Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904)  (Pročitano 117912 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Januar 06, 2011, 07:41:50 pm »

**

JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ
ČIKA JOVA NAŠOJ DECI




               

Čika Jova u starosti


Gospodin Ministar prosvete u više svojih raspisa preporučio je ovu knjigu za knjižnice narodnih škola  
i kao jednu od najpodesnijih za poklanjanje učenicima o isptima.



ČIKA JOVA NAŠOJ DECI
Dečje pesme JOVANA JOVANOVIĆA ZMAJA
Izdanje i štampa
DRŽAVNE ŠTAMPARIJE KRALJEVINE JUGOSLAVIJE
četvrto izdanje | knjiga druga
BEOGRAD1933
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Januar 06, 2011, 07:41:59 pm »

**

JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ
ČIKA JOVA NAŠOJ DECI




Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: Januar 06, 2011, 07:42:07 pm »

**

JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ
ČIKA JOVA NAŠOJ DECI






Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: Januar 06, 2011, 07:42:20 pm »

*

RODOLJUBIVA POEZIJA JOVANA JOVANOVIĆA ZMAJA


Rodoljubiva poezija Zmajeva predstavlja odgovor na stvarne probleme i savremena pitanja, na aktuelne ideje, slobode, pravde, prosvete, knjige, Srpstva. Ona je odmjerena i racionalna, trezvena ali snažna; nema u njoj nacionalizma ali ima velike ljubavi prema zemlji, narodu, Srpstvu. Rodoljublje je prisutno u Đulićima i Đulićima uveocima, u misaonim pjesmama i pjesmama za djecu. U najbolje rodoljubive pjesme ubrajaju se: "Vila", "Tri hajduka", "Ded i unuk", "Dižimo škole", "Ja bih bio", "Svetli grobovi". Za shvatanje suštine Zmajevog rodoljublja karakteristične su "Vila" i "Ja bih bio". Vila vidi srpsku neslobodu kao neveselu, mračnu noć u kojoj "jedna lepota devojka" jadikuje što je ostala sama jer "što bi muško, to mi izginulo, / što bi žensko, to mi presvisnulo". Bog je jedini čuo ovo jadikovanje i

Tako traje nekoliko dana,
Od tuge je kosu raspustila,
Od žalosti licem pobledela,
Suze su joj ruho obelele,
Od težnje joj ponikoše krila —
Te se stvari u gorici vila.

Ovo je objašnjenje nastanka vile, ali to nije tema pjesme. Slika nastanka vile jeste objašnjenje kako se javila snaga koja je pokrenula Srbe na borbu protiv petovjekovnog ropstva:

Evo skoro pet stotin' godina
Otkako se suzi i krvavi,
Gora nam je rađala junake,
Nevolja im grudi čeličila,
A vila im đorde naoštrila,
Pa se slavno biše i braniše.

Ona je pjevala "srpski i junački", slijepcu udesila gusle koje vesele dušu, mrtvima slavu podižu, žive hrabre. Poenta je u posljednjem stihu: "Blago onom ko se čemu nada".

Pjesma "Ja bih bio" nastala je pod uticajem ustanka 1875. godine. Pjesnikov ideal je da bude pjesnik mira jer to prija njegovoj duši, mrska mu je vojna truba, grozi se tuđih suza. Stih "Ja bih bio pesnik mira" ponavlja se pet puta i svaki put se objašnjavaju razlozi zašto i kako — to je sreća, bratstvo, čoveštvo — sreća ne samo pojedinca nego svih.


http://www.znanje.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: Januar 06, 2011, 07:42:29 pm »

*
BILE JEDNOM RUŽA ZMAJEVA I MACA ZMAJJOVINA


TUŽNO SRCE JOVANA JOVANOVIĆA BRANILO SE STIHOVIMA OD LIČNE NESREĆE

Čudne su i nepredvidive pesničke sudbine u ovim krajevima, pod ovim teškim nebom, nad ovom ravnicom koja se svakonoć preobražuje u drugi predeo, da bi se oku učinilo bar da se nešto menja. Ovde su veliki pesnici u kratkom ili dugom veku doživljavali i slavu i pad, kako to sa pesnicima i danas i ovde i svugde biva. Zmaj, otac naše poezije za decu, veliki srpski liričar, branio se pesmom od lične nesreće. Sva zla ovoga sveta svalila su se na krhka Zmajjovina pleća. Ali sve se zaboravilo, sve je pokrio tamni prah prolaznosti, a ostali su "Đulići" i "Đulići uveoci". Kao večni svedoci sreće i nesreće koja prati pesnike u svevremenu. I Ruža, devojka kojoj je pesnik izmislio ime i posvetio joj svoje najlepše i najtrajnije pesme...

Jovan Jovanović, sin uglednog i bogatog novosadskog advokata Pavla Jovanovića, rođen je i rastao u senovitoj ulici Zlatna greda, i danas jednom od najtiših novosadskih sokaka u starom delu grada. Sretno detinjstvo, u pažnji i brizi starijih, bezbolno školovanje, prve spevane pesme u šesnaestoj godini, u Irigu, 1849. gde se kratkotrajno sklanja u vreme Mađarske bune. Potom, kako je to bivalo, školovanje na pravnim naukama u Beču. Tamo, u istoj sobi, druguje i tuguje sa Đurom Jakšićem. Nerazdvojni su, čak i iste snove sanjaju, kako Zmaj zapisa u jednoj pesmi, tadašnjoj:

"Sećaš li se kad smo ono
Jedne noći jedno snili,
Tom se nismo začudili,
Mi smo onda jedno bili..."

A u Beču, kako Zmaj zapisa, "...Branko je već bio stari đak i s visine gledaše na nas mladunčad. Omladina ga je obožavala, ali niko više nego ja, te sam svakim načinom nastojao da skrenem njegovu pažnju na sebe — išao sam u kafane i gostionice, gde on iđaše, sedeo sam blizu njega, upletao sam se u razgovor, grohotom se smejao njegovim dosetkama i šalama, pokušavao i sam da izbacim koju — ali mi sve bi uzalud, nikada Branko ozbiljnije ne svrnu pažnju na mene, nikada ne progovori pravce sa mnom"... Bi to vreme, i salonsko i siromzaško, i boemsko i radino, vreme u kome se stvarala istorija srpskog pesništva, daleko od Srbije, a sve u tuzi za starim krajem. Lepo neko vreme.

Jovan Jovanović rano postaje slavan i omiljen, klasik bez ijedne sede vlasi, piše pesme, uređuje listove i novine, putuje. Znan je po lepim i pevnim ljubavnim pesmama. A devojka koju u pesmama spominje ne postoji. Vizija, pesnički san, imaginaran lik. Sve do jednom, kada 1860. počesto posećuje bolesnu sestru od tetke Pavu Nešković, a koju, vidi sudbine, dvori i pomaže umilo devojče iz susedstva sa čudnim, neobičnim, retkim imenom — Eufrosina.

U jednoj pesmi-pismu svojoj bolesnoj sestri pesnik stidljivo otkriva svoju tajnu ljubav za njenu prijateljicu:

"Sestro moja, sele,
Odlani mi tugu,
Oj, zagrli sestro
Svoju vernu drugu.
Pa joj seci, reci,
Oj, ne reci, ćuti,
Bolje je nek ne zna,
Neka i ne sluti.
Što da čuje jade
Kad razumet neće
Tužna je to pesma:
"Oj pelen-pelenče".

Tako počinje tajna Zmajjovina ljubav, jer on beše stidljiv, sramežljiv, čak je i pisma Ruži, kako je devojku nazvao, slao poštom a stanovali su na dohvat oka, stid ga je bilo i pismo u sanduče, krišom, obnoć, ubaciti:

"Mila gospođice Ružo,

...Ako se mrgodite, derite pismo taki; molim Vas nemojte dalje čitati — što i da znate gde pomoć možete, - poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, — zaboravite sasvim — Vi ćete lako a ja kako uzmogu..."

A Ruža njemu, poštom, otpisuje:

"Poštovani gospodine,

kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al' osećala i verovala nisam."

I u potpisu, samo, Ruža.

Zapisano je da im je na venčanju bio sav otmeni Novi Sad, Svetozar Miletić, Jovan Đorđević, Jakov Ignjatović.

Poroda puno imaše, ali dete jedno po jedno umiraše, mada je Zmaj u međuvremenu i medicinu završio. Posle smrti i četvrtog deteta Ruža presvisnu u Pančevu, 1872. godine.

Za ljubavi njihove nastali su "Đulići" (po reči đul-ruža), a po smrti i nešto u bolesti "Đulići uveoci". Kako je nevolja Zmaja pratila govori podatak da je dvoje dece, dva zlatna devojčurka, koje prihvati uz udovu Mariju Kostić, pobrzo potom iz života otišlo. Nije se dalo najvećem prijatelju dece da sa decom svojom podeli radost.

O Ruži je malo slova ostalo. Zmaj je zapisao da je "anđeo po duši, anđeo po liku", a Đura Jakšić da je bila "nešto malo, lepuškasto a pritom i lako i lukavo! znaš — to je kao moler po vizionomiji sudim — a za drugo znaće Kiš!" (Đura je Zmaja zvao Kiš Janoš).

Laza Kostić, opet, u svojoj knjizi o Zmaju piše o Ruži Ličanin. "Nije pesnikov ideal o ženi u živom stvoru od majke rođenom, već u njegovoj duši, u njegovoj zamisi o najlepšoj, najboljoj, najdužnijoj, najljubavnijoj ženi ili devojci. Ona živa je prolazna, promenljiva, može je se čovek i sit nagrliti i naljubiti, može je oguglati. Al' ova duševna samoniklica ostaje večito. Kad pesnik umre ona ga otprati, ona ode s njim na drugi svet, a svoju sliku ostavi živom potonjem svetu u pesnikovoj pesmi..." Još je Laza, u trenima srdžbe na Zmaja, zapisao da Zmaj Ružu hipnotiše stihovima, da koristi lekarske trikove i da je tako stalno drži u omami.

Zmaj (zanimljivo je da taj dodatak imenu nije imao nameru da se čita kao Zmaj već je uzet jedan datum iz istorije Srba ovih krajeva 3. maj), i u jednoj svojoj čuvenoj pesmi ostavlja traga kako je Eufrosini dao ime Ruža:...

"Kaži mi, kaži,
kako da te zovem,
kaži mi, kakvo
ime da ti dam, —

*

al' ja bih proveo čitav jedan vek,
tražeći lepše,
dičnije i slađe,
milije ime,
što još ne ču svet,
da njim nazovem
moj rumeni cvet."

Retko je koji pesnik ostavio u svojoj poeziji toliko vedrine, smeha, jetkosti, šaljivosti, nežnosti, ljubavi i tuge, straha, očaja, a sve pišući pesme kao pisma istom biću, istom srcu.

U radnoj sobi Zmajevoj, u Zmajevom muzeju u Sremskoj Kamenici, namernik, putnik, patnik, čovek željan mira, samoće i lepote, može odahnuti zagledan u staro, minulo vreme, u njegovu lepotu, ali, bez obzira u kakvom raspoloženju bio, izlazeći iz potonjeg Zmajevog boravišta, suočen sa lepotom predela, uvek će se, siguran sam, setiti pre Đulića uveoka nego Đulića. Iz te kuće izlazi se s tugom:

"Oh, kako je sivo, tamno,
K’o da nije danak svano;
A nebo je tako mutno
Kao oko isplakano"

(Đulić uveok, XXII)

I setiće se one stare, nezaboravne Mitrovićeve pesme: "Bila jednom Ruža jedna..."

I dugo će ga, hodu il mirovanju, zvuk te pesme pratiti.

Zmaj je napisao 470 pesama za decu, ali međ njima nema one najpoznatije: "Ala je lep ovaj svet". Ona se nalazi u prvoj knjizi "Đulića". A vreme ju je svrstalo među dečje, jer u toj pesmi je čistota dečjeg pogleda na svet.

Naša deca Zmaja pamte po vedrini, pošalicama, duhovitosti, a pravi Zmaj je patnik, nevoljnik, stradalnik, nesrećnik u životu, izbeglica međ svojima, lekar koji ne naplaćuje usluge ako već ne mora, čovek koji i poslednje mesto boravka bira zbog fruškog vazduha, u nadi, da će možda pomoći njegovoj oboleloj poćerci Maci. Onoj Maci koja "upravo beše i njegov sekretar i administrator njegovih izdanja, a naročito Nevena."

Eto, otuda Zmaj na kraju života u Sremskoj Kamenici. Iz dobročinstva, od čega se sastojao ceo njegov život. A i Maca je pisala pesme. Objavljena je samo jedna u "Srpskoj domaji" 8. januara 1902. godine:

BRIGA MLADE DEVOJKE

S đavolom se borit
Na megdanu stojim.
Kad đavola poznam,
Ja ga se ne bojim.
Ali, jaoj, šta bih, —
Ta ja sad študiram, —
Kad bi đavo došo
Anđelski maskiran."

Kako to biva u vremenima, na kraju ovog veka, kao i na kraju prošloga, đavoli anđelski maskirani svuda su oko nas. Ali ne treba ih se bojati. Ipak je lep ovaj svet. A pesmu je, Maca, sa zahvalnošću potpisala: Maca Jovanović Zmajjovina.


Pero Zubac, 30.12.2007.
Dnevnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #25 poslato: Januar 06, 2011, 07:42:37 pm »

*


Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #26 poslato: Januar 06, 2011, 07:42:56 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #27 poslato: Januar 07, 2011, 02:20:25 am »

*
Stihovi za decu Jovan Jovanović Zmaj


SUNCE I VETAR

Hvalio se vetar svuda,
Uzdizo se preko svega,
I suncu je prkosio
Da je jači i od njega.

"Nisi jači" — sunce reče;
"Hvaldzija si vetre samo!"
"Ja ti rekoh da sam jači!"
"E, pa hajd da pokušamo!"

"Vi'š putnika onog dole
Gde korača pored Save,
Da vidimo ko će prije
Šubaru mu skinut s glave!"

Poče vetar duvat, ali
Što on većma duva, brije,
Putnik većma kapu čuva
i na uši navlači je.

Zatim poče sunce sjati,
kad je vetar već umino —
Sunce sjalo ljupko, milo,
A putnik je kapu skino.


"Jovan Jovanović Zmaj najviše je pisao za decu i o deci. To su pesme visokog moralnog značaja i sa obaveznom poukom. Zahvaljujući svojoj sposobnosti da posmatra život iz ugla deteta, vešto je uspeo da pridobije najmlađu publiku, koja i dan-danas uživa u stihovima i poistovećuje se sa likovima iz pesama".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #28 poslato: Januar 07, 2011, 02:44:58 am »

*
Stihovi za decu Jovan Jovanović Zmaj


CIGANIN HVALI SVOGA KONJA

Gledaš, je li, moga konja,
Gospodaru stari?
Ne znaš je li konj il' ptica
Lastavica?
Skidaj naočari —
Ne možeš se nagledati,
Već hajde pazari!
Ti još pitaš za Putalja
Da li valja!
Nemaj brige!
Da ne valja, ne bi bio
On kod Cige,
Ne možeš ga u carevoj
Naći štali —
Samo Ciga što ne ume
Da ga hvali.

Da ga pospe suvim zlatom
Ko ne štedi,
Još i onda jedan dukat
Više vredi.

Ako imaš, jede seno,
zob i slamu,
Ako nemaš, on ne ište,
Ne treba mu.
Nemoj da mu gledaš zube,
Moj golube,
Ni ja mu ih nisam gledo,
Nemoj ni ti —
Taj ne može ostariti.
— Što ga duže teraš, kume,
Sve je mlađi,
Pa de sad mu
Para nađi!

A što pitaš: hoće l' moći
Kakav jendek da preskoči,
Jendek, jendek — kakav jendek!
Taj se nije još rodio
Koj' on nije preskočio —
Preskoči ga tako lako
Kao da je pile neko,
I to uzduž, ne popreko.

Ja ga jašem bez sedla —  
Sedlasta mu leđa.
— Za pasoš ga ne pitaj,
Jer — to njega vređa.

Idi, kume, idi, idi —
Još me pitaš: kako vidi?
To je da se pripoveda:

Vidi ostrag ko i spreda,
Vidi noću ko na danu,
A na danu ko u noći —
Takve su mu oči.

A što pitaš, moj prijane,
Ima l' mane —
pa zato ga i prodajem,
Moj prijane,
Jerbo nema mane —
Takvi konji nisu za nas,
za Cigane.

A brzina kakva mu je?
Malko j' brži od oluje.
Sad ćeš čuti,
Kazaću ti:
Jednom sam se iz Erduta
Vraćo s puta.
Mada nas je pljusak vijo,
On se nije umorio.
Munja sevne, a on rže —
Pljusak brzo, a on brže;
Pljusak pišman na mog hata,
Pa ga hvata,
A Putalj ga preko gleda,
Pa se ne da.
Pljusak leti da polije —
Tek što nije!
Kad stigosmo pod šatora,
U ciganski dvorac lep,
Na mom konju sve je suvo,
Pokiso mu samo
— Rep.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #29 poslato: Januar 07, 2011, 02:50:26 am »

*
JOVAN JOVANOVIĆ, ČIKA JOVA ZMAJ, PESNIK, LEKAR I U ULOZI NAVODAŽIJE


KITNJASTO PISMO ZAGOLICALO UČITELJICU

Nekada su pisma bila namirisana mirisom ruže, u njima se osećalo ćarlijanje vetra, pisalo se o ljubavnim i drugim snovima, o šumama i rekama. Bilo je i rodoljublja, patriotizma a emocije su samo mogle da se naslute. Modža i zato što je država otvarala svako pisamce, pa su se ljubavnici dopisivali u šiframa

Jovan Jovanović, Zmaj Jova, Čika Jova — kako ga je zvala i zove čitalačka publika iz milja — a tako je i svoje delo potpisivao — uspešno se, kao što se zna, ogledao u mnogim delatnostima — u književnosti i novinarstvu (ostao je neprevaziđen dečji pesnik, kako ocenjuje istorija književnosti), u pokretanju i uređivanju književnih i drugih glasila i novina, u zdravstvu (bio lekar) i u političkom životu.

Ali, ono o čemu se manje zna ili, češće, ne zna — Zmaj Jova je bio u privatnom životu uspešan u još jednoj delatnosti: svojim prijateljima, drugovima, poznanicima — muškarcima i ženama — bio je i navodadžija, posrednik u sklapanju poznanstava. Ostala su svedočanstva njegovih savremenika kako je u tome bio izuzetno srećne ruke: svi oni koje je upoznao završavali su pred matičarem i živeli u srećnim brakovima.

Jedno takvo poznanstvo navodadžisao je Milošu Grabovačkom i Jeleni Longinović, sedamdesetih godina 19. veka. O tome danas svedoče stare, požutele fotografije i pisma koja su putovala iz Zemuna u Srpski Itebej i iz Itebeja u Zemun. Hronika o životu dvoje mladih upravo počinje jednim Zmaj Jovinim pismom u kome ih pesnik poziva na poznanstvo i druženje.

Miloš Grabovački je bio zemunski učitelj, književnik, štampar, prosvetitelj i — iznad svega — rodoljub. Pune četiri decenije obavljao je važnu kulturnu, političku i patriotsku misiju na samoj kapiji Beograda — kako se nekada nazivao Zemun. Njegova knjižara u varoši pod Gardošom bila je zborno mesto svih patriota koji su bili odeljeni granicom (Zemun je u to doba bio u sastavu Austrougarske, a granica je išla Savom i Dunavom); ovde su dolazili Pera Todorović, Jaša Tomić, Kosta Taušanović, Nikola Pašić; tu je, pred policijskim poterama, utočište nalazila i kraljica Natalija Obrenović.


UMETNOST NA SCENI

Jelena Longinović — lepa, šarmantna i romantična — ličila je na Julu iz "Pop Ćire i pop Spire" Stevana Sremca — kako tvrdi jedan njen savremenik, a Zmaj Jova je u svojim pismima uvek oslovljava sa "draga sestro"; bila je umiljata i obrazovana, kćerka paroha Sime (Longinovići su u Srpskom Itebeju bili parosi jedan i po vek). Naravno, uz ovakvo vaspitanje, mladost i lepotu obavezno su u ono doba išle i umetničke ambicije — gde se slika, peva, svira ili bavi književnošću.

Jelena se opredelila za književnost. Pisala je pesme, priče i prosvetiteljske članke u kojima je želela da emancipuje i prosvećuje našu ženu; pisala je u ondašnjim listovima i časopisima, a najviše i najčešće u onoj periodici koju je uređivao pesnik Zmaj.

Baš je u to vreme Jovan Jovanović živeo u Pančevu. Radio je kao gradski lekar i uređivao "Žižu"; tada je iz Srpskog Itebeja stigla prva pošiljka od mlade učiteljice Jelene Longinović. Pisala je sveže, meko, jednostavno i sa zanosom.

To su odmah uočili i drugi čitaoci "Žiže", pa su se, s razlogom, kao i Zmaj u početku, počeli pitati ko je ova "dična spisateljica" iz ravnog Banata.

I zemunski učitelj Miloš Grabovački takođe se upitao ko je Jelena. Njeno pisanje mu se mnogo dopalo. U njene pesme, priče i članke sa "naravoučenijem" odmah se zaljubio, pa je poželeo da upozna banatsku spisateljicu; ovu svoju želju je, u nekoliko mahova, u neposrednom kontaktu i preko pisama iskazivao i Zmaj-Jovi: "Zaljubio sam se u Jelenino spisateljstvo, pa želim da upoznam ovu dičnu, patrijarhalnu kćer Banata…", pisao je uredniku "Žiže".

Posle tri godine saradnje u pančevačkom časopisu i drugoj srpskoj periodici, pesnik Zmaj je imao prilike da detaljnije upozna Jelenu Longinović, jer se redovno dopisivao sa "dragom sestrom iz Itebeja". U ono doba (sedma i osma decenija prošlog veka) Banat je bio još vlažan, bez puteva i železnice i teško se stizalo iz meseta u mesto, a da se o velikoj udaljenosti i ne govori. Međutim, Srpski Itebej je imao jednu srećnu okolnost — nalazio se na obali reke Begej, koja se uliva u Tisu, a Tisa u Dunav - pa se lađom, preko Velikog Bečkereka i Titela, moglo lakše stići u Zemun, Beograd i Panečvo.

I, naravno, kao tolikim drugim, Zmaj Jova je i Grabovačkom uslišio želju: odlučio je da upozna poletnog zemunskog učitelja i Jelenu iz Banata i da navodadziše između njih.


FOTO-APARAT OSVOJIO EVROPU

U to doba i foto-aparat je već osvojio veliki deo Evrope. Sve veće varoši, pa i sela, imale su svoje foto-ateljee. Zato poznanstvo između Jelene i Miloša počinje fotografijama. Pišući pismo u Itebej, Zmaj se stavio u ulogu navodadžije. Čini se da je ovu ulogu u privatnom životu mnogo voleo. Napisao je da se za njenu "personu" mnogo interesuje "moj veliki prijatelj", pa bi želeo da se sa njom upozna i dopisuje. I Jelena je odmah, u žurbi, odgovorila svome navodadžiji; veli da joj je veoma drago što se za njenu "skromnu personu" neko intersuje; izražava želju da se upozna sa Milošem Grabovačkim, ali da to ne bude — "poznanstvo naslepo"; "sa dotičnom personom želim da izmenjam najpre fotografije", jasna je banatska spisateljica.

Zmaj Jova je zatim ove Jelenine želje preneo Grabovačkom, pismom u kome on, na kitnjast način, govori o razmeni fotografija između dvoje poletnih i mladih rodoljuba i spisatelja. Pesnik piše "dragoj sestri Jeleni":

"Vaša želja da Vam fotografiju mog najboljeg prijatelja pošaljem, mome najboljem prijatelju veoma laska, i on Vam je, evo, preko mene, od srca šalje na zajam, s tim da mu Vi pošaljete svoju fotografiju, čemu će se moj prijatelj veoma radovati".

Naravno, navodadžijino pismo bilo je veoma kitnjasto i odmah je zagolicalo mladu učiteljicu. Veoma uzbuđena, specijalno iz Itebeja putuje u Bečkerek, da se u tamošnjem najboljem "ateljeu uslikuje", u najboljim i najlepšim haljinama, pa da najuspeliju sliku pošalje u Zemun. Na ovoj veštini sve bi navodadžije mogle da pozavide Zmaj-Jovi, koji je vešto mogao, i umeo da navodadžiše: vrlo brzo su njegovi "štićenici" stupili pred matičara.

I Miloš Grabovački se odmah, na prvi pogled, zaljubio u fotografiju; oduševljen, na kovertama je uvek ovakvu adresu ispisivao: "Dičnoj Jeleni Longinović, budućoj Grabovačkoj…"

Romantična seoska učiteljica se ovome nije protivila. Naravno, ova, danas požutela pisma, nisu nimalo nalik na pisma mladih i zaljubljenih, kakva se danas, sve ređe, pišu. U njima je malo mirisa ruže, ćarlijanja vetra, priče o šumama i rekama, o ljubavnim i drugim snovima. O ljubavi Jelene i Miloša, za koju svi savremenici svedoče da je bila velika, može da se čita samo između redova. Dvoje mladih su najpre zbližile zajednićke ideje o oslobođenju od austrijskih i mađarskih okupatora i ujedinjenje u jednu državu Vojvodine i Srbije, dok su lična osećanja bila diskretna i suzdržana i mogla su se samo naslućivati.

U ono vreme je sva pošta bila cenzurisana. Čak i ona intimna, familijarna, ljubavna. To su Miloš i Jelena znali, pa su odlučii da se dopisuju samo šifrovano. Zaljubljeni su se između Zemuna i Itebeja i obratno dopisivali o stvarima koje su u ono vreme bile branjene i podozrevane: o osloboćenju i ujedinjenu naših krajeva koje su razdvajale dve reke. Ova pisma su prave i kose crte, brojevi i jednačine iz matematike sa jednom, dve ili tri "nepoznate", a šta je sve to značilo ostalo je poznato samo zaljubljenima, ali i njihovom navodadžiji lake ruke. Dopisivanje je trajalo pune dve godine, pa su ga mladi krunisali susretom, veridbom i, najzad, venčanjem. Bilo je to 1873. godine, meseca maja. Svečanom činu je prisustvovao i navodadžija.

Dobar deo godina su Miloš i Jelena proživeli u najvećoj slozi i ljubavi, kako bi se danas običnim jezikom reklo, ali su im kasnije godine donele mnogo bure, razočaranja, patnje i šikaniranja od strane ondašnje vlasti. I jedno i drugo su — zbog rodoljublja i branjenih političkih ideja — bili često hapšeni, suđeni i mnoge su godine po tamnicama proveli. Ostali su, međutim, nepokolebljivi i dosledni idejama za koje su se borili i zbog kojih su doživeli mnoge nedaće. Izrodili su samo jedno dete — kćerku Irenu — koja je nastavila rodoljubivim stopama svojih roditelja.


Piše: Ljubomir Tešić | Srpsko nasleđe
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #30 poslato: Oktobar 03, 2012, 02:11:43 am »

**

ISTORIJSKA PERSPEKTIVA: UMETNOST I MEDICINA


JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ, PESNIK I LEKAR, STO GODINA NAKON SMRTI


KRATAK SADRŽAJ Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904), pesnik i lekar, jedan je od prvih članova Srpskog lekarskog društva, osnivač Srpske književne zadruge i član Srpske kraljevske akademije nauka. Živeo je i radio u Novom Sadu, Beogradu, Zagrebu, Beču, Pančevu i drugim manjim mestima tadašnje Austrougarske monarhije. Pored lekarske prakse bavio se i pisanjem, posebno poezije za decu. Osnivač je časopisa za decu "Neven", prvog kod nas i na Balkanu, čime je postao rodonačelnik dečje poezije u srpskoj književnosti. Ustihovima za decu dr Jovan Jovanović Zmaj propagirao je zdrav način života i higijenske navike, a njegove poruke su i danas aktuelne jer se njegova poezija i dalje štampa i čita. Lična tragedija — gubitak petoro dece i žene — ovekovečena je u zbirkama pesama "Đulići" i "Đulići uveoci", u, pomišljenju mnogih, najtragičnijim i najnežnijim stihovima srpske poezije. U radu dr Jovana Jovanovića Zmaja spojila su se dva plemenita poziva — lekara i pesnika.

Ključne reči: Jovan Jovanović Zmaj, lekar, pesnik.



UVOD
 
Tragajući za neprolaznim kod Zmaja, u tekstu napisanom povodom pedeset godina od smrti Jovana Jovanovića, Miloš Crnjanski beleži: "...Svojim lekarskim umećem i poezijom Zmaj je stajao uz tolike živote, od onih koji su znali azbuku do onih koji ni slova nisu znali, ali su bili pod njegovim uticajem u svom porodičnom životu, veselju i žalostima, političkim borbama i iskušenjima..." [1]. Ista tvrdnja mogla bi se izreći i danas, sto godina nakon smrti lekara i pesnika Jovana Jovanovića Zmaja, u čijem su se biću ukrstila dva plemenita poziva da iskažu toplinu duše koja je istovremeno uspevala da zrači i kroz medicinu i kroz poeziju ... .
 
Pitanje da li bi Zmaj ostvario više da se odrekao jednog ili drugog opredeljenja više se ne postavlja. Sto godina posle njegove smrti jasno je da su proces pisanja i lekarska praksa tekli paralelno, da bez te istovremenosti on ne bi bio to što jeste, niti bi njegovo delo posle toliko vremena bilo živo i delotvorno. Osim toga što je bio rodonačelnik poezije za decu — autonomnog i značajnog žanra, koji se u njegovo doba nije ni smatrao književnošću — Zmaj je bio i preteča mnogih ideja u medicini i zdravstvenom prosvećivanju koje su tek u 20. veku jasno iskazane. Preko članakau "Javoru", "Orlu", "Zmaju", "Nevenu" i drugim listovima, ali i preko pesama namenjenih deci, Zmaj se zalagao za preventivu, moralno i fizičko zdravlje, kremiranje, ekologiju, prosvetu, jezik i pacifizam, što potvrđuju i sledeći stihovi:
 
Kamo sreće da su uvek
Vedri, blagi, mirni danci,
Pa da nisu ni skovani
Ni mačevi ni lanci.

 
Pod mačevima i lancima, nepravdi i nasilništvu, on pretpostavlja večnost koje "pero stvara", opominjući savremenike da grade škole i poštuju sve živo iz svog okruženja. "I ptica voli da živi" [2], zaključuje Zmaj, boreći se protiv smrtne kazne, a pledirajući na kremiranje posmrtnih ostataka i izgradnju ne samo škola i bolnica, već i krematorijuma, kao alternative zemlji i truljenju [3].
 
Jovan Jovanović je bio veliki propagator zdravstvenog prosvećivanja. On je u listovima koje je osnivao ili uređivao štampao stalne rubrike o naučnim dostignućima i lekarskoj praksi drugih naroda, o epidemijama, natalitetu, mortalitetu, potrebi za harmonizovanjem duhovnog i fizičkog zdravlja, stavljajući akcenat na higijenu i preventivu, čime je udario temelje zdravstvenom prosvećivanju koje će rezultirati radom Milana Jovanovića Batuta i osnivanjem Medicinskog fakulteta u Beogradu. U književnosti je postavio temelje poeziji za decu i značajno uticao na svoje sledbenike — Duška Radovića, Ljubivoja Ršumovića i druge.
 

ISTORIJSKI KONTEKST

Zmaj je rođen 1833. godine u Novom Sadu — koji je u to doba bio središte srpske kulture i borbe za nacionalnu autonomiju — kao najstariji sin advokata i senatora Pavla Jovanovića, koji je imao još četiri sina i ćerku.
 
Istorijski kontekst u kome se Jovan Jovanović Zmaj formira kao lekar i kao pesnik izuzetno je buran. Zmaj je imao samo petnaest godina kada je 1848. godine izbila Mađarska buna, koja je snažno odjeknula u čitavoj Austrougarskoj monarhiji, pa i Novom Sadu. Međutim, više od političkih i društvenih previranja (mada je bio vatreni pristalica Svetozara Miletića) na Zmaja utiču zbivanja u kulturi i poeziji: divi se Vukovim reformama u jeziku, poeziji Branka Radičevića, prevodu "Svetog pisma" Đure Daničića. Vukov "Rječnik" (1818) čita toliko puta, da ga već zna napamet, a poeziju piše čistim narodnim jezikom, oštro se boreći protiv tuđica u napisu "Za prečišćavanje jezika", koji je objavljen u listu "Javor".
 
U Novom Sadu stiče osnovno i gimnazijsko obrazovanje, a povremeno boravi u Beču, Halašu, Bratislavi, Pragu i Slovačkoj Trnavi, gde maturira. Po želji oca, upisuje prava u Pešti, ali te studije ne završava. Vraća se u Novi Sad i zapošljava kao podbeležnik u novosadskom Magistratu [3]. No, taj ga posao ne privlači, mada pomaže sirotinji koliko može, učestvuje u kulturnom i političkom životu svoje sredine, piše, a na nagovor Jaše Ignjatovića počinje da prevodi — prvo Petefija, a zatim Ljermontova i Puškina.
 
U februaru 1861. godine u "Danici" izlazi notica da pesnik Jovan Jovanović zamalo nije poginuo u pokušaju da iz kuće koja je bila u plamenu spase dva deteta, "pokazujući tim svojim gestom ne samo plemenitost, već i hrabrost", koja mu je često bila osporavana zbog odbijanja da učestvuje u ratu, što deluje gotovo apsurdno ako se zna da je Zmaj bio protivnik i smrtne kazne i ratova. Tih godina (1861—1862) kreće se uglavnom u pesničkim i boemskim krugovima, ulazeći u političke obračune svog vremena satirama i epigramima.
 
Početkom 1862. godine ženi se Eufrosinom, Rosinom, Ružom Ličanin, čije će ime ovekovečiti u zbirkama pesama "Đulići" i "Đulići uveoci", ispevavši za nju najlepše ljubavne pesme na srpskom jeziku (Mesečina, al meseca nema, mila moja zelen venac snila, pa se malo u snu nasmijala, od toga se soba zasijala; Tiho noći, moje zlato spava... itd) [3]. Ali, oblaci nesreće potajno se nadvijaju nad pesnikom i njegovom porodicom. Porodično imanje već je ozbiljno okrnjeno, a otac umire (pesnikova majka je umrla kada je Zmaju bilo sedamnaest godina). Zatim umire i sestra Jarmila, čijom smrću se nastavlja potresna tragedija koja će bitno uticati na Zmajev život i njegovo stvaralaštvo.
 
Jovan Jovanović — koji je po imenu časopisa koji je uređivao dobio nadimak Zmaj — bio je od 1863. do 1870. godine nadzornik u Tekelijanumu u Pešti, gde uz intenzivno pisanje i prevođenje upisuje i završava studije medicine, ali ne i specijalizaciju iz otorinolaringologije, što je veoma želeo. Zbog porodičnih razloga morao je da se vrati u Novi Sad, ali ni tu, niti u Karlovcima ne dobija adekvatno zaposlenje. Mada je 120 žitelja Karlovaca pisalo da se Zmaju omogući mesto makar drugog fizikusa, vlasti Zmajevu molbu odbijaju, te on, tragajući za poslom, odlazi s porodicom u Pančevo [5]. U listu "Pančevac" 1871. godine izlazi njegov oglas u kome obaveštava građanstvo da je iz Novog Sada prešao u Pančevo i "nudi im svoju lekarsku pomoć", od koje nikada nije imao veliku materijalnu korist.
 
Kao pesnik je, međutim, veoma rano postao poznat i cenjen. Njegove satirične pesme "Jututunska juhahaha", kao i "Pesma najlojalnijeg građanina", u kojima šiba samodržavlje Milana Obrenovića, recituju se na sva usta, a o epigramima da se i ne govori. Epigram:
 
U velikih dvora, velikih palata
Sveje visoko al' su niska vrata.
Ako želiš ući ne smeš ići pravo,
Zgrbiti se moraš, zgrbiti se zdravo
... [6]
 
odslikava političku i moralnu situaciju tadašnjeg vremena, donoseći Zmaju dodatne nevolje. Ali, on od kritičkih žaoka na režim ne odustaje i jedan za drugim izlaze listovi koje on osniva ili uređuje: "Žiža", "Starmali", "Komarac", "Zmaj", "Javor", "Neven". Takođe, smišlja zagonetke, pitalice, epigrame (Nemaš karaktera. Jel' da ti je žao? A i da ga imaš — pošto bi ga dao?), piše pesme za decu i odrasle, pri tom vodeći brigu o štamparijama i pretplatnicima, kojih nije bilo mnogo.
 
Iako ga je brak sa Ružom nadahnuo da napiše blistave ljubavne stihove, deca rođena u tom braku, nažalost, biće kratkoveka kao mehuri na vodi. U trećoj godini umire sin Mirko, a u trećem mesecu po rođenju ćerka Tijana. Stampedo smrti se nakon toga ubrzava: sin Sava živi jedva nekoliko nedelja, a Jug takođe vrlo kratko, da ga većina Zmajevih biografa i ne pominje. Na posletku, u Pančevu, gde pokušava da opstane kao opštinski lekar, u tridesetoj godini nakon porođaja umire Zmajeva supruga Ruža. Nadživećeje samo ćerka Smiljka [3].
 
Zmaj, užasnut i skrhan strašnom tragedijom, odlazi iz Pančeva s jedinim preživelim detetom i nastanjuje se u Starom Futogu, blizu Novog Sada. Ogorčen što voljenoj ženi nije bio u stanju da pomogne, beleži sledeće stihove:
 
Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam.
Jurim, bežim ko očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameši:
Ne sme nam umreti
[2].
 
Iz strofe u strofu ponavlja se stih "Ne sme nam umreti". Ali Ruža umire. Sav očajan Zmaj peva kao da razgovara s voljenom ženom:
 
Kad sam bio na tvom grobu,
Zamirisa mir bosiljka,
A meni se priču glasak:
"Šta miradi moja Smiljka?"
"Tvoja Smiljka, sirotanka,
Još ne ume nogom stati,
A otac je zborit' uči,
Prva reč joj biće: 'Mati!'"
[4].
 
Ali, u drugoj godini umire mala Smiljka, poslednja Zmajeva radost i nada. U tom trenutku za oca, pesnika i lekara kao da nestaje čitav svet:
 
Tone, pada mrtva nada,
U naručju mrtvom bogu.
Izumrlo što je moglo,
Samo boli još ne mogu...
[4].
 
Pesnik tada, umesto svojoj, počinje da ispeva stihove svoj deci srpskog roda. Postaje čika Jova Zmaj, "najznačajniji i najuticajniji pisac za decu kojeg je dosad ova nacija dala. Njegova bogata pesnička duša poklonila je deci na stotine vedrih i lakokrilih pesama, pošalica, zagonetki, crteža, nekih još neodgonetnutih, jer je uz inicijale J. J. ili J. J. Zmaj koristio još dve stotine pseudonima" [7].
 
Ako se uzmu u obzir vreme i sredina u kojoj je pisao i činjenica da se svaki čas selio (Novi Sad, Karlovci, Pančevo, Futog, Beč, Beograd, Zagreb, Sremska Kamenica), Zmaj je za medicinu i za poeziju učinio više nego ijedan naš pesnik i lekar. Bio je preteča u mnogo čemu: jedan od osnivača Srpskog lekarskog društva i časopisa "Srpski arhiv", zagovornik preventive u medicini, pobornik kremiranja i rodonačelnik srpske poezije za decu. Takođe je osnovao Srpsku književnu zadrugu i bio tvorac Zadruginog logotipa [8].
 
Posle Zmajeve lekarske prakse ostala su samo dva naučna rada, dva izveštaja saopštena na sednicama Srpskog lekarskog društva — "O spavanju i bdenju po Klinkeu" (štampan u "Srpskom omladinskom kalendaru", Novi Sad, 1872) i "Slučaj intermitensa sa tumorom slezine" (objavljen u "Srpskom arhivu" 1895. godine) [5]. Međutim, u Zmajevim pesmama ostali su zabeleženi njegovo shvatanje medicine, njegova borba za preventivu i zdravstveno prosvećivanje, koje je Batut tek kasnije definisao.
 
Slavan, ali usamljen, s devet grobova rasejanih po mestima gde je živeo, pevao i lečio, Zmaj je prihvatio ćerke Smiljkine dadilje kao svoje, ali i svu decu svoga roda. U listu "Neven" je darivao mališanima radost i pouku, nikada ne zaboravljajući lekara u sebi. Mada nije postao otorinolaringolog, niti mu je lekarska praksa donosila neke naročite prihode — jer je mnoge lečio iz sažaljenja i bez ikakve naknade — Zmaj je uspeo ono što u istoriji svetske medicine niko nije: da preko poezije protegne zdravstveno prosvećivanje na čitave generacije, vaspitavajući čitaoce još od malih nogu da je preventiva često važnija od lečenja. Jer, šta je stih Pre i posle jela trebarukeprati [2] nego upozorenje da je higijena prvi uslov za zdrav život? Šta je savet Gde god nađeš zgodno mesto ti drvo posadi ako ne plediranje za ekološki zdravu sredinu? Šta je vesela pesmica Ala je divota kad se ko okupa, što se ne bi kupali, voda nije skupa ako ne borba za zdravlje? [9].
 
Zmaj je u mnogo čemu prednjačio, a od njegovih pesama mogao bi se sačiniti zanimljiv priručnik za zdravstveno prosvećivanje. Odmah bi postalo jasno da je bio daleko ispred svojih savremenika, izjednačujući značaj moralnog zdravlja s fizičkim. Uz pomoć zagonetki, šala, rugalica, pitalica i nabrajalica Zmaj je kroz šalu i smeh uspevao da svoje ideje — ideje zdravog života — usadi u dečje glavice, bez nekih velikih ambicija i isticanja onoga što čini. Lepeza njegovih ideja i interesovanja bila je zaista raskošna. "Dižite škole", opominjao je sunarodnike, "posejte njive budućih dana" [6]. Uz sve nevolje koje su potkopale njegov život, deci je ipak ispevao stihove Al je lep ovaj svet / ovde potok, onde cvet [4], iako taj svet prema njemu nije bio ni dobar, ni milosrdan. Osim prerane smrti voljenih, stalno je trebalo boriti se za nasušni hleb, pretplatnike, bolesnike i mesto u društvu.
 
U Beogradu boravi od 1878. do 1880. godine, gde, kao ranije u Pančevu a kasnije u Beču, obaveštava potencijalne bolesnike da svoju "lečničku praksu za sve unutrašnje i spoljašnje bolesti počinje 1. novembra" [10]. I ovog puta, kao i mnogo puta pre toga, većinu bolesnika leči bez naknade ili uz minimalni honorar.
 
Kao član od osnivanja Srpskog lekarskog društva, redovno prisustvuje sednicama, ali ne prihvata bilo kakvu funkciju. Kao da mu je dovoljno to što je jedan od prvih članova Srpskog lekarskog društva — pesnik, koji je i beogradski opštinski lekar i dramaturg u Narodnom pozorištu [5,10]. Godine 1896. postaje član Srpske kraljevske akademije nauka [8].
 
Poslednjih godina 19. veka ponovo odlazi u Beč iako, prema pisanju Mladena Leskovca, "nema obezbeđenu nikakvu egzistenciju" [4]. Lekarska zarada mu je minimalna (10 forinti po pregledu), a troškovi za "Starmalog" (koji tavori i, po rečima samog Zmaja, ima neznatan broj pretplatnika) povelik, baš kao i troškovi štampanja "Zmaja" i "Nevena". Da bi ih isplatio, Zmaj za 250 forinti prodaje "Matici srpskoj" veći deo svoje biblioteke [4]. Njegovi časopisi su po Srbiji i Bosni i dalje plenjeni, a bolje plaćen lekarski posao mu je onemogućen. Ipak, Zmaj u svojim naporima da zdravstveno prosveti sunarodnike ne odustaje. Pesmama za decu, kroz dečje junake (ptice, mačke, leptire, lutke, cveće), do poslednjeg časa upozorava da se o zdravlju i prirodi mora vodti briga, "da se trava ne sme gaziti", da je važno "rano legati, ne jesti ni vrelo ni hladno", kako bi se očuvao zdrav život.
 
U teškom i tragičnom životu Zmaj je bio ispred svog vremena, slavan i poštovan, ali i napadan i potcenjivan, vrlo često upravo u oblastima gde je bio bez premca — dečjoj poeziji i satiri, koje kritičar Bogdan Popović čak i ne smatra književnošću [4]. Zmaj, međutim, svoje napore da obrazovni i zdravstveni nivo svojih zemljaka postavi na viši nivo udvostručuje: on je i lekar, i pesnik, i narodni tribun, i borac za prava malih i siromašnih, i savetodavac, i prosvetitelj. Zapravo, sve ono što je, kako u njegovom vremenu, tako i u našem, vrlo teško biti.
 
Godine 1892. tridesetak narodnih poslanika podnosi predlog Narodnoj skupštini Srbije da se "zaslužnim književnicima Jovanu Jovanoviću Zmaju i Ljubi Nenadoviću odredi godišnja nagrada od 4.000 zlatnika doživotno" [8, 10]. Tako je, na čuđenje svih, Zmaj dobio penziju od "koje će živeti do smrti svoje". "Nije je dobio", gorko primećuje Mladen Leskovac, "ni od knjaza Nikole, koji je imao toliko planova sa njim, nije je dobio ni u zavičaju — dobio ju je od Srbije", čiji su vladari često bili predmet podsmeha u Zmajevim pesmama i epigramima [4].
 
Godine 1899. izlazi definitivno izdanje Zmajevih zbirki pesama "Đulići" i "Đulići uveoci" povodom veličanstvene proslave 50. godišnjice Zmajevog stvaranja u Zagrebu. Ali, lekarsku profesiju Zmaj ne zanemaruje, čak ni kada 1901. prelazi u Sremsku Kamenicu, gde umire 4. juna 1904. godine u kući koja je danas Zmajeva spomen-kuća (Slika 2) [3]. U ovoj kući se nalaze instrumenti iz njegove lekarske prakse — od starinskih slušalica nalik na trubice retkog cveća, do skalpela, nožića i ostalih pomagala — kao i prvi otisci lista "Neven", s originalnim primedbama i Zmajevim crtežima, prvi primerci dve najpoznatije zbirke pesama, izbori pesama za decu koje je 1899. godine pod naslovom "Čika Jova srpskoj deci" priredio i objavio Milan Šević.
 
A na kameničkom groblju svetli jedan od grobova o kojima je Zmaj Jova pevao — grob lekara i pesnika Jovana Jovanovića Zmaja, kojeg su ožalili i žale već sto godina sva srpska deca, čuvajući uspomenu na čoveka koji je znao da voli i da daje do poslednjeg daha.


Aleksandar Lešić, Marko Bumbaširević
Institut za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju,
Klinički centar Srbije, Beograd


LITERATURA:

01. Miloš Crnjanski. Eseji. Nolit, Beograd, 1983.
02. Jovan Jovanović Zmaj. Deco moja svekolika. Prosveta, Beograd, 1971.
03. Milenković M. Zmajeva lićna životna tragedija. Srp Arh Celok Lek 1954; 11:1341—60.
04. Jovan Jovanović Zmaj. Đulići i Đulići uveoci. Matica srpska, Novi Sad. Hronološki podaci. Mladen Leskovac i Pavle Popović: J. Jovanović Zmaj i njegovi Đulići.
05. Dragić M. Dr Jovan Jovanović Zmaj, lekar i pesnik. Srp Arh Celok Lek 1954; 11:1329—40.
06. Jovan Jovanović Zmaj. Pesme. Rad, Beograd, 1981.
07. Jovan Skerlić. Sabrana dela. Prosveta, Beograd, 1967.
08. Milan Jovanović-Stojimirović. Siluete starog Beograda. Prosveta, 1987; 240—7.
09. Jovan Jovanović Zmaj. Pesme Čika Jove Zmaja. Bookland, Beograd, 2003.
10. Đordević S. Dr Jovan Jovanović Zmaj, ćlan Srpskog lekarskog društva. Srp Arh Celok Lek 1954; 11:1361—6.


BIBLID: 0370—8179,132(2004) 7—8 p. 277—280
UDC: 929:[61:82] (091)
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: