Stefan Lazarev[ić] (1377—1427)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stefan Lazarev[ić] (1377—1427)  (Pročitano 22048 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 08, 2010, 01:36:54 pm »

**

DESPOTA STEFAN LAZAREVIĆ




Despot Stefan Lazarević (1377—1427), ktitorska kompozicija, manastir Manasija.


"Despot Stefan Lazarević (1377—1427). Sin srpskog kneza Lazara i knjeginje Milice. Knez 1389—1402. godine, a srpski despot 1402—1427 godine. Despotsku titulu dobio od vizantijskog cara Manojla Drugog Paleologa u Carigradu posle bitke kod Angore 1402. godine.

Imao 12 godina u vreme bitke na Kosovu. Kao Bajazitov vazal učestvovao u borbama protiv hrišćanskih vojski u bitkama na Rovinama (1395), kod Nikopolja (1396) i u bici protiv mongolskog vladara Tamerlana 1402. kod Angore. Sa turskom vojskom pustošio Banat 1396. Oženjen od 1402. Jelenom, ćerkom gospodara Lezbosa Frančeska Drugog Gatiluzija.

Od 1403. do 1404. godine vazal ugarskog kralja Sigismunda. Često boravio u Budimu na dvoru ugarskog vladara. Beograd je izgradio u svoju prestolnicu. Ratovao protiv rođenog brata Vuka i porodice Branković. Učestvovao u unutrašnjim ratovima koji su potresali Tursku posle smrti Bajazida.

Imao znatne posede u Ugarskoj. Godine 1411. dobio Srebrenicu u Bosni, a 1421. nasledio Zetu posle smrti svog sestrića Balše Trećeg Balšića.

Izdao 1412. Rudarski zakonik kojim je regulisao rudarsku proizvodnju u Despotovini. U vremenu 1407—1418. godine gradio svoju zadužbinu Manasiju u Resavi. Manasija i Beograd bili su glavna kulturna središta Balkana tog vremena u kojima su delovali intelektualci kao Konstantin Filosof (Bugarin) i Grigorije Camblak (Grk). Pomagao rumunske manastire Tismenu i Vodicu. Sam je bio književnik. Njegova dela su Natpis na stubu kosovskom i pesnička poslanica Slovo ljubve.

Umro u mestu Glavica u Srbiji 1427. godine."









[postavljeno 20.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 08, 2010, 01:39:26 pm »

**

STEFAN LAZAREVIĆ
(1377—1427)


Despot Stefan Lazarević spada u red najistaknutijih ličnosti političkog i književnog života srednjovekovne Srbije. Kao ratnik i vitez prošao je mnoga ratišta od Angore do Rovina; kao knez i despot Srbije (1389 — 1427) bio je dobar organizator državne vlasti; prošao je mnoge zemlje, plovio Egejskim, Jonskim i Jadranskim morem; upoznao mnoge vladare i crkvene velikodostojnike. Mnogo je video i naučio, stekao veliko iskustvo, upoznao kulturna bogatstva i način života drugih zemalja. Bio je radoznao duh, želeo je da mnogo nauči i da naučeno primeni na svome dvoru i u svojoj zemlji. Obrazovanje je stekao u porodičnom domu, govorio je i pisao na srpskoslovenskom, znao je grčki, poznavao latinski jezik. Bio je ljubitelj knjige i znalac umetnosti, misli se da je posedovao znatnu biblioteku, a po zapisima na rukopisima zna se da je oko sebe okupljao pisce i prepisivače, organizovao Resavsku školu i doprineo da se mnoge knjige prevedu na srpskoslovenski jezik. Inok iz Dalše, u prvoj polovini 15. veka, beleži:

U vremena i u dane blagovernog i sve blagonaročitog, samodržavnog i hristoljubivog, nikad nezaboravljenog, koji je u blaženoj končini, blagočastiva među carevima Stefana despota, gospodina Srba (1402 — 1427). I ja među inocima manji i poslednji bio sam u one dane u krajevima Sv. Gore Atona. I naredba toga je bila i iskanje, po kome nam je doći u krajeve ove, razloga radi prepisivanja knjižnog koji te s usrđem i ljubavlju pročitavaše, sisajući premudrost od ovih sa željom koja se povećava i korišću od pročitanja tih, jer veoma ljubljaše ove, kao u carstvu i slavi svetovnoj drugi niko.   

Ne samo da se brinuo o knjizi, nego je i sam radio na njoj: prevodio je sa grčkog i stvarao originalna dela. Od njega su ostali Pohvalno slovo knezu Lazaru, Natpis na mramornom stubu na Kosovu i Slovo ljubve, spisi za koje je pouzdano utvrđeno da ih je napisao despot Stefan Lazarević.

U svim despotovim spisima preovladavaju svetovni motivi i svetovni pogled na svet, iako, što je sasvim razumljivo, ima navoda iz Biblije, što je rezultat književne prakse. Po tom svetovnom karakteru spisa i po opštim kulturnim i književnim tokovima — ljubav prema knjizi, stvaranje biblioteke, organizovan rad na prevođenju najpoznatijih knjiga na srpskoslovenski jezik, okupljanje učenih ljudi — despotovo vreme označava novi duh u kome se osećaju klice humanizma. Svežina humanizma, međutim, naglo je presečena padom despotovine.


Dr Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti I

[postavljeno 20.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 08, 2010, 01:41:11 pm »

**

SLOVO LJUBVE


Slovo ljubve Stefana Lazarevića, nastalo 1409. godine, predstavlja vrsno pesničko delo po neposrednosti kazivanja, iskazanim osećanjima, lepim lirskim mestima, svežem dahu života. Pisano je u prozi, u deset strofa, u obliku poslanice (epistole), sa akrostihom koji sadrži naslov pesme. Ovom pesmom despot Stefan Lazarević se predstavlja kao veoma obrazovan čovek svetovnih pogleda i dobar znalac pesničkog zanata. U raspravama o despotovoj poslanici postavljeno je pitanje kome je ona upućena. Misli se da je upućena sestri Oliveri (Milevi), koja je bila odvedena u Bajazitov harem; verenici Jeleni, s ostrva Mitilene, kćeri Frančerka P Gataluzija, koja ga je, usred ratnih neprilika, čekala tri godine; sestriću Đurđu Brankoviću i njegovoj vlasteli kao poziv za izmirenje; bratu Vuku Lazareviću i njegovim pristalicama kao poziv za pomirenje. Tačna je činjenica da je ovo pesma o ljubavi, lepoti i razumevanju, i da je mogla biti namenjena sestri, verenici, sestriću, bratu i svakome sa kojim treba uspostaviti ljudske kontakte. Tako se i može shvatiti ona praznina ("ime rekav") koja omogućava da se stavi svako ime. Po ovoj uvodnoj strofi, koja je opštijeg karaktera, poslanica se maže shvatiti kao obrazac koji svako može koristiti za svoje potrebe. Ali sam početak poslanice ("najslađemu i najljubaznijemu") i početak osme strofe ("Bejasmo zajedno i blizu jedan drugome") upućuje na zaključak da je ona upućena muškarcu, a to bi mogao biti braT Vuk. To, ipk, i nije najbitnije: ovo je poslanica o ljubavi, književno delo visoke umetničke vrednosti.


Misao o lepoti, ljubavi i razumevanju

Podsticaje za nastanak despotove poslanice možemo naći u političkim prilikama koje su vladale u Srbiji toga vremena. Nesloga među vodećim ličnostima, inspirisana pretenzijama da se stekne samoetalnost ili preuzme vlast, ometala je despota da ostvaruje svoje državničke i kulturne planove. To je nevolja koja prati Srbiju još od vremena posle Dušanove smrti pa sve do pada despotovine. Tu nevolju je osetio narodni pevač (Uroš i Mrnjavčevići), monahinja Jefimija (Pohvala knezu Lazaru), pa evo i despot. Imao je problema sa sestrićem Đurđem Brankovićem i bratom Vukom Lazarevićem, pa je, vođen svojim viteškim pogledima, državnim interesima i svojim osećanjem obrazovanog čoveka, osetio potrebu da pruži ruku mira svojim protivnicima. Ovde je despot progovorio ne kao državnik i vladalac, nego kao čovek i pesnik. On ne upućuje jednostavnu i direktnu poruku mira, već peva pesmu o lepoti i ljubavi. Lepotu vidi u prirodi, moralu i telu: prirodna lepota je osnovna lepota; iz nje proističe moralna lepota; fizička lepota je jedinstvo prirodne i moralne lepote. Gde je lepote, tu je i ljubavi: lepota prirode podstiče ljubav, moralna-lepota ljubavi daje smisao i vrednost, fizička lepota rađa čulnu Ljubav; gde je lepote i ljubavi, tu ima i ljudskog razumevanja, a gde ima razumevanja, tu ima mesta i za ljubav. Osnovna tema despotove poslanice jeste lepota, ljubav i razumevanje. Može se reći da je ova poslanica himna lepoti i ljubavi, himna prepuna životne svežine i humanističkih stremljenja.  
    
Svoju misao o lepoti, ljubavi i ljudskom razumevanju despot je razvio u niz tematskih celina: losveta: (1), priroda i lepota (2), ljubav uopšte (3, 4, 5, 6), ljubav među ljudima (7), želja za susretom (8, 9), poenta (10).

Uvodna strofa je opšteg karaktera, kliše koji se javlja u svakoj poslanici, ni po čemu osobena: sadrži ime sastavljača poslanice i posvetu, ali bez imena lica kome se upućuje. Izostavljeno ime lica kome je upućena poslanica, otvara nekoliko pretpostavki, od kojih svaka može biti tačna. Prva pretpostavka je da je uvodna strofa uzeta kao gotov kliše, stavljena na početak poslanice u neizmenjenom obliku i bez unošenja imena primaoca; može se pretpostaviti da je poslanica bila pripremljena za nekoliko osoba, pa je ostavljen prostor za upisivanje imena (VuK ili Đurađ); nije manje verovatna ni pretpostavka da je despotova poslanica samo uzor (obrazac) drugima za sastavljanje pisama. Kao obrazovan čovek i pesnik, želeo je da drugima pokaže kako se sastavlja pismo. Druga strofa čini posebnu tematsku celinu: o prirodi i, njenim lepotama. Kod pesnika je veoma razvijeno osećanje prirode: uočava "krasote mnoge" veselii brzi let ptica, gorske vrhove, prostrane lugove, široka polja; čuje damare života prirode ("vazduha tankoga divnim nekim glasovima oglašenje"), oseća mirise cvetova i trava; opaža čovekovu razdraganost lepotama i svežinom prirode; oduševljenje lepotama prirode toliko je snažno da veruje kako neće biti u stanju da ga dostojno iskaže. Despotovo viđenje prirode obojeno je vedrinom i razdraganošću i po tome je ova poslanica originalna u vremenu u kome je nastala. Dok su raniji opisi ozbiljni i svedeni na registrovanje predmeta i pojava prirode, ovaj opis je pun oduševjjenja i divljenja. Ovde nije samo priroda, u njoj je viđeno i ljudsko biće, kliktavo i razdragano. Po tim elementima ovaj despotov tekst označava vreme koje dolazi — vreme humanizma. Ovaj opis razigrane prirode uvod je u sledeću tematsku celinu: o ljubavi.

Iznad svih lepota sveta, koje ljudski "oštrovidni" um ne može sagledati, nalazi se ljubav, koja je uzvišena i čista i koja je vrednija od svake vrline; "svaka laža mesta u ljubavi nema";  ljubav je zanosna kao miris i čista kao rosa. Od ljubavi uopšte, pesnik dolazi do ljubavi među ljudima i poziva:

Uzljubite ljubav, mladići i devojke; ljubav i prikladni, no pravo i nezazorno,
da ne biste kako mladićstvo i devojaštvo povredili.


Ovde je pesnik već na tlu čulne ljubavi, što je prvina u srednjovekovnoj srpskoj književnosti i još jedan momenat koji ovaj spis čini nesvakidašnjim i originalnim. To je, nored onog kliktavog opisa prirode, još jedan jasan trag nadiranja humanističkih ideja i renesansnog gledanja na život i ljubav. Ipak, u duhu sa još živom tradicijom i sa vremenom u kome živi, pesnik će reći da ljubav treba da bude prava i nezazorna. Ali i ova iskra svetlosti jasno osvetljava ne samo ličnost despotovu, nego i vreme njegovo, koje je već bilo ustalasano novim mislima i novim pogledima na čoveka i njegov život. Peta tematska celina govori o pesnikovoj želji za susretom i pomirenjem:

Bejasmo zajedno i blizu jedan drugome, ili telom ili duhom,
no da li gore; dali reke odvojiše nas.


Sve sto je rečeno o prirodi, lepoti i ljubavi treba da pokaže besmisao sukoba i odvojenosti: biblijskom pričom o sudaru vetrova i vode pesnik iskazuje snagu svoje želje za susretom i pomirenjem. U završnoj strofi je poenta pesme: vera da će do susreta doći, da će viđenje oživeti nekadašnju ljubav i da je pomirenje veoma blizu.    


Novina i originalnost

Pevanje despota Stefana Lazarevića je novo po tematici, po iskazanim raspoloženjima i poetskom postupku. Tema o lepoti, ljubavi i razumevanju dobila je u ovoj poslanici posebnu sadržinu: lepota prirode, lepota čoveka (duševca i fizička), ljubav (čulna i prijateljska, duhovna). Dominantno osećanje je ljubav — prema prirodi, čoveku, drugu, ali iz sadržine zrače još dva osećanja: oduševljenje, kada je reč o prirodi; čežnja, kada je reč o susretu i pomirenju. Sve ovo je uslovilo i originalnost u pesničkom postupku: despot životu prilazi kao svetovno lice, kao čovek koji ume da uživa u blagodetima koje pružaju priroda i život. Realni život se jasno ocrtava u ovoj poslanici, iako je slika života začinjena biblijskim motivima. Pozajmice iz Biblije imaju pre svega stilsku funkciju: da se poznatom slikom ili sintagmom iskaže svoja misao, osećanje ili raspoloženje. Primere iz Biblije koristi pre svega kao dobre, gotove obrasce i opšte priznate metafore koje prznaje svaki obrazovani čovek toga vremena. Otuda i mnoge naznake i nedorečenosti.

U formalnom smislu, ova poslanica, svojim pesničkim elementima, govori o Stefanu Lazareviću kao izgrađenom pesniku: strofičnost i osetna težnja da se provede silabički princip (ujednačavanje stihova i tragovi deseterca) — dokaz su despotovog poznavanja pesničkog zanata. A najveći dokaz pesničkog umeća jeste akrostih koji je tekovina razvijene poezije. Pesnik nije robovao silabičkim shemama: piše po osećanju i po diktatu sadržine — strofe su neujednačenog obima, stihovi su slobodni, drugačiji u svakoj strofi i prilagođeni sadržini. Tako ova poslanica i sadržinski, i emotivno, i poetski ide u red najlepših pesama naše književnosti.



____________________

POSLANICA (EPISTOLA). — Spis pisan u obliku pisma, sa određenom namerom, upućen određenoj ličnosti. Stil je svečan i odmeren, kazivanje je lično, jezik probran. Podsticaj za nastanak poslanice uočava se iz sadržine. Za predmet ima obično neko društveno, političko ili umetničko pitanje, ali i čisto lične poglede na sopstvenu sudbinu i mesto u društvu.—        
AKROSTIH. — Označava stihove čija početna slova, kada se čitaju odozgo naniže, obrazuju neko ime, poruku ili misao. Najčešće se javlja u sonetnom vencu, odnosno njegovom petnaestom sonetu (majstorski sonet, magistrale).


____________________

REKLI SU
Izraz njen je jedan od najdiskretnijih za koje naša poezija zna. Sve što hoće da kaže pesnik ostavlja u nagoveštaju. On je uveren da će se njegovi stihovi razumeti, dočitati, no dalje od aluzije neće da ide. Svaki stav pesme vodi ka jednom zaključku, ka nekom savetu, tvrdnji. Ali ti zaključci, te tvrdnje se ne izriču; to postaje stuština pesničkog postupka u ovoj osobenoj pesmi. Ona je u svojoj biti antiretorska, nikoga ništa ne nagovara, niti razvija svoje slike do kraja. Kao da je uverenje njenog autorada se poezija od proze razlikuje po tome što ne kazuje stvari izrikom. Majstorski je ova pesma nedorečena, lepo je biti čitalac koji dovršava despotove stihove. Još bolje kad čitalac oseti da te odeljke, strofe, ne mora dopunjavati, ne mora dokrajčiti njihov smisao: deluje to Slovo ljubavi odlično i svojom neiskazanošću, lebdećim krajevima svojih rečenica.
Miodrag Pavlović


Dr Staniša Veličković
Interpretacije iz književnoti I

[postavljeno 20.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 08, 2010, 01:48:26 pm »

**
Poslanica Despot Stefan Lazarević


SLOVO LJUBAVI

1
Stefan despot,
najslaćem, najljubaznijemu
i nerazdvojnom srca mog,
sugubo željenom, i mnogo,
premudrošću obilnom,
carstva mog iskrenome,
(ime rekavši),
ljubazan u Gospodu celov,
i neoskudno s tim
milosti naše darovanje.

2
Leto i vesnu Gospod sazda,
što i psalmopevac kaza,
krasote u njima mnoge,
pticama brzo, veselja puno preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
vazduha tankog
divotnim nekim
glasima oglašenje;
i zemaljske daronose
mirisnog cveta, i travonosne;
no i čovekove biti same
obnovu i razigranje
dostojno ko da iskaže?

3
Ali sve ovo
i čudodela Božja ina,
što ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav sve prevashodi —
i nije čudo,
jer ljubav je Bog,
kao što reče Jovan Gromovnik.

4
Svaka laža mesta u ljubavi nema,
jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:
"Izićimo u polje".

5
Bistrotečno i oštro
ljubavi je delo,
dobrodetelj prevaziće svaku.

6
Lepo David ovu rekav ukrašava:
"K'o miro s glave
na bradu silazi Aronu,
i k'o aermonska rosa
na gore što silazi sionske".

7
Junoše i deve,
ljubavi prikladni,
ljubav uzljubite,
al' pravo i nezazorno,
mladićstvo da ne povredite i devstvo,
božanstvenome čim naše
prijanja biće,
božanstveno da ne uznegoduje.
Jer Apostol reče,
Božjega Svetoga Duha ne rastužujte,
znamenje što javno njime
dobiste u krštenju.

8
Zajedno bejasmo, drug drugu blizu,
il' telom ili duhom,
no da li gore razdvojiše nas,
da li reke,
David da reče: "Gore Gelvujske,
dažd na vas da ne siće, ni rosa,
Saula jer ne sačuvaste,
ni Jonatana?"

O bezloblja Davidova,
čujte, carevi, čujte,
Saula li oplakuješ, nađeni?
Jer nađoh, reče Bog,
čoveka po srcu mojemu.

9
Vetri da sukobe se s rekama,
i da isuše,
kao za Mojsija more,
kao za Isusa sudije,
ćivota radi Jordan.

10
I snova da sastavimo se,
i snova da vidimo se,
i snova u Hristu da sjedinimo se,
samome tom,
kome slava sa Ocem
i sa Duhom Svetim
u beskraj na veke,
amin.


[postavljeno 21.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 08, 2010, 01:51:59 pm »

*

SVETI DESPOT — PESNIK


Sin kneza Lazara, Stefan, peto je dete nakon četiri kćeri, rođen 1374. ili 1375. godine. U vreme njegovog rođenja, srpska feudalna država opstaje samo kao fiktivna celina i bez naslednika Nemanjićkog roda.

Dugo sticana i tek utvrđena pravoslavna duhovnost u Srba, stala je u svoju odbranu, nalazeći se na udaru jedne drugačije civilizacije. Nagli prodor Turaka izazvao je kneza da sa vojskom i vlastelom stane na branik Evrope. Kosovska bitka je donela haotično i nesigurno stanje raspadnutog carstva, pokorene zemlje. Okončala je pogubljenjem samog vladara i cveta vlastele. Srpska država i narod su obezglavljeni.


MLADI VLADAR

Despot Stefan će kao punoletan izroniti iz haosa i oporavljati, lečiti izranavljenu Srbiju od svih njenih rana. Bivajući istovremeni turski vazal, srodnik Italijana, prijatelj Ugara i Dubrovčana, pokazao se sjajnim vladarem, koji sledi vizantijsku tradiciju, i čija smrt nije bila nezapažena kod savremenika. Despotova ličnost je zagonetna, a naročito njegov pesnički lik. Upravo taj skriveni metafizički aspekt podstiče da se njegovim mestom u istoriji, naroda i kulture, pozabavimo iz perspektive ideala svetosti. On je, ipak, relativno kasno kanonizovan, i to na petstogodišnjicu smrti 1927. godine, dakle u XX veku.






Najdragocenije informacije o despotu Stefanu nalazimo u Žitiju despota Stefana Lazarevića od Konstantina Filozofa, nastalom 1431. godine po naručenju patrijarha. Delo je u drugi plan stavilo hagiografske elemente i prvenstveno ima istorijski karakter. Srbija Despota Stefana Lazarevića se u neku ruku okreće Evropi. Ona, ugrožena, i prema rečima Vatroslava Jagića, "poslednje utočište pravoslavlja na Balkanu",  izlazi iz sebe i daje, prema mogućnostima, svoj doprinos novim stremljenjima. Prihvataju se elementi humanizma, izvorno pravoslavno-vizantijski, i formiraju specifičnu duhovnu usmerenost ka individualnoj inicijativi, novom stvaralaštvu, ali različito od renesanse Zapadne Evrope. Stefan podršku i samosvest novim težnjama daje ličnim radom, ili usmeravanjem drugih, započevši kulturni period u istoriji Srba, koji nije prestao gašenjem despotovine polovinom XV veka, već je na severu opstao i do preporoda u XVIII veku.

Na ovoj osnovi se razvija drugi sloj u liku Stefanovom, pored onog vladarskog, kada umesto mača imamo prosvetu kao poslednju odbranu. Inok iz Dalše 1428. ili 1429, kao i Grigorije Hilandarac (1407/8), svedoče o velikoj ljubavi Despotovoj prema književnosti. Oni naglašavaju začuđujuću posvećenost knjizi, što nije bilo uobičajeno za svetovnu vlast, a kamoli ratnika kakav je bio Despot. Tome u prilog ide stečeno obrazovanje, kome niko u despotovini nije mogao da parira. Smirivši narod i granice, oslobodio je prostor za duhovno uzrastanje Srbije.

O Stefanovim vrlinama saznajemo mnogo. Miroljubivost, pravičnost i istinoljubivost nalaze potvrde u žitiju. Ne treba izostaviti zadužbinarstvo, koje i Konstantin naglašava. Ipak, milosrđe se, kao veoma razvijen motiv, izdvaja u žitiju. Milostinju je činio javno i tajno. Darovanje je, kaže biograf, despotu bila najveća radost i stalni podvig.

Filozof široko opisuje Stefanovo noćno izlaženje na puteve i udeljivanje ništima pod maskom. Uspostavljeni kontrast dnevne i noćne pojave, otkriva nam vladara koji desnicom drži zemlju i istom desnicom miluje nemoćne. Ukoliko je zadobijanje krotosti zahtev upućen vladaru, on se ovde na očigled ispunjava.

Podvig kao pojam, već duboko uvodi u egzistenciju duhovnog bića. Ističe se Despotova sklonost ka ćutanju, što tumačimo kao zagledanost u sebe. Rezultat je duhovno viđenje — osnovna zadata perspektiva hrišćanskog sagledavanja sveta i života. Kroz dalje istraživanje Despotovih dubina i duhovnih izvora, dolazimo do nežne prirode, produhovljene figure, čija su stradanja slikovito prisutna u opisu jednog Stefanovog velikog pokajanja nakon odsecanja ruku krivim, ali i nevinim mladićima u Srebrenici, za kaznu što su ubili njegovog izaslanika. Stefan je, probuđen molitvama na Veliki Četvrtak, potresno zajecao, tvrdi biograf, i nije se zaustavio tokom cele službe, iako je pokušavao da se smiri. Čitalac mora da zastane pred potresnim samootkrivanjem i postavi pitanje o unutrašnjem svetu tog čoveka.






Do sada nije spomenuta Stefanova telesna lepota, oplemenjena duhovnom. Verovatno su njih dve skupa plenile ljude. Istorija svedoči o Despotovoj lepoti i visini, kojima su se divili na okolnim dvorovima. U to se uklapa freska u manastiru Manasiji, koja je otmena, blaga i pitoma. Životopisac takođe pominje njegovu vanrednu lepotu i snagu, naročito u mladosti. Svetla i otmena pojava Stefanova provocirala je više nego samo divljenje. Gotovo nezemaljaska, jer je bila čista, zazivala je strepnju pred onim što je divno, a nepoznato. Slobodni smo da Despota nazovemo pronosiocem Lepote posvedočene na njemu i unutar njega. Delima se ličnost ispoljava, i težnjama se nalazi uzrok, a to je slučaj i sa despotom Stefanom.


PESNIK LJUBAVI I STRADANJA

Svi do sada pomenuti aspekti ličnosti sabiraju se u njegovim književnim delima i, igrom svetla i tame u rečima, vode njegov lik ka anđelskom isijavanju.

Stefan je bio pesnik i po definiciji osetljiv na lepo. Napisao je dva kapitalna dela: Slovo ljubve i Natpis na kosovskom mramornom stubu.  

Narativni delovi u poveljama i predgovor Zakoniku o rudnicima takođe imaju književnu vrednost i polaze od stvarne životne građe, pa je lirski uopštavaju. Formiraju se oko istovetnog motiva, a to je motiv stradanja. Ono je sveobuhvatno. Strada narod u nevolji, a strada i Despot sa njim. Despotovo Ja progovara u ime napaćenog naroda, ali progovara on, koji sve obuhvata svojim pogledom i brigom. Nevolje, koje su ga sustizale, već ovde bivaju premeštene sa spoljašnjeg na unutrašnji plan — borbu sa samim zlom. U sučeljavanju dobra i zla, dobro, tj. Bog, je pobeđivao i pobeđuje. Stefanove reči manje su tipizirane, a više lične. Zahvalnost pokazuje i svetiteljima Savi i Simeonu, što su ga izbavili od smrti više puta. Jasna je njegova svest o opasnostima u okolini, ali i o pobedi, koja je nastupila. Tu svest on simvolično saopštava kao sliku novog neba i zemlje, koji su nastali i sijanjem sunca nakon rasturenih teških oblaka. Objava nade nije samo spoljašnji trijumf nad mirnim zemljama i blagostanjem, već zalazi u domen stečene slobode duha. Pobeda nije konačna, niti ima garancije za budućnost. Despotove reči su ponosne, ali i samosvesne, jer on očekuje svoja nova stradanja i konačni dolazak smrti po Božijem dopuštenju.

Motiv savlađivanja smrtnih nevolja objedinjuje narativne delove u dokumentima i Natpis iz, otprilike, 1404. godine. On ima baladični ton i novo je svedočanstvo o teškim posledicama koje je Kosovski boj ostavio na Stefana. Tekst je uobličen u epitaf. Omogućava predstavu kamena, koji se obraća prolazniku, čoveku. Kamen ili stena je već sam po sebi, ukopanost, težina, postojanost. On oživljuje, govori u prvom licu, uspostavlja lični odnos sa prolaznikom, koji može biti bilo ko. Kamen se obraća svetu i vremenu. Postaje medijum opštenja živih i mrtvih i stoji postojan kao večnost iza smrti. Zato je on zagonetka, i to kosmička. Nakon povezivanja sa onim iza stvarnosti, sledi drugi deo natpisa, koji je emotivniji i upućuje na konkretno, a to je polazak Lazareve vojske u boj i prikaz sukoba. Međutim, i ovi stvarni, istorijski elementi sada su u mističnoj atmosferi. Nabrajanje Lazarevih vrlina je bitno, ukoliko su one objava Božje ljubavi, a vitezovi su vojnici, jer su Hristovi i nose slobodu kao štit. Konkretni istorijski događaj je iznova smešten u svet borbe dve kosmički suprotne sile, od kojih jedna pobeđuje. Bojište je miomirisna livada, Lazar je dobri pastir, baš kao i Hristos; vojnici su odeveni u zlato, a neprijatelj je divlja zver. Antiteza svetla i tame je uspostavljena. Zemaljska bitka je poistovećena sa nebeskom. Žrtva je pala, kao i zavesa, i ostala je samo obasjana pobeda,koja zalazi u podatak na kraju natpisa.

Upoređeno sa Despotovim teškim životom, izricanje ovakve skrivene poruke ukazuje na bez prestanka upaljenu iskricu večne slobode u njegovom biću. Despot je stena ukopana u vrhovnu istinu i svedoči je. Iskrica je udaljena od sveta, kojem se otkriva tek u nasluti. Nasluta je izvor patnje, jer željeno nikad nije dovoljno blizu. Patnja je lična i neprestana u traženju svog uvira. Ne treba ponoviti da je nje bilo podosta u Stefanovom životu. Pored otkrivenih neprijatelja, tu je i sukob sa bratom, mlade godine (između 27. i 38), koje su istovremeno i najbremenitije, a o radostima u ljubavnom životu ne nalazimo nikakav vidni pomen. Na sve spomenuto, dolazi i dugotrajna i najverovatnije iscrpljujuća bolest, moguće nožna, koja je činila da klone duhom (primećuje se u žitiju). Mladost nije bila darežljiva u njegovom slučaju.


SLOVO O LJUBAVI

Ako svet postane tiranin, poetski duh, kakav je bio Stefan, kao i svaki drugi, zahteva odgovor od Gospodara vaseljene. Despot se ne priklanja destrukciji, već odgovor traži u stvaranju neprisutne, a željene lepote. Tada iz mraka isplivava mala zraka. Njena osobina je Svetlost, a osvetljenost je jednaka Božjem prisustvu.

Preko motiva konačne pobede Hristovog carstva, stiže se i do najupečatljivijeg Despotovog dela, a to je Slovo ljubve.

Slovo o ljubavi spaja žanrove poslanice, refleksivne pesme, apostrofe i invokacije, ali pre svega se ubraja u korpus epistolarne književnosti. Ovde se u prevashodno lirskom izrazu može naslutiti istorijska osnova, jer postoji mogućnost da je poslanica namenjena bratu Vuku, kao poziv na mirenje.

Početna slova strofa grade akrostih — SLOVO LJUBAVI. Poslanica je slika duše onoga koji je sastavlja, i u njoj se ogledala veština i znanje onog koji piše.

Druga strofa opisuje prirodu u povoju: prolećne i letnje darove. Kruna stvaranja je čovek u ispoljavanju svoje posebne prirode. Životna radost se ostvaruje vizuelnim, zvučnim i mirisnim sugestijama. To je uvođenje u specifičnu atmosferu istovetnosti tvorevine, u kojoj se sve slaže i preliva, pa i čovek. Despot krhko i neeksplicitno nagoveštava vrlinu nad vrlinama i ne rasplinjuje se u definiciji, on kaže: ljubav sve prevazilazi.

U okruženju ljubavnog miomirisa, radi mali crv. Uvodi motiv bratoubistva, ne spominjući grubu reč — on, predvodnik ratnika. Zadržava se na afirmaciji čovekoljublja, a promišljanje o razarajućem dejstvu bezljubavnosti prepušta čitaocu. Nadalje, ističe značaj dela ljubavi; tek ono je potvrda njenog prisustva. Spominje psalmopojca i vladara Davida i nemušto sa njim uspostavlja duhovnu vezu. Despot afirmiše celovitu ljudsku prirodu i ne nazaduje u manihejstvo. Čula su medijum spoznavanja stvarnosti. Sledujući poziv mladićima i devojkama da "uzljube ljubav", on podržava čist životni princip. Pesnik, ipak, ne ispušta sponu sa Carem vasione, koji je u temelju. Poziv upućen mladima je odraz prisutne želje za čistotom, za iskonskim vezama i lepotama.

Povratak sopstvenim emocijama dešava se u osmoj strofi. Opevanje ljubavi dovelo je pesnika do svesti o njenom izostanku i proizvelo vapaj zbog razdvojenosti:

"Bejasmo zajedno i jedan drugome blizu
ili telom ili duhom, no da li gore, da li reke
razdvojiše nas..."

  
Ovo je najintimniji deo poslanice. Čovek stoji zapitan i usuđuje se izneti svoju strepnju. Sledeća celina proizlazi iz sintetične težnje da se razdvojeno, nakon proživljene patnje, spoji. On zaziva sile koje spajaju, po ugledu na Mojsija, reku Jordan, i samoga Hrista. Ton je rešeniji i odaje vatrenost srca. Čudo jake vere i nade je potrebno da bi se spojilo razdvojeno. Baš to, Despot u sebi neodstupno nosi — čitamo u pesmi. Poslednja strofa snižava intonaciju. Vapaj se meša sa neumirućom nadom i nalazi svoj smisao u samom Hristu Bogu. On jedan je uvir svega. No, opevajući najdublju tajnu, on zastaje pred razotkrivanjem njene mističnosti. Stalno prisutan vedar i prigušeno mudar ton zahteva napor kontemplacije. Na taj način se aktivira čitalac i biva upućen na putovanje od datosti ka zadatosti.

Božji lik je jedini cilj. On u sebi krije bogatstvo životnih oblika. Među njima su i sve Despotove želje, kojima se neodstupno rukovodio.

Dubina unutrašnjeg Despotovog bića ogleda se u veštini da sopstvene jade pusti u svet, kao lahor, i naiđe na odziv svih srca, na istovetnu patnju, koju će on zatim poneti i pružiti je Bogu kao skupoceni dar. U tome se sastoji univerzalizam ove poslanice — lični bol prevazilazi samog sebe i postaje svačiji, pa tako, kao da želi izmiriti davno zavađeno čovečanstvo.

Stefana je smrt zadesila u lovu, na konju i sa sokolom na ruci. Bila je iznenadna: on se zanjihao i pao sa konja, pratnja ga je položila i za kratko je bolovao. Jedine reči koje je izustio, bile su:

"Po Đurđa, po Đurđa..."
  
On izdišući, sve svoje misli i brige posvećuje Srbiji, želi da ona ostane zbrinuta. Prepušta je Bogu i Đurđu. Despotova smrt ne znači pesimizam, iako je u patnji. Kako je u žitiju opisana, deluje kao ispunjenje misije, ali bez konačnosti, jer despotovo srce i u trenutku smrti izgara za slobodom i bratoljubljem. Stefanovo izdisanje je krik čoveka koji je gledao daleko ispred sebe i video Nekog, a onda poželeo da nekako i nekada i druge njemu približi. Činio je kako je najbolje znao, a to je dovoljno.

Tajnovitost vezana za Despotov lik i sve ono što ga sačinjava, skoro idealno je sažeta u jednoj rečenici u žitiju, koja će osmisliti jednom spomenut podatak o despotovim očima, koje se nisu dale sagledati. Rečenica glasi:

"Bio je poznat rodu po zagoneci svojih očiju, koja je slična Suncu i sunčanoj svetlosti, od koga primamo svetle zrake, ali ne celu suštinu".

Pratimo li saznanje da su oči odraz ljudske duše, onda je Despot, kao i Sunce, isijavao svetlost svetu, a po suštini ostajao zagonetka, van ovoga sveta.

Poziv "Belom gradu" da "plače svoju potamnelost", smešta apstrahovanu metaforu svetlosti u konkretne okvire, tj. u zadužbinu i narod sam. Zadužbina je grad, u njemu ljudi i u njima neumiruća ideja slobode.

Podvig u slučaju našeg Despota ne podrazumeva model isposničkog života, ili mučeničku smrt. On se ogleda u ostvarenju talenata, tj. posejanom semenu, koje rađa dobar plod. Darodavcu života je prineo sam život, ne odlaskom u smrt, već svedočeći svetu samim delima. Njegova neobična priroda spojila je pesničko i ratničko u istovetnost, koja opstaje tek kada je i čovek istovetan u svojim težnjama. Despot Stefan se rukovodio samo jednim principom, a to je Ljubav. Ona jeca u njegovim potresnim ispovestima, i cveta metaforično u stihovima. Iz književnih radova vidimo da ljubav potkiva svaki Despotov korak: ona želi da se miri, ona se brani u boju i žrtvuje u poslednjem udisaju, pominjući tuđe ime.

Život Despota Stefana opravdava kosovsku žrtvu. Duhovno carstvo za koje ginu sveti knez Lazar i junaci, Despot je pronosio na zemlji — svetleći. Svetla mu je bila odežda, svetle oči i život.


Varja Perković | Pravoslavlje.spc
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 08, 2010, 02:03:35 pm »

**
Natpis Despot Stefan Lazarević


NATPIS NA KOSOVSKOM STUBU
Ove reči napisane biše na mramornom stubu na Kosovu

Čoveče koji srpskom zemljom stupaš,
bilo da si došljak ili ovdašnji,
ma ko da si i ma šta da si,
kada dođeš na polje ovo,
koje se zove Kosovo,
po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih,
te sa njima i kamenu prirodu,
mene krstoznačnog i kao steg,
videćeš kako posred polja uspravno stojim.

Da ne promineš i da ne previdiš
kao nešto zaludno i ništavno,
no molim te, prići i približi se meni,
o ljubimi,
i razmotri reči koje ti prenosim,
i iz toga ćeš razumeti zbog koga uzroka
i kako i zašto stojim ja ovde,
jer istinu ti govorim,
ništa manje od živoga,
da ću vam izneti u suštini sve što se zbilo.

Ovde negda bejaše veliki samodržac,
čudo zemaljsko i riga srpski,
zvani Lazar, knez veliki,
pobožnosti nepokolebimi stub,
dobrorazumlja pučina i mudrosti dubina,
ognjeni um i zaštitnik stranaca,
hranitelj gladnih i milovanje ništih,
skrbnih milovanje i utešitelj,
koji voli sve što hoće Hristos,
kome ide sam po svojoj volji
i sa svima svojima, bezbrojnim mnoštvom,
koliko je pod rukom njegovom.

Muževi dobri, muževi hrabri,
muževi, vaistinu, u reči i u delu
koji se blistaju kao zvezde svetle,
kao zemlja cvetovima šarenim,
odeveni zlatom i kamenjem dragim ukrašeni,
mnogi konji izabrani i zlatosedlani,
svedivni i krasni konjanici njihovi.

Sveplemenitih i slavnih
kao kakav dobri pastir i zaštitnik,
mudro privodi duhovne jaganjce
da u Hristu dobro skončaju
i prime mučenja venac
i višnje slave učesnici budu.

I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo
skupa s dobrim i velikim gospodinom,
dobrom dušom i verom najtvrđom,
kao na krasnu dvoranu i mnogomirisnu hranu
na neprijatelja se ustremiše
i pravu zmiju zgaziše
i umrtviše divlju zver i velikog protivnika
i nesitoga ada svejadca,
velim Amurata i sina njegova,
aspidin i gujin porod,
štene lavovo i vasiliskovo,
pa sa njima i ne malo drugih.

O čudesa Božjih sudbina,
uhvaćen bi hrabri stradalac
bezakonim agarenskim rukama
i kraj stradanju dobro sam prima
i mučenik Hristov postaje
veliki knez Lazar.

Ne poseče ga niko drugi, o ljubimi,
do sama ruka toga ubice, sina Amuratova.
I sve ovo rečeno svrši se
leta 6897, indikta 12, meseca 15, u dan utorak,
a čas je bio šesti ili sedmi,
ne znam, Bog zna.


[postavljeno 21.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Februar 24, 2013, 02:36:12 pm »

*

RATNIK SA SRCEM PESNIKA

Posle Kosovske bitke Stefan Lazarević je bio tek dvanaestogodišnjak. Na dvoru u Kruševu, uz obudovelu majku kneginju Milicu nalazio se uz mlađeg brata Vuka i stariju i još neudatu sestru Oliveru. Gostoprimstvo njihovog doma delila je i Jefimija, udovica despota Uglješe, za koju Konstantin Filozof kaže da beše "u mnogim besedama i stvarima najmudrija".

Svakako da je mladi princ Stefan vaspitavan na uzornoj srednjovekovnoj viteškoj tradiciji. Uostalom, ratnički ideal bio je glavni u srednjem veku. Njegovi vaspitači pripremali su ga, dakle, da postane ratnik, vojskovođa i vladar. Neko od crkvenih srpskih jerarha tumačio mu je Sveto pismo i upućivao ga u hrišćanske vrline.

Učio je grčki jezik, slobodno izražavanje i besedništvo. Uz despoticu Jefimiju, prvu srpsku književnicu, kao i uz svoju sestru Jelenu, koja je pisala religiozno-filozofske rasprave duhovniku Nikonu Jerusalimcu, moguće je da je našao podsticaj za svoj književni rad.

Iako još nije bio punoletan, morao je da primi prvu državničku dužnost koju su mu nametnule okolnosti. Prema zahtevu sultana Bajazata odazvao se da zajedno s bratom Vukom isprati sestru Oliveru u harem turskom sultanu do njegove prestonice u Jedrenu.

Bio je to jedan od najtežih uslova za mir koje je kneginja Milica morala da prihvati kao turski diktat, da bi makar u vazalstvu sačuvala kneževinu Srbiju.

Izgleda da je dolazak troje Lazarevića u Jedrene ostavio snažan utisak na sultana Bajazita. On koji je naredio da se pogubi njihov otac, pa se zato smatrao najvećim neprijateljem njihovog naroda i njih samih, kao da se, približivši im se nekim čudom preobraćao da bi se najzad i preobratio u njihovog zaštitnika.

Docnije su čak i turski hroničari rado pisali o velikoj privrženosti Bajazitovoj prema Oliveri, koja je na njegovom dvoru stekla najviši rang sultanije. O kolikoj je istinskoj naklonosti bilo reči potvrđuje i podatak da je turski car nikad nije prinudio da se odrekne pravoslavlja i pređe u islam.

Namenjeno mu je bilo da mu život bude borba. I on ga je prihvatao kao veliki ratnik i kao pravi vitez. Njegova viteški zadata reč, kao kletvenika turskog sultana Bajazita, obavezivala ga je da se da se junački bori i u redovima Turaka, a protiv hrišćana od Rovina 1395. godine, od Nikopolja 1396. godine, pa do pohoda na Bosnu 1398. i do velike bitke kod Angore 1402. godine.

U ovoj potonjoj bici, u kojoj je tursku vojsku potukao do nogu mongolski osvajac Tamerlan, a u kojoj je sultan Bajazit bio zarobljen, on se borio viteški i junački. Tu je zadobio poverenje i silnog Tamerlana, koji mu je verovatno dopustio da oslobodi svoju sestru Oliveru iz harema da bi je vratio u Beograd, u svoju prestonicu i u svoj dvor.

Kada su naslednici turskog prestola, Bajazitovi sinovi Sulejman, Isa, Musa i Mehmed počeli međusobno da se bore da bi se izborili za tron sultana, i on je morao vešto diplomatski u tome učestvovati. Ipak, tek posle smrti Bajazitove u zarobljeništvu 1403. godine okrenuo se savezu s Ugarskom, od koje je dobio Beograd i Podunavlje do Golupca.

Ni njegov mladi brat Vuk Lazarević, ni njegov sestrić Đurađ Branković nisu sedeli skrštenih ruku, nego su podržavajući pojedine od pretendenata na turski presto stupali u direktan sukob sa despotom Stefanom.

I protiv njih se morao boriti sve dok Turci ne pogubiše njegovog brata Vuka 1410. godine i dok se 1412, uz posredovanje sestre Mare Branković, nije izmirio sa njenim sinom i svojim sestrićem Đurđem Brankovićem. Kako sa despoticom Jelenom, koja beše kći mitilenskog gospodara Frančeska Drugog Gatiluzija, ostade bez poroda, prihvatio je sestrića Đurđa i kao svog naslednika.

A od kada je prihvatio na svom dvoru i drugog sestrića, teško obolelog Balšu Trećeg, sina sestre Jelene Balšić, posle njegove smrti zagospodario je i njegovom oblašću u Zeti i Primorju. Za svoga života despot Stefan Lazarević uspeo je da za trećinu proširi despotovinu Srbiju i postane gospodar od Beograda i Podunavlja sve do Jadranskog mora.

Na njegovom dvoru u Beogradu i u njegovoj zadužbini Manasiji utočište su našli najumniji ljudi, izgnanici iz hrišćanskih zemalja koje osvajahu Turci. Tako je došao i njegov potonji biograf Konstantin Filozof, tako i Grigorije Camblak, pa i mnogi drugi.


SMRT U LOVU I Stefan Lazarević je gradio zadužbine u duhu najbolje tradicije srpskih srednjovekovnih vlada, i on se bavio književnim radom, kao što su i njegovi sveti preci Stefan Prvovenčani i Sveti Sava — pa tako iza sebe ostavio "Slovo ljubve" i "Zapis na mramornom stubu na Kosovu". Sve do iznenadne smrti 1327. godine u lovu, despot Stefan Lazarević (1377—1427) smatran je i književnikom, i pokretačem književne delatnosti i dobrim govornikom, i evropskim putnikom i okretnim diplomatom, i hrabrim ratnikom.


Vesti online | 20.04.2010.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: