Luka Lukijan Mušicki (1777—1837)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE « Predstavnici baroka i klasicizma  « Luka Lukijan Mušicki (1777—1837)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Luka Lukijan Mušicki (1777—1837)  (Pročitano 4735 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« poslato: Januar 05, 2011, 03:58:39 pm »

**




LUKIJAN MUŠICKI
(Temerin, 27.01.1777 — Karlovci, 15.03.1837)


Kad se kritičkom studijom odabiraju imena koja se u književnu istoriju srpsku imaju uneti kao pravi prsdstavnici umetničke poezije naše u različitim periodima — onda se na prvo mesto, po vremenu javljanja, stavlja ime Lukijana Mušickoga. O poetskom daru njegovu nije nigda bilo sumnje: on mu je od svih svagda priznavan, Više je bilo razlikovanja u oceni pesničkog pravca kojim je Mušicki pošao, i koji, i ako danas nema sledbenika, najizrazitije predstavlja literarno-istoriski značaj njegov.

Mušicki se rodio 27. januara 1777. u Temerinu. Roditelji mu bejahu Đorđe i Anastasija. Na krštenju je dobio ime Luka: prezime mu, pak, dolazi od mesta iz koga su njegovi stari; to je selo Mušić u valjevskoj Kolubari, u Srbiji.

Svršivši prve škole u mestu rođenja i Titelu, a gimnaziju u Novom Sadu i Segedinu, Mušicki dovrši u Pešti filosofiju i prava, obraćajući naročitu pažnju na učenje tuđih jezika i estetike. Prema prilikama onoga doba i Mušicki nađe da će narodu svome najviše biti od koristi ako stupi u red kaluđera, koji imaju najviše i moralnog i materijalnog oslonca za rad i na ličnom usavršavanju i narodnom obrazovanju. Stoga dođe u Karlovce, 1800. god. Mitropolitu Stratimiroviću, u čijoj se kancelariji stane spremati za novi poziv svoj. Posle dve godine, 26. novembra, on se u manastiru Grgetegu zakaluđeri, uzevši novo ime Lukijan. Za tim je postupno napredovao: 1803. postao je đakon, 1805. arhiđakon, 1809. protosinđel, 1812. arhimandrit.

Dvanaestogodišnje življenje njegovo u Karlovcima bilo je znamenito kako za njega lično tako i za tadašnji i, još všie, budući rad njegov. Od svih srpskih mesta Karlovci bejahu tada najugodnije središte za naučno i književno poslovanje. Tu bejaše kao zaseban krug ljudi knjizi i nauci voljnih, na čelu kojih stajaše sam Stratimirović. Lukijan i sam produži sve odanije učenje i, dotle ne tako često, pisanje. Darovitost i vrednoća njegova ubrzo učiniše te on u naučnim i književnim pogledima pređe onu među u kojoj se kretalo literarno delanje te karlovačke sredine. On bejaše odličan znalac starih i mnogih novih jezika; mnogim žrtvama, koje rado prinošaše, nabavi znatnu knjižnicu spisa koji ga dalje upućivahu u mišljenju, radu i pevanju. Godine 1803. dobi dela čuvenoga Lomonosova, s kojim u ljubavi prema narodu i njegovu jeziku kao i po pravcu pevanja ima znatne sličnosti. Pored svešteničkih dužnosti svojih on bejaše i profesor, te tako imađaše i neposrednog uticaja na omladinu narodnu.

Postavši arhimandritom, Lukijan, 20. jula 1812, godine primi upravu nad manastirom Šišatovcem, kuda pođe rado: spreman i voljan za rad, Mušicki se nadaše da će tamo imati i više ugodnosti i vremena za to. Ali stanje u manastiru zahtevaše krupnih izmena: unazađena ekonomija ne mogaše davati potrebnih prihoda; zapuštena spoljašnost manastirskih građevina ne oduševljavaše nikoga. Mušicki se poduhvati da, najpre, sve to stavi na drugu, korisniju i lepšu, osnovu. To, pak, učini da se na manastir slegne dugovanje koje u Karlovcima ne htedoše priznati; Mušicki dođe u veliku nepriliku: veoma se dugo protezala rasprava te stvari koja se najzad svrši popuštanjem s obeju strana. Ali za to vreme Mušicki imađaše i očajnih trenutaka a osobito kad mu, u jedno doba, bi oduzeta i sama uprava. Pa ipak rasprava toga pitanja donese, na kraju, i odlikovanje Mušickomu: on bi, s jeseni 1823. postavljen za zastupnika vladnke gornjokarlovačkoga, koju je dužnost vršio do proleća 1828. kada je i za vladiku posvećen.

Neprilike koje je u Šišatovcu imao Mušicki ne salomiše duha njegova. Ne samo da u službenim odnošajima ipak iđaše napred, već u onome što mu je, najviše, sačuvalo ime za sva vremena, u književnom radu njegovu, ne bejaše ni napuštanja ni ostavljanja. Naprotiv: prema karlovačkom središtu razvi se u Beču blagosloveni rad Kopitarov i Vukov. Znamenje, pod kojim oni rađahu, oduševljavaše i Mušickoga, on stupi sa njima u vezu, i u koliko se udaljavaše mislima od Karlovaca u toliko prilažaše Beču. Pa ipak — Mušicki ostade na sredini: ni u jednom pitanju on ne bejaše oštar protivnik Vukov, ni u jednom on ne mogaše Vukom biti potpuno oduševljen. Pri svem tom aktivnost njegova dopunjuje opštu sliku Vukova rada. Prijatelji novoga pokreta književnog ipak gledahu u Mušickom svoga čoveka, te se za nj uvek zauzimahu: i kad je bio u pomenutim neprilikama i kad je valjalo nastati da bude nagrađen. "Skoro ću — piše Vuku Jovan Gavrilović — ići k njemu, da čujem oće l' se on poduvatiti kao vladika da naša deca u školi srpski uče ili ne, i da tim osvedoči: da nismo se badava radovali što je vladika postao".

U književnom delanju svom Mušicki se javlja i kao naučnik i kao pesnik. Pitanje o književnom jeziku i pravopisu njega je veoma intsresovalo, što svedoči i prepiska njegova s Vukom i Kopitarom. Izmenjujući o tome misli s Vukom, on mu je predložio kroj za ђ, što je Vuk i usvojio. Ali kako je Mušicki zastajao na polovini puta svedoči i njegovo shvaćanje kako srpska književnost treba da ima dva svoja jezika, narodni za spise narodu namenjene, i slovenski za spise višega naučnoga stila. Mušicki je sastavio za ono doba najpotpuniju bibliografiju srpsku, hoteći time stvoriti osnovu za istoriju književnosti; takoće se često spominje, u prepisci, i njegov rad na gramatici. Narodne je pesme srpske cenio, radi čega je pomagao slavnoga pevača Višnjića i druge, pa je i Vuku, pri skupljanju, bio od osobite pomoći.

Najznatniji je, pak, njegov rad pesnički. Tu je Mušicki predstavnik psevdoklasičkoga pevanja, ugledajući se, oblikom, na stare klasične poete. U tome su najvažnije ode njegove, koji je oblik sam po sebi, kao vrsta poezije razmišljanja, bio najzgodniji za visokoparno pevanje u kakvom je Mušicki bio najjači. Pevanje je Mušickoga bilo izraz prirodnoga dara, a pravac pevanja bejaše izraz onoga što je i kako je učio. Njegovim se pesmama ne može odreći rodoljublje, istinska ponesenost za narod i prosvetni napredak njegov, ali starinskim oblikom svojim ne mogahu biti, za duže vreme, obrazac po kome bi se razvijala umetnička pesma srpska. Ipak njihov uticaj bejaše znatan: svaka znatnija prosvetna pojava u narodu srpskom nađe propratnika u oduševljenoj odi Mušickoga. Na stranu retorski ukrasi, ali nam se čini da je u pravu stari književnik srpski koji je ode Mušickoga nazvao raketlama, signalima novih tekovina u prosveti srpskoj...

Sve skupljene pesme njegove izdane su, nakon smrti pesnikove, u četiri knjige pod imenom "Lukijana Mušickoga Stihotvorenija", 1838.—1847. —

Eparhiju gornjokarlovačku Mušicki zateče u stanju gorem no negda Šišatovac. I on preže da je — spasava. Zatekao bejaše kraj u kome ne znađahu ni svi sveštenici pravoslavni pisati — ćirilicom; ostavio je svestrani napredak u crkvi i školi, koju upravo on i stvori, i stado upućeno pravim putem. Tegobe velike — uspeh sjajan!

Navršivši punih šezdeset godina života, Mušicki preminu u Gornjem Karlovcu 15. marta 1837. Kao što su mnogi velikani srpski u tome stoleću imali i po jednu smernu želju, određujući mesto gde će večni sanak boraviti — tako je i on poželeo da bude sahranjen ne u crkvi već u groblju, kako bi mu na grobu rasla trava i cveće. Želja prosta, smerna i — pesnička! I u tome, kao i u težnji za prosvetom svoga naroda, on je sličan velikom Dositiju, i ako se, inače, putovi njihova delanja dosta razlikovahu.

Ime Lukijana Mušickoga ne samo nije zaboravljeno u narodu njegovu, nego je u teškim časovima bilo simbol za izdržljivost koja vodi lepšoj budućnosti, kao što je pesnik Zmaj-Jovan Jovanović pevao o stogodišnjici rođenja njegova (1877):


Sad možemo poći
I po crnoj noći
Preko strašnih stava
I gola kamenja,
Jer taj spomen lepi
Divno nas okrepi
Za sva iskušenja...





ZNAMENITI SRBI XIX. VEKA.
GODINA I
ANDRA GAVRILOVIĆ, PROFESOR
Naklada i štampa Srpske Štamparije (deon. društva)
Zagreb, 1901.


[postavljeno 28.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #1 poslato: Januar 05, 2011, 04:00:03 pm »

*

LUKIJAN MUŠICKI


ŽIVOT. — Rođen je u selu Temerinu, 27. januara 1777. Srpsku osnovnu školu svršio je u mestu rođenja, nemačku u Titelu, gimnaziju u Novom Sadu i u Segedinu. U Pešti je učio filozofiju i prava, ali naročito se bavio estetikom i poezijom. 1800. godine stupi kao činovnik u mitropolijsku kancelariju u Karlovcima, i u isto doba postane nastavnik u bogosloviji. 1802. zakaluđeri se, i mesto krštenog imena Luka dobije kaluđersko ime Lukijan. Neprestano u pridvornoj službi kod mitropolita i u bogosloviji, gde predaje slovenski jezik, on čita, usavršava se, uči grčki i engleski. Kaluđeri ga ne vole zbog njegovog obrazovanja, mitropolit mu zabranjuje da piše stihove, i on sporo napreduje u crkvenim činovima. Tek 1812. postao je arhimandrit i starešina manastira Šišatovca. On stiče književan glas, u vezi je sa svim srpskim i mnogim stranim piscima, ali se u manastiru pokazuje kao rđav administrator. Pošto mu je oduzeta uprava nad manastirom, on se oko 1822. našao u teškim prilikama. Goni ga mitropolit, koji ne može da mu oprosti što hvali Dositeja Obradovića i što je prijatelj Vuka Karadžića; manastirska bratija, od koje se toliko razlikovao svojom inteligencijom, kinji ga, kao što je kinjila i Jovana Rajića; dugovi su ga opteretili, on je u očajanju, pun mržnje na "crni polk" kaluđerski i proklinjući život. Tek 1823. vraćen je na svoje staro mesto. 1824. postavljen je za administratora gornjokarlovačke eparhije. U Plaškom on započinje jaku i smišljenu prosvetnu i crkvenu akciju u toj zapuštenoj eparhiji. 1828. bude postavljen za episkopa. Koristan crkvi i narodnoj prosveti, Mušicki je na tom mestu ostao do smrti, 15. marta 1837. godine.

PESNIK. — Mušicki je prvi umetnički pesnik u srpskoj književnosti. Svoje stihove objavljivao je u prigodnim knjižicama i po listovima i časopisima. Njegova skupljena dela, Lukіana Mušickogъ stihotvoreniя izišla su posle njegove smrti u četiri knjige: prve dve u Budimu, 1838. i 1840, druge dve u Novom Sadu, 1844. i 1847.

Mušicki je počeo pevati kod Srba kada gotovo niko nije pevao, i u srpsku poeziju uvodi nov pravac, psevdoklasični, koji se u Evropi stao širiti posle Obnove, i kakav je on naročito našao u mađarskoj i ruskoj književnosti XVIII veka. Kao pesnik Mušicki potpuno pripada psevdoklasičarskoj školi. Kada se on kao đak školovao u Pešti, mađarsku književnost bio je zahvatio psevdoklasicizam. Od velikog uticaja na njegov književni razvitak bio je Ludvik Šedijus (1768—1847), đak nemačkih filozofa, njegov profesof estetike i filozofije u Pešti, revnostan pobornik klasične umetnosti. Mušicki je sve svoje književne ideje primio od njega. Upućen u tom pravcu, on naročito izučava Klopštoka i "nemačkog Horacija" Karla Vilhelma Ramlera. Naučio je odlično latinski i grčki, i pri kaluđerenju uzeo ime Lukijana Samosaćanina. Iz sačuvanog spiska njegove biblioteke vidi se jasno koliko je veliko bilo njegovo književno i filozofsko obrazovanje. Tu su ne samo svi glavni pisci grčke i latinske starine no i moderni, od Nemaca: Herder, Hegel, Kant, Mendelson, Klopštok, Gete, Viland, Šiler, Birger: od Francuza: Bosije, Molijer, Boalo, Lafonten, Volter, Helvecijus, Didro, Kondijak; od Engleza: Šekspir, Goldsmit, Pop; od Talijana: Dante, Ariosto, Taso, Bokačo, Goldoni; od Rusa: Lomonosov, Deržavin. Mušicki je izvesno bio najobrazovaniji srpski pisac svoga vremena.

Horacije je bio njegov glavni uzor, i De arte poetіca znao je napamet. U svoje "ljubimce" on računa tri pesnika: "psalmopjevca" Davida, Klopštoka, onda slavljenog nemačkog pesnika Mesijade, i svoga "dragoga Oracija", kako ga je nazivao. On prevodi Horacijeve stihove, pored Anakreontovih i Katonovih.51 U jedan mah nameravao je da prevede sve Horacijeve pesme, i prevodio ga toliko, tako da mu je mitropolit Stratimirović zapretio da će ga isključiti iz crkve ako i dalje prevodi jednog "jazičnika". Kao Horacije on je prigodan, piše laskave pohvale i posvete, i Kopitar mu povodom toga piše: "Voleo bih da ste ponositi kao Klopštok, i da se ne udvarate kao Horacije i Virgilije." Od Horacija uzima svečan, hvalben ton, retoričarsku pompu, ali bez njegovog epikurejstva. Njegova versifikacija je sasvim horacijevska, i on sam veli kako najradije peva po "Flakovoj liri". On smatra za veliki uspeh srpskog jezika što se na njemu može pevati po latinskom razmeru. On metrične obrasce uzima iz Horacija, najviše alkejsku strofu, ali reči akcentuje po ruskoslovenskom, bez ikakva obzira na akcentuaciju srpskog jezika. Uviđajući teškoće i besmislenost takvoga pevanja, Vuk Karadžić je sa razlogom osuđivao taj Mušickov "rimski razmjer", "za koji još ostaje pitanje da li se u nas može pjesmom nazvati".
 
DIDAKTIČAR I PATRIOT. — Lukijan Mušicki je čovek XVIII veka i veliki poštovalac dositeja Obradovića. 1800. izdao je u Budimu izbor njegovih Basana, a 1811. svečano oplakao njegovu smrt. Sva njegova poezija nosi duhovno obeležje XVIII veka: ona je prigodna i poučna. U mladosti, dok se nije zakaluđerio, oko 1801, napisao je izvestan broj slabih ljubavnih stihova, sasvim u duhu hladne i nelirične poezije XVIII veka, pevajući bezlično "krasnu Hloju", Melisu, Klarisu, Kupido "Venerino dete mlado", "ljubve strele" i "serdca bolju". Ali on je ostao na tim mladićkim lirskim pokušajima: sve ostalo je didaktično, prigodno, akademsko i kabinetsko "učeno stihotvorstvo". Pojedine njegove veće pesme, naročito Glas narodoljubca (1819) i u svoje doba slavni Glas arfe šišatovačke (1821) jesu potpuni nacionalno-prosvetni programi, koji su našli velikog odjeka u obrazovanim krugovima srpskim, naročito u školskoj mladeži. Mušicki stalno propoveda: humanost, "prosveščenije", "dobrodjetelj", "blagonaravije", "narodoljubije", život za druge, za čovečanstvo i narod, rad, dužnost, samopožrtvovanje, daje niz moralnih pouka "mladim Srbljima".

Ali on nije onoliko kozmopolit kao što je to obično u tradiciji klasičarske poezije. U njegovoj poeziji ima vrlo mnogo jakog srpskog patriotizma, i to je ono čime je on najviše uticao na savremenike. Lak i slab u pojedinim trenucima svoga života, sa dosta krupnih ličnih mana, on ima jednu veliku vrlinu: iskreno srpsko rodoljublje, koje je podjednako pokazivao i kao pesnik i kao crkveni čovek. Njegov srpski nacionalizam obuhvatao je sav srpski narod "ot grada Budima daže do Njeguša", nacionalno obrazovanje za njega je bilo važnije od religioznog, i kao vladika više je radio kao Srbin no kao crkveni čovek. Ono što je 1826. pisao važi za njegov pesnički rad:

Ja Serbin serbski čitam, pišem,
I duhom serbskim k Rodu dišem
Pa pesmom serbskom dižem Rod...

JEZIK. — Mušicki je bio više naučan duh no pesnički, i u mladosti se više bavio naukom no književnošću. Naročito su ga zanimala pitanja iz srpske prošlosti, crkvene istorije i nauke o jeziku. On je nameravao da prevede Bibliju na srpski, da da jedan slovenski rečnik, i ostavio je u rukopisu slovensku gramatiku i srpsku bibliografiju. On se stalno bavio pitanjem o odnosu između srpskog i slovenskog jezika. Kada je u srpskoj književnosti Vuk Karadžić krenuo pitanje o jeziku i pravopisu, on će ostati po sredi. On je u dobrim ličnim odnosima sa Karadžićem i zbog njega se zamera mitropolitu. On je za slovo j i unosi u srpsku azbuku slovo đ, izjašnjava se za narodni jezik i piše: "učite s̓ govoriti k̓o Rod...". "Živi jezik naroda srbskog, veli on, jeste sokrovišče misli njegovih, jeste otpečatak duha i karaktera njegova, stoljetijama utvrđena i osećana. Šta se u njemu sadrži, svetinja je svakom pravom Srbljinu." I znatan deo svojih sastava pisao je na srpskom jeziku, ne osobito čistom, ali ipak srpskom.

Ali kao crkveni čovek on je i za stari ruskoslovenski, crkveni jezik, i piše takvim ruskoslovenskim jezikom da su njegovi učenici pojedine njegove ode morali prosto prevoditi na srpski. On je za oba jezika:

Slavenski, serbski jezik — dva su puta!
K jednoj celi vode nas.

On razlikuje "vnešnje" i "vnutrenje" bogatstvo jezika. Spoljne bogatstvo sastoji se u broju reči koje označavaju žive i vidljive predmete; unutrašnje bogatstvo sastoji se u obilju reči koje označuju apstraktne pojmove ("umozritelne misli" i "vnutrene predmete"), Srpski narod je "orao i kopao, mnogo djelao, junačestvovao, al̓ malo mislio, kromje o pervama nuždama", — i zato je siromašan rečima za apstraktne pojmove. Radi toga potrebno je koristiti se "vitkošću" srpskoga jezika, stvarati nove reči, a naročito obraćati se za pomoć "bogatom i blagovolatelnom sojuzniku i spomoćniku — slavenskom jeziku". Ali svaki od njih ima pravo na život i na upotrebu, crkveni za crkvu, bogoslovska dela i učenu književnost, narodni za narodnu i popularnu književnost. I Mušicki je tako pisao prema prilikama. Vuk Karadžić, koji je kod njega konstatovao uvek "nešto kaluđerštine", uveravao ga je da "život oda zavisi od jezika", i predskazivao da će njegovo "slavjanstvovanje" mnogo naškoditi njegovoj poeziji, tuđoj i nerazumljivoj narodu.

OPŠTI POGLED. — Iako je Mušicki za sebe pisao da je "gotovo sav čuvstvo", on je u osnovu bio suv i hladan čovek, bez mašte, bez osećanja i pravog pesničkog talenta. Njegove "toržestvene ode" proizvodi su školske retorike i uzori onog "ukrašenog slovosočinenija" ("ѕіntaxіѕ ornata"), u kome će se tridesetih i četrdesetih godina vežbati đaci po srpskim klasičnim gimnazijama. Poezija je kod njega stvar glave, razumna, simetrična, sređena, i njemu je uvek potrebna ili jedna ideja ili događaj da izradi pesmu. On je sav u onoj čisto intelektualnoj poeziji koja je u Evropi umirala kada je on na njoj počeo raditi. Stil mu je apstraktan i bezbojan; pesme kabinetske, knjiške, prigodne, vezane često za događaje koji su od prolaznog značaja ili za ličnosti koje nisu bile dostojne gromkih pohvala. Forma je usiljena, konvencionalna, jednolika, tuđa. Klasični kalupi u koje je silom ugurivan slovenski i srpski jezik, ona "slavenska riza" kojom je odevao svoje pesme, težak, usiljen, nepristupačan jezik kojim je pisao — još više su činili njegovu poeziju arhaičnom, tuđom i mrtvom.

U doba od 1820. do 1840. Mušicki je bio jako na glasu. Njegov Glas arfe šišatovačke našao je više odjeka no ijedan srpski pesnički proizvod pre njega. Kopitar ga je nazivao "srpskim Horacijem", Šafarik "knezom srpskih pesnika", Njegoš "Genijem Roda", Đuro Daničić "ocem novije srpske književnosti". Ali njega su više cenili no voleli, više hvalili no čitali. On je imponovao svojim velikim književnim obrazovanjem, svojim žarkim rodoljubljem koje se podjednako ogledalo u njegovoj poeziji i u njegovom javnom radu. On je imao poštovalaca, ali ne obožavalaca; imao je podražavalaca, ali ne đaka; ostavio je veliki glas, ali ne pesničku školu. Posle njegove smrti umrla je i njegova poezija.


Jovan Skerlić
ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #2 poslato: Januar 05, 2011, 04:01:27 pm »

 *
 Stihovi Lukijan Mušicki


 SENI DOSITEJA OBRADOVIĆA

 Seine Nochachtung soll jedes Volk den Männern wihen durch dіe eѕ erleuchtet und gebeѕѕert ward;
 іhre Bіlder soll eѕ ehren, іhr Gedächtniss soll eѕ feіern; und alle Herzen werden vor Begіerde glühen,
 eben ѕo groѕѕ und edelmüthig zu ѕeyn.
 
 Zimmermann
 

 Videvši mnoge narode, gradove,
 I škole, nrave, svojemu narodu na
 Stokratnu polzu, srebrovlasi,
 Mili Obradović navek usnu.
 
 U Belom Gradu, novom pozorištu
 Mišica serpskih, kud ga nam privede
 Iz Tresta ljubav topla k svojim,
 Kamen ga s natpisom krasnoprostim
 
 Pokriva dično: Serpske mu njegove
 Zdje kosti leže: rod je svoj ljubio.
 Dviže se um i serce dobrih,
 Svi blagodarnosti svete polni.
 
 Gledamo tako, mekšega čuvstva svi,
 Na voćku v jesen, plodov si lišenu;
 Na grane već bezlisne, suve:
 Na pamet dolaze senka, plodi.
 Probuđen rano, srećni Dositeje,
 I nas i tebe ljubećim Genijem,
 Ti vide, mir, i kupi mudrost
 Nemcev, Francuzov, Englezov, Grekov,
 
 Za braću svoju (kak' Anaharzis za
 Nelene Skite), revnošću, podvigi,
 Ne zlatom bogat; vkusiv nektar
 Istine, pojiti žedne nača.
 
 Minervin komu dom nepristupan jest,
 Tolmač že nuždan v besedi praocev,
 Taj tebe čita, čtoma sluša
 Bukvoneiskusan: sve im jasno.
 
 Ti sveta željnim otvori carski put.
 Koliki s tobom putuju, mudruju!
 Kud um, kud volja, kuda serce
 Težiti dolžno jest, rado čuju.
 
 Otkrivaš mudro basnom laskatelstvo,
 Klevetu, zavist; lep blagorodstva štit
 Na dobroj tokmo ruci slaviš;
 Kazniti umeš nadmenu gordost.
 Svak drvo hvali plodu po dobromu;
 Čest onda mužu to nasadivšemu.
 Astreje sputnik, prosta, znatna
 Slavom Aspazije v družbu vodiš.
 
 Prestrogo katkad on obličavao:
 Obače verni učenik Sokratov
 (Praštajmo žaru dobru!), nerad
 Videti um bogodani rabom.
 
 Ti sebi večni vozdviže pamjatnik,
 K visokoj celi vlekušč presilno rod.
 Počivaj tiho, duše čisti,
 S krepkima duhovi hrabrih ocev.

 
 24. avgusta 1811.


 VUKU STEFANOVIĆU,
 SERBLJINU OD SERBLJINA

 O početku opolčenija Serbalja
 protiv turskih dahija (1804)
 

 Dіe ѕіch ѕelbѕt verlaѕѕen, ѕіnd der Rettung nіcht werth.
 Luden

 Da, bodri Vuče! Ljute iz nužde su
 Premnogi dobri Serbije sinovi,
 I mirni, nježni sercem, dušom,
 Tuđem nezavidni srebru, zlatu,
 
 Oravši rado svojima volovi,
 Po lepim, toplim, plodnima predel'ma,
 Ocena svojih žitne njive,
 Ručak i užinu čekajući, —
 
 Znaš, zgotovljenu prabapskim načinom
 Od vernih ljuba, — nevine desnice
 Hajdukom dali, koji zverski
 Lesu po gustomu blude bedni;
 
 Umisle hiščne vseljuju v hladnu grud;
 Po zemlji najpre maternjoj prostiru
 I smrtni strah i trepet; potom
 Prehode Savu i Dunav, Tisu.
 
 I tiha reka stranima vodama
 Uvis dignuta, sopstvene bregove
 Obara, topi tuđe njive.
 Gibelj su strasti bez uma krepka.
 
 Beskrvne ruke onima v četi toj.
 A drugi, rođen s većima silama,
 A k dobru nevešt skloniti se
 Turčinu zlobnu za odmaščenje,
 
 Kak' lav razjaren zeleni leti v les,
 Na rasputice, planine, v doline,
 Za plenom svojim, čalmom sjajnom;
 Napada bogate dvore bujno.
 
 Gord, sebe voždom smelima predstavlja;
 Taj čas Mars prospe plamen nad Serbijom.
 Saziva s Šturca mudra vila
 K obrani zemlje junake serpske:
 
 "O hrabri, čujte! Gluvo je doba sad.
 Za vas bdim, jadna; s plačnima očima
 Pod bledosjajnom lunom gledim
 Levo na Drinu, na Timok desno.
 
 Jošt braća, sestre, ocevi, matere
 I krotka deca slatko počivaju.
 Kakva ji, bedne, kod vas živih
 Žalosna sudbina sutra čeka!
 
 Već danas serpska padoše svetila
 Pod mačem zlobe: Rečiti Aleksa
 Nenadović, i s njime drski
 Birčanin Ilija, dobri Ruvim!
 
 A kamo, gde su plemena vašega
 Izbrani proči? Kroviju njihovom
 Kristalne pređe bivše struje
 Sve porumeniše suncu na žal.
 
 Vi mojim rečma serca otvoriste:
 Junačke hitro skačete na noge.
 Da, tako treba, lozo slavnih!
 Lavovi rađaju ravne sebi.
 
 Pohvalna dela snimaju pređašnju
 Svu ljagu s čela, daju mu večni blesk.
 A pokriveni mrakom, stidom
 Grbovi lenivih naslednika.
 
 Istreb' te smest'ju žestoke dahije
 Iz zemlje vaše, s njima i njihove
 Pod skvernom platom krvožedne
 Samomu Stambulu strašne horte.
 
 Mišar i Štubek, Senica, Čučuge
 I Svileuva, s njome Ivankovci,
 Salaš, svedoci biće vašeg
 Duha neustrašljiva, hrabre mišce.
 
 Za vas već rastu lavri na Prahovu,
 Na Varvarinu, tam' na Suvodolu,
 Vračaru, dugim i širokim
 Ponikvam, lozničkom polju ravnom.
 
 Vam krstozračne vejaće horugve
 Na gordim stenam' zidanim' pradedi.
 U prethodnicam' Serbijade
 Uz gusle pevaće s' ime vaše.“
 
 Tronuti njenim iskrenim glasom, svi
 V polk blagorodni, česnu pod zastavu,
 Za ime, čest i slavu roda,
 Zemlje za slatku svobodu lete,
 
 Na sve, kak' munja, strane potekoše,
 Čeljust u adsku vrgoše tirane.
 K svobodi otvorene dveri;
 Pobeda j' pravim junakom skora.
 
 Ti vide, Vuče, međ njima hrabrstvene
 Tam' Obiliće, ovde Kosančiće
 I Topličane, starog Juga
 Sinove, — mačeve ognjesevne.
 
 Ti, srećni, vide krasno pozorište,
 Na čas gde vergše Marsa ljubimci mač,
 Minervi čistu žertvu nose,
 Njoj preporučuju čeda svoja.
 
 Tak' rodu hrabru skiptrom pod železnim,
 Pod jarmom, bičem, jedan k varvarstvu šag,
 A s nogu lanac odrinuvšu,
 Vraćaju s' krasote uma, serca.

 
 25. marta 1816.

 
 K SAMOM SEBI

 Muѕіѕ amіcuѕ, trіѕtіtіam et metuѕ
 tradam protervіѕ in mare Cretіcum portare ventіѕ.
 Horatіuѕ
 

 Pijeride! dajte lek!
 Napregnu vražja ruka ljutu strelu,
 Iznenada jazvi nas.
 Zar misli da ću pasti žrtva zlobe?
 Čija nosi bronju grud
 I danju, noću, v domu, polju, radnji?
 Kakva vojna, oko nas?
 Polk černi nek' se množi; v sram će pasti.
 Čista sovest nama štit.
 Trpenje krepko grudi našoj oklop.
 Pijeride! lek vaš skor.
 Glas lire vaše balzam nežnom serdcu;
 S pesnom vašom jači duh.
 Pri tihoj noćci brige s rizom svlačim;
 Vašom celbom san mi lak.
 Na novi podvig um već spremam sutra.

 
 4. novembra 1816.


 NA VIDOVDAN

 Memіnіѕѕe іuvabіt!


 Da grozna serpskom duhu pozorišta!
 O mati bede, večero kneževa!
 Uvi, Lazare, što ti reče!
 Podiže neveru pored sebe,
 
 A blagorodnu nizvrže dušu, ah,
 Na večno Serbom žalosnu pagubu!
 On reče. Usta Miloš, duha
 Hrabrošću, duše krasotom, dika
 
 Sveg serpskog roda; prsi mu s' volnuju,
 U duhu raste namera gigantska.
 Junak ne trpi podlu ljagu.
 Odlazi. Ždral nam ga verni čeka.
 
 Noć ispred njega beži, a zorica
 Pred njega speši, — put mu osvetljuje.
 Vuk lažom kuje braći okov.
 Njija se drvo svobode Serbom.
 
 Car Murat leži. S mačem u desnici,
 Nazad gord speši Obilić k svojima.
 Opet ga reč zadana vrati
 K sultanu. Gnječi mu petom šiju.
 
 To ne zna vojska. Oslabi hrabri duh.
 Knez silnim slovom začas ga podigne.
 Već vrište konji; smrtonosni
 Sevaju mačevi; ginu vrazi.
 
 Al' izneveri pakleni porod, Vuk.
 Nepokolebim ostaje duhom knez,
 Pa krepkom mišcom krvožedne
 Osmanske duše u tartar šilje.
 
 No silam' ljudskim predel je položen.
 Junaci serpski do toga tekoše
 Za primer svetu. Sudba črna
 Šator pred Muratov teškom rukom
 
 Na smrt nam vodi kneza i Miloša.
 Sam Genij plače, gladeći pogreške
 Dve. Miloševu lepo pravda,
 Pak je pripisuje načas knezu.
 
 S tog snima; meće prsi na Vukove,
 Dobrotu kneza hitro obmanuvše.
 Na čelo reže pečat stida,
 Kletvi ga narodnoj navek daje.
 
 Vi ne možete Miloša, ledene,
 O, prsi, sudit! Čuvstvo je sudac tu.
 Ne znate šta je vostorg duše.
 Obzire s' vladetelj, heroj leti.
 
 Um hladni onog vodi, a ovoga
 Kipeće serce, hrabra i desnica.
 Na društvo čekat ne zna ova;
 Izvodi dostojna sebi čuda.
 
 Božestvo nam je duša u telu; a
 Duboko čuvstvo česnog i krasnoga
 Čist obraz njegov. Miloševe
 Sile su ognjene sluge onog.
 
 Ta Miloši bi, laž da ne splete Vuk,
 Skiptr zadržali nesrećne Serbije.
 Bar pozno, Serbi, uč'te s' cenit
 Nravstvene Miloše, laž doznavat.

 
 15. junija 1817.

 Mladen Leskovac: "Starija srpska poezija" | Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #3 poslato: Januar 05, 2011, 04:02:17 pm »

*
Stihovi Lukijan Mušicki


NATPIS O LJUDSKOM RODU

Non scholae, sed vitae discendum.

U školi prepravljajte se za svet. Svet vam je more!
Škola teoriju da, a li praktiku svet
Plovit uči teorija, al se plovi po reci,
Izbro lađu il čun, vlastelj budi im jak.
Nek vam istorija vernim saputnikom bude:
Ravan je ljudski rod sebi bio, i jest!


NA SREDI SINJA MORA

Grigoriju Geršiću

Druže! ja sam ti već na sredi sinja
Mora. Burja mi čun koleba strašno.
Ja t' ne ostavljam vesla
Odgoni talase duh.

Morski različan gad sve pokraj mene
Pliva; uzdiže vrat; čeljust otvara;
Grozno skrežeće zubi!
Al me progutat ne sme.

Zar mu ne da Neptun; da il mu s' čini,
Da je duh moj sam Bog. I slaba mišca
Ljudska jača u bedi:
Seče i prepone duh.

Tome služi sav svet, dobija, gubi;
Svemu pričina on. Gde jači život
Tamo i pobeda speši.
Drema u miru i lav.


Projekat Ratsko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #4 poslato: Januar 05, 2011, 04:03:26 pm »

*
Stihovi Lukijan Mušicki


GLAS (H)ARFE ŠIŠATOVAČKE

O, ako sam ti ikada, muzo, ja
Sa pesmom serbskom, zemni, ugodio
(U samoj bedi s tobom srećan);
Varvit mi sladošću obli danas!

Privedi strune pobedonosno u
Soglasje. Danas pesmunispošlji mi,
Koja će živit' dok je serbska
Plemena jarkim pod suncem! Mladim,

Vi'š, gotovim se pevati Serbljima;
Semena sejat' nežna u serdca, i
Duše po svetoj volji tvojoj!
Pevcima ime i slavu daješ.

U tebi gledim, serbska o junosti,
Mlad narod serbski. Potom si nadežda
Oceva. Potom silna briga
Nji(h)ova, umom i telo zdrava

Da budeš. Potom svoja skrovišta
Podašnom rukom rado otvaraju,
Da večnu sreću tebi miloj
Stvore i narodnoj česti dignu

Stub! Ti si meni njiva želajema,
Na kojoj želim, dok je u telu duh,
Semena čista Dobrog, Krasnog,
Istinitog sejati, tebi, rodu

Za zlatnu žetvu! Trud je taj jedini
Na opštem polju sviju najslađi i
Svobodan ot klevete podle,
Kivna ugrizanja, grozni strela.

Serdca vam stoje nravnom zidaru na
Na svak čas otvorena. Duh rodoljubivi,
Rad v hramu zadužbine zidat',
Ne čeka vremena boljeg, k trudu s'

Predaje; krasi lik dobrodeteli
Po večnom vkusu; sladi sa trudom trud.
Naputu sreće mladež daje
Dan blagodarnosti blagodeju.

Tim joj, ti, mene,naroda genije
Navek učini: mudrost nam dolazi
S Olimpa. Daj, kazuj pod pero
Pravila polezna; put ko sreći

Otvori. Čujte! Narod će s' rodit' iz
Vas serbski. Može postati narod mlad
Kakvim sam (h)oće, kad nam njime
Štedar i pravedan skiptar vlada

I poverenja k sopstvenim silama
Oklop na grudi nosi. Koji ostavlja
Sam sebe, tuđe danas nije
Pomoći dostojan. Mnogo može

Rod hrabri, zašt' mu s' čini da može on.
Poznajte najpre Serbljinom Serbljin čim'
Je, pak svom snagom duha, serdca
Slož'te s' da svetinju obderžite.

Čerez mene znate! Ta vam je pradedni
Jezik i vera; sveti i građanski
Oceva stari običaj:
Stara bez osnova zla je novost!

Gledajte kako carstva sograđeni
Po polju svoga jezika revnivim
Borenjem speše k svetoj celi.
Serbljin međ' pervima biti može!

Izobraženje narodu nravstvenu
Moć daje, jaču gruba ispolina.
Vodi v soglasje um i sredce.
Darove muza prisvoji rod.

Svak sebi metu silama svo(j)ima
Izaberi shodnu rano i šestvuj k njoj
Skor. Štedi za nju sile tela.
Vzaimenom pomoćju um i telo

Svagda su venac slave dobili.
U žaru leta hrabro Ulisu daj
Sleduj! "Preterpi, uzdrži se!"
Te su nam mudrosti dver'ma reči.

Pozno se kaju, mentora lišeni!
Izmisli tverdo, verno pa svršuj to.
Bez posvednevne krepke volje
K celi s' ne dolazi! Beži vreme!

Premudrost večna upravlja vselenom!
Silna joj ljubav k tvar'ma dihanija;
Ko svakom dobru daje vreme.
Ljudi su vesnici, nosci toga!

To ako umu ceniti, polzovat'
Se njim; onda su božje volje, pa
I sile snaslednici. Teško
Tome, bezdejstvije kom je slatko!

Zaželi, smisli, ljubavju vnutreni
Zažeži organ k nameri poleznoj.
Bez potpetice konj ne leti.
Uspećeš, pravo tek trči k celi.

Mnogi su k slavi putovi, k blaženom
Životu staze različne! Razmisli
Ko(j)im ćeš putem širim, kojom
Stazicom poći, pa idi srećan!

Mnogo prepona imaćeš, daljnjom ti
Na putu. Hrabri s'! Borbom se tvori muž.
Na vama štit moj. Mnogo čovek
tajni vragova u sebi nosi.

Na strane s' tuži, nesrećnim ali ga
Sve čini svoj. Najpre pobedi te,
Lako ćeš strane, bili javni,
Ili u mraku, pobedit' moći.

Nad samim sobom najteža pobeda!
Ne daj da rastu zajedno s silama
Ti tajni vrazi tvo(j)i. Volju
Najpre pod jaram podvergni uma.

Nenaučena služiti, vladaće
Nemudro s tobom. Sili mečtatelnoj
Utesni predel: svog života
ostavlja ta u mnimi leti.

U nedostatku bedstvenost nije ti;
U žeđi k vešt'ma nesitoj leži ta!
Izlišnost želje sreži ravno
Silama; biće ti duša mirna.

Zatvori tvoje bitije u persi
I te ogradi mudrošću; nećeš mi
Ti zle bit' sreće.Zlo najteže
Kad si ga priveo samim sobom!

Lakše je kad ti suvom na putu na
Vrat braća silom varvarski nametnu.
Ah, Aristida, Fokiona,
Sokrata, Miloša, opomen'te se.

U lancu bede blažen je, sredce kom'
Porok, zlodejstvo, na brata bačeno
Zlo, nit' na javi niti u snu,
Podobno červu ne grize. Pamti!

Nauči s' rano dužnosti zvanija
Pretpočitovat' sklonost'ma milima!
Nauči s' snost' sudbu: svega
Lišiti s' kad dobrodetelj ište!

Krik serbskog roda zvezde domaša već
Protivu zlobe, zavisti, nesloge!
Daj , rode, preobuci s' v novu
Rizu dobrote i božja sveta!

Na vas pogleda mladeži celi svet!
Od vas čeka to Nemanja tiha sen!
Dosta! Na stol vam mećem znake
Namere putne: izber'te sebi.

Predstavi vzoru, o, Teodoroviću,
Te znak k celi. Mladež nek' često nji(h)
Pogleda; cel udubi duhu.
Jednome ne, al' sve možno svima!


U Šišatovcu, 1821.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #5 poslato: Januar 05, 2011, 04:06:01 pm »

*

LUKIJAN MUŠICKI


Da li je slučajnost da se na Savindan, 27. januara rodio Lukijan Mušicki, vladika, prosvetitelj, pesnik, poliglota...? Verujem da nije. Velikan koji je bio ispred svog vremena, a o njemu se tako malo zna! Nema godišnjicu, retko se spominje njegovo ime, sem u rodnom Temerinu u kojem odnedavno ime Lukijanovo nose kulturni centar, srednja škola, izviđačka organizacija. Ispred opštinskog zdanja psotavljena je bista Lukijana Mušickog.

Nudim vam odabrane rečenice iz tekstova umnih ljudi koji su uvideli značaj Mušickog u srpskoj književnosti, razvoju jezika, pismenosti i kulture.

Porodica Emušicki prešla je iz valjevskog kraja, iz sela koja se zovu gornji i donji Mušić. Porodica je nosila ime Mušićani, koje je u popisima stanovništva izmenjeno u Mušicki. Otac pesnikov učio je bogoslovske škole u Novom Sadu 1762/3. i prema predanju znao Jovana Rajića. Luka (u monaštvu Lukijan) rođen je u Temerinu (Bačka)27. januara 1777. Učio je najpre kod daskala Pavla Mladenovića u Temerinu, potom u Titelu, gde je jedan njegov srodnik (Sava Popović) bio učitelj. Pohađao je potom u Titelu nemačku školu dve godine i tu je naučio nemački. U Novom Sadu i Segedinu uči gimnaziju i mađarski jezik. S jeseni 1794. Mušicki je u Pešti na studijama filozofije i prava. Izdržavao se dajući kondicije.

Već tada na studijama Mušicki se i sam počinje baviti poezijom. U Pešti on je studirao zajedno sa pesnikom Mihailom Vitkovićem i završivši studije imao je već široko obrazovanje, na osnovu kojeg će kasnije Skerlić zaključiti da je Mušicki "najobrazovaniji srpski pisac svoga vremena". Njegovo obrazovanje obuhvatilo je pored uvida u antičke izvore i poznavanje nemačke, ruske, mađarske i engleske književnosti. U Pešti je naučio grčki, italijanski i francuski.

Lične i književne veze s mađarskim piscima klasicistima, sa Rajnišem, Viragom, Barotijem i Kazincijem bile su u skladu sa opštom orijentacijom Mušickog.

Posle završenih studija Mušicki se nosio mišlju da zajedno sa pesnikom Atanasijem Stojkovićem ode u Rusiju, ali ga od tog koraka odvraća porodica, pa čak i Stratimirović. Mušicki tako odustaje od puta u Rusiju i bude postrižen u Grgetegu novembra 1802. i uzme u monaštvu ime grčkog antičkog satiričara Lukijana Samosaćanina. U Karlovcima 1803. Mušicki je postao pridvorni đakon mitropolita. Decembra 1805. postao je arhiđakon, a dotle je bio i profesor na Karlovačkoj bogosloviji. Kako su na bogosloviji učili i učenici drugih škola, godine 1805. kod Mušickog je slušao predavanja i mladi Vuk Karadžić. Koju godinu ranije, pod uticajem Herderovih ideja, Mušicki se zanimao za srpsko usmeno pesništvo i 1803. pisao Isidoru Putniku da mu zabeleži šta zna o "prostom naroda našeg spevanju... ono što narod uveselenija svoga i razgovara (radi) peva i kazuje". Isti zahtev ponovio je i pred svojim učenicima, među kojima je bio i Vuk, pa to spada u prve podsticaje koje je Vuk dobio u ovom pravcu još pre dodira s Kopitarom. Kasnije, Mušicki je i dalje pokazivao živ interes za narodne pesme i usmenu književnost i Teodora Petrović je utvrdila da je preko stotinu pesama koje je Vuk uneo u svoje zbirke — zabeležio i Vuku stavio na raspolaganje Lukijan Mušicki. Sveto pismo je čitao u originalu. Njegova poezija u to vreme (niz oda i ekloga, kao i nešto mladalačke galantne lirike) još se kreće u vodama rokajne versifikacije. U to vreme Mušicki se upoznaje s Kopitarom, i ovaj 1809. piše o Mušickome Dobrovskom, pominjući njegov spis Serbia docta, za koji pomišlja da bi se mogao u Pešti štampati.

Korišćenje srpskog narodnog jezika u delima visokoga stila značilo je da Mušicki uzima da je taj jezik ravnopravan u književnosti slavjanskom, dakle crkvenom jeziku. Mušicki tada šalje Vuku i Kopitaru u Beč na pregled i štampanje svoje ode, iznosi svoje nazore o gramatici. Mušicki je u svojim odama, pismima i epigramima često diskutovao pitanja vezana za Vukov rad, dao mu je nacrte za pismena ć i đ i Vuk ih je usvojio, usvajajući na taj način ona ista pismena za ove glasove koja su i pre Mušickog bila u opticaju u srpskoj monaškoj sredini, na primer kod Venclovića. Godine 1821. dao je lirsko-didaktičku pesmu Glas arfe šišatovačke, koja je izazvala talas odziva u stihu. "Odzivi arfi šišatovačkoj" punili su stranice srpskih glasila dvadesetih godina XIX veka i stvorili Mušickome ugled najistaknutijeg srpskog pesnika. On se tako našao na čelu škole srpskog klasicizma, na čelu druge generacije srpskih klasicista, i to u času kada je srpski klasicizam dostizao vrhunac popularnosti. Razlozi ovakvog ugleda bili su zasnovani na mnogim pesničkim osobenostima dela Lukijana Mušickog. On je bio formalno najraznovrsniji pesnik srpskog klasicizma; žanrovski on je takođe bio jedan od najsvestranijih i negovao je pesničke vrste od ode i elegije do ekloge, epistole, epigrama, epitafa, epigrafa. Tematski njegovo pesništvo predstavlja veoma lepo misaona poezija, koja postavlja pitanja nastanka sveta i čoveka u njemu, pesnički pejsaž i njegovi opisi prirode daće pečat klasicizmu druge generacije, on neguje rodoljubivu liriku veoma kritički nastrojenu. Ona se upravo ovom skeptičnom notom razlikuje od rodoljublja romantičara, koje često naivnije zvuči od gorkog rodoljuba Lukijana Mušickog ili kasnije Sterije.

Po naredbi Stratimirovića 1823. godine izvršena je revizija čitave istrage nad Mušickim, dugovi su sa njega preneti na manastir i Mušicki je određen za administratora upražnjene gornjokarlovačke dijeceze u Hrvatskoj i on januara 1824. odlazi u Plaški, u vladičansku rezidenciju. U Plaškom Mušicki je radio kao i u Šišatovcu: daje se na podizanje zapuštenog manastirskog imanja, osniva srpsku centralnu školu, izdržava o svom trošku četrdeset učenika, i utemeljuje dvogodišnje učilište za sveštenike.

Bio je izuzetno popularan u periodu između 1820. i 1840. godine, a njegov "Glas arfe šišatovačke" naišao je na više odjeka no i jedan srpski pesnički proizvod pre njega. Veliki Kopitar ga je nazivao "Srpskim Horacijem" a Šafarik "knezom srpskih pesnika". Za Njegoša on je "genije roda", a za Đuru Daničića je "otac novije srpske književnosti".

Grob mu je u Karlovcu. Na mramoru s prednje strane piše "pravoslavnom Episkopu Slavnom srpskom pjesniku Lukijanu Mušickom diže spomenik priznanje srpskog naroda".

Sa zadnje strane je napisano: "rođen u Temerinu g. 1777. Episkop od godine 1828. do god. 1837. Upokojio se dne 15. marta 1837. god.". Smrt Mušickog imala je snažan odjek. Njegoš je pevao povodom smrti Mušickoga:   

Hram se srpskih Muzah razruši na vjeki,
Uvjehnuše vjenci pastira i pjevca;
Pade stupac, snažni otečeske crkve,
Katedra je pusta, a lira prebjena,
Mušickoga nema, načalnika kina!


U senci novih književnih naraštaja koji su prihvatili romantizam sudilo se veoma strogo o Mušickom i njegovoj školi. O stotodišnjici smrti Vasa Stajić je 1938. godine sastavio jedan izbor pesama Lukijana Mušickog i to je jedina knjiga u kojoj savremeni čitalac može da se šire obavesti o književnom naporu negdašnjeg "kneza srpskih pesnika".



Napomena: tekst objavljen pod naslovom
Na Savindan je rođen Lukijan Mušicki
postavka: miloradkakmar
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #6 poslato: April 28, 2011, 08:39:09 pm »

*

LUKIJAN MUŠICKI


Rođen kao Luka Emušicki —, bio je jedan od najučenijih Srba svoga doba i odličan predstavnik srpske inteligencije u Vojvodini. (1) Stekao je klasično obrazovanje, ne preterano ozbiljno ali vrlo visoko za sredinu u kojoj je živeo.- Poznavao je, pored srpskog i slavjanskog, još osam jezika. Zamonašio se i radio prvo kao profesor u Karlovcima, napredujući postepeno do položaja arhimandrita u manastiru Šišatovac. Zbog svog odnosa prema "narodnom prosvješteniju" i rđavog upravljanja (nikad nije bio pažljiv s novcem i zapadao je u dugove), imao je neprilika sa mitropolitom Stratimirovićem, i na kraju je smenjen. Kasnije je dogurao sve do položaja administratora Eparhije gornjokarlovačke a nedugo zatim hirotonisan je i za episkopa u Plaškom. U jednom trenutku predložen je i za mitropolita.—

Bio je vrlo uvažen među savremenicima, mada ne uvek omiljen zbog svoje komplikovane naravi. Sa prevagom romantizma i Vukove reforme postepeno je tonuo u zaborav, a slavu nacionalnog barda preuzeo mu je Đura Daničić.


PESNIK I PESME

U početku pobornik jezičke reforme i blizak Vuku i Daničiću (poznat po tome što je 1818. dao nacrt za ćirilično slovo đ koje je i danas u upotrebi) (2), kasnije je prešao u konzervativce idući "srednjim putem" koji je zagovarao Dositej. Njegov stav prema narodnom jeziku ima zanimljive književno-istorijske implikacije. Na ovom mestu dovoljno je samo napomenuti da danas, sa distance od dvesto godina i jezičkom barijerom koja je u međuvremenu nastala između našeg i Lukijanovog jezika, uočavamo jasan diskontinuitet koji je izazvala Vukova jezička reforma. Jezičko osećanje Lukijanovih savremenika, pa samim tim i odgovarajuća recepcija njegove poezije, za nas su nepovratno izgubljeni. (3)

Lukijan je pesnik-klasicista. Pisao je uglavnom u grčkim strofama, po ugledu na Horacija kome se najviše divio. To su znamenite "ode", pisane dvama idiomima koji su tada bili u upotrebi: tzv. slavenosrpskim jezikom (serbske ode) i učenim crkvenoslovenskim jezikom (slavjanske ode). Svega ih na broju ima sto šesnaest (66+50), pod naslovom Stihotvorenija. Lukijan je bio osrednji pesnik i, uprkos hvalevrednim nastojanjima srpske nauke u poslednjih tridesetak godina da se pesnicima srpskog klasicizma prizna zaslužena slava (4), njegove beskrajne ode mogu da zamore i verziranog čitaoca. Imao je izraženu sklonost ka laskanju moćnim savremenicima, i to mu je jednom Kopitar i prebacio: "Voleo bih, da ste ponositi kao Klopštok, i da se ne udvarate kao Horac i Virgilije". Treba ipak pomenuti Lukijanovu izvanrednu tačnost u metrici (5) i svest o jezičkom pitanju u Srba. Na primer, u njegovim pesmama mogu se naći i ovakvi stihovi: Slavenskij, Serbskij jezik — dva su puta! / K jednoj cjeli [cilju] vode nas... (6) Njegov opus obuhvata i izvestan broj ljubavnih pesama dublje inspiracije, koje su objavljivane mahom po časopisima u prvoj polovini XIX veka i nisu doživele preštampavanje. (7) Uopšte, osim jedne kratke gramatike slavjanskog koju je sastavio još na početku karijere (za upotrebu svojim đacima, svega jedanaest strana teksta), nikad nije našao volje ni vremena da objavi knjigu. Objavio je nekoliko članaka iz crkvene istorije, uglavnom izvode iz starijih dela.

Humanizam i prosvetiteljske ideje koje je usvojio na svojim peštanskim studijama, širio je među svojim sunarodnicima, i značajniji je po tome što je te ideje imao nego po sposobnosti da ih sprovede u delo. Održavao je prepisku sa značajnim savremenicima: Kopitarem, Vukom, Jovanom Hadžićem, Georgijem Magaraševićem, mnogim drugim. Sa Vukom ga je vezivalo blisko prijateljstvo i dugo godina ova dvojica znamenitih Srba vodili su blisku prepisku (jednom prilikom mu je Vuk pisao, kako kaže, "pijan kao sikira" a Lukijan ga je drugom prilikom savetovao npr. da "ljubiti možete Švabice, ali u sladkij vječnij lanac braka vežite se samo sa Serbkinjom"). Na njihov odnos nije gledalo dobrim okom iz konzervativnih crkvenih krugova i Lukijan je neretko zapadao u neprilike. Vodio je srdačnu prepisku i s Kopitarem, koji ga je uvažavao i njegove ode ocenjivao pozitivno, čak s nešto laskanja; po Kopitarevom nagovoru Mušicki je počeo da skuplja narodne pesme još od profesorskih dana. Postoji podatak da je Mušicki, još dok je službovao kao bibliotekar u Karlovcima, tražio od Vuka da mu recituje narodne pesme, a da je ovaj, tada tek đak, to doživeo kao sprdnju (8.). Na poslu zapisivanja narodne poezije kasnije je sarađivao s Vukom. Znacajan broj narodnih pesama za svoje zbirke Vuk je i dobio upravo od Mušickog — zna se da mu je ovaj recimo dovodio guslare Tešana Podrugovića ili Filipa Višnjića (9). Moćni mitropolit Stratimirović bio je Lukijanov zaštitnik još od školovanja, ali nije mnogo zarezivao Lukijanov pesnički talenat: "Izvolite Nas, molim, ot takovih pojetičeskih uma vašego proizvodov poštaditi". Kasnije, kada je počeo upadati u dugove zbog velikih izdataka u manastiru, mitropolit mu je okrenuo leđa.


PESNIK I "OSOBITE" PESME

U Vukovoj zaostavštini nađene su i pesme koje pripadaju žanru takozvanih osobitih [tj. erotskih] narodnih pesama. Ta Vukova zbirka, čuvena peta knjiga narodnih pesama, objavljena je tek 1974. u ograničenom tiražu "u naučne svrhe" (10), a u širu javnost, u skraćenom obliku, sišla je 1979. pod naslovom Crven ban (11).

Potvrđeno je da je Vuk od Mušickog dobio celih četrdeset pet pesama koje su ušle u grupu osobitih. Od tih četrdeset pet pesama, za tri je ustanovljeno da nisu "izvorno narodne" i štampane su u pomenutom Akademijinom izdanju kao poseban dodatak (Zlatno runo, Rada turski rob i Lepo društvo). One dolaze iz fonda tzv. graždanskih pesmarica (12) koje su sastavljane, prepisivane i umnožavane među srpskim građanstvom u Vojvodini početkom XIX veka, a sadrže pesme različitog umetničkog dometa i raznih žanrova. Pošto su smatrane delom anonimnih autora i na izvestan način kolektivnim dobrom, često su skraćivane, proširivane ili prerađivane po nahođenju. Među njima ima značajan broj erotskih pesama, i upravo iz takvih pesmarica preuzeo je Mušicki ove tri pesme koje je poslao Vuku.—


AngraMaina | Deo teksta preuzet sa: Gay Serbia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #7 poslato: April 28, 2011, 08:39:19 pm »

*
MALI ESEJ O VELIKO SRPSKOM KLASICISTIČKOM PESNIKU I NARODNOM PREGAOCU LUKIJANU MUŠICKOM — I


LJUBIMO ISKRENO, TOPLO ROD SVOJ


Lukijan Mušicki (1777—1837) imao je tu sreću, čast i obavezu da živi u ono vreme kada su se dešavali prelomni trenuci za srpsku kulturu, istoriju i opstanak.

Kažemo "sreću" jer je imao priliku da posmatra kako se Srbija posle četvorovekovnog ropstva iznova budi i bori za "Krst Časni i Slobodu Zlatnu"; kažemo "čast" jer je Lukijan Mušicki bio jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena; kažemo "obavezu" jer je kao najobrazovaniji čovek Srbije morao da pokazuje, i pokazivao je, pravi i istinit put kojim Srbija treba da krene. Na žalost, Srbija tim pute nije krenula.
 
Svršivši prava Mušicki se 1802. godine zamonašio u Karlovcima. Jedan od proučavaoca Mušickog, Vasa Stajić kaže: "Već dotle je znao crkvenoslovenski, nemački, latinski, mađarski, grčki, francuski, italijanski; u Karlovcima uči engleski, jevrejski, arapski. Upoznaje se sa Dositejem, dopisuje s Kopitarem, sakuplja narodne pesme pre Vuka, izrađuje srpsku bibliografiju koja treba da bude kao neka Serbia docta. Što je najvažnije, on nalazi svoju stazu i postaje prvi učeni pesnik pravoslavnih Srba."

Nespretan i neprilagodljiv u običnim, svakodnevnim životnim obavezama, Mušicki sebe potpuno pronalazi u "liro-didaktičeskoj" poeziji i u dešavanjima na istorijskom i kulturnom planu Srbije. Poseban trud ulaže na izmirenje dve zaraćene strane u doba "Vukove jezičke i književne revolucije", ali, na žalost, u tome ne uspeva. No, o ovome ćemo govoriti u sledećem nastavku.
 

UMETNIK JE SARADNIK BOŽJI
 
Jednom prilikom je Aleksandar Solženjicin napisao da je umetnik čovek koji stvara svet, ali pravi verujući umetnik smatra da je samo saradnik Božji u stvaranju sveta, i smireno prima to poslanje, to svoje srodništvo sa Bogom.

Za Lukijana Mušickog možemo reći isto. Možemo reći da je bio saradnik Božji u stvaranju sveta, u stvaranju nove Srbije, ili, bolje reći, u obnavljanju nemanjićke, svetosavske Srbije. Mušicki je zaista najvećim delom svoj pesnički opus usmerio ka obnavljanju srpske tradicije i kulture. Srbija sa svojim tekovinama za Mušickog predstavlja jednu kariku u lancu, jednu pravu kulturu među drugim pravim kulturama. U pesmi "Glas narodoljupca" Mušicki kaže:

Alef, alfa, A i Az
I simvol uma, serdca njemu jednak,
On je otac svima nam.
Pozor’je krasno daju razne sile!
Njima svim jedan sastav
Unilij hod bi dao rodu ljudskom.
Sama borba lepa smes.

Mušicki pravilno želi celom svetu da kaže da je prirodno težište istorijskog i kulturnog sistema Srbije upravo u Srbiji, a nikako u nekoj drugoj zemlji. Izgleda da je Lukijan potpuno shvatio i promislio Geteove stihove:

Kada u beskrajnom uvek jedno isto,
Ponavljajući se, večno teče,
Hiljade oblika živoga sveta
Snažno se u lanac vezuju;
Struji slast životna iz svih stvari,
Sa najmanje kao i sa najveće zvezde.
I sve to tiskanje, sva ta borba,
Večni je mir u Gospodu Bogu.

Ali, Srbija, ta "najmanja zvezda" koja bi svojom kulturom ravnopravno sijala među drugim kulturama, u Lukijanovo vreme još nije bila stvorena. Zbog toga Mušicki želi da obnovi porušeno, da izgradi neizgrađeno, ali sve to da bude na temeljima srpske kulture i tradicije koja je zasnovana na Teoduliji, u služenju Bogu kao putu i vrhovnom cilju ljudskog života na zemlji.


ZA KRST ČASNI I SLOBODU ZLATNU

Ceo svoj život i celo svoje pesničko stvaralaštvo Mušicki je posredno ili neposredno posvetio Srbiji. Sve što se u Srbiji i van nje dešavalo, bilo na istorijskom, kulturnom, individualnom ili nekom drugom planu, on je veoma pažljivo promatrao, a glavna ocena tih događaja bila je zasnovana na koristi koju Srbija iz njih može da ima ukoliko to odgovara njenoj svetosavskoj kulturi.

U zavisnosti od toga Mušicki je u stihovima hvalio, kudio, mirio, molio, savetovao i sve to nikako sa prevelikim zanosom, srdžbom ili ljubavlju, već uvek sa nekom uzvišenom, prefinjenom i nadasve staloženom notom, tj. tonom koji dolikuje jednom pravoslavnom monahu, a uz to klasicisti i prosvetitelju.

Mušicki se ne libi da uputi pridike prijatelju Mihailu Vitkoviću, sinu Srbina i Srpkinje, koji je potpao pod mađarski književni i jezički uticaj:

V čest otčej seni kad ćeš dokazati
Da roda svoga Parnas ne prezireš?
Na ovom za te rastu lavri.
S rodom je svezana slava naša.

Lukijan želi da kaže Vitkoviću da smatra da oni pisci koji oslonac svoje poetike ne nalaze u kulturi naroda iz koga potiču nikada ne mogu biti veliki pisci:

V njemu smo drevo, bogato vjetvami,
A izvan njega grančice, otpadše
I suve. Venac sebi plete,
Njegovu ištuštij polzu, slavu.

U zavisnosti od toga Mušicki je u stihovima hvalio, kudio, mirio, molio, savetovao i sve to nikako sa prevelikim zanosom, srdžbom ili ljubavlju, već uvek sa nekom uzvišenom, prefinjenom i nadasve staloženom notom, tj. tonom koji dolikuje jednom pravoslavnom monahu, a uz to klasicisti i prosvetitelju.

Mušicki se ne libi da uputi pridike prijatelju Mihailu Vitkoviću, sinu Srbina i Srpkinje, koji je potpao pod mađarski književni i jezički uticaj:

V čest otčej seni kad ćeš dokazati
Da roda svoga Parnas ne prezireš?
Na ovom za te rastu lavri.
S rodom je svezana slava naša.

Lukijan želi da kaže Vitkoviću da smatra da oni pisci koji oslonac svoje poetike ne nalaze u kulturi naroda iz koga potiču nikada ne mogu biti veliki pisci:

V njemu smo drevo, bogato vjetvami,
A izvan njega grančice, otpadše
I suve. Venac sebi plete,
Njegovu ištuštij polzu, slavu.
 
Stefanu Živkoviću, čoveku koji je "pao u svom rodoljubiju", Mušicki upućuje sledeće stihove:

Daj ruku, daj da branimo narod svoj
Ot merzka polka, neštastni izroda,
S neblagodarnom koi rukom,
Jezikom strelja na njega bujno.

Mušicki u iskrenom rodoljublju nalazi lek za sve bolesti srpske nacije:

Izseliće se nesrećne strasti iz
Persiju srbski. Dver će s' zatvorit' zlu.
Vrag neće derznut' sjeti metat'
Pred noge, tekušte k dobroj celi.
 Da bi ta vremena skorje zasinula,
I tihij, nežnij duh čelovječnosti
U serdca naša vdvorio se,
Ljubimo iskreno, toplo rod svoj.

U pesmi "Sočinenija Deržavina" možemo pronaći Lukijanovo shvatanje svrhe i zadatka poezije:

Ne lažnu hvalit' Serbljina zaslugu,
I čestnost, pravdu, dobru ko obštemu
Teženje hrabro; zlatnu kazat'
Istinu! Dizati serbsku liru: —
 
Na liru našu cveća ot sobstvenog
Na polju branog radostnom rukom tam'
Junaci gde no britkim mači
Nemanje prostiru staru slavu.
 
Iz navedenih stihova možemo zaključiti da su Lukijanovi stavovi sledeći:

— Ne treba iznositi laž o Srbima pa ni onda kada bi ta laž bila u srpsku korist;
— Težiti za pravdom, opštem dobru i časnosti;
— Uvek govoriti istinu;
— Slaviti i uzdizati srpsku poeziju u svetu, samim tim i Srbiju kao nezavisnu državu;
— Pevati o srpskim junacima koji su se borili za otadžbinu.
 
Potvrdu da je Mušicki ceo život posvetio srpskom narodu nalazimo u stihovima iz pesme "Jeremiji Gagiću, Serbljinu".

Da roda radi terpimo glad i žeđ,
I znoj i zimu, burju i tamnicu,
U adsku čeljust ulazimo,
Duhovom nadežda krepost daje,
 U nedru da će njegovom živiti
Nam pamet večno. Tam na razvalina
Uvi! Lazare tvoga carstva,
Kosovski žive junaci tvoi!
 
Kada je Šafarik 1819. godine otvorio šesti razred novosadske gimnazije, Mušicki slavi taj događaj i već u prvom stihu pesme navodi:

Da! Krepka volja k obštemu dobru,...
 
"Obšte dobro" je lajt motiv Lukijanovih pesama.

U pesmi "Apologia serbskog serdca Pavlu Beriću", u poslednje tri strofe, Mušicki opet ističe trijadu vera — ime — jezik, opominje na naslogu kosovske bitke i upućuje Srbe da se ugledaju na Miloša Obilića:

Jedno smo samo veliko obštestvo
Pod štitom vere — imena — jezika!
Iz ravnovesžja naši sila
Dignuće s' slava i sreća naća!
 
Nek opomene pravoga Serbljina
Vidov dan! nek se zaklinje: "imena
Mi serbska! Ja ću slogu ljubit',
U serdcu toplo sagrevat’, branit'!"
 
A ti, o milij rode, ta čuvstvija
Nelestna serca prijmi za ljubve danj!
Sladka mi je borba za te! Ljubi
Nravstvenne Miloše; nji ć' bit' više.
 
U jednoj od svojih najlepših pesama, "Glas arfe šišatovačke", Lukijan Mušicki se obraća "serbskoj junosti":

Stub! Ti si meni njiva želajema,
Na kojoj želim, dok je u telu duh,
Semena čista dobrog, krasnog,
Istinnog sejati, tebi, rodu
 
Za zlatnu žetvu! Trud je taj jedinij
Na obštem polju sviju najslađij, i
Svobodan ot klevete podle,
Kivna ugrizanja, grozni strela.
 
Mušicki poziva omladinu Srbije na slogu, savetuje im da vole svoju veru, jezik i stare običaje:

Rod hrabrij, zašt' mu s' čini da može on.
Poznajte najpre, Serbljinom Serbljin čim
Je, pak svom snagom duha, serdca
Složžte s' da svetinju obderžite.
 
Črez mene znate! Ta vam je pradednij
Jezik i vera; sveti i građanski
Otcevi stari običaji:
Stara bez osnova zla je novost!
 
Sada je sve jasno. Mušicki potporu i osnovu za svaki pravi život vidi u veri, jeziku i tradiciji, znači u srpskoj kulturi iz koje će i u koju će, međusobnim isijavanjem Srbije s jedne i čoveka Srbina s druge strane, biti stvorena neraskidiva veza kojoj "černi polk" neće moći da naudi. Svaki Srbin svoj maksimum mora prvenstveno da daje za "čest rodu", u životu mora primeniti i zalagati se za hrišćansku sabornost, ne obazirući se mnogo na individualne želje i porive, jer je "Genij" (Gospod Bog) koji na sve gleda i svakome na kraju zemaljskog života pravedno daje.


Branimir Nešić | Pravoslavlje.spc
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #8 poslato: April 28, 2011, 08:39:37 pm »

*
MALI ESEJ O VELIKO SRPSKOM KLASICISTIČKOM PESNIKU I NARODNOM PREGAOCU LUKIJANU MUŠICKOM — II


PESNIČKI SKLAD DUŽNOSTI I NAKLONOSTI


Mušicki u nekoliko pesama (Moemu prijatelju Mihailu Vitkoviću, Glas narodoljupca, Glas arfe šišatovačke itd) navodi da su Crkva (vera) i jezik "sokrovište mislej roda", tj. riznica u kojoj se čuva ljubav ka svome narodu. Mušicki ne zaboravlja istoriju Srba, istorijsko sećanje i osećanje, kao još jednu od osnovnih potki na kojoj leži osećaj nacionalne pripadnosti. Opisujući boj na Kosovu, on to jasno ističe u citatu "Miminisse iuvabit" (Dobro je sećati se) koji navodi na početku pesme "Na Vidov dan".

U pesmi "Vuku Stefanoviću, Serbljinu ot Serbljina" Mušicki govori o početku "opolčenija Serbalja protiv turski daija" (1804). Pesma se, ponovimo, zove "Vuku Stefanoviću, Serbljinu ot Serbljina", a citat je Ludenov i glasi: "Koji sami sebe napuštaju, nisu vredni spasenja." Mušicki u naslov stavlja i "Serbljinu ot Serbljina", kao da želi da opomene, da podseti Vuka da je on, Vuk, Srbin i srpskoga roda i da oni koji sami sebe napuštaju, dakle svoju Crkvu (pravoslavnu), jezik, istoriju i tradiciju, nisu vredni spasenja. Navedimo još i to da je Vuk marta 1816. godine, u vreme nastanka ove pesme, bio gost kod Lukijana u manastiru Šišatovac i da je baš u to vreme završavao svoj Srpski rječnik.

Hrabre ljude koji skidaju "svu ljagu s čela" Mušicki opisuje na sledeći način:

Ti vide, Vuče, međ njima hrabrstvene
Tam Obiliće; ovde Kosančiće
I Topličane; starog Juga
Sinove; mačeve ognjesevne.

Kroz ovu sliku poređenja i vaskrsa starih srpskih vitezova i junaka, Mušicki pruža ustanicima veći dimenzionalni značaj, kroz upućenu hvalu Lukijan im daje Carstvo Nebesko i večni život.

Uzimanje tema iz srpske istorije nije za Mušickog jedino izvorište iz kojeg on crpi svoja rodoljubiva osećanja.


SOGLASJE UMA I SERDCA

Jan Šnjadecki smatra da je klasično sve ono što se slaže s pravilima poezije koje je za Francuze pripisao Boalo, za Poljake Dmohovski, a za sve obrazovane narode — Horacije. "Klasični" znači — onaj koji poseduje odlike kao što su harmonija, umerenost, uravnoteženost, spokojstvo. Po formuli XVIII veka plemenita prostota i tiha veličina. Hegel je sažeto objasnio: "Klasično je ravnoteža duha i tela".

Mušicki pripada onoj grupi ljudi "koji su znali Horacija napamet", koji su poštovali njegova pravila poezije i divili mu se sa neskrivenim oduševljenjem. Često će Mušicki u svojim stihovima kao primer naviditi Horacija, kao i druge ličnosti: Platona, Aristotela, Diogena, Sokrata, Plinija. No, ne može se reći da je Mušicki kopirao Horacija i njegove stihove. Lukijan je od Horacija preuzeo pravila kompozicije, preuzeo je alkejsku strofu, znači, preuzeo je formu, ali sadržine im se bitno razlikuju. Horacijeva melanholija i pesimizam (često obrađuje tematiku smrti), njegova povučenost i apatičnost, njegova parola nil admirari (ničim se ne čuditi) odaju praktičnu etiku Zenonove stoe.
 
A ova je bila dobro utočište ljudi nezadovoljnih savremenim okolnim svetom i vremenom. Kod Mušickog melanholije, pesimizma, povučenosti i apatičnosti skoro da i nema; on je pre optimista i to od onih koji i u jednoj iskri u mraku vide dan. Nikako nije povučen, pre bi se reklo da je preterano aktivan u svojim stihovima. Kažemo "preterano" jer je Lukijanovo "obzirateljstvo" i "učastije" skoro u svemu što se dešavalo imalo negativan uticaj na njegov preko potrebni pesnički zanos. Jedno je sigurno, Mušicki i nije mnogo težio pesničkoj individualnosti jer glavni njegov cilj bio je da preko stihova daje ocene, savetuje i prosvećuje svoj narod.

Na početku je navedeno da Hegel tumači klasično kao ravnotežu duha i tela. U pesmi "Malom krugu blagoobraženi prijatelja" Mušicki navodi Šilerov citat: "U lepoj duši su u skladu um i čulnost, dužnost i naklonosti." Mušicki u jednom stihu navodi "soglasje uma i serdca". U detaljnijem proučavanju njegovih stihova, Lukijan prednost pretežno daje umu i razumu nad srcem, tj. nad čulnošću. Zašto? S jedne strane nalazimo prost odgovor: ugledao se na klasiciste, ali, s druge strane, uporište za ovakav stav Lukijan je nalazio i u pravoslavnoj filosofiji. Naime, nadmoćnost uma i činjenje stvari bez iole vere i čulnosti, pretvara čoveka u tehnološki aparat, računar koji ima za cilj samo da pronađe pravi odgovor (kao, na primer, Ivan Karamazov), dok, u drugom slučaju, kada čovek dela samo po osećanjima i bez iole razuma, gde strasti niču kao pečurke a ostaju kao korovi, tada se on približava životinjskim instiktima i njihovom zadovoljavanju. Zato je bitno uspostaviti ravnotežu između ova dva polariteta, ali ipak sa jednom višom istancom ili posebnom pažnjom na um. Zašto?! Otac Jovan Kronštatski u svom Kronštatskom molitveniku na genijalno sažet i prost način kaže: "Budi pažljiv: čuvaj svoj um." "Jer oko je slika uma, a telo slika duše". Apostol Pavle želi Efescima da im Bog dao bistre oči uma (1,18). A Psalmopevac moli Boga: Otvori oči moje, da bih video čudesa zakona tvojega (Ps. 118, 18) misleći ovde na umne oči i unutrašnji vid, kojim se jedino i mogu videti zakoni Božji. Um je oko cele duše. Um je prozor duše prema Bogu. Dok je um čist, svetao i otvoren prema Bogu, dotle se na celu dušu sipa svetlost nebeska, te se naše misli pravilno uzdižu ka Bogu; svi osećaji srca našeg slivaju se u ljubav prema Bogu i zakonu Njegovom; sve namere, sve težnje, sva dela duše naše svetla su, zdrava i upućena službi Bogu... Kad je um čist sve je čisto u duši čovekovoj, i ceo je čovek tada čist. A čistome čoveku opet sve je čisto (Tit, 1, 15).
 
Mušicki će u jednoj pesmi reći:

Utaman vkus tvoj, um že izobražen
Lagko će najti, čto će biti
Sladostno serbskomu duhu, serdcu.

U pesmi "Glas arfe šišatovačke" Lukijan nanovo ističe vrednosti koje se stiču "čistim umom":
 
To ako umu ceniti, polzovat'
Se njim; onda su Božije volje, pa
I sile snaslednice. Teško
Tome, bezdjejstvije kom je sladko.
 
Ili:

Nad samim sobom najteža pobeda!
Ne daj da rastu zajedno s silama
Ti tajni vrazi tvoi. Volju
Najpre pod jaram podvergni uma.

Čak ni u pesmi Na Vidov dan, gde nadahnuto opisuje boj na Kosovu, Mušicki neće zaboraviti na čistotu uma. U pesmi Miloš Obilić je predstavljen kao hrabri i srčani junak, dika koji ne trpi podlu ljagu, koga kipeće serdce i hrabra desnica vode kroz život. Ipak, Mušicki u oslednjim stihovima ističe:
 
Vi ne možete Miloša, ledene
O persi, sudit'. Čuvstvo je sudac tu.
Ne znate šta je vostorg duše.
Obzire s' vladjetelj, heroj leti.
 
Um ladnij onog vodi, a ovoga
Kipeće serdce, hrabra i desnica.
Na druž’stvo čekat ne zna ova;
Izvodi dostojna sebi čuda.
 
Božestvo nam je duša u telu; (a)
Duboko čuvstvo čestnog i krasnoga
Čist obraz njegov. Miloševe
Sile su ognjene sluge onog.
 
Znači, "Miloševe sile" hrabrost i junaštvo, dakle, Miloševa epska svest, "ognjene su sluge onog", to jest "čistog uma" do koga se dolazi tek liturgijskom svešću, tj. liturgijskim osećanjem. U tom odnosu junaštva i "čistog uma" krije se i Lukijanova poetika.
 

MUŠICKI I JEZIK
 
Nove će ostarit', a padše ustat'
Reči; pasće koim je
Čest danas, ako običaj nam oće.
Zakon rečma daje taj.
 
Tu ništa silom! svetinja je roda
Jezik! blago, opšte svim'!

(Lukijan Mušicki, Glas narodoljupca)
 
Danas je veoma teško u potpunosti da shvatimo posledice "Vukove revolucije". Postavljaju se brojna pitanja: da li reči utiču na ljudske misli i da li misao jednog čoveka uređuje i pronalazi reči u njemu; da li mi možemo da mislimo isto onako kako su mislili naši preci pre 150 i više godina koji su znali i slavenoserbski i prostonarodni srpski jezik. Ako je jezik jedan od odraza misli i osećanja jedne nacije, mi smo jezikom kojim danas govorimo navikli da mislimo kako mislimo. Problem potpunog shvatanja navedenih pitanja jeste stečena navika mišljenja, a za naviku nikad nije potrebno obrazloženje, što za otkrivanje posledica Vukove "potkovane" revolucije iziskuje poseban napor.

Nemoguće je pristupiti poglavlju "Mušicki i jezik" a da se pre toga ne osvrnemo na dešavanja u "prelomnom" periodu za srpski jezik i pravopis. U čemu je suštinu jezičkog sukoba među Srbima do 1819. godine, tj. do izlaženja Lukijanove pesme "Glas narodoljupca"?

Na prvom mestu, razrešimo jedno terminološko pitanje: da li je Vukova jezička aktivnost bila jezička reforme ili jezička revolucija?

Reforma, da podsetimo, označava promenu koja se na određenom planu postepeno vrši. Pri tome se pozitivna merila vrednosti zadržavaju, negativna otklanjaju, ili se bar pokušavaju otkloniti, a cela reforma ima za cilj da mirnim putem stvori neki boljitak.

Reforma nije u protivurečnosti sa društvenim kontinuitetom. Ona ne nasrće na duhovno iskustvo koje ima utemeljenje u prošlosti, već se oblikuje u datom vremenu.

Reforma u sebi nosi evolutivni tok promena, napredak, mir, slogu, dogovor, toleranciju, razumevanje i, što je najvažnije, jedinstvo nacije koja reformu sprovodi.

U "Carstvu Duha i carstvu ćesara" Nikolaj Berđajev kaže da je revolucija pomeranje masa i da ne može da ne degradira kvalitet. Mnoge se vrednosti obaraju revolucijama, prekida se određen društveni kontinuitet i sve što on sobom nosi; postavljaju se neka nova merila vrednosti koje je potrebno iživeti iz/od samog njihovog početka.

Do kraja izvedena revolucija uvek donosi nešto novo, bilo to dobro ili loše (ako se, u širem kontekstu posmatrano, nešto dobro može dobiti revolucijom (?!)), ali ona uvek (a to je zasigurno loše) nasrće na duhovno iskustvo koje uvek ima utemeljenje u tradiciji, u prošlosti.

Revolucije nose u sebi i sa sobom razdore, borbe, mržnju, preteranost, isključivost, netrpeljivost, žestinu, nemilosrdnost, žrtve.

Revolucije su ratovi.

Revolucije su nužno zle jer je njihov moto "cilj opravdava sredstva", a sredstva revolucije uvek su krvava. Nikada se sloboda koju zagovaraju revolucionari ne može ostvariti preko nasilja, bratstvo preko mržnje, mir preko krvavog razdora.
Rđava sredstva truju.

Revolucije truju!!!
 
Dakle, postoji velika razlika između reforme i revolucije. Od velike važnosti bilo je da do reforme u našem jeziku i pravopisu dođe. Normalno je da je dugovekovno ropstvo pod Turcima, znači nemanje državnosti, dovelo i do konfuznog stanja u srpskom jeziku i pravopisu, znači do nemanja pravog srpskog književnog jezika i pravopisa. Bitno je istaći da se Srbija u to vreme borila da skine okove dugovekovnog ropstva i da ponovo zauzme mesto na svetskoj sceni kao nezavisna mala država, čija zemaljska nezavisnost (ne i Carstvo Nebesko) je, na žalost, zavisila od društveno-političkih stavova i pretenzija velikih sila, u to vreme prvenstveno od Austrije i Rusije, koje su i preko kulturnih dešavanja pokušavale da izvrše duhovni, samim tim i politički uticaj na Srbiju (slična je situacija i danas). Svi su znali da je pitanje jezika od izuzetne važnosti. Pod tim, i samo pod tim razlogom učeni i poluučeni Srbi (od kojih neki u školi nisu proveli, kada se sve sabere, ni pet godina) dele se u dve stran(k)e, između kojih je netrpeljivost iz dana u dan rasla.

Vukovu delatnost na planu književnog jezika i pravopisa nikako nije bila reforma, već revolucija. To se vidi i iz Vukovog iracionalnog stava da od njega počinje srpski jezik da biva književnim, da je on najpametniji a da su njegovi protivnici, kako sam kaže, glupi i nazadni.


Branimir Nešić | Pravoslavlje.spc
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #9 poslato: Septembar 25, 2012, 02:32:32 am »

*
MALI ESEJ O VELIKO SRPSKOM KLASICISTIČKOM PESNIKU I NARODNOM PREGAOCU LUKIJANU MUŠICKOM — III


GLAS NARODOLJUPCA


Kakav je bio odnos Lukijana Mušickog prema srpskom jeziku i književnosti? Poznato je da su se početkom 19. veka u srpskom narodu profilisale dve struje, dve jezičke stran(k)e: jednu je predvodio Mitrolit Stratimirović, a drugu Vuk Karadžić.

Vremenom su one postale toliko suprotstavljene da više nije bilo govora o mogućnosti uspostavljanja plodotvornog dijaloga.

Lukijan Mušicki svoje mesto nije našao ni u jednoj "zaraćenoj strani". Znao je da istina ne može da leži ni u jednoj od krajnosti. Lukijan 1819. godine objavljuje pesmu Glas narodoljupca, pesmu na kojoj će mu zameriti obe stran(k)e. Mušicki veli:

Jedan su sojuz rodu: vera, jezik.
Oni pojas nama svim'.
Oni su nama razsejanim svuda
Spasenija šlem i štit.

Mušicki ističe važnost vere i jezika kao glavnih nosilaca i branilaca srpskog nacionalnog identiteta. Dakle, ne samo jezik kao jedini nacionalni kriterijum (kako su to smatrali Dositej, Vuk, vukovci i današnji neovukovci), već je jedan od osnovnih kriterijuma nacije i vera. U daljim stihovima Lukijan smatra da oba jezika, i prostonarodni i "slavenskij" jezik, predstavljaju bogatstvo za srpski narod i da ne treba se odreći ni jednog od njih:

Vi pisatelji ravno ljub'te jezik
Cerkve svoje, roda svog.
Onaj nam nije tuđ, ovaj prost nije!
Oboim se diči Serb.

Ili:

Slavenskij, serbskij jezik — dva su puta!
K jednoj celi vode nas.
...Pored oba raste cvet.

Lukijan glasno upozorava da gramatike slavenskog i srpskog jezika ne treba mešati:

Pa piši slavenskim, pa piši serbskim,
Ali čisto! Radi tek!
...Oba su u sebi lepa, ali plode
Haos, ako i sliješ.
...dva za jezika grammatike dve
Serbskoj deci treba dat'.
 
No, koja je "polza" upotrebe dva jezika. Vrlo kratko Lukijan objašnjava:

Da zaime čine vzaimne, po sili,
Već dopustiće kritik.
 
Vasa Stajić ove stihove ovako prevodi: "da se uzajamno ispomažu pozajmicama književni i govorni jezik, slavenski i srpski". Vukovom "potkovanom" revolucijom zaustavljeno je bogaćenje našeg jezika sa "slavenske" strane. Ovo je nešto što će čak i "vukovci" priznati da je negativna posledica "potkovane" revolucije.

Mušicki je protiv uvođenja tuđica u srpski rečnik:

Pozdrav između nas da drag nam bude
Serbskim rečma: pomoz' Bog!
U razgovor ne mešaj reči koje
Stambul skova, Beč i Rim.
 
On upozorava obe strane da savladaju svoje samoljublje, strasti i želje smrtnika:

Tu ništa silom! svetinja je roda
Jezik! Blago, obšte svim'!
Ne umivena neka beži ruka;
Samovlast'ja derzost s njom.
...Daj svoj za rod da žive pamjatnike
Podižemo složno svud.
Mramorni stolp i obraz satre vreme,
Al' ne muža slavu, čest.

Ili:

Sa obštom polzom svak nek svoje veže.
Svakij serbska roda kraj,
U sveta, česti, slave hram sveobštij
Rad’ nek da suvišak svoj:
Da! ljubov k sebi slij u ljubov k Rodu:
V njemu živiš večno ti.
 
Znao je Mušicki koja opasnost preti ako Kopitar ostvari svoje ideje ili ako Stratimirović istraje u nepriznavanju prostonarodnog bar kao jednog od dva književna jezika:

U tuđ narod da s' ne prelijemo,
Nek nas greju misli te!
 
Mnogobrojnim stihovima Lukijan poziva na slogu, na dogovor, na smirivanje strasti, na međusobna savetovanja:

Što znaš ti sam, saopštit' braći srodnoj;
Mudrost u oblak ne krit’?
Znaj! gde se braća bore tu je tuđim
Radost, podsmej i korist.
U domu kad je mir, vrag vnješnij beži.
...Svi k jednoj celi složno da idemo!
U jedinstvu sila jest.
... U vojni strela otmašten'ja čestna,
Al' u miru podla jest.
Šta zavist, razdor, svoja korist rađa,
Nek nas uči Vidovdan.

Nijedna od stran(ak)a u sukobu nije se obazirala na ove reči. Vuk je smatrao svoju stran(k)u za pametnu, a suprotnu za ludu, nije hteo ni da čuje za dijalog i da se malo preispita šta radi i s kim radi. Za drugu stran(k)u važi isto. Koliko je i Stratimirović preterivao u gonjenju Vukovih ideja (branio je štampanje knjiga koje su bile bez tankog i debelog "jer") Lukijan pokazuje u svojim "Nadpisima na serbsko knjižestvo":

"Odi, Velimire, da t' čitam nešto prekrasno!
"Al' ima l' tu jor (debelo "jer" — prim.aut.)? — Nema.
"Prođi me s' tog!

Lukijanov glas sloge, glas razuma, glas pomirenja, glas narodoljubca nije dopirao do ušiju onih koji su bili zadrti u ostvarivanju samo svojih ideja, i u želji da napakoste suprotnom taboru što više i što podmuklije i uvredljivije.
Ponovimo opet Lukijanove reči:

Šta zavist, razdor,
svoja korist rađa,
Nek nas uči Vidovdan.
 
Za kraj ovog malog eseja, navedimo Lukijanove stihove iz "Glasa arfe šišatovačke":

Mnogi su k slavi putovi!
k blaženom
Životu staze različne! Razmisli,
Koim ćeš putem širim, kojom
Stazicom poći, pa idi srećan!


Branimir Nešić | Pravoslavlje.spc
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #10 poslato: Oktobar 15, 2012, 02:28:58 am »

*
Stihovi Lukijan Mušicki


GLAS NARODOLJUPCA
Pesma posvećena serbskome rodu
(odlomak)

............................................
U tuđ mi narod da s' ne prelijemo,
Nek nas greju misli te!
Da! Nek nas greju, pa i k delu vode,
Trulo zrno, gola reč.
Nas sviše Sveti Sava, Dušan...motre
Jesmo l' mi dostojni njih!
Amanet njin: "U dobru složni bud'te!
Prut sam slab, u snopu jak!"






Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: