Lazar Lazarević — Švabica
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Lazar Lazarević — Švabica  (Pročitano 7597 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Januar 09, 2011, 08:20:12 pm »

*

LAZAR LAZAREVIĆ
ŠVABICA


Kad sam se polani vratio iz Italije, došao mi je do ruku ovaj rukopis. Čitao sam ga pod utiscima koji su na me ostavili Pompeji. Kad sam izišao iz Pompeja, pevao sam pesmu "Svja sujeta čelovječaskaja, jelika ne prebivajut po smerti". Čudnovato da mi se ta pesma vrzla po pameti i posle ovog rukopisa. Još je čudnije što moj saputnik u Italiji, moj prijatelj i redaktor, kad sam mu pročitao ovaj krnjav rukopis ponudi mi u otkup album Pompeja. Ja sam pristao na trampu, smejući se rđavoj dosetci o moljcima i lavi.


I PISMO

... žensko društvo prijatno ...

Njena majka, brat joj poručnik ...Manov, Popesku, kalkulator u Ministarstvu građevina, jedan nemački student, Maks po imenu... Ali ti već poznaješ glavne osobe ovoga pansionata, a naročito nju. Prekodan smo svaki na svom poslu. Na doručak, ručak i na večeru skupljamo se u trpezariji gde je klavir i jedno desetak novina i žurnala. Trpezarija je ta upravo naše internacionalno zemljište. Tu smo svi kao u svojoj sobi. Ko nema nikaka posla, sedi tu, čita novine, udara u klavir, zabavlja se s Anom, dobuje prstima u prozor ili se prisloni uz peć. A Ana je, naravno, uvek tu s radom ili sa zabavom. Tumanov s njegovim dubokim basom i još dubljim brkovima ...

... Ponosita kao ... Dmol ... maže kolena petroleumom, i kad god, sirota, jutrom dođe s trga, huče i pri tom nama, svojim pitomcima, demonstruje sadržinu kotarice kao vuga, a oni to zovu haut gout[1]...


II PISMO

Misliš, valjda: ko šta radi. — Ja se samo njome zanosim? Ne, brate, još u meni đipa pošteno srce, — ta valjda pred tobom smem to tvrditi! Šta imam ja s njome? Ja baš i da sam uveren da me ona — čisto me sramota da kažem — da me ona voli, tim bih se pre povukao s polja ljubavi. Zar da se igram "devojačkim srcem"?

Ako ću istinu reći, na svaki način prijatno mi je biti s njome, — a, kao bajagi, što i da mi ne bude? Ali naravno da je to sve daleko od ma kakog osećanja koje bi bilo ma i nalik na ljubav. Pogledam je pokatkad sa strane i ispod oka, pa se mislim: dijete, dijete! Ali dalje, naravno, ništa. Ta ja, i kad ne bih bio ravnodušan prema njoj (kao što je ona prema meni — a to jeste, tako mi boga!), ipak bih se dobro čuvao svakog koraka koji bi me vodio do ma kakih izjava i sporazumevanja. Ti znaš da ona nije u onim godinama u kojima se "Provodi ljubav", stoji celu noć pred avlijskim vratima i čeka se "ljubavnik", pa se posle cmaka dok ne udari krv na nos, a ne dajući sebi nikakva računa pod bogom. Hoću da kažem: nije u godinama u kojima se igra ljubavnih scena i samo joj "značajno" stegnuti ruku znači "pođi za mene". Nema tu, dakle šale. Ja još koji mesec pa ostavljam skamiju i stupam na svoje noge, i svaki, ma i neozbiljan korak u ljubav bio bi korak u ženidbu, a ti vrlo dobro znaš da se ja njom oženiti ne mogu. Bože moj! Šta bi rekli moji, šta prijatelji, šta naposletku i poglavito ti sam? Prvo, nije ni Srpkinja, možda ni lepa, a sirota. Pa njena rodbina, — hajde majka i bože pomozi, ali lajtnant! A ti znaš da sam prestareo za ekscese. Nekada sam mislio da bih bio u stanju oženiti se kuvaricom, živeti s njome o kori suva hleba i biti najsrećniji smrtni. To su, valjda, godine što čine čoveka "pametnijim". Ja bih pljunuo na njih, pa ipak ne mogu da budem "lud". Prošlo je sve. Sramota bi me bilo od berberina koji me sapuni triput nedeljno.

Aman, pobratime! Ja nehotično načinih nekakav uvod. Tome je svemu kriv Joca koji nas je, kad nam je bio u gostima, uzeo na oko, pa posle i tebi koješta nadrobio, iz čega si ti načinio čitavu optužbu, od koje se ja samo branim. Pripovetka je svršena. Veruj! Ja sam prema njoj samo galantan gospodin: pratim je na klaviru kad peva; dodajem joj igle kad ispadnu; ogrćem joj kabanicu kad pođe u šetnju itd. Međutim, mirno i spokojno gledam svoja posla, i za dva-tri meseca uzdam se da ću postati doktor. — Ko će sa mnom!

Pomisli šta je uradio ludi Nikola - obrijao brkove i upisao se u burševe! Ja, kao najstariji medicinar, usudio sam se dati mu jednu lekciju, posle koje mi je on pretio da će me zvati na duel, na što mu je Vidak duvandžija — udario šamar!

Neko zakuca na moja vrata.

Ana me zove na večeru.

Tvoj pobratim.


III PISMO

Od neko doba naša se prepiska vrze samo oko Ane. Ja to činim, valjda, stoga, da ti ne bi pomislio: "A, sad se ućutao, sad ništa o njoj ne piše, znam ja šta će to reći!", jer takvog skeptika kao što si ti malo je. Sada ćeš mi bar verovati da nema ništa, jer je još pre pet dana otišla svojoj sestri u Gotu. Ostali smo sami, — nemoj da mi se smeješ kad ti kažem da nam je nekako svima tužno. Ona je držala svezu između nas, jer ovako sednemo svi za sto, ćutimo, da se čuje kako muva večera. Maks pravi rđave dosetke na koje se mi samo zvanično smejemo. S Tumanovom se narazgovaram kad smo u svojoj sobi, jer kako on teško govori nemački, to ga mrzi da što počinje kad smo svi zajedno, a da, opet, okrene ruski u društvu gde niko van nas dva ne razume — znaš da je vrlo "genant"[2]

Naš "Don Karlos" je neprestano ona užasna protivrečnost imenu koje smo mu dali. Onako isto gleda ispod očiju, češlja kosu iz potiljka na čelo, nosi kratke pantalone i ogromne cipele i crvene velike marame u koje se useknjuje i koje mu iz džepa vire. Ima britvu od koje je jedna strana samo za žuljeve. Tu sam opazio neki dan kad je Spalding uzeo od njega britvu da zareže plajvaz. Po ceo dan čita novine kojih su mu puni špagovi. Zaturi se u kanabe i vadi jedne po jedne. Pokatkad, pošto je naišao na nešto važno, odmakne ih držeći ih u levoj ruci i gleda ih iz daljine, onda udari desnom rukom po njima, pogleda onoga koji najbliže sedi do njega, klimne važno glavom i promumla: Natuurlich![3] ili Na-nu![4] ili Donnerwetter noch einmal![5] onda stane revnosno sve podvlačiti crvenim plajvazom i, pošto oduva burmut što mu je iz nosa pao na novine, zavali se opet u kanabe i čita dalje.

Tim ispodvlačenim novinama obično povezuje baba sutradan ćupove s kompotom.

On još neprestano govori strasno o njihovu ratu s Francuzima, o budućem svetu koji će se sastojati samo iz Nemaca o "silnom nemačkom carstvu", itd., itd. Nos mu je već pocrveneo, i kako uđe na vrata, čuješ kako mu se mućka pivo u trbuhu. — Tumanov obično prošapće: Kraftige deutsche Natur![6]

Spalding onakav kao i pre. Pred svima govori kako mrzi Nemce. Bije kelnere kad hoće da ga prevare za deset para, pa im posle daje dinar bakšiša. Vuče još neprestano nemačko-engleski rečnik kud god ide i doručkuje tatarski biftek. Ja gledam te od njega učim što mogu više engleski, pa posle kazujem njoj.

Njen brat lajtnant je onako isto otužan. On je presrećan kad može da nas uverava kako jedva čeka da se opet digne krajina na Francuze: die'Hunde haben noch immer die Jacke nicht voll.[7]

Kad je što govor o Srbiji, onda mi on neprestano dokazuje kako mi treba da počnemo s Turcima, pobićemo ih valjda.

— Eh, kad biste vi imali nešto samo jedan ovakav kor kao mi, lasno biste vi svršili s Turskom! Meni bi i suviše:

— Kad biste vi znali srpsku vojsku i njena dela, vi biste se stideli tako što reći.

Onda Tumanov stane, natucajući nemački, da priča. Ti znaš da on dobro zna naše stvari. Sad je uzeo memoare Prote Nenadovića da prevodi na ruski.

Ti ne znaš još dva Rumuna koji s nama sede, — jedar gimnazist ovde, a drugi matematičar. Veoma dobar i ozbiljan čovek.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Januar 09, 2011, 08:33:26 pm »

*
nastavak

IV PISMO

Čudiš se, mora biti, što sam se ućutao, — bolestan sam, ili, bolje da kažem, bio sam bolestan. Nisam ti hteo pisati, da se ne brineš: sad je sve dobro.

Pa i posle tolikog ćutanja ipak nemam ništa o čemu bih ti mogao pisati. Poslednjim tvojim pismom uveravaš me da iz mojih pripovedaka s Anom nećeš izvoditi nikakih zaključaka i tražiš samo da ti sve natanko pišem što bude između nas dvoga, i podvlačiš dva puta reči natanko.

Dobro, pobratime. Ti ne znaš da me ti sam uvlačiš u nekakav roman. Sad sam i ja počeo da motrim na svaki njen postupak prema meni. Ti si, upravo, kriv što sam počeo da se interesujem njome, pravo da ti kažem, više no što bih hteo. Sve se mislim: pa šta sad da mu pišem?

Evo šta sam još napabirčio za mršavo pismo, kao što su obično sva moja pisma.

Kad je došla iz Gote, ja sam se bio toliko pridigao, da sam taj dan ručao s njima zajedno: dotle sam jeo u svojoj sobi, jer me mrzelo oblačiti se.

Ona je došla uveče. Čuo sam kako joj Popesku i Tumanov, veseli, otvoriše vrata i kako se cela kuća napuni veselja. Tumanov dotrča meni u sobu (ne znam šta je i njemu naspelo) i s nekakom pouzdanošću da će me obradovati veli:

Hajdete, došla Ana! Onda sam se i sam obukao i otišao u sobu gde jedemo.

Kad sam ušao, ona je vadila nekake poklone od sestre za mater.

— A — reče ona glasom koji me, badava je, dirnu — a vi ste slabi?

— Ne, bio sam, gospođice. A otkud vi znate? Ona se malo zbuni.

— G. Tumanov mi je kazao.

— Da, — reče Tumanov prostodušno kako ga je bog stvorio — gospođica je pitala, kako je vrata otvorila, šta vi radite.

Ja je pogledah ispod oka. Ona se činila da ništa dalje ne sluša i vadila je dalje darove za mater.

Ja sam seo u ugao do peći i gledao je. Može biti što sam je se zaželeo, može biti i što je bila zapurena od puta, tek meni se učini neobično lepa.

Nisam ništa dalje govorio. Kad baba iziđe da gleda večeru, a Popesku da kupi duvana, ostasmo samo ja i ona. Tumanov čita novine i svaki čas pita: "Kak to po ruski?", ona došla i sela do mene kod peći.

— Al' vi ste sad sasvim zdravi? — zapita me nekako plašljivo.

— Na putu da budem sasvim zdrav.

— Al' ste tako bledi!

— Nisam jeo ništa već osam dana.

— Bogu hvala, samo kad je sve prošlo. Vi se ne čuvate, ja sam to znala. I vi ste mi lep doktor! — i poče veselo da se smeje. — Ja ne smem ništa učiniti protiv vaših naredaba, a vi ne date sebi ništa primetiti. Neću vas ni ja, bogami, odsad slušati.

— Vi? Ne, vi ste uvek bili dobro dete. Nećete, valjda, sad da proigrate vaš glas, naročito u mojim očima, molim vas? — I ja počeh da se smejem, htevši pokazati da ja i ne mislim prisvajati sebi toliko interesa za me s njene strane.

Nije mi ništa odgovorila. Pogledao sam je ispod oka, nije me gledala. Meni se učini kao da sam joj stavio nekakvo pitanje na koje nije odgovorila, i kao da mi je vrlo stalo do njenog odgovora. Ovakvi slučajevi mene samo draže. Sve me kopka neki đavo da vidim da l' ona u stvari mari za me, ko što me vi svi uveravate.

Tog večera posle večere igrali smo dame. Ona je igrala vrlo dobro. Dobi prvu partiju i pogleda me oštro, ja sam razumeo da to znači: zašto vi ne igrate ozbiljno?

Drugu partiju ja sam se usiljavao da dobijem, pa valjda stoga i previdim njen kolut koji sam morao pojesti. Kad sam već sam micao, ugledam da ona ima damu, turim je na krajno polje i pokrijem je još jednim kamenom, kao što se to čini s damom.

— Vi opet imate damu! — rekoh joj.

Ona promeša srdito rukom kolutove, oturi dasku od sebe, podboči se na ruku i gledaše na klavir za kojim Popesku sviraše vlaške potpuri.

— A što mešate figure kad partija još nije svršena?

— Vi hoćete da se sprdate mnome?

— Bog s vama!

— A zašto ne igrate, nego me puštate da ja dobijam?

— Zar vi mislite da ja na taj način hoću da vam učinim nekakvu ljubav? Budite uvereni da se varate — ja sam igrao kako sam najbolje znao.

Ona se opet odobrovolji, ali nije htela više igrati dame. Ja okrenem dasku i odbrojim sebi i njoj po devet zrna. Ona pristade da igra mica.

Opet me je tukla, ali sam na njenu licu video da je ona uverena da ja igram kako najbolje znam i da je ne puštam hotimično da dobija.

Posle tri partije opet pomeša zrna i oturi tablu, ali ne srdito. Smejala se.

— Ne, vi ne znate da igrate. Morate kod mene učiti.

— Svaka lekcija od vas biće mi draga — ja udaram glasom na "vas".

— Dobro. Onda je prvo: nemojte da laskate.

— Hoćete tj. da kažete: nemojte ni odsad da laskate kao što ni dosad niste laskali?

Ona lako pocrvene.

Baba međutim donese meda i oraha, pa opet iziđe. Popesku beše ugasio sveće na klaviru i sviraše napamet, meni se učini lepše nego ikad, uvertiru Telovu. Ona je međutim uzela nekakav ručni rad. Ja lupah orahe i davah joj, ona im zamakaše u med. Popesku ne hte jesti. On poče opet Weber-ovo Aufforderung zum Tanze[8].

Ja ustah i doneh čašu vode. Popijem pola čaše.

— Ah, oprostite, ja nisam i za vas doneo. Ona uhvati moju do polovine punu čašu.

— Odatle sam ja pio; čekajte, ja ću je izaprati, pa ću vam onda nasuti — i uhvatih za čašu.

Ona istrže ruku i naglo iskapi čašu.

— Ali, gospođice!

Ona mi izgledaše uvređena. Ne hte ništa više govoriti. Ćutali smo oboje. Popesku dovrši sviranje, zaklopi klavir i diže se.

— Laku noć!

— Laku noć! — rekosmo mi.

Kad ostasmo sami, ja se podbočim na ruku i gledah joj u oči koje su bile upravljene na rad u rukama joj. Opazila je da je gledam, nije ni za jedan trenut dizala očiju s rada.

— Gospođice, ovaj je prst moj bolesnik (njega je bila oparila ključalom vodom. Ja sam joj, pošto je prsnuo mehur, mazao rastvorom srebrnog nitrata), ja imam pravo da ga u svako doba prihvatim i da vidim kako mu je. Molim ovamo ruku!

Uhvatih je za ruku i počeh zavirivati prst koji je bio zalečen još davno pre njenog polaska u Gotu.

Ona ne otimaše ruku, ali izgledaše ozbiljnija nego što bih ja hteo.

Ovo je zgodna prilika da ogledam njeno "srce", pomislim se.

— Gospođice, poklonite mi ovaj prst.

Ona je neprestano u njega gledala. Na moje pitanje vrćaše glavom u znak da mi ga ne poklanja.

— Zar ni ciglo jedan prst nećete da mi poklonite? Nisam se nadao. — Đavo ga znao, to sam kazao s dosta osećanja i, u stvari, kao da osetih da me boli njena hladnoća.

— A šta ćete s njime?

— Vi meni njega poklonite, a šta ću ja s njim, to ja znam. Ona se usiljeno nasmeši.

— Ako ćete da ga odsečete, evo vam ga.

— Zasad ništa. Samo da ja znam da je on moj, a?

Ona klimnu odobravajući glavom.

Ja uzeh njen prstić i počeh ga milovati. Držao sam ga za koji minut u svojoj ruci, ona ga onda, veoma oprezno i kao ne znajući šta radi, izvuče i nastavi pletenje.

Posle pet minuta ja izvadih sahat.

— Već 11. Vi znate — rekoh ja kao u šali — da sam ja bolestan, pa ipak me ne terate da idem da legnem. A ja sam, opet, smešan što i sam ne idem, nego vas samo zanovetam kojekakim besposlicama. Ja znam da vam je dugo vreme kad ste sa mnom.

— A vi idite kad znate.

Učini mi se da će to reći: nemojte da me terate da vam kažem da vas volim. Pa ipak ustah i pođoh.

— Laku noć! Dajte mi bar ruku.

Ne gledajući odgovori laku noć, ali mi ne dade ruke.

— Gospođice, to nisam zaslužio. E, pa laku noć!

Dođoh u svoju sobu. Ne znam otkud, pa ipak osećah se uvređen.

Ah, nema smisla zanositi se, pomislim. Treba ostaviti stvar. Nema tu onoga što sam ja mislio, a naposletku i ne treba. A šta sam ja i mogao misliti? Da me...

Budalaštine... Celo veče sam proveo s njome, a posla pune šake. Bolje bi bilo da sam što pametno radio, nego što sam piljio njojzi u oči. Šta sam hteo time?

Posle sam skuvao čaja i radio do tri sahata po ponoći da bih naknadio ono što sam izgubio.

Kad sam legao u krevet, iziđe mi ona u pameti.

Dalje od mene! Imam ja svojih poslova. Ja sam Srbin, ja imam staru mater, ja imam svoj zadatak — zar kojeko da me smeta!

Pobratime, pripovetka je svršena. Ti nisi ništa više ni očekivao. Ti znaš mene. Tvoj verni

Pobratim
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Januar 09, 2011, 08:34:21 pm »

*
nastavak

V PISMO

N...

Ne znam kojim si putem načinio onakav zaključak u tvome poslednjem pismu: "Vi se obadvoje uzajamno volite. Dok se poljubite, videćete da se ja ne varam". Ti znaš da me na taj način dovodiš na čudnovate misli. On je utoliko istinit što ja i posle mojega poslednjeg pisma nisam prestao "zanositi se s njome", kao što sam ti bio pisao i kao što sam mislio da ću učiniti.

Imam i opet čime da ti se izvinim, — bio sam se "zavadio" s njom. Ja sam ti pričao kako sam otišao iz sobe, a ona mi nije ni ruke dala.

Sutradan ja sasvim ozbiljno uđem. u sobu (obično, pak, ti već znaš, sve se to zbiva u šali i smehu) i doručkujem. Nije bilo nikoga, no mi ipak nismo govorili jedno s drugim. Čim sam popio kafu, odmah iziđem.

— Zbogom!

— Zbogom!

Nije me pitala ni kuda ću tako rano, kao inače.

Došao sam u dva na ručak.

Ona se bila otkravila. Izgledala mi je neobično slatka.

Za ručkom nehotično je gurnem laktom.

— Mille pardons![9] — riterski se klanjajući.

Ona vrćaše glavom: nema pardon.

Za kaznu ja je još jedared taknem laktom.

Ona načini nekako detinjski važno lice i pogleda me protestujući: šta se dirate?

Drugi su svi bili zaneti u nekakav razgovor. Ja kucnem svojom čašom u njenu i šapnem joj:

— Bud'te zdravi!

Ona klimnu glavom.

Dakle pomirili smo se. Ama da l' se ja varam il' se ona zbilja raduje?

Posle ručka ona sela kod prozora i prevrće L'histoire d'un paysan — Erckmann-Chatrian.[10] Ja stao više nje.

— Lepo vreme — rekoh ja uzdržavajući smeh. Ona napući usta, sušto dete.

— Ah, vi ste neka prznica!

— Nema više da se govori o tome. Dajte ruku. Sad smo se pomirili.

Ona pruži ruku, obrnuvši glavu k prozoru. Ja je stiskoh za nju.

Don Karlos, kome u taj par donese devojka flašu s pivom, nakašlja se nekako isuviše glasno. Ja se bejah nagnuo nad knjigu i gledah ilustracije.

— Međed — prošaputa ona kao odgovor na Karlosovo kašljanje.

Bi mi neobično prijatno. Dosad nikad nije u mom prisustvu govorila ma šta protiv ma koga člana naše kuće.

— Čujete, gospođice, hajd' da zaključimo ugovor da se nijedno od nas ne sme ni za što ljutiti.

— Vi se ljutite, ja se nikad i ne ljutim.

— Ko zna? Nego pristajete l' vi na moj predlog? Ona izmahnu rukom da udari po mojoj ruci, pa je polako spusti na moj dlan i još ozgo pritište malo.

— Pristajem!

Ja ne znam zašto sam se tome toliko radovao. Činilo mi se da sam s njom podvezao nekakav kontrakt prijateljstva.

Onda privučem svoju stolicu do nje i počnem dalje prevrtati Erckmann-Chatrian-a.

Naiđem na dvoje zagrljenih.

— Dopada l' vam se ovo?

Ona napući usta.

Opet naiđemo na sliku istoga smisla.

— A ovo?

Ona me tako oštro, ozbiljno pogleda, da me prođe sva volja za dalju šalu i da mi se učiniše moja pitanja i odviše bljutava. Kao bajagi nastavljajući dalje, nađem Marseillaise-u.

— A dopada l' vam se ovo?

Ona posmatraše sliku koji sekund, onda sasvim naivno odgovori:

— Ja ne znam šta se ovde može čoveku dopadati. Naročito u vašoj knjizi. Mora biti da je ovo le plus apre lettre.[11] Malo u kog čoveka da je čitav nos. Sve je tako zamrljano da se jedva raspoznaje. Ne valja ništa, ništa.

Poče se slatko smejati, pa kao bajagi zadirkujući me:

— Hajd' nosite vašu knjigu! Ko bajagi slike, a izgledaju ko da ih je naša kuvarica brkljom pravila. Ja se protivih i držah krepko otvorenu knjigu koju ona pokušavaše da zatvori.

— O, vi mislite da ćete je na silu zatvoriti? Varate se.

Ona se još većma napinjaše. Ja naposletku odjedanput pustim, i obe pole lupiše jedna o drugu i lako joj prikleštiše prst. Ja pritisnem obe korice i ne dam joj da izvuče prst. Naposletku ona ga ipak izvuče, no zdera vrlo malo kože, a u isto doba i parče lista iz knjige.

— Ah, oprostite! — rekosmo oboje u jedan glas. Ona što mi je otcepila list, a ja što sam joj navukao ranu na prst.

— Molim, — rekoh ja — iako ja ciglo imam prava da molim za oproštaj, ipak se ne služim njime, jer među nama stoji kontrakt da se ne srdimo, dakle da i pardon ne ištemo.

— Mogla bih dokazati da imam više prava no vi, al' kako je to pravo na našem međunarodnom, tj. srpsko-nemačkom kongresu ukinuto, to neću ni da se služim njime. Dakle, ja izrično ne tražim pardona — i poče se slatko smejati.

Da nije bilo Don Karlosa u sobi, ne znam šta bih joj kazao, jer mi toliko mila dođe.

Izbi četiri sahata.

— Sad moram da idem. Moram vam samo kazati da se bojim e ćete se pokajati što ste takav ugovor sa mnom zaključili, jer... ostajte zdravo! Sad ćete mi valjda dati ruku, jer ako mi je ne date, ne ostaje mi ni ta uteha da se srdim.

Ona mi pruži ruku i smejaše se.

Ah, pobratime, znaš li kaka joj je ručica!

Od to doba bilo je stotinu takvih sitnurija. Ja ti ih ne pričam — na što? Resume[12] je da smo nas dvoje prijatelji. O, šta mi ona koješta nije pričala! Ja sam u svima tim razgovorima nalazio nova i nova svojstva koja su me toliko privlačila da ne znam jesam li dovoljno iskren kad ti kažem da se nisam zaljubio (sit venia verbo![13]).

Nu na što sve to? Igra, luda igra! Ja sve manje radim i sve se više zanosim njome. Pošlo je sve budiboksnama.

No još nisam toliko zagazio da se ne mogu povući, a, s druge strane, krajnje je vreme da se okanim posla za koji nisam, i to ću učiniti, tako ne bio tvoj

Pobratim


VI PISMO

N... 1. I 187...

Počinjao sam ti, duše mi, dosad, dvadeset pisama i sva poderao. Već su dva meseca od moga poslednjeg pisma. Ti si pisao, molio, zapomagao, — ja ti ipak nisam ništa odgovorio. Stid me je bilo naposletku, jer bih se ogrešio o svoju iskrenost kad ti ne bih sve pričao, a pričati ti, opet, sve, tako mi je teško, tako teško!

Ja sam slabiji i niži od crva. Večno sam te uveravao da ću prekinuti sve s njome, pa ipak... Nego bolje s početka.

Sve ću ti ispričati. Podeliću u glave. Daću svakoj moto. Razviću svu svoju muzu. Tim će biti smešnije. A ti se, molim te, smej, smej se onako od srca, kako bih se ja od srca zaplakao, da me nije sramota i da ne moram mesto plača pregnuti na delo poštena čoveka.

Rekoh da ću početi gde sam stao.




Lazar Lazarević — Biografsko-bibliografski podaci
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=319.0

Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: