Radomir Milić — Grad od sećanja
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Radomir Milić — Grad od sećanja  (Pročitano 4932 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Mart 04, 2011, 10:31:34 pm »

*
"KNINSKI RJEČNIK", PRVI VELIKI SRPSKI ROMAN XXI VEKA


GRAD OD SEĆANJA

Postojala je ta zemlja, imala svoje godine i simbole, svoju istoriju i geografiju, pesme i pobede, gradove i ljude. Posle se ta zemlja potpuno preselila iz prostora u vreme, s mapa u srca svojih ljudi. Ljudi su se, znamo kako, morali razasuti po svetu. Poneli su u sebi svoj jezik, "sjećanja koja nam hrane krv", i svoju zemlju. Ne razmatrajući slavne slučajeve kada su se zemlje iz vremena vraćale u prostor, ne spominjući veliki dar čekanja, jedan od njih je pre devet godina, negde u dalekoj Kanadi, na internetu pobo zastavu svog rodnog (i prestonog) grada i označio jedno središte. Javili su se mnogi njegovi sugrađani, sa svih strana sveta. Tako, nehotično i nerazmetljivo, nastao je najmoderniji i najneobičniji srpski roman današnjice. Niko ga nije postavio tu gde je, internet je njegovo rodno mesto i njegov dom. Tu je nastao, tu je odgajen i razvijen, tu postoji i živi, tu je svoj na svome, domorodac

Po­put taj­nih, ča­rob­nih ri­je­či ko­je otva­ra­ju vra­ta ne­kih skri­ve­nih pro­sto­ra pre­pu­nih bla­ga, lozinka "kninskirjecnik.com" uvo­di put­ni­ka na­mjer­ni­ka, šetača tim va­zdu­ša­stim i neo­pi­plji­vim pro­sto­rom in­ter­ne­ta, u oda­je u kojima se na­la­zi pravi prav­ca­ti in­ter­net-ro­man. Ni­ko ga tu ni­je po­sta­vio, internet je nje­go­vo rod­no mje­sto i nje­gov dom. Tu je na­stao, tu je uz­go­jen i raz­vi­jen, tu po­sto­ji i ži­vi, tu je svoj na svo­me, do­mo­ro­dac.

Pri­je de­vet go­di­na, ne­ko­li­ko Kni­nja­na pred­vo­đe­nih Pu­ki­jem, no­vo­pe­če­nim Ka­na­đa­ni­nom, po­bo­lo je svo­ju knin­sku zasta­vi­cu i njo­me ozna­či­lo svoj pro­stor na in­ter­ne­tu, žu­de­ći za tim da se oko nje oku­pe svi oni dra­gi lju­di ko­ji su zajed­no ra­sli, išli u ško­lu, ko­ji su za­jed­no ble­ja­li da­ni­ma i no­ći­ma... Za­mi­sao je bi­la sa­svim jed­no­stav­na: da se dru­že na ta­kav (u no­vim okol­no­sti­ma je­di­ni mo­gu­ći) na­čin, da se pod­sje­te sve­ga što ih ve­zu­je, da se ne za­bo­ra­ve, da se ne ra­spu ako ih je već sud­bi­na ra­za­su­la, da se ne ras­ko­ri­je­ne... Ja­vlja­li su se Kni­nja­ni sa svih stra­na svi­je­ta i na tom svom mje­stu osta­vlja­li po­ne­što: ne­ko ka­kvu neo­bič­nu riječ sa krat­kim opi­som, ne­ko ko­ji re­dak pri­sje­ća­nja o ne­kim za­ni­mlji­vim lju­di­ma ili do­ga­đa­ji­ma, o mje­sti­ma oku­plja­nja, o do­go­dov­šti­na­ma... Ka­ko je pro­ti­ca­lo vri­je­me, bi­lo je sve vi­še i vi­še od­red­ni­ca, ali i pi­sa­ca (Pi­sa­ča, ka­ko ta­mo sto­ji). Ta­ko je na­stao i još uvi­jek na­sta­je Knin­ski rječnik, pr­vi pra­vi naš in­ter­net-ro­man, iz­van­re­dan po mno­go če­mu.

Kre­ću­ći se kroz Rječ­nik i či­ta­ju­ći po­je­di­ne od­red­ni­ce (njih sko­ro hi­lja­du), či­ta­lac po­sta­je Či­tač i bi­va uvu­čen u čvr­sto ali le­pr­ša­vo tki­vo ro­ma­na, ura­nja u sli­ke ko­je ta­ko obi­la­to iz­ni­ču pred nje­go­vim oči­ma. Pli­je­ni ta jed­no­stavnost ko­jom je Knin­ski rječ­nik pi­san, to ne­na­me­tlji­vo i ne­raz­me­tlji­vo pi­sa­nje "bez pred­u­mi­šlja­ja". Pro­sto, često čak po­ma­lo i škr­to, bez ras­pi­sa­va­nja, ni­že se de­talj po de­talj, stva­ra­ju­ći sklad­nu cje­li­nu jed­ne sjet­ne, bla­ge, tople sli­ke Kni­na "iz osam­de­se­tih pa do pred rat" (ka­ko i sto­ji u svo­je­vr­snom pod­na­slo­vu).


SNOGRAFIJA RODNE VAROŠI

Grad ko­ji ta­kav ka­kvim je opi­san vi­še ne po­sto­ji u "stvar­no­sti", Knin ka­kav ži­vi u Pi­sa­či­ma, pred oči­ma Či­ta­ča iz­ra­nja ni iz če­ga i nje­go­va sli­ka na­sta­nju­je se u či­tač­koj svi­je­sti ja­sno, ži­vo i ži­vot­no. Ako je i Či­tač Kni­nja­nin, u nje­mu po­no­vo oži­vlja­va­ju lju­di ko­jih vi­še ne­ma, oži­vlja­va­ju u me­đu­vre­me­nu za­tvo­re­ne go­sti­o­ne, krč­me i ka­fi­ći, oži­vlja­va­ju kult­na mje­sta oku­plja­nja kao što je zi­dić pred gim­na­zi­jom, oži­vlja­va "as­falt do ko­lje­na" u blo­ku III de­cem­bar (oba­ve­zno rim­sko III), oži­vlja­va­ju do­ga­đa­ji, oni ma­li, sit­ni, sva­ko­dnev­ni de­ta­lji ko­ji ži­vot zna­če... Ako Či­tač, me­đu­tim, ni­je ujed­no i Kni­nja­nin, on bi­va opi­jen neo­bič­nom sli­kom nje­mu ne­pozna­tog gra­da. Sa sva­kom pro­či­ta­nom od­red­ni­com, Či­tač do­bi­ja no­vi de­talj, no­vi ka­men­čić u mo­za­i­ku ko­ji se či­ta­njem sve vi­še i vi­še upot­pu­nju­je... Iz­ra­nja­ju pred nje­ga mno­ge ri­je­či ne­sta­le sa na­ših pro­sto­ra od­la­skom onih ko­ji su ih ko­ri­sti­li, a kroz nji­ho­va krat­ka ob­ja­šnje­nja, prot­ka­na i pri­mje­ri­ma re­če­ni­ca u ko­ji­ma se te ri­je­či naj­če­šće ko­ri­ste, do Či­ta­če­vih uši­ju do­pi­re i zvuk ži­vog govo­ra to­ga kra­ja.

Upra­vo o tom do­ži­vlja­ju je­dan od Či­ta­ča ko­ji ni­su Kni­nja­ni, Jo­van Era­ko­vić – Jo­ne, is­pi­sao je ne­ko­li­ko vr­lo li­je­pih i to­plih re­če­nica: "Eto, i ja ko­ji ni­kad ni­sam ži­veo u Kni­nu ne­go sam ga sa­mo gle­dao iz ku­pea onih let­njih vo­zo­va ko­ji žu­re na mo­re, a u kninskoj sta­ni­ci se sa­mo iz­du­va­ju i pro­me­ne pan­ta­lo­ne —  i ja sam se, či­ta­ju­ći, po­ma­lo ose­tio kao da sam ne­kad bio deo tog grada i po­zna­vao one lju­de i ona me­sta. (...) Ta­ko da je sve to — i grad i lju­di ko­ji o nje­mu ona­ko ka­zu­ju — za me­ne pra­vo otkriće. Sve kao iz ze­za­nja i opu­šte­nog ča­vr­lja­nja, sve kao ola­ko i bez mno­go raz­mi­šlja­nja pi­sa­no, i po­vrh sve­ga raz­li­či­ti lju­di, raz­li­či ži­vo­ti i se­ća­nja — a ta­ko čvrst i ho­mo­gen re­zul­tat. Kao da je ne­ki do­bar pi­sac iz­mi­slio či­ta­vo me­sto, sve li­ko­ve i nji­ho­ve uspo­me­ne, pa nje­gov duh, uple­ten u po­za­di­nu, uskla­đu­je bo­je sve­ga što je re­či­ma na­sli­ka­no. To je pra­vo ma­lo ču­do."

Da, Knin­ski rječ­nik je­ste svo­je­vr­sno ču­do. Ču­de­sno ga na­pi­sa­še, i još ga pi­šu, Pi­sa­či ko­ji se ni­ka­da ni­su ba­vi­li ti­me, bez ikakve na­mje­re da stvo­re to što su stvo­ri­li. Dr­že­ći se, uglav­nom, go­vo­ra svog kra­ja, stvo­ri­li su i je­dan po­seb­ni je­zik ko­ji no­si snažno obi­ljež­je svo­ga po­ri­je­kla i do­dat­no pot­cr­ta­va pri­pad­nost Kni­nu. Sve te gra­ma­tič­ke i pra­vo­pi­sne ne­is­prav­no­sti, svje­sno osta­vlje­ne u ro­ma­nu, da­ju do­dat­nu draž tim vi­še jer je sko­ro sve pi­sa­no baš "vu­kov­ski", to jest ona­ko ka­ko se u Kni­nu za­i­sta go­vo­ri(lo).

Ču­de­san je i na­čin na­stan­ka Knin­skog rječ­ni­ka i mje­sto nje­go­va po­stan­ka. Sa­mo­ni­kao na in­ter­ne­tu, i po to­me mo­de­ran da ne mo­že bi­ti moderniji, a sav kao sat­kan od gu­sa­la... Kao što su ne­ka­da­šnji na­ši sta­ri, po pre­li­ma i si­je­li­ma, uz puc­ke­ta­nje va­tre, pre­pri­ča­va­li ono što su htje­li sa­ču­va­ti od za­bo­ra­va, ta­ko se i kroz Knin­ski rječ­nik pro­vla­či ta cr­ta uspo­me­na, sje­ća­nja i nepristajanja na za­bo­rav... Ču­de­sno, za­i­sta. Usu­đu­jem se re­ći da je ovo kli­ca na­rod­nog pre­da­nja pro­kli­ja­la na naj­ne­o­bič­ni­jem mo­gu­ćem mje­stu, na mje­stu na ko­jem je ni­ko ni­je oče­ki­vao, na bes­kraj­nom i ne­u­hva­tlji­vom pro­sto­ru in­ter­ne­ta... Za­i­sta, što se više pi­tam, to sam si­gur­ni­ji da je su­šti­na upra­vo ta — umje­sto gu­sa­la kao iz­ra­žaj­nog sred­stva i de­se­ter­ca, Kni­nja­ni da­na­šnje­ga do­ba su pose­gli za onim što su ima­li na ras­po­la­ga­nju, za ra­ču­na­rom. I ta­ko je Knin do­bio svo­ju lič­nu kar­tu, naj­mo­der­ni­ju mo­gu­ću, onu inter­net­sku, i to u ob­li­ku iz­van­red­nog ro­ma­na!


SNA­GA NE­PO­ME­NA

Ne­iz­bje­žno se, na­rav­no, na­me­će po­re­đe­nje sa Ha­zar­skim reč­ni­kom, iz vi­še raz­lo­ga. Zbog na­slo­va i sa­me rječ­nič­ke strukture djela, ali i zbog Ha­za­ra i nji­ho­ve sud­bi­ne... Raz­li­ka je, me­đu­tim, ono što za­pre­pa­šću­je i odu­še­vlja­va. Ha­za­re je opi­sao vješt i dobar pi­sac, a Knin­ski rječ­nik... Sko­ro pe­de­set Pi­sa­ča, bez ika­kve na­mje­re da stva­ra­ju bi­lo ka­kvu knji­žev­nost, is­pi­sa­lo je knji­ževno dje­lo ko­jim bi se ra­do po­hva­lio i naj­bo­lji knji­žev­nik! Ta­ko sklad­no, ta­ko je­din­stve­no, ta­ko do­bro sli­ve­no u cje­li­nu, ta­ko ži­vo i ži­vot­no... za­i­sta ču­de­sno.

Svje­sna ili ne­svje­sna po­re­đe­nja Knin­skog rječ­ni­ka sa dru­gim dje­li­ma se na­me­ću sa­ma od se­be, jer su­sret sa ne­čim no­vim, kao što je ovaj pr­vi pra­vi, sa­mo­ni­kli in­ter­net-ro­man, ne­iz­o­stav­no u svi­je­sti pri­zi­va tač­ke oslon­ca, pri­zi­va ne­ke ve­ze i upo­red­be sa po­zna­tim, ka­ko bi se to no­vo lak­še od­re­di­lo. Ka­ko se ra­di o iz­vr­snom ro­ma­nu, na­me­ću se po­re­đe­nja sa ta­ko­đe iz­vr­snim a pozna­tim dje­li­ma. Ta­ko, od po­red­be do po­red­be, po lič­nom oda­bi­ru Či­ta­ča, Knin­ski rječ­nik po­la­ko za­u­zi­ma svo­je mje­sto u biranom dru­štvu na­ših naj­bo­ljih ro­ma­na.

Kroz či­tav Rječ­nik, od od­red­ni­ce do od­red­ni­ce, ne­gdje iz pri­kraj­ka do­bu­ju ri­je­či ko­ji­ma je svo­ju naj­bo­lju knji­gu za­po­čeo naš naj­bo­lji ži­vi pro­zni pi­sac — "Ne, ne­ću se vra­ti­ti." Da­ma­ri te re­če­ni­ce Dra­go­sla­va Mi­ha­i­lo­vi­ća do­pi­ru iz sve­ga ne­na­pi­sa­nog u Kninskom rječ­ni­ku. U nje­mu ne­ma ni jed­ne ri­je­či o onoj is­ho­di­šnoj tač­ki ko­ja je sve po­kre­nu­la. Ka­ko taj muk sna­žno od­zva­nja! Ka­kav uti­sak osta­vlja u svi­je­sti Či­ta­ča! Već po­me­nu­ti Jo­ne, o to­me pi­še: "Mo­žda će zvu­ča­ti neo­bič­no, ali ko­li­ko god da mi se svideo Rječ­nik, na toj adre­si po­sto­ji ne­što što me je još du­blje do­ta­klo i uči­ni­lo na me­ne još ve­ći uti­sak. A to su one krat­ke cr­ti­ce ko­je su o se­bi na­pi­sa­li auto­ri. One sud­bi­ne ko­je su sta­le u po par pa­su­sa is­pod ime­na ra­su­tih po sve­tu, one na­iz­gled raz­liči­te ži­vot­ne pri­če, a sve spo­je­ne onim što ni­je na­pi­sa­no ali se svu­da slu­ti i zo­ve no­stal­gi­ja, pa ona pre­ćut­na a op­šta re­še­nost da se ne po­mi­nje jed­na ve­li­ka tu­ga — eto to me je dir­nu­lo. Kod ne­kih lju­di ima re­če­ni­ca, sko­ro uz­gred­nih, a ustva­ri ta­kvih da u sva­ku sta­je sce­na­rio za či­tav film. Pret­po­sta­vljam da lju­di iz Kni­na, po­go­to­vo po­sle sve­ga što se do­go­di­lo, sma­tra­ju da ni­ko ko ni­je iz tog gra­da ne mo­že ni da za­mi­sli ka­ko je bi­lo ži­ve­ti u nje­mu i ka­ko je te­ško bi­ti bez nje­ga. (...) Ro­di­li se, ži­ve­li, oti­šli na neko dru­go me­sto. Osta­vi­li Rječ­nik."

Ta mu­ška ćut­nja, taj ne­po­men, te čvr­sto sti­snu­te di­nar­ske usne ko­je ne iz­go­va­ra­ju raz­log zbog ko­jeg sve osta­lo iz­go­va­ra­ju, ta le­pr­ša­va du­ho­vi­tost bez gr­ča, obo­ji­la je či­tav Rječ­nik jed­nom uz­vi­še­no­šću ko­ja, iz­me­đu osta­log, i sa­moj ri­je­či "Kni­nja­ni" daje novo zna­če­nje, baš kao što u Rječ­ni­ku i sto­ji pod tom od­red­ni­com:

Kni­nja­nin/Kni­njan­ka — Zva­nič­ni rječ­ni­ci ovu ri­ječ tu­ma­če kao "sta­nov­nik Kni­na". Ne, to je če­lja­de ro­đe­no u Kni­nu, a na­sta­nje­no ne­gdje na ovoj pla­ne­ti.


Piše: Radomir Milić


* * *


ULTIMA

Kada knji­žev­ni kri­ti­čar ocje­nju­je knji­gu ne­ko­ga ve­li­kog pi­sca, uvjek se ka­že da je ona bit­na i za ra­zu­mje­va­nje "ka­ko je ži­vio narod u to vri­je­me u tom mje­stu". To je, na­rav­no, uvjek se­kun­dar­no, pri­mar­no osta­je ono o če­mu je za­pra­vo knji­ga, o zlo­či­nu i ka­zni, o gra­đe­nju ili ru­še­nju mo­sto­va, hra­brim maj­ka­ma, ne­koj po­lu­bra­ći ili pro­na­đe­noj vje­ri. Ta­kve knji­ge pi­šu ve­li­ki, na­da­re­ni pisci, kod ko­jih je sva­ka re­če­ni­ca do­ži­vljaj za se­be. Na­su­prot nji­ma i ta­kvim knji­ga­ma, sto­je Pi­sa­či. Pi­sa­či, ti ma­nu­el­ni rad­ni­ci, bande­ra­ši, "Flin­sto­ne" za­pi­si­va­či i Rječ­nik kao za­pi­snik gdje se­kun­dar­no po­sta­je pri­mar­no, gdje ne­ma ni ni­ti vo­di­lje, ni stru­je toka svje­sti, osim ako ni­je iza­zvan si­noć­nom bri­ja­či­nom… Ma i sa­ma ri­ječ Rječ­nik pre­vi­še je ple­me­ni­ta da se uz nju ve­že ova mula­ri­ja, po­red npr. Pa­vi­ća i/ili Vu­ja­kli­je. Do pri­je sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na ova­kva stvar ne bi ni po­sto­ja­la. Ko bi lud tro­šio vri­je­me, pa­re, pa­pir i olo­vo na or­di­nar­no ba­lje­zga­nje i ća­ku­la­nje.
 
E, al on­da je na­sta za­o­kret, twist ili­ti u-turn. Po­ja­vio se in­ter­net. Lju­di su se sje­ti­li da bi mo­gli za­pi­sa­ti sva­šta šta im pad­ne na pa­met, ko­li­ko god to tri­vi­jal­no zvu­ča­lo. Jer, ni­je tra­ži­lo kru­va je­sti. Ta­ko je na­stao Knin­ski Rječ­nik da­le­ke 1998. godi­ne. Da bi se zna­lo ko­ji to pe­ri­od Pi­sa­či za­pra­vo opi­su­ju, pri­lo­ška ozna­ka vre­me­na je do­da­ta u na­slov. Tri­vi­jal­nost lo­kal­nog ka­rak­te­ra je do­bi­la for­mu rječ­ni­ka, ilu­stro­va­nu, ka­ko druk­či­je, ne­go kar­ta­ma za naj­tri­vi­jal­ni­ju za­ba­vu — bri­šku­lu. Ali ži­vot ple­te mre­žu bo­lje ne­go Spi­der­man, vje­ro­vat­no sa­mo u Kni­nu i vje­ro­vat­no sa­mo u go­sti­o­ni kod Ože­go­vi­ća sva­ka kar­ta ni­je bi­la samo ko­mad pa­pi­ra ne­go živ čo­vjek, ime­nom, pre­zi­me­nom, a naj­bo­lje na­dim­kom. Kar­te po­sta­ju lju­di, mje­sta, do­ga­đa­ji, ri­je­či i peška­ju se jed­na po jed­na sve do ul­ti­me. A na ul­ti­mi uvjek aš di­na­ri, ko­ga još zo­ve­mo i Di­na­rac!

I ta­ko je krug za­tvo­ren. Di­na­ra sto­ji gdje je i bi­la, bu­ra bri­je ka i pri­je, ka­men ra­đa u iz­o­bi­lju, Dal Ne­gro 40 Tri­e­sti­ne i da­lje se naj­ljep­še pa­za­re na iz­vo­ru, u Tr­stu, cir­ka 5 evra.
 
Vječ­nost se mje­ri tre­nut­kom a ne vje­ko­vi­ma.
 
Bar za ma­le lju­de.


Pu­ki

 
* * *

STVARNOSTI

"Ima li u to­me i če­ka­nja, sna o po­vrat­ku?"

"Ko to zna? Oslu­šni­te svo­je sr­ce."

"Ne raz­u­mem."

"Isto­ri­ja i sud­bi­na ni­su uvek sa­svim iz­ra­čun­lji­ve."

"Re­al­no?"

"Ako mi pre­sta­ne­mo da to sa­nja­mo, ne­će vi­še bi­ti re­al­no."


НАЦИЈА Online бр. 15-17, мај-јул 2007.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: