grobom.


Dragan Bogutović | 05.05.2008. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #34 poslato: Decembar 24, 2012, 09:20:31 pm »

**
NEPOZNATI VLADISLAV PETKOVIĆ-DIS


LEPOTA TUŽNOG PESNIKA

"Poznanik koji je trebalo da šalje Disov novac njegovoj porodici zatajio ga je i pesnik kreće na svoj poslednji put za Solun preko Krfa, "u crnom odelu" i "sa običnim putničkim koferom" u kome je bila neštampana zbirka pesama. Zbirka koja nikada neće biti štampana. Marselj, Tulon, Rim, Napulj. I da to nije zabeležio njegov saputnik, simpatični iguman Manasije Sofronije Mihajlović, slutili bismo da je tu, pod Vezuvom morao misliti na izumrle varoši Pompeje i Herkulanuma. Ti mrtvi gradovi pod lavom i pepelom bili su tako bliski njegovom pesničkom svetu. Stalno pun slutnji Dis se sa očajanjem ukrcao na brod "Italija", da zaplovi Jonskim Morem. Iguman ga je tešio... Kratka vožnja prekratila je još nemačka podmornica, nemački sumaren kako su tada rado govorili. Torpedirani brod progutao je i Disa. Mučen nesanicom nije spavao te poslednje noći. Tako se i zatekao na palubi. Kada se nesreća dogodila bio je, kažu, miran, čak i "ravnodušan". Spustio se sa ostalima u čamac za spasavanje. Bio je to jedini čamac koji se neće spasti. Nedovoljno udaljen od broda bio je uvučen u vrtlog njegovog potapanja. Ostao je, posle, njegov leš na talasima. U džepu su mu nađene samo naočare i drahma i po. "Običan putnički kofer" otišao je pod talase i s njim i ona tajanstvena sveščica stihova. Leš su ostavili moru, da ga sahrani."

Ovako opisuje Borislav Mihajlović-Mihiz, utapanje poznatog srpskog pesnika Vladislava Petkovića-Disa 1917. godine, a na osnovu sećanja oca Sofronija. Ima neke čudne, dosledne simbolike u Disovoj smrti. Umro je u svojoj trideset i sedmoj godini, baš kao i Bajron i Njegoš. A, ujedno, najavio je svoj tragičan kraj mnogo pre. Naime, Dis je 1911. godine izdao zbirku pesama pod nazivom "Utopljene duše" u kojoj žali što svoj "život prosti nije spustio u borbu talasa".

Talasi Jonskog mora sahranili su srpskog pesnika, ali i njegovu sveščicu sa novonapisanim stihovima koji nikada neće biti pročitani i štampani. Sličnu sudbinu mogla je da doživi i još jedna Disova pesma, čije postojanje sada, prvi put, otkrivam u ovom broju Novina Beogradskog čitališta.

Reč je o jednom, znalački koričenom u zeleno sa dva divna cveta, Spomenaru iz početka dvadesetog veka. Na njegovoj prednjoj korici, osim već pomenuta dva cveta, nalazi se u zlatu utisnuta ćiriličnim slovima reč — poezija.

Na izgled ništa neobično za ovu vrstu, danas nažalost zaboravljenom, maniru prošlih generacija da u svojim i tuđim sveskama — spomenarima ostavljaju pisane poruke drugaricama i drugovima. Naravno u tim sveskama upisivali su se i stariji poznanici i prijatelji, kao i članovi framilije. Bilo je sramota odbiti molbu vlasnika Spomenara da mu se nešto napiše, najčešće u stihu, za sreću i dobro zdravlje u budućim danima i godinama. Dakle, ova lepo koričena sveska, koju sam otkrio pre pet godina pripadala je Mariji-Mari Pandurović, ćerci Ljubomira Pandurovića, koji je bio rođeni brat našeg poznatog pesnika Sime Pandurovića. Lepoj Mari, u toku 1908. godine u Spomenar upisalo se više njenih drugova i drugarica: Emanuil Muanović, Radmila L. Najdanović, Darinka Nj. Brankovićeva, Jelisaveta Švabićeva, Guta, Zora Đurković, potporučnik Milan Kalinić...

Listajući pažljivo i strpljivo Marin spomenar i čitajući poruke sa lepim željama u njemu, posle više praznih strana, kada sam mislio da neću naći ništa zanimljivo čekalo me je pravo otkriće. Na 56 i 57 listu, crnim mastilom, na prvi pogled nečitkim ćirilićnim pismom nalazila se nečijom rukom ispisana pesma — "Lepota". Dok se na kraju sedme strofe nalazio potpis autora — Dis. Nisam mogao da verujem sopstvenim očima. Da li je moguće da se u jednom devojačkom spomenaru mogla naći nepoznata pesma jednog od najpoznatijeg srpskog pesnika? Naročito što se zna da je njegova rukopisna zaostavština izuzetno retka.Ali, kada sam uporedio Disove rukopise koji je nalaze u Rukopisnom odeljenju Matice Srpske u Novom Sadu više nije bilo sumnje. Imao sam pred sobom nepoznatu, do sada neobjavljenu, pesmu Vladislava Petkovića - Disa, tragično nastradalog srpskog pesnika pre više od devedeset godina.

Odakle ova do sada nepoznata široj javnosti Disova pesma u spomenaru Mare Pandurović?

Naime, poznato je da su Sima Pandurović i Dis bili veoma prisni prijatelji i drugovi čitavu jednu deceniju, iako su jedan drugome govorili "vi". Njihovim drugovima je to izgledalo kao neka poza. Ustvari, to nije bio znak odstojanja, nego delikatnosti. Njihov prvi susret, po sećanju Sime Pandurovića, bio je slučajan, jednog lepog letnjeg dana, 1903, na beogradskom Kalemegdanu. Vladislav Petković se tada, odprilike, i javio u našoj književnosti. U svesci od 1. jula 1903. godine, Srpskog književnog glasnika, štampana je njegova pesma "Idila" i to pod pseudonimom Dis, koji mu je i ostao i do dan danas i pod kojim je, uglavnom, i poznat u našoj literaturi.

Evo šta je Sima Pandurović napisao o svom prijatelju ipesnikuutekstu štampanom udnevnom listu "Politika" 1937. godine pod naslovom "Dvadeset godina od smrti pesnika "Utopljenih duša".

"Vladislav Petković-Dis bio je jedna od karakterističnih, zanimljivih figura u Beogradu, pre trideset godina. Bolešljivo mršav, crne kose i crnih rastresenih brkova, bleda lica, sa staklastim, ukočenim, pomalo avetinjskim pogledom iza jakih naočara, to je bio mlad čovek koji se na samom početku ovoga veka našao u Beogradu. Bilo je tada u nas ljudi koji su imali smelosti da žive svojim životom, bez obzira na druge, ali i bez štete za druge, da sirotuju, ali da imaju vrlo razvijeno osećanje ličnog dostojanstva, da idu za svojim unutrašnjim glasovima i da uvek budu verni svome pozivu. Dis je jedan od tih ljudi. U redovima državnih službenika uvek među poslednjima, kao učitelj u Prliti, jednome zabačenom selu blizu bugarske granice, dnevničar u carini, Klasnoj lutriji, Ministarstvu prosvete, on je, ubrzo pošto se pojavio sa svojim prvim stihovima, zauzeo lepo mesto u srpskoj književnosti. To mu, naravno, nije moglo popraviti materijalnu situaciju. Uostalom, on se za to nije ni brinuo mnogo; a da svoje pero stavi nekome u službu, to mu nikad nije ni padalo na um, kao ni ogromnoj većini tadašnjih pisaca i literata. I dok sudrugi išli za svojim poslovima i karierom, on je ostajao "boem", noseći u sebi vazda jednu pesmu, i bio je zadovoljan i pri najskromnijim okolnostima. Na odelo nije mnogo pazio; jeo je malo, pio nešto više; a jedini luksuz su mu bile fine cigarete i nekoliko crnih kafa dnevno. Nerado se kretao iz Beograda, čija mu je atmosfera bila ipak najprijatnija. Jednom je, u šali, pričao da je napravio izlet do Rakovice, ali se kajao. Čudio se zašto se ljudi obuševljavaju prirodom, kad priroda nije lepa; u njoj je on video samo poneko krivo drvo, kakvu baricu, prljav potok, nešto marve i hladnoću. On je, doista, biouvek zauzet unutrašnjim spiritualnim životom, nalazio da je u njemu jedina interesantnost i bolno osećao sukobe sa stvarnošću, sredinom i spoljnim svetom... Iz tog razloga voleo je društvo uskog kruga intelektualaca, kojima duhovna, etička i estetička pitanja nisu bila ravnodušna. Nije, međutim mario za velike skupove, bučne razgovore i debate, za politiku i gomilu..."

"Ustvari" — piše Sima Pandurović sećajući se svog prijatelja Disa — "pesnik "Utopljenih duša" nije bio mizantrop. Kao nevrastenik on je, doduše, izbegavao veliko društvo, pretpostavljajući da sam, gologlav, šeta Kalemegdanom i beogradskim ulicama i da bude samo sa svojim utiscima, mislima i osećanjima... I ne samo da nije bio mizantrop, nego je ovaj pesnik bizarnih i podsvesnih duševnih stanja ima jedno nežno razvijeno osećanje prema zemlji, narodu imalome, nepoznatom čoveku koji podnosi najveće terete u velikim istorijskim događajima. U svojoj drugoj, manjoj zbirci "Mi čekamo cara" (1914), on je, iskreno se oduševljavajući uspesima našeg oružja na bojnom polju, dao pred nekoliko toplih nacionalističkih akcenata i jedan broj pesama koje su jasno odavale da njegov patriotizam nije ugušio osećanje socijalne pravde. Može se reći da je on taj problem koji je danas tako bolan i osnovan, i koban, prvi među našim pesnicima predosećao i postavio... Vladislav Petković je u toj obnovi srpske lirike imao vidno i zaslužno mesto. Jedan broj izvanredno neposrednih, finih i nijansiranih strofa izašao je ispod pera ovoga boema, sanjalice, lutalice, koja je imala toliko prisnoga, intimnoga kontakta sa "dušom stvari i fluidom simpatije..."

Za Borislava Mihajlovića, Dis je bio nepopravljivi organski pesimista. Dok su dva jada u njegovoj poeziji bili stalno prisutni: jad od života i jad od rođenja. Zatim, tvrdi Mihiz da je Dis bio nagonski i sudbinski pesimista "sa očima izvan svakog zla". Dok je život za njega bio nepodnošljiva, teška muka, zato što je besmislen, a besmislen je stoga što je u sebi nosi neodoljivu klicu propasti i smrti.

Kada sam pronašao ovu do sada neobjavljenu Disovu pesmu, a znajući za njegov sveopšti pesnički pesimizam, njen naslov me je ispunio nadom da je ona možda retka pesnikova želja da peva o sreći i vedrini. Naravno, prevario sam se! I u ovoj veoma retkoj, za Disa, rukopisnoj zastavštini pesnik peva o duhu umrlih, grobu, mrtvim rečima i pesmi slavuja, mrtvim očima...

Možda je te davne, 1908, Dis želeo da mladom devojčurku ostavi znamen svoje retke vedrine. Ali, očigledno je da je on voleo, i jedino mogao da voli i oseti lepotu na svoj tužan način.



LEPOTA

I

Da l' se ova bajka u istini zbila
Tamo, gde već nema ni ruina stari',
Gde noć zaborava sve je dosad skrila
Osim nje, što ide sa nestalih stvari
Uz oblik vetrova i govor dubrava,
Kao duh umrlih preko naših glava?

Il' je ova bajka ne iz ovog doba,
Ne iz zemlje naše, već sa zvezde neke,
Koja danas nema ni traga ni groba,
Dok Danica čuva spomene daleke,
Kao mašta ljudska, što jedina javlja
Ono što je bilo, što se ne obnavlja?

Ne znam o tom, ne znam. Al' kad pada veče
Na crveno sunce i dan k'o dim beo,
Kad iz svakog kutka noć crna poteče
I pritisne pogled, nebo, vidik ceo
Znam, da čujem tada, da mi neka struja
Nosi mrtve reči i pesme slavuja.

Nosi mrtve reči. Ja osećam tada,
Da mrak mene gleda ispunjen očima
Onih koji neće zaspati nikada,
A od kojih duša često se otima;
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
Umrlih oblaka i mrtvih očiju.

Čini mi se da se otvaraju vrata
Na grobnici sveta, zaspalih zemalja,
Da ustaju dani iz pomrlih sata
I da mrtvo vreme mirno se pomalja:
Vidim jednu zvezdu u obmani više,
Slušam kako prošlost tišinom miriše.

Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
Jednu moćnu senku što lagano kruži
Nad minulom zvezdom kao uzdah groba:
Možda na taj način za njom mrtvom tuži,
Il tu za to stoji, da nejasno, tavno,
Kaže što je bilo nekada i davno.

Kaže što je bilo. I ja slušam tako,
Smrt lagano ide, osvaja planetu,
Gasi ceo život neumitno tako
Ko pobeda večna, i u celom svetu
Njen se korak čuje: sve ispuni sobom
I zavlada zemnom i pokori grobom.

Dis

Posebnu zahvalnost dugujem Danici Filipović, bibliotekaru savetniku Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković" u Beogradu, koja je uspešno pročitala rukopis Disove pesme "Lepota".

Srđan V. Stojančev | Novine Beogradskog čitališta | Broj 32 | April—Maj 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #35 poslato: Februar 02, 2013, 06:09:35 pm »

*

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS
SABRANA DELA 1—2






U svom pogovoru "Disova izgnanstva" Milivoj Nenin je uspešno razbijao okamenjene predstave o Disu u srpskoj književnosti, pokazujući da on nije bio ni tako neobrazovan ni neodgovoran prema svome talentu, kao što se obično misli. Za tumače i istraživače Disovog dela posebno je značajan Neninov zaključak o uticaju Svetislava Stefanovića na Disa, a ne Sime Pandurovića. Ne prihvatajući uvreženo mišljenje da je Dis pesnik samo tri pesme (Možda spava, Tamnica i Nirvana), Nenin piše da "ako postoji izgrađena, samostalna ličnost u srpskoj poeziji, onda je to Dis pre svih (...) jer, ako se za nekog srpskog pesnika može reći da je elementarni, iskonski pesnik (...) onda je to, nema nikakve sumnje, Vladislav Petković DIS.

Kriticko izdanje Sabranih dela Vladislava Petkovica Disa objavljeno je u dva toma. Prvi tom sadrzi sve Disove pesme s verzijama i kritickim aparatom. U drugom se prvi put objavljuje sakupljena Disova proza i prepiska, kao i opsirna biografija i bibliografija.

SABRANA DELA 1—2
Vladislav Petković Dis
priredio: Novica Petković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #36 poslato: Oktobar 08, 2013, 07:57:43 pm »

*

PISAO JE ZA SEBE, NE MAREĆI ZA DRUGE

Utjehu od životnih gorčina Dis je nalazio u razdraganom kafanskom društvu ili lutajući prestoničkim ulicama, kako opisuje (Antun Gustav) Matoš:

"Kao mjesečar lutaše Dis beogradskim ulicama sa šeširom vječno u ruci, sa crnom kovrdžavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka, zabavljajući nas svojim nervoznim ekscentričnostima, smijući se kao dobar, vrlo dobar dečko svim našim dosjetkama na njegov račun. Dobivši nekakvo učiteljsko mjesto negdje blizu Rumunjske, reče nam, došavši u Beograd, sasvim ozbiljno, da u onoj pustoši nije mogao naći mjeseca..."
  
Njegov pjesnički sadrug ali i pobratim, Sima Pandurović, s kojim je jedno vrijeme i uređivao časopis "Književna nedelja", ostavio je o Disu sljedeći zapis:

"Uprkos svom siromaštvu i slaboj fizičkoj kondiciji, u ophođenju sa ljudima imao je pomalo prezriv akcenat i gest. Nije voleo kada bi mu neko na ulici zatražio da pripali cigaretu, dao bi mu čitavu kutiju žižica i produžio dalje... Ako vam je zakazao sastanak, bilo je sigurno da neće doći, a ako je uzajmio malo novca, bilo je sigurno da neće vratiti... Veći deo dana i noći provodio je u kafani. Kao da je smatrao da je to najhumanija socijalna ustanova. Nije bio ni gurman, ni pijanac. Jeo je retko, malo, i to mrljavo i bez volje. Voleo je da popije čašu dobrog vina, ali se nije nikad opijao. Nikad nije psovao, niti je bio razuzdan i bučan. Imao je neku fobiju od gomile, galame i vreve. Voleo je tišinu i kafu: jaču, slađu, prekuvanu, i cigaretu finog duvana... I, ako nije imao para, imao je ličnog dostojanstva.

Suviše intiman nije bio ni sa kim. Bio je gotovo svakog dana sa mnom, ali mi smo se do kraja života oslovljavali sa "Vi". Moje društvo mu je najviše odgovaralo. Govorili smo o poeziji, književnosti, pozorištu. Dis je malo čitao, tek ponešto iz naše literature..."

"Da Velibor Gligorić govori o ličnom doživljaju sveta kod Disa, kaze da ta 'svojstva' nisu bila filozofsko intelektualna nego čisto pesnička, kakav je bio i njegov lični život, naivan, neposredan i stradalački."

U svom pogovoru "Disova izgnanstva" Milivoj Nenin je uspešno razbijao okamenjene predstave o Disu u srpskoj književnosti, pokazujući da on nije bio ni tako neobrazovan ni neodgovoran prema svome talentu, kao što se obično misli. Za tumače i istraživače Disovog dela posebno je značajan Neninov zaključak o uticaju Svetislava Stefanovića na Disa, a ne Sime Pandurovića. Ne prihvatajući uvreženo mišljenje da je Dis pesnik samo tri pesme (Možda spava, Tamnica i Nirvana), Nenin piše da "ako postoji izgrađena, samostalna ličnost u srpskoj poeziji, onda je to Dis pre svih (...) jer, ako se za nekog srpskog pesnika može reći da je elementarni, iskonski pesnik (...) onda je to, nema nikakve sumnje, Vladislav Petković – DIS".


II izdanje
Priredio Milivoj Nenin

Format 12,5x17 cm
Obim 248 strana
Tiraž 1000 primeraka
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #37 poslato: Novembar 18, 2014, 03:47:36 am »

*

DIS — pseudonim o kojem se najviše pisalo

U knjizi "Sa zaklopljenim očima" ispravljeni su mnogi podaci iz biografije velikog srpskog pesnika, čiju je poeziju Skerlić proglašavao dekadentnom i bolesnom

Povodom pola veka književne manifestacije "Disovo proleće", Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" iz Čačka, koja postoji 165 godina, objavila je knjigu najznamenitijeg čačanskog pesnika, pod naslovom "Sa zaklopljenim očima", s predgovorom prof. Radivoja Mikića, i opsežnim pogovorom Danice Otašević.

Danas je, ističe Mikić, opšteprihvaćeno uverenje da je Vladislav Petković Dis uneo najvažnije promene u pesnički izraz na početku 20. veka i da su one bile neposredni uzrok za otpor na koji je pesnik naišao, posebno posle objavljivanja knjige "Utopljene duše".

U knjizi "Sa zaklopljenim očima", objašnjava Danica Otašević, ispravljeni su mnogi podaci iz biografije velikog srpskog pesnika, na osnovu novopronađenih dokumenata do kojih su došli istraživači iz njegovog zavičaja. Sada se sa sigurnošću može reći da je Dis rođen 27. februara po starom, odnosno 10. marta po novom kalendaru, 1880. godine. Tako govore knjige rođenih i krštenih iz Crkve Svetog arhangela Gavrila u selu Zablaću, gde je pesnik rođen.

Dimitrije i Marija Petković imali su trinaestoro dece. Vladislav Petković Dis (1880—1917), bio je deveto dete. Disov brat Radoslav, deda je danas poznatog pisca Radoslava Vave Petkovića (1953).

U Beograd, Dis dolazi 1903. godine i ubrzo objavljuje prve pesme. "Srpski književni glasnik", poznati časopis za književnost, koji uređuje Bogdan Popović (1863—1944), objavljuje njegovu pesmu "Idila", potpisanu pseudonimom – Dis, a pesmu posle desetak dana prenosi i "Carigradski vesnik". Beogradskim pesničkim i boemskim krugovima kružila je posetnica sa tri latinična slova — Dis, izazivajući znatiželju i polemiku. Prema svedočenju samog pesnika bila su to samo tri slova izvučena iz njegovog imena: (Vla)dis(lav) Petković.

Disa magijski privlači "skadarlijsko društvo" i boemski krug oko kafane "Dardaneli" i "Pozorišne kafane". Osim sa Pandurovićem i Jankom Veselinovićem, druži sa socijalistom Dušanom Popovićem, Milanom Simićem, Lukom Smodlakom, Savom Popovićem, Branislavom Nušićem, Matošem...

Kako je Pandurović u svojim sećanjima zapisao: "Dis je kafanu smatrao najhumanijom ustanovom i u njoj provodio i dan i noć. Nije bio gurman ni pijanac, jeo je retko i malo i to mrljavo i bez volje. Voleo je da popije čašu dobrog vina, ali se nikad nije opijao. Njegova pesma "Orgije" više je produkt fantazije, nego stvarnog doživljaja. Iako je bio siromah imao je neku sklonost prema gospodstvu i averziju prema prostakluku. Nikada nije psovao niti bio razvratan, razuzdan i bučan...".

Za Vladislava Petkovića Disa, tvrdi Danica Otašević, 1911. godina bila je presudna: u aprilu prijateljica Smiljka Đaković, upoznaje pesnika sa mladom službenicom "Dnevnog lista" Hristinom Tinkom Pavlović (1892—1968), kćerkom propalog zemunskog trgovca, sa kojom će se on venčati već 7. septembra u staroj Crkvi Svetog Marka u Beogradu.

U maju 1911. godine, o autorovom trošku, objavljena je knjiga "Utopljene duše". Na tankim koricama stajao je samo naziv zbirke, a u levom gornjem uglu latinični pseudonim — Dis. Pesnik ima 31 godinu i njegova prva knjiga od maga književne kritike, Jovana Skerlića, dočekana je na nož, pogotovo što su "Utopljene duše" postale programska knjiga nove umetnosti — srpske moderne. Prema Skerlićevom mišljenju Dis je netalentovan, njegove "pesničke sposobnosti su neznatne". Skerlić Disovu poeziju proglašava dekadentnom, bolesnom, neukom imitacijom francuskih pesnika splina, čija je muza "divna bludnica", za razliku od romantičara koji su veličali Kosovku devojku.

Ostalo je manje-više poznato. Branko Lazarević je u "Krfskom zborniku" objavio da su "francuski mornari našli telo i u džepu utopljenika naočari, jednu drahmu i pedeset lepti". Po pravilima mornarske službe telo je vraćeno u talase Jonskog mora koje mu je postalo grobnica bez obeležja.


Zoran Radisavljević


DISOVO VENČANJE Svatovi su se okupili kod Saborne crkve i tramvajem došli do Tašmajdana. Venčanje je obavljeno skoro u cik zore, u šest časova, pre službe, prohladnog, kišovitog jutra, a mladenci su, kao i kum Milan Gavrilović, činovnik Ministarstva inostranih poslova, i stari svat Radoje Janković, podoficir i pesnikov školski drug iz Čačka, posle sudbonosnog "da", otišli na posao. Kako su mladenci zaboravili burme, a sveštenik odbio da ih venča sa improvizovanim prstenom od žice kišobrana, pretilo je da se odloži sklapanje braka. Neprijatnu situaciju razrešila je slučajna prolaznica kroz tašmajdanski park koja je Hristini privremeno pozajmila prsten.

Politika | 02.10.2013  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #38 poslato: Januar 11, 2018, 03:01:24 am »

**

DIS

Kada su kod nas, onako naivno, viknuli na pesimizam, i zatražili od pesnika da budu "optimiste", izgubili su iz vida čak i vaspitnu vrednost pesimizma.

Pesimizam nije došao u srpsku liriku iz polu-Evrope, ili iz Zemuna, kao što je to mislila Skerlićeva škola. Geneza je dublja: pesimizam je došao od Jakšića i iz narodne pesme.

Kod Njegoša (ukoliko je Njegoš pesimista) i kod Jakšića protest se penje često do najočajnijih vrhova, kao da cela priroda odjekuje divljim orguljama bune i nezadovoljstva. To je onaj isti pesimizam iz narodne pesme, koja plače nad porazima, da bi očeličila dušu i dovela slušaoce u revolucionarnu ekstazu.

Pesimizam je bio nagomilani protest generacija protivu svega nepravednoga i sićušnoga — to je bilo ono što je najlepše i najrazumljivije u jednom narodu koji je imao revolucionarne zadatke. To nisu razumeli, i tražili su neko sitno blaženstvo — koje bi u stvari bilo znak degeneracije pace, kojoj je suđena borba, i kapitulacija pred nasiljem, beganje u neki blesavi duhovni ćivtizam i osrednjost.

To je bio znak i mladosti jedne literature. Prava mladost, po Renanu počinje uvek protestom.

Tradiciju "pesimizma" nastavio je Dis. Taj je njegov pesimizam bio mnogo bliži srpskom narodu no "vedrina" pesnika koji su tražili lepe slike, blage slikove i uzvišenu "mislenost" l'art pour l'art-a — a milijarde kilometara bliži no nazovipatriotizam nekih bardova, koji su svoje stihove punili rečju narod, puk itd., koji su bili iskićeni narodnim motivima kao dodole, ali lišeni narodne sumorne muškosti i borbenosti.

Dis je, u svojim pesmama — izneo onaj teški momenat neverovanja u svoju snagu. I time je i on, donekle i na svoj način, doveo tu snagu do saznanja o samoj sebi i do jedne junačke skromnosti, koja ne paradira i ne želi parade. Svi pesnici parade, a osobito patriotske, bili su deplasirani u skromnome i velikome vremenu, koje je zidalo, ali gotovo nije ni umelo da istakne spoljnu stranu, pompeznost obreda zidanja.

Nad našom građevinom, u znak naselja, vio se samo jedan tamni leprš lovorike, čak ne i cela grana.

Piše : Stanislav Vinaver, 1920.


PESNIK KOJI NIJE ODGOVARAO VREMENU


Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.



Dis nije uspeo da se oslobodi svoje uloge u razvoju naše poezije, ali se u toj ulozi toliko snašao i tako u nju uživeo da se preko njega ne može preći bez ozbiljnije studije njegovih dela. Njegov drug i savremenik Sima Pandurović, bliži i publici i kritici u ono vreme dugo ga je zaklanjao svojim delima i svojom pojavom uopšte; međutim, pravi razlog je njegovom uspehu bio taj što se on nadovezivao neposredno na svoje prethodnike: Jovana Dučića i Simu Pandurovića.

Dis je bio pravi pesnik, ali nije odgovarao vremenu. On je svoj bol oživotvorio u svojim pesmama koje nisu oživotvoravajuće. Osnovni ton njegove poezije je tup, neodređen; nema ni dovoljne intenzivnosti, ni dovoljnog osvetljenja u ideji. I moglo bi se slobodno reći da je kroz sve svoje pesničke doživljaje doživljavao jednu jedinu stvar: "prvi san stvari, kad im sunce zađe". U celom njegovom pevanju ima neke jednolikosti koja je u vezi sa pomračenjem zemaljske svesti. On nije gledao u ovaj svet, on je žmirio da dočara neki drugi, a onda mu se ovaj učinio isuviše mračan, a onaj isuviše dalek. U svojoj pesmi "Tamnica" o kojoj se već govorilo i pisalo u našoj javnosti, on se nesrećno postavio kao pesnik: pravi život "nevinih daljina", "zvezda" ostavio je za sobom bez mogućnosti da mu se vrati ili pođe u susret, a ovaj život koji je za njega tamnica, zbog čega pesma i nosi taj naziv, on posmatra samo u toliko u koliko ne može da "okreće oči daljinama sivim", jer duh njegov samo "moćno spava u svemu", a ne živi.

Dis nije pesnik, Dis je slepi guslar koji opeva svoja viđenja koja svest samo naslućuje, a ne vidi. Srpska narodna poezija; gusle su beda i jad, o srpstvo oglušen Bog; narodna pesma slobodan duh koji želi da od šume načini hram misli i slobode, trijumf morala i pravde; danas treba narodnu pesmu učiti govoriti; nju su guslali zato što je nisu mogli govoriti; nju su guslali da bi je zavili u crno. Kad se govori o Disovoj poeziji, onda ne treba govoriti o poeziji, nego o glasu kojim je ispevana, jer sve na njega izlazi: i osećanja, i kad ih konkretizovanih nema; i misli i kad se uopšte ne razumeju i ne vide; Dis je mitska figura tako posmatran. Njegova NIRVANA je pravo remek-delo dubokim, a jednostavnim tonom koji odjekuje; nju bi samo uz gusle čovek mogao da razume i da oceni kad bi joj našao odgovarajući način navođenja u tom smislu:

Disu je u našoj književnosti učinjena nepravda: nije unešen u istoriju književnosti uopšte. O njemu se pisalo kao ni o jednom književniku srpskom do njega: umesto hvale, psovkom i kletvom skoro, umesto razumevanja i mana njegovih — proglašena su mu sva dela književnom zarazom, a on sam gubavcem. Da bi bio potpuno upropašćen, odvojen od sveta, pokojni Skerlić mu je pronašao i da je neoriginalan; da je književni plagijator pa čak i da je pod uticajem g. Pandurovića propevao, ne snašavši se dovoljno u toj "nauci" kao neznalica i prostak. Međutim, Dis je originalan i svoj. Njegov se talenat nije mogao razviti do pune mere zbog prerane smrti koja ga je snašla u trideset i sedmoj godini. Što se tiče odnosa njegove poezije prema poeziji Sime Pandurovića — može se odmah reći da u osnovi stoji prema njoj kao nešto zasebno: Dis je kao pesnik nepromenljiv i nepomičan. Pandurović se kao pesnik menjao ne samo u toku svog razvoja, nego u svima svojim pesmama, dok je Dis ostao uvek isti. Pandurović je više u formi nego što je u duhu, pa ni u njoj nije ujednačen i stalan. Prava njegova vrednost i leži u toj formi, u prirodnoj muzici njegovih, naročito docnijih stihova (Dani i noći). I ako u tom pogledu on predstavlja veliki napredak posle Dučića, Rakića, Lukovića i drugih, koji su govorili radi stihova i muzike njihove, a ne radi toga da njima misle, on ipak ima čitavih pesama koje podsećaju na ton i duh Disove poezije, koja je od početka do kraja takva.

Naposletku, pomenuću svega još jednu njegovu pesmu koju je ispevao na nekoliko godina pre svoje smrti koja bi se mogla shvatiti kao njegov odgovor na sve nevolje i nepravde koje je doživeo u društvu i državi. Naravno da Dis nije ostao do kraja i potpuno saglasan sa tom svojom pesmom koja u najcrnjim bojama ocrtava ondašnje Naše dane, kako se pesma i zove, pisana 1912/1913 godine. Ona predstavlja jedno od njegovih "viđenja" — i ništa više; ali je kroz to viđenje možda u mnogome i čitavo Disovo gledanje na život, jer nam Dis prvi put govori o svojoj sredini, a ne samo o svetu u ideji uopšte; jer tu, u toj pesmi Dis nam prvi put govori o našem narodu, o njegovoj istoriji i njegovoj sudbini — ne govoreći uopšte o sebi: konkretno o životu u kome je "uprljano i opelo i krštenje" i u kome su "pokradeni svi hramovi i ćivoti". Zbog čega je, najedanput postalo sve to tako značajno za Disa, i ti "hramovi" i ti "ćivoti" te u pesmi "Naši dani" s jednim naročitim podvlačenjem govori o tom "crnom vremenu opadanja" u kome nema "heroja" ni "proroka", u kome su samo "pigmeji" i "repovi"? Dovoljno je pročitati neke stihove te pesme, pa videti svu pustoš modernog društva uopšte za koje Dis nije bio rođen.

Dis nije hteo u ovoj pesmi da vidi i svetle trenutke i strane našeg društva, jer je u svojoj osnovi bio donekle protiv društva uopšte! Za njega su kod nas "od pandura stvoreni velikaši", a "mračne duše" su se "nazivale patriotama"; za njega smo mi "obesili sve praznike i tribune" i "gojimo se od grehova i od blata"; ali ono što je ovde interesantno to je da se on ipak buni što je sve to tako. On bi hteo da bude drukčije, i zato i jeste san u inspiraciji "prvog sna stvari kad im sunce zađe", a ne u sličnim ovoj pesmi Naši dani. Po njemu, svet je nemoguće ispraviti; pre je moguće menjati ga iz osnova. I zato on voli u principu više prošlost, nego ma šta drugo u životu; on je voli u ideji, a ne iz onih razloga iz kojih je mi volimo; on za nju ne vezuje svoj prošli život, događaje nego prapočetak stvari i sveta "nevine daljine", "zvezde", Boga koji se odrekao sveta onakvog kakav je; jednom rečju, on ne voli prošlost iz sebičnosti svoje, sebe radi već života i sveta radi, istine radi, Boga radi. Da je duže živeo, on bi verovatno svoj kult prošlosti i podigao na ovaj plan, i mi bi od njega danas imali možda kakvu novu "Luču mikrokozmu" ili kakav novi "Izgubljeni raj" svoje vrste, ovako imamo jedino njegove "Sakupljene pesme" koje samo naglašavaju svu dubinu i svu snagu ovog neobičnog pesnika, koji tek u razvoju srpske poezije znači mnogo. U razvoju te poezije, on znači odbacivanje predrasuda i svega što nam je nametnuto navikom i običajima: njemu je težnja da omogući misao, originalnu srpsku misao u poeziji — i zbog toga on i znači rešenje svega oko sebe: još je Dekart rekao da čovek mora prvo da posumnja u sve oko sebe, da bi mogao da misli o svemu. Nemoguće je bilo da se čitav duh jednog naroda koji treba da se izrazi kroz umetničku poeziju — stekne u jednoj ličnosti, ili u jednoj epohi, postoji i duh razvoja jednoga duha, i u tom duhu razvoja Dis predstavlja pesnika kome je sam Bog poverio ulogu đavola bez koga se i po Hristovim rečima, ne može. Prema svemu izloženom, Dis nije pesnik koji je značio potkopavanje svega što je dobro u životu uopšte, kako ga je naša zvanična kritika okarakterisala, već naprotiv, on je značio jednu žrtvu za budućnost srpske misli u našoj umetničkoj lirici koja u svome razvoju, preti, pored svih pojedinačnih lutanja, da jednoga dana natkrili umetničku liriku zapadnih naroda.

Piše: Siniša Kordić
(Čačanski glas, broj 20. maj 1933)


GLE, I NAD VALJEVOM SIJA SUNCE

Čudno je to: Dis pesimista, Dis nevitalnost, nepokretnost, inertnost, Dis bez snage da živi, Dis osuđen da pati, pa pati, jer je tako predodređen. I kaplju suze kritičara. Kaplju suze čitalaca; čitateljki. Oplakuju Disa koji nije umeo da se snađe u životu, koji je čak u onom smrtnom času, kada je tonuo u Jadransko more, odbio da se spase. Jer je mislio na svoju decu. Na svoju ženu. Pa je govorio: Spasavajte nejake. A on će ionako umreti. On ne voli život. On je bio nesposoban za život. Pa se prepuštao slučajnostima. Nikad aktivan. Nikad konstruktivan. Usamljen. Zamišljen. Razboljen. Jedna velika tugovanka.

I, tako, kaplju suze. I Disu bi se stužilo. Jer sve nije bilo tako. I možda je najlakše izmisliti bolećivost. Suze su ipak najjevtinije. I najlakše je izazvati ih da poteku niz bleda lica mladih devojaka, koje su uzdisale za pesnikom, raskukane nad tako zlom sudbinom, koja mu nije bila milosna.

A Dis, ne beše tako bespomoćan. Naprotiv. Imao je i vatre, temperamenta, zajedljivosti; umeo je itekako da se podsmehne; bodežila je njegova šala; pritajeno se rađao crni humor. Pa je zatiskivao uši kada su se rušile roletne na trgovačkim dućanima. On, ne tako smeran, ne tako krotak, ne tako bespomoćan, tražio je u sebi reč prkosnu i podsmešljivu. I bacao u lice čaršiji. Pa je zbog toga bio neprijatan ljudima. Njegov stav je odbijao. Njegovo ponašanje je bilo ponekad sasvim bahato. Da bi prkosio i naprkosio. Pa on je rekao: "Gle, i nad Valjevom sija mesec". Začudio se čovek. Jer mu se bilo strašno zgadilo. Bio je uvređen; i sav svoj prezir sabio je u taj sarkastični uzvik.

Da, treba se setiti vremena u kome je živeo. I oprostiti mu poneku nastranost. Nije želeo da se pomiri sa onim što ga pritiskivaše. Zbog toga se izrugivao i sebi i svetu...

To je bio prkos. I nisu bile potrebne onako sentimentalne suze svih onih koji su pisali o njegovom životu i delu. Preterivalo se. Sve ono što je bodežilo i u životu i u delu, namerno je omekšavano. Zar Dis liči na neku veliku suzu? A podigla se kuknjava posle smrti pesnika "Utopljenih duša". To je u stvari više ličilo na parastos nego na objektivno ocenjivanje. Svi su se utrkivali da ga prikažu što suznijim, što izgubljenijim, da iznađu samo meke delovei da te delove osole suzama svoje nemoći. I nastao je parastosni mit koji se produžio do naših dana. Tako je, u stvari, načinjena još veća nepravda velikom pesniku. Ako ga Skerlić nije shvatio, drugi su ga još manje razumeli. Skerlić nije imao sluha za njegovu poeziju, a drugi, koji su ga uzdizali, sasvim pogrešno su slušali njegove reči. I ko je sada veći nepravednik?

Evo i danas kaplju suze. Nema one prave ocene. A napisa je sve više. I oni su, kao i ranije, suzni. To su blede konstatacije: Pesnik koga je uvredio život, uvređen je od kritike, one davne, Skerlićeve, koja je imala britku sablju, glavu da seče, moć da "sahranjuje". I samo to. Ništa više. I dan-danas u tome se nije odmaklo.

A trebalo bi najzad vaskrsnuti pravog Disa. Zar ne, on je rekao: "Gle, i nad Valjevom sija mesec!" Možda bi i odatle moglo da se krene.

Piše: Branko V. Radičević
(Čačanski glas, 10. 12. 1958, str. 4)

Tekstovi preuzeti iz lista: 50. DISOVO PROLEĆE / Čačak / 8. maj — 31. maj 2013.
Izdavač GRADSKA BIBLIOTEKA "VLADISLAV PETKOVIĆ DIS"
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: