Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904)  (Pročitano 91772 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Januar 05, 2011, 11:27:08 pm »

**



ZMAJ JOVAN JOVANOVIĆ
(Novi Sad, 24.11.1833 — Kamenica, 03.06.1904)


Veliki pesnik srpski  Z m a j  J o v a n  J o v a n o v i ć  rodio se 23. novembra 1833. godine u Novome Sadu. Osnovnu školu i niže razrede gimnaziske učio je u mestu svoga rođenja, a više razrede dovršio je u Halašu i u Požunu. Svršivši gimnaziju, počeo je pravne nauke učiti u Pešti, produžio je u Pragu i svršio u Beču, posle čega se vratio u Novi Sad, gde je bio naskoro izabran za gradskoga podbeležnika. Književni mu je rad već bio privukao svu pažnju, i on da ostavku pa pokrene književni list "Javor". U to doba pada i ženidba njegova, a iz toga su mu vremena i najlepše ljubavne pesme "Đulići". U početku 1863. godine postane nadzornik Tekelijanuma u Pešti. Tada se — žudeći za samostalnim životom — upiše u medicinski fakultet iz koga iziđe kao doktor medicine. Još je za to vreme uređivao i humoristički list "Zmaj" od kuda mu je došao i popularni nadimak. Godinu dana po tom dođe u Novi Sad i tu se nastani kao praktični lekar, razvijajući sve više književnu radnju. Odatle pređe u Pančevo, gde pokrene nov humorističan list "Žižu". Kad mu tu umre neprežaljena, opevana i oplakana supruga Ruža, on se preseli u Karlovce a odatle ode uskoro u Futog za opštinskoga lekara. Pored teških porodičnih žalosti dotle tu ga snađe i poslednja: umre mu i poslednje dete Smiljka, te on ostavi Futog i preseli se u Novi Sad. Ime je njegovo već dotle bilo čuveno i slavno u svemu Srpstvu. Godine 1874. proslavljena je u Novom Sadu dvadesetpetogodišnjica njegova pevanja. Dve godine docnije pređe u sremsko selo Kamenicu kao opštinski lekar. Za tim je došlo pokretanje i trećega humorističkoga lista "Starmaloga" koji je ponikao kao produženje šaljivoga odeljka u odličnoj "Ilustrovanoj Ratnoj Kronici" koju je Jovanović lepo uređivao za vreme srpskih i ruskih ratova protiv Turske 1876.—1878. Naskoro se po tom preselio u Beograd, gde je postao dramaturg Narodnoga Pozorišta. Zahvalivši i na toj službi, odselio se u Beč gde je pored rada praktičnoga lekara pokrenuo 1881. dečji književni list "Neven". Odatle se posle nekoliko godina vratio u Beograd gde je živeo kao privatni i kao opštinski lekar. U početku 1892. godine Narodna Skupština odluči da se Lj. P. Nenadoviću i Z. J. Jovanoviću dok su živi izdaje u ime narodnoga priznanja za književni rad njihov godišnje po četiri hiljade dinara iz državne blagajne. Obojica su to primali do dana svoje smrti. S jeseni 1898. Jovanović ostavi Beograd i ode u Zagreb, gde je inicijativom zagrepskih Srba a učešćem izaslanika iz svega Srpstva najsvečanije proslavljena pedesetogodišnjica njegova pevanja 13. juna 1899. godine. U poslednje se doba opet vratio svojoj dragoj Kamenici, gde je 1. juna 1904. preminuo a posle četiri dana i pogreben jedinstvenim učešćem zahvalne mu Srbadije. —

Prošlo je doba kad se od pesnika tražilo da mu spoljna strana života bude neobična, romantična. Pesnik je čovek drukčije duše, drukčijih osećaja, ali zato tražiti da život njegov obiluje srednjevekovnom romantikom ritera i trubadura a prevideti onaj neobični život u duši njegovoj značilo bi stvari ocenjivati po spoljnim utiscima. Otudaje i Zmajev život po obliku prost, jednostavan, ali je život duše njegove jedinstven, neobičan.

Pa ipak se zna da je Sima Milutinović blagoslovio maloga Zmaja još u kolevci, poželevši mu: "Da Bog da bio pesnik!" I Zmaj je bio, i ostao, pesnik.

Književna istorija ocenjuje literarnu produkciju jednoga naroda, klasifikuje snage, koje su se javljale na polju književnom, pa, izričući svoj sud o pojedincima kao i čitavim generacijama, određuje svakome mesto koje mu pripada. U Istoriji Srpske Književnosti časno je mesto koje je dobilo ime Zmaja Jovana Jovanovića. Nenarodni pravac pevanja u kome se moradoše slomiti i onako silni darovi kao što je bio dar Mušickoga, nije mogao za večita vremena gospodovati u književnoj poeziji srpskoj. Pojedini su se darovi stali otimati te je stvorena neka sredina u kojoj je bilo i lepih talenata, ali epohu stvara Branko koji ipak umire mlad. Srpska se umetnička poezija posle sjajne pojave Brankove ne bi ni u kom slučaju vraćala starim tonovima, ali je za njeno razviće prava sreća što Brankovu muzu prihvaćaju Jovan Jovanović i Đura Jakšić. Zastava na kojoj je ispisano znamenje novog doba srpske pesme ne savija se posle smrti Brankove; ona se veselo leprša u rukama dvojice vojvoda, a oko nje se kupi mlada i čila Srbadija. Ali držeći je u ruci svojoj više od polovine stoleća, Jovanović je na njoj ne samo pozlatio zapis, nego ga je popunio, izveo na širu osnovicu i učinio opštim znamenjem narodnim. Onome što je Branko u "Đačkom Rastanku" samo naglasio posvetio je Jovanović čitavu malu literaturu, postavši na taj način i Tirtej narodni i Hafis nežnih srdaca i Juvenal srdžbe patriotske. Taj literarno-istoriski značaj Jovanovićev zavidni je deo onoga što skupa čini slavu imena njegova.

Zmaj se u književnosti javio prvi put pesmom "Proletnje jutro", ispevanom 1849. a štampanom posle u Letopisu Matice Srpske. On počinje toplu pesmu baš one godine kad mnoga srca srpska zahvati studen, kad se spremaše da počne opšte razočaranje narodno. U onda mladom pesniku Jovanoviću proviđenje dade Srpstvu za sve teške gubitke bogatu naknadu.

Godine 1882. završenoje izdanje velike "Pevanije" Zmajeve. Njoj je docnije došla u dopunu "Druga Pevanija" — dve knjige u izdanju Srpske Književne Zadruge — i po tom "Snohvatice".

Dve najlepše vrline koje prate pravi dar pesnički srele su se i zbratimile u pesničkoj duši Zmajevoj. Jedna je u neposrednosti, kojom je Zmaj zahvatio i za punu polovinu stoleća i više vodio dušu čitaočevu, dušu naroda srpskog; druga je u savremenosti njegova pevanja. Savremenost je njena pravilno shvaćena kad je rečeno: "Što Jovanoviću kao pesniku najviše vrednosti daje, to je, što je on pesnik svoga vremena. Danas se ište od pesnika da u njegovu srcu prevri ono što vri u glavama najboljih ljudi njegova vremena — da je kao neki preteča-pesnik. A Jovanović je takav pesnik."

Za patriotsku se pesmu traži mnogo, ako se hoće da ona ne bude prazna deklamacija, Zmajeve pesme te vrste jesu prave pesme. Svaka od njih ima snage da krepi naše patriotske osećaje, tako da izgleda kao zvono koje zove na bogomolju, kao praznično ruho. Zato je svaki patriotski poklič Zmajev bio za sva srca srpska snažan, onako kao što veli Mandušić sa svoj dževerdar:

U hiljadi drugijeh pušaka
Poznati ga šćaše kada pukne!


Ljubav je bila pesniku poznata u najidealnijoj lepoti, i on je njoj posvetio najlepše pesme svoje. Srpsko srce ne može poželeti lepših ljubavnih pesama od onih što su savijene u kitu mirisnih "Đulića" kojima odgovaraju tužni "Đulići Uveoci".

Ali slika života ima i svoje naličje. Podižući vrlinu, pesnik je morao da žigoše porok. Otuda čitav niz satiričnih pesama. U njima kad što smešna strana čovekova života izlazi sama na vidik, ali su mnogo pretežnije između njih one koje čine da duša usplamti gnevom. Pesnik često kazuje neposredno; ali se još češće on sa svojim razmišljanjem povuče pošto je izneo sliku posle koje sam čitalac razmišlja.

Dečje pesme dovoljno je bilo da počne pevati Zmaj, pa da se stvori čitava — u nas dotle gotovo nepoznata — književnost te vrste.

U prepevanju je tuđih pesnika Zmaj bio nedostižan, i njegovi su prepevi često natkriljavali uzorne oriđinale.

Loš je bio jedan kamen temeljac na kome je Zmaj naročito osnivao svoju poetsko-filosofsku religiju, a to je njegovo verovanje da će ideja srpsko-hrvatskog bratstva preživeti sva iskušenja i biti simbol uzvišenih težnja Srba i Hrvata. —
 
Zmaj je bio član Srpske Kraljevske Akademije, Matice Srpske i drugih domaćih društava; bio je član madžarskog književnog Kišfaludijeva Društva koje je slavilo njegove jubileje i na grobu mu se naročito poklonilo — ali je on vrh svega bio član velike duhovne zajednice srpskoga naroda, bivajući mu i učitelj i sudija i vođ duhovni i preporođujući ga za srećniji život u budućnosti u kojoj će iz godine u godinu bivati sve milije i uzvišenije ime njegovo, ime velikoga čoveka i Srbina — Zmaja Jovana Jovanovića!





Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Naučna KMD
Beograd, 2008.

Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Januar 06, 2011, 12:31:16 am »

*

JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ


Ako je iko u svom vremenu bio opštenarodni, nacionalni pesnik, onda je tu čast bez sumnje dosegao Jovan Jovanović Zmaj. Nije bilo pismena čoveka da za Zmaja nije znao, pa i danas se veoma često citiraju, ili pevaju njegovi stihovi, a da se ne zna čiji su — toliko je Zmajevo pesništvo postalo i ostalo deo živog narodnog predanja.

Zmajev pradeda, Cincarin, Konstantin, doselio se u XVIII veku iz makedonskih krajeva u Novi Sad. Trgujući žitom i stokom obogatio se, pa je njegov sin Jovan, već veoma ugledan trgovac, i plemstvo dobio. Zmajev otac Pavle, advokat i senator, bio je među prvim građanima novosadskim. Njegov prvenac, Jovan, rodio se 24. novembra 1833, posle njega još četiri sina i kći, ali će na životu ostati samo tri Zmajeva brata: Đura, Kornel i Mita. Mali Joca, koga je očev prijatelj Sima Milutinović Sarajlija već bio proročki blagoslovio rečima: "Dabogda pesnik bio!", pošao je u osnovnu školu, pa 1844. u gimnaziju novosadsku. Godinu dana proveo je van kuće, u Halašu, da bi naučio mađarski. Po povratku, završava peti razred gimnazije, pa završni šesti, već u smutnim vremenima bune 1848/49, kada je porodici Jovanović, izbegloj u Srem, izgorela kuća. Posle bune, prvi gradski načelnik Novog Sada bio je Pavle Jovanović, a njegov Joca volonterski pristav gradskog kapetana. Školovanje nastavlja na liceju u Bratislavi, Modri i Trnavi. Započinje studije prava u Beču, nastavlja u Pešti, pa u Pragu, pa opet u Pešti, ali studije prekida 1857, zbog očeve bolesti i siromašenja. Izabran je za aktuara novosadskog magistrata, pa za podbeležnika. Oženio se Ružom Ličanin 1862, a sledeće godine seli se u Peštu, gde će biti upravnik Tekelijanuma, aktuar i delovoditelj Matice srpske, uz studije na Medicinskom fakultetu koje je završio krajem 1869. Lekar je u Novom Sadu, pa u Pančevu, gde mu 1872. umire Ruža, ostavivši ga sa tek rođenom Smiljkom, jedinim detetom koje je nadživelo majku — Mirko, Tijana, Sava, Jug ni detinjstvo nisu doživeli. Prelazi u Futog za opštinskog lekara. Uz njega i Smiljku je udovica Marija Kostić sa ćerkom Marijom koju je Zmaj usvojio, kao i nešto kasnije rođenu Anku. Ne doživevši drugi rođendan, umire i poslednje Ružino dete, Smiljka. Porodica i uteha su mu poćerka Maca i kći Anka, no i njih će nadživeti; obe su umrle 1901. Ponovo je lekar u Novom Sadu, od 1874, pa u Sremskoj Kamenici. Pozvan u Beograd, bio je dramaturg Narodnog pozorišta 1878—1880. Najdužu lekarsku praksu imao je u Beču 1880—1889, zatim je kratko opet u Sremskoj Kamenici, pa u Beogradu 1890—1898, te Zagrebu 1898—1901. Poslednje stanište mu je bila Sremska Kamenica, gde je umro 14. juna 1904. Njegova kuća pretvorena je u muzej.

Čitavog života istrajao je u svom lekarskom pozivu, dosledan stavu da je osnovna lekarska etika pomoći ljudima u nevolji, biti od koristi prvo društvu, pa tek onda sebi. U prvom svom lekarskom oglasu objavljuje da će sirotinju lečiti besplatno. Ličnu korist je zanemarivao i u Beogradu, gde je osnovao i besplatno vodio sanitarni nadzor u školama, a sa još desetak lekara osnovao je prvu ambulantu u Srbiji. U Beču manje sam leči, upućujući svoje pacijente, bolesne Srbe iz svih krajeva, najboljim bečkim specijalistima.

Od malih godina, Jovan Jovanović je u matici političkih tokova srpskog naroda u Ugarskoj. Prihvatio je i predano podržavao ideje Ujedinjene omladine srpske, pokreta za kulturno i političko objedinjavanje svih Srba, bez obzira na granice, i ostao im veran i posle zabrane ove organizacije 1871, može se reći do kraja svoga života. Kao što je bio uz sam rukovodeći vrh Srpske narodne slobodoumne stranke Svetozara Miletića, kojoj je osnovni, daleki cilj oslobođenje Srba i njihovo sjedinjenje u jednu državu. Bliži ciljevi Miletićevog pokreta su borba za razvijanje nacionalne svesti, očuvanje nacionalnog identiteta, ponovno uspostavljanje autonomije Srba u Ugarskoj umesto ukinutog Vojvodstva Srbije, demokratski građanski odnosi. Ne samo kao političar, već i kao pesnik, Zmaj je ovim ciljevima doprineo kao malo ko od njegovih savremenika. Tištao ga je rascep stranke posle Miletićeve smrti, pokušaavao je da ga spreči, a kada je video da je touzaludno, opredelio se za radikalnu granu. Miletiću je desna ruka najviše u primeni njegovih ideja u kulturnoj sferi. Prvorazrednu političku ulogu imali su njegovi časopisi: "Zmaj", po kome je dobio nadimak (1864—1871), "Žiža" (1871—1873) "Starmali" (1878—1889). Snaženju nacionalnog i oslobodilačkog duha nemala potpora bila je "Ilustrovana ratna hronika" (1877—1878) kojom se žestoko suprotstavljao opakim austro-mađarskim optužbama protiv Srbije i krajnjoj pristrasnosti u srpsko-turskom sukobu. Časopis "Javor" (1862—1863) bio je važna pokretačka poluga mlade romantičarske literature. Njegov "Neven", a uređivao ga je od 1880. do smrti, vaspitavao je generacije i generacije srpske dece. Koliko je vremena trošio na te važne, no ipak efemerne poslove, ilustruje podatak da je evidentirano skoro 500 pseudonima i šifara kojima se potpisivao u svojim časopisima da prikrije stalno oskudni broj saradnika. Poneke brojeve ispunjavao je sam, od prve do poslednje reči.

Doista je bio nemaran prema svojim delima. Ponekad ih je i zaboravljao, gubio, ostavljao van Pevanije u koju je sabirao svoju poeziju. Zaturio je, ili namerno zaboravio, čak i prvu svoju štampanu pesmu. Bila je to "Srpska zora", glosa na stihove jedne pesme Jovana Hadžića. Ta pesma je štampana u temišvarskim novinama "Južna plela", 17. oktobra 1851, a on je, ipak, za početak svoga pesničkog rada uzeo objavljivanje pesme "Proletno jutro" u drugoj svesci "Letopisa Matice srpske" za 1852. Od te, kasnije, godine računali su se njegovi pesnički jubileji, a "Srpska zora" ostala je donedavno sasvim nepoznata.

I prva i druga objavljena pesma Jovana Jovanovića bile su početničke i u dobroj meri epigonske, išle su tragom Jovana Hadžića odnosno Pavla Popovića Šapčanina, pesnika predbrankovske epohe. No, pesme koje su usledile, sve do prvih đulića iz 1857, otkrivaju druge uzore — narodnu lirsku pesmu, a naročito Brankovu poeziju: "Ja se, kao početnik pesnik, sasvim dragovoljno podadog uticaju tako lepe poezije". To "podavanje uticajima" biće i docnije čest podsticajni impuls Zmajevoj poeziji — prepoznavaće se u njegovoj pesmi poneki tonovi naše građanske poezije, a naročito stranih pesnika koje je prevodio: Petefija, Aranja, Getea, Hajnea, Bodenšteta, Puškina. Ali, ni govora nema o epigonstvu. Zmaj je bio izuzetno prijemčiv za lepotu tuđe poetske ideje i izraza, upijao je umetničke kvalitete drugih pesnika, utapao ih u svoj pesnički fundus, pa u najboljim svojim delima amalgamisao i sintetizovao poseban, svoj pesnički izraz i stil.

U lirskoj poeziji najznačajnije su dve njegove zbirke: Đulići i Đulići uveoci. Te pesme su poetska autobiografija najsrećnijih i najnesrećnijih njegovih godina — približno od 1860. do 1875. Mada su neke od pesama i kasnije napisane, sve proističu iz emocionalnog naboja toga životnog perioda. Rečeno je da je to gotovo pesnički roman, da je to, poput petrarkine zbirke, kanconijer njegove ljubavi. Posle pregršti vedrih, lakih, brankovskih ljubavnih pesama, u kojima se i po koji nestašan, lascivan ton znao pojaviti, nastali su prvi đulići. Oni još uvek nisu pravi đulići — još nije bio upoznao Ružu, svoj đul — još uvek je "pola srce, pola kamen", život mu je "tužan, pustolina grdna", ali očekuje i sluti "tajnovitu krasotu", istinsku ljubav. A onda se, 1861, pojavila Ruža. "Oh, doveo te Bog!"; "Mila Ružo, duše dušo"; "ala su nam srca blizu"; "ti se mene raspevala". Potekli su stihovi ljubavi i sreće, oblikovali poeziju nežnosti, čednosti, poljupca u obraz, izuzetno blagu i ljupku, anđeoski opojnu. "Al je lep ovaj svet!" Nažalost, ne zadugo, samo deset brzih godina. Najpre tek rođena deca, pa Ruža "bolna leži, a nas vara nada". Pretopi se životna radost u tugu bez kraja, svenuše đukili i đuliće uveoke: "Od muke se pesme viju, rad leka se suze liju". Pitomina ljubavne emocije skrhala se, obrušila u dubine ljudskog bola, unisoni pev blaženstva razdrobio se u uzdahe, jadikovke, krike čak. Ogorčenost zbog nemilosrdne sudbine iskazaće se u ponekom od uvelaka i kao filozofska upitanost nas smislom života. Zmajevi stihovi podaju se rezignaciji i ineumitnosti, no ipak se neće utopiti u pesimizam kao opšti doživljaj sveta. On, i pored obrvanosti bolom, ne apsolutizuje svoju ličnu nesreću. Svet je otvoren za sreću ljudi, ali nije za ličnu pesnikovu. Ni u Đulićima uveocima, kao ni u Đulićima nema egzaltacije, ali ima, razume se, romantične idealizacije. Pesme su uvek jednostavne i transparentno jasne, nema u njima ni traga hermetičnosti. Zmaj uvek uspeva da podeli svoja osećanja sa čitaocem, jer emocije iskazane u ovim zbirkama osećanja su običnog čoveka, bez pesničke hipersenzibilnosti. Zbog toga je moguća čitaočeva identifikacija s emocijom pesme što Zmaja čini izuzetno pristupačnim pesnikom.

Teže bismo to mogli reći za ostale dve Zmajeve zbirke pesama Snohvatice i Devesilje (1895. i 1900), mada i u njima ima prelepih pesama. Naročito u Snohvaticama gde su pesme "koje su samo prošle kroz moju dušu, koje sam manje više zapamtio iz rane i najranije mladosti svoje, pa ih sada kao u snu hvatam". One su podstaknute narodnim motivima, duhom i formom, ali je usmena tradicija u najboljim pesmama oplemenjena intimnim doživljajem i prebogatom ličnom asocijativnošću. Raznolikost je u njima izuzetna — od poskočice, pošalice, ljubavne pesme, balade do misaonih sinteza paganskog i hrišćanskog doživljaja sveta.

Zmaj je osećao i potrebu i dužnost da svojom poezijom uzdiže i krepi narodni duh. Napisao je mnogo rodoljubivih pesama, među kojima ima i remek-dela kao što su "Vila", "Tri hajduka", "Svetli grobovi". Većinom, ipak, to su pesme utilitarnog polazišta. Zmaj hoće njima da iskaže neku aktuelnu rodoljubivu potrebu, da saopšti, klikne devizu, bojni poklič. Malo ih je s istorijskim motivom, iako naši romantičari veoma često posežu za njim. Zmajeve pesme potencijalno sadrže tradiciju narodnog duha, ali svest o prošlosti on najčešće primenjuje na sadašnjost njegovog vremena.

Iz istih pobuda, pa i s istim ciljem, nastale su njegove mnogobrojne političke i satirične pesme, kojima se smenjuju i prepliću nacionalne poruke sa zahtevima i programima liberalne građanske nacionalne poruke sa zahtevima i programima liberalne građanske demokratije. Ova vrsta njegovih pesama bila je u direktnoj službi Miletićeve stranke. Najčešće su efemerne — to je nagnalo Lazu Kostića da kaže da je zmaj pojeo slavuja, da je njegov prijatelj zanemario svoj pravi pesnički talenat i vokaciju u korist prolaznosti dnevne politike i političke borbe. Najbolje su one pesme u kojima najviše maha dobija Zmajeva spontana duhovitost. Njegov humor je neposredan, veoma efikasan jer proisitiče iz životnih situacija, vrcav i iskričav, s obiljem jezičkog poentiranja i igara rečima. Usmeren je, veoma često, ka otkrivanju i izvrgavanju ruglu ljudskih mana. Pa i nacionalnih — setimo se prekora i poruka koje je Zmaj pesmama iskazivao onima koji tuđim potiskuju svoje u jeziku, kulturi i svakodnevnom ponašanju.

Misaonih pesama kod Zmaja nema mnogo. Ali ima moralističkih i religioznih. Njegova religioznost ne sadrži mističke i teološke elemente, narodska je i svakodnevna, oslonjena prvenstveno na etiku, što se naročito vidi u zbirci Harfa Siona.

Sve generacije našeg veka progovorile su tepajući Zmajeve stihove. Prvu svoju pesmu za decu, o Gaši, Zmaj je objavio 1858, kada još nije imao porodicu. Skoro slučajan početak nastaviće se novim pesmama u vreme rađanja Zmajeve dece. Kasnije, kada su mu deca poumirala, Zmaj je utehu tražio prigrlivši svu Srpčad, pišući za njih do kraja života. Njegov časopis za decu "Neven" objavljivao je čika-Jovine stihove i posle njegove smrti. Nepresušna ljubav prema deci, izuzetan dar viđenja životnih detalja, razumevanje za dečje ponašanje i psihologiju, dar komuniciranja sa decom, prilagodljivost njihovom načinu razmišljanja, inventivnost i maštovitost, duhovitost i smisao za iznenadan humoristički obrt, sposobnost lakog fabuliranja kojim se obična zbivanja pretvaraju u priču, a njihovi učesnici u literarne portrete, poštovanje dečjeg integriteta i individualnosti, virtuozna lakoća uobličavanja stiha — to su osnovne osobine Zmajeve poezije za decu. Mnogi od najistaknutijih savremenih pesnika za decu, pa i onih koji se svrstavaju u vrh modernog poetskog izraza, ne taje da pojedine osobine njihovog stvaralaštva imaju plodnu podlogu u Zmajevoj poeziji.

J.J. Zmaj bio je i prozni pisac. Sem nekoliko ranih, sasvim romantičarskih pripovedaka, njegova beletristička proza je ili humoristička, ili namenjena deci. Svoj lirski talenat koristio je u "prozaidama", većinom podlogu u Zmajevoj poeziji.

Najveći deo napisanoga u prozi pripada publicistici. Zmaj ima dosta političkih, novinskih članaka, satiričnih tekstova, književnih komentara, kraćih portreta istaknutih Srba, pa i pregršt autobiografskih napisa. Mnoge od tih tekstova objavljivao je anonimno, ili potpisane šiframa, tako da ni danas još nije napravljena njihova bibliografija, pa i ne znamo šta je sve napisao.

Velika Zmajeva prilagodljivost, dar uživljavanja u tuđe delo i njegov duh, predodredili su ga za prevodioca. Prve tri njegove knjige su prevodi: Toldija Janoša Aranja, Vitez Jovan Šandora Petefija, Istočni biser Fridriha Bodenšteta. Najviše je preveo s mađarskog. Počeo je u vreme kada je to bio donekle i politički nalog zbog intenzivne saradnje srpske i mađarske opozicione politike protiv Beča, pa nastavio i kasnije zbog lične bliskosti s mađarskom kulturom. On je započeo seriju srpskih prevoda Jokaijeve proze, a najobimniji poduhvat mu je prevod filozofske drame Čovekova tragedija Imre Madača. Najviše je prevodio nemačke pesnike: Lesinga, Gelerta, Ulanda, Getea, Hajnea ali i mnoge drugorazredne i marginalne. Prevod Geteove drame Ifigenija na Tavridi spada u bolji deo naše prevodne književnosti. S ruskog nije prevodio mnogo ali je birao dobro (Puškinova Poltava i Ljermontovljev Demon). S nemačkog je preveo spev engleskog pesnika Alfreda Tenisona Enoh Arden. Zmaj je prevodio slobodno, gotovo nikada reč za reč i stih za stih, već prepevavajući suštinu i duh pesničkog iskaza. Nije mu to uvek sasvim polazilo za rukom, ali ima prevedenih stihova koji su bezmalo kongenijalni.

Kao ličnost javnog života, J.J. Zmaj je zdušno potpomagao kulturne institucije srpskog naroda. Bio je među časnicima Matice srspke, s Miletićem vodi Srpsku čitaonicu, ima udeo u osnivanju Srpske književne zadruge koja njegovu stilizaciju inicijala i danas nosi kao svoj mblem. Naročito mu je na srcu ležalo pozorište zbog uverenja da je to najefikasniji način nacionalnog snaženja i negovanja jezika. Bio je jedan od osnivača Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i do smrti je aktivno učestvovao u njegovom radu. Jedna od programskih osnova njegovog časopisa "Javor" "razvijanje narodnog pozorišta i dramske literature", a pozorišnu rubriku u listu je sam ispunjavao. Polemiše s opadačima mlade institucije, bori se protiv vlasti kojoj nije po volji ovo središte srpskog narodnog života. Pomaže i oko repertoara; kada se pozorište našlo u stisci zbog nedostatka domaćih komada, piše komediju Šaran koja će postati veoma popularna.

Ulogu u nacionalnom i društvenom životu, pa i svoj književni zadatak, shvatao je utilitarno, svoju poeziju kao sredstvo oplemenjivanja svakodnevice, nacionalnog, političkog, moralnog, pa i estetskog uticaja na najširu čitalačku publiku. To se delimično može iščitati i iz njegove programske "Pesme o pesmi". Zbog toga je Zmajevo ogromno životno delo veoma nejednako po umetničkoj vrednosti i oscilira od antologijski prvorazrednih dometa do pleve koju je razvejavao svaki dašak budućih vremena. No, i one tekstove čija je vrednost manja, sito naše kulture valja da propusti, jer je reč o čoveku bez koga se ne da zamisliti sudbina, rast, fizionomija srpske književnosti. Bio je, prema Mladenu Leskovcu, "hroničar jednog društva, slikar jednog vremena, kritičar društvenih naravi i javnog morala, pesnik borbenih težnji jednog sanjalačkog naraštaja" — "jedan od najvećih Srba XIX veka".


100 najznamenitijih Srba, PRINCIP, Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Januar 06, 2011, 12:31:38 am »

*

ZMAJ JOVAN JOVANOVIĆ


ŽIVOT. — Najplodniji pesnik romantičarskog doba, Jovan Jovanović, docnije nazvan Zmaj, rodio se 24. novembra 1833. godine u Novome Sadu. Tu je svršio osnovnu školu, gimnaziju u Halašu i Požunu, prava je učio u Pešti, u Pragu (oko 1856) i u Beču. Svršivši prava,[85] bude 1861. izabran za varoškog podbeležnika u Novom Sadu. 1863. otišao je za nadzornika Tekelijanuma u Pešti i upisao se da uči medicinu. Svršivši medicinu, dođe za lekara u Novi Sad, 1870. Kao lekar živeo je po raznim mestima, u Pančevu, Karlovcima, Futogu, Kamenici, Beču, Beogradu, Zagrebu. Jedno vreme bio je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Za sve to vreme uređivao je razne književne, satirične i dečje listove: 1862. Javor u Novom Sadu; od 1864—1871. Zmaj, po kome je i ime dobio; od 1871. Do 1874. u Pančevu Žižu; 1877. do 1878. Ilustrovanu ratnu kroniku u Novom Sadu; 1878. krenuo je u Novom Sadu satirični list Starmali, kome je bio duša do 1889; 1880. otpočeo je izdavati u Novom Sadu dečji list Neven, koji je, neko vreme i u Beogradu i u Zagrebu, izlazio preko dvadeset godina, i na kome je radio do same smrti. 1874. svečano je proslavljena u Novom Sadu dvadesetpetogodišnjica, a 1899. u Zagrebu pedesetogodišnjica njegovog plodnog i zaslužnog književnog rada. 1892, u znak narodnog priznanja, Narodna skupština u Beogradu mu je odredila stalnu godišnju pomoć. Poslednje godine života proveo je u Kamenici, u Sremu, gde je i umro 3. juna 1904. godine.

NJEGOVE KNJIGE. — On je vrlo malo radio u prozi: nekoliko pripovedaka, od kojih je najpoznatija pesnička legenda Vidosava Branković (1860), i popularni šaljiv komadić Šaran (1864). Inače, sav ostali njegov književni rad je u poeziji. Zmaj Jovan Jovanović zauzima jedno od najvećih mesta u srpskoj književnosti i pevanjem ispunio je gotovo pola veka svoga života.

Kada je on počeo pevati 1849, srpska poezija preživljavala je jednu tešku krizu. Stara poezija izumirala je u svojoj oskudnosti. Sem Branka Radičevića koji se kao meteor javio i iščezao, ništa novo nije se javljalo. Oskudica je bila takva da su ljudi kao Ljubomir Nenadović jedinu nadu polagali na Đorđa Maletića. U to doba, 1852, pisao je Svetozar Miletić, koji je već počeo sticati svoj veliki glas: "Kako nam je literatura svakolika sumorna, sad bi joj osobito preko bio potreban sjajan i velelepan meteor, da je potrese, elektrizira, oživi. Kod sina G. Jovanovića našao sam lep dar poezije." Miletić se nije prevario, "sin G. Jovanovića" imao je više no "lep talenat", i on je u klonulu srpsku poeziju uneo nov život.
 
Još kao vrlo mlad čovek, đakujući u Požunu, Zmaj je od 1848. počeo pevati, potpisujući se "Osijan". Ubrzo je skrenuo opštu pažnju na sebe i već početkom šezdesetih godina stekao glas jednog od prvih pesnika srpskih. Pesnički rad njegov je neprekidan i vrlo obilan. Prva njegova knjiga, prevod Toldija, izišla je u Novom Sadu 1858, prevod Demona 1863, Đulići u Novom Sadu 1864. Sve dojakošnje pesme Zmaj Jovana Jovanovića izišle su u Novom Sadu 1871. Pevanija je izišla u Novom Sadu 1882; ostatak njegovog pesničkog rada izdala je Srpska književna zadruga pod naslovom Druga Pevanija, u dve knjige (Beograd, 1895—1896). Đulići uveoci pojavili su se u Novom Sadu 1882. Novo izdanje Đulića i Đulića uvelaka izišlo je u Zagrebu 1899. godine.

NJEGOVO PESNIČKO RAZVIJANJE. — On se razvijao pod nekoliko različnih uticaja. Kada je propevao, 1849, za prvi uzor su mu služili đački pesnici oko Slavяnke. Zatim, došao je jak uticaj Branka Radičevića, kod koga je Zmaj uzeo ono što je pesniku Đačkog rastanka bilo najbolje: lakoća izraza, okretnost stiha, vedrina, naročito narodni jezik i ugledanje na narodnu poeziju. Osećajući da nedovoljno poznaje narodni jezik, koji je za njegovo doba uveliko postajao književni jezik, Zmaj je, kao i Branko Radičević, u punom smislu reči izučavao i učio Srpski rječnik Vuka Karadžića, i, štaviše, i sam se bavio skupljanjem rečničke građe (1896. podneo je Matici srpskoj zbirku od 3000 narodnih reči, pod naslovom: Gradljika za što potpuniji rečnik srpskog jezika). I za sve vreme pesničkog rada za njega je bio "srpski jezik — rajski jezik", kako je pevao u starosti. Narodna pesma na njega je uticala mnogo više no na druge, i, što je glavno, mnogo srećnije. Zmaj je, uopšte, imao retke asimilativne sposobnosti, i svojim gipkim duhom lako se prilagođavao drugim dušama i tuđoj poeziji. On je narodnu pesmu tako srećno podražavao da neke njegove pesme čine utisak potpuno narodnih, i kao takve su prodrle u narod. U starosti, on je od toga podražavanja napravio ceo pesnički program, želeo da sasvim skine sa sebe "šljoke umetničke literature", i imitujući i suviše narodnu poeziju ispevao zbirke Snohvatice (dve knjige, I—II, 1895. i III 1900) i Devesilje (1900). Na Snohvatice on je mnogo polagao, smatrao ih za jedno od najvažnijih književnih dela svojih, pripremao se za njih velikim čitanjem narodne poezije, i radio ih vrlo pažljivo. On je tu pokušao da peva u čisto narodnom duhu, da narodski peva narodne pesme kao što je to činio Filip Višnjić. "Ja sam uvek želeo da se Snohvatice kritikuju samo kao narodne pesme — kao da nema na koricama moga imena." Ali u svem tom poslu on nije imao uspeha. U tim pesmama ima i staračke klonulosti i preteranog podražavanja. Ali, ipak, u ranijim pesmama svojim Zmaj je jedan od retkih pesnika srpskih koji su se najviše približili književnom idealu svoga vremena: na osnovu narodne poezije stvoriti umetničku poeziju.

Od stranih pesnika nijedan nije uticao na nj toliko kao poznati mađarski pesnik Aleksandar Petefi, čiji je glas tada bio na vrhuncu, naročito posle njegove junačke smrti na bojnom polju, gde je svojom krvlju zapečatio svoje rodoljubive i slobodoljubive pesme. Zmaj je znao mađarski od detinjstava, učio je mađarske škole, kao đak upoznao se sa mađarskom književnošću, naročito sa mađarskom poezijom. I nada svim mađarskim pesnicima zavoleo je Petefija, koji je sve imao što je bilo potrebno da zagreje dušu jednog mladog čoveka. On ga čita i napaja se njime, vrlo lepo prevodi ne samo manje pesme njegove no i veliki spev Vitezъ Jovanъ (Novi Sad, 1860), i kod njega se uči i rodoljublju i slobodnjaštvu. Pored Petefija on čita i prevodi druge mađarske pesnike, Aranja, Đulajija, Tota, Garajija. Pored manjih stvari prevodi i veće spevove, Aranja Toldiju (1858) i Toldijinu starost i, delimično u stihu, ostalo u prozi i u izvodu, Toldijinu ljubav (1896), kao i Otmu Muranj-grada (1878). Tako prevodi i Imbra Madača Čovekovu tragediju (latinicom i ćirilicom, 1890).

Na njega utiču i nemački pesnici, naročito romantičari, pesnici Mlade Nemačke i predstavnici Tendenz-Poeѕіe četrdesetih godina, Herveg i Frajligrat. On prevodi Getea, Ulanda i Grina. Od Getea je u starosti preveo Ifgeniju u Tavridi (1898—1900), a u rukopisu je ostavio prevod Hermana i Doroteje. Hajne je jedna od njegovih velikih književnih simpatija, on ga podražava u ljubavnoj lirici, iz njega je izneo onu sentimentalnu podsmevku, ljubavnu pesmicu sa epigramom na kraju. Od nemačkih pesnika naročito utiču na njega mali pesnici orijentalisti, oni koji su imitovali istočnjačku poeziju, kao Platen, Daumer, naročito Bodenštet. Sa velikom ljubavlju se baca ne samo na prevođenje tog pesnika, kao i pesnika arapskih, persijskih, no i sam peva u tom pravcu. U Istočnom biseru (Novi Sad, 1861) i Pesmama Mirze Shafija (1871) ima pored slobodnih prevoda i samih originalnih pesama, mnogo boljih no što se nalaze kod nemačkih orijentalista; njih je mogao spevati jedan poluistočnjak, koji je bio u stanju da oseti strasnu, bojadisanu i opojnu poeziju Istoka. Ti njegovi istočnjački prevodi imali su velikoga uspeha. "Istočni biser Jovanovića, pisao je docnije Milorad Šapčanin, te jedina ona pesma Zaremi, ili prevod Geteove Bajadare, bile su literarne veličine o kojima se gotovo toliko govorilo kao danas o Darvinovoj teoriji."

Iako nije imao neko sistematsko književno obrazovanje i određen književan ukus, Zmaj je dosta čitao strane pisce i prevodio ih. Pored pomenutih stvari, preveo je i spev Mihaila Ljermontova Demon (Budim, 1863), vrlo slobodno, ali sa mnogo poleta i poezije; tako isto i dirljivi spev engleskog pesnika Alfreda Tenisona Enoh Arden (1880), tragediju rumunske kraljice Jelisavete Majstor Manole (1897). Isto tako preveo je nekoliko pobožnih himni u nazarenskoj pesmarici Sionskoj harfi (Neue Zіonѕharfe, Zürіch, 1855).[86] Njegovi prevodi, koji su nekada slavljeni, pregledani izbliza nisu mogli izdržati kritiku: prevodio je vrlo slobodno, izostavljajući i dodajući po volji, izokrećući često ne samo smisao pojedinih strofa no i duh celoga komada.


OBIM I PRIRODA NJEGOVE POEZIJE. — Ali Zmaj nije bio samo gibak duh, darovit đak ove ili one pesničke škole, jednog ili drugog pesnika. To je bio jak pesnički talenat, bogata i puna pesnička duša, iz koje je desetinama godina šibao mlaz velike poezije. Ekspanzivna pesnička snaga, bogatstvo unutrašnjega života, pokretan, otvoren i stvaralački duh, stalno pesničko nadahnuće, retka plodnost i radljivost, — to su osobine koje ga naročito odlikuju. On je pevao više i lakše no ijedan srpski pesnik, i pre i posle njega, tako da cela njegova poezija čini utisak jedne velike i srećne improvizacije, i da mu je zbog te obilnosti i lakoće u pevanju odricana dubina i zrelost. U stvari, to je samo dokaz njegove snage, i ništa drugo.

Pripadajući naraštaju koji je sav bio u javnom radu, Zmaj je bio pesnik akcije, nacionalne i političke, Programm-Dіchter, Freіheіt-Sänger, kakve je davala slobodnjačka Mlada Nemačka, "roda vaspitatelj", kako su naši stari zamišljali idealnog pesnika, javan pesnik, u punom smislu te reči. On je bio glavni narodni pesnik šezdesetih i sedamdesetih godina, herold Ujedinjene omladine srpske. Za nekih trideset godina on je bio odjek duše celoga srpskoga naroda, pesnički zastavnik nekoliko naših naraštaja, moralni istoričar celog jednog velikog i značajnog perioda našeg narodnog života. Njegova poezija sadrži sav duhovni i duševni život srpskog naroda u drugoj polovini XIX veka, u njoj su kondenzovana sva osećanja i sve ideje srpske toga vremena, to je stihovana kronika srpska od 1850. do 1900, po njoj bi se mogao rekonstruisati gotovo ceo duhovni život srpski u tome periodu, i njegova Pevanija bi se mogla nazvati "prirodnom istorijom duhova" srpskih u drugoj polovini XIX veka. On je pevao duhovnu klonulost posle 1848, velike nade, iščekivanje "izvesnog časa" šezdesetih godina, "liberalne nadežde" i slobodnjačke snove Omladine, nove političke i socijalne ideje sedamdesetih godina. On je bio pesnik dubokih mržnji i osveta srpskog naroda, a u isti mah i pesnik snova o čovečanskom bratstvu, o miru među ljudima, o boljem i lepšem čovečanstvu. Sve što je srpski narod u toku cele jedne polovine veka osećao, voleo, mrzeo, želeo, sanjao, sve je to našlo odjeka u njegovoj duši i silnog izraza u njegovoj poeziji.

DEČJI PESNIK. — Kao što je pevao narodni život u svima pravcima, tako je pevao i život ljudski u svima dobima, svu gamu ljudskih osećanja, i njegova poezija je bila u punom smislu reči: cela lira. Zmaj je bio pesnik srpske dece. Prve njegove dečje pesme još su iz 1858, ali naročito od sedamdesetih godina on revnosno i obilno radi na dečjoj poeziji. Nekih dvadeset godina, od 1880, uređivao je i Neven, najbolji dečji list srpski, za koji je rekao da mu je "mezimče idealnog života na zemljištu praktičnoga iskustva". U taj lepi list Zmaj je uložio mnogo truda i talenta, i uspeo da stvori najbolji dečji list na Slovenskom jugu i da razvije celu jednu obilnu đačku literaturu. U Nevenu je izišao najveći broj njegovih dečjih pesama. Te mnogobrojne dečje pesme jako su raširene i uvek imaju veliki broj čitalaca u malom svetu. Srpska književna zadruga izdala je dve ilustrovane knjige njegovih dečjih pesama: za manju decu Čika Jova srpskoj deci (Beograd, 1899; II izdanje, Beograd, 1909)[87] i za odrasliju decu Čika Jova srpskoj omladini (Beograd, 1901). Književno društvo "Zmaj" izdalo je u Karlovcima popularno i jevtino izdanje njegovih dečjih pesama Srpčadi svoj i svuda. Zmajeve dečje pesme izdavane su i latinicom: Zlatna knjіga za djecu (Zagreb, 1889) i Žіva knjіga (Zagreb, 1890), gde je veliki deo Zmajevih sastava. Najzad, od Zmaja su ostale i čitančice za decu i mladež: Prednevenče (Zagreb, 1898) i tri knjige zbirke Međnevenče (I, Zagreb, 1899; II, Zagreb, 1900; III, Novi Sad, 1901). On je decu voleo, i kao uman čovek koji je jasno uviđao da od mlađih naraštaja zavisi sva budućnost naroda, i kao nesrećan otac čija su deca rano poumirala i koji je svoju veliku roditeljsku ljubav preneo na svu srpsku decu. On je voleo decu ne suvo pedagoški, no očinski, srdačno i toplo, i za njih i o njima ispevao je veliki broj pesama, najbolje dečje pesme u srpskoj književnosti, gde su velike istine ljudske i blagorodna čovečanska osećanja kazivana pristupačno, lepo i prosto. Na tim pesmama nekoliko naraštaja srpskih učili su se čitati, i u njima su se naučili ljubavi prema narodu, dobru i istini.

LIRIČAR. — Zmaj nije bio samo nacionalan i dečji pesnik no i čist liričar, jedan od najboljih i najjačih liričara celokupne srpske književnosti. On će naročito ostati kao pesnik nežnih Đulića (1864) i duboko bolnih Đulića uvelaka (1882). On tu nije pevao poetska opšta mesta i vežbao se u varijacijama starih pesničkih tema; on je tu opevao svoju veliku ljubav i tužnu smrt žene koju je voleo. Prosto, prirodno, iskreno, on je pevao ono što je uistini osetio, bolove i radosti svoga srca. Intiman ton, neposrednost osećanja, toplota koja sve to zagreva, čini veliku draž ovih intimnih i istinitih pesama. Čitalac gubi osećanje da je u literaturi, i čini mu se kao da sluša ispovest jednog starog prijatelja koji otvara svoje razdragano ili ranjeno srce. Ljubavna i životna radost Đulića prenosi se na čitaoca, a ugušeni uzdisaji i isprekidana bolna jecanja Đulića uvelaka ne mogu se čitati a da se srce ne stegne, i suze ne navru na oči. To su najneposredniji, najiskreniji i najuzbudljiviji stihovi u srpskoj lirici.

SATIRIČAR. — Duhovit čovek, Zmaj se rano javio na polju satire i na tom mestu bio dugo među prvima, ako ne i prvi. Bačvanin rodom, iz kraja gde se šala uvek volela, on je i sam bio vrlo duhovit čovek, vazda gotov na dosetku i kalambur i epigram. Ali on nije voleo šalu radi šale i zabave, no ju je stavljao u službu svojih viših ideala. Za njega, kao za Žan-Žaka Rusoa, "duhovitost je posoljeni razum", i on se daje na prigodnu političku i socijalnu satiru, služi se njome kao oruđem u borbi za narodni napredak. 1866, u trećem broju Zmaja, on je rečito izneo program svog prostranog satiričnog rada: "Dok se korov i kopriva ne istrebe, ne može se dobro seme sejati; dok se lažni apostoli ne otkriju, ne može istinita nauka procvasti; dok se ropski duhovi ne izobliče, ne može sloboda sijnuti; dok se sebičnost ne žigoše, ne može se rodoljublje uzvisiti; dok se kukavice ne ismeju, ne mogu junaci u pravoj svetlosti sijnuti; dok se dremež ne prešiba, neće se svesniji život razbuditi; dok se šereti ne porugaju, teško će se stalni karakteri razviti; dok se opaki običaji ne prodrmaju, neće se dobro ukoreniti; dok se na nadriknjige prstom ne pokaže, ne može se pravo znanje i nauka raširiti..." I sa oštrinom, sa smelošću, naročito sa mnogo duha, on je četvrt veka radio u tome pravcu, bio Juvenal i Arhiloh srpskoga društva, dao najbolje političke satire srpske, i vršio jak i dobar uticaj na srpsko društvo.

NJEGOVE MANE. — Ali njegove pesničke mane nisu ni male ni retke. Život mu nije bio lak i ugodan, i on je mogao pevati samo onda kada mu je ostajalo slobodno vreme od zamornog lekarskog i uredničkog posla. On je, kako je sam pisao, poznao "avet" što se zove "staranje za svakidašnji kruh". I zato što njegovo književno obrazovanje nije bilo dovršeno, zato što nije mogao da piše na dokolici, lagano i pažljivo, kao umetnik koji traži savršenstvo, zato što je u većini slučajeva morao da radi na juriš, preko kolena, da često još nesasušen rukopis šalje u štampariju, — zato u njegovu delu ima i toliko nemara, praznina, nedostataka i grešaka, zato kod njega ima i površnosti, i slabog nadahnuća, i usiljavanja, i banalnosti, i slabih stihova. Vrlo često političar, polemičar, i novinar potiskuje umetnika. Versifikacija mu je često zanemarena, i kod toga pesnika koji je znao pisati i koji je u dobrim trenucima davao vrlo glatke i lepe stihove, ima pogrešnih slikova, nemogućnih i nedopuštenih "pesničkih sloboda", samovoljnih skraćivanja reči, grubih jezičkih grešaka, sasvim slabih pesama, nedostojnih velikog pesnika koji ih je ispevao.

On je odveć mnogo i odveć lako pevao, kao što su svi radili u doba romantizma, kada se više gledalo na političku i nacionalnu korist od jedne pesme no na njenu umetničku lepotu. I otuda kod Zmaja toliko pesama suviše prigodnih, dnevnih, lokalnih, u stvari stihovanih novinarskih članaka, sa strastima koje su nam danas savršeno tuđe, sa aluzijama koje mi više ne razumemo. Ta odveć spuštena prigodna poezija, ta ogorčena gušanja na političkoj areni, ti gnevni protesti jednog uskipelog doba, te pesme koje su u svoje vreme više značile no besede i proglasi, danas nas ostavljaju hladne, i njihov vulgaran okvir ne izgleda nam dostojan prave poezije. I svemu treba dodati i druge mane Zmajeve: grubu čulnost koja utoliko više vređa što dolazi od pesnika u bolu prečišćenih Đulića uvelaka; alkoholičarske uzvike i izlive, koji čine utisak larme za kavanskim stolom; starmalske dosetke, abukazemovsku šalu, kalambure i "kunstove" sa rečima, svu onu sumnjivu duhovitost više manje literarnih novosadskih kavana iz šezdesetih godina. Pored toga on ima i nesiguran književan ukus, tako da pored Getea, Puškina i Tenisona prevodi pesme iz mađarskih i nemačkih šaljivih listova.

OPŠTI POGLED. — Svakako da se Zmaj ne može nazvati velikim pesnikom u evropskom smislu reči, ali on se još manje daje svesti na sposobnog stihotvorca, veštog satiričara i dobrog dečjeg pesnika, kao što su hteli da učine njegovi protivnici, koji mu nisu praštali njegove slobodnjačke ideje i borbe. On je pisao mnogo, često svakojako i svašta, zato u njegovom zrnevlju ima toliko pleve, i zato on daleko bolje izgleda u antologijama no u svojim celokupnim delima. Reklo se za njega da je bio samo dobar učenik Branka Radičevića, ali valjalo bi dodati da je taj učenik premašio svoga učitelja. Ne samo u svom dobu no i u celoj srpskoj književnosti on je jedan od najboljih i najzaslužnijih pesnika. To je najobimniji, najobilniji i najsavršeniji pesnik omladinskog perioda srpske književnosti, pisac koji je dao maksimum onoga što je srpska književnost mogla dati u to doba kada su se jezik i metrika tek počeli da utvrđuju i kada je u poeziji gotovo sve trebalo stvarati. Plodan duh, ekspanzivan talenat, on se trošio na svima poljima, i za opšte dobro rasipao svoju pesničku snagu. On je zlato svog velikog pesničkog talenta raskovao u sitan novac i razdao ga svom narodu. On je za srpsku književnost bio ono što je, po rečima Ernesta Renana, Viktor Igo bio za francusku književnost: "On je zvonio svaki čas našega veka, otelotvorio svaki naš san, dao krila svakoj misli." Zmaj je nacionalni pesnik srpske književnosti koji je najdublje prodro u narod i koji je svojim radom zaslužniji no ijedan pesnik srpski.


Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Januar 06, 2011, 12:51:38 am »

*
SRPSKA KNJIŽEVNOST 19. VIJEKA (25)


JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ

Jovan Jovanović Zmaj je jedan od najpoznatijih srpskih pjesnika 19. vijeka: liričar, urednik mnogih književnih listova i dječijih časopisa, pisac rodoljubive poezije, satiričar i humorista, ljekar, dramaturg i prevodilac. Mnoga su njegova zanimanja bila, raznovrsno djelo koje je ostavio za sobom, a još raznovrsnije i oprečnije kritike koje je ono izazvalo. No svi se kritičari gotovo jednodušno slažu u tome da je Zmaj naš možda najveći dječiji pjesnik, na čijoj poeziji su odrastale i još odrastaju generacije dječije populacije

piše: Anja Jeftić

Sredina 19. vijeka je po mnogo čemu ključna za istoriju srpskog naroda i srpske književnosti. U poeziji je to doba smjene dviju generacija "romatičara" i dolaska na književnu scenu onih pjesnika po kojima je ovaj period i ostao najviše upamćen: Jovana Jovanovića Zmaja, Đure Jakšića i Laze Kostića. Središte kulturne djelatnosti bio je Novi Sad, a sporna pitanja osnovice srpskog jezika i Vukove reforme, koja su jedno vrijeme oblikovala javni život, sada su postala pitanja formiranja nacionalne svijesti i njenog artikulisanja. Naime, otkada su se naselili na teritoriju današnje Mađarske i Austrije, u 17. i 18. vijeku, Srbi su se počeli polako prilagođavati oblicima života koji su postojali u zemlji u koju su došli. U tome su pomalo gubili svoje specifične nacionalne karakteristike, a pogotvo pod pritiskom antisrpske kampanje sa austrijskog i ugarskog dvora. Impuls pak za šire narodno stasavanje došao je zajedno sa srpskim ustancima i životom postustaničke Srbije. U južnoj Ugarskoj, na prostoru današnje Vojvodine, Srbi su bili izazvani i lošim stanjem u državi, u kojoj su se naglo počele dizati bune manjih naroda u cilju osamostaljivanja. Tako je 1848. u Karlovcima sazvana Narodna skupština, na kojoj je iznesena potreba za nacionalnom autonomijom, kao i crkvenom, što nije bilo ostvareno, ali je stanje u narodu od tada pa nadalje počelo intenzivno da se menja. Pitanje nacionalnog identiteta postalo je suštinsko pitanje i mlađa generacija darovitih i obrazovanih ljudi ga je neprestano afirmisala i pokušavala u različitim oblicima da da odgovor na njega. U to doba je u književnosti stasao i Jovan Jovanović Zmaj, koji je, kako kaže Jovan Skerlić, postao pesnički zastavnik nekoliko naših naraštaja, moralni istoričar celog jednog velikog i značajnog perioda našeg narodnog života.


ŽIVOT J. J. ZMAJA

J. J. Zmaj je rođen 1833. godine u Novom Sadu, u činovničkoj građanskoj porodici. Studirao je u Pešti, Pragu i Beču. Pošto je bio završio medicinu, kao ljekar je radio i živio u mnogim mjestima, a jedno vrijeme je bio i dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Uporedo s tim, uređivao je mnoge književne, satirične i dječije listove, između ostalih i list Zmaj, po kojem je kasnije i dobio nadimak. Bio je izuzetno predan ovom poslu, a najpoznatiji njegov časopis je sigurno bio Neven, koji se do danas preštampava i čita. Neven je izlazio u Beogradu i Novom Sadu preko dvadeset godina, i za njega je Zmaj rekao da mu je mezimče idealnog života na zemljištu praktičnog iskustva. Takođe, on je intenzivno pisao uglavnom poeziju i po količini napisanih pjesama rijetko je plodan pjesnik kod Srba. Kada se pojavio u književnosti pedesetih godina 19. vijeka, Svetozar Miletić je pisao: Kako nam je literatura svakolika sumorna, sad bi joj osobito prek bio potreban sjajan i velelepan meteor, da je potrese, elektrizira, oživi. Kod sina G. Jovanovića našao sam lep dar poezije. I zaista, kako je tada počeo pisati, Zmaj se nije zaustavljao u narednih pedeset godina. Objavio je: Đuliće, Sve dojakojašnje pesme Zmaj Jovana Jovanovića, Druga pevanija, Đulići uveoci i naravno sa kasnijim ponovljenim i kompiliranim izdanjima. Ono što će trajno da obilježi njegov rad, i da bude u nekom mislu prekretnica u pjesničkom i duhovnom zrenju jeste porodična tragedija smrti žene i njihovih petero djece. Pored toga je i prevodio njemačke i mađarske pjesnike, kako one poznatije, tako i one manjeg kvaliteta, ali koji su njemu lično bili bliski. Kao i Branko Radičević, i Zmaj je učio srpski jezik i riječi iz Vukovog Rječnika, nadahnjivao se narodnom poezijom i sam skupljao rječničku građu, koju je pred kraj života predao Matici srpskoj. Mnogi su ga optuživali da nije imao sistematsko književno obrazovanje i dovoljno izgrađen ukus, da nije imao suptilno pjesničko osjećanje i individualni artizam. Laza Kostić je čak napisao posebnu Knjigu o Zmaju, oštru i domišljatu kritiku njegovog rada, svojevrsan kalambur, u kojoj je iznio teoriju da je kod njega "zmaj" pojeo "slavuja", to jest da je pjesnik satiričar pojeo lirskog pjesnika. A zbog čega je bio satiričar, Zmaj je obrazložio u programu svog satiričnog rada u trećem broju Zmaja: Dok se korov i kopriva ne istrebi, ne može se dobro seme sejati; dok se lažni apostoli ne otkriju, ne može istinita nauka procvasti; dok se ropski duhovi ne izobliče, ne može sloboda sinuti; dok se sebičnost ne žigoše, ne može se rodoljublje uzvisiti... dok se na nadriknjige prstom ne pokaže, ne može se pravo znanje i nauka raširiti... Zmaj je poslednje godine života proveo u Sremskoj Kamenici, gdje je i umro 1904. godine.


PJESNIŠTVO

Bilo je nekoliko vrlo bitnih uticaja koji su formirali Zmajev pjesnički izraz: narodna poezija, građanska pjesma, njemački romantičari i orijentalna poezija, mađarski pjesnik Petefi itd. A obim njegovog pjesništva pravazilazi sve prosječne okvire — on je bio jednako plodan liričar, dječiji pjesnik, satiričar i pjesnik rodoljubive poezije. O samom fenomenu poetskog prizvanja on pjeva u Pesmi o pesmi. Tu veli da, kad su ljudi bili prognani iz raja i počeli da žive tužnim i teškim životom, Tvorac se smilovao i poslao im poeziju. I na zemlji ko da novo/ sunce sinu, te razvedri praznu tminu, pustolinu. Gde je bola, ge je jada, — pesma blaži; Gde se klone, gde se pada, — pesma snaži; — Gde su ljudi dobre ćudi, — pesma s' ori; Što ne možeš drukče reći, — pesma zbori; Gde utehe nema druge, — pesma stiže; A gde sumnja sve obara, -pesma diže... Ali poezija nije samo tu da bude čovjeku na utjehu nego i da bude kritika društva i da ima svoju — u doslovnom smislu te riječi — "praktičnu upotrebu". Takve prirode su Zmajeve satirične inspiracije. Npr. poznata Jututunska juhuhaha pjesma je uprena protiv režima Miloša Obrenovića, koji je rekao kada je preuzeo vlast u Srbiji, 1860. godine, da će "zakon biti najviša volja u Srbiji". On je kritikovao i tadašnje pomodarstvo, frajle i nobles društvo, buržoasku ljenost i neutemeljenu superiornost. Najnježnije lirske pjesme Zmaj je posvetio svojoj ljubljenoj suprugi Eufrosiniji, Ruži, i njihovoj djeci — i one koje slave život i projavljuju ljubav prema voljenoj osobi, ali nakon njihove smrti, i one koje vapiju nad gubitkom i samoćom. Evo jedne takve ljubavne pjesme, koja je muzički adaptirana i čini nezaobilazan repertoar tzv. starogradskih pjesama: Tijo, noći /moje sunce spava;/ Za glavom joj /od bisera grana, /a na grani /ka da nešto bruji, /to su pali sićani slavuju /žice predu /od svilena glasa, /otkali joj /duvak do pojasa, /pokrili joj / i lice i grudi, /da se moje /sunce ne probudi. Osjećanja ljubavne radosti nalaze se u zbirci Đulići, a u Đulići uveoci su u žalosnom raspoloženju. Pođem, klecnem, idem, zastajavam, /šetalicu satu zadržavam; /jurim, bežim, ka očajnik kleti: /zborim reči, reči bez pameti: /"Ne sme nam umreti!" /Vičem Bogu: Ona je još mlada! /Vičem pravdi: Ona se još nada! /Anđelima: Vi joj srca znate! /Vičem zemlji: Ona nije za te! /Niotkuda nema mi odjeka...

Bitan segmenat opusa J. J. Zmaja je i rodoljubiva poezija, sa pjesmama kao što su: Vila, Tri hajduka, Sveti Sava; kao i didaktična poezija za djecu i odrasle.


ZMAJ, DJEČIJI PJESNIK

Ono što se zaista ne može osporiti Zmajevom pjesničkom talentu jeste to da je on vjerovatno naš najveći dječiji pjesnik. I do danas djeca u školama naizust uče njegove pjesme, skladnog, vrcavog stiha i finog zvuka. Kako je jednom primijećeno, te pjesme štede roditeljima trud i pedagoške brige — djeca se na njima neosjetno uče kako se treba ponašati, uče o prirodi, stvarima i životnim situacijama. Pjesnik se šali s njima, budi njihovu maštu a ne raspaljuje je i, što je najvažnije — dijete koje čita tu poeziju uvijek će lako odvojiti dobro od zlog i ružno od lijepog na jedan neposredan i prihvatljiv način. Neke od njih i nisu pretjerano poučne, ali su zanimljive, kreativne, smiješne, kao dječija igra. Malo je onih koji nisu čuli za pjesme na kojima su mnoge generacije odrasle, kao što su: Pačija škola, Materina maza, Pesma o Maksimu, Konjanik, Ded i unuk i druge, kao i niz zagonetki, pitalica, pošalica koje je čika-Jova, kako su ga djeca prozvala, za njih smišljao. On je tako volio djecu da je uređujući list Neven pisao u jednom pismu prijatelju kako mu je "malo" teško jer ne samo što nema novca za štampanje lista nego još i kasni sa tekstovima, koje mora sam da napiše i uredi i pride da iscrta ilustracije! I pored toga, on je ponekad štampao posebno dijelove za bogatu djecu, a posebno za siromašnu. Bogatima je govorio kako čovjeka ne čini odijelo i materijalno blago nego nešto drugo i kako visokoumlje i gordost nisu dobri, a siromašne ohrabrivao da ne budu tužni što nemaju sve što im treba i podsticao njihova plemenita osjećanja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: Januar 06, 2011, 01:41:00 am »

**

JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ


IZ "PESME O PESMI"

Gde je bola, gde je jada,
— Pesma blaži;
Gde se klone, gde se pada,
— Pesma snaži;
Gde su ljudi dobre ćudi,
— Pesma s' ori;
Što ne možeš drukče reći
— Pesma zbori;
Gde utehe nema druge,
— Pesma stiže;
Jer u pesmi nema mržnje,
— Ljubav vlada;
U pesmi je cvetak vere
— Melem nada.


Svoje pjesničko uvjerenje izrekao je Jovan Jovanović Zmaj u "Pesmi o pesmi". Ova programatsko-deklarativna pjesma uvest će nas u Zmajev pjesnički svijet, otkriti njegove tvoračke elemente, njegovo biće i Zmajevo shvaćanje biti i uloge poezije. U poeziji Zmaj otkriva najčišći, najplemenitiji i najdublji izraz ljudskoga duha.

Pjesnički prvijenci Zmaja Jovana Jovanovića pojavili su se sredinom 19. stoljeća. (Prva sačuvana pjesma "Proletno jutro" napisana je 1849. god. a objavljena je 1852.) Prvijenci nose vidljive tragove lektire (Mušicki, Svetozar Miletić, Pavle Popović Šapčanin, Branko Radičević, narodna pjesma). Međutim, već i u ovim ranim radovima nalazimo nagovještaj Zmajeva pjesničkog talenta koji se očituje u lakoći kazivanja i okretnom rukovanju novim izražajnim oblicima.

Kasniji Zmajev stvaralački put obilježen je bogatom lirskom produkcijom u kojoj se spaja pjesnikova intimna biografija s konkretnom povijesnom situacijom.

Intimna pjesnikova biografija poetski je oživotvorena u zbirkama pjesama "Đulići" i "Đulići uveoci".
 
U "Đulićima" (1864. god.) pjesnik kazuje sretne trenutke svoje ljubavi i poeziju obiteljskog života. To je kliktava, raznježena poezija zaljubljenog bića koje čitav vanjski svijet podređuje svom ljubavnom raspoloženju. To je lirika u kojoj na spontan i sugestivan način progovara ljubavna psihologija: ljubavna razdraganost, ljubavna čežnja, ljubavno sanjarenje, ljubomora. Sva su ta pjesnikova ljubavna raspoloženja položena u specifično Zmajeve nokturalne i astralne ugođaje.

U Zmajevu doživljavanju žene i ljubavi vidljiva je romantična koncepcija. U svoje ljubavne ispovijesti ugradio je jarko nacionalno osjećanje. Pjesnikova odabranica javlja se kao oličenje nacionalnog ideala. Nacionalna komponenta progovara i u onom dijelu "Đulića" gdje pjesnik izražava obiteljsku sreću. "Đulići" su, prema tome, lirska sinteza pjesnikove intime i nacionalnog ideala.

"Đulići uveoci" (1883) izrazili su pjesnikovu ljubavnu i obiteljsku tragediju. Poezija "Đulića uvelaka" rođena je u jakim prolomima pjesnikova bola. Jednostavna i naivna raspoloženja iz "Đulića" zamijenjena su u ovoj zbirci dubljim, refleksivnijim akcentima. Intenzitet ljudskog, supružničkog i roditeljskog bola konkretizirao se u "Đulićima uveocima" u direktnim, zgusnutim i dramatičnim lirskim ispovijestima.
 
Obje pjesničke zbirke svojom lirskom čistoćom i neposrednošću, svojom neishitrenom emocionalnošću zauzimaju posebno mjesto u razdoblju srpskog romantizma.

Najplodniji period u stvaranju Zmaja Jovana Jovanovića bile su šezdesete i sedamdesete godine 19. stoljeća. U tom razdoblju nastale su njegove najbolje satirične pjesme koje su inspirirane političkim i društvenim kretanjima u tim decenijama. To su deceniji u kojima aktivno djeluje Ujedinjena omladina srpska i napredna građanska inteligencija koja se bori protiv monarhističko-birokratskog i policijskog režima u Srbiji, protiv pojava odnarođivanja i snobizma. Ideolog napredno orijentirane inteligencije bio je Svetozar Miletić. Zmajeva politička satira britko protestira protiv krutog monarhističkog obrenovićevskog režima, protiv moralne i nacionalne deformiranosti suvremenika.

U Zmajevim satiričnim pjesmama došla je do izražaja demokratsko-liberalna i nacionalna ideja kakvu je zastupao Svetozar Miletić. U pjesmama te vrste očitovala se nova kvaliteta Zmajeva talenta — sposobnost zapažanja tipičnih pojava u svom vremenu, razvijen smisao za ironiziranje i karikiranje nezdravih životnih pojara. Ovim sposobnostima pridružuje se i sposobnost pronalaženja adekvatnog jezičnog izraza. Satirične pjesme Zmaja Jovana Jovanovića proširile su leksički fond srpske romantične poezije.

Zmajeva satirična poezija svjedoči o jakoj pjesnikovoj angažiranosti i obuzetosti društvenom, moralnom i političkom problematikom svoga vremena.

Potpun stvaralački lik Zmaja Jovana Jovanovića ne možemo doživjeti bez njegove dječje poezije. Pjesnikova sposobnost saživljavanja s dječjim svijetom očitovala se već u "Đulićima" i "Đulićima uveocima". Ta sposobnost poetskog fiksiranja dječjeg svijeta predstavlja značajnu komponentu Zmajeve stvaralačke ličnosti. U djetinjstvu Zmaj otkriva osebujni svijet mašte i senzibilnosti. U dječjim pjesmama Zmaj je profinjen psihološki opservator koji proniče u najzagonetnije predjele dječje psihe. Za svoje opservacije pronalazi svjež i primjeran pjesnički izraz.

Iako su Zmajeve dječje pjesme stvorene u vremenu s drugačijim senzibilitetom, one se svojom poetskom snagom dižu iznad konkretnih vremenskih uvjeta i izražavaju psihologiju i poeziju djetinjstva uopće.

U svom književnom djelu Zmaj se predstavio kao složena stvaralačka ličnost koja je svestrano doživljavala svoje vrijeme i sebe u vremenu poklanjajući svoja najdublja i najintimnija ljudska uvjerenja i nemire poetskoj riječi koja nas i danas zaokuplja.

*

Propjevao je sredinom 19. stoleća. Ostavio je iza sebe bogat književni opus (pjesme, nekoliko pripovijedaka, šaljivi igrokaz "Šaran" i brojni prijevodi):

"Đulići", Novi Sad, 1864; "Sve dojakošnje pesme Zmaj Jovana Jovanovića", N. Sad, 1871; "Pevanija", Novi Sad, 1882. Preostala djela izdala je Srpska književna zadruga: "Druga Pevanija" — dvije knjige, Beograd 1895—1896; "Đulići uveoci", Novi Sad, 1883. "Đulići" i "Đulići uveoci" izišli su ponovo u Zagrebu 1899. godine.

Nakon pjesnikove smrti izišla su brojna izdanja njegovih pjesama. Među najnovijim izdanjima ističe se: "Pesme", Novi Sad, 1958. u redakciji Mladena Leskovca.


Dr Dragutin Rosandrić
Pregled književnosti s čitankom, 1967

[postavljeno 02.04.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: Januar 06, 2011, 04:34:11 pm »

**

PESNIČKO DELO JOVANA JOVANOVIĆA ZMAJA


Zmajevo pesničko delo, u najgrubljim linijama, može se grupisati bar u četiri kategorije: tu su, u prvom redu, njegove lirske pesme, potom satirično-političke, pa pesme za decu i o deci, najzad njegovi prepevi iz stranih pesnika...

... Najpoznatije delo Zmajevo iz oblasti lirike, ono kojim je stekao slavu najpopularnijeg pesnika svoje epohe, jesu njegovi Đulići i Đulići uveoci. To je vrsta lirskog romana ili pesničkoga dnevnika u stihovima o njegovom intimnom ljubavnom i porodičnom životu, "najbolji kanconijer građanske ljubavne poezije u nas". O tim zbirkama teško je, zapravo je nemoguće danas već reći išta novo. Zmaj je doživeo lepu ljubavnu idilu široke skale: oženio se voljenom devojkom, ali je u bračnom životu doživeo čitav niz nesreća: poumirala su mu sva deca (njih petoro), a i još mlada žena. U Đulićima on je opevao svoju ljubav prema mladoj devojci, postepeni razvoj te ljubavi i njen srećni završetak brakom, pa prve znake bračne i roditeljske sreće; u Đulićima uveocima opevani su bolest i smrt voljene žene, kao i smrt ostalih pesnikovih milih i dragih: dece, roditelja, sestre, rođaka i prijatelja.

Đulići ne pevaju nesrećnu, bajronovsku kobnu ljubav koja odvodi u očajanje, greh, zločin; u njoj je dosta idile stilizovane po malograđanskom ukusu. Jer sem početnih romantičnih intonacija pomodnoga svetskoga bola, koji zabruji za časak a posle se gubi bez odjeka, Zmajeva ljubavna istorija u Đulićima, može se reći, realistički je mirna, podrobna i iscrpna istorija zadovoljene ljubavi, u klasičnom pristojnom kultu porodice, diskretno obojena nacionalističkim istorijskim tradicionalizmom epohe, sa raskomoćenim humorom rašćaskana dobroćudna čoveka, sa nešto sentimentalizma. Čitava zbirka ima prijatan, starinski ton čednosti i čistote, darovito i na nov, svež način kazanih osećanja, više duhovito nego neposredno prikazanog slikanja ljubavničkih uzbuđenja, traženja i razaznavanja. Kao i u čitavoj Zmajevoj poeziji, i u Đulićima osvajaju ne toliko pojedinosti ni artističke virtuoznosti, niti se delo može uživati stih po stih ni reč po reč; koliko ono pleni svojom celokupnošću autentične poetske atmosfere doživljaja, koja neodoljivo zrače iz ove čiste i ljupke lirike.

Đulići uveoci su, međutim, već drukčija, gorča, dublja knjiga; smrt je nad njom, i mnogo nemilosrdnih umiranja. I ona je subjektivna, data kroz svež i slikovit lirski realistički doživljaj, baš kao i prva. Pa kao što u prvoj nema duboke i mrvilačke, uznemirujuće ljubavne strasnosti, jer je čitava ljubavna istorija pesnikova data u čednom okviru građanski pitomog morala pristojnosti, bez erotike, tako ni u ovoj drugoj nema pravog pesimizma niti pobune protiv smrti i protiv života: sve je u razboritom pomirenju sa neminovnostima, ne u rezignaciji. Ne samo da knjiga u osnovi nije pesimistička nego su njene završne intonacije potpuno u sjaju spiritualnog i intelektualnog pomirenja sa životom i lepšim zadacima u njemu. Nema nikakve sumnje da su neke od najboljih lirskih pesama Zmajevih u ovoj znamenitoj zbirci njegove intimne lirike.

Pored ove dve knjige, Zmaj je pisao još dosta lirike, kao i patriotske pesme, balade, ali u sve razređenijim vremenskim razmacima. Među tim pesmama izvanrednim dometom i značajem svojim uzdižu se nekoliko, od kojih ne mogu ne spomenuti bar Svetle grobove i Pesmu o pesmi: dokle god bude bilo srpskoga jezika i Srba, one će činiti ponos i čast naše književnosti.

Njih malo vredi objašnjavati, kao što poeziju uopšte malo vredi objašnjavati: treba je čitati, živeti sa njom. A naš narod, već decenijama, živi sa ovim pesmama, od ovih pesama. Neretorična a poletna, tiha i plemenita njihova uzdignutost, njima iskazana vera u potrebu žrtve i lepotu napora, ponosita su i gorda himna čoveku i njegovim najbolje inspirisanim težnjama. Neke od ovih pesama, u celini ili u odlomcima, kod nas se odavno znaju napamet; stoga nije preterano reći da su one sastavni deo našeg najintimnijeg duševnog i duhovnog života. Moral njihov je strog: to je moral žrtve, moral lišavanja i samoodricanja; satisfakcija toga morala je vera u budućnost...
 
... Možda u većoj meri nego liričar, a naročito u periodu od sedamdesetih do osamdesetih godina, Zmaj je bio istaknuta i uticajna politička ličnost, zahvaljujući u prvom redu svojoj satirično-političkoj poeziji. Po svojim političkim idejama pristalica demokratskog liberalizma, Zmaj se, zajedno sa Svetozarom Miletićem, a u okviru njegove narodne stranke, najneposrednije zalagao za svestrano obezbeđenje manjinskih naroda u nagodbenjačkoj Mađarskoj, u kojoj je mađarizacija uzimala sve veći mah; zatim, isto toliko, i za oslobođenje političko, za potpunu slobodu savesti i slobodu misli, pa bili oni ugroženi ma odakle. Ali je njegova glavna ideja ipak nacionalna: oslobođenje i ujedinjenje svih srpskih zemalja, a u daljoj perspektivi i oslobođenje i ujedinjenje svih južnoslovenskih, pa i balkanskih naroda. U te ideje, u neminovnost njihova ostvarenja, Zmaj je verovao čitavim svojim moralnim i duševnim bićem. Gledajući u Svetozaru Miletiću oličenje te politike, on mu je bio jedan od najvernijih saradnika — možda bi pravedno bilo reći: najverniji saradnik, — nastavljajući da borbu vodi i u izmenjenim prilikama odsutnoga Miletića, kašto već i bez nekadašnjeg svog nepogrešnog instinkta. Njegovi satirični listovi su bili u potpunosti organi takvih političkih ideja. A kako u Srbiji kneza Mihaila i kralja Milana nije uvek bilo slobode štampe, njegova se kritika nije ograničavala isključivo na borbu sa vladom u Pešti, nego je napadima na zvanični Beograd imala širi i načelni karakter, utoliko više što su u toj kritici Zmaju pomagali i beogradskom cenzurom ućutkani opozicioni političari, emigranti iz Srbije. Zmajevi listovi su se tako, zajedno sa Miletićevom Zastavom, u jednom trenutku uzdigli na dostojanstvo sveopšteg, nepotkupljivog organa srpske svesti i savesti. Oni su se na taj način borili na dva fronta, ali baš taj njihov nesumnjivo teški položaj činio je da su oni izgledali kao da su iznad svih regionalnih pristrasnosti i efemernih strasti, pa ou to, sa puno moralnog dostojanstva ali i sa plahošću dogmatičara, i bivali... Zmajevom gordom duhu je godio ovakav nesavitljiv stav. Čak i posle 1884, kada je Miletić definitivno morao sići sa političke pozornice, Zmaj je pokušao da nastavi sve zapleteniju političku borbu; kad je međutim, uvideo da je nastupilo vreme sasvim drukčije, on je 1889. obustavio Starmali; ustarabarstvo nije bilo u njegovu karakteru, a njegova postojbina je ulazila u svoju najtežu krizu, svestranu i duboku. Zmaj je mislio da joj pomogae drugim sredstvima: tada će se sav okrenuti deci.
 
Mogu samo pobrojati glavne teme oko kojih se usredsredila kritika Zmaja kao satiričnog i političkog pesnika njegove epohe. On se ruga razmekšalom novom naraštaju, koji, iskvaren tuđinskim vaspitanjem, a izgubivši zdrave patrijarhalne tradicije, smeće s uma glavni zadatak, oslobođenje porobljenih srpskih zemalja; njih karakteriše razmetljivo praznoslovlje o slavnoj prošlosti, i kukavičluk i bežanje od dužnosti u vremenima pravih opasnosti. Jetko i sa bolom u duši napada on stanje u obrenovićevskoj Srbiji: onde vidi samo krut birokratizam i špijunstvo, koji su se zacarili na ove strane, a odlaganje "do proleća" izvršenja najprečih nacionalnih zadataka; despotiju i apsolutizam u društvenim vrhovima, a apatiju i oportunizam u redovima nekada borbene inteligencije; njegove liberalne ideje su se potpuno slagale sa njegovim republikanstvom; tako je on ispevao niz nezaboravnih pesama o Jututuniji i Jutututncima, u stvari o monarhiji Obrenovića: neke od njih spadaju među najbolje satirične pesme koje je ovaj daroviti pesnik ikada napisao. U čitavom nizu ingenioznih satiričnih pesama narugao se ulizicama, trčilažama, čankolizima, gotovanima i ustarabarima, kojih je bilo i s jedne i s druge strane Save; Zmaj tu nije štedeo ni nekadašnje saradnike i prijatelje, ako su u teškim danima posle 1884. god. prevrnuli verom, a bilo je takvih. Najzad, opevao je Miletića i njegovu "svetu ruku": ustopice ga je pratio kroz tešku borbu od skoro četvrt stoleća, pratio njegova tamnovanja i oslobođenje, njegovu mračnu sudbinu, prevremeno povlačenje i smrt. Kada se Miletićeva stranka, u borbi za narodna prava, logično našla kao protivnik crkvene hijerarhije, Zmaj je postao do kraja dosledan borac protiv klerikalizma. Najzad dosledan ideji bratstva i jedinstva među južnoslovenskim narodima, a prvenetveno među Srbima i Hrvatima, pristalicama konfederacije južnoslovenskih naroda, Zmaj je, i u godinama teških iskušenja, kada to nije bio ni lak ni zahvalan posao, žilavo i dosledno zastupao ideju sloge i što tešnje saradnje između Srba i Hrvata, najpre u hrvatskom Saboru. Može se slobodno reći da tokom čitavoga njegova književnoga rada nije bilo nijednoga važnijeg događaja — društvenog ili političkog — a da Zmaj svojim duhovitim perom nije obratio na nj pažnju Srba, budeći u njima osećanje odgovornosti za javne poslove. Listajući njegove satirične časopise, danas već tako retke, a po spoljašnjem izgledu tako skromne, čitalac prati ne samo istoriju Južnih Slovena nego i istoriju glavnih evropskih događaja, pa i njihovu reakciju u našem društvu. Ti listovi su odista bili škola političkog morala i društvenog dostojanstva za nekoliko naraštaja Srba. Najbolje Zmajeve satirične pesme još su i danas to, a ostaće u tome sjaju nepromenjene još dugo.
 
Posmatrana iz istorijske perspektive, očevidno je da je Zmajeva politička i satirična poezija odigrala krupnu vaspitnu ulogu u našem društvu, i ne samo u Vojvodini. Visoka politička svest Miletićeva kruga davala je Zmaju moralno pravo da na mahove govori u ime čitavog srpskog naroda, da se u svojim najboljim trenucima uzdigne iznad prinudnih granica nekolikih carevina i kraljevina u kojima su živeli Srbi, a svoju satiru usredsredi na smetnje opštenarodnom progresu i boljoj budućnosti, — onako kako ih je on shvatao. Naravno, i u ovoj oblasti Zmajeva rada, i možda više nego i u kojoj drugoj, ima mnogo beznačajnog, od interesa prolaznog i lokalnog: ima sićušnih provincijalnih zanovetanja i preklapanja, ima viceva bez humora i dosetaka čije značenje više ne možemo uhvatiti, i ima igara rečima koje su samo puka pomodna razbibriga u eri romantičarske logomahije. Treba, međutim, biti pravedan prema Zmaju: na ovome teškome poslu on je često bio sasvim sam, ili skoro sasvim sam. Tačno je da se i neke veoma uspele satirične pesme Zmajeve danas više ne mogu čitati ni potpuno razumeti, pa se prema tome u njima ne može potpuno ni uživati, bez podrobnih komentara. Ali, nije li to neizbežna sudbina mnogih, pa i najboljih satira, pamfleta i parodija, literarnih persiflaža i političkih travestija? Ima, zatim, i takvih Zmajevih političkih pesama u kojima pesnik nije uspeo uzdići porok do tipskog značaja i simbola, nego ga je, svojim poznatim diskurzivnim načinom, opteretio uzgrednostima, aluzijama suviše prolaznoga ili pretežno samo aktuelnoga značaja, ili podrazumevanjima odviše direktnim, specijalnim i uskim, beznadno lokalnim. Sve to je nesumnjivo tako. Ali, sa jednoga višega stanovišta, svi ovi prigovori blede i nestaju. Jer od jedinstveno slivene misli, čista i stroga linija Zmajeva morala političke načelnosti i nepotkupljivosti, pa razumna mera u njegovim napadima i onda kada je taj moral ostajao bez mrlje i pukotine, svetle još i danas kao primer čestitog pesničkog zalaganja za dobro naroda, i ne samo jednoga sloja njegova. Doduše, sa povlačenjem Miletića osetilo se da Zmaj u politici nije bio samostalna ličnost — a i kako bi?! — da se u pogubnim lavirintima naše tadašnje političke gužve nije mogao pouzdano kretati bez miletićevskog oslonca, pa je stoga, u tome periodu, a očajno tražeći podršku, kašto i grešio, ispadao iz starog takta, čas neočekivano uzmicao, a čas se neoprezno zatrčavao, već nesiguran u se, — uvek sklon isključivosti i žestokom sudu. Ali, valja priznati i to da su u Vojvodini vremena posle Miletića bila izuzetno nevesela, izuzetno uzrujana i izuzetno zbrkana. I Zmaj ih je dobro osećao; skoro predosećao. Imao je, naročito do osamdesetih godina, nepogrešan njuh; dakle, kada, kako valja napadati, i koga, gde, na kome pitanju. Dobro je video da je njegova Žiža iz godine 1871. bila list sasvim drukčiji, daleko bolji nego, na primer, Starmali, čak i onaj iz godine 1878. znao je i razloge neminovnoj promeni; mora da mu je teško bilo prećutati ih: voleo je brze, publicistički neposredne reakcije. "U mnogim stvarima — pisao je sa gorčinom u jednom privatnom pismu iz godine 1878, a o tome pitanju — popustili su naši valjani prvaci, oni tako nađoše za dobro, — oni neka odgovaraju za to... Da ja počnem sam kako sam negda terao, većina bi se možda već i sada smejala, al' ne humoru ili vicu mome, već meni. Ja bih terajući konzekvenciju morao udariti i na Zastavu i na prvake naše. A uspeha ne bi bilo ... Samac da se borim sa istom žestinom i sa istim oružjem kao što radih pre kada sam stajao u glidi čitave čete jednomišljenika,  — to sada ne bi bila borba, već očajničko koprcanje". U političkoj borbi Zmaj se, dakle, u potpunosti identifikovao sa potrebama svoje stranke — u njegovu slučaju slobodno se sme reći: sa potrebama naroda, — pokorio im se svesno, kao dobar vojnik, bez roptanja. Bio je to — valja ponovo podvući — silan borac i strašan protivnik, — prvi ognjeviti zmaj naše političke satire. Postepeno, istrošio se i on... Ali, u naše sirove političke naravi šezdesetih i sedamdesetih godina Zmajeva duhovita humoristična žaoka i ljuti satirični ujed došli su kao vrsta duhovne i razgaljujuće injekcije našim kivnim i mrgodnim temperamentima: strašno dejstvo satirične pesmice u politici pokazao je kod nas prvi Zmaj. Znamo koliko neprilika su one pričinile knezu Mihailu; iz dokumenata vidimo: kralj Milan je od besa bacao na zemlju Starmali, nemoćan. Da li da dodam još i to da naša politička karikatura datira zapravo od Zmaja, od njegove dugogodišnje saradnje sa Angererom i naročito Slovencem Kličom? Podrobnije izučavanje će utvrditi: da je karikatura, kao organski sastavni deo legende, i zato nerazdvojiva od nje, tek od toga trenutka ušla u našu kulturu, postala i kod nas umetnički problem i zadatak. Na njemu je Zmaj, godinama i uporno, sarađivao, sasvim sam. Naš je greh što tu okolnost do danas nismo još ni uočili...
 
... U osnovi Zmaj je bio moralist: poet koji svoju misiju u narodu oseća kao zadatak časti, ponosa i moralnog dostojanstva.
 
Da, moralist je bio, u najlepšem poetskom smislu te reči: učitelj optimizma i dužnosti. Njegov je najviši san morao biti: kako da se nekim racionalnim, intelektualnim postupkom tadašnji društveni haos Srpstva stegne i opaše u neki euklidovski jasan poredak, da se u njemu slije ujedno, sređen i čist. Sa takvoga stanovišta borio se on protiv srpskih zala i nesreća, presuđivao strasno — mrzeo strasno i voleo strasno.
 
Takav je bio ovaj pesnik. Njegove slabosti i nedostaci su očevidni, veliki, davno, još od savremenika uočeni. Radio je suviše brzo, bez potrebne umetničke usredsređenosti i častoljublja, spremno se potčinjavajući dnevnim potrebama književnosti i publicistike, spuštajući se kašto do puerilizacije svoga misaonog i osećajnog sveta (i ne samo u pesmama za decu). Nije imao poetske gordosti ni duhovne potrebe da u usamljenosti neguje svoju umetničku individualnost, da svesno izdvaja i prkosno odeljuje svoj poetski makrokozam od najneposrednijih, hučnih i prolaznih senzacija gomile — kako je govorio romantizam, — svoje publike — kako je pisao on. Zato se u njegovu pisanju tako prirodno i neuzbudljivo smenjuju odlični stihovi sa osrednjim i veoma slabim, u okviru jedne iste pesme, iste strofe. Prave, velike, sporo i u mučnim samotovanjima iziđivane, unutrašnjom potrebom i duhovnim nemirom hranjene književne kulture — i velike kulture uopšte — on takođe nije imao, baš kao što nije imao ni prelomnih psiholoških evolucija ili duhovnih potresa, pa nije imao ni duhovne snage niti radoznalosti, da, uzbuđen, korača naporedo sa razvojem novih umetničkih ili društvenih ideja; a samoću nikoje vrste, nije bio kadar podneti: doživeo je stoga i on tragiku mnogih naših starosti. Čak ni u serijama njegovih ponajboljih satiričnih stihova čitalac se kašto ne može osloboditi neprijatnog utiska: iz onog humora veje vidik provincije, čama suviše ograničenog društva i nediferencirane sredine, bez odjeka i zgusnute pozadine, atmosfere sićušne, vulgarne, sklone raskomoćenoj moralnoj familijarnosti, i sumnjiv ukus palindromske duhovitosti ...
 
Pa ipak, ovaj pesnik ostaje, i niko ga neće i ne može pomaći sa zasluženo visokog postolja na kome čvrsto stoji, već decenijama. "Od muke se pesme viju", pevao je ovaj pesnik, i tako, od narodne muke, ispevane su sve njegove pesme, i one slabe, i one srednje, i one nezaboravno velike, jemci njegove besmrtnosti. Doduše, mnogo puta će vas on i razočarati, upozoravam vas. Ponekada ćete se puni sumnje zapitati: da li smo mi Srbi odista tako siromašni kada nam se i pesnik sa ovakvim osobinama može učiniti velik? Ali, odmah i neminovno uporedo sa tim pitanjem javiće se i sledeće, a povodom Zmaja mnogo umesnije: zar je moguće da je toliko jak da sme dopustiti sebi i ovakve stvari kakve, evo, dopušta? Jer jak je on, ne sumnjajte u to. Proučavajući njegovo pesništvo, čitalac ostaje do kraja u nedoumici šta je zapravo kod njega veće: to njegovo delo, izdvojeno samo za se, ili besprimeran način na koji ga je dao svome narodu. Jer poezija Zmajeva, u celini, veća nego odlomci njeni i pojedinačna njena ostvarenja na prelomnim, najnadahnutijim stranicama njegova stvaranja, ostaje pre svega drugoga izvanredan poetski i čovečanski materijal o jednom burnom, značajnom periodu naše prošlosti. Bio je u potpunosti lišen estetskog snobizma: nije se pretvarao da uživa u onom što ne voli niti da prezire ono u čemu je intimno uživao, kao pesnička generacija koja se javljala u trenutku njegove smrti: bio je nekako naš čovek, nimalo složen, nimalo tajanstven ili nedokučiv, nego komunikativan i lako srodljiv. Zatim, ima u Zmajevoj poeziji trenutaka kada je ovaj pesnik besprekoran: jedinstven je i besprekoran njegov sublimni poetski doživljaj sveta, njegova prisna sljubljenost sa epohom, sa njenim strastima, snovima i snoviđenjima, sa zdravim nagonima čitavog naroda.

Takav je bio Zmaj kao pesnik u našoj književnosti kroz čitavo pola stoleća: nesebičan, čestit, čovečan, neposredan; koji ne vara a da se i varati. Gde god bi se ukazala potreba, opasnost i zadatak, on je, silan radnik, uskakao u dužnosti i obaveze, ne vodeći mnogo računa, ne vodeći nimalo računa da li će se ištetiti, da li iz teškoća izaći sa dostojanstvom pobednika, ili oprljen, naružen, ispsovan. Takvi ljudi i takvi pisci ne zaboravljaju se lako, sve i kada nisu Zmajeva rasta. Nesumnjivo je: da mu se htelo biti sitnijim čovekom, i on je mogao biti mnogo veći umetnik: snage njemu nije nedostajalo. Ali mu je u potpunosti nedostajalo moralnog slepila i ravnodušnosti pred porocima javnoga života njegova naroda: u rodoljubivom gnevu, on je sav izgoreo na tim dužnostima. Stoga, on ostaje ono što jeste, uvek velik: čestiti i nespretni srpski genij u našem neorganizovanom, prinudnim kulturnim partikularizmima i političkim regionalizmima isitnjenom XIX stoleću, najizrazitiji poetski predstavnik srpskog građanskog uzleta i sloma u njegovoj drugoj polovini.

 
Mladen Leskovac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Januar 06, 2011, 04:34:19 pm »

**

ZMAJ


I

Kod Zmaja najpre pada u oči bezmerna, nesuzdržana otvorenost, okrenutost ka drugima. Njegovo je delo uvek računalo na čitaoca, te, svesno svog uticaja, brinulo čitaočeve brige. Odatle do obraćanja deci samo je jedan korak. I doista, upravo u deci Zmaj je našao sredinu koja je u potpunosti odgovarala njegovoj naglašenoj sklonosti ka poučavanju, i ekstrovertovanoj prirodi njegovog dara. I u svojim ozbiljnim pesmama on je, skoro uvek, u jednom od ta dva položaja: ili poučava, ili je do tugaljivosti jednostavan. Tako se desilo da se neke njegove ozbiljne, čak programske pesme (Pesma o pesmi, recimo), ili lirske (odeljci Đulića), ili satirične (Narod), humorističke (Ciganin hvali svoga konja), danas počnu preporučivati deci.
   
Neumoran radnik, pesnik poletan i govorljiv, Zmaj je umeo prirodno i lako da saobraća sa čitaocem: osobina na koju moderni duh gleda sa podozrenjem, ali s kojom, izgleda počinje opredeljivanje za dečju poeziju. Jer ono što u pesmi za odrasle liči na dobroćudnu neusiljenost, na sumnjivu leporečivost i dokolicu, u dečjoj pesmi dobija punu vrednost, smisao i posebnu delotvornost.    

I tako — jasan, pristupačan, saradnički predusretljiv, Zmaj se, kao pobornik primenjene, angažovane poezije, morao povući s terena na kojem su se već začinjali složeniji pesnički sistemi. Takav stepen i obim angažovanosti bio je izuzetan čak i za ono vreme, koje nije sumnjalo u utilitarnu funkciju književnosti, ali je, ipak, imalo prilično visoku predstavu o nadahnuću. Nadahnut ili samo podstaknut, ponesen ili izazvan, Zmaj je pevao bez predaha. Vidimo ga takvog, radišnog i svuda prisutnog, u celoj drugoj polovini devetnaestog veka, u svakoj godini, svakom mesecu, kao rabotnika koji ujedanput silne poslove obavlja: piše sad lirske, sad satirične, sad prigodne, sad dečje pesme, prevodi i adaptira sa nekoliko jezika, uređuje listove koje često sam samcat ispunjava. I tako sve do smrti, bez odmora i zastanka. U decembru hiljadu osamsto i neke on će, kao i obično, napisati stihovani pozdrav godini koja dolazi, da bi, malo kasnije, rimovanom dobrodošlicom nazdravio onoj koja počinje. Ovaj čestiti Vojvođanin kome je Srpstvo majka i babajka, s ljubavlju je pevao o svim slovenskim narodima što će se, kasnije, združiti u Jugoslaviji: ispunjavanje duga, još jednom, i to prema budućnosti.

Zmajeva pesnička radionica je jedna mala, uvek bučna i uvek uposlena vodenica podignuta na širokoj reci druge polovine XIX veka. Na događaje pesnik se odaziva skoro automatski: Zmaj je najveći pesnik srpskog novinarstva, ili najveći novinar srpske poezije. Pisao je za sutrašnji broj svog i tuđeg lista, za večerašnju priredbu, za godišnjicu smrti, sve sa jednakim žarom, brzo, pametno, lako, pa i olako. Kao kakav dežurni pesnik, spreman da se u svako doba dana i noći odazove na poziv.    

Ovakav odnos prema poeziji, srdačna raspričanost i vezanost za svakodnevno i prolazno, već u onom trenutku bili su štetni za bolji pesnički glas. Takozvana primenjena poezija nikad u našoj sredini nije bila na visokoj ceni; ona može da opstane jedino u kulturno samouverenim zajednicama. I to je, svakako, bio jedan od razloga što se Zmajev odveć jednostavan i otvoren talenat okrenuo deci, to jest dečjoj pesmi, kao obliku o kojem niko nije vodio računa, gde se moglo biti i naivan i poučan, i primenjen i razgovorljiv. I kako je zalazio u godine, pesnik se sve isključivije posvećivao dečjoj pesmi. U isto vreme u mladoj, obnovljenoj srpskoj državi jačao je i širio se školski sistem; Zmaj se u nj celim bićem ugradio. Samo njemu jedinom, bilo je dano da bude prosvetni pesnik: bio je prvi, pozvan i prozvan. Uzvik "Dižite škole, deca vas mole!" pesnički je tanušan, ali smešan i besmislen nije. Sa podizanjem škola Zmaj je ušao u bukvare i čitanke, u učionice i na školske svečanosti, da otud nikad ne iziđe.


II

Svako se detinjstvo, i dečaštvo, iznova s njim upoznaje. Zmajeva pesma ulazi u nas pre i nezavisno od imena pesnikovog, koje je, u prvi mah, nerazumljivo, tajanstveno, ili se čini nevažno. Jer, šta za jednog osnovca može da znači ono Čika Jova Zmaj, koje je prilepljeno uz brojne pesmice. Meni je to delovalo kao štamparska konvencija, ili grafička šifra... (U susednom selu živeo je jedan čovek koga su zvali "Zmaj", i ja sam, u jednom času, pomislio da on sastavlja te pesmice.) Deci, kao ni primitivnim narodima, ne ide u glavu pojam autorstva; lepu pesmu niko nije napisao, niti ona može biti nečije vlasništvo. Ona postoji, kao što i neke druge prirodne i potrebne stvari postoje oko nas.    

Zmaj je pesnik preko koga nam dolaze prvi ritmovi, prva sazvučja našeg jezika. Naša osnovna prozodijska mera, osmerački trohej, u njegovim dečjim pesmama potvrdila se svom svojom pretežnošću i nadmoćju. Ima ponešto i jamba, koliko da se vidi: da je moguć. Zmaj je pustio jeziku i ritmu na volju, da budu ono što im najlakše polazi za rukom: pokazalo se da je to trohej, neprekoračiva sudbina naša. Zmaj je, dakle, jednolik i banalan tačno u onoj meri u kojoj je prirodan, neizveštačen.

S prvim naučenim slovima, s prvom knjigom koja nam se u ruci nađe, javlja se i taj uvek pomalo staromodni, i uvek aktuelni stihotvorac; tu je kao da smo ga oduvek znali. I danas, kadgod pokušamo da govorimo najmanjoj deci, vraćamo se zmajevskom osmercu. Prvom čitaocu najsrećnije se obraća prvi naš dečji pesnik.    

U Zmajevu se pesmu ulazi naporedo sa opismenjavanjem: slova, reči i stihovi čine neponovljivo jedinstvo. Kao da se te reči rastvaraju u nama, postajući nešto slično praiskustvu, predosećanju. I u zrelim godinama nam se, same od sebe, vraćaju neke strofe koje smo u ranom detinjstvu naučili; one su uspele da neke pojave trajno imenuju, razvrstaju i predstave:

Zima, zima, — e, pa šta je!                   
Ako j' zima, nije lav!                         
Zima, zima, — pa neka je,                   
Ne boji se ko je zdrav!


Ili:

Kad dorasteš, kad razmisliš,                
kaz' će ti se samo!


Ti su stihovi postali refleksne reakcije, lirske aksiome jednog jezika, opšta mesta jedne duhovne zajednice. Zmaj je sredio i iskazao ono što je, kao slika, melodija i ritam, kao iskustvo i osećanje, bilo zrelo i prezrelo. Njegova dečja pesma prva je imenovala svet na jednoj ravni na kojoj se dotle kod nas nije pevalo niti govorilo.

Tako je, unekoliko, određen i svet naše dečje poezije, obeležene su njene granice, dati pozitivni, pa i negativni obrasci. Po duhu i po tonu, po svojim osnovnim usmerenjima, Zmaj je uzorni dečji pesnik i u dobrom i u lošem smislu reči: rob pedagogije i brižni poučavalac s jedne strane, strasni pobornik igre i slobode s druge. Sloboda reči i sloboda s rečima, iskušavanje iracionalnog, parodijski ton, didaktičnost, maštovita raspričanost, neposrednost prenošenja — to su odlike Zmajevog koncepta, i one su zajedničke svim vrednijim dečjim pesnicima koji će posle njega doći.
   
Poznato je da su se na Zmaja najradije ugledali nedaroviti stvaraoci, oponašajući njegov poučni smer. Ali i u vaspitnosti, Zmaj je nadmoćan. On je poučavao čitav jedan naraštaj, upućivao ga u visoke nacionalne i ljudske dužnosti, spremao ga za jednu istorijsku obavezu: ako je pouka gušila poeziju u njoj je, barem, bilo neke veličine. Zmajevi epigoni su poučnost suzili, dali joj ograničeni, prosvetarski smisao, klasno je odredili.    

Kad bi se oslobodio vaspitne tendencije, on je stvarao dečje pesme koje su do danas ostale nenadmašne. I Zmaja je, kao i današnje dečje pesnike, privlačila smelost igre, iracionalna uzročnost zbivanja, a podsticaj za to on je nalazio i u našem folkloru. Čitavo jedno poglavlje njegovog pesništva, manje poznato, obeleženo je tom vrstom nadahnuća:

Palo sito, palo na korito,
Sa korita čilo odskočilo,
Palo na rep spavaćiva mačka;
Mačak misli smrt na njega hoda,
A miševi šapuću: dabogda!


U pesmi Golemo polje nadrealistička jezička razuzdanost u izazivanju slika još je jača:

Moje polje, magor-vigor, iza goresa,
I još dalje, dordur dale, iza moresa,
Otud l'jevo Sedmerevu do Osmorije,
Otud desno na dogledu s Devetorije.


Nema nijednog zabranjenog ploda imaginacije što ga Zmaj kao dečji pesnik nije okusio. Iako navedeni stihovi nisu najkarakterističniji ni najpoznatiji, treba naglasiti da je i njih napisao onaj blagorodni, odmereni i napretku odani poučavalac. Umeo je da se prepusti igri, bez koje dečja pesma ne može:

Kreknu žaba, — sunce se pomrči.
Pade klupče, — zemlja se potrese.
Starac kresnu, — more se osuši.
Baba kinu, — nebo se provali.


To su već obrasci slobodne, radosne nerazumnosti: smisao i cilj pesme su u samoj igri, a izvan nje, čini se, svaki je red nemoćan i prividan. Čista igra na jednoj, višestruka poučnost na drugoj: Zmaj je i slobodan i usmeren, i razigran i svesno sputan, ali uvek svoj, i svuda prvi. Uzalud se opiremo građanskoj dobromislenosti pretežnog dela onog što je za decu napisao; u ovom moralisti ima svežeg daha dobrote, ljubavi prema životu, prave brige za dečji duhovni razvitak: to su trajne, nepomerljive osnove njegova pevanja.    

Jednom, davno, bilo nam je dano da te stihove čujemo kako valja, da ih udahnemo ne procenjujući ih i ne pitajući se zašto su takvi kakvi su, primili smo ih kao tačan opis neporecivog sveta, i toj ćemo viziji, kao i mnogim drugim, neposrednim čulnim utiscima, uvek ostati verni.


III

Zmaj je dete voleo ljubavlju radosnom i odgovornom. Na nj je bio upućen životom, roditeljskom nesrećom, sklonošću ka poučavanju, prirodom svoga dara: on je poučan i detinjast i u mnogim svojim pesmama za odrasle. Veliki patriota, uveren u zasluženu sreću i procvat svoga roda u budućnosti, on je u detetu gledao nosioca te, bolje sutrašnjice, zalogu nastavljanja i obnavljanja, pa u njegovoj ljubavi uvek ima i zagledanosti u dubinu vremena. S detetom on razgovara još od kolevke, nežno, materinski:

Taši, taši, tanana,
Evo jedna grana,
A na grani jabuka
Kao molovana.

Doleteće ptičica,                   
Ljuljnuće se grana,                   
Otpanuće jabuka, —                  
Dignuće je Ana.


Ova uspavanka kao da je išaputana kraj zajedničke kolevke svih naših detinjstava: duh narodne pesme, pre nego što je zgasnuo, nadahnuo je, svojim milozvučjem, prvog dečjeg pesnika. Dečji i narodni pesnik razmenili su iskustva. Otuda tolika nežnost zasnovana na goloj čaroliji zvuka, na uspavljujućem smenjivanju sedmeraca i šesteraca, koje je usaglašeno sa njihanjem kolevke.

Dete je, za Zmaja, pre svega Srpče malo, koje treba uputiti u izvesne kolektivne obrede pre nego što i postane svesno njihovog smisla i značaja. Koncepcija je izrazito romantičarska, iz današnje perspektive uska, nacionalno samoživa; u onom trenutku, ona je bila opravdana, u skladu sa sudbinom plemena kojem je pesnik pripadao. I pesma je nosilac duhovnog kontinuiteta narodnog bića, a pesnik, svejedno da li govori odraslima ili deci, čuvar je svetog plamena. Zvuk sledećih stihova možda je previše patetičan, ali lažan nije:

To su zbori, to su glasi                   
Kojima se prošlost krasi,                      
Što prodiru kroz svet mračni                
Sa grobova onih zračni'
Spajajući gromkim jekom              
I božanskom silom nekom
Spajajući vek sa vekom    
I čoveka sa čovekom.


Sve moralne i duhovne vrednosti nesumnjivo su određene, merila jasna, zna se kojim putem idu ispravni, kojim loši ljudi. Zmaj je prožet prvobitnim duhovnim zdravljem građanske klase, njenim graditeljskim odnosom prema smislu života, njenim biološkim i nacionalnim poletom. U njegovim nazorima pukotina nema: tu je iskrena, mada površna samilost prema socijalno obespravljenima, poetična i uspavljujuća religioznost, romantičarski, natklasni patriotizam. Stoga on osuđuje Pura-Mocu, otpadnika od tog sistema vrednosti, kao pobunjenika protiv samih stubova na kojima društvo stoji: porodice, crkve, škole, radne discipline. Pura-Moca je dat kao primer kako dete ne sme da se ponaša; što taj primer nama, danas, ne zvuči najubedljivije, krivi su lomovi i prevrati koji su u međuvremenu potresli svet, težak poraz građanskih društvenih vrednosti i morala u revolucijama, i ratovima. Zmajev portret besprizornika nije izgubio privlačnost i poetsku vrednost, ali on deluje u suprotnom smislu od onog što je "pesnik hteo da kaže":

Evo, deco, to je onaj Pura-Moca,                   
Što je većem triput bežao od oca!                   
Lolastije lole nema ispod neba:                   
pojeo je više batina neg' leba.

Krečio je pero, propise je dero,                   
Knjige nije čuvo, već se njima grudo.                
Nedeljom je bežo od božijeg hrama,                   
U porti se tuko sa alvadžijama.


Mi danas osećamo naklonost prema ovom prokaženom otpadniku, i ne prihvatamo pesnikovo zgražanje. Ko zna, međutim, nije li nešto od takvih simpatija bilo i u samom pesniku: opis je odveć plastičan, pa je dopušteno pretpostaviti da je i Zmaju zaigralo srce kad je prikazivao najlolastijeg lolu...   

Ipak, za poremećeno i nesrećno detinjstvo Zmaj nije imao sluha. Pevao je u kratkotrajnom, jutarnjem trenutku povesti i poezije: njegova je lirika izvirala iz duševne vedrine, iz trezvene zaljubljenosti, iz posebnog osećanja odgovornosti. Hteo je da pouči, i nije se plašio da svoju muzu potčini pedagogiji; verovao je da je vaspitna funkcija jedan od časnijih socijalnih smislova pesnikovanja, i smatrao je uzvišenom dužnošću da mladom čitaocu pruži "zabavice, poučice vedroga pogleda.   

Pesnikovi argumenti u prilog čestitog i ispravnog života su argumenti zdrave pameti; o njima se ne može raspravljati, kao ni o potrebnosti telesne higijene:
   
Ala mi je to divota
Kad se neko kupa!       
— Što se ne bi kupali,    
Voda nije skupa!



IV

Različite dečje karakterne odlike pesnik prikazuje u dobro uhvaćenim trenucima, u odgovarajućim situacijama. Pojedinosti su prepoznatljive: to je, recimo, trenutak kad se lažigaće zamenjuju dugim pantalonama (Prve hlače); potpuna predanost kakvoj igri (Mala Fema); tvrdoglavo čuvanje poklona (Ne da Đuka jabuka); prvo naučeno slovo (Mala); iskušavanje prve cigarete (Kako bi); razmaženost (Materina maza); odnos dečaka prema devojčici (Narav se menja); pusti dečji snovi (Da sam ja kralj); lenjost (Gaša); sklonost ka kinđurenju i prerušavanju (Mali Jova), itd.    

U tim, i drugim slikama, dete nije ulepšano; naprotiv, negativne osobine posebno su istaknute i plastično oblikovane. Slikajući dečje ponašanje, pesnik se dobroćudno smeši, ali uz taj osmeh ide prodoran pogled, kome ništa ne izmiče. Prema blagim manama, on je blagonaklon; prema težim strog, ili ironičan. U životu uopšte i u dečjem posebno, ima stvari koje ne idu, koje stoje

K'o što stoji Kržljaviću ljubi                
Cigara u zubi!

 
Prema pustom Pura-Moci, lenjom Gaši, i sličnima, milosti nije pokazivao. Ipak, deca su najčešće slikana u čistom, ograđenom prostoru detinjstva, koji je, po tom osećanju i shvatanju, prostor prvobitne otvorenosti i nevinosti:

detinjstvo svakog čoveka kao da ponavlja ljudski život pre istočnog greha i progona iz raja. O tim Zmajevim pesmama moramo danas suditi uvažavajući književnoistorijske okolnosti: ograničen moralnim načelima jednog vremena i jednog društvenog sloja, Zmaj je imao prava na idealizacije koje su se već u pesmama njegovih prvih epigona pokazale kao površne i zaglupljujuće.    

Građu za tu vrstu svojih pesama pesnik je često uzimao iz životinjskog sveta: nevino, nagonsko ponašanje životinja, onako kako ga vidi naivna imaginacija, poseduje nesumnjivu poetsku snagu. Kretnje životinja su elementarne; smisao koji tim kretnjama pripisuje čovek podveden je pod naša, složenija iskustva: mogući su, znači, različiti humoristički efekti i plodni nesporazumi. Najbolje dečje pesme u Zmaja su upravo one koje ne teže simbolizmu basne, pa čak ni personifikaciji, već poetsku suštinu nalaze u bitnim odlikama pojedinih životinja. Siroti miš koji jadikuje nad sudbinom svoga roda:

Draga mi je majka na prevari pala,          
Najela se sira pa se otrovala.    
U sećanju mojem nigde svetla zračka;    
Oca mi je, jaoj, progutala mačka,


Jednostavno je nesrećna životinjica koja bi, da može, upravo tako oplakivala svoju muku. Uvređeni mačak beži u beli svet, veverica se igra žmurke sa lovcima, vivak se uživljava u ulogu stražara, čvorak bi da nesmetano hara po vinogradima, pa se žali

Imam dara    
Za pudara,    
Al' me ljudi neće,    
Tu sam loše sreće,
   

buha i muha prepričavaju svoja sitna, svakodnevna nevaljalstva    

Koliko me vidiš malu,    
Ja s ljudima zbijam šalu;    
Ja im zujim oko uha,    
Čovek maše, trepće, duha,    
Ljutit skoči da me smlati,    
Ja odletim, pa se vratim,    
Pa mu sednem besno, smelo,    
Sad na lice, sad na čelo
   

a rat između reduše i miša završava se tragično po miša.

Ono što je najlepše u navedenim i sličnim pesmama nije simbolizam situacija, providan i ne naročito zanimljiv, već dobro uočene kretnje životinja u njihovoj stalnoj borbi za hranu, u njihovoj igri, u realnosti njihovog svakodnevnog postojanja.    

Zmajev veseli bestijarijum sačinjen je kao neka vrsta uvoda u poznavanje žive prirode koja nas okružuje. Pesnik je sabrao upečatljive lirske anegdote, sačinio sumu kućnog folklora, istakao ono što se odavno nataložilo u ljudskom iskusvu sa životinjama. I kroz taj nas je svet Zmaj prvi proveo: čvorak je Zmajev čvorak, i svi ciganski konji jesu potomci Zmajeva ciganskog konja.    

Kažu da je ona prpošna, nestašna Veverica prepev nekog manje poznatog nemačkog pesnika. Ne znam kako pesma izgleda u originalu, ali sam siguran da su njeni najlepši stihovi

Veverica veveri    
Ko će da joj zameri


Mogli biti napisani samo na srpskom jeziku. Zmaj je jedan od poslednjih naših pesnika koji je, posrbljujući, stvorio neka lepa, zanimljiva lirska delca. Privatnosvojinska merila autorstva i smešna težnja ka apsolutnoj originalnosti primorala su kasnije pesnike i prevodioce da se okanu adaptacija koje prelaze u izvorno stvaralaštvo.


V

Propevavši o deci i za decu, Zmaj je, prvi kod nas, uobličio jednu celovitu, radosnu viziju, a sreću postojanja uzneo do vrhovne filosofije. Glas elementarne radosti pred neporecivom lepotom sveta, pred godišnjim dobima koja dolaze odlaze, zbog smešnih i neobičnih zbivanja u žibotinjskom svetu, zbog tajni kojima se nikad ne načuditi, sklonost ka razjašnjavanju i poučavanju glas dečji i glas o deci, potvrdio se kao jedna od mogućnosti moderne poezije... Zmaj nas je, na samom početku života, učio da je svetlost dobra, a život zadivljujuć. Svet je zanosan zato što je takav kakav je:

Onde potok,
Onde cvet;
Tamo njiva,
Ovde sad;
Eno sunca,
Evo hlad.


Tolikom zdravlju, tolikoj radosti i dobrodušnosti, mi danas možemo da verujemo samo u dečjoj poeziji. Zato su se navedeni stihovi, prvobitno pisani za odrasle, sami preselili u nju.


Milovan Danojlić
NAIVNA PESMA
ogledi i zapisi o dečjoj književnosti
Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #7 poslato: Januar 06, 2011, 04:34:35 pm »

*

O DEČIJOJ POEZIJI JOVANA JOVANOVIĆA ZMAJA


U dečjim pesmama Zmaj je obuhvatio celo detinjstvo od kolevke do dečaštva, sa svim onim što pripada dečjem svetu: igrama i igračkama, životinjama, odnosom prema odraslima itd. U njima je dao bogatu i raznovrsnu galeriju dečjih likova. Glavne odlike Zmajevih dečjih pesama jesu: fini lirizam koji ih približava njegovoj ranoj ljubavnoj poeziji, ozarenom svetu Đulića, smisao za uživljavanje u zbilju i psihu deteta, jednostavan, lak, neposredan izraz pristupačan deci i istovremeno privlačan odraslima.

Zmaj je tvorac srpske poezije za decu i njen najveći predstavnik. Njegove dečje pesme imaju, međutim, i šire značenje. One nisu samo spesijalistička, namenska poezija, nego i osobena forma pesničkog, lirskog jezika, kojim su na nov način izražene osnovne preokupacije Zmajevog stvaralaštva. U njegovom književnom razvitku one se javljaju kao poslednja njegova pesnička obnova. Pošto je iscrpeo svoje mogućnosti u lirskoj i satiričnoj pesmi, Zmaj je u subliterarnoj, polupoetskoj-polupedagoškoj formi dečje pesme našao novu neiscrpnu riznicu poetskih motiva i formalnih mogućnosti.

Oslobođen stega, koje su mu u izvesnoj meri nametale ranije pesničke forme, on će pod maskom naivnosti postići maksimalnu lirsku spontanost. Nova poezija biće sveža, laka, jednostavna, bogata hitrim invencijama i slobodnim asocijacijama. Puna lirskih boja i topline, sva u čežnji za nečim čistim i svetlijim, ona će, na svoj minijaturni način, predstavljati obnovu zlatnih vremena srpske romantike šezdesetih i sedamdesetih godina.


M. Popović

~

Urođena ljubav prema djeci, a posebno smrt njegove djece, snažno su podstakli Zmaja da piše za djecu. To je radio svih pedeset godina svoga pjevanja i ovo je najobimnija oblast stvaranja. Pjesme za djecu imale su prije svega vaspitnu funkciju, ali je iz nje proistekla i rodoljubiva funkcija: zadatak ovih pjesama je da dijete uvede u probleme svijeta i života na jednostavan i pristupačan način, kroz zgodne situacije, dobro odabranim "junacima", vedrim tonom, toplom ljubavlju. Predmet pjevanja je kompletan svijet djetinjstva, sve životne situacije, sve manifestacije svakodnevnog dječjeg života. Izvanredno poznavanje psihologije djeteta omogućilo je pjesniku da realistiki i objektivno, bez idealizacije, predoči svijet djeteta i djetinjstva. Pjeva o dobroj djeci, ali i o nemarnoj, nemirnoj i neradnoj djeci, ali je to pjevanje spontano, nenametljivo, nježno. Tako je stvorio likove Lenjog Gaše, Malog Jove, Materine Maze, ... Dječji svijet sagledan je šire, predočen je odnos djece i životinja, djece i prirode.

Pjesme za djecu imaju najtrajniju vrijednost ne po umjetničkoj, nego po etičkoj vrijednosti. Time je Zmaj postao rodonačelnik pjesništva za djecu u srpskoj poeziji i najznačajniji predstavnik ove lirske vrste. Ovoj oblasti Zmajevog pjevanja odao je priznanje čak i Ljubomir Nedić, koji je inače imao negativno mišljenje o Zmaju kao pjesniku.


http://www.znanje.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #8 poslato: Januar 06, 2011, 04:34:48 pm »

*





Pošten čovek ne bi prodo ni za kakve pare svoje poštenje,
a nepošten čovek bi ga prodo, ali ga nema.
— J. J. Zmaj
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #9 poslato: Januar 06, 2011, 04:36:16 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #10 poslato: Januar 06, 2011, 04:40:25 pm »

*
JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ

 
ĐULIĆI

Đulići su prvo pjesničko ostvarenje J. J. Zmaja. Oni su pjesnikov "razgovor sa srcem", pjesnički dnevnik njegove uznemirene duše. Nastajanje pjesama iz ovoga ciklusa započelo je sa njegovom ljubavlju prema djevojci Ruži Ličanin, po čijem se imenu da zaključiti kako je i naslov djela simboličan: đul, turska riječ i znači ruža, mirišljavi cvijet. Prema tome na sve njegove pjesme treba gledati kao na cvjetove njegove duše. Pjesme su đulići, ali i bližnji sa kojima je bio neizmjerno srećan: žena i djeca. Pošto su za kratko vrijeme svi pomrli, ditirambično stanje duše se preobrazilo u elegično, a đulići su postali njegovi uveoci, izvor njegovih tugovanki.

Prije nego što će se pojaviti ljubav, postojali su samo "mračni, kratki dani", postojali su"na nebu oblaci na srcu kamenje". Sa ljubavlju sve se izmjenilo: došla je ljubav, sreća, zanos duše i otvorenost prema svijetu. A sve je počelo kao romansa sramežljivog zaljubljenika, kao odjek patrijarhalnog ustručavanja i mladalačke čednosti, kao neodoljiva privlačnost jedne djevojke koja njeguje njegovu sestru. Međutim, vremenom, njegova sreća se sve više uobličava, uvećava i središte njegovog pjevanja postaje upravo ona, pred kojom se toliko kolebao i ustručavao. Voljeno biće je sada pored njega; ono ispunjava njegovu javu i san. Kad ona spava i sanja, svijetli kao mjesečina. To svijetli njen nesvjesni blagi osmjeh, njena duša koja se u snu opušta i sanja nešto lijepo. Ona je njegova: snaga, dika, lane, blago, duša... I čini mu se da je svako od ovih imena nemoćno i nedovoljno kao značenje da izrazi ono što on osjeća. A on bi htio sveobuhvatnu i neponovljivu reiječ - najljepšu i najmoćniju riječ, jer njena funkcija ne bi bila da izrazi samo njegovo osjećanje, intenzitet toga osjećanja i sveukupan njegov odnos prema njoj, nego i njenu prirodu, sva ona svojstva koja je određuju i bez kojih se ona ne bi mogla ni zamisliti.

Kada spava, ona postaje njegovo sunce; iznad nje je "od bisera grana", a uspavljuju je "sićani slavuji" svojim "svilenim glasom". Zmaj očevidno romantizuje svoju ljubav i dragu, slikajući je kao neponovljivu i idealnu. Da bi kasnije u 14. "đuliću" sve poprimilo dimenziju pomahnitalosti i raspamećenosti od zanosa i unutrašnjeg pijanstva, pitajući se da li je to java ili san. Sve mu liči na "pletisanku" koju on u običnoj pjesmi i običnim riječima ne može da izrazi.

Ciklus "Đulići uveoci" tematski je mnogo širi, emotivno razgranatiji, dublji po svom smislu i jači po svojim umjetničkim vrijednostima. "Đulići uveoci" za temu imaju: bolest voljene žene, lažnu nadu u njeno ozdravljenje, njenu smrt i nestanak djece. Tuga, bol i patnja potisnuli su raniju ditirambičnost. Umjesto kratkog stiha koji podsjeća na žubor, skakutanje ili leptirov let: "Ala je lep ovaj svet", javiće se težak od bola i nespokoja stih: "Bolna leži,a nas vara nada ozdraviće, ozdraviće mlada! "Umjesto smrti koja predstoji voljenoj ženi on će joj ponuditi viziju života, sliku umišljenog idiličnog izleta u prirodi, na Fruškoj gori; u slikama koje su utopija njenog srca, predočavaće joj: proljeće, sunce, "u lugu slavuje", "jagode i cveće", odmaranje u hladovini, vodu sa bistroga izvora koja krepi i zdravlje vraća, penjanje na vis sa kojega se vide polja... Ona nakon toga utješnog monologa nad svojom glavom, kao da se umorila od zamišljenog hoda i sreće, pa je sklopila oči i počela da tone u predsmrtni mir.

POĐEM, KLECNEM, IDEM, ZASTAJAVAM...

Jedna od najuspjelijih Zmajevih pjesama iz ovoga ciklusa je ona pod brojem IV, čiji prvi stih glasi: "Pođem, klecnem, idem, zastajavam... "U ovoj pjesmi izrazito elegičnoj ritam je sav u znaku bola i panike. Glagoli na početku pjesme: pođem, klecnem, idem, zastajavam — dati su u asidentskom nizu, upućuju na unutrašnji nemir. Preostali glagoli: zadržavam, jurim, bjezim — još više naglašavaju unutrašnji nemir i haotizam tj. paniku koja dolazi od pomisli na ono najgore — na smrt. Primjećujemo da su glagoli trajni, u prezentu, i da kao takvi ostavljaju utisak svevremenog nemira i očaja — u svijesti čitaoca uvijek se to doživljava kao sadašnji trenutak. Ali, među tim glagolima ima i jedan trenutni glagol — klecnem, a što se doživljava kao trenutna paraliza, nešto kao psihološka blokada koja dolazi od trenutne pomisli da će ona umrijeti. Dakle, uvijek kada provali misao o smrti, biće doživi psihički udar, praćen saznanjem da će, kad je to najpoptrebnije dijete i on ostati sami. Uplašen tim saznanjem on bi da zaustavi vrijema, da odloži njenu smrt: "Šetalicu zadržavam". A kad već to ne može — vrijeme i mimo toga neumitno teče - on bi da pobjegne od te apsurdne situacije i tog poražavajućeg saznanja: jurim, bježim ka očajnik kleti. U ovim glagolima sadržan je najveći stepen očaja i bola, iskazan na vizuelan način. Na kraju ove strofe čuje se i glas: "Ne sme nam umreti!" koji će se kao refren javljati još dva puta na kraju svake strofe. Zašto: "Zborim reči, reči bez pameti?"

"Bez pameti" zato što ih izgovara čovjek u košmarnom stanju i što su izraz njegovoga beznađa: priželjkuje nešto sto je bez ikakvog izgleda na ostvarenje. Upravo počev od ovog stiha započinje drugi umjetnički postupak u iskazivanju bola i očaja — ređanje akustičnih slika, gradacijski raspoređenih:

Vičem bogu...
vičem pravdi...
anđelima...
vičem zemlji...
vičem sebi...

Pjesnik uviđajući uzaludnost svih obraćanja molbi i proklinjanja — okreće se sebi i, svojoj svijesti i ljekarskoj nemoći, pitajući se, a ujedno i prekoravajući sebe: "Zar joj nemaš leka?" Kao da optužuje sebe za svoju nemoć, njenu bolest i smrt. Obraćajući se sebi, on se ustvari obraća čovjeku, ljekaru, znanju. Na jednoj strani je priroda, univerzum i njegova ravnodušnost prema svemu što je ljudsko, emotivno i misleće, a na drugoj strani je čovjek, smrtan, sam u svom bolu, nemoćan da bilo šta učini u svoju korist. Da je baš tako pokazuje i pjesma Đure Jakšića "Na liparu"....


http://www.znanje.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #11 poslato: Januar 06, 2011, 04:42:39 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #12 poslato: Januar 06, 2011, 04:58:13 pm »

**





JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ
          ĐULIĆI & ĐULIĆI UVEOCI



"Jedan stotinak, ili više ovakvih pesama, koje jošte nigde pečatene nisu, kanim se u jednoj knjizi, na lepoj artiji u svet pustiti...

O ovoj knjizi ne nalazim potrebe ništa drugo reći, do neka se nađe odgovor, ako bi ko zapitao, otkuda u njoj pesama, koje nisu bile u dojakošnjim izdanjima? Jesu li te pesme nove? Nisu nove. — Sve su one potekle onda, kad im je vreme bilo, samo su neke ostale kao nedovršena, ili za štampu neudešena pesma, a neke samo kao letimična pribeleška..." — J. J. Zmaj

Iz najave Jovana Jovanovića Zmaja 15. februara 1862. godine u Javoru o pojavi Đulića "


***

JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ — ĐULIĆI & ĐULIĆI UVEOCI







. . . Zmaj nije bio samo nacionalan i dečji pesnik no i čist liričar, jedan od najboljih i najjačih liričara celokupne srpske književnosti. On će naročito ostati kao pesnik nežnih Đulića (1864) i duboko bolnih Đulića uvelaka (1882). On tu nije pevao poetska opšta mesta i vežbao se u varijacijama starih pesničkih tema; on je tu opevao svoju veliku ljubav i tužnu smrt žene koju je voleo. Prosto, prirodno, iskreno, on je pevao ono što je uistini osetio, bolove i radosti svoga srca. Intiman ton, neposrednost osećanja, toplota koja sve to zagreva, čini veliku draž ovih intimnih i istinitih pesama . . . To su najneposredniji, najiskreniji i najuzbudljiviji stihovi u srpskoj lirici . . .
Jovan Skerlić, 1914.



Rečano je da u Đulićima ima mnogo duha. I ima ga. Puno ih je u kojima je misao iskazana duhovito, s naročitom finoćom, s gracijom, s lepom poetskom idejom. Naročito je prijatno kad na svršetku pesme dođe najlepši motiv, delikatan i ingeniozan — nimalo banalan — obrt misli koji vas prijatno iznenadi, zagreje, osvetli celu pesmu odjedanput i poveća joj draž uopšte: čitalac se tu nasmeši od zadovoljstva.
. . . Uveoci su bolji nego Đulići. Oni su jači po osećanju.
. . . Uveoci su isto tako intimni dnevnik, lični roman pesnikov, kao i Đulići . . . S punom tačnošću, s otvorenim realizmom, sa psihologijom koja do sitnica pogađa, on u njima crta slike iz ovog razrivenog porodičnog života i svoja pojedina duševna stanja; valjda nijedan važniji moment gaije pri tome propustio.

Pavle Popović


Preuzeto iz knjge
Jovan Jovanović Zmaj
| ZMAJJOVINI ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Izdavač: Muzej grada Novog Sada | Novi Sad, 1983
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #13 poslato: Januar 06, 2011, 05:14:09 pm »

**

JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ — ĐULIĆI & ĐULIĆI UVEOCI







Mila gospođice Ružo!

Uvek sam se čudio, kad je ko pismo pisao tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati  — nikako.
 
Vi, čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili  — ili ste se možda malo zastideli osećajući, da vam sasvim nepovoljno nije.
 
Ako se mrgodite, derite pismo taki, molim Vas; nemojte dalje čitati, — što i da znate gde pomoći ne možete, — poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, — zaboravite sasvim, — Vi ćete lako — a ja ću kako uzmogu.

Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite, pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je — i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliju biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi.

Da znam da ćete Vi ovo pismo iole rado čitati, pustio bih srcu na volju — ali bih Vam imao toliko pisati i kazati da u Vašu šatulu zaista ne bi stalo.

Od kako znam, cveće sam uvek voleo, zato što je lepo, dobro i nevino, što miriše, što se čovek njime nakititi i ponositi može, — ali nikada još nisam toliko, tako slatko i ozbiljno o cveću mislio i sanjao kao sad, i to o ruži i o ruzmarinu.
 
Vi ćete možda ovo pismo gospođici sestri, možda i gospoši materi pokazati, — ne marim, ali samo nemojte pre dok mi bez ičijega saveta iz svog srca, iskreno srpski na ovo pismo odgovorite.

U najvećoj hitosti završujem, jer me kola čekaju. Nadam se kad dođem — nadam se mnogo. Bar ću na putu natenani misliti moći, kako Vas je pismo moje rasrdilo ili iznenadilo.

Budite mi zdravi, — sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.

5. dek. 1861.               J. Jovanović



Poštovani gospodine!

Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle uvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve do sad nisam znala da se može kome pokloniti, — slušala sam više puti, al' osećala i verovala nisam.
                                                                                      
Ruža





 
Jovan Jovanović Zmaj
ZMAJJOVINI
ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Izdavač: Muzej grada Novog Sada
Novi Sad, 1983


[postavljeno 28.11.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #14 poslato: Januar 06, 2011, 05:29:33 pm »

*
Stihovi — Jovan Jovanović Zmaj
Đ U L I Ć I


RAZGOVOR SA SRCEM

Kakvi tebe, srce,
Tajni jadi lome,
Te me često moliš:
Pokloni me kome!

Ta u mojim grudma
Pakost te ne slama,
U vinu te kupam,
Ležiš na pesmama.

Na to meni srce:
Dobro j' meni tudi,
Al' bi vreme bilo
Da promenim grudi.

Združiće se sreća
da me tamo prati,
Odakle ću tebi
Novu sreću slati.

Ta znaš li kad grli
Svako zlato svoje,
Znaš kako te boli
Samovanje tvoje!

Tako moje srce
Često mi se moli,
A ja ću mu reći:
Utoli, utoli!

Znaš li gde na svetu
Anđelsku priliku,
Anđela po duši,
Anđela po liku.                                    .
Pune oči žara;
Puna usta slasti,
Mirisava nedra
Puna bujne strasti;

Milo čedo, kome
U pogledu piše,
Da ni samo ne zna
Za čime uzdiše;

Što bi znalo čarne
Ne sklapati oči
Grleći, ljubeći
Tri božije noći.

A četvrte kad bi
Leglo da počiva,
Molilo bi Boga
Da o meni sniva;

Što bi osećalo
Da ga ljubim jako,
A ljubit’ me znalo
Bar upolak tako;

Što bi u radosti
Sa mnom suze lilo, —
Hej, koje bi moje
Samo moje bilo.

Tako ja mom srcu
Zborim više puti.
A ono zadršće,
Snuždi se — pa ćuti.


II

Mračni, kratki dani,
Sumorno jesenje,
Na nebu oblaci —
Na srcu kamenje.
Sestra moja bolna,
Oca, majke nema, —
Ja je ljubim, grlim
Rukama obema, —
Grlim, ljubim, tešim —
Al' sumorno veče
Kô da pesmu peva:
"Oj, pelen-pelenče!"

Oj, ne znam je tešit’,
Srce mi je stena;
Lepše li je teši
Drugarica njena.
To rumeno čedo,
Melem naših rana,
To proleće živo
Sred jesenjih dana.
Oh, rumeno čedo,
Proleće i cveće,
Znaš li onu pesmu:
"Oj, pelen-pelenče!"                              .
Sestro moja, sele,
Tebe melem vida,
Mene tuga mori,
Srce mi se kida.
Reci tvojoj druzi —
Oh, ne reci, ćuti, —
Ne znam ni sam šta je,
Što mi dušu muti.
Aj, rumeno čedo,
Proleće i cveće,
Ja znam onu pesmu:
"Oj, pelen-pelenče!"

Sestro moja, sele,
Odlani mi tugu,
Oj, zagrli, sestro,
Svoju vernu drugu,
Pa joj reci, reci...
Oj, ne reci, ćuti,
Bolje je nek ne zna, —
Neka ine sluti.
Što da čuje jade,
Kad razumet' neće —
Tužna je to pesma:
"Oj, pelen-pelenče!"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #15 poslato: Januar 06, 2011, 06:12:15 pm »

*
Stihovi — Jovan Jovanović Zmaj
Đ U L I Ć I


III

Moj je život tužan pustolina grdna,
Moje lomne grudi porušena crkva,
Uvenulo cveće po grobu se njija —
Kâ da ga je ljuta otrovala zmija;
Pobegle su tice od suva rastinja...
Samo još u crkvi mali žižak tinja.

Kud ćeš, momo, kud ćeš u pustinju ovu?
Tice, cveće, sunce drugamo te zovu;
Kud ćeš ovom groblju sahranjena nada,
Tu je hladno, grozno, kud ćeš tako mlada!
Kud ćeš ovoj crkvi, stubovi su pali —
Veru su i ljubav sobom Zatrpali.

Al' već kad si došla u ovu samoću,
Vidiš onu hladnu od mramora ploču,
Tu ureži tvoje nepoznato ime,
Pa dok žižak gori — nek gori pred njime;
A ti bež', il' leti, ako imaš krila,
Zaboravi da si ikad ovde bila.


VII

Mesečina, — al' meseca nema;
Moja mila zelen venac snila,
Pak se malo u snu nasmijala, —
Od toga se ponoć zasijala.


IX

Ruzmarine, ne miriši tudi,
Da se moje zlato ne probudi,
Samo cvati na dikini vrati, —
Dođu l’ svati, ti ćeš mirisati.


XIII
 
Diko moja,
Gde si poniknula —
Među smiljem
Ili međ bosiljem.
Uz ljubicu, ili uz ružicu,
Među krinom,
Il' međ ruzmarinom?


XIV

Ljubim li te... il' me sanak vara,
Što te udilj uza me dočara;
Ljubim li te... il' me duša vara,
Što se udilj s tobom razgovara;

Ljubim li te... il' me bezum ganja,
Nemam vida, nemam osećanja;
Ljubim li te... il' ljubavi nije —
Što se grli, to su same zmije;

Ljubim li te... ili me i nema,
Ili tebe, — nas ni jedno nema;
Ljubim li te... ili nema sveta,
Nema sunca, ni rose, ni cveta,

Već sve tmina, što je pakô mesi,
A po tmini vitlaju se besi,
A međ njima prabesina spava —
Moju ljubav u snu izmišljava.


XVII

Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem,
Kaži mi kakvo
Ime da ti dam, —
Hoću li reći:
Diko, ili snago,
Ili ću: lane,
Ili: moje blago,
Hoću li: dušo,
Ili: moje drago —
Kaži mi kakvo
Ime da ti dam
Sve su to mila
Imena i lepa,
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa.
Al' ja bih proveo
Čitav jedan vek
Tražeći lepše,
Milije i slađe —
Dičnije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.


XXI

"Može l' sunce sjati
I u crnoj noći?"
Odgovor će dati
Tvoje crne oči.


XXXIII
 
Tijo, noći,
Moje sunce spava;
Za glavom joj
Od bisera grana,
a A na grani
Kâ da nešto bruji,
To su pali
Sićani slavuji:
Žice predu
Od svilena glasa,
Otkali joj
Duvak do pojasa,
Pokrili joj
I lice i grudi,
Da se moje
Sunce ne probudi.


XLІІ

Ala je lep
Ovaj svet, —
Onde potok,
Ovde cvet;
Tamo njiva,
Ovde sad;
Eno sunca,
Evo hlad;
Tamo Dunav
Zlata pun,
Onde trava,
Ovde žbun.
Slavuj peva,
Ne znam gdi, —
Ovde srce,
Ovde ti!


XLVII

Pesmo moja, zakiti se cvetom,
Pesmo moja zamiriši svetom;
Još sva srca ohladnila nisu, —
Poznaće te, pesmo, po mirisu!

Poznaće te, da si čedo milja,
Da ti ljubav majka i dadilja.
Da si rada pevati o slasti,
Razumeće, što ne umeš kasti.

Pesmo moja, već si na poletu,
Pozdravi mi sve na ovom svetu,
Pozdravi mi slavlje i golube,
I sva srca, što se silno ljube.


XLVIII

Noć je tija, — mesečina sija,
Hajde, luče, da brojimo zvezde.
Zvezda mnogo, da ne zabrojimo,
Poljupcima da ih beležimo.


LIII

Đulići, Đulići,
Slabiji i jači, —
Poljupci, poljupci,
Sad duži, sad kraći!

Poljupci se boje,
Da ih ko ne čuje, —
Ja svojima ne dam,
Da brzo prohuje.

Drago moje, drago,
Nema smrti leka, —
Poljupci su vreli, —
Al' smrt ladna čeka;

Kad nas jednom zgrabi,
Pa u ništa maši,
Poljupci će živet'
U Đulići naši.



LV

Selo je sunce jarko,
A noć se spušta tijo,
Oh, blago onom, ko se
Uz drago svoje svio.

Gasi se žagor, tišma,
Ni ptica ne poleta; —
Još malo pak će za nas
Nestati cela sveta.

Ni reči naše neće
Svetinju rušit’ tiju;
Čujemo samo jedno, —
Kako nam srca biju.


LXІ

Zaspala si. A ja budan, —
U misli se neke gubim;
Čini mi se, grehota bi
Bila da te sad poljubim.

Čisto vidim snove tvoje,
Iz raja su, sa visina, —
To se ne sme porušiti
Sa zemaljskim poljupcima.


LXXI

Pitaćeš me, moje čedô,
Kad sam ove pesme pisô, —
Prosuo ih jedan časak,
Jedan trenut, jedna misô.

Srce mi je lisno drvo,
A pesme ga cvetom rese;
Jedan pogled, jedan osmej
Uvek koji cvetak strese.

Ja i ne znam šta je bilo
U trenutku tom —
Tek osetim da je nešto
Lakše srcu mom.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #16 poslato: Januar 06, 2011, 06:12:25 pm »

*
Stihovi — Jovan Jovanović Zmaj
Đ U L I Ć I  U V E O C I


I

Sve što dalje vreme hiti,
Sve se većma prošlost grli,
Sve se većma moji mrtvi
Meni čine neumrli.

Sve ih veća svetlost hvata,
I rajske ih zrake ljube;
Nestaje im senke s lica
S oblika se crte gube.

Sve što dublje u njih gledim,
Primajuć' im svetlost u se,
Sve to većma, sve to jače,
Duše njine slivaju se.

Mahom dođe mom pogledu,
Pa ne mogu razaznati
Koje li je moja ljuba,
Koje li je moja mati!
Tražim sliku oca svoga, —
Jest, ona je, — al' je nova —
Propletena j' slikom mojih
Prijatelja i drugova.                                       .
Tražim lica svoje dece,
Što su rano u grob pala, —
Spojila se, — a kroza njih
Smeši s' sestra moja mala.

Kliknem: Oče, majko, ljubo,
Druzi, deco, sejo moja!
I suze se moje suše
Na svetlosti toga spoja.

Kroz smrt samo valja proći,
Pa ću s' i ja s njima sliti,
Ako l' tamo nema ništa?!
— I tad ćemo jedno biti.

Evo venca tužna cveća,
Koj' sam tebi počô viti,
A venac se šire spleo
Sve vas može zagrliti!
Ne mogu ga u vis bacit' —
Pa nek stoji iza svega
Međ Srbima kao spomen
Mog života i vašega.


II
 
Bolna leži, a nas vara nada:
Ozdraviće, ozdraviće mlada!
Naša nada, — sen praznoga sena —
Posedasmo pored odra njena.
Mi i senu verujemo slepo.
— Ona moli:
"Pričaj mi što lepo!"

Gladeć' kosu sa čela joj vrela,
Smišljam šta bi rado čuti htela.
Što j' najlepše rado bih joj nizô:
Vidiš, dušo, proleće je blizo. —
A njoj svanu:
"Proleće je blizo."

Nebo će se zablistati blistom,
Gora će se zaodenut' listom,
Sunce sinut' kako nije davno, —
Odazva se:
"Oh, sunašce slavno!"

Oživiće u lugu slavuji,
Sva će gora pesmom da zabruji.
Ona šapnu:
"Oh, mili slavuji!"

Dić' ćemo se fruškogorskom raju,
Ićićemo sve u zagrljaju,
Plandovati po onom bukviku.
Ona reče:
"Ti ćeš nosit' Smiljku!"                                   .
Gledaćemo lišće i drveće,
Bratićemo jagode i cveće,
Diveći se planinskome miru,
Stićićemo belom manastiru;
Pa u hramu, gde su rajski zraci,
Molićemo s' Bogu —
"I Božijoj majci."

Znaš u hladu, ispod one grane,
Bistri izvor, gde smo bili lane,
Kažu da je iz velinih dvora,
Od njeg' bolnik ozdraviti mora.
"Ozdraviti mora..."

Otkud vidiš na sve četir' strane
Daljna mesta, njive i poljane;
Levo Dunav, Banat, Bačka mila,
Avala se desno zaplavila,
A podalje ti brežuljci sivi,
To je Bosna — i tu Srbin živi.
"Je li, — Srbin živi..."

To je rekla, pa je zadrhtala;
Oči svela, pa mirno zaspala.
— Gledamo je, šta li, Bože, sanja,
Umorena od TOG putovanja.

Mi stojimo, — mira joj čuvari —
Gledeć' lice kako joj se žari, —
A tom žaru dopiruju hlada
Uzdisaji našeg praznog nada.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #17 poslato: Januar 06, 2011, 07:09:39 pm »

*
Stihovi — Jovan Jovanović Zmaj
Đ U L I Ć I  U V E O C I


ІІІ

Juče čarah proleće i cveće,
Da se po njem' šeće;
Budih gore, da zelen prihvate,
I slavuje da se pesme late;
Pričah izvor iz vilinih dvora,
Od kog bolnik ozdraviti mora;
Nadolevah crnih misli tamu;
Klečah nadom u božijem hramu;
Zvah prirodu, koja jošte drema,
A danaske, — svega toga nema.
Gledam tamo, — pa opet ovamo,
Nigde ništa, — jedno sunce samo,
Jedno sunce, i to će da zađe,
— Da mi nikad više ne izađe...


ІV

Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam;
Jurim, bežim, kâ očajnik kleti:
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!“

Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Niotkuda nema mi odjeka, —
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka!...
Idem, stanem, kâ očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!“

Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom, gde nam čedo spava.
Čedo s’ budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, kâ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"


V

Nit hoće vode, nit hoće leka.
— Ipak bih rekô, da nešto čeka.
Ponude nose majka i seja,
— Ona s' nasmeja.
Bili da vidiš proletno cveće?
— Pa ni to neće.
Da šta mi hoćeš, patnice moja?
— Hoću da bude Božija volja..."


VII
 
Sunce s' rodi, pa zaviri
U ponore mojih grudi;
Užasne se, pa me mane,
Pođe dalje putem svojim.
Ja ostanem s jadom mojim
U užasno vel’kom svetu
Sam;
Sunce s' diže, spušta, zađe, —
To se zove dan.

Sve se tiša, sve se miri,
— Svet je kanda sad još širi —
A beskrajnost u crnini
Želi negde da odane,
Pa na moju dušu pane,
Tu preblede, kao da je
Crna rani moć, —
Gledi na me, ostavlja me, —
To se zove noć.


VIII

Mrtvo nebo, mrtva zemlja,
Ne miču se magle sive;
Mrtvi dani, mrtve noći,
— Samo boli jošte žive.

Tone, pada mrtva nada
U naruče mrtvom Bogu,
Izumrlo što je moglo,
Samo boli još ne mogu.

Navikla se suza oku,
Izdahnuti tu je rada;
Al’ se s mrtva oka vraća,
Pa na mrtvo srce pada.

Mrtvo srce suza budi,
Padajući na nj sa visa,
Iz njeg' niču ove pesme,
Mrtvo cveće bez mirisa.


IX

Kad sam bio na tvom grobu
Zamirisa mir bosiljka,
A meni se priču glasak:
"Šta mi radi moja Smiljka?"

Tvoja Smiljka, sirotanka,
Još ne može nogom stati,
A otac je zborit' uči —
Prva reč joj biće: Mati!

Kad uzmogne nogom stati,
Kad nauči mater zvati,
Dovešću je grobu tvome,
Tu nek kaže: Mati, mati!

Oh, kako će na te glase
Crna guja jada moga
Upiti se, stegnuti se
Oko srca ranjenoga!
Pa će možda smrtnim stegom
Razdrobiti svu tegotu, —
Vi'š, kako su lepi nadi,
Što me drže u životu!


XI

Bežeć' nekud — dođoh, stigoh
U tišinu gore svete,
Pa dozivah bele vile,
Što ih snivah kao dete.

Zaćutaše gorske ptice,
Samo drva lišćem tresu,
A taj šapat kâ da veli:
"Ne traži ih, — umrle su!"


XVII

Što me ljudi glede tako
Što me tako prate svude?
Ta pred njima nisam plakô, —
Pa što mi se tako čude?

Ja im nisam pripovedô,
Moje bole, moje jade, —
A lice je moje bledo,
Bledo bilo od vajkade.

Ja pred njima nisam klekô,
Nisam prsa svoja bio;
Ja im nisam ništa rekô,
Ja sam hladna stena bio.

Ha — osmejak taj me seća,
Šta je čudno ovim ljudma —
To je ova kita cveća,
Što j' na mojim vide grudma.
Oh, opros’te strani ljudi,
Oprosti mi, ledno doba,
Evo skidam s mojih grudi
Rosno cveće s — njena groba.

Ja se neću kitit' cvećem,
Već ga kidam na odelke,
U knjigu ga, evo, mećem,
Te đuliće — te uvelke.


XVIII

Prevrćući prašne knjige,
Prašne knjige i hartije,
Nađoh pesmu zabačenu,
Što je niko čitô nije.

Ta je pesma izliv srca,
Izliv duše srećnih dana,
U njojzi je moja cpeća,
Ljubav moja opevana.

U njojzi je odziv raja
Na usklike žića mlada,
Sa najvišeg negda visa,
Sa vrhunca mojih nada.

Ali ko bi danas smeo
Sećati me srećnih dana
— Ne smem ni ja da te čitam,
Pesmo moja nečitana.
Pored mene sveća dršće,
Kâ da b' pesmu čitat’ htela,
Ja je dadoh njenom plamu —
Hartija je izgorela.

Hartija je izgorela,
Al' ostaše slova bela,
Pesma moja nečitana
Još se vidi sa pepela.

I ja čitam svoju pesmu,
Odisaje srca vrela,
Čitam cvetak svoje sreće,
Sve to čitam sa pepela.

Oh, zar tako, ljubav sveta
I po smrti jošte traje!
Oh, zar tako pepô čuva
Moje svete osećaje!

Zar je pepô tako veran,
Pa ne pušta milje svoje!
— Aoj pesmo, tugo moja!
Oj, pepele, dobro moje!


XXIІІ

Noć je pala strašno mračna
Posle mutna dana;
Ja u mraku Smiljku držim,
Ona rasplakana.

Pokušavam da je tešim,
Pa joj zborim tude:
"Zalud plačeš, čedo moje
Mrtvi se ne bude."


XXIV
 
Možda nije to baš tako —
— Možda bejah gde na putu,
Pa se željan vrnuh doma,
Svome gnezdu, svome kutu.

A preda me ti iziđe,
Okićena sa biseri,
Sa biseri naše sreće,
Sa tri sina i dve kćeri.

Ja vas spazih, pa zadrhta', —
Htedoh pitat', al' se boja:
"Je l' to Mirko? Je l' to Sava?
Jug, Tijana, Smiljka moja?"

Svi ste zdravi, svi veseli,
— A ja čujem rajske trube:
Na grudi mi ljuba leti
A deca mi ruke ljube.
Srpska mati, srpska deca, —
Pa sve čilo — pa sve moje —
"Stan'te malo, bež'te malo,
Ovo sunce veliko je!"

A vi meni srpskom reči,
Ljuba: "Druže!" Deca: "Babo!"
A ja rukom, ne znam zašto,
Morah stisnut' čelo slabo.

"Nemojte me topom cpeće,
Ja se bojim tog kuršuma!"
I ja onda, — i ja onda, —
I ja onda, — siđoh s uma.

Pa sad vidim neke strave. —
Čas bih kleo, čas bih plakô.
— Siđoh s uma, — smilujte se —
Recite mi da je tako!


XXXI

Od muke se pesme viju;
Rad leka se suze liju,
Al’ ko pita za te noći,
Za aveti njene crne,

Kad pod kletvom njine moći
Oči, srce, sve pretrne.
Nigde zvezde, svuda tama,
— Pa ni suza, ni pesama.


LXII

Svaku našu sreću
Strašna avet vija;
Ispod svakog cveta
Skrivena je zmija.

Svakom časku milja
Neka kletva preti;
Svaka radost naša
Ljuto nam se sveti.

Oh, blaženi dani,
Kad se zanosimo,
Zmije, kletve i aveti
Jošte ne vidimo!


XLIV
 
Moje nebo, jer je mutno;
Moje sunce, — jer je selo;
Moje cveće, gde god koje, —
Jer je tako neveselo.

Moji vrti, moja polja, —
Jer je tako suzna trava;
Moje zvezde, — jer se kriju;
Moje doba, jer svet spava.

Moje staze, — jer su puste, —
Kad su moje, idem njima;
Moja gora, — jer se sada
Niko o nju ne otima.

Gora strepi na sve strane,
Kâ da propast svetu sluti;
Samo lišće kašto šane:
Slobodno je uzdahnuti!


XLVII

Drugi na grob ploče meću
I valjaju na njih hride,
E da spomen duže traje,
Da s' grobovi dalje vide.

Neka radi ko šta hoće,
Slobodno je, svak po svome,
A ja mrtve moje dižem,
Pa u srcu nosim svome.

Grob je i to, al’ na njemu
Duša moja crkvu zida.
Grob je i to, i na njemu
Od bola je piramida.

Kad ja umrem, bol će pasti,
Al' će s' bršljan širit' jače,
— A ostaće možda duže
Nego ploče i krstače.


LVІ

Imao sam sestru jednu,
Jermilom se zvala,
U Irigu pitomom je
Večni san zaspala.

Sahranismo j’, — a groblje je
Tad na bregu bilo,
Bilo bregu na obronku,
Pak se odronilo.

Sestro moja, nežni cvete
Starih uspomena,
Nit’ je sreća, nit’ nesreća
Što ti groba nema.

Ja i tako k nebu gledim,
Tu im tražim lika,
Kad se setim mojih milih,
dragih pokojnika.


LXV
 
Voleo sam negda cveće,
— I sada mi jošte prija —
Al’ sad volim nešto veće:
Deca su mi najmilija.

U deci je sveta klica,
Nova moć se u njim’ krije,
Bolji svet bi mogô nići,
Kad bi znali razviti je.

Volim dečju čistu dušu
Posmatrati, negovati;
Ako s’ posle unakazi, —
To bar neću dočekati.


LXIX
 
Nešto si reći htela
Kad više nisi mogla;
Usta ti behu nema,
— Al' suza ti pomogla.

Onda sam suzu zbrisô,
Sad je razumem tek,
Ti s' čedu našem, Smiljci,
Videla kratak vek.

A sjajak u toj suzi,
I taj razumem sad, —
Tvojoj je srpskoj duši
U deci bio nad.

I ti si reći htela:
"Kad Smiljku otme noć . . ."
Razumem, oh, razumem! —
Al', gde mi je ta moć? . . .  
I ispuni se slutnja
Samrtnog časa tvog,
Mezimče moje drago,
I to mi uze Bog.

Sad često u snu čujem
Dečice moje glas:
"Gde god je Srpče koje,
Ljubi ga, radi nas!
"

I tog je glasa tako
Rajski utešna moć,
Od glasa tog se vedri
Žalosti moje noć!

I čitav vrt se stvori,
U njemu cveća šar, —
I ja po vrtu hodim
I berem cveće, star.

Pa vijući umrlim
U spomen neven splet,
Čini mi s' kâ da grlim
Ceo budući svet.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #18 poslato: Januar 06, 2011, 07:13:00 pm »

**
JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ


IZ ĐULIĆA


Ala je lep
ovaj svet, —
onde potok,
ovde cvet;
tamo njiva,
ovde sad;
eno sunce,
evo hlad;
tamo Dunav
zlata pun;
onde trava,
ovde žbun.
Slavuj peva
ne znam gdi,
ovde erce,
ovde ti!



Analizujmo ovaj XLII đulić Jovana Jovanovića Zmaja:

Pri izražajnom čitanju ove pesme potrebno je obratiti pažnju: 1) na intonaciju prvog stiha i poslednja dva, jer je u njima sadržana osnovna ideja — osnovno osećanje pesnikovo; 2) na kvalitet i na dužinu pojedinih pauza koje su označene interpunkcijom: četiri različita znaka interpunkcije (zarez, crta, tačka sa zarezom i tačka) ukazuju na emocionalni kvalitet tih pauza koji se ovde ostvaruje njihovim vremenskim trajanjem. Ako bismo grafički hteli da predstavimo to trajanje, onda bi ono ovako izgledalo (jedna uspravna crta znači kratku, dve dužu, a tri vremenski najdužu pauzu): Ala je lep ovaj svet — // onde potok / ovde cvet // tamo njiva / ovde sad // eno sunce / evo hlad // tamo Dunav zlata pun // ovde trava / ovde žbun ///. Slavuj peva, ne znam gdi // ovde srce / ovde ti!

1) Osnovna, glavna zamisao, osnovno osećanje — pošto je ovo lirska pesma, što se odmah može uočiti — jeste ljubavno, i to naraslo do najvišeg stepena: to je ljubavni zanos, ljubavno ushićenje. Ono je izraženo u poslednja dva stiha. Pesnik je beskrajno srećan u ljubavi. A ta beskrajna ljubavna sreća nagoveštena je jasno već u prva dva stiha, upravo prvom rečju u njima: ala je lep ovaj svet! Kada je čovek srećan, ceo svet mu izgleda divan; onda ga obuzima osećanje ljubavi prema svima i prema svemu, osećanje blaženstva, lepote, naročito ako je uzrok toj sreći ljubav, jedno od najjačih ljudskih osećanja. Pesnikovo osećanje ljubavnog ushićenja iskazano je ovde i uzvikom kojim se kazuju veoma jaka osećanja: ala! Pesnik zatim niže sve one lepote prirode kojima je okružen u prirodi sa svojom dragom, u zagrljaju s njom. Obratite pažnju kako spominje te lepote: ovde, srce, ovde ti. U početku on, opisujući prirodne lepote, upotrebljava antitetične reči, reči antonimskog značenja: onde — ovde, tamo — ovde, eno — evo, što znači izvesnu veću ili manju prostornu udaljenost, i na kraju: ovde-ovde, što jasno ukazuje, i precizno, na intimnu blizinu dvoje zaljubljenih — zagrljaj.

2) Pesničke slike (motivi) ovde su date u prostom nizanju prirodnih pojava, pojedinosti iz prirode kojima se registruju njene lepote: potok, cvet, njiva, sad, sunce, hlad, Dunav, trava, žbun, pesma slavujeva — najviše utisci čula vida, jer je to čulo u saznavanju sveta i najaktivnije. Prednost je data utiscima čula vida iz još jednog uzroka: sasvim je prirodno da zaljubljeni pesnik u svom ljubavnom zanosu najpre vidi, pa tek posle čuje; stoga je akustična predstava i došla na kraju pesme.

3) Poredak slika iz prirode (kompozicija pesme) u ovom nizanju sasvim je logičan i prirodan: pesnik ne daje proizvoljno njihov red, već ide od najbližih slika ka daljima i time verno slika i ambijent u kome su on i njegova draga, i ono što je odmah tu kraj njih, i ono što je nešto dalje, i to ide do najtananijih pojedinosti u slikanju (tamo Dunav, eno sunce, onde trava, tamo njiva, onde potok), ali on i njegova draga su u cveću i zelenilu, u hladu (ovde cvet, ovde sad, ovde žbun). Priroda je slikana ovde u najlepše doba godine, kada je sva u cvetanju, vedrini, raskoši, razdraganosti — u proleće. Na to ukazuje, osim ostalih, i pojedinost: slavuj peva. Ona još više pojačava estetički doživljaj, realizam slike: sve u prirodi, i pejzaž i pesma slavujeva, dočarava čitaocu tu razdraganost, to ushićenje pesnikovo, tu raskoš u prirodi i doprinosi čitaočevom osećanju realnosti unetih elemenata.

4) Taj snažni utisak, to estetičko uživanje pesnik je ostvario prirodnošću i jednostavnošću izražajnih sredstava i prirodnošću ritma. Kao da nijedne stilske figure nema u ovoj pesmi: reči su proste, jednostavne — sve su upotrebljene u svom osnovnom značenju (osim opisa sjaja Dunara koji je upoređen sa zlatom — metafora). Izražajna sredstva su u ovoj pesmi do te mere jednostavna da bi, možda, to izazvalo stilsku monotoniju da pesnik nije imao osećanje mere — to znači umetničko osećanje — i uneo raznolikost upotrebljavajući antitetične priloge: ovde — onde, tamo, eno — evo, koje tu opasnost od monotonije u izrazu sprečavaju. To osećanje mere vidi se i po broju slika (motivi) koje pesnik nabraja. Svako dalje nabrajanje tih slika izazvalo bi osećanje monotonije, jer bi time pesma bila prezasićena.

Pesnikovo osećanje za harmoniju i sklad vidi se i po broju rima (slikova) upotrebljenih u pesmi. Veći broj rima učinio bi pesmu monotonom, jer je rima uvek ista, jednosložna, i poremetio bi inače izvanrednu lepotu ritma u pesmi. Taj ritam je prirodan i sasvim je u skladu sa osnovnim osećanjem u pesmi. Pogledajmo stih: on je kratak, od svega tri i četiri sloga, koji se naizmenično smenjuju i daju određenu ritmičnost pesmi. Osećanje zanosa, ushićenja, snažnog uzbuđenja, nametnulo je i takav kratak, ubrzan ritam, isti onakav kakav je i u običnom izražavanju. Kad smo veoma uzbuđeni — a ovde je jedna vrsta takvog uzbuđenja saopštena — onda je i naše izražavanje eliptično, kratko, brzo u ritmu. Sve to doprinosi da pesma deluje, pre svega, prirodno, da se snažno doživljuje, da nas uzbuđuje i oplemenjuje i lepotom i snagom osećanja u njoj iskazanim. Svaka umetnička pojedinost u njoj pojačava taj umetnički doživljaj.


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #19 poslato: Januar 06, 2011, 07:41:40 pm »

*
JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ

 
ĐULIĆI

Đulići su intimna lirika o ljubavnoj sreći. Nastala je spontano i lako, iz sopstvenog doživljaja iskrene ljubavi. Ženidba sa Ružom Ličanin, ljubav, porodica, deca, sreća — to su bili podsticaji za ovaj lirski ciklus koji sadrži 73 pesme. Naziv ukazuje na aktuelnost istočnjačke poezije u pesnikovom vremenu, koju je i sam prebrodio. Ovaj ciklus hronika pesnikove ljubavi: isključiva tema ovih pesama jeste ljubav, ali su pesme nastajale spontano, baš onako kako pesnik objašnjava u LXXI đuliću: "Srce mi je lisno drvo jedan pogled, jedan osmeh koji cvetak trese.

Ovaj ciklus karakteriše velik broj pesama potpuno različitih po formi, obimu, prirodi stiha. Najkraća pesma ima samo jedan katren, dok najduža ima četiri duzena (strofa po 12 stihova); ima strofičnih i astrofičnih pesama — najčešće su katreni, nešto manje ima sekstina; struktura stiha se kreće od trosložnog i četvorosložnog stiha pa do dvanaesterca.

Pevanje u Đulićima je odmereno, uzdržano, čedno i pristojno — nema čulnih eksplozija, nema senzualnosti, ljubavnih ekstaza. O ljubavi se peva smerno i krotko; osećanja su smirena i plemenita, sve u duhu patrijarhalne sklonosti; baš zato iz njega zrači ljupkost i umiljatost. Uz sve to, iskazivana ljubav prema ženi je snažna, iskrena i doživljena — to je idealna ljubav u idiličnoj atmosferi. Jezik je jednostavan, bez kićenja i bez jakih reči ili patosa.

Lirski subjekt će izraziti svu svoju bezmernu ljubav različitim prevodima i jednostavnim pesničkim slikama. On peva o tome kako je bio "pola srca, pola kamen", ali je ona "kamen naučila ljubit, goreti". Ne može a da se ne uplete ljubav prema domovini, ali samo da se pokaže snaga ljubavi prema dragoj:

"Voleo sam Srpstvo milo,
Većma nego sama sebe,
Ali sad mi je stomilije,
Jer u njemu nađoh tebe."

"Mesečina, al' Meseca nema:
Moja mila zelen venac snila,
Pak se malo u snu nasmijala,
Od toga se ponoć zasijala."

"Može l' Sunce sjati
I u mirnoj noći?"
Odgovor će dati
Tvoje crne oči."

Pesnik nema zlata ali zato ima "pesme biser dragoj oko vrata/saviće se biser oko zlata. Saviće se triput oko vrata, što preteče, nek u nedra teče, što ostane, nek u nedra pane... Ali on ima za dragu pesme koje svet ne može da čita: te su pesme bolje, lepše i čistije pa "te s' ne dadu ispevati" — njih samo duša duši šalje.

Đulić XVII (Kaži mi kaži) izražava snažnu ljubav koja izaziva nedoumicu lirskog subjekta kakvo ime da da svojoj dragoj. Ime i nije sporno, jer nabrajanje mogućih imena (DIKO, SNAGO, LANE, MOJE BLAGO, DUŠO, MOJE DRAGO) pokazuje da su to sve mila "imena i lepa, kojima Srbin svome zlatu tepa". Želja je prevelika da se nađe baš ime "što još ne ču svet". Oduševljenje, ushićenost i napetost u traženju najlepšeg imena praćeni su dinamičnim ritmom koji je uslovio kratke stihove ditiramske pesme - peterca i šesterca. Spomenuta jednostavnost i lakoća pevanja i stihovanja u ovoj pesmi su dobili najdublju potvrdu.

Nežnost i ljupkost zrači iz đulića XXXIII (Tijo noći): lirski subjekt se obraća noći tražeći tišinu jer "moje sunce spava". Nežnost i ljupkost izražena je prije svega TIJO mesto (tiho): glasovnom strukturom sugerišu tišinu i odsustvo zvuka : međutim oblik "tiho" koji je emotivno neutralan, poseduje emotivni predznak: blizu je dječjeg načina izgovora, to je oblik kojim se tepa.

Đulić XIV (Ljubim li te... il' me sana vara) donosi promene u sadržini, versifiaciji i ritmu u odnosu na već spomenute đuliće. U sadržini pesme je pitanje ljubavi — da li je ona stvarnost ili samo san i privid. Ovo pitanje razvijeno je u šest sintaksičko - intonacionih celina koje čine složene rečenice od tri i više prostih rečenica. Osnovu sintaksičkih celina čine rastavne rečenice upitne intonacije — to su ključni ili noseći stihovi jer se u njima pitanje i relativan (mogući) odgovor, dakle osnovni motiv, a u ostalim stihovima dopunski motivi koji se nastavljaju na motive rastavnog člana ili su nezavisni motivi alternacije:

Ljubim li te... il' me sanka vara,
Ljubim li te... il' me duša vara,
Ljubim li te... il' me bezum ganja,
Ljubim li te... il' ljubavi nije,
Ljubim li te... il' mene nema,
Ljubim li te... il' nema sveta.

Ovoliko anaforsko ponavljanje pitanja "Ljubim li te..." naglašava ne nedoumicu, sumnju ili nesigurnost, nego uverenost u postojanje ljubavi, u snagu te ljubavi koja nije dobila odgovor. Anafore sugerišu upornost lirskog subjekta da svoju ljubav ostvari, odnosno da se sam uveri da je njegova ljubav uslišena i da to nije ljubav samo jednog nego dva bića. San o ljubavi može biti samo san i pusta želja; ono što duša želi samo je deo koji nije još ljubav nego slutnja. Ljubavni zanos je doveo lirskog subjekta do granice bezuma koja otupljuje vid i osećanja, moć sagledavanja i razmevanja. Sumnja u uslišenost ljubavi oličena je u zmiji — laž, pretvaranje, podmuklost. "Ljubim li te... ili mene nema, ili tebe, — nas nijedno nema" — pitanje o postojanj u ljubavi je izlišeno: ako nema ljubavi nema nekoga od njih ili oboje, pošto su oni tu, ljubav je stvarnost. Dokaz o postojanju ljubavi je činjenica da ima sveta, ima sunca, rose i cveta — ima života, a bez ljubavi nema ni života.


http://www.znanje.org
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: