Milovan Vitezović (1944)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milovan Vitezović (1944)  (Pročitano 17218 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Januar 08, 2011, 09:23:46 pm »

*




MILOVAN VITEZOVIĆ

Milovan Vitezović (11. septembar 1944) je srpski pisac, profesor i scenarista. Piše pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i tv scenarija. Objavio je više od četrdeset knjiga u preko sto pedeset izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama.

Aforizmi su mu objavljivani u nizu evropskih novina, od hamburškog Sterna, do moskovske Nedelje, prevođeni i na grčki, rumunski, hebrejski, švedski, italijanski... Vitezović je jedan od retkih naših savremenika, čija je knjiga bila zabranjena, pa čak i spaljivana u svom prvom izdanju; radi se o zbirci aforizama Srce me je otkucalo. Njegovi satirični tekstovi često su objavljivani u Ježu. Autor je brojnih televizijskih drama i serija, tekstova za pozorišna izvođenja i filmskih scenarija. Televizijski filmovi snimljeni po njegovim scenarijima prikazivani su na evropskim televizijama ORF i ZDF.


BIOGRAFIJA

Rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS- u vršio je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko-zabavnog programa RTS-a. Član je Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govori i piše za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Na Fakultetu umetnosti, u zvanju vanrednog profesora od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario.


KNIŽEVNI RAD

Kao pripovedač, tok radnje vodi neosetno, spontano i sa puno humora prilagođenim situaciji; dela se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kom se govori. Dijapazon tema kojima se Vitezović služi je veoma širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pruža ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanci. Kao gost-urednik u Zavdu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića.

Najznačajniji romani


  • Šešir profesora Koste Vujića
  • Lajanje na zvezde
  • Milena iz Knez Mihailove
  • Sveta ljubav
  • Hajduk Veljko Petrović
  • Evropske godine kneza Miloša
  • Čarape kralja Petra

Hajduk Veljko Petrović, Evropske godine kneza Miloša i Čarape kralja Petra su romani istorijske tematike na čijoj je građi Vitezović radio gotovo dvadeset godina.

Aforizmi


  • Čoveče, naljuti se
  • Srce me je otkucalo...


DRUGA DELA

Poezija za decu, sabrana dela: Antologija jugoslovenske poezije za decu (I—IV), Zeleni miš, Lepim suncem odlikovani, Sve boje sveta...

Televizjske drame i serije

  • Gde cveta limun žut
  • Kraljevina Srbija
  • Kneževina Srbija
  • Dimitrije Tucović
  • Vuk Karadžić
  • Onda lole izmisli parole
  • Đačko doba
  • Snohvatice I i II

Tekstovi za pozorišna izvođenja

  • Disko
  • Tesno doba
  • Usklađivao lud zbunjenog
  • Dobro došli...

Filmska scenarija

  • Vanbračna putovanja
  • Branislav Nušić
  • Snovi, život, smrt Filipa Filipovića
  • Lajanje na zvezde


NAGRADE

Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije: Zmajeve dečije igre (1978. god.), Velike Bazjaške povelje u Bukureštu 2005. godine, Kočićeva nagrada (2005. god.)

— Republika Srpska, Zlatno Gašino pero (2006. god.), nagrada Glasa javnosti Meša Selimović drugo mesto (2000. godine).
 
Bio je kandidat za Antologiju najboljih svetskih satiričara koja je objavljena u SAD 2007. godine.

U Novom Sadu, juna 2007. godine, pripala mu je čast da dobije Zmajev pesnički štap i otvori Zmajeve dečije igre, najveći festival dečijeg stvaralaštva u Evropi.

Ekranizacija njegovog romana Lajanje na zvezde osvojila je prestižnu domaću nagradu Zlatna novosadska arena i nagradu festivala u Herceg Novom.
Wikipedia / Fotografija: Glas Srbije

Pevani pesnici — Milovan Vitezović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Januar 08, 2011, 10:47:23 pm »

*

MILOVAN VITEZOVIĆ — Srce me je otkucalo


Pustili su stomake za otadžbinu!

Skinuli su mu glavu da bi je u bronzi odlili.

Policajci su dobri sagovornici — uvek te do kraja saslušaju!

U basnama su životinje ljudi. U životu je obratno!

Kad vidim neka dela, dođe mi da se vratim na reči.

Ne valja kada jedan narod proširi granice ljubavi prema svojoj domovini!

Idiote imamo! Nedostaje nam Dostojevski!

Jesmo li mi deca revolucije ili nas je donela roda?!

Ko peva, zlo ne misli. Ko misli, nije mu do pesme!

Država će odumreti. Od stida!

Šalu na stranu. Za crne dane!

Radio je kao kopač rupa u zakonu!

Najteže se namešta iščašena pamet!

Pisao je između redova, a onda su počeli da ih zbijaju!

Kada je iz rova ušao u kabinet, odmah se ukopao!

Ne menjajte zakon. Ako vam je nužda, idite u WC!

Nema te optužbe koja nije u moju korist!

U laži su kratke noge, ali se ne vide iza govornice.

Pobegao sam u sebe, ali su me i tamo našli!

Molim pametnije da više ne popuštaju! Stanje je kritično!

Istorija nam je bila učiteljica života. Onda su došli neki manijaci i silovali našu učiteljicu!

Demokratija je zavedena!

Nismo samo gradili kule u vazduhu. I naseljavali smo ih!

Mogao bih da budem zvezda da mi nije nebo tesno!

Šala je bila toliko dobra, da je skoro nećemo ponoviti!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 25, 2011, 09:25:32 pm »

*




ORDEN SVETOG DESPOTA STEFANA MILOVANU VITEZOVIĆU I MIŠI VUJOVIĆU


Prvi nosioci novoustanovljenog Ordena svetog despotasrpskog Stefana Lazarevića su književnik Milovan Vitezović i novinar Mišo Vujović, direktor Izdavačke kuće "Princip Pres". PRVI MEĐU SARADNICIMA I GLAVNI UREDNIK "SRBIJE — NACIONALNE REVIJE".

Ovo visoko odlikovanje dodelila je Srpska pravoslavna crkva, za delatnu ljubav prema Svetoj Majci Crkvi, naročito pokazanu njihovim radom i velikim doprinosom u očuvanju i negovanju nacionalnih i duhovnih vrednosti srpskog naroda.

Njegova Svetost Patrijarh srpski Irinej uručio je ova odlikovanja 22. februara 2012. na posebnoj svečanosti u Srpskoj patrijaršiji u Beogradu. Svečanosti su prisustvovali članovi Svetog arhijerejskog sinoda SPC episkopi sremski Vasilije, bački Irinej i šumadijski Jovan, kao i episkopi raško-prizrenski Teodosije i vikarni episkop hvostanski Atanasije, predstavnici kulturnog i javnog života srpske prestonice.


REČ PATRIJARHA prilikom dodele Ordenâ Svetog despota Stefana Lazarevića

Najpre, pozdravljamo sve sabrane u ovoj svetoj srpskoj kući, upućujemo tople reči dobrodošlice i ljubavi onima koji predstavljaju naš narod na polju kulture i književnosti, svega uzvišenog i plemenitog što jeste naročita vrednost jednog naroda.
 
Imamo veliku čast i veliko zadovoljstvo da danas dodelimo dva ordena dvojici kulturnih pregalaca, dvojici književnika koji delaju po tradiciji i na temeljima srpske kulture, svetosavske i pravoslavne, ljudima koji su bili i ostali verni Crkvi, ne samo danas nego i u vremenu u kome to nije bilo društveno poželjno i kada su mnogi zbog toga trpeli posledice. I tada, dakle, oni su hrabro stajali na braniku svoje istorije, svoje kulture, svoje Crkve i svog naroda.
 
Za takvu odanost i za veliki doprinos koji su našoj kulturi dali — i još uvek, Bogu hvala, daju, a molimo se Svevišnjem da im dâ zdravlja da nastave u istom duhu i pravcu — Crkva dodeljuje odlikovanja uvaženom gospodinu Miši Vujoviću i gospodinu Milovanu Vitezoviću. Dodeljujemo im Orden Svetog despota Stefana Lazarevića, našeg velikog kulturnog delatnika u srednjem veku, svetog čoveka koji je bio i primer obrazovanog čoveka u svom vremenu i prosvećivao svoj narod, zbog čega je Srpska pravoslavna crkva i ustanovila orden njegovog imena. Upravo tim ordenima naša Crkva nagrađuje dva ugledna hrišćanska kulturna i javna delatnika. Da nosite orden na mnoge godine!

(Srpska patrijaršija, Beograd, 22. februara 2012)


ZAHVALNICA Milovana Vitezovića

Vaša Svetosti gospodine Irineju, Vaša Preosveštenstva, časni oci, poštovani prijatelji,
 
I pre Svetog Save, utemeljitelja samostalnosti Srpske pravoslavne crkve, mi smo bili Srbi, jer od njega znamo da smo Srbi. Srpska pravoslavna crkva sačuvala nas je kao narod kroz sva iskušenja vekova i istorije. Kada prva institucija, koju možemo zvati i narodom, odlikuje nekoga, onda je to, iznad svakog priznanja, obaveza nad obavezama. Tu obavezu u ovoj zahvalnosti osećamo gospodin Mišo Vujović i moja malenkost.

Gospodin Mišo Vujović je ovo odličje zaslužio čuvanjem, branjenjem i spasom srpske, a time i svoje duše u svome autorskom radu posvećenom Srbima i u izdavačkoj delatnosti "Princip Presa" posvećenoj najvišim nacionalnim vrednostima i njihovom predstavljanju u inostranstvu. Revija Srbija nam otkriva lepote Srbije i plemenitost naših ljudi.

O delanju moje malenkosti ne bih govorio, jer nije uputno, naročito što pri tom mislim ko je sve pre mene mogao dobiti ovo odličje sa toliko časnim imenom: Sveti despot Stefan Lazarević.

Ako mislimo, a šta drugo možemo, na teška i najteža vremena srpske istorije, u kojima je i epski i istorijski najteže ono poslekosovsko, i ako tražimo prve ljude dostojne tih vremena, onda nam je najprvlja misao o despotu Stefanu Lazareviću, koga zovemo i Visoki, jer je bio ne samo dorastao prilikama vremena, već se uzdizao iznad njega, kao što se despotova kula uz Manasiju uzdiže iznad svega do tada sazidanog u Srbiji. Spasavao je Srbiju, spasavao je Carigrad, i spasao dušu za vekove, što ga je i posvetilo.

Imao je on velikih čelnika i hrabrih vojskovođa, ali mu je najumniji čelnik bio Konstantin Filosof. Sa njim je stvorio Resavsku školu koja će svojim knjigama starostavnim sačuvati narod.

U svojoj istorijskoj saradnji sa Mađarima despot Stefan je ušao u najprestižniji viteški Red Zmaja, koji određuje i njegov grb.
 
Moje, ne baš tako novo prezime, čije poreklo ne znam, obavezuje me prema precima i potomcima, a evo i prema Ordenu Svetog despota Stefana, koji primamo u njegovom Beogradu.

Moj i naš Vuk u "najslavnijem času svoga života dojakošnjeg" zahvaljujući se u Jeni na tituli doktora filozofije, kazao je prve stihove Početka bune na dahije. Pa da i ja ovu zahvalu završim stihovima, jer mi despota Stefana poimamo kao velikog pesnika, što je i bio.



POMENIK
 
Misli moja, moj u glavi crve
Zar počinje sve od četres prve
 
I zar do nje ničeg bilo nije
Ni nas samih, a ni istorije
 
Grlo moje, zagrcni se, reci
Zar su ništa bili naši preci
 
Slutnjo moja, šta li nam se sprema
Ima li nas kad Nemanje nema
 
Kobi večna, gde je srpsko lice
Ako nije oltar Studenice
 
Zebnjo tajna, postala si strava
Šta je sveto ako nije Sava
 
Istorijo i bliža i dalja
Zar za ništa daješ Svetog Kralja
 
Svete loze zar su ladoleži
Što Milutin u Sofiji leži
 
Nisu l' dokaz da mi nismo lanjski
I Dečani i Stefan Dečanski
 
Zadnja nado, šta se iza krije
Šta je silno ako Dušan nije
 
Kome li nas dokazuješ fresko
Put Lazara kroz Carstvo Nebesko
 
Manasijo, svedoči lepotom
Zar smo mali Visokim Despotom
 
Grudvo zemlje, u šaci se zdrobi
Ko rasuti Srbi u Seobi
 
Prospi dušo, makar zadnjim dahom
Kud odosmo svi za patrijarhom
 
Davna rano, povređenost boli
Koga diže Đorđe u Topoli
 
Rano jutro, posle započeti
Sa kim Miloš ustade na Cveti
 
Zar ne behu carstva za promene
Kad stadoše Srbi pod Jedrene
 
Vero naša, pamet nam dozovi
Kud odoše hici Principovi
 
Ne pone li reka Kolubara
Obe krune dva nemačka cara
 
Misli moja, moj u glavi crve
Zar počinje sve od četres prve
 
I zar do nje ničeg bilo nije
Ni nas samih, a ni istorije
 
(Izrečeno u Patrijaršiji Srpske pravoslavne
crkve u Beogradu, 22. februara 2012
)

Nacionalna revija | 22.02. 2012.  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 25, 2011, 10:51:03 pm »

*
INTERVJU: Milovan Vitezović, srpski pisac,
o istoriji, mitovima, sudbini Kosova, novom svetskom poretku, srpskoj sadašnjosti i budućnosti



SRBIJA JE BILA EVROPA PRE EVROPE

  • Srpska Golgota iz Prvog svetskog rata na filmskom platnu
  • Srpsko praštanje neprijateljima svojim
  • U Drugom svetskom ratu samo su Srbi Nemce i Italijane dočekali kao okupatore
  • Srpsko stradanje po avnojskim principima
  • Ja sam pisac i hoću mimo sveta, mimo vladinih i nevladinih organizacija, mimo partija i tajnih društava
  • Mitovi su osnova naroda
  • Nemački časopis za svaljivanje ratne krivice na Srbe
  • Zašto se Hitlerove "humanističke" misli o Srbima nisu čule u Haškom tribunalu
  • Ponosan sam na srpsku srednjovekovnu istoriju, jer nije imala inkviziciju i lomače duha
  • Sva događanja posle "događanja naroda" bila su protiv naroda
  • Naša rukovodstva — bofl sa CIA deklaracijom
  • Ne dozvolimo da lepotu Srbije vide oni koji bi da Srbiju prisvoje
  • Neprestano nas ucenjuju da pristanemo da budemo poraženi
  • "Profesionalcima" iz Pete kolone paradu ne treba dozvoliti
  • Samostalnu Crnu Goru ne priznajem
  • U otcepljenoj Crnoj Gori je vraćeno vreme od pre "Gorskog vijenca" i treba očekivati veće turčenje
  • Današnja Evropa, kao konfekcija ljudskog duha, umni xins
  • Imamo šansu da ne uđemo u Evropsku uniju
  • Visoki Dečani vekovima prolaze kroz pakao
  • Ono što mislim o današnjim srpskim intelektualcima nije za novine
  • Narod ne ćuti. Ječi...

Pre neki dan je bila premijera dokumentarno-igranog filma po Tvom scenariju "Gde cveta limun žut", o prelasku srpskig naroda i vojske preko Albanije, tragičnoj epopeji, koja se odigrala krajem 1915. i početkom 1916. godine. Šta ste Zdravko Šotra i Ti kao scenarista želeli da postignete ovim filmom?

Želeli smo da se u ovom beznađu i petnaestogodišnjem postradanju srpskog naroda podsetimo da smo potomci veličanstvenih Solunaca i da su u našoj krvi sve one patnje kojima su postradavali ili koje su preživeli. Ono što svetske istorije, kao riznice ljudskih i narodnih stradanja i podviga, nisu do tada zapamtile doživeo je i preživeo srpski narod u Prvom svetskom ratu, na putu svoje Golgote od Kosova do Krfa, koju je sam sažeo u dva stiha:

"Niko ne zna šta su muke teške, dok ne pređe Albaniju peške."

Među mitovima koji su se od Herodotovih vremena događali na Balkanu, poslednji se dogodio sa srpskim prelaskom Albanije zadnjim snagama života. I zadnjim snagama svoga bića Srbi su prešli Albaniju kao da prelaze s kraja na kraj života. Srbi su to učinili zarad sebe i zarad svoje istorije, ali su to učinili i za svet slobode i za onaj dobri deo istorije Prvog svetskog rata. Srbi su tada izgubili skoro trćinu svoga stanovništva, u kojoj su skoro 70 odsto bili muškarci između 15 i 30 godina. A to je posle rata dugo bilo pogubno za nacionalnu reprodukciju...

Kao pobednica u tom ratu Srbija se pokazala velikodušno i nesebično južno-slovenskim ujedinjenjem u Kraljevinu SHS, ona je omogućila Hrvatima i Slovencima da neprimetno, sa austrougarske strane poraženih, pređu na stranu pobednika. U svojoj istorijskoj nesebičnosti i stalnoj spremnosti na opraštanje, zvanična izbegla Srbija prihvatila je na Krfu u Jugoslovenski odbor, i to kao prve ljude, i velike ratne huškače iz 1914. godine, onda većnike Austrougarskog carevinskog veća, koji su glasali za rat sa Srbijom, kao što su Ante Trumbić, velečasni Anton Korošec i Marko Natlačen (pesnik pesme o klanju srba iz osvete, gde su stihovi:

"S kanoni vas pozdravljamo svi Srbi,
Dom hladen vam postavimo od vrbi."

ZATIRANJE SRPSKE ISTORIJE

U Kraljevini SHS, Trumbić i Korošec su postali kraljevski ministri, a Natlačen ban Dravske banovine. Iz iste bratske nesebičnosti, ali i iz sopstvenog stida Srbija je drugoj kraljevini srpskoj Crnoj Gori omogućila da se ujedinjenjem sa srpskom Atinom, zaboravi sramota srpske Sparte, kralj Nikolina kapitulacija u božićne dane, januara 1916. godine, sa prvim rasturanjem vrha Lovćena i sa skrnavljenjem Njegoševog groba.

Danas, kada i spolja i iznutra, "evropejci" i mundijalisti pokušavaju da "raskrinkaju" našu istoriju, da je revidiraju i "prevrednuju", da je menjaju naknadno i unazad i “usaglase” sa istorijom drugih balkanskih naroda, Ti rekonstruišeš slavne i tragične trenutke naše prošlosti. Nije Te strah da ćeš se, veličanjem i podsećanjem na srpska stradanja u borbi za slobodu, ponovo zameriti natovskoj Evropi, koja Ti je 1999. godine, odlukom bez presedana bila zabranila ulazak u zemlje EU?

To revidiranje i zatiranje srpske istorije smo, na žalost, mi izveli prvo. Izveli smo u toku Drugog svetskog rata, kada su na prostoru bivše Kraljevine Jugoslavije samo Srbi Nemce i Italijane dočekali kao okupatore i protiv njih se borili, boreći se i između sebe, podeljeni u dva srpstva, kraljevsko-četničko i revolucionarno-partizansko. Na AVNOJ-ima, zasedanjima revolucionarnog saveta koji je, bez obzira na nacionalne ključeve, u prevazi bio srpski, donošene su presudne avnojevske odluke o podeli srpskih zemalja i o razbijanju srpskog nacionalnog korpusa u nove nacije. Kako je prema jaltama, maltama i teheranima, u dogovoru sila saveznica kod nas pobedila revolucija, to su avnojevske odluke postale sveta slova ateista, a iz njih su izvlačeni neporecivi avnojevski principi. Oni su osnova za sve ustave i sva imena: DNRJ, FNRJ i SFRJ. Tako se skoro pet decenija, po avnojevskim principima pripremalo ono što će Srbi i Srbija doživeti u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Avnojevski principi su bili osnova za secesije, za međunarodna priznanja, za Londonsku konferenciju, za Dejtonski sporazum, za bombardovanja, za Kumanovski sporazum, za 1244, za crnogorski referendum sa svom krađom srpskih glasova. Hoću li im se zameriti? Ja se i ne pitam. Šta je to spram svetske pizme koja se izručila na ovaj moj dobri i mali narod...

Govorio si tada da ćeš, zbog odluke o zabrani ulaska, tužiti EU. Šta je, na kraju, bilo?

Ja sam pisac i hoću da mislim svojom glavom. Mimo sveta i njegovih koterija. Mimo vladinih i nevladinih organizacija. Mimo partija i tajnih društava. Ja sam još 1968. godine pevao:

"Vi hoćete, koliko se sećam,
Propisati šta ću da osećam...
...Napadajte, napadaću i ja
Sudija će biti istorija..."

Zabrana izlaska iz zemlje bila je protiv svih mojih sloboda, prava na stvaranje i kako sam, hteo to ili ne hteo, koliko srpski, toliko i svetski pisac, to je ovaj antikulturni čin bio protiv mog prava na rad. Ta lista je pravljena ovde (pravili su je ti "evropejci", mundijalisti, soroševci i drugi pedoševci), a prihvatana je u Briselu i Hagu. Ja sam na tu listu stigao zbog svog govora na Parlamentu kulture Beograda, u Dvorani Kolarčevog narodnog univerziteta, u vreme NATO bombardovanja, u kome sam se pitao šta je sa svetskim intelektualcima i zašto ćute evropski univerziteti. Tada su u mom slučaju zanemeli i srpski intelektualci i institucije čiji sam bio član.

Oglasila se prvo samo Kulturno-prosvetna zajednica. Srpski PEN centar je "tražio" način kako da se oglasi. Oglasio se i neki odbor Udruženja književnika, ali ne i predsedništvo. U moju odbranu stali su advokati Velibor Vasović, Ilija Radulović i Branislav Tapušković. Tražili su načine efikasne tužbe, koja neće apriori biti odbačena. Vasović, koji je igranjem u Ajaksu stekao i holandsko državljanstvo, podneo je tužbu kao tamošnji građanin. Zahvaljujući engleskom, a i srpskom piscu Radomiru Putnikoviću, moj slučaj je stigao pred Britanski parlament, a zahvaljujući kontaktu sa Haroldom Pinterom, kome smo te godine dodelili Vukovu nagradu, za moj slučaj se zainteresovao londonski PEN centar. Tako sam iz Londona dobio obavest da se javim Švedskoj ambasadi (Švedska je valjda tada predsedavala EU) i da zatražim vizu, koju sam i dobio na godinu dana, gratis.

AVAKSI IZMEĐU BOGA I SRBA

Posle 2000. godine, posle NATO agresije razaranja i smrti koje je prouzrokovao cinični američko-evropski "Milosrdni anđeo" i završetka "veka srpskih pogibia", kada su nam pučem i obmanjivanjem naroda, zaveli demokratiju, sa svih strana su se, razni "istoričari" obrušili na srpsku prošlost, proglašavajući je za "mitomansku", a Srbe za istorijske krivce, pa čak i izazivače ratova. To se čulo i na "zvaničnom" mestu, u tzv. Haškom tribunalu.

U jednom davnom intervjuu govorio si za sebe da "proričeš prošlost", da je "mit velika odbrana naroda", kojoj se vraća "samo kad mora", kad dođe vreme da "ponovo mora u zbegove, kad mu obaraju nebo i menjaju vidike..."

Šta misliš danas o srpskoj prošlosti, mitovima, istoriji? Obaraju li nam nebo, menjaju li nam vidike, danas kada nam drugi pišu udžbenike naše istorije, u kojima nas okrivljuju za sve i svašta i proglašavaju za "genocidan" narod?

Ja sam po rođenju pravoslavac hrišćanin. Ali sam i hrišćanin intelektualac. Mada, iznad svega držim ono što mi je prirođeno, ja sam od onih koji i veruju i sumnjaju. Ali, ako postoji vrhovni satana, onda je samo on mogao te operacije eskadrile apokalipse nazvati "Milosrdni anđeo". Zato detinjasto molim iskreno: "Gospode, koji si čuvao Srbe dok između Tebe i Srba nisu postavili avakse, molim Ti se napadni ih s leđa." Mislim da je moj odnos prema prošlosti veoma odgovoran, naročito kad je oživljavam. Ona je za mene sveta, pa joj zato tako i pristupam, jer se preteranim veličanjem sveto najpre obesvećuje. Ako ne znamo šta smo bili, teško ćemo znati šta hoćemo. Time mislim i na negativne pojave u jednoj istoriji, bez koje nema istorijske istine o jednom narodu. Svetlost jedne istorije jasnije se vidi sa tamnim stranama. Narod koji dobro zna prošlost, zna i kakvu budućnost neće! Što se mitova tiče, oni su osnove naroda. Oni su drevne istorije koje su se pretvorile u predanja. Sa mitologijom i nestali narodi traju. Mitovi potvrđuju drevnosti živih naroda. Da li bi postojala Evropa da nije mitova na kojima je počela.

A svi mitovi su sa Balkana, pa i mit o samoj Evropi, prelepoj na leđima bika. Ono o Balkanu kao buretu baruta izmislila su dva nemačka carstva, Viljemovo i Franje Josifa, sa istorijskim ciljem da ovladaju Balkanom i da mu postave međunarodne i svoje guvernadure, koji će aneksijom postati njihovi guverneri. Srbi su im bili istorijski krivci i kad su u Hercegovačkim ustancima pevali:

"Sa Ovčara i Kablara
čobanica progovara:
Srpski kneže primi naske
U redove srbijanske."

Najavljujući čelično kupanje Srbije, nemački državni ministar Aleksander fon Hojs je ustvrdio "Srbija mora da nestane." Hojsa je te 1914. godine podržao Mančester Gardijan, predlažući da Srbija bude odvučena na sred okeana i potopljena. Nemci su između dva svetska rata izdavali i časopis "Di Krigšuldfrage", koji je uređivao Alfred fon Vegerer čiji je cilj bio da Nemca oslobodi ratne krivice i da je prebaci na Srbe. U tom časopisu su, nažalost, sarađivali istoričar Ljubomir Jovanović i Stanoje Stanojević. Dakle, ove optužbe Srba za istorijske krivice stare su više od veka. Prisetimo se uz to i Hitlerove humanističke misli: "Serbien muss Sterbien." Čudi me samo da se u originalu nije čula u Haškom tribunalu. Zanimljivo je da su se u sadašnjoj kampanji protiv Srba pojedini nemački slavisti poput getingeškog profesora Lauera okomili na srpsku mitologiju i na činjenicu da je srpski totem-vuk, pa usput, po mome tekstu Vukova mitologija, i Vuka Karadžića proglasili ideologom genocida dovodeći u somnabulnu vezu i Radovana Karadžića i Radovanovog oca Vuka, što je opet preuzeo A. B. Levi i ostali anti-naučnici. Profesor Lauer je u antisrpskoj mržnji zaboravio da i nemačka mitologija ima Vodanove pse, nemačke vučjake, rođake srpskim vukovima...

PONOSIM SE SRPSKOM MITOLOGIJOM

Ponosim se srpskom mitologijom, jer je ugrađena u evropsku mitologiju radom Vuka Karadžića i staranjem najumnijih ljudi Vukove epohe, Getea i Grima koji su ga dočekivali sa pozdravima: "Dobro došla srpska mitologijo." Ponosan sam na srpsku srednjovekovnu istoriju, jer nije imala inkviziciju i lomače duha. Jer je imala prve zakone u Evropi na svome jeziku. Mislim na Zakonopravilo Svetog Save i Dušanov zakonik. Ponosim se srednjovekovnom književnošću u kojoj je Miroslavljevo javanđelje najlepši spomenik u svetu. Ponosim se otporom turskom robovanju, pretočenim u veličanstvene epske pesme, kad je moj narod, što reče Gete, "pevao kao Homer, a možda je i Homer bio narod." Ponosim se i novijom srpskom istorijom, koju je nepristrasni Leopold fon Ranke nazvao Srpskom revolucijom. Ponosim se, jer ni jedan od srpskih ratova devetnaestog i dvadesetog veka nije vođen za tuđu teritoriju.

Autor si čuvene rečenice, s početka devedesetih, o "događanju naroda". Šta se to, za samo deceniju i po, dogodilo sa tom tada probuđenom nadom i energijom, da smo, moglo bi se reći, zapali u nacionalnu letargiju i istorijski ćorsokak?

Već sam o tome govorio više puta, pa da ponovim, jer ne menjam mišljenje. Sva događanja posle događanja naroda bila su protiv naroda, od martovskih ida, preko julskih gradobiti, od nećemo se saginjati, do pristajanja na koješta, preko šetajućih maratonaca, preko... do plamsaja miholjskog oktobra. Narod se dogodio zbog Kosova, a od tada se Kosovo neprestano gubilo. Da bi nas naterali da ga izgubimo morale su se izgubiti mnoge srpske zemlje. Razbucali su nas. Formulisao sam događanje naroda, pa je moj jad veći. Tada sam na Ušću rekao: "Imamo najskuplje rukovodstvo na svetu, s obzirom na kvalitet." Pogledajte čega su nas sve koštala sva rukovodstva od tada, a o kvalitetu da ne govorim. Ako neke prevrnemo videćemo da bofl ima CIA deklaracije.

Vidi li se, uopšte, Srbija danas i imamo li "sutra"?

Malo je takve lepote, kao što je Srbija i trebamo je takvom videti. I ne smemo dozvoliti da je takvom vide oni koji hoće da Srbija bude njihova. I najveće gostoprimstvo kod Srba ima granice (svakog gosta...). Srbija mora imati granice, sa onim Đurinim: "I ovaj kamen zemlje Srbije..."

PETE KOLONE "PROFESIONALACA"

Da li smo zaista poraženi kao narod i kao država, kako to, evo već šestu godinu, pokušavaju da nam "objasne" belosvetski "pobednici" i domaći, što "vladini", što "nevladini" saradnici?

Niko od nas na taj poraz da pristane, narod pogotovu, ako na onaj najstrašniji nismo pet vekova pristajali. Neprestano nas ucenjuju da pristanemo da budemo poraženi. Vidim ja da se formiraju pete kolone da nam kao profesionalci zamene vojsku. Mislim da im paradu ne treba dozvoliti.

Kada je devedesetih bilo reči o ujedinjenju Srbije i Crne Gore, govorio si o dve države i jednom biću, kao i o tome da nije problem da li su Crnogorci Srbi, već da je problem što ponekad Crnogorci ne daju nama Srbima da se osećamo Crnogorcima.

Šta danas, posle otcepljenja Crne Gore, kao države (naravno, uz nezaobilaznu i "zlatnu" pomoć "Evrope"), otcepljenja priličnog broja Crnogoraca od srpstva, pokušaja razdvajanja jezika, pa čak i deljenja crkve, misliš o tome?

Što se moga odnosa prema priznavanju samostalnosti Crne Gore tiče, ja je ne priznajem i neću je priznati. Jer bih u odnosu na svoje prapretke bio apatrid ili iseljenik. Oni su i u vreme Turaka išli sa srpske zemlje (preci su mi iz Pive) na srpsku zemlju. Sada je tamo vraćeno vreme od pre "Gorskog vijenca" i treba očekivati veće turčenje. Ja ostajem pri svemu što sam rekao. Ostajem njegoševac. Pesnički perjanik. I predajem: Sve srpske vrhove zauzeli su neznani junaci, sem Lovćena.

EVROPA — UVEK NAOPAKO

"Ako su Srbi na Kosovu odbranili Evropu, zaustavivši Turke, sada bi Evropa sa Srbima morala da na Kosovu brani svoj kontinuitet", tvoje su reči. Čini se, međutim, da Evropa danas čini upravo obrnuto?

Evropa je, srpska istorija kaže, uvek radila obrnuto. Nije sa Knezom Dušanom ustavljala Turke dok su bili na Galipolju. Nije sa Knezom Lazarom ustavljala Turke pred Kosovom. Nije ih ustavljala sa Hunjadijem i srpskim despotima ni pod Smederevom, ni Sigetom i Budimom. Tek se pod Bečom branila. Bojim se da se ne bude branila u svim svojim gradovima. Iskustvo Londona i Madrida preti neodbranjivošću.

Takođe tvoje reči: "Okrenimo se Evropi, jer smo Evropa bili i pre Evrope, o tome svedoče Visoki Dečani". Danas nas, kao, pozivaju u Evropu, a čine sve da otmu Visoke Dečane?

Mi jesmo bili Evropa pre Evrope. I o tome svedoče Visoki Dečani. Ja sam tada mislio da se od nesvrstanih okrenemo Evropi. A ne Evropskoj uniji. Posle mog govora u Beogradu se održao poslednji samit nesvrstanih. Upravo sam bio u Evropi — u Parizu. Utisak je da je Evropa ili unija nesvrstanih doseljenika, koji su u njoj obespravljeni većinom (najviše su uspeli u fudbalu) ili unija nacionalnih obezličenja da se teško može Evropom zvati. Već je u njoj i mišljenje obesmišljeno. To je sada konfekcija ljudskog duha. Umni xins.

Jesam za Evropu svih kultura da se preliva od bogatstva, ali nisam za Evropu američke polukulture. Polikultura, a ne polukultura! Jesam za Evropu za koju se zalaže Umberto Eko, mada je on u težoj situaciji, nego ja. On je u Uniji, mi imamo šanse da u nju ne uđemo. Jesam za Evropu koju je državnički zagovarao Šarl de Gol sa kulturnim primerima: Dante, Gete, Šatobrijan — zajedništvo u njihovim razlikama. De Gol je i za Francusku evropska prošlost, ali su se odrekli mnogih osobenih razloga. Što se Dečana tiče, oni su savremenici Dantea. Oni su pakao prolazili vekovima. Preostalo mi je uzdanje u srpske suze kojima smo vekovima natapali temelj u molitvama, da je od njih i Gospodu mokra brada, da nas ne zaboravi.

KO POTPIŠE OTIMANJE KOSOVA — POTPISUJE PROKLETSTVO

Ima li Srbija danas snage da sačuva Kosovo? Opet te citiram: "Kod Srba je Kosovo mera besmrtnosti i zato ga ne mogu nikom prepustiti"...

Srbija više nema snage. A moj citat ostaje. Nadam se da srpski današnji političari na vlasti imaju snage da ne potpišu otimanje kao prepuštanje. Potpišu li, potpisuju prokletstvo i prethodnih i budućih vekova.

Šta se desilo sa srpskim intelektualcima, zašto danas, u ovako odsudnim i dramatičnim trenucima, tako "glasno" ćute. I zašto, Milovane, narod ćuti?

Ono što ja sada mislim o današnjim srpskim intelektualcima nije za novine. Toliko sam vaspitan. Pri tome nemam pravo da izuzimam sebe. Narod ne ćuti. Narod ječi. Ali nema eha!

Da li je ono što se nekad nazivalo "poštenom inteligencijom", a što je, kako si govorio, značilo poslušnu inteligenciju, danas u "transparentno demokratskim" uslovima, postalo udvorička inteligencija?

Slažem se i više nego što mogu.

Evropski intelektualci nekad, Peter Handke danas, uporni borci za istinu o Srbima i Srbiji?

Čast je biti savremenik Harolda Pintera, Umberta Eka, Noama Čomskog i Petera Handkea. Samo, malo nas je za svetsku savest.

Je li ono "Carstvo zla", iz tvoje pesme pisane u vreme NATO bombardovanja, dakle Novi svetski poredak, stiglo u Srbiju. Ima li za nas nade? Ima li nam spasa?

Jeste. Tu je. Mada neće da prizna. Dabogda ga snašlo naše beznađe — kome smo mi već vični, a on nije!


Intervju obavio: M. B. Marković | 2006 | Srpska politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 26, 2011, 02:07:33 am »

*
INTERVJU
Milovan Vitezović: Više od sporta



"IMAMO IDIOTE. NEDOSTAJE NAM DOSTOJEVSKI"

Jedan od najplodnijih srpskih pisaca svih vremena priča o odrastanju uz oborene engleske pilote, Ivi Andriću, Meši Selimoviću, Rašku Dimitrijeviću, Arsenu Dediću, stavu Alfreda Hičkoka, pisanju koje se uči brisanjem, erotici, politici, ljubavi, seksu...




Milovan Vitezović:
Istorija se ponavlja, jer čovečanstvo nije naučilo lekciju
Foto: Privatni album


Milovan Vitezović (66), romanopisac, pesnik, dramaturg, scenarista, pisac eseja, kritika i aforizama, opisao je, u ovom intervjuu, svoj život, svoja viđenja sveta i naveo je više ličnih opredeljenja na više tema. Učinio je to na način kako se obraća i svojim čitaocima u oko četrdeset knjiga koje su štampane u preko dve stotine izdanja!

Kako ste odrastali?

Prohodao sam uz oborene engleske pilote smeštene u našoj kući. Dogodilo se to u maju 1945. Opismenio sam se u "mojoj" školi, koju je na Vitezovića imanju sazidao moj ded, što i sad piše na postavljenoj ploči. Pisanje sam učio, pod velikom prinudom i učitelja i ukućana, desnom rukom, iako sam levoruk. A danas ističem činjenicu da su svi poznati ljudi bili levoruki. Oduševio sam se saznanjem da su polarni medvedi levoruki (odnosno, "levošapni").

Koliko ste bili u sportu?

Fudbal je bio moja prva ljubav. Pravili smo lopte od kravlje dlake, koja se skidala sa češagija posle timarenja. Kakve su to samo džabulani lopte bile! Veliku radost nam je donela prva šarena krpenjača kupljena u Užicu. U fudbalu dalje od poljančeta nisam makao. U Beogradu sam, u jesen 1963. godine, nedeljom išao na Kalemegdan na utakmice Zvezdinih košarkašica, jer je na njih dolazio Ivo Andrić. Prestao sam da idem kad više nije Andrića bilo na tribinama. Nadam se da to nije bilo zbog mene. Ostala je pesma "Kad igrahu Zvezdine devojke", koja je i komponovana i peva se. Nisam postao "zvezdaš" da ne bih bio pristrasan navijač, a malo i iz inata. Iz moje užičke generacije su Belčo – Milovan Đorić, prvi srpski bek, i Dogac – Slobodan Dogandžić, a ispred nas Pavika – Miroslav Pavlović, a iza nas Krivi – Petar Krivokuća. Ali sam postao prijatelj sa Čičom – Miljanom Miljanićem, koji me je primao za svoj sto u "Maderi".

Kako ste sticali ugled?

Nije moje da govorim da li sam i koliko uspeo. Ti moji uspesi, svejedno koliki su, počeli su pri kraju gimnazije i u vreme dolaska na studije. Pesme su mi objavljivane u NIN-u, u "Vestima", u "Mladosti", u "Susretu", u "Studentu" i na programima Radio Beograda. Moj maturski rad "Lirski momenti u romanima Dobrice Ćosića" profesor Raško Dimitrijević je, kao pedagoški inspektor, poneo u Beograd, da se objavi u "Pedagoškom pregledu". Tako je počelo jedno veliko prijateljstvo sa njim, koje je trajalo više od dve decenije. Kod njega sam upoznao profesore Miloša Đurića, Dragana Nedeljkovića, Vladetu Jerotića, a sretao se sa Dobricom Ćosićem, Zoranom Gluščevićem, Matijom Bećkovićem, Milovanom Danojlićem, Koljom Mićevićem i drugim dragim ljudima. Pripremio sam i susret profesora Dimitrijevića i Meše Selimovića. Moje profesore, prvo na književnosti, a potom i na dramaturgiji, opevao sam u pesmama "Kako su nas vaspitavali", "Studentska jesen", "Studentska soba 554" i u ostalim pesmama o 1968. godini iz zbirke "Slobodnije od slobode", prve pesničke zbirke koja je za nedelju dana postala bestseler! Nekakvu provokativnu slavu već mi je pre toga donela i zabrana knjige aforizama "Srce me je otkucalo", sa predgovorom Branka Ćopića.

Ko Vam je uzor u istoriji književnosti, a...

Mojih uzora je puna svetska književnost, a neke i sad usvajam.

... ko u vašem životu?

Prvi uzor u mome životu bio je moj ded, Radenko Vitezović, koji me je opominjao onim što imam u pesmi "Dedov amanet": "Ako imaš svoju glavu ti je barem drži pravu". Arsen Dedić je za ovu pesmu komponovao muziku i peva je. Deda mi je u šali govorio: "Sagni glavu kad si ispod duge". A u stvari je želeo da zapnem i da prekinem tu dugu.

Ko vam je najviše pomogao?

Branko Ćopić, koji mi je napisao prvi predgovor, Miroslav Egerić, koji je napisao drugi, i Zoran Radmilović — treći... Iz svih urednika mojih knjiga izdvajam prve: Stevana Raičkovića i Vaska Popu.

Šta vas zanima u pisanju...

Sudbina čoveka u istoriji. U svemu što sam pisao iz istorije, tragao sam za istinama i za činjenicama. Gdegod sam došao do istine koju Aristotel definiše "katarzom" — oživeo sam je. Otkrio sam da svako prekrajanje istorije skraćuje narodnu pamet.

Kome ste bliži: romanima ili pričama?

Ako postavimo pesme na prvom mestu, u pričama sam se malo ogledao. Onda romani ili aforizmi... San mi je da napišem istoriju civilizacije u aforizmima. Romane sam naučio da pišem pišući scenarije.

Kako se uči pisanje?

Predajem studentima dramaturgije pisanje filmskih i televizijskih scenarija. Pričam im i pričam. Citiram najčuvenije filmske stvaraoce i nudim primere. Na kraju se sve svede: pisanje se uči samo pisanjem, trening, kao i u sportu. Što reče Hičkok: "Film je život iz koga su izostavljeni dosadni delovi". Gustav Krklec je govorio da se pisanje uči brisanjem.

Kako reagujete na zlo, zavist, ljubomoru u umetnosti i uopšte u životu?

U životu reagujem žestoko, ako se to čini nekom drugom. Ako se čini meni, trudim se da se to kod mene ne primi, jer je to strašan pelcer. U umetnosti, to jest književnosti, primam sve, a tom zlu se suprotstavljam dobrotom.

Kako doživljavate umetnost?

I kao celinu, i odvojeno, svaku posebno, kao nešto što oplemenjuje, što zlati pogled, uho, dodir... Što oživljavam! "Sve je oživelo čega se dotako" — kaže jedan Bećkovićev stih.

Za kojim vrednostima tragate?

Ne tragam, smišljam ih. A i nalazim životne izvore. To je smisao života.

Šta vas posebno boli?

Dimićev "Tola Manojlović" kaže glasom Petra Kralja: "Bole me i kosa na glavi!"... Možda bih to mogao i ja da kažem, ali najviše me boli što nam se izdogađalo za dve decenije, mada je to više decenija pripremano. Kad sam 1969. napisao: "Stara Jugoslavija je bila trula, nova je zrela" — zabranjene su novine koje su to objavile, mada je to tada već bila dijagnoza.

Koja je lepeza Vaših osećalja?

Ne hladim svoja osećanja, ali ni ne mašem im.

Šta je erotika, a...

Sve što nije goli narod...

...politika?

Zbirka metoda za varanje naroda. Nervira me naša nezajažljiva, opštenarodna potreba da budemo varani.

Kako doživljavate političare?

Ne doživljavam ih, nisam toliki mazohista!

Vaš je slogan "Dogodio se narod"?

Jeste. Ali, to je samo konstatacija. Imao sam skoro milion ljudi pred sobom. Moj govor je bio poslednji, nostalgični poziv da se pomire narodi i da se spase zemlja. To je bio zadnji čas koji je, možda i namerno, propušten. Već sam negde rekao da su sva događanja posle "događanja naroda" — bila protiv naroda!

Da li se plašite svojih reči?

Izdržavam svoje bumerange. Na neke sam posebno ponosan.

Čime se ponosite?

Prezimenom. Za koje nisam zaslužan, ali me ono celog života obavezuje.

Šta želite da zaboravite?

Ono što želimo da zaboravimo, nikad se ne može zaboraviti.

Kako sebe doživljavate?

Kako kad. Ali, nikad kao umišljenu veličinu.

Ostali ste kandidat za akademika. Čemu se na sledećim izborima nadate?

Veoma je časno biti član Srpske akademije nauka i umetnosti, ali nije nečasno ni ostati u društvu sa Milošem Crnjanskim i Milanom Kašaninom.

Da li ovom svetu ima spasa?

Kakav bih ja bio mizantrop da kažem da nema!

Šta je u tom poslu zadatak muškaraca, a šta žena?

Neka budu ono za šta ih je Bog stvorio!

Šta sve podrazumeva ljubav...

Uskliknimo s ljubavlju! Da živi ljubav i ono što će se iz nje izroditi.

Kad kažete ljubav, da li mislite na seks?

"Seks — to je dobro!" — kaže Mao Ce Tung — "Ali ne tako često!" Ovo je pisalo na jednom zidu pariskog Univerziteta Sorbone 1968. godine.

Čega ste se sve odrekli?

Bilo šta da kažem, to je reč. A reči se nisam odricao.

Čemu se nadate?

Da će svet biti postojaniji od varljive nade.

Koja je Vaša najlepša pesma...

To je na čitaocima da izaberu.

A aforizam...

Vizantolog Radivoj Radić reče mi jednom u Despotovcu da je moj najtačniji aforizam: "Istorija se ponavlja, jer čovečanstvo nije naučilo lekciju". Profesor Vasa Milinčević misli da je to ovaj: "Umni rad je fizički neizdrživ". Moj najcitiraniji aforizam je "Imamo idiote. Nedostaje nam Dostojevski.":


VITEZOVIĆU ZLATNI VITEZ Poslednja, još neobjavljena vest, koja je stigla pred završetak ovog razgovora: Milovan Vitezović je još jedan od srpskih umetnika i kulturnih poslenika koji je dobio rusko odlikovanje Zlatni vitez za delo koje čini čast slovenskim kulturama. Milovan Vitezović, koji ima 14 knjiga prevedenih na evropske jezike u više od 20 izdanja, zastupljen u tridesetak stranih antologija pesama i aforizama, i dobitnik dve inostrane nagrade, primajući čestitanja, kaže:
Ono što je zaista najvrednije u Srbiji, uz njena prirodna bogatstva i lepote, uz rodnost naših njiva i voćnjaka, jesu njeni sportisti i umetnici. Srpski sport i srpska umetnost su zaista velike evropske i svetske činjenice u odnosu na malu zemlju (gledajmo vaterpolo, gladajmo košarku, gledajmo tenis, gledajmo Partizan u fudbalu, gledajmo plivače...), a ovde ne samo da ne hajemo za to, mislim na one zadužene da haju, nego sve nipodaštavamo. Čak se ni velike utakmice, ti rezultati naše sportske slave, često ne mogu prenositi na glavnoj televiziji zbog prenosa iz Skupštine... Političari se ponašaju kao da samo zbog njih postoji ova zemlja i ovaj narod. Ja mogu da kažem da se to mora promeniti, ali znam da se neće promeniti. Neće dati! Novca ima za sve sem za uspehe. Ode sve u tenderiju!


Politika | objavljeno: 05/09/2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Mart 30, 2012, 02:05:56 am »

*
MILOVAN VITEZOVIĆ:


VREME PROFITA I MITA

Pisac o tranziciji, apatiji intelektualne elite, tradiciji. Uskoro ćemo imati rijaliti vladu. Sve velike ideje su ili izdane ili zloupotrebljene





Prvu deceniju novog veka ostvarili smo kao Disove "Naše dane" lišene metafora. Beznađe je toliko da dublje ne može biti. I to je neka nada.
 
Ovo za "Novosti" kaže Milovan Vitezović, romansijer, pesnik, satiričar, TV-pisac, aforističar... Autor koji je u svakom od žanrova ostavio upečatljiv, samosvojan i prepoznatljiv trag.
 
Dvadeseti vek prošao nam je u mnogim nesrećama, nesporazumima, zabludama. Ni prva decenija novog milenijuma, i pored početnog entuzijazma i velikih obećanja, nije nam donela mnogo nade?

Mi smo u dvadeseti vek ušli sa velikim nezadovoljstvom političkim stanjem u Kraljevini Srbiji, o čemu najbolje svedoči satirično delo Radoja Domanovića. Bili smo spremni da menjamo svoju sudbinu kroz dinastički prevrat i demokratski preokret, koji smo ostvarili čak u prvoj deceniji, mada je u toj deceniji Dis ispevao pesmu punu nacionalnog očaja "Naši dani". U dvadesetom veku bili smo dva puta, iako mali narod, velika žrtva svetske istorije.
 
A to što vi pominjete, to smo doživeli u drugoj polovini i na kraju veka kao strašni istorijski cinizam saveznika iz dva svetska rata nazvan "milosrdni anđeo", kojim smo izbacivani i iz istorije i iz geografije. U dvadeset prvi vek smo ušli kao zemlja organizovana na Domanovićevoj "Stradiji", mada se na ustave pozivamo.

Vreme koje živimo ostaće upamćeno po odsustvu elementarne etike, izrazitom egoizmu i beskrupuloznoj vladavini profita. Može li se to opravdati, što se ponekad čini, kao neminovne propratne pojave takozvane tranzicije?

Šta da kažem, ako se slažem s vama, sem da uz nezapamćene lopovluke beskrupuloznoj vladavini profita dodam vladavinu mita, kredita i zelenaštva. Glišićeva "Glava šećera" narasla je do šećerana. Tranzicija je najavljivana kao bajka u kojoj će sve biti transparentno. I ostvarena je kao transparentna bajka o carevom novom odelu u kojoj nemamo golog cara, već go narod koga ne suočavamo sa tim, već mu samo nudimo izbore, kojih nema, i ako ih bude.

Čini se da je čitav svet u krizi, ne samo ekonomskoj, nego pre svega intelektualnoj i duhovnoj. Neophodan je novi civilizacijski iskorak, ali kao da novih ideja nema?
 
Dobro bi bilo da se čini, jer što se čini to je privid. A čini se da ceo svet postane prividan. Poništene su mnoge civilizacijske i hrišćanske vrednosti. Vidimo da je na red došlo smišljeno i podlo poništavanje mitologije ciničnim nazivom vojnog udara Alijanse "Odisejeva zora". Intelektualno poštenje u svetu je prepolovljeno. Umro je Harold Pinter — ostao je samo Čomski! Svetski humanizam nikad nije bio na nižem nivou. Sad je ispod dubine cunamija. Potpuno je zatajio u strašnoj tragediji Japana. Deca sveta prave origami ždralove, ali vlasnici sveta ni da dovoljno vode ponude. Sve velike ideje su ili izdane ili zloupotrebljene, da od pomisli na nove zaziremo. Bojim se da pri ovom stanju etike u svetu nove velike ideje mogu biti masovno ubistvene. Za nove je potreban etički preporod čovečanstva.
 
Nekada uticajni glasovi naše kulturne i intelektualne elite gotovo da su potpuno utihnuli. Šta je razlog?
 
Ti glasovi su nekada, kada su, kako kažete, bili uticajni, bili i pod velikom paskom ondašnjeg jednopartijskog i sasvim isključivog režima i na njegovim crnim listama. Ali su se čuli i bili su jedinstveni, ma koliko različiti. I oni su, bez obzira na istrpljene posledice, demokratizovali vreme i zemlju. Valja samo prelistati upravo izašlu "Belu knjigu". U višestranačju, kad su se od jedne partije napravile desetine, uslovno demokratskih ali isključivih partija, ona crna lista podeljena je po partijama sa željom svake da svoju širi. Te podele i partijski dogmatizmi su učinili svoje i usitnili ukupnu umnost, oslobodivši je intelektualne odgovornosti, učinivši je međusobno isključivom, osionom, pa, bogme, ponegde i ostrvljenom. One koji u previranjima nisu etički posrnuli zahvatilo je razočaranje i apatija, pa čak i gađenje od angažmana. Uz to, stigao je i zamor umnog materijala.

Ne čini li vam se da se naš javni i kulturni život sve više pretvara u neku vrstu rijaliti šoua?
 
Jeste, priznajem to sa velikim jadom. Sve je počelo prenosima iz skupština. Sad imamo rijaliti dvor. Uskoro ćemo imati rijaliti vladu.
 
Sve više je olakih, površnih i frivolnih knjiga, pozorišnih predstava, filmova, performansa. A sve pod izgovorom da to "narod hoće"?
 
Nadao bih se da je to učinjeno iz olakosti, a da nije globalističko obezličavanje naroda i njegovog nasleđa. Kakva da nam bude kultura kad su glavne institucije kao Narodna biblioteka, Narodni muzej... godinama zatvorene? Kakvo da nam bude izdavaštvo kad su sravnjene glavne izdavačke kuće? Prepočinjemo se u profitnom izdavaštvu, mada i tu ima veoma značajnih knjiga, ali se zatrpavaju frivolnim i površnim, da se i u ono malo knjižarskih izloga jedva primećuju. Takva su, recimo, Ekmečićeva knjiga "Dugo kretanje između klanja i oranja," koja sumira dva veka srpske istorijske obnove i ponovnog pada, i Popovljeva trotomna "Građanska Evropa", koja nas upućuje u građansko nasleđe Evrope u koju idemo neminovno.
 
U zapaženoj besedi na uručenju nagrade "Meša Selimović" Vladan Matijević je progovorio o uskraćenosti i porazu svoje generacije rođene šezdesetih. Čemu mogu da se nadaju generacije koje sada stasavaju?
 
Naslediće otadžbinu pod hipotekama i veliku odgovornost da spasavaju što se spasiti bude dalo. Uostalom, da sada, kao profesor, potegnem Domanovića, koji reče: "Ostaje nam još jedino uzdanje u novi naraštaj. Neka vaspitanici budu bolji od svojih vaspitača, to je najiskrenija želja naša".
 
"Lajanje na zvezde" bio je roman vaše generacije i od tada ima veoma malo književnih dela koja su obeležila duh ovog vremena. Šta je u pitanju: stvaralačka nemoć ili strah da se sagleda istina?
 
"Lajanje na zvezde" jeste o mojoj generaciji, ali je postao roman svih živih generacija maturanata, o čemu će skoro biti reči kao književnom fenomenu. Međutim, u pravom kritičkom duhu spram ovog vremena su mnoge moje knjige. Raspravljao sam se sa ovim vremenom i u romanima sa temama iz prethodne epohe. Nije moje da pretpostavljam i ocenjujem stvaralačku nemoć drugih, ali bih ukazao na moćnu tragikomediju "Život u tesnim cipelama" Dušana Kovačevića, u kojoj prepoznajemo sve ovo o čemu smo sada pričali.
 
Kroz vaše brojne knjige defiluju mnoge ličnosti koje su ostvarile dubok trag u našoj kulturi, od Vuka do Duška Radovića. Šta od njih nismo naučili?
 
Odan snazi narodne priče o Baš-Čeliku Vuk nije živeo za svoj vek, već radeći ono što je kadar pa neće narod propasti. On je živeo i za drugi vijek koji nastajava, kako je za njega rekao Đuro Daničić. Mi nismo u stanju da vidimo kako je Vuk gledao i ispred našeg vremena, a još manje smo spremni da nam Vuk bude veliko iskustvo Evrope u čiju nas je duhovnu baštinu utemeljio i da bude mera za odnos prema onima koji su danas mimo svoga veka, koji žive za vek koji nastajava.
 
Na novopokrenutoj Jezičkoj tribini Udruženja književnika Srbije ponovo je otvorena debata o ugroženosti srpskog jezika i pisma...
 
Moje mišljenje o našem jeziku vraća me na njegova pisana izvorišta, na "Zakonopravilo" Svetog Save. U jeziku Svetog Save reč jezik je bila dubleta i imala dvojako značenje, značivši i jezik i narod. Dakle, tu je svetinja moga jezika i svetost moga naroda. Nema naroda bez jezika jer je jezik odbrana naroda. Jedna srpska poslovica o jeziku moj je kredo: "Sa jezikom glava nam je skuplja". Držim cenu glave čuvajući jezik. Čuvam glavu pišući. Mislim srpski!



GLUMCI SE NAJBOLJE SNALAZE Kako se u politici snalaze umetnici?
Koliko se to na nekim našim umetničko-političkim primerima vidi, u politici se najbolje snalaze pozorišni radnici, ponajpre glumci. Oni su veoma vični sceni i znaju kako se prebacuje rampa. Njihova umetnost je ulazak u drugu ličnost i kazivanja misli drugih, čiju sudbinu pod šminkom iznose pred narod za aplauze. Zato nije čudno da su nam već dva glumca bili ministri kulture. Igrali su predano svoje uloge koje ne bih ocenjivao, sve dok vlade nisu bile skinute sa repertoara.

PISCI U POLITICI Šta mislite o odnosu pisaca i politike?
Pisce vodi, trebalo bi uvek, pitanje čiste savesti i veliko osećanje odgovornosti za ono što stvaraju i kako stvaraju, za dobrobit kulture u kojoj delaju i kojoj doprinose i za sudbinu naroda kome ta kultura pripada. Pisci se ne mogu ukloniti iz javnog života, jer su i oni sami taj život, pa time ne mogu biti autistični i mimo politike, koja ih inače, kao i druge ljude, izaziva i mami. U pristupu prema politici morali bi da se klone demagogije. Ako pisac uđe u politiku kao političar, on će iz nje izaći kao veliki i veoma razočarani gubitnik ili, ako ostane, tu više neće biti pisca. U politici se mora često prelaziti preko svega. Onaj ko prelazi preko svega, prelazi i preko sebe. Ko pogazi sebe, već se izgubio. Sa gubitkom sebe, počinje da govori jezikom drugih, pa se ni stil ne može više sačuvati. Pisci u politici su ljudi ni tamo, ni vamo. Samo se otaljavaju. Bez povratka su i bez prolaza dalje.


Dragan Bogutović | 02.04. 2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Jul 21, 2012, 10:52:45 pm »

*
MILOVAN VITEZOVIĆ:


SRBIJI JE POTREBNA NOVA RENESANSA

Beograd — Već če­ti­ri de­ce­ni­je je­dan je od naj­ti­ra­žni­jih i naj­ti­ra­žni­jih srp­skih pi­sa­ca, ali i mi­sli­la­ca i hro­ni­ča­ra srp­ske zbi­lje. Knji­žev­nik, afo­ri­sti­čar, no­vi­nar i pu­bli­ci­sta Mi­lo­van Vi­te­zo­vić u in­ter­vjuu za "Prav­du" go­vo­ri o svom du­go­go­di­šnjem li­te­rar­nom ra­du, no­vim ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je ot­kri­va­ju nje­go­vo de­lo, kao i o me­stu gde se srp­ska kul­tu­ra na­la­zi da­nas.

Su­de­ći po svim po­ka­za­te­lji­ma, pa i ovim po­sled­njim, in­ter­net­skim, vi ste već 40 go­di­na best­se­ler pi­sac. U če­mu je taj­na, po­što ni­ka­da ni­ste po­di­la­zi­li uku­si­ma či­ta­la­ca?

Upra­vo u to­me je taj­na. Ukus je vred­no­sno od­re­đe­nje. Onaj ko la­ko po­di­la­zi uku­si­ma, bez ob­zi­ra na to ka­kvi su, sum­nja u svoj, ili ga gu­bi. Ti­me ni­sam pot­ce­nji­vao svo­je či­ta­o­ce, po­štu­ju­ći i ču­va­ju­ći nji­ho­vo do­sto­jan­stvo.

Spa­da­te u ret­ke na­še pi­sce ko­ji­ma su za ži­vo­ta ob­ja­vlje­na iza­bra­na de­la?

Da, do­go­vor je da u če­ti­ri go­di­ne iz­la­ze po če­ti­ri knji­ge. U ovoj go­di­ni bi­će ob­ja­vlje­ne "Pe­va­nje srpsko", "Bur­le­ska u Pa­ri­zu", "Go­spo­đi­ca De­san­ka" i "Knez Mi­loš i Evro­pa". Za sle­de­ću go­di­nu će­mo tek na­pra­vi­ti iz­bor, pre­ma tira­ži­ma knji­ga u po­sled­njim iz­da­nji­ma. Re­ci­mo, "Še­šir pro­fe­so­ra Ko­ste Vu­ji­ća" osta­će za če­tvr­tu go­di­nu, jer se sva­ke go­di­ne nala­zi u Za­vo­do­voj škol­skoj lek­ti­ri.

Po­što ste po­me­nu­li "Še­šir pro­fe­so­ra Ko­ste Vu­ji­ća", šta je to ma­gič­no u tom de­lu ko­je osva­ja či­ta­o­ce već tri de­ce­ni­je? Na­ja­vljen je i TV ri­mejk tog ro­ma­na.

Ekra­ni­za­ci­ja je na­ja­vlji­va­na sko­ro de­ce­ni­ju, ka­da su ura­đe­ni i sce­na­ri­ji, a sa­da su se ste­kli svi uslo­vi da do nje za­i­sta do­đe. Pri­pre­me po­či­nju za me­sec da­na, a sni­ma­nje će bi­ti u av­gu­stu i sep­tem­bru. Ka­da sam, kao 25-go­di­šnjak, pisao ovaj ro­man iz dru­ge po­lo­vi­ne 19. ve­ka, ko­ji sam od­mah, jed­nim de­lom pre­to­čio i u isto­i­me­nu te­le­vi­zij­sku dra­mu, znao sam da pi­šem knji­gu ko­ja će bi­ti do­ga­đaj za na­ci­o­nal­ni po­nos i dra­mu ko­ja će bi­ti te­le­vi­zij­ski do­ga­đaj. I bi­li su. Ra­do­va­li smo se toj nostal­gi­ji za na­ma sa­mim. Ta pri­ča o jed­noj ču­de­snoj i neo­do­lji­voj ge­ne­ra­ci­ji, ko­ja je po­tom stva­ra­la na­uč­nu, kul­tur­nu i po­li­tič­ku isto­ri­ju Sr­bi­je, osva­ja­la i či­ta­o­ce i gle­da­o­ce, jer je nji­ho­va pri­ča bi­la pri­ča o ro­man­ti­zmu na­šeg na­ro­da. Mi­slim da će i film i ma­la tele­vi­zij­ska se­ri­ja bi­ti me­lem za na­še du­še i da će ovom pri­li­kom pro­bu­di­ti na­du, pa i že­lju za ob­no­vom.

"La­ja­nje na zve­zde" ta­ko­đe je po­sta­lo kult­no de­lo. Ipak, shva­ta li i da­na­šnja ge­ne­ra­ci­ja ti­nej­dže­ra nje­go­vu po­ru­ku?

Po­ru­ka ovog ro­ma­na bi­la je po­hva­la mla­do­sti i lju­ba­vi. I ona se ta­ko pri­ma kod svih ge­ne­ra­ci­ja, pa i ove in­ter­net­ske, da se mo­že na­zva­ti fe­no­me­nom. Ovaj fe­no­men "La­ja­nja na zve­zde", i ro­ma­na i fil­ma, i za me­ne je neo­če­ki­van i neo­bja­šnjiv.

Je­dan ste od na­ših naj­bo­ljih afo­ri­sti­ča­ra, ali na­ša kul­tur­na sce­na afo­ri­sti­ku stal­no gu­ra u za­pe­ćak. Za­što je to ta­ko?

Da li sam je­dan od naj­bo­ljih, ni­je mo­je da su­dim. Na­ša knji­žev­na kri­ti­ka ne po­sto­ji, jer ne­ma gde ni da se ogla­si, po­što su ča­so­pi­si po­ga­še­ni. No­vin­ska ta­ko­đe, ona se svo­di na re­gi­stro­va­nje iza­šlih knji­ga, bez kri­te­ri­ju­ma i uz po­ne­ki oba­ve­zno po­hval­ni ci­tat iz re­cen­zi­je. Knji­žev­na isto­ri­ja ni­je ula­zi­la u pro­sto­re du­ha, oni su za srp­ske knji­žev­ne isto­ri­ča­re zo­na sumra­ka – tam­ni vi­la­jet. Ka­da ni­je osve­tlje­no ni Do­ma­no­vi­će­vo me­sto u knji­žev­noj isto­ri­ji, šta da oče­ku­ju sa­vre­me­ni sa­ti­ri­ča­ri, koji­ma je afo­ri­sti­ka pre­vas­hod­na? Ču­di me da na­ša afo­ri­sti­ka ni­je kul­ti­vi­sa­la naš po­li­tič­ki ži­vot, da ti­me bar po­tvr­di one slo­bo­de za ko­je se iz­bo­ri­la, iako je vi­še afo­ri­sti­ča­ra bi­va­lo po­sla­ni­ci­ma u srp­skoj i srp­sko-cr­no­gor­skoj skup­šti­ni. Afo­ri­sti­ča­ri se čak ni­su ogla­ša­va­li ni za­to što ih pre­ćut­ku­je knji­žev­na isto­ri­ja. Ogla­si­li su se što ih ne uzi­ma­ju u ob­zir ko­mi­si­je za ta­ko­zva­na na­ci­o­nal­na pri­zna­nja, što je­ste pre­se­dan. Mo­je mi­šlje­nje je da su za sa­ti­ru naj­ve­ća pri­zna­nja cen­zu­re i za­bra­ne.

Po­sto­ji li ja­sna na­ci­o­nal­na kul­tur­na stra­te­gi­ja?

 Ne po­sto­ji kul­tur­na stra­te­gi­ja ni u po­me­nu. Ako do­đe do po­me­na, to je de­ma­go­gi­ja ili la­ment, da ne ka­žem ne­kro­log bi­bli­o­te­ka­ma i mu­ze­ji­ma, ko­ji ne ra­de, knji­ža­ra­ma ko­je ne­sta­ju, ga­le­ri­ja­ma ko­je se pre­tva­ra­ju u po­slov­ni prostor. Go­vo­ri­ti o kul­tur­noj stra­te­gi­ji, to je ver­bal­ni de­likt za ko­ji ni­ko ne­će od­go­va­ra­ti. Do­du­še, kul­tur­nih i umet­nič­kih po­sle­ni­ka par­ti­je ko­je osva­ja­ju vlast se­te se kad im tre­ba­ju li­ca za bi­ra­če, i po­sle ta li­ca ma­lo fi­nan­sij­ski na­mi­ru­ju.

Da li knji­žev­nost i knji­žev­ni­ci i da­lje po­se­du­ju moć da svo­jim gla­som i po­ru­ka­ma me­nja­ju dru­štve­nu stvar­nost?

Glav­ni za­da­tak knji­žev­no­sti, od an­ti­ke do da­nas, je­ste da nam u svim tra­ge­di­ja­ma nu­di ka­tar­zu. Stvarna moć knji­žev­ni­ka je u nji­ho­vim de­li­ma. Nji­ma su oni na­ja­vlji­va­li epo­he i bi­li do­ka­zi epo­ha. Na pla­nu ovog svet­skog apo­kalip­tič­kog oča­ja tre­ba­la bi nam de­la na­ja­ve no­vog hu­ma­ni­zma i no­ve re­ne­san­se. Va­še pi­ta­nje se, po svoj pri­li­ci, od­no­si na na­še knji­žev­ni­ke ko­ji su kao bor­ci pro­tiv jed­no­par­tij­ske dik­ta­tu­re is­tra­ja­va­li i bor­bi za de­mo­kra­ti­za­ci­ju ze­mlje. Oni su sa­da iz­de­lje­ni po par­ti­ja­ma, sti­gao ih je za­mor ma­te­ri­ja­la. Bo­re se sa­mo po­je­din­ci, sa­mot­nja­ci, kao vu­ko­vi, na ko­je se po­vre­me­no or­ga­ni­zu­je hajka.

OD ISTORIJE NAČINJENA JAVNA KUĆA
Ko­li­ko smo kao na­ci­ja us­pe­li da sa­ču­va­mo iden­ti­tet to­kom pro­te­klih bur­nih de­ce­ni­ja?
Te­ško je utvr­di­ti ko­li­ko ni­smo us­pe­li da sa­ču­va­mo iden­ti­tet, ko­li­ko nam je od­u­zi­man, ko­li­ko smo ga nudi­li i po­ri­ca­li. Pre 40 go­di­na na­pi­sao sam afo­ri­zam: "Isto­ri­ja nam je bi­la uči­te­lji­ca ži­vo­ta, a on­da su do­šli ne­ki ma­ni­ja­ci i si­lo­va­li na­šu uči­te­lji­cu". Na­dam se da od isto­ri­je ni­smo na­pra­vi­li jav­nu ku­ću. Na­da po­sled­nja umi­re.


Sreć­ko Mi­lo­va­no­vić | 26.04.2011. | Pravda
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Jul 21, 2012, 11:41:07 pm »

*
PISAC KOME JE DOŠLO DA SE S DELA VRATI NA REČI


KOGA JE SRCE OTKUCALO

U specijalnoj ispovesti "Ilustrovanoj" Milovan Vitezović priča kako mu se "dogodio narod", kako je tri puta odbijao mesto ministra i kako je uspeo da "nagovori" milion ljudi da kupe njegove knjige a desetine miliona veže za male ekrane serijom "Vuk Karadžić"...




"Čarape Kralja Petra" su jedno od pedesetak književnih naslova Milovana Vitezovića

Na najvećem internet pretraživaču Guglu uz njegovo ime se vezuje više od deset hiljada odrednica, ponajviše aforizama citiranih u vodećim listovima sveta. Objavio je pedesetak književnih naslova u oko dve stotine izdanja. Prosta računica pokazuje da je to između 500.000 i milion primeraka knjiga. On sam nije brojao, jer, kako kaže, "nisam Narcis koji uživa u statistici".
 
Milovan Vitezović, pesnik, romansijer, dramski pisac, scenarista, esejista i satiričar, jedan od retkih u svojoj generaciji koji je stekao sopstvena izabrana dela, i to čak tri puta, skoro čitavu deceniju bio je glavni urednik Umetničkog programa RTS. Ponosan je što je za svog stolovanja proizveo i potpisao više hiljada sati umetničkih, igranih i dokumentarnih programa. Danas je vanredni profesor na katedri dramaturgije Akademije umetnosti Fakulteta umetnosti u Beogradu.
 
Malo je, međutim, poznato da se ovaj književnik prvi put kao prozni pisac ogledao na stranama "Ilustrovane Politike".

Još kao student, iz želje da zaradim nešto više para, školske 1964/65. otišao sam da godinu dana budem nastavnik na Pešteru, u Karajukića Bunarima — seća se. — Dnevnik koji sam doneo otud, preko glavnog urednika Miodraga Miše Popovića, dospeo je u ruke piscu Živoradu Žiki Laziću, tada uredniku u "Ilustrovanoj". Žika ga je pročitao i preporučio me ovim rečima: "Još jedan Milovan u srpskoj književnosti: Milovan Vidaković, Milovan Glišić, Milovan Đilas, Milovan Danojlić i sad Milovan Vitezović." Tekstovi su počeli da izlaze na dve strane, s mojom fotografijom. "Ilustrovana" je u to vreme bila tako popularna i toliko se čitala, da su me ljudi, samo na osnovu te slike, prepoznavali na ulici i u autobusu. Ali, posle samo dva nastavka, moj dnevnik je zabranjen, na intervenciju Sreskog komiteta saveza komunista Sjenice i Novog Pazara. Tek je to uvećalo moju slavu. Pritajio sam se nekoliko meseci i sam sam se rehabilitovao za Novu 1966. godinu, objavivši u "Studentu" polemični književni intervju sa Dobricom Ćosićem, tada još članom Centralnog komiteta Jugoslavije i narodnim poslanikom. Intervju je odmah prenela "Borba".

"VUK" JE BAŠTINA EVROPE
 
Milovan Vitezović ume da bude u žiži javnosti, ali i da se u izvesnim periodima i pritaji. Bilo da smatra da treba da javnost odmori od sebe, bilo da sprema nešto novo, čemu treba da prethodi tišina kako bi odjeknulo. Nedavno su, eto, pored novog romana "Gospođica Desanka" ("Srpska književna zadruga", Beograd), priče o mitskom detinjstvu Desanke Maksimović, izašla i četiri dvojezična izdanja (!) — srpsko-engleskog, srpsko-italijanskog, srpsko-ruskog i srpsko-francuskog — njegovog poznatog romana "Čarape kralja Petra" ("Službeni glasnik", Beograd). Do kraja godine, pojaviće se i na rumunskom jeziku.




Prve prozne tekstove objavio je u "Ilustrovanoj"
 
Ova potresna sudbinska priča o starom srpskom kralju Petru i Makreni, majci srpskog vojnika Marinka, primila se i kod naših i kod svetskih čitalaca, ne znam da li među njima ima i Karađorđevića — kaže Vitezović. — "Ilustrovana Politika" je u više navrata pisala o ovom romanu. Novinar Bogosav Marjanović vodio je akciju u Valjevu i Lajkovcu, da se na groblju u selu Slovac, na Makreninom grobu, ponovo napravi spomenik koji joj je 1920. godine podigao kralj Petar, a uništili ga komunisti 1944. Od datih obećanja prošlo je više od decenije. Obećanja su, izgleda, otišla lajkovačkom prugom.
 
Svakako, najbolje i najznačajnije delo koje je naša televizija, negdašnja JRT i sadašnja RTS, stvorila u igranim programima, jeste serija "Vuk Karadžić". Godine 1988, po odluci gospođe Simon Vejl, tadašnje predsednice Parlamenta Evrope, ova serija je prva ušla u tek zasnovanu televizijsku baštinu Evrope.

Pokazale su se proročkim reči Umberta Eka da je "Vuk Karadžić" prvo pravo poimanje Evrope: "Kad jedan hromi pisac tegli svoj narod u Evropu, a Evropa nema pojma o tom narodu, niti taj narod poima Evropu, a, srećom, tog pisca, tog Vuka, čekaju čuveni Jakov Grim i još čuveniji Johan Volfgang Gete"... Sad, kad se povodom pedesetogodišnjice Televizije Beograd, odnosno RTS, "Vuk Karadžić" ponovo emituje, zanimljivo je da niko u najavama nije zabeležio da je to serija evropske produkcije, pravili smo je sa austrijskom ORF, a kamoli da je Televizija Beograd, od EUROCORP-a dobila stotine hiljada tadašnjih ekija za plasman serije na evropske televizijske programe. Serija je najbolje prošla u Grčkoj, prikazivana je u elitnom terminu, nedeljom, na ERT 1 i bila reprizirana.




Ovako je Vitezovića video Milić od Mačve
 
Za deset godina dug rad na "Vuku Karadžiću", kao scenaristu i urednika, vezuju ga lepe uspomene. To je, ističe, najveći živi album 350 ostvarenih uloga!
 
Tek sad mi je jasno zašto je Petar Banićević tražio da ne bude zaobiđen, makar i najmanjom ulogom (odigrao je mitropolita Rajačića) — kaže Milovan Vitezović. — Dok sad ponovo gledam mitropolita Stratimirovića, patim za Ljubom Tadićem. I pitam se: poima li Predrag Miki Manojlović da će kao glumac najviše biti vrednovan po već kultnoj ulozi Vuka i da je njegovo lice postalo Vukovo oličenje, iako Vukovih portreta ima na desetine? Aleksandar Berček je odmah pojmio da je njegov Miloš Obrenović njegov vrh. I repriza serije "Vuk Karadžić" izdržala je konkurenciju Olimpijade. Zadovoljan sam.

ŽALNO SEĆANJE NA UŠĆE
 
U srpsku istoriju Milovan Vitezović je ušao i kao otac "događanja naroda". Tu, kasnije mnogo korišćenu frazu, izgovorio je pre tačno dve decenije, na mitingu na Ušću. Međutim, on samo priznaje da je otac četvoro dece!
 
A "događanjem naroda" samo sam imenovao ono očigledno, što smo svi gledali tokom cele 1988. godine, kad se pokrenula ogromna energija srpskog naroda, pa sam rekao: "U ovoj godini dogodio se narod" — ističe. — Glagolski deo ovog imenovanja uzeo sam iz starih narodnih hronika, natpisa i zapisa. Na Ušću sam govorio kao Srbin koji je u toj godini nagrađen Evropskom nagradom za TV seriju "Vuk Karadžić". Odluku da govorim primio sam kao narodnu počast. O Kosovu i Metohiji rekao sam ono za šta su mi svi događaji ove dve decenije, nažalost, dali za pravo. U odnosu na ovo što se sada govori o Kosovu, to je romantično slovo. Taj govor je bio i govor jugonostalgije. Jugoslavija je još postojala i pozivao sam narode na pomirenje, podsećajući na narodnu priču o nesložnoj braći. Ali, to pomirenje nije dalo jugoslovensko rukovodstvo. Taj govor je bio i satiričan. Na tom istom Ušću sam rekao: "Mi imamo najskuplju vlast na svetu, s obzirom na kvalitet." Trebalo je to izgovoriti pred gotovo milion ljudi.

Oduvek se starao, veli, da ima časnu biografiju. I nije sebi udarao ni pluseve, ni minuse. Ušća se danas seća sa žalom. Ona silna narodna energija tamo nije na dobrobit iskorišćena, nego je potom uludo, pa i u destrukciji, potrošena. Bilo je to nekoliko godina pre Praške plišane revolucije, pre prevrata u Rumuniji, pre pada Berlinskog zida...
 
Što se tiče rabljenja fraze "dogodio se narod", to je rađeno s neverovatnom mržnjom prema narodu, u ovom slučaju srpskom. A prvi je počeo Milan Kučan u Cankarjevom domu.

Vitezović ima jedan aforizam iz prvog izdanja knjige "Srce me je otkucalo", zabranjene 1969. godine: "Nekom otadžbina — nekom materina!" Takav je, po njegovom viđenju, bio odnos srpskih vlasti, koje uvek uobražavaju da su samo one Srbija. Sada tog odnosa nema. Sve se svelo na drugi deo pomenutog aforizma. Tu, naravno, izuzima pisce odanih partijama i pijanstvu slave i vlasti, boeme koktela i skupštinskih restorana. Ipak, da li je on, Milovan Vitezović, pisac-miljenik Srbije?
 
Ako sam darom i radom suočio Srbe sa svojim istinama i zabludama, sa svojom istorijom i mitologijom, svojim karakterima i mentalitetima, svojim pobedama i porazima, onda pristajem da za jedne budem miljenik Srbije, kao što ću za druge biti otpadnik. Uostalom, ja u zbirci "Slobodnije od slobode" imam pesmu o otadžbini u kojoj postoji stih: "Otadžbina jeste dobra majka koja ume biti maćeha."

TOLIKO RETKI SRBIN
 
Mnogi veliki srpski pisci bavili su se politikom. Ni Vitezović nije mogao da joj uteknete.

Pisci se ne mogu kloniti života, pa time ne mogu biti autistični i mimo politike, ali se moraju kloniti demagogije. Ona pripada političarima. Političke teme za pisce imaju svojih izazova. Politika je veliki zaplet. O tome svedoče velike tragedije i velike komedije. Ako pisac uđe u politiku kao političar, ili će iz nje izaći kao veliki gubitnik, ili, ako ostane, tu više neće biti pisca. Nisam bežao od politike, suočavao sam se kritički i izbegavao zamke demagogije. Neki ožiljci govore da nisam uvek bio dovoljno oprezan. To što nisam u višekompartijskom sistemu, smatram svojim uspehom! Kažem višekompartijskom, jer su sve naše partije postale iz jedne komunističke, i u njih prenele osnovne tekovine, od kadriranja do crnih listi...

I tri puta je odbijao ministarsko mesto.

Ja sam taj toliko retki Srbin — kaže s neskrivenom ironijom u glasu. — Ja sam, uslovno rečeno, kao nestranački čovek sa određenim pogledima koji su u mojim knjigama i mojim serijama, u jednom trenutku želeo i da se angažujem tamo gde sam mislio da se nešto može učiniti za narod, za njegovu istoriju i njegovu kulturu, a time i budućnost. Tako sam stigao u Saveznu skupštinu, ali nisam mislio dalje. Tri srpska mandatara i jedan savezni su mi u svojim vladama nudili resor kulture. Ljubazno sam to odbijao, smatrajući da je to posao koji ne znam, a imam posao koji znam, kao što sam na isti način dva puta odbijao da budem postavljen na mesto direktora RTS-a. Jedan mandatar je bio veoma izdašan. Nudio mi je još i resor informisanja i mesto potpredsednika vlade. Nisam za jedan portfelj, a on mi nudi tri!? Bio sam neprijatan, pa sam mu rekao: "Šta bi meni rekla moja majka, da uđem u tvoju vladu." Tako se to završilo.

ŽRTVA SAMOG SEBE
 
Ako se za Dobricu Ćosića govori da je "otac srpske nacije", u kakvom je onda Vitezović srodstvu sa srpskim narodom? Da li mu je, možda, sestrić ili bratanac?
 
Ja za Dobricu Ćosića mislim da je najveći živi srpski pisac — veli. — I mislim da i oni koji ne misle kao ja, treba da poštuju taj opus za vekove... Što se mojih tetki tiče, to su časne srpske majke, a moji stričevi i ujaci Srbi su za ponos, mada su bili i u partizanima i u četnicima. Moje rodoslovno stablo je veliki dub... A što se mene tiče, mislim da iver neće pasti daleko od klade. Na to me i narodna poslovica obavezuje...

Kad je svojevremeno, kako kaže, video "kako se oni vezani za državne jasle tove", zapisao je aforizam: "Pustili su stomake za otadžbinu." Nešto ranije, pošto je 1963. godine, Josip Broz u svom poznatom govoru u Splitu, između ostalog, rekao: "Pređimo s riječi na djela", on ga je parafrazirao.
 
Moj aforizam je glasio: "Kad sam video neka dela, došlo mi je da se vratim na reči." Ne znam da li je tada već bio zatvoren Goli otok, ali bio sam mlad i lud. Hrabar je bio i Ljubiša Manojlović, pisac i urednik "Ježa", koji je to pustio.

Mučno mu je da govori o tome kako se kao dugogodišnji glavni i odgovorni urednik Umetničkog programa na RTS-u, našao na spisku od 1.065 radnika predviđenih za odstrel kao tehnološki višak.

Ja sam žrtva samog sebe. I na to sam ponosan. Odbijao sam da kao glavni urednik pravim spiskove za prinudne odmore. U vreme NATO agresije, direkcija je smatrala da na prinudne odmore treba poslati od trideset do sedamdeset posto zaposlenih, pošto nema proizvodnje programa. Suprotstavio sam se, tvrdeći da je to spisak za NATO, ako se svima moraju skinuti plate. Pred NATO-om smo svi jednaki. Iznervirao sam generalnog direktora i on je od mene jednog jutra, pismenom naredbom, tražio da do 13 sati dam spisak sa sedamdeset odsto ljudi iz Umetničkog programa. Poslao sam mu spisak samo sa jednim imenom: Milovan Vitezović. On je prihvatio. Naredio je još da se moje ime zatamnjuje na špicama programa koji se emituje.

Ipak, ovih dana opet gledamo špice emisija u kojima je Milovan Vitezović potpisan i kao scenarista i kao urednik!?

Sad sam opet osvetljen! — uzvikuje.

Pisac je iz đačke lektire i čitanki. Zanimljivo bi bilo doznati, uz koje majstore pera je on odrastao u rodnim Vitezovićima, kraj Kosjerića? Odgovor neočekivan, ali jedini logičan.
 
Ja nisam imao obaveznu lektiru kao đak. Čitao sam sve što mi je dolazilo do ruku, dok se nisam sistematizovao. Posle sam sam sebi određivao obaveze. Svaka književno-istraživačka obaveza uvećava moju biblioteku za bar hiljadu knjiga, bilo novih, više antikvarnih. Danas skupljam sve knjige koje mi radno trebaju i za koje mislim da će mi trebati. Imam zaista retkih knjiga iz osamnaestog i s početka devetnaestog veka, koje su i nacionalni rariteti, od Rajićeve "Istorije", Delabelinog rečnika i svih prvih izdanja Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Njegoša, Sarajlije... Svaka knjiga ima svoju priču.




Ispred Udruženja književnika Srbije, Milovan Vitezović sa sinom Mihajlom čita odlomke iz knjige o Stanislavu Vinaveru

Ali, samo nekolicina njih je na njega ostvarila svoj uticaj: Aristotel, Vuk Karadžić, njegov deda i deca.

Svakog dana Milovan Vitezović provodi pet do deset sati za zatrpanim stolom. Njegov moto je: "Ne rasipaj Božje dane/Piš, grešni Milovane". Sve piše rukom i naliv-perom, a porodica, sportski rečeno, dvanaesti igrač književnog tima, njegov je priključak na kompjuter.
 
I ponosan je na svoje prezime. Znači, među Milovanovim precima bilo je srpskih vitezova?

Poznajem Vitezovića genealogiju odavde do 1730. godine — otkriva. — Bilo nas je i hajduka, i knezova, i sveštenika, i solunaca... Sve pod tim prezimenom. Za pretpostaviti je da je bilo i vitezova. Miodrag Bulatović mi je pisma počinjao: "Dragi moj Vitezoviću, eh, šta bih dao da imam tvoje prezime."



KARIJERA ZA PONOS Milovan Vitezović je jedini pisac svoje generacije koji je sticao sabrana dela u tri obima: "Izabrana dela" u pet knjiga ("Srpska književna zadruga", 1990), "Izabrana dela" u deset knjiga ("Srpska književna zadruga" i Zavod za udžbenike Srbije, 1993) i "Izabrani romani" u dvanaest naslova (Zavod za udžbenike Republike Srpske, 2003-2007). Sad izdavačka kuća "Laguna" objavljuje "Dela" Milovana Vitezovića. Po tri knjige godišnje.
S više igranih drama na pozorišnim scenama Beograda, Novog Sada, Sombora, Šapca, Subotice, Užica i Niša, Vitezović se osvedočio kao dramski pisac. Doprineo je slavi satiričnih kabaretskih scena predstavama: "Usklađivao lud zbunjenog", "Markse, Markse, koliko je sati?", "Hamlet studira glumu"... Ime televizijskog autora stekao je scenarijem drame "Šešir profesora Koste Vujića" i igranim dramskim serijama "Dimitrije Tucović", "Pripovedanja Radoja Domanovića" i "Vuk Karadžić". Među realizovanim filmskim scenarijima posebno se izdvajaju "Lajanje na zvezde" i dokumentarno igrani filmovi: "Kneževina Srbija", "Kraljevina Srbija", "Gde cveta limun žut", ali i "Kraljevina SHS", "Kraljevina Jugoslavija" i "Sve republike Jugoslavije", sve u režiji Zdravka Šotre.
Do 1977. godine bivao je urednik listova "Susret", "Čivija", "Književne novine", "Satirikon" i "Jež”. Od 1977. Vitezović je u Televiziji Beograd jedan od urednika igranih programa, a od 1990, skoro deceniju bio je glavni urednik Umetničkog programa RTS-a.

 
Snežana Milošević | Ilustrovana politika
Snimili Vladimir Marković i privatni album
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Jul 22, 2012, 01:37:51 am »

*
MILOVAN VITEZOVIĆ:


SRBIJA JE SADA KAO STRADIJA

Pisac o našoj dijagnozi i slozi, popustljivoj pameti, cenzuri istorije, jeziku i ćirilici: Nije problem da se Srbi ujedine, pogotovo oko Kosova, već da se bar u tome slože srpske političke vođe. Jezik je svetinja

USPEO je u hrabrom pokušaju da uz beogradska "Tri šešira" doda još jedan. Njegov "Šešir profesora Vujića" stigao je i u mađarsku školsku lektiru. "Lajanjem na zvezde" potrefio je tamo gde je svima najlepše, u dane mladosti, a knjiga je postigla zvezdane tiraže...
 
I lekovi i otrovi, a satira je to oboje, nude se u malim pakovanjima, tvrdi Milovan Vitezović, književnik, dramski pisac, scenarista, profesor, pesnik. Njegovi zabranjivani aforizmi bili su pre četiri decenije prva dijagnoza jugoslovenske propasti. I danas, prevedeni u srpsku stvarnost, jednima zvuče otrovno, drugima lekovito.

Rekli ste davno: molim pametnije da više ne popuštaju, stanje je kritično. Čini li vam se da je ovaj aforizam aktuelan u srpskom društvu, kulturi, politici?

Pre više od četiri decenije to je bila dijagnoza stanja. Pa je i za nju knjiga "Srce me je otkucalo" bila zabranjena. Od tada smo u propasti nezadrživo napredovali. Danas je stanje katastrofalno, a mi smo pri istoj još veselijoj i još popustljivijoj pameti. Oni koji još ponešto znaju teše se Pašićem: "Spasa nam nema, ali propasti nećemo". I sam se, znajući da je to rekao očajni Ruvarac, a Pašić samo citirao, time tešim.

Ako je nekada piscima glavna težnja bila da slobodno misle i pišu između redova, koja im je sada?
 
Tada je svaka slobodna misao trčala šibu između redova. Ma bila čak i zabranjena, ona je bila poštovana i vrednovana. Danas su redovi raspušteni, a slobodne misli idu u vetar. Da je bar oluje! Ovako imamo utisak slobode na koju se niko ne obazire. Pa ni pisci!
 
Slažete li se s tezom da je sada Srbima i prošlost neizvesna, da nam čak i događaji iz dalje istorije još nisu završena priča?
 
Pošto je ta teza moja, moram se složiti sa sobom dok sam pri ovoj pameti. Nijedna cenzurisana priča nije završena. A srpska istorija je cenzurisana i unazad do pre doseljenja na Balkan, ako smo se i doseljavali, i unapred na ko zna koliko generacija. Cenzurisana je u 20. veku u ime ujedinjenja, ravnopravnosti i bratstva, sa već istorijskim posledicama, a u 21. veku srpska istorija je prešla u nadležnost bolonjske obrazovne deklaracije, pa smo na sličnom. Zaboravljena istorija se pretvarala u mitologiju, a cenzurisana u mitomaniju.
 
Kao da nam je zanimanje zaboravljanje svih stvari, kao zaboravnom deda-Savi u vašoj baladi.
 
Naš zaborav je mnogo teži. Deda-Sava je drag lik koji pleni duhovitom zaboravnošću. A velike rupe u istorijskom pamćenju prete da nas odvedu u nacionalnu amneziju. Generacije će nam za to sigurno suditi. Nadam se sa temeljnim poimanjima i sa sigurnim optužnicama. Zalažem se za rehabilitaciju srpske istorije i časti.
 
Jesu li vas iznenadili rezultati izbora koji su doneli novu podelu karata?
 
Ja sam veći pesimista nego što su očekivani rezultati. Uzdam se da u tim kartama ima i narodnih aduta.
 
U iščekivanju novih ministara, medije u Srbiji, kao po pravilu, najmanje zanima resor kulture. Šta vam to govori?

Ako je kultura ukupni izraz bića jednog naroda, i ako se zanimanje za narod završava na izborima, onda je tako i sa njegovim izrazom bića. Političare kultura zanima samo toliko koliko je ili u ličnoj ili u stranačkoj službi, i tada pod uslovom da ne traži značajnija sredstva. Nažalost, protagonisti kulture pristaju na sve ponižavajuće uslove. Što se medija tiče, oni su većinom izašli iz domena kulture.
 
Kako biste reagovali da vam ponude mesto ministra kulture?
 
Na to sam reagovao još 1990, a sada podržavam književnog rođaka Radoslava Pavlovića.
 
Da li vam je prirodno da se pitanja testova opšte kulture i opšte informisanosti tiču pesama Jelene Karleuše?
 
Ne podnosim testove i smatram ih površnim i ponižavajućim za provere znanja. Zato ih nikad ne dajem studentima. Pitam ih direktno i poštujem njihovo dostojanstvo i znanje. Što se pominjane osobe tiče, pitajte sastavljače testova, to je iz njihovog domena i njihovog kulturnog poimanja.
 
Nekada su generacije srpskih intelektualaca izlazile iz šešira profesora Koste Vujića. Iz kakvih šešira danas izlaze?

Profesor Kosta Vujić je bio ličnost osobenog profesora, za koga je Mihailo Petrović - Mika Alas, koji je i sam bio osoben, rekao da je bio najoriginalniji profesor 19. veka, ali je on i metafora za profesora koji razume đake i predoseća njihovu budućnost. Drago mi je da je taj moj književni naslov postao metafora za jednu zaista veliku i za naš narod sudbinsku školsku generaciju koja je stasavala u Srbiji u vremenu kad je Domanović pisao svoju "Stradiju". Danas kad Srbija izgleda kao da je organizovana na Stradiji, ja kao obični profesor ponavljam Domanovićeve reči: Neka vaspitanici budu bolji od svojih vaspitača. Na premijeri filma "Šešir profesora Koste Vujića" imponovala je radost stvarnih đaka Matematičke gimnazije kad su se na koktelu pomešali sa glumcima đaka iz profesorovog razreda.
 
Mislite li da je došlo vreme da se u Beogradu krene u odbranu ćirilice, kako je ovih dana predložila jedna politička partija?
 
Ako je o odbrani reč, pre bi se moglo govoriti o odbrani Ustava. Nisam za odbranu, već za najviše poštovanje ćirilice i Ustava Srbije, po kome je ona pismo srpskog jezika i naroda. Jezik je bogomdana svetinja još od vremena Svetog Save, kada je značio i jezik i narod. Poštujem to što za dostojanstvo ćirilice radi Udruženje književnika Srbije. I bolje je što ne znam o kojoj je partiji reč, ali smatram da ćirilica ne može i ne sme biti vid stranačke borbe, jer se onda za nju moramo stvarno uplašiti.
 
U Srbiji se vratila nestašica lekova za smirenje. Ima li alternative?
 
Ima. Nesmirivanje! Zamena za te lekove je sam život, ne samo za Srbe, već za čovečanstvo.
 
Patrijarh Irinej je pozvao srpski narod na jedinstvo u vezi s pitanjem Kosova. Da li je moguće da se Srbi tu ujedine?
 
Nije problem da se Srbi ujedine, pogotovo oko Kosova, već da se bar u tome slože srpske političke vođe. To je problem poznat od Kosovske večere, kad je sam knez Lazar morao da pribegne kletvi. Sada je taj problem prenet na prijeme i koktele koje najčešće organizuju strane ambasade. Patrijarh Irinej nije čovek kletve već molitve. Poslušajmo ga, za nas se moli.

TRIJUMFALNE KAPIJE
 
Opisivali ste razne epohe Beograda. Kako biste opisali sadašnju sliku grada?
 
Volim ovaj grad u vremenima i podnosim njegove nedostatke. Voleo bih da ta slika bude kao onaj Petričićev crtež, rađen za Mijačevu i moju predstavu "Beogradosti", na kome se ceo grad božanstveno ogleda u Savi. Tako sam mu i pevao:
 
"Ovde su naši indeksi, prijave boravka, diplome, tapije
Ovde su nam snovi rastrzani, ideali pogaženi
I ma koliko u njemu bili poraženi
Trijumfalne su nam sve njegove kapije."



STRATEGIJA OPSTANKA
Ovih dana, učestvujući u prosvetnim razgovorima o udžbenicima i strategiji obrazovanja, vi ste uz zalaganje za povratak gimnazija u klasičnom smislu i za davanje prednosti najdarovitijim za najviše obrazovanje stavili iznad svega pitanje nacionalne strategije... — Možda sam izašao iz teme, ali nisam iz Srbije: Srbiji nedostaje strategija opstanka ovog naroda, njegove biti, kulture, prosvete, geografije, privrede i budućnosti.

ANEKS ZA INTERVJU ETIKA VLASTI
Imaju li danas aforizmi i književnost uopšte negdašnje značenje i uticaj na vlast?
Mislim da se značenje ne menja, možda se menjala recepcija. I aforizmi i književnost uopšte potvrđuju se estetikom i etikom. Etika svake vlasti je toliko problematična da o nekakvom popravnom uticaju ne može biti reči, bez obzira na umišljenost književnika. Vlasti povlađuju samo estetici koja im služi i koja im koristi. I to je i danas izraženo koliko i onda. Samo onda prikrivenije, a sada otvorenije i bezobzirnije. Za to postoje mnoge materijalne, odnosno subvencionalne potvrde. Koliko si im podobniji utoliko više dobijaš.


Bane Đorđević | 14.07.2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Oktobar 27, 2013, 08:57:53 pm »

*
MILOVAN VITEZOVIĆ:


SRBI MIMO SVETA, A SVET MIMO SEBE

Pisac Milovan Vitezović o srpskim ćorsokacima i lavirintima, neizvesnosti i dilemama: Manijaci siluju našu istoriju. Ponižavamo jezik u školama. Orvel će postati dečji pisac.

Od raspada Jugoslavije, od bombardovanja, do svih uslova koje ispunjavamo i koji nam se tek pripremaju, nas sateruju u ćorskokak. Ćorsokaka je toliko da smo već u lavirintu, a nemamo Arijadne, već samo nas jadne. Moramo se setiti i narodne priče "Svijetu se ne može ugoditi". Pogotovo ako mu samo ugađamo — kaže za "Novosti" Milovan Vitezović, književnik, dramski pisac, scenarista, profesor, aforističar, pesnik.

Ovogodišnji je dobitnik nagrade "Bogorodica Trojeručica", koju dodeljuje Fondacija "Ivanka Milošević" iz Čikaga, i kojom odaje priznanje književnim stvaraocima koji, nadahnuti hrišćanstvom, izražavaju biće svojih pravoslavnih naroda, njihovih temelja i svetinja.

Svojim utemeljenjem i imenom nagrada je namenjena pesništvu koje svojom biti vodi u duhovnost. Sudeći po imenima pesnika — dosadašnjih dobitnika, i njihovih dela, taj put je svih nagrada vredan — kaže Vitezović.

Tim povodom, za naš list, pisac govori o srpskim stranputicama, neizvesnosti i apatiji, ali i duhovnom obnavljanju i traženju puta koji će nas izvesti na čistinu.

Šaljivdžije kažu da polovina srpskog naroda živi pod stresom, a ostatak — u inostranstvu?

U šali je pola istine, a ja ne živim u inostranstvu. Meni pripada samo prva polovina.

Poznavaoci evrointegracija kažu da reč "datum" nije više na tapetu nego "skrining". Da li smo postali narod za posmatranje?

Bojim se datuma. Čak i kada je u pitanju datum moga rođenja, 11. septembar, dan Usekovanja glave Svetog Jovana. Mislite na datum koji smo možda dobili? Sve što smo od sveta dobili bilo je na neku našu štetu. Bar dosad. Što se posmatranja tiče, jesmo za posmatranje, ali i taj "ludi, ludi svet"! Koliko smo mi mimo sveta, toliko je svet mimo sebe!

Kako smo stigli do apsurdne pozicije da moramo stalno da dokazujemo da pripadamo Evropi i njenoj kulturi? Da li nas veliki svet vidi kao "necivilizovani rub Evrope"?

Pitanje je koliko Evropa u globalističkom otuđenju zna svoju bit. Treba li da podsećam (i koga) da je Evropa počela na Balkanu, da je Balkan dokaz njene drevnosti jer je ponela ime po lepoj kćeri kralja Katreja, majci Agamemnona, Menelaja i Anaksibija, metaforičnoj velikoj majci Trojanskog rata, svetskog rata pre naše ere. Balkan je epski zavičaj Evrope. On određuje njeno epsko poreklo i oslobađa nas teškog pitanja da li bi bilo ovakve Evrope, sa ovakvom istorijom i civilizacijom, bez njenog homerovskog pitanja. Srbija je, kao centralna balkanska zemlja, kao kapija naroda, branila Evropu na taj Vidovdan 1389. godine. Sad Evropa hoće na istom prostoru da porazi Srbiju, na sramotu svojih istorija. Mi pripadamo evropskim kulturama za koje Evropa, u svim globalizmima na koje je pristala i na kojima se organizuje, neće da zna. Mi pripadamo Evropi Getea, a ne Merkelovih.

Šta mislite o zapadnom izrazu "balkanska krčma"?

Bolje u balkanskoj krčmi, nego u Minhenskoj pivnici!

Koji bi aforizam najbolje opisao naše sadašnje prilike i neprilike?

Negde 1984. ispisao sam aforizam: Oni koji su nas doveli dovde odvešće nas još dalje. Ovoj misli su u čuvenoj Beloj knjizi Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske posvetili veliki esej o idejnom skretanju u Beogradu. Taj aforizam je ipak od tada ostao stalno aktuelan. I da ne tražim drugi.

Koliko je savremena srpska književnost, svesno ili nesvesno, udaljena od naše pravoslavne tradicije?

U vremenu ateizma, srpska književnost je svesno udaljavana od duhovnosti. Međutim, od začetka modernog pesništva, počeo je povratak i duhovnim temama. Popinim pesmama o Svetom Savi, Uspravnoj zemlji i srpskim manastirima, Pavlovićevom "Velikom skitijom", i Desankinim pesmama "Tražim pomilovanje", obnovila se i ostvarila na moderan način pravoslavna tradicija.

Na tom tragu stvorene su značajne zbirke i ostvarili su se vodeći pesnici. Ja sam tom duhovnom obnavljanju dao izvestan doprinos. Ova nagrada govori da sam izgleda negde gore dobro upisan. Fondacija u slavu stradalog deteta, što je poseban blagoslov. U tom blagoslovu ću i nagradu primiti.

Nedavno ste objavili knjigu "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu", spremate monografiju o Njegošu, scenario za film "Čarape kralja Petra"...

Za knjigu velikog otkrića "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu" zasluge pripadaju nepoznatim slikarima iz 16. veka i prevodiocu. Ja sam samo skromni priređivač i pisac predgovora. O Njegošu i Vuku postoje sjajne knjige za akademike i profesore, kojima su takvi i autori. Moje monografije će biti takve da ih i mi smrtni pojmimo i shvatimo zašto su veliki.

Scenario za film i seriju "Čarape kralja Petra", šta da kažem, biće dostojni "Vuka Karadžića" i "Šešira profesora Koste Vujića". Daj bože da Lazar Ristovski, ja i svi koji učestvujemo u ovom projektu ponovo dobijemo Prvi svetski rat.

Neki uvaženi istoričari iz zapadnog sveta trude se da Veliki rat, ipak, naknadno izgubimo, drugi smanjuju razmere stradanja srpskog naroda u Jasenovcu... Kako da se izborimo sa promenama istorije?

Reč je o nemačkim i progermanskim istoričarima. Njihov termin Veliki rat nastao je iz želje da se Svetski rat i promenom termina ospori. Ja sam pre četrdesetak godina ispisao: "Istorija nam je bila učiteljica života, a onda su došli neki manijaci i silovali našu učiteljicu." To nas čeka u idućoj godini stogodišnjice Prvog svetskog rata. Istoriju koja se dogodila ne možemo menjati, možemo menjati istoriju koja se danas dešava. A ovu treba poštovati.

Postoji li umetnički recept da se mladima približe srpske istorijske teme, junaci, događaji?

Klonim se recepata i ne bih da ih prepisujem mladim ljudima. Verujem da je darovitost Božija i prirodna. Sa njom mladi ljudi ulaze u život. Stvaranje je dalji put. Treba ih samo podstaći da se pojme i iskažu. Moje profesorsko vjeruju u radu sa studentima je osloboditi ih da se bez grča ostvare. Svi uticaji i pogodnosti kojima su mladi ljudi izloženi dolaze najpre od njihovih roditelja, dakle, počev od generacije kojoj i sam pripadam.

Iako nam je natalitet bolna tačka, mnogi upozoravaju da nije dovoljno samo rađati decu, treba ih podizati i vaspitavati?

Umesto da svojim vaspitanjem decu izvodimo na put, mi smo je samoživo prepuštali na vaspitanje ulici, koja ih je vaspitala za klanove. Decu treba vaspitavati dok su im roditelji mali!

Da li Srbi još traže svoja izgubljena uporišta?

Moji Srbi će imati uporište kad ponovo pronađu sebe.

Kako da se iskobeljamo iz zabrinjavajuće konfuzije moralnih vrednosti?

Da se vratimo porodičnom ognjištu umesto da nas okuplja elektronsko ognjište. Da se nađemo u domaćinstvima i da se klonimo "Farmi".

Mi smo se izgleda zaista obreli u Orvelovoj "1984" — "afera Snouden" pokazala je da Veliki brat špijunira ceo svet?

Orvela nije izneverila budućnost. Više ga ne čitamo već doživljavamo. Posle '84. Veliki brat je okupio Veliko bratstvo. I posmatra nas očima najbližih. Posle ostvarene "1984", sad će GMO inženjering ostvariti i "Životinjsku farmu"! Gledajući događaje u arapskom svetu, ostvaruje se Orvelova hirurgija: presađivanje državnih organa... u najskorije vreme, Orvel će postati dečji pisac.

Gde je put spasa za ovakvo stanje kulture u Srbiji?

Umetnost zavisi od stvaranja, i u to se uzdam u ovom vremenu velike apatije. Nisu bolje uslove imali ni Gavrilo Venclović, ni Vuk Karadžić, ni Jovan Sterija Popović ni... ali su imali veliku volju. Strahujem od velike apatije. Što se sudbina institucija kulture tiče, one su na približnom nivou na kome je i privreda. A ovde sada cvetaju samo institucije države, bar što se trošenja sredstava tiče. Njima ne manjka.

Velika većina naroda neguje u školama maternji jezik više od nas, a pokazatelji o poznavanju nacionalne književnosti i jezika su poražavajući. Kakvo je to vođenje kulturne politike?

Kao književnik kažem očajno: to je odricanje samog imena naroda kome pripadamo. I sopstveni jezik i književnost decenijama ponižavamo u školskim programima. Nas je sada takozvana Bolonja porazila. Kao profesor sam morao formalno da je prihvatam, a nisam je poštovao. To je bila samo moja politika. Što se same politike tiče, ona je najveći zagađivač našeg jezika. Da smo znali da transparentnost znači providnost, ovaj narod bi tačno znao šta ga čeka.

Slažete li se sa onim mišljenjem da je slovenska duša zagonetna, da nas ostali gledaju uznemireno, s čuđenjem, strahom, mržnjom, prosto zato što nas ne razumeju?

Veliki sam poštovalac i prijatelj iz 1987. profesora Sorbone Fransisa Konta, autora dvotomne "Istorije Slovena". On je objasnio zašto nas treba poštovati, pa i voleti. Samo da postavim pitanje: kad će Berlin priznati svoje slovensko etimološko poreklo imena — Brljin?

Jedan savremeni ruski pisac beleži: "Katastrofe, stihija, konvulzije ekonomije, pobesnela televizija... Nema uverenosti da će sutra biti bolje". Da li ste optimista?

Jesam. Nada poslednja umire. Bez obzira na to što smo pred moratorijumom sveta!



KNJIŽEVNA SMRT
Književni i pesnički život Beograda više ne buja za kafanskim stolovima, a kafane umiru, kao i priče iz njih. Šta smo time izgubili?
U zlatnom vremenu "Ježa" imali smo rubriku "Književni život i smrt". Da takav "Jež" nije umro, imali bismo rubriku "Književna smrt".

NISMO RAZVIJALI PANSRBIZAM
"Trojeručica" se dodeljuje u Čikagu. Koliko je naša milionska dijaspora uključena u kulturni život Srbije?
Dobro je što ova nagrada dolazi iz Čikaga. Čikago je po broju Srba treći naš grad. Nismo učinili mnogo, ne kažem da se nije radilo, da objedinimo sve Srbe, ni u ekonomskom ni u kulturnom smislu. Nismo ni razvijali ni pansrbizam ni panslavizam. Ono što se najviše radilo, radili su pojedinci iz ličnih interesa. Nadam se da velike želje i dobra volja nisu potrošeni.

BERTOLUČI, MIHALKOV, KUSTURICA
Koju veliku temu imate na umu, koju neostvarenu želju?
Za mene je velika tema, takoreći životna, roman o Branku Ćopiću koji spremam za Srpsku književnu zadrugu. Moja neostvarena želja je veoma bolna. Želeo sam da ispišem scenario za film i seriju o Svetom Savi i Nemanjićima, ili za Bertolučija, ili za Mihalkova, ili za Kusturicu, sve u periodu od 1987. do danas... Znao sam da se to radi u jednom životu i u vekovima, a pristati da temu potrošim osiromašenjem i objekata i scena nisam hteo.


Bane Đorđević | 06.07.2013 | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: