Despotica Jelena Mrnjavčević [Monahinja Jefimija] (1350?—1405?)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « SRPSKA SREDNJOVEKOVNA KNJIŽEVNOST « Tvorci i dela srpske srednjovekovne književnosti  « Despotica Jelena Mrnjavčević [Monahinja Jefimija] (1350?—1405?)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Despotica Jelena Mrnjavčević [Monahinja Jefimija] (1350?—1405?)  (Pročitano 11661 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« poslato: Novembar 08, 2010, 01:08:30 pm »

**




MONAHINJA JEFIMIJA

Monahinja Jefimija (oko 1350 — posle 1405), bila je kći uglednog vlastelina ćesara Vojihne; udata za serskog despota Uglješu Mrnjavčevića. Posle pogibije muža u Maričkoj bici (1371) zamonašila se i prešla u Srbiju. Budući nemanjićkog roda, u srodstvu sa kneginjom Milicom, živela je na dvoru kneza Lazara, i tu bila očevidac kosovskog stradanja, Lazareve smrti, ali i teških prilika koje su sledile. Godine 1402. odigrala se važna Angorska bitka. Lazarevi sinovi, Stefan i Vuk Lazarević, pali su u nemilost sultana Bajazita. Kao njegovi vazali otišli su preko mora da se bore kada su Mongoli napali Turke.  

Od Jelene Mrnjavčević sačuvana su tri kratka teksta koje danas čitamo kao poetske zapise: Tuga za mladencem Uglješom (natpis na srebrnoj ikonici nastao između 1368. i 1371), Moljenje Gospodu Isusu Hristu (izvezeno na zavesi za hilandarske carske dveri 1398/99) i Pohvala svetom knezu Lazaru (izvezena na pokrovu za ćivot sa moštima svetog kneza 1402. godine).

Sva Jefimijina "prinošenija", pored izuzetne književnoumetničke vrednosti, idu i u red najznačajnijih ostvarenja srednjovekovnog zlatarstva i veza. Napomenimo da su samo antička Grčka i Vizantija imale pesnikinje i spisateljice (Sapfo, VI vek pre nove ere, Kasija, IX vek i Ana Komnina, XII vek).

Monahinja Jefimija poslednje godine svoga života provela je u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje Milice. Posle Kosovskog boja ovde je zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja, čiji se muževi nisu vratili iz ove bitke.

Ne zna se kada je monahinja Jefimija umrla. Sahranjena je u crkvi Uspenja Bogorodice koja se nalazi u sastavu manastira, na desnoj strani ulaza u crkvu.

Ljubostinja sa crkvom Uspenja Bogorodice, koji je i danas isključivo ženski manastir, podignuta je krajem XIV veka i spada u jedan je od najznačajnijih spomenika Moravske škole.
 

[postavljeno 17.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #1 poslato: Novembar 08, 2010, 01:11:14 pm »

*

JEFIMIJA


Despotici Jeleni, potonjoj monahinji Jefimiji, sudbina kao da je prvo darovala svu zemaljsku sreću i sve blagodeti koje jedno ljudsko biće može da poželi: bila je kći uglednog vlastelina u državi cara Dušana, kesara Vojihne. Pamtila je cara, sjaj njegove vladavine. (Njen otac bio je u carevoj pratnji prilikom posete Svetoj Gori 1346. godine.) Udala se za Uglješu Mrnjavčevića, koji se brzo uzdigao (sa bratom Vukašinom) za istinskog vladara u južnim oblastima srpskog carstva, naspram nemoćnog mladog cara Uroša i Dušanove udovice, monahinje Jelisavete. Despot Jovan Uglješa i despotica Jelena dobili su sina; Ser, prestonicu ove južne srpske države na razvalinama velikog Dušanovog carstva, Jovan Kantakuzin naziva "velikim i divnim gradom". Život je mladoj despotici Jeleni morao da izgleda velelepan, bogat, smislen.

Potom je na ovu sirotu ženu sudbina poslala sve nesreće koje mogu da zadese jedno ljudsko biće: svaku novu težu i mučniju od druge. Umro joj je otac, potom sin, dete mlađe od četiri godine ("mladi mladenac"); u boju kod Černomena 26. septembra 1371. godine poginuo je njen muž, despot Jovan Uglješa; izgubila je porodicu, posed, prihode, državu, društveni dignitet. Po običajima srednjeg veka zamonašila se (nije poznato kada) i došla u državu kneza Lazara, koji joj je pružio utočište. Od mlade vladarke postala je udovica, izbeglica, prognanik: sirota monahinja. Ali ni tu nije bio kraj stradanjima: u Kosovskoj bici 1389. godine nestalo je i njenog zaštitnika, kneza Lazara.

Čini se da je u deceniji posle boja njen uticaj na kneginju Milicu morao da bude veoma veliki: Jefimija je verovatno učestvovala u svim važnim državnim odlukama: Konstantin Filozof hvali njenu mudrost i rečitost ("va mnogih glagolanih i veštih mudrejšija sušti"); Milica (tada već monahinja Jevgenija) držala je Jefimiju u svim teškim i mučnim, prelomnim državnim pitanjima (najpresudnija su bila odnos prema Turcima i suparničkoj vladarskoj porodici Vuka Brankovića, koji očigledno nije pokazivao lojalnost prema kući Lazarevića posle Kosovske bitke) "kao neku kulu i pomoć". Godine 1398, u mučnoj misiji koje su preduzele dve monahinje da opravdaju mladog Stefana Lazarevića, budućeg despota, koji je bio na dvoru sultana Bajazita optužen za neverstvo i planiranu izdaju, posebno se istakla Jefimija. Kako je bilo ovoj umnoj ženi, sada, u ubogoj monaškoj rizi, da hoda gradom u kome je pre skoro trideset godina bila gospodarica (Ser), i da u onim istim, nekada njenim palatama moli za milost Bajazita i Turke, koji su joj uništili zemaljski život, može samo da se zamisli. Prema Grigoriju Camblaku ova misija dve monahinje i udovice, pored opravdanja za Stefana Lazarevića, imala je još jedan cilj: izmoljenje i prenos moštiju svete Petke, iz Trnova u Srbiju. Sultan je to velikodušno dopustio, videći u tome činu samo verske motive. Ali Jefimija i monahinja Jevgenija su imale nešto drugo u vidu: sveta Petka je, naime, hrišćanska Demetra, zaštitnica zemlje, svih useva i plodova koje daje zemlja. Sebri u Srbiji koji su ovim ratnim vremenima bežali sa zemlje, naglo su prestali da to čine, kada su mošti svete Petke prispele u moravsku Srbiju. I u ovoj, naizgled potpuno verskoj akciji, vidimo mudrost nesrećne udovice despota Jovana Uglješe.

Ne zna se kada je monahinja Jefimija Umrla. Poslednji pomen o njoj nalazimo u jednoj povelji despota Stefana Lazarevića, koji je naziva despoticom, gospođom i majkom. Primila je veliku shimu i promenila ime u Jevpraksija: smatra se da je poslednje godine svoga života provela u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje Milice, u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja, čiji se muževi nisu vratili iz ove, za Srbe najsudbonosnije bitke. (Predanje kaže: u toku samo jednog jedinog dana zamonašenje je tražilo stotine žena.)

Monahinja Jefimija ostavila je tri zapisa koje danas čitamo kao poeziju i koji spadaju u najznačajnije stranice srpske srednjovekovne književnosti. To su, zapravo, "Prinošenija", darovi, koji u sebi sadrže i reči koje je darodavateljka napisala. Prvi od njih, "Tuga za mladencem Uglješom", upisan je u dvostruku drvenu ikonicu, darovanu manastiru Hilandaru. U dvema sinataksičkim celinama Jefimija kazuje o svom daru — ikonici, obraća se Hristu i Bogorodici; u molitvenu književnost koja je prema vizantijskoj tradiciji uvek u opštim mestima, Jefimija unosi dirljivi lični ton: smrt koju je ugledala na svojim roditeljima i na svome sinu, na onima koji su nju rodili i na onome koga je ona rodila ("na roždaših me i na roždenom ot mene mladencu") treba da je vazda podstiče na brigu o odlasku njene vlastite duše, tj. o njenoj sopstvenoj smrti; ona, međutim ne može kao hrišćanka da suzdrži bol zbog gubitka sina jer je na to nagoni njena vlasitia materinska priroda.

Drugi Jefimijin zapis na zavesi za carske dveri (srednji deo ikonostasa), namenjen ponovo Sabornoj crkvi u Hilandaru, izvezen je "zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, malinove, smeđe i crne boje" (Lazar Mirković). Iako se u osnovi ovaj tekst poziva na reči Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta, Jefimija ovde s ukusom i osećanjem mere "razvija opšte lično osećanje grešnosti uobičajeno u činu pričešća" (Đorđe Trifunović); zavesa je imala funkciju upravo u okviru tog čina.

I, konačno, u vreme neposredno pred bitku kod Angore, kada su Stefan i Vuk Branković kao Bajzitovi vazali otišli preko mora da se bore, Jefimija je sastavila Pohvalu knezu Lazaru. U prvom delu teksta, u duhu već ustanovljene postkosovske tradicije, Jefimija veliča "novog mučenika", kneza Lazara, koji je svojom smrću na bojnom polju postigao dvostruki podvig: ostavio je "propadljivu visotu zemaljskog gospodstva" i "sjedinio se sa vojnicima nebeskog cara". "I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga".

U središnom delu Pohvale, moliteljka traži od kneza da se zauzme i od Boga izmoli pomoć za svoja čeda. Jefimija navodi redom imena svetih ratnika: Georgija, Dimitrija, Todora Stratilata, Teodora Tirona, Merkurija i Prokopija: oni treba da budu od pomoći Lazarevim sinovima koji su sa Bajazitom krenuli u bitku protiv Timur Lenka.

U poslednjem, trećem delu, Jefimija se mrtvome knezu zahvaljuje na njegovoj dobroti: on je nju, strankinju, primio i ishranjivao "izobilno", sada ga moli da je ponovo ishrani i da utiša "buru ljutu duše i tela mojega". Strašna glad i nesreća koje ju došle na Balkan sa Osmanlijama, o čemu piše neku deceniju ranije monah Isaija, pojavljuju se i u Jefimijinim rečima: motiv telesne i duševne bure, i prehranjivanja, dolazi iz uboge, gladne stvarnosti u kojoj monahinja veze svoj pokrov.

Samo su antička Grčka i Vizantija imale pesnikinje i spisateljice (Sapfo, VI vek pre n.e., Kasija, IX vek, Ana Komnina, XII vek Jefimijina tri zapisa spadaju u prva ostvarenja žena-pisaca na evropskom tlu: Francuska će, nešto kasnije, dobiti literarnu parnakinju Jovanke Orleanke, poetesu Kristinu de Pizan (1362—1430), a srednjovekovna Rusija svoju pesnikinju: knjeginju Jevdokiju, udovicu kneza Dimitrija Donskog.


Sto najznamenitijih Srba, Princip, Beograd | Internet Novine Serbske
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #2 poslato: Novembar 08, 2010, 01:20:30 pm »

**

JEFIMIJA


Stara srpska književnost nastajala je iz pera crkvenih lica i članova vladarskih porodica, ljudi koji su po položaju i pozivu bili u mogućnosti da steknu solidno obrazovanje i koji su ovoj književnosti označili glavne tokove. Iz vladarskih plorodica su i tri žene koje ostaviše tragove svoga srca i uma: despotica. Jelena (monahinja Jefimija), kneginja Milica (monahinja Jevgenija) i Miličina kćer Jelena (udata Balšić). Prva žena pisac u staroj srpskoj književnosti, od koje su ostali zapisi duboke misaonsti i tople osećajnosti, bila je Jelena, kćer ćesara Vojihne. Udala se za vojvodu Uglješu, despota serbske despotovine i dobila sina Uglješu koji je umro kao dete. Kada je despot Uglješa poginuo na Marici 1371. godine, dvadesetdvogodišnja despotica se zamonašila i dobila ime Jefimija. Sklonila se u Kruševac, u dvor kneza Lazara i kneginje Milice. Posle pogibije kneza Lazara, Jefimija je pomagala kneginji Milici u državničkim poslovima. Prvi njen zapis je Tuga za jedinčetom, natpis na ikonici diptihu sina Uglješe, koji je nastao dok je još bila u Seru i koji predstavlja prvi sastav jedne žene u staroj srpskoj književnosti. Drugi zapis, Od skrvnih usana, izvezen je na zavesi za carske dveri Hilandarske crkve, u kojoj su sahranjeni njen otac Vojihna i sin Uglješa. Sredinom 1402. godine, na pokrovu za ćivot sa moštima kneza Lazara u Resavici, izvezla je Pohvalu knezu Lazaru. I najzad, od nje potiče zapis izvezen na jednoj plaštanici, na grčkom jeziku, posvećen njenoj majci.

Dr Staniša Veličković | Interpretacije iz književnosti I

[postavljeno 18.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #3 poslato: Novembar 08, 2010, 01:21:50 pm »

**
Stihovi Jefimije, prve srpske pesnikinje
dva prevoda


TUGA ZA MLADENCEM UGLJEŠOM

................................

Male ikone, no veliki dar,
koje imaju presvetli lik Vladičin
i prečiste Bogomatere,
što ih veliki i sveti muž
darova mladom mladencu Uglješi Despotoviću,
kojega neoskvrnjeno mlađahnog prestaviše
u večne obitelji,
a telo se predade grobu,
koji izdelaše praoci zbog prestupljenja.

Udostoji, Vladiko Hriste,
i ti, prečista Bogomati,
mene jadnu da svagda brigujem
o odlasku duše moje,
što ugledah na roditeljima mi
i na rođenom od mene mladencu,
za kim žalost neprestano gori u srcu mome,
prirodom maternjom pobeđivana.



TUGA ZA MLADENCEM UGLJEŠOM

Malije ikoni, i velik dar, imušti i presveti obraz Vladičnji i prečistije Bogomatere, ihže velik i svet muž darova mladomu mladencu Uglješi Despotoviću, jegože i neoskvršnja se mladahta prestaviše va večnije obitelji, telo že grobu preda se, jegože izdelaše preoci prestupljenija radi.

Spodobi že, Vladiko Hriste, i ti, o prečista Bogomati, i mene okajanuju vasegda o ishode duše mojeje skrbeti, jegože uzreh na roždaših me i na roždenom ot mene mladencu, jegože žalost neprestano gorit va srci mojem, običajem maternjim pobeždajema.

Male ikone, no veliki dar, koj imaju presvetli lik Vladičin i prečiste Bogomatere, što ih veliki i sveti muž darova mladom mladencu Uglješi Despotoviću, kojega neoskvrnjeno mlađahnog prestaviše u večne obitelji, a telo se predade grobu, koji stvoriše praoci zbog grehova.

Udostoji, Vladiko Hriste, i Ti, prečista Bogomati, mene jadnu da svagda brigujem o odlasku duše moje, što ugledah na roditeljima mi i na rođenom od mene mladencu, za kim žalost neprestano gori u srcu mome, prirodom maternjom pobeđivana.



Prvi sačuvani zapis despotice Jelene, kasnije monahinje Jefimije (nastao između 1366. i 1371. godine) je duborezni bogato ukrašen diptih, posvećen njenom rano preminulom sinu Uglješi koji je bio sahranjen u Hilandaru, u grobu njenog oca, ćesara Vojihne. Despotica Jelena je u to vreme živela u Seru, na svome dvoru i nije nikada mogla da poseti grob svoga sina. Za spokoj duše, poklonila je manastiru Hilandaru srebrnu ikonicu, gde se još uvek čuva.

[postavljeno 18.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #4 poslato: Novembar 08, 2010, 01:26:14 pm »

**

POHVALA KNEZU LAZARU


Jefimijina Pohvala knezu Lazaru spada u najlepše pesničke tvorevine ne samo stare književnosti, nego i šire. Ona se izdvaja iz niza drugih pohvala sadržinom, kompozicijom, stilom i iskazanim osećanjima. Dok se u drugim pohvalama težište stavlja na zaslugama ličnosti kojoj je posvećena, a stil i osećanja su u skladu sa odnosom sastavljača prema ličnosti kojoj piše pohvalu — patetičan, skrušen i ponizan — Jefimijina pohvala je sadržinski bogatija, stilski profinjenija i protkana različitim osećanjima i raspoloženjima. Dok su druge pohvale uglavnom imale ustaljenu sadržinu i namenu, Jefimijina pohvala nosi obeležje ličnosti sastavljača: u njoj se ne ogleda samo ličnost kneza Lazara, nego i ličnost monahinje Jefimije. Zato je ona, ali i zbog drugih osobina, više nego pohvala: oda je lirska ispovest nesrećne i usamljene žene, ali i rodoljubiva pesma. Ta lična nota, koja prožima celu pohvalu, odvaja ovaj Jefimijin zapis iz kruga sličnih tekstova i čini ga osobenom i originalnom lirskom pesmom u prozi.


Tri teme

Osnovni motiv za nastanak pohvale jeste Jefimijino duboko poštovanje i zahvalnost, koje oseća prema knezu Lazaru. Međutim, kada je odlučila da knezu Lazaru izveze pohvalu, u njoj su oživele još neke misli, uzavrela još neka osećanja. Za Lazarevu ličnost bila je vezana njena sudbina, sudbina njegove dece i sudbina Srbije i srpskog naroda. U tim burnim vremenima Jefimijino srce nije moglo da se ograniči samo na pohvalu knezu Lazaru, a da ne progovori o stanju u kome se nalazi Srbija i da ne izrazi neka svoja raspoloženja i slutnje. Tako se dogodilo da je pohvala samo povod da se progovori i o onome što je aktuelni trenutak stvarnosti Srbije: Jefimijino kazivanje govori o sudbini pojedinca (knez Lazar i Jefimija) i sudbini naroda. Kada je tema pojedinac, to je ton ode i ispovesti; kada je tema narod, to je ton rodoljubive pesme. U kompoziciji pohvale uočavaju se tri celine: o knezu Lazaru, o Srbiji, o Jefimiji.

O knezu Lazaru govori kao o čoveku, ratniku i mučeniku: njegova ljudskost i vaspitanje, ugled među vladarima, dobro upravljanje ("u svakom dobru razveselio si uručene ti hrišćane"), hrabrost i odlučnost da se suprotstavi turskoj najezdi ili da pogine. To su one osobine koje krase kneza Lazara kao vladara i ratnika i pri kojima je ovenčan slavom ("Mučenja venac primio si od boga"). Ovaj deo spisa je u pravom smislu pohvala, onakva kakva je bila uobičajena kao sastavni deo hagiografije ili birgrafije.

Napustivši okvire pohvale, Jefimija slika stanje u Srbiji i iznosi neka svoja osećanja i strahove. I ovaj deo spisa ima vokativnu intonaciju: reči su upućene knezu Lazaru, njemu se kazuje o onome što se događa u Srbiji, ali se kroz to kazivanje otkrivaju još neke osobine Lazareve i još neka njegova dela. Ovaj deo pohvale izazvao je različita tumačenja. Neki misle da se Jefimijine reči "vazljubljena ti čeda" odnose na srpski narod, a drugi smatraju da se one odnose na kneževe sinove Stefana i Vuka. Međutim, nema mesta nikakvim dilemama: u drugom delu pohvale, gde govori o stanju u Srbiji posle Lazareve smrti, Jefimija pod "vazljubljena ti čeda" misli prvo na srpski narod, a potom i na kneževe sinove. Lazareva "vazljubljena čeda" su narod i sinovi: kada kaže da su vazljubljena čeda" ovladana od Izmailićana, misli na srpski narod koga su snašle dve nevolje — tursko nasilje i nesloga. Ovo drugo posebno pogađa Jefimiju jer ima jedno iskustvo sa Mrnjavčevićima: nesloga ne sluti dobru i kobna je za srpski narod. Zato se obraća knezu Lazaru pozivajući ga da pomogne sinovima jer "oni koji jedu hleb njihov podigoše na njih bunu veliku i tvoje dobro u zaborav staviše". Jefimija, budući da je podigla i vaspitavala kneževe sinove od detinjstva, veoma je zabrinuta za njihov život jer upravo u to vreme, kada ona veze pohvalu (1402), Stefan i Vuk vojuju kod Angore, u Maloj Aziji, kao turski vazali. Zabrinutost za njihovu sudbinu kulminira u vapaju: "Dođi na pomoć našu, gde da si".

U zavrnšnom delu pohvale Jefimija progovara i o sebi i izražava knezu Lazaru zahvalnost što "telesno tuđu mene među tuđim ishranio si izobilno". I ovde se prikazuje knez Lazar kao plemenit čovek, spreman da pomogne svakome: isticao se i u prolaznim stvarima, sitnim pomoćima i razumevanju, ali i u neprolaznim i velikim. Jefimija je smerna i skromna: smatra da je njena pohvala mali prinos i da ne iskazuje sve njegove zasluge pohvala nije ravna veličini njegove ličnosti. I ono što Jefimiju muči, javlja se i na kraju, kao poenta, kao još jedan poziv knezu Lazaru za pomoć:

A sada dvostruko molim: da me ishraniš i da utišaš buru ljutu
duše i tela moga.


U ovim rečima sadržana je molba knezu Lazaru da joj da snagu da izdrži i ne klone (da me ishraniš) duhom i da je oslobodi neizdržljivog osećanja nespokojstva i straha ("da utišaš buru ljutu duše i tela moga") koji su izazvani opštom situacijom u Srbiji (nasilje tuđina i nesloga) i brigom za sudbinu Stefana i Vuka.


Bogata osećajnost      

Jefimijina Pohvala knezu Lazaru osobena je po stilu čija je opšta karakteristika; dinamika kazivanja. Nema monotonije u sadržini i intonaciji, u izboru reči i raspoloženjima. Ovde je kazivanje dinamično i poletno, a dinamičnost se ostvaruje izborom tematike, izborom reči, izmenom lica, intonacijom rečenice i raznovrsnošću iskazanih osećanja i raspoloženja. Izbor tematike je raznovrstan: u prvom delu govori o zaslugama i delima kneza Lazara, u drugom o aktuelnim zbivanjima u Srbiji, u trećem o sebi. Kada je na subjektivnom planu, kada govori o knezu Lazaru i sebi, kazivanje je mirno, intonacija smirena, naglašena je smernost i skromnost. Kada je na opštem planu, kada govori o Srbiji, uzbuđenje u njoj narasta, naviru snažna osećanja, ljubavi prema zemlji, knezu Lazaru i njegovim sinovima, muče je strahovi i strepnje. Rečenica dobija u intenzitetu i dinamici, reči su snažne, govorenje je poletno, zadihano. Izborom reči Jefimija boji svoju rečenicu i daje joj živost i snagu: moli, saberi, izvesti, pokreni, ubedi, uzmi, dođi. Ne samo da je dinamika u značenju reči, ona izvire iz imperativnog oblika: tada rečenica poteče nezaustavljivo, kao bujica koja se prolama svojim hukom. Dinamika se ostvaruje i izmenom lica: u pohvali se pojavljuje prvo lice jednine (Jefimija), drugb lice jednine koje prožima celu pohvalu (Jefimijino obraćanje knezu Lazaru), prvo lice množine (Jefimija, narod, kneževi sinovi) i treće lice množine (narod i kneževi sinovi). I najzad, dinamici kazivanja doprinosi raznovrsnost osećanja i raspoloženja: topla ljubav, emernost i poštovanje prema knezu; snažna ljubav prema svome narodu koji strada i prema kneževim sinovima;" osećanje samoće, tuge i potištenosti; strepnja, strah i očajanje. Osećajna ličnost monahinje Jefimije i izabrana tematika našli su se u potpunom skladu iz koga se izlila ova pohvala.


Dr Staniša Veličković | Interpretacije iz književnosti I

[postavljeno 18.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #5 poslato: Novembar 08, 2010, 01:27:36 pm »

**
Stihovi Jefimije, prve srpske pesnikinje
dva prevoda


POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU

U krasotama ovoga sveta vaspitao si se od
mladosti svoje,
o novi mučeniče kneže Lazare,
i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom
gospodom krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti
hrišćane i mužastvenim srcem i željom pobožnosti
izašao si za zmiju
i neprijatelja božastvenih crkava,
rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
da gleda hrišćane otačastva ti
ovladane Izmailćanima,
ne bi li kako ovo postigao:
da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog
gospodstva
i da se obagriš krvlju svojom
i sjediniš sa vojnicima nebeskoga cara.
I tako dve želje postigao jesi:
i zmiju ubio jesi
i mučenja venac primio jesi od Boga.
Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,
jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
mnoge skrbi i bolezni obuzeše voljena ti čeda
i u mnogim skrbima život provode,
pošto su ovladani Izmailćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
te se molimo moli se zajedničkom Vladiki
za voljena ti čeda
i za sve koji im s ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih
bunu veliku
i tvoja dobra u zaborav staviše, o mučeniče.
No ako si i prešao iz života ovoga,
skrbi i bolezni čeda svojih znaš
i kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom,
prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao,
moli da mnogoletni u dobru život
voljena ti čeda provode bogougodno,
moli da pravoslavna vera hrišćanska
neoskudno stoji u otačastvu ti,
moli pobeditelja Boga
da pobedu podari voljenim ti čedima,
knezu Stefanu i Vuku,
za nevidljive i vidljive neprijatelje,
jer ako pomoć primamo s Bogom,
tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika,
i sa svima se pomoli proslavitelju ti Bogu,
izvesti Georgija,
pokreni Dimitrija,
ubedi Teodore,
uzmi Merkurija i Prokopija
i četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi,
u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena,
knez Stefan i Vuk,
moli da im se poda od Boga pomoć,
doći, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.

Na moja mala prinošenja pogledaj i
u mnoga ih uračunaj,
jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči,
već koliko je moguće malome mi razumu,
pa zato i male nagrade čekam.
No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti
mučeniče,
bio malodaran u propadljivom i malovečnom,
koliko više u neprolaznom i velikom,
što primio jesi od Boga,
jer telesno stranu mene u tućini
ishranjivao jesi izobilno,
te sada te molim oboje:
da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi sveti.



POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU

Va krasnih mira sego vaspital se jesi ot junosti tvojeje, o novi mučeniče kneže Lazare, i krepka ruka Gospodnja va vaseh gospodah zemaljnih krepka i slavna pokaza te. Gospodstvoval jesi i zemljeju otačastvija si i va vaseh blagih vazveselil jesi varučenije ti hristijani i mužastavnim srcem i želanijem blagočastija izašal jesi na zmija i sapostat božastavnih crkav, rasudiv nesatrpimo biti srcu tvojemu zreti hristijani otačastvija ti obladajemim biti Izmailjćeni, ašte li sego ne polučiši: ostaviti tljenu visotu zemaljnago gospodstvija i obagriti se krviju svojeju i savakupiti se sa voji nebesnago cara. Temže i dve želajeme polučil jesi: i zmija ubil jesi i mučenija venac vasprijel jesi ot Boga. I ninja ne va zabvenije postavi vazljubljenaja ti čeda ihže sirih ostavil jesi prešastvijem tvojim, tebe bo upraznivšu se va nebesnaja veselija večna, mnogi skrbi i bolezni obješe vazljubljenaja ti čeda i va mnozeh skrbeh žitije provaždajut, obladajemi bo sut Izmailjćeni. I trebujem vasi pomošti tvoje, temže molim se moli se ka opštemu Vladice o vazljubljenih ti čedeh i o vaseh iže sa ljuboviju i veroju služeštih im. Pečalem bo mnozem saprežena sut vazljubljenaja ti čeda, jadušti bo hleb ih vazdvigoše na njih kov velik i tvoja blaga va zabit postaviše o mučeniče. N ašte i prešal jesi ot žitija sego, skrbi i bolezni čed tvojih vesi i jako mučenik drznovenije imaši ka Gospodu. Prekloni kolene ka venčavšomu te Vladice, prosi mnogoletnoje va blagih žitije vazljubljenim ti čedom provoditi bogougodno, prosi pravoslavnej vere hristijanscej neoskudno stojati va otačastviju ti, prosi pobeditelju Bogu pobedu podati vazljubljenim ti čedom, knezu Stefanu i Vlku, na nevidimije i vidimije vragi, pomošt bo ašte primem sa Bogom, tebe pohvalu i blagodarenije vazdami. Saberi lik svojih sabesednik, svetih mučenik, i sa vasemi pomoli se proslavaljšomu te Bogu, vazvesti Georgiju, podvigni Dimitrija, ubedi Teodore, poimi Merkurija i Prokopija i 40 mučenik sevastijskih ne ostavi, va njihže mučeniji vojujut čeda tvoja vazljubljena, knez Stefan i Vlk, prosi podati im se ot Boga pomošti, pridi ubo na pomošt našu ideže ašte jesi. Na moja že malaja prinošenija prizri i va mnoga vameni, sija ne po dostojaniju bo tebe pohvalu prinesoh, n po sile malago mi razuma, temže i mala vazmazdija čaju. N ne tako ti, o mili moj gospodine i sveti mučeniče, malopodatljiv bil jesi va tljenih i malovečnih, kolmi pače va neprehodimih i velikih, jaže vasprijel jesi ot Boga, telesno bo stranuju mene va stranih okrmljal jesi izobilno, ninja že objudu prošu da okrmiši me i da utišiši buru ljutuju duše i tela mojego. Jefimija usrdno prinosi sija tebe, sveti.









Najpoznatije delo, Pohvala knezu Lazaru, monahinja Jefimija, izvezla je početkom XV veka,
na crvenoj svili za pokrov na ćivotu kneza Lazara, pozlaćenom srebrnom žicom u dvadeset šest redova.





"U teskim danima za srpsku zemlju i knjeginju Milicu (Monahinju Jevgeniju), kada su Stefan i Vuk Lazarevic otisli daleko na Istok, do Angore, da ratuju u sastavu Bajazitove vojske, "bura ljuta" je zahvatila Jefimijinu dusu i telo. Ona tog leta , 1402. (6910 po tadasnjem kalendaru koji je racunao vreme od stvaranja sveta), sastavlja "Pohvalu svetom knezu Lazaru", vezenu pozlacenom zicom na crvenom atlasu, velicine 67x49 cm. Ceo tekst uokviruje ornament ostvaren od lozica sa trolistom ciji je srednji krak izduzen. Veliki broj reci je zbog ustede prostora ispisan ligaturama, a slova prema sredini pokrova nesto su sitnija i gusca, sto razbija monotoniju redova. Ovaj pokrov Jefimija je namenila manastiru Ravanici za civot sa mostima svetog kneze Lazara. Tokom velike seobe Srba, 1609. godine, civot i pokrov su preneseni u fruskogorski manastir Vrdnik (Nova Ravanica). Tokom Drugog svetskog rata, zbog cestih pljacki manastira od strane ustasa aprila 1942. preneseni su u Beograd. Danas se pokrov nalazi izlozen u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dok je civot sa mostima kneza Lazara preko puta, u Sabornoj crkvi.

Anja Jeftić


[postavljeno 18.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #6 poslato: Novembar 08, 2010, 01:28:18 pm »

**
Stihovi Jefimije, prve srpske pesnikinje
dva prevoda


MOLJENJE GOSPODU ISUSU HRISTU

............................

Od oskvrnjenih usana,
od mrskoga srca,
od nečistog jezika,
od oskvrnjene duše primi moljenje,
o Hriste moj,
i ne odgurni mene, rabu tvoju,
niti me jarošću tvojom, Vladiko, obliči
u čas odlaska mojega,
niti me gnevom tvojim kazni
u dan dolaska tvojega,
jer pređe suda tvojega, Gospode,
osuđena sam savešću mojom,
nijedne nade spasenja mojega nema u meni
ako milosrđe tvoje ne pobedi mnoštvo bezakonja mojih.
Zato te molim, nezlobivi Gospode,
ni malo ovo prinošenje ne odgurni,
koje prinosim svetom hramu prečiste tvoje matere
i nade moje Bogorodice hilandarske,
jer primih veru udovičinu,
što ti prinese dve cete, Gospode,
te tako i ja prinesoh ovo, nedostojna raba tvoja,
o Vladičice, Jefimija monahinja,
kći gospodina mi ćesara Vojihne, koji leži ovde, negda despotica.
I priloži se ova katapetazma
hramu presvete Bogorodice hilandarske
leta 6907, indikta 8.
A ako će je ko odneti
od hrama presvete Bogorodice hilandarske,
da je odlučen od jedinosušne i nerazdeljive njene Trojice
i da mu je suparnica prečista Bogomati hilandarska
u dan strašnoga ispita.
Amin.



MOLJENJE GOSPODU ISUSU HRISTU

Ot skvrnih ustan, ot mrskago srca, ot nečistago jezika, ot duše skvrnije primi moljenije, o Hriste moj, i ne otrini mene, rabu svoju, ni jarostiju tvojeju, Vladiko, obliči mene va čas ishoda mojego, ni gnevom tvojim pokaži mene va dan prišastvija tvojego, prežde bo suda tvojego, Gospodi, osuždena jesam savestiju mojeju, ni jedina nadežda nest va mne spasenija mojego ašte ne blagoutrobije tvoje pobedit množastva bezakonij mojih. Temže molju te, nezlobive Gospodi, ni maloje sije prinošenije otrini, jaže prinošu svetomu hramu prečistije tvojeje matere i nadežde moje Bogorodici hilandarskoj, veru bo vasprijeh vadovičju prinesašuju ti dve cete, Gospodi, siše i az sije prinesoh nedostojnaja raba tvoja, o Vladičice, Jefimija monahi, dašti gospodina mi ćesara Vojihne, ležeštago zde, nekogda že despotica... I priloži se sije katapetazmo hramu presvetije Bogorodice hilandarskije va leto 6000 i 907, indiktion 8. I kto ga će otneti ot hrama presvetije Bogorodice hilandarskije, da je otlučen jedinosuštnije i nerazdelimije Trojice i da mu je suparnica nrečista Bogomati hilandarska va dan strašnago ispitanija. Amin.

Od oskvrnjenih usana, od mrskoga srca, od nečistog jezika, od oskvrnjene duše primi moljenje, o Hriste moj, i ne odgurni mene, rabu tvoju, niti me jarošću tvojom, Vladiko, obliči u čas dolaska mojega, niti me gnevom tvojim kazni u dan dolaska tvojega, jer pređe suda tvojega, Gospode, osuđena sam savešću mojom, nijedne nade spasenja nema u meni ako milosrđe tvoje ne pobedi mnoštvo bezakonja mojih.

Zato te molim, nezlobivi Gospode, ni malo ovo prinošenje ne odgurni, koje prinosim svetom hramu prečiste tvoje matere i nade moje Bogorodice hilandarske, jer primih veru udovičinu što ti prinese dve cete, Gospode, te tako i ja prinesoh ovo, nedostojna raba tvoja, o Vladičice, Jefimija monahinja, kći gospodina mi kesara Vojihne, koji leži ovde, negda despotica.

I priloži se ova katapetazma hramu presvete Bogorodice hilandarske leta 6907, indikta 8.

A ako će je ko odneti od hrama presvete Bogorodice hilandarske, da je odlučen od jedinosušne i nerazdeljive njene Trojice i da mu je suparnica prečista Bogomati hilandarska u dan strašnoga ispita.

Amin.


(Leta 6907=1398/99)


* * *





"Zapis na hilandarskoj zavesi izvezla je kao monahinja 1398/99. dok je živela sa svojom srodnicom kneginjom Milicom, tada već monahinjom Evgenijom. Zavesa je od crvenog svilenog atlasa (144 x 118 cm). Na njoj je zlatnom i srebrnom žicom izvezena kompozicija na kojoj Isus u arhijerejskoj odeždi služi službi sa sv. Vasilijem Velikim i sv. Jovanom Zlatoustim. Pored književne vrednosti ova zavesa za carske dveri u Hilandaru ima veliki značaj i za srpski umetnički vez."

[postavljeno 18.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #7 poslato: Novembar 08, 2010, 01:32:26 pm »

*
JEFIMIJA, PRVA SRPSKA PESNIKINJA


DESPOTICA, GOSPOĐA I MAJKA

Strašne tragedije koje su u nizu i za vrlo kratko vreme zadesile mladu ženu Jefimiju, značile su potpuni preokret u njenom životu: izgubila je porodicu, dom, sve posede, prihode, državu...

Prva srpska pesnikinja i spisateljica Jefimija rođena je oko 1350. godine pod imenom Jelena, kao kći uglednog ćesara Vojihne, u državi cara Dušana. Pošto je zbog službe njen otac boravio na dvoru, Jelena je zapamtila cara i sjaj njegove vladavine. Udajom za despota Jovana Uglješu Mrnjavčevića, mlada Jelena postaje despotica. Sreća mlade despotice trajala je kratko, koliko i život njenog deteta. Po smrti sina, koji je živeo samo četiri godine, u bici kod Černomena, 26. septembra 1371. godine, gine joj muž, a ubrzo joj umire i otac. Strašne tragedije koje su u nizu i za vrlo kratko vreme zadesile mladu ženu, značile su potpuni preokret u njenom životu: izgubila je porodicu, dom, sve posede, prihode, državu...

 
Monaški život despotice

Običaji vremena u kome je živela, ali i stremljenja njene duše ophrvane neizmernim bolom, opredelila su je da krene putem monaškog života. S monaškom rizom, despotica Jelena dobija novo ime — Jefimija.

Okrutna s jedne, sudbina Jefimiji, udovici i prognaniku, s druge strane velikodušno daruje novo utočište i velikog zaštitnika — kneza Lazara, na čijem dvoru u Kruševcu otpočinje novi život. Najvažnija Jefimijina misija otpočeće posle još jedne velike i strašne tragedije srpskog naroda: Kosovskog boja, kada Srbija ostaje bez vladara, vojske i vlastele, a Turci u svojoj najezdi počinju da haraju, ubijaju i skrnave crkve i manastire. Jefimijina mudrost i rečitost koju hvali Konstantin Filozof "va mnogih glagolanih i vešteh mudrejša sušti", bila je od neizmerne pomoći kneginji Milici, koja je kao Lazareva udovica morala da preuzme vladavinu nad Srbijom u situaciji kada su, uz Turke, i gotovo svi susedi imali svoje pretenzije i planove.

 
Poduhvati dve mudre žene

Jefimija je Milici (koja se takođe zamonašila dobivši ime Jevgenija) pomagala u teškim i odlučujućim državnim pitanjima. Svoju mudrost, čak neustrašivost, Jefimija je pokazala u dva istorijska poduhvata. Sa kneginjom Milicom, kada dve nejake žene, pravoslavne monahinje, odlaze na dvor turskog sultana Bajazita u Ser, da stanu u odbranu mladog Stefana Lazarevića, budućeg srpskog despota, koga su njegovi suparnici oklevetali za izdaju, ne bi li se domogli prestola. Istovremeno, na inicijativu Jefimije, uspele su da od Bajazita izmole mošti velike pravoslavne svetiteljke svete Petke, i prebace ih iz Trnova u Srbiju.

U ovom činu ogleda se velika mudrost Jefimijina, jer se sveta Petka kod srpskog naroda smatrala zaštitnicom zemlje i svih useva koje zemlja daje. Sebrima, koji su posle kosovske tragedije i stalnih ratova bežali sa zemlje, prisustvo moštiju velike svetiteljke dalo je novu nadu i ohrabrilo ih da se zemlji vrate i ožive opustela polja i vinograde. Tako je u ovoj, samo naizgled verskoj, akciji Jefimija pokazala lice mudrog diplomate, brižnog za budućnost svog naroda i zemlje.

Svu snagu materinske ljubavi koju nije mogla da pruži svome sinu, Jefimija je darovala mladom Stefanu Lazareviću, koji ju je u svojoj povelji nazvao "despoticom, gospođom i — majkom". Poslednje dane svog zemaljskog života Jefimija je sa kneginjom Milicom (Jevgenijom) provela u manastiru Ljubostinji (zadužbini kneginje Milice) u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja čiji se muževi nisu vratili sa Kosova.

 
Poetski zapisi

U pamćenju srpskog naroda Jefimija živi kroz tri zapisa koji se danas čitaju kao poezija i koji spadaju u najznačajnije stranice srpske srednjovekovne književnosti. To su, u stvari, prinošenija ili darovi. Prvi takav dar "Tuga za mladencem Uglješom", ispisan je na dvostrukoj drvenoj ikoni koja je darovana manastiru Hilandaru. Ovim delom prekida tradiciju, unoseći lični ton u vizantijsku molitvenu književnost. Ona govori o smrti roditelja, smrti deteta, ali i o svojoj smrti i brizi o sopstvenoj duši koja se priprema za odlazak.

Drugo vrhunsko književno ostvarenje, namenjeno Sabornoj crkvi u Hilandaru, Jefimija je izvezla na zavesi za carske dveri, "zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, smeđe i crne boje". Pozivajući se u ovom tekstu na reči Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta, pesnikinja "razvija lično osećanje grešnosti uobičajeno u činu pričešća".

 
Zahvalnica mrtvom knezu

Najveći pesnički domet Jefimija je ostvarila u delu "Pohvala knezu Lazaru", u kome pesnikinja veliča Lazara kao novog mučenika koji je svojim stradanjem na bojnom polju ostvario dva podviga: "ostavio je propadljivu visotu zemaljskog gospodstva" i "sjedinio se sa vojnicima nebeskog cara".

"I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga". Pesnikinja moli kneza Lazara, ali i sve svete ratnike da pomognu Lazarevim sinovima koji su krenuli u borbu protiv Timur Lenka.

U poslednjem delu svoje "Pohvale", Jefimija se zahvaljuje mrtvom knezu na njegovoj dobroti. Onoga koji ju je kao strankinju primio i "izobilno ishranjivao" moli da ponovo ishrani i utiša "buru ljute duše i tela mojega". U svoje poslednje stihove koje je izvezla na pokrovu, Jefimija je zapravo utkala sliku velikih nesreća i decenija gladi koje su snašle njen narod.
 
Jefimija je umrla 1405. godine pošto je primila "veliku shimu" pod imenom Jevpraksija. Sahranjena je u Ljubostinji, manastiru u kome i danas počivaju njene mošti. Ime prve srpske pesnikinje je ostalo zabeleženo u istoriji srpske i svetske književnosti, mudre savetnice kneginje Milice, čija je diplomatska veština pomogla da se očuva srpski presto. Jefimijini pesnički zapisi spadaju u prva ostvarenja žena pisaca na evropskom tlu. Posle nje istorija svetske književnosti zabeležiće ime Francuskinje Kristine de Pizan i ruske poetese, kneginje Jevdokije.


Autor: Mila Milosavljević | 24.12.2008. | Stil magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #8 poslato: Novembar 08, 2010, 01:33:22 pm »

*

SVETINJAMA U POHODE


Delile i radost i tugu

Monahinje Evgenija i Jefimija su dane provodile u molitvi, sa tugom u srcu. Ljubostinja im je vidala neprebolne rane ovozemaljskog života. Njihov monaški život ostaće  upamćen po skromnosti, tišini i mudrim rečima. Bile su zajedno u radosti i tuzi, zajedno čekaju i vaskrsenje.


Monahinja Evgenija  

Dugo, sa voštanicom u  ruci, stoji monahinja Evgenija pred ikonom Majke Bogorodice i moli se. Moli Gospoda da pomene usnulog slugu svog Lazara, da mu oprosti svako zemaljsko sagrešenje koje učini rečju, delom ili pomišlju. A baš ovde, na mestu gde manastir sada beše, njih dvoje se i upoznali. Bilo je to na dan svetog Stefana. Venčali se, decu izrodili, a onda dodje do boja. Onog krvavog Kosovskog. Njen muž, srpski knez Lazar, izgubi glavu za čast svoga naroda. I šta preosta neutešnoj kneginji, kosovskoj udovici, no da priđe Gospodu, da se moli za narod i dušu svoga Lazara. Ali ne pođe sama. Povede sa sobom i Jelenu, suprugu Uglješe Mrnjavčevića, i još sedam nesrećnih udovica. I okončaše svetovni život Milica i Jelena, i nastaviše da žive kao Evgenija, Jefimija, Irina, Hristina... Sve do sudnjeg dana i kraja ovozemaljskog života.
 
 
Zadužbina knjeginje Milice  

Kada se prođe veliki most na Moravi u Trsteniku, asfaltni put vas vodi uz ljubostinjsku reku. Posle svega četiri kilometra stižete pravo pred manastir Ljubostinju. I kao da je sam Gospod mesto za hram izabrao. Između dva brda, gde tišini prija jedino zvuk crkvenih zvona. Velika manastirska kapija i prolazak kroz nju nikog ne ostavlja ravnodušnim, bez obzira na to da li dolazite kao vernik ili turista. Letopisi kažu da je manastir Ljubostinja zadužbina kneginje Milice. Izgradnja svetinje je počela pred sam Kosovski boj, a predanje kaže da je Milica, sluteći nesreću, želela da napravi manastir daleko od "očiju sveta". Crkva je posvećena Uspenju presvete Bogorodice, a sam pogled na ovo remek delo srednjovekovne arhitekture, visoko kube, bogate rozete i ornamente oko vrata i prozora, doprineće utisku da se nalazite na mestu uzvišene lepote. Crkva je delimično oslikana i pre Kosovske bitke, a u letopisu je zapisano da je na poziv knjeginje Milice, tada već monahinje Evgenije, 1403. godine, u manastir došao i zograf Makarije iz Zrza. Svoje ime je ispisao na luku iznad vrata koja vode iz priprate u hram, a zapadnom delu priprate je oslikao porodicu kneza Lazara. Nažalosost, od nekadašnjeg živopisa je malo šta ostalo.

Imala je Ljubostinja u svojoj istoriji i lepih i ru žnih dana. Krajem 17. veka manastir je opusteo, da bi već u 18. veku ponovo zaživeo. Turci ga uporno pale, ali se iz pepela još upornije diže. U manastiru danas živi i Gospodu se moli veći broj monahinja. Osim bogosluženja, svakodnevno se mogu videti i na imanju, u vinogradu, za ručnim radom... Poznate su njihove rukotvorine kao što su, na primer, pletene korpe ili razni vezovi, a pažnju posetilaca će privući i ikonostasi pleteni od pruća.  


Negovale lepu reč  

Kada je Lazar Hrebljanović stradao na Kosovu polju, Srbijom je jedno vreme upravljala kneginja Milica. Upravljala i narod od Turaka štitila. A onda je upravu zemlje predala sinu Stefanu Lazareviću, a sama se uputila u Ljubostinju da primi monaški postrig. Krenula je sa njom i Jelena, kćerka gospodara Drame i žena  despote Uglješe. Njihov monaški život ostaće  upamćen po skromnosti, tišini i mudrim rečima. Monahinje Evgenija i Jefimija su dane provodile u molitvi, sa tugom u srcu. Ljubostinja im je vidala neprebolne rane ovozemaljskog života. Kneginja i despotica su negovale lepu reč. Još iz njihovog vremena ovaj manastir je poznat po prepisivačkoj školi. U zlatu, na svili, Jefimija je izvezla ćivot za pokrov kneza Lazaru. Sada je ovo umetničko delo neprocenjive vrednosti izloženo u muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Poznata je i njena zavesa kojom je darovala manastir Hilandar. Monahinju Jefimiju, veliku spisateljicu toga doba, opevale su i pesme savremenika. Obe monahinje su ovde i umrle. Milica, odnosno Evgenija, sahranjena je na levoj strani ulaza u crkvu, a Jefimija na desnoj. Što bi se reklo: i u radosti, kao žene vladara, i u žalosti, kao udovice,  i u životu i u smrti — vazda zajedno. Legenda kaže da je Milica u trenutku smrti svoje najbolje drugarice, pesnikinje Jefimije, dala sarkofag  koji je sebi namenila. Na sarkofagu je  uklesan cvet ljiljana, koji simbolizuje devičanstvo, nevinost i koji se često pripisuje Bogorodici. I danas se u molitvama ljubostinjskih monahinja pominju Evgenija i Jefimija, žena od kojih život ove svetinje i započe.
 

Crkva za pokoj duše  

Na istočnoj strani manastirske porte je podignuta i lepa crkvica svetog velikomučenika Georgija, koju podiže Dara Toholj za pokoj duše rano preminulog sina Borka. Ikonostas crkvice je od pletenog pruća, rad ljubostinjskih monahinja.

 
Rušen pa obnavljan

Manastirski letopis pominje i 1732. godinu i duhovnika Arsenija, koji je vodio jednu vrstu mona ške škole. Za vreme austrijsko-turskog rata ljubostinjski monasi su imali zapaženu ulogu, posebno iguman Vićentije Jovanović. Krajem 18. veka, tačnije 1788. godine, u Ljubostinju dolazi i Koča Anđelković (kapetan Koča) koji tada pozva narod na ustanak. To je dalo povod Turcima da pohvataju kaluđere, a manastir zapale...Posle par godina manastir je obnovljen.
 

Časopis Horizont


* * *





Manastir Ljubostinja, Uspenje presvete Bogorodice, zadužbina kneginje Milice
Manastir Ljubostinja nalazi se nekoliko kilometara od Trstenika;
smešten u dolini Ljubostinjske reke.


Fotografija preuzeta sa interneta. Autor nepoznat.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #9 poslato: Jun 13, 2012, 02:02:12 am »

*





MONAHINJA JEFIMIJA



IZ KNJIŽEVNIH NOVINA: Dar Udruženju književnika Srbije 2009.

Na prigodnoj svečanosti u Udruženju književnika Srbije,— slikarka Milanka Petrović donela je nesvakidašnji dar — umetničku sliku "Monahinja Jefimija", na kojoj je ovekovečila prvu srpsku pesnikinju. U ime UKS, sliku je primio Radomir Mićunović, član Uprave, a o slikarki je govorio istoričar umetnosti Nikola Kusovac. Milanka Petrović slika slavne ličnosti iz srpske prošlosti, pre svega znamenite Srpkinje.


Milanka Petrović — Prezentacija slika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: